Arhiva za februar, 2020

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-02-2020

Posted in metal with tags on 29 februara, 2020 by mehmetkrljic

Poslednji dan Februara je posebno drag jer nam se vraća Kesić na male ekrane. Ali, valjda malo dragosti donosi i metal. Da vidimo šta smo imali…

Blek metal za predjelo, kao i uvek i za sam početak bend The Devil’s Sermon. U pitanju su posvećeni satanisti a može im se praštati jer je u pitanju očigledno poljski bend u rasejanju, tj. sa adresom u Ujedinjenom kraljevstvu. Taj sudar katoličkog nasleđa sa anglikanskim liberalnim stavovima ume čoveka da skroz poremeti. Elem, na EP-ju  Rydwany Ognia imaju četiri pesme oštrog, napadačkog blek metala a on se i otvara obradom Bathoryjeve Chariots of Fire, a što ste sigurno i sami pogodili ako znate poljski i pročitali ste naziv EP-ja. Vrlo solidno izdanje bez mnogo filozofiranja, sa old school šmekom ali i modernom produkcijom:

 

https://thedevilssermon.bandcamp.com/album/rydwany-ognia

 

Leden i nepraštajući, ali ipak atmosferični blek metal, po oprobanom Švedskom receptu stiže iz kuhinje dvojca Grifteskymfning. Ovo je emotivna ali ipak vrlo hermetična muzika čiji zvuk vas drži na distanci barem onoliko koliko melodičnost poziva da mu priđete. Bend je izbacio već dva albuma u Februaru, Svart Materia i Bedrövelsens Härd a za oba vredi odvojiti uho ako se pronalazite u gornjoj deskripciji:

 

https://svartrit.bandcamp.com/album/svart-materia

 

https://svartrit.bandcamp.com/album/bedr-velsens-h-rd

 

Deceiver Legion na demu Totuuden Valoissa isporučuje kvalitetan finski blek metal koga svira i peva samo jedan čovek. Zrelo, snažno, žestoko, himnično i dobro producirano, a ovo je samo demo! Kakav li će tek album biti?

 

https://deceiverlegion.bandcamp.com/album/totuuden-valoissa-demo

 

 

Iz Perua dolazi Ghoul, ali ne ovaj naš, nego jednočlani projekat čiji se jedini član ne zove Dejan Ognjanović već The Covenant of Shadows. Spuki! Elem, EP  Ascending from the Depths je sirov ali zarazan komad žestokog blek metala sa dobrim rifovima. Valjali bi ovde i malo razrađeniji aranžmani, jer Ghoul je, takav kakav jeste, malo sirov i još uvek ne sazreo projekat, ali zvuk na snimku je dobar i projekat ima energije:

 

https://ghoulblackmetal.bandcamp.com/releases

 

Eza nešto malo drugačije ponudićemo vam elegični queer blek metal koji dolazi – odakle bi nego iz Francuske a ljubaznošću benda Worhs. Plus dure sera la chute je četvrti album ovog dvojca i mada na njemu ima mnogo pretenciozne buke,  Worhs svakako uspevaju da mi se uvuku pod kožu svojom doslednošću u injektiranju ne-binarnog identiteta u muziku koja žestoko treska i vrišti. Rispekt:

 

https://worhs.bandcamp.com/album/plus-dure-sera-la-chute

 

 

Poslednje (a i njihovo prvo) izdanje danskog projekta Í Myrkri smo slušali u Decembru, a evo njih ponovo sa albumom  Drivende i Dødens Æter. I to je opet sasvim lepa ponuda ako volite monoton, hermetičan blek metal koji sve vreme čuka istim tempom i istom jačinom ali ima lepe, hipnotičke melodije i tu neku atmosferu zagledanosti u smrt i očaj. Meni je to sasvim dobro, čak i uz ponešto lo-fi kvalitet:

 

https://imyrkri.bandcamp.com/album/drivende-i-d-dens-ter

 

Vrlo sličan tempo drže i čileanski Invocation na svom EP-ju, Attuned to Death ali ovo je muzika nešto mračnije atmosfere i tamnijeg zvuka. Ipak, hipnotičnost im je slična po intenzitetu pa vredi odvojiti vreme:

 

https://invocationtemple.bandcamp.com/album/attunement-to-death

 

 

Gloosh je, pak „ručno rađeni blek metal iz sibirskih divljina“ i debi album ovog jednočlanog projekta, Timewheel, je solidna i solidno zabavna ploča muzike koja atmosferični blek metal ne povezuje sa hermetičnim zuvkom i krš produkcijom već zvuči živo i zdravo. Gloosh ne umiče određenoj aranžmanskoj neefikasnosti koja, nažalost, krasi brojne jednočlane blek metal projekte, ali ovde ima šta da se čuje:

 

https://gloosh.bandcamp.com/album/timewheel

 

Iz Bruklina, pak, stižu Tombs čiji je novi album, Monarchy of Shadows još jedno podsećanje da se u SAD najuzbudljiviji blek metal pravi na istočnoj obali. Tombs su superiorno tehnički precizni i odlično isproducirani, ali njihovo glavno oružje su dobre pesme, jakog tempa, visoke energije ali i za blek metal neuobičajeno nijansiranog izraza. Ovo je bend koji blek metal shvata prevashodno kao šasiju na kojoj lepo može da stoji mnogo toga a da se ne izgubi na aerodinamičnosti i brzini pa je Monarchy of Shadows ploča koji mogu da slušam mngo puta za redom uživajući u svim njenim dimenzijama:

 

https://tombscult.bandcamp.com/album/monarchy-of-shadows

 

Soul Flesh su „eksperimentalni blek metal“ bend iz nemačke i njihov debi album  Road to Nara: A Cow Calves at Spring’s Last Day je interesantan eksperiment (indeed!) u čuvanju osnovnih žanrovskih odlika blek metala uz inoviranje u mnogim smerovima. Ovo je  u pogledu energije i distorzije i dalje blek metal ali sa dosta harmonskih ekscesa i aranžmanskih inovacija. Vredi čuti jer probija žanrovski kalup ali sa mnogo poštovanja i svrhovitosti:

 

https://soulflesh22.bandcamp.com/album/road-to-nara-a-cow-calves-at-springs-last-day

 

 

Omanji zemljotres u zainteresovanim regionima interneta su tokom nedelje izazvali švedski Kvaen sa najavom svog debi albuma, The Funeral Pyre koji je juče i izašao i potvrdio da je uzbuđenju bilo mesta. Kvaen je zvanično solo projekat Jakoba Björnfota koji je sve napisao i odsvirao sve gitare i klavijature, te otpevao većinu pesama (sa nekim gostima na solažama), dok su mu se na bubnjevima smenjivala dva odlična bubnjara, ali izdavač je pohitao da pojasni da bend ima i stabilnu koncertnu postavu pa bi se reklo da se radi o novoj velikoj švedskoj blek metal senzaciji (well, „velikoj“ koliko se to može biti u okvirima te hardkor scene). Björnfot zapravo uspeva da elegantno spoji sirovost i seksepil ranijeg Bathoryja sa modernijim melodičnim blek metal stremljenjima i na taj način poveže dve možda i sasvim razdvojene slušalačke demografije. Kako god, Kvaenov debi album karakterišu odlično napisane pesme sa raskošnim ali ne pretrpanim aranžmanima i izuzetno solidna produkcija i, ako sve bude u redu, ovo je bend o kome ćemo mnogo toga čuti u budućnosti koja dolazi.

 

https://kvaen.bandcamp.com/album/the-funeral-pyre

 

https://blacklionrecords.bandcamp.com/

 

 

Stonerski program danas otvara „stoner thrash“ bend iz Tel Aviva, Love Your Witch. Kako smo već rekli, pravilo je da bendovi koji imaju „Witch“ u imenu ne mogu biti loši pa ni ovaj izraelski trojac ovo pravilo ne krši. Fucking Relentless je album koji zbilja počinje „relentlessly“ sa pesmom od punih 13 minuta (i dužom!) a koja se i zove „13“ ali ovo je dobar, zapaljiv stoner metal, sa nervoznom, paranoidnom energijom ali i teškim, valjajućim, hiptnotičkim rifovima i dobrom kontrolom nad narativom. Ostale pesme na albumu su kraće ali zadržavaju isti nivo energije i autoriteta. Love Your Witch smo već hvalili za prvenac pre neke dve godine a u međuvremenu je bend sazrevao, napredovao i Fucking Relentless je odlična ploča modernog teškog roka koji istovremeno izbegava zamke savremene produkcije i zvuči utemeljeno u tradiciji na najbolji, najzdraviji način – tako što je u fullu živi. Nezaobilazno:

 

https://loveyourwitch.bandcamp.com/album/fucking-relentless

 

 

Kelnski Astral Kompakt nisu TOLIKO uzbudljivi na EP-ju Obacht ali ovo je pet pesama solidnog instrumentalnog stoner roka koji dobro roka i dobro je ustondiran ali pazi na aranžmane, dinamiku i sve to. Vrlo solidno i dobro da se trese glavom, tapka nogom i maše kosom:

 

https://astralkompakt.bandcamp.com/album/obacht

 

 

Ritual King iz Mančestera imaju malo bizarno ime – ali njima se sviđa pa im se i debi alum tako zove – no nemam zamerki na sadržaj debi albuma koji je egzemplar odličnog heavy rocka što ne zaboravlja da bude ni heavy a ni rock. Dakle, ovo ima sve te teške rifove i spore ritmove koje želite, ali ima i ozijevsko pevanje i psihodeliju sedamdesetih, a sve umotano u savremen, zreo zvuk koji opet nije u tom umotavanju izgubio dušu ili šmek. Odličan stoner rok:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ritual-king

 

 

Teksaški Imp Tea su za mrvu metalniji na svom istoimenom debi EP-ju ali su i dalje vrlo dobri i vrede slušanja ako volite težinu i zaraznost:

 

https://imptea.bandcamp.com/releases

 

Još obožavanja Sabata i ’70s hard roka i kanabisa stiže iz Teksasa posredstvom snigla Feathered Serpent | Death Hand a koji su nam doneli odlično nazvani Grave Bathers. Jeste ovo sve pomalo maniristički u svojoj formi ali bend se izrazito trudi da zvuči sirovo i autentično i trud vredi prepoznati i pohvaliti. Valja da se čuje:

 

https://gravebathers-us.bandcamp.com/releases

 

 

Vrlo sirov, vrlo spontan (a reklo bi se, i snimljen u garaži) instrumentalni psihodelični stoner/ sludge/ metal dobijamo na EP-ju Kalabrian Syndrome istoimenog solunskog benda. Grci u principu prave visokokvalitetan i ulickano produciran stoner metal, ali ovo je sirovo, garažno i baš dobro:

 

https://kalabriansyndrome.bandcamp.com/releases

 

Isto Grci, Toga daju dve odlične pesme na singlu Bats Out Of Hell i mada je ovo više pank nego metal, sve je to garaža i lepo se jedno s drugim uklapa. Ne propustiti:

 

https://togaath.bandcamp.com/album/bats-out-of-hell-single

 

Za grčki het-trik danas dobijamo i The BuzzDealers koji na albumu Blooming isporučuju ono što smo navikli da dobijamo od Grka: seksi, vrlo slušljiv, vrlo rokerski stoner rok koji može odmah da ide na televiziju ali koji se, u slučaju ovog benda ne odriče psihodeličnih korena i zvuka. Vrlo zdravo, zrelo i sigurno, plus odlične pesme i dobar saund:

 

https://thebuzzdealers.bandcamp.com/album/blooming

 

Finski Aktor imaju logo zbog koga odmah pomislite da krljaju old school thrash metal, ali njihov treći album, Placebo zapravo nudi psihodelični hard rok koji ima puno šarma i dobrih ideja. Nije ovde sve savršeno i bend se trudi da uradi više nego što možda može u ovih četrdesetak minuta ali prozračan zvuk (mada prekomprimovan master) i obilje odličnih momenata mi ostavljaju pozitivan utisak:

 

https://aktor.bandcamp.com/album/placebo

 

Nije vam dosta Grka? Odlično, Atinjani High on Vigers na svom prvom albumu donose odličan dezert rok sa karakteristično dobrom produkcijom i lepim, suptilnim zanošenjima prema ’70s psihodeliji. High on Vigers su ukusno staromodni utoliko što vole klasične bluz/ bugi harmonije ali ne upadaju u tribjut-bend provaliju i imaju puno svojih i puno dobrih ideja:

 

https://highonvigers.bandcamp.com/album/high-on-vigers

 

 

Moskovljani Jambattista na svom debiju Seeking the Seeker kažu da se njihova muzika ne može žanrovski odrediti jer je ona nastajala pod mnogo različitih uticaja ali ovo je vrlo ubistven, bučan i psihodeličan teški spejs rok sa naklonima klasičnoj psihodeliji ali i doomu. Za debi album benda za koji nikad niste čuli, Jambattista uveliko prebacuju ikakvu zamišljenu gornju granicu kvaliteta i prave intrigantnu, dinamičnu muziku u lepom, vrlo adekvatno lo-fi razredu.

 

https://jambattista.bandcamp.com/album/seeking-the-seeker

 

Poljaci Fiasco na svom EP-ju Mizantropolia mešaju sludge metal, post metal i malo black metala za maksimum neprijatnosti i žestine. Ovo je dobro napisano i odsvirano i ima pomalo industrial miris, a što nije čudno s obzirom na prošlost benda. Vredi da se čuje:

 

https://fiaskopolo.bandcamp.com/album/mizantropolia

 

Portlandski doom entuzijast, Markov Soroka ima novi solo projekat, Drown i prvi album, Subaqueous je funeral doom izmešan sa šugejzom, ako mogu tako da kažem. Dve pesme od po dvadeset minuta, pretrpan master, ali muzika koja solidno opravdava svoje ogromno trajanje sa težinom, hermetičnošću ali i emotivnošću koju ovaj žanrovski spoj obećava:

 

https://markovsoroka.bandcamp.com/album/subaqueous

 

Spor i vrlo dopadljiv instrumentalni psihodelični doom, sa bogami solidnim ambijentalnim stremljenjima isporučuju nam bruklinski Insect Ark. The Vanishing je nežan i topao album lepih gitarskih ambijenata i pažljivo pointilističkih bubnjeva i Insect Ark su bend za slušanje i noću i danju, i dok radite i dok se, da tako kažem – radite.

 

https://insectark.bandcamp.com/album/the-vanishing

 

Stoned Ghost iz Nju Džersija sebe zovu progresivnim metalom i grandž bendom ali ja ih ne bih nazvao tako mada razumem odakle dolaze. Njihova muzika ima grandž ekspresivnost i razobručenost progresive ali ne robuje ni jednom žanru i ovaploćuje se u odličnim, energičnim metal pesmama koje ne duguju bogznašta žanrovskim stereotipima. Approaching Falter je rokerska, žestoka ploča jakog zvuka koju možete puštati i „normalnoj“ publici. Vrlo dobro:

 

https://stonedghost.bandcamp.com/album/approaching-falter

 

 

 

Legendarni  mejnski bend što se vazda šetao između metala, alternativnog roka i buke, Today is the Day, ima novi album, No Good to Anyone i ovo je… pa, sada već  vrlo predvidiv zvuk i sentiment, ali koji i dalje radi svoj unikatni posao bolje nego skoro iko drugi. Naravno, ne očekujem da me ijedno novo izdanje Stevea Austina opali po čelu kao što je bilo sa njihovim eponimnim trećim albumom tamo polovinom devedesetih kad mi ga je Voja Žugić dao na recenziranje, pa svakoj novoj ploči pristupam čista srca i otvorena uma. No Good to Anyone je notabilan po blagom uplivu black metal zvuka na prvoj pesmi, ali i po povratku u neke od najizrazitije mračnih, psihotičnih zvučnih pejsaža koje je Austin ikada kreirao. Ovo je i dalje muzika koja u naoko beskrajnim epizodama samoubilačke depresije nalazi zračke svetlosti i tračke volje da se istraje, pretekne i živi još jedan dan, da se mi razumemo (slušajte, recimo Son of Man), ali čak i kada je Austin najboliži „feelgood“ zvuku, kao u Burn in Hell, to je tek prkosni bluz i samo uvod u ciničnu You’re All Gonna Die. S obzirom da je proteklih pola decenije Austin proveo mučeći se sa povredama, različitim bolestima i pogrešnim terapijama, za očekivati je da na albumu preovlađuje depresivnost, ali ovde ima onog klasičnog TITD prkosa koji smo uvek voleli i Austin i dalje ima intuiciju za rif koji nosi pesmu i kome nije potrebno mnogo elaboracije da bude ubitačan. Albumi Today is the Day su, znamo to, praktično dnevnički zapisi Stevea Austina i to da čovek posle tri decenije i dalje uspeva da tim metodom toka svesti porađa ploče koje rezoniraju i poetski i emotivno i da budu jebeno heavy i mračne i ISKRENE je velika stvar. Ne propustiti.

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mgzvk0dsWlCAiG80DiyEaD7gRH2VnjUMw

 

 

Nešto ranije u Februaru izašao je album Gwarth II mičigenskog instrumentalnog death metal benda Thoren, i ovo je drugi deo priče koja je započela na albumu Gwarth. Što objašnjava zašto album traje svega 26 minuta, ali ovoje i svakako mudra odluka jer Toren sviraju tehnički kompleksnu i za slušanje dosta zahtevnu muziku punu oštrih uglova i eksperimenata sa harmonijom. Svakako treba pohvaliti napor da se u inače prilično četvrtastu formu death metala ubaci malo subverzije i diverzije pa i ako Gwarth II ne bude album godine, vredi da se čuje jer je svirački impresivan, maštovit i dobro produciran:

 

https://thoren.bandcamp.com/album/gwarth-ii

 

 

Šveđani Ensnared nemaju ambicije da eksperimentišu ili subvertiraju formu death metala i njihov drugi album Inimicus Generis Humani je vrlo prijatan staroškolski death metal sa elementima black i thrash podžanrova, sav u tremolo rifovima i sprinterskoj formi. Meni to veoma prija, posebno uz mastering koji ima puno dinamike pa iako ovo nije najdinamičnija muzika svih vremena, ona ovde može lepo da diše i da se glasno odvrće. Ensnared me malo podsećaju na početak devedesetih i bendove poput Sadusa i Sepulture koji se lome da li bi da sviraju death ili thrash metal, znaju šta je dobar rif i kako da slušaoca uvuku u svoj prljavi ples i sem ako iste alergični na dobar metal, ovo vredi da provučete kroz uši.

 

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/inimicus-generis-humani

 

Njemački heavy metal revizori (revizionaši?) Stallion se vraćaju sa albumom Slaves of Time i ovo je jedna vidno sazrela revizija ’80s hair metal formule sa dobrim rifovima, napadačkom ritam sekcijom i moćnim solažama. Stallion umeju da se igraju na razmeđi između klasične heavy matrice i speed predložaka i No Mercy je, recimo, lepo podsećanje na vintidž izdanja Agent Steel. Naravno, pevanje koje je pola vremena u falsetu neće biti za svakoga, posebno na mekšim pesmama, ali, jebaga, ja sam ipak čovek odrastao slušajući Judas Priest i Warriorse i nije da će mene TO dobiti od ove ploče. Slaves of Time je dobro napisana ploča koja NWOBHM i speed metal trope ne unapređuje niti nešto specijalno komentariše ali ih vrlo pristojno koristi i nudi muziku koju će ciljna grupa bez sumnje voleti:

 

https://www.youtube.com/watch?v=JeVvwwi0dZg

 

Francuzi Regarde les Hommes Tomber na svom trećem albumu, Ascension praše vrlo glasan, žestok i ekspresivan post metal negde na prelomu između blek metal eksplozivnosti, šugejzerske emocije i sludge težine. Ubitačna kombinacija i da album nije sumanuto prekomprimovan u masteringu što ga sa 47 minuta čini preteškim za slušanje u jednom cugu, ovo bih preporučio bez ikakvih ograda. To na stranu, preporuka:

 

https://rlht.bandcamp.com/album/ascension

 

Nisam neki preteran ljubitelj kalifornijskih prog-metalaca Intronaut, ali vredi notirati da je izašao novi album i, posle pet godina pauze, Fluid Existential Inversions svakako zvuči napaljeno i spremno na akciju. Odlična produkcija, kompleksna svirka i zvuk koji je evoluirao i u pravcu ambijentalnih pasaža – ako volite ovu vrstu muzike, Intronaut su svakako postavili visok standard za 2020. godinu:

 

https://intronautband.bandcamp.com/album/fluid-existential-inversions

 

 

Deathcore koji ja preporučujem mora da bude, jelte, ekstra, pa je takav novi album montrealskih Beneath the Massacre. Naravno, ovo izdaje Century Media pa je ovaj spoj hipertrofiranog tech-death svirke i deathcore zvuka sada još zaoštreniji, sa sumanuto, skoro do karikature nabrijanom „tehničkom“ svirkom i produkcijom. Beneath the Massacre i pored svog tog umiranja u arpeđo-preterivanju i gravity blastovima ipak uspevaju da ne zaborave pesme i mada Fearmonger ima jednu još naglašeniju neoklasicističku crtu nego njihova ranija izdanja, ovo je ipak impresivna i zabavna ploča za slušanje:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mHwH5mV4LYSgjXo4kayOOO1GlrRAUxxB0

 

Wishbone Ash imaju novi album što je za mene prilično impresivno imajući na umu da sam bend uživo gledao 1987. godine i već tada su bili relikt sedamdesetih koji se, u već veoma izmenjenoj postavi postavi  razvlači po Evropi ne bi li nabio neku crkavicu na ime stare slave. Kad, eto, Coat of Arms, novi album  izlazi u 2020. godini. Andy Powel JOŠ ima i interesovanja da svira i stvara! Ne da je ovo i posebno sjajna ploča, da se mi razumemo. Wishbone Ash su bili jedan od presudnih uticaja na Iron Maiden i slične NWOBHM bendove na ime svoje razrađene dualne gitarske svirke ali Coat of Arms je album koji ni ne pokušava da na bilo koji način bude uticajan za ijednu buduću generaciju metalaca ili bilo kakvih muzičara. Ovo je korektna, vrlo lepo producirana ploča pomalo zamišljenog, srednjaškog roka koji nit vređa niti smeta ali ni ne vuče na mnogo slušanja. Powel uglavnom obilazi stare lokalitete iz svog opusa, uključujući blago folki intoniranu Empty man ili sanjivu baladu Floerana i, ponovo, ovo je sasvim korektno napisano i snimljeno, ali čak i sedamdesetih godina prošlog veka bi bilo smatrano za osrednje i derivativno. No, dobro, ponovo, ovo je neuvredljiva ploča i to što Wishbone Ash još postoje – u ma kojoj formi – i pola veka nakon prvog albuma cimaju se da sviraju i, na kraju krajeva, drže se nekog svog zvuka, pa, to nije mala stvar.

 

https://www.youtube.com/watch?v=87_t4ElxEfY&list=OLAK5uy_nwAWZmVmTbzocJWhGmewhjbynQNCdVdeU

 

Nešto ranije u Februaru francuski sastav Meurtrières je izbacio istoimeni debi-EP i ovo je odličan, malo starinski ali zdrav i energičan hevi metal sa ženskim vokalom koji izbegava većinu hair metal stilizacija i karikiranja i nudi samo tvrdi, ekspresivni rok sa odličnim sub-mejdnovskim rifovima i nabijenim tempom. Odlično:

 

https://meurtrieres.bandcamp.com/releases

 

Grci Steelwitch potvrđuju dva pravila: da grčkoj metal sceni dobar deo Evrope gleda u leđa i da bendovi sa rečju „witch“ u imenu, znate već. Elem, EP Steelwitch nije neko potpuno otkrovenje ali ovo je zdrav, energičan hevi metal stare škole sa vidnim NWOBHM uticajima i klonom Brusa Dikinsona na vokalu. Lepši miks bi pomogao, a bendu svakako i treba još malo sazrevanja u muzičkom smislu, no ovde ima puno potencijala:

 

https://youtu.be/Mm1BCrXwSDI

 

Španci Public Intoxication veoma vole crossover zvuk osamdesetih pa je i njihov EP Antisober / Frenetic Piss pet pesama energičnog treskanja i napaljene dreke imeđu panka i metala. Sve je to lepo i sirovo i mada nema mnogo originalnog, ima vitalnost i tu potrebnu dimenziju zabave:

 

https://publicintoxication.bandcamp.com/releases

 

 

 

Warboy iz Ontarija u, er, Kaliforniji na svom, kako kažu dugoočekivanom debi albumu nazvanom Nightmares sviraju simpatičan pank rok maskiran u metal. Nešto mi je to veoma leglo pa iako bend nije u istoj ligi sa, recimo, Poison Idea (ili, eh, Dayglo Abortions), to je nekako taj pristup, žestoko, pošteno, ultimativno zdravo:

 

https://warboy.bandcamp.com/album/nightmares

 

 

 

Insurreal iz Njujorka kreću u svoj album Fear sa dugačkim i vrlo solidnim akustičnim introm i mada bend svira melodični death metal po sopstvenoj klasifikaciji, a što nije moj preferirani žanr na ime česte preproduciranosti i pomanjkanja duše, ovo je zapravo vrlo živahna muzika sa hardcore duhom i dobrodošlo jeftinom produkcijom da ne zvuči pompezno i usiljeno. Mislim, slušajte te vokale, pa to je bes koji se inače ne čuje kod  urednih melodeath sastava. Da se ja pitam, ja bih ovo zvao hardkor pankom koji otkriva metal:

 

https://insurreal.bandcamp.com/album/fear

 

 

Rusi ЖАЛО odrađuju odličan d-beat na EP-ju Здесь Нет Людей. Pritom ovo nije nikakava imitacija skandinavskih ili britanskih uzora nego autohtono i maštovito čitanje jednog od najjednostavnijih predložaka u popularnoj muzici. Bend postoji još od devedesetih i čuje se ta kilometraža u svirci koja je pankerski ali i metalski žestoka i snažna. Ako vam je doktor prepisao šutku kao terapiju, ЖАЛО su idealan medijum da se kroz njega izlečite. Valjano!

 

https://968ii0.bandcamp.com/album/-

 

 

Teksašani Brutalody imaju užasno ime i sviraju negde na interesantnoj međi epskog heavy metala i melodičnog death metala srednjeg tempa. Ovakve stvari obično nisu moja flaša vinjaka ali ovo je prilično keči pa me debi-album Divine Right of Kings nije uvredio i može da se čuje:

 

https://brutalody.bandcamp.com/album/divine-right-of-kings

 

 

 

Poljaci Infatuation of Death na svom prvom albumu, Code of Impiety nude vrlo dopadljiv tehnički/ brutalni death metal u maniru „starijeg“ shvatanja ovih etiketa, negde na tragu, recimo, Monstrosity iz devedesetih sa svim interesantnim aranžmanskim skretanjima ali i vrlo zaraznim rifovima i opštom atmosferom. Kada sam čuo početak albuma pomislio sam „ pa ovo smo već toliko puta čuli“ ali Infatuation of Death su me impresionirali stalno dobrim idejama i tehničkim kvalitetima:

 

https://defenserecords.bandcamp.com/album/infatuation-of-death-code-of-impiety

 

Prijatan, sirov ali ne glupav old school death metal dolazi nam iz Trentona, Nju Džerzi. Bend Vivisect na istoimenom EP-ju ima najizraubovanije ime svih vremena ali i muziku koja godi ušima i napaćenoj duši. Mračno, nihilistički, bolesno, ali i vrlo dobro.

 

https://vivisecttrenton.bandcamp.com/album/vivisect

 

Teški, prljavi pank i teški prljavi black-death metal u klinču ili ljubavnom zanosu? Zavisi odakle gledate, Carlos Cruz iz Warbringer sada ima novi solo projekat, NecroSound i EP The Nightmare je desetak minuta pristojnog polivanja:

 

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-nightmare-ep

 

Kako je meni ovo leglo! The Quantum Possession iz Meksika na svom drugom albumu, Descent into Darkness nude apsolutno zakucavački svemirski brutal death metal koji ima sve potrebne žanrovske odlike da krv namah proključa – dobar rif, brz tempo, bolestan vokal, ali i kvalitet pesama da sve ne ostane samo na refleksnoj reakciji na zvuk. The Quantum Possession bi bili zvezde da su Amerikanci jer imaju i tehniku i produkciju i kompozitorske skilove. Bravo, momci:

 

https://thequantumpossession.bandcamp.com/album/descent-into-darkness

 

 

 

Česi Neurotic Machinery na petom albumu, Nocturnal Misery nude vrlo lepo iskombinovan post-metal i melodičniji death metal. To nije nužno moj prvi izbor, ali Neurotic Machinery imaju odlične, tvrde pesme i dosta odličnih ideja:

 

https://neuroticmachinery.bandcamp.com/album/nocturnal-misery

 

 

Italijani Profane Oath na svom debi EP-ju, Unholy Hymns u početku zvuče kao demo bend zbog svog malčice muljavijeg miksa, ali zapravo ovo je veoma potentna i vitalna muzika koja uspelo spaja black metal sa thrash metal pa i hardcore thrash elementima za maksimum uživanja u vrištanju i rifčinama. Četiri pesme satanizma, obožavanja Quorthona i prebijačine iz sve snage. What’s not to love, što bi se reklo:

 

https://profaneoathofficial.bandcamp.com/album/unholy-hymns

 

 

 

Dosta sirov ali zapravo interesantan avangardni death metal iz Misurija, Embrace The Maddness je jednočlani projekat Brendana Thomasa i album  The Hellwish Chronicles cpt2​-​Undawning Phantasm je ploča koja meša ekspresivnost i hermetičnost najekstremnijeg metala sa iznenađujuće naivnim i čistim naklonima indie rocku. Zanimljivo:

 

https://embracethemaddness.bandcamp.com/album/the-hellwish-chronicles-cpt2-undawning-phantasm

 

 

Iz Rusije dolazi death/ black  metal projekat  Хандра sa EP-jem Один Исход, dosta ličnim izrazom i melodičnošću koja lepo ilustruje na šta mislim kad mislim na slovenski metal. Ova dva momka sviraju dobro, pevaju na ruskom i imaju zvuk koji ne sugeriše skupoću i bling već apetit i glad. Pa još uspevaju da izmešaju blek metal melodičnost i pig squeelove. Lepo ovo prija:

 

https://handra.bandcamp.com/album/–2

 

Meksički The Mind is a terrible Thing to Taste sa demom The Mind is a terrible Thing to Taste nude jednu vrlo lepu vizit-kartu za svakog ko voli death metal nešto starijeg stila, sa akcentom na težini i plemenitim ukrštanjima s black metal izražajnošću. Solidno producirano za demo, besno, i puno dobrih rifova, moćnih vokala i generalno dobrih pesama:

 

https://tmiatttt.bandcamp.com/album/the-mind-is-a-terrible-thing-to-taste-demo

 

 

Za kraj, poslastica: izuzetno ubedljiv ruski tehnički/ brutalni death metal dobijamo posredstvom prvog albuma sastava Shadows of Contempt koji nam dolazi iz Tule. Hopeless, kako se album zove, je jedan predivni baraž energičnih ritmova, čag-čag rifova, medveđih vokala, ali i harmonskih vinjeta i paučinastih ispada na bas-gitari. Ovaj trio, srećom, prioritizuje dobre pesme i energiju a ne individualne sviračke veštine pa su kompozicije ovde zarazne i uzbudljive. Bend ne farba izvan zadatih žanrovskih kontura ali su u okviru istih svakako nešto najbolje što sam čuo poslednjih nekoliko meseci. Jedina zamerka ide na predrkan master gde je sve odvrnuto na 11, ali ovo, srećom, nije jedan od onih albuma gde je muzika potpuno zarobljena u užasnom masteringu. Za ljubitelje butalnog death metala obavezna lektira:

 

https://shadowsofcontempt.bandcamp.com/album/hopeless

 

Serija: Locke & Key

Posted in film, Stripovi with tags , , , , , , , on 23 februara, 2020 by mehmetkrljic

Problem sa novom Netflixovom serijom Locke & Key je sigurno i u tome da su moja očekivanja zidana duže od jedne decenije  i nazidana na visinu na kojoj ih verovatno ništa ovozemaljsko nije moglo dosegnuti. Strip Locke & Key je počeo da izlazi još 2008. godine za američki IDW i odmah se izdvojio iz ondašnje creator-owned ponude vrhunskim ugođajem horora izmešanog sa mračnom fantastikom i standardnom omladinskom literaturom. Joe Hill je pisao bolje dijaloge i imao jače likove od bar 70% tadašnjih strip-scenarista a Gabriel Rodriguez je, činilo se, čitavog života čekao da groteskne slike koje je nosio u glavi stavi na papir i u činu egzorciranja sopstvenih demona u našim glavama proizvede mnogo živih košmara. Ja i inače imam običaj da kažem da su tvrdo koričene kolekcije jedini način da se stripovi zaista čitaju, ali ovo je jedan od stripova gde je ovo objektivna istina. IDWove fantastične kolekcije tvrdih korica i visokokvalitetne štampe su zbilja medijum u kome Rodriguezov crtež i sugestivni kolor dobijaju dostatan tretman.

 

Naravno, kada sam tamo početkom decenije sa DušManom pričao o tome kako bi se naziv ovog stripa preveo kod nas a on insistirao da je „Lokot i ključ“ jedini način da se očuva sonornost originala nisam ni slutio da će za koju godinu Darkwood zbilja i objaviti kolekcije ovog stripa pod baš tim naslovom. Čuda su se događala pa tako i najava, pre nekoliko godina, da je Hill u pregovorima za ekranizaciju stripa, pa onda i prve slike scenografije, sve to je delovalo kao najprirodniji način da se jedan od najboljih stripova prošle i ove decenije približi publici širokog zahvata. Uostalom, Joe Hill je sin svoga oca i mada je napravio častan – i ogroman – napor da se od toga distancira i pokaže da je osoba za sebe i kreativac sa sopstvenim kapacitetima koji se ne kači na ćaletovu slavu, sigurno nije odmoglo što mu je najpoznatiji strip bio u priličnoj meri uporediv sa nekim atributima poetike Stephena Kinga. Locke & Key je imao elemente omladinske (tj. young adult) proze po uzoru na ono što je King radio osamdesetih (notabilno sa It), ali i prefinjenu metafizičku, a opet vrlo telesno ovaploćenu stravu malog grada u američkoj provinciji u kome je zlo poprimilo opipljivu formu kroz nebrojene male postupke malih ljudi – mala zla koja su na kraju porodila veliko zlo, da tako kažemo.

No, Hill je sin svoga oca, izgleda, i po drugim osnovama – Kinga je ne godinama već decenijama pratila i pravilnost da su njegova dela ekranizovana neadekvatno ili naprosto loše. Nakon vrlo dobrih početaka sa Shining i Carrie u sedamdesetima – a koje su radili pedigrirani Kubrik i De Palma – većina ekranizacija Kinga u osamdesetima i devedesetima je bila u najboljem slučaju osrednja a često totalni treš. Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu, (ispravio me je drug Ex-pistol: https://www.imdb.com/title/tt1528071/?ref_=nv_sr_srsg_0) ali pokušavam da kažem da problem sa Netflixovom serijom Locke & Key nije samo u mojim previsokim očekivanjima.

 

Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.

 

E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.

 

Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.

 

Da je ovo petodelna ili četvorodelna miniserija, Locke & Key bi,čini mi se, mogla da bude značajno efikasnija. Autori bi time bili prinuđeni da skinu salo i ostave samo mišiće i ovo je mogla biti uzbudljivija i ubedljivija serija o velikom zlu koje se pomalja u gradiću Matheson u Masačusetsu i deci koja ga ne razumeju ali ga makar intuitivno prepoznaju pa ga onda, ne mogavši da se oslone na odrasle, zagubljene u formalnim socijalnim ritualima i racionalizacijama što im ne dopuštaju da vide ne- i natprirodno čak i kad ih ujede za facu, uz velike žrtve i odricanja i – pobede. Mislim, nije li to stivenkingovska formula i nije li u 2020. godini ta formula toliko izučena da bi profesionalni televizijski autori trebalo da su u stanju da je ispišu bez mnogo filozofiranja?

 

Delom, Locke & Key ima problem upravo jer dotični autori nisu idealno izbalansirali mračni fentezi sa horor elementima sa jedne strane i young adult fikciju sa druge. Kingovština u ovom kontekstu podrazumeva ulazak u neke prilično turobne životne detalje, u to neko zlo koje nije ni samo stvar ličnosti ni samo stvar mentaliteta ni samo stvar nefunkcionisanja institucija već prebiva baš u njihovom preseku. Hillov i Roriguezov strip-predložak ovakvu kingovštinu vrlo spretno oživljava i samo prelistavanje prve kolekcije ovih dana me je podsetilo koliko taj strip u čoveku izaziva nelagode, prikazujući polomljenu porodicu koja se jedva drži na okupu posle velike tragedije, ali i druge jedinke u društvu čije je zlo rezultat spleta nesrećnih socijalnih okolnosti ali koje je izraslo u razorni socijalni toksin.

 

Serija ovo ni slučajno ne uspeva da ponovi. Sam Joe Hill je pisao prvu epizodu koja, konsekventno, i ostavlja najbolji utisak i deluje kao da će ući u teme koje je strip uspostavio, no ostatak je napisan i režiran primetno „običnije“ sa veoma umekšanim socijalnim i porodičnim tenzijama. Porodica Locke je ovde, istina, preživela užasnu traumu, ali ne deluje zaista istraumirano, serija se vrlo simbolično dotiče izopštenja dvoje tinejdžera – Tylera i Kinsey – iz socijalnih krugova i klika srednjoškolske i smalltown scene, dok je majka, Nina, u stripu ozbiljno ruinirana alkoholom kojim pokušava da izleči zjapeću ranu u centru svog života, ovde jedna draga i simpatična Halmark-mama čiji su sudari sa flašom toliko usputni i neproblematični da je gotovo uvredljivo da je ova vrsta adikcije uopšte tretirana u narativu na ovako lapidaran način.

 

Serija se, dalje, prilično trudi da akcenat stavi na „magiju“, da simbolika ključeva i brava koja je u težištu priče bude oslikana najpre začudnim tonovima, bez previše ulaženja u to da je virenje u nutrine ljudske duše ne samo veoma intiman već neretko i katarzičan čin koji će i onog koji roni i onog u kog se zaranja nepovratno menjati. Tako je ovde ta „magija“ prikazana značajno vedrije, po uzoru na Narniju ili čak (HBO seriju) His Dark Materials a ovo, povratno, značajno otupljuje horor-oštricu koju serija pokušava da ipak donekle zadrži. Glavni „negativac“ ovde i sam/ sama zbog toga ima jednu young adult dimenziju koja mu umanjuje i harizmu i opasnost, pretvarajući ga/ je u blago frustriranu i siledžijsku osobu koja ima srazmerno male ambicije i sukob sa kojom nema dimenzije sudbinskog susreta sa onostranim. Primera radi, momenat u seriji u kome Dodge koristi Krunu senki da napadne kuću Lockeovih  je kulminacija radnje i violentno razrešenje mnogih dotadašnjih napetosti ali u stvarnosti je veoma pešadijski režiran i svodi se na gotovo prostački jednostavnu ideju da se senke, naravno, teraju svetlom. U kontrastu sa tim, Crown of Shadows priča u stripu je monumentalni, simbolički ali i fizički gigantski interpunkcijski znak u dužem narativu gde se dotadašnja logika ključeva i brava resetuje kako bi se pokazalo da ono što shvatamo kao realnost nije ništa više od jedne moguće interpretacije.


Serija, dakle, nema ni psihološku ni metafizičku snagu koju je strip imao, ali joj prema kraju ponestaje i bazičnih pripovedačkih oruđa. Preokret u poslednjoj epizodi je još i zanimljiv ali uglavnom zato što su gledaočevi kriterijumi značajno spušteni do ovog momenta, ne najmanje vrlo prostačkom naracijom u finalu. Likovi što se ni do tada nisu mogli pohvaliti prevelikom psihološkom dubinom u finalu postaju samo marionete u rukama scenarista koji su svesni da ne mogu da ponove set pisove iz stripa pa je kretanje od scene do scene, ulaženje iz jedne u drugu odluku primer kako narator može da izgubi gledaoca uterujući likove u postupke na silu, protivno ne samo logici iz sveta gledaoca već i logici koja je do tada važila u samom narativu.

 

Svakako i sa vizuelne strane serija pati od jedne nemaštovite, pešadijske izvedbe. Sama kuća Lockeovih je dobra i ključevi su lepo dizajnirani ali ovo je samo jer su scenografi ovde mogli da direktno prepisuju od Rodrigueza. Tamo gde je teže ponoviti njegovu psihologiju likova, njegovu grotesku ali i tenziju koju daje scenama, njegova šokantna, eksplozivna razrešenja – pa, tamo serija ostaje u domenu young adult srednjačenja sa šarenim CGI-jem i gotskim stilizacijama, nadajući se da je to ono što klinci danas vole.

 

Možda i vole, ja sam svakako premator da bih bio ciljna grupa ove serije, ali ostaje žal za tim da jedan od najboljih recentnijih stripova u mojoj kolekciji nije dobio dostojnu ekranizaciju. Kada sam pre nekih devet godina pisao o ovom stripu za UPPS napisao sam i ovo: „Najjači utisak koga Locke & Key ostavlja već početkom prve priče je taj da se ovde besprekorno kombinuju jedna visceralna brutalnost, psihopatsko nasilje, i jedan izraženi humanizam. (…) Hill uspeva da priču u kojoj ljudi ginu i bivaju ponižavani od strane sadističkih psihopata (od kojih su neki paranormalna a neki… er… normalna bića) ne pretvori u tek redovnu horor eksploataciju. Ovde mi, publika, zaista brinemo za likove, saosećamo sa njima, čak i proživljavamo njihove živote, bilo da se radi o predbubertetlijama, o tinejdžerima ili o odraslim ljudima.“ Kako stvari stoje, ova serija nema ni ambiciju, ali ni potrebna znanja da se upusti u sličnu avanturu te ja, sledstveno tome,  nisam siguran da ću se PRETERANO cimati oko druge sezone.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-02-2020

Posted in metal with tags on 22 februara, 2020 by mehmetkrljic

Metalu se mora davati da bi se od metala dobijalo. Pa, da mu ga damo malo…

Na čelu blekmetalskog juriša je danas Ossaert, dvočlani nizozemski bend čiji je prvi album, Bedehuis jedna solidna pokazna vežba iz svedenosti. Čak i monotonije, u neku ruku ali ovde i u izvođenju a i u kompozicijama ipak ima dovoljno vatre da se stvari lepo zakuvaju. Daleko je ovaj album od nekog otkrovenja, ali nudi žestok, hipnotičan blek metal sa interesantnim pevanjem i jeftinom ali efektnom produkcijom:

https://argentorecords.bandcamp.com/album/bedehuis

Moju goruću predrasudu vezanu za britanski blek metal ove nedelje prilično efektno čelendžuju liverpulski Ninkharsag. Ovaj bend je prvi album izdao još 2015. godine a drugi se priprema za ovu, te je u sklopu tih priprema sada došao i ovaj singl, Discipline Through Black Sorcery. Tri pesme sirovog ali melodičnog, žestokog ali sofisticiranog zakucavanja, rekao bih, koje uspelo kanališu to interesovanje benda za okultno, magijsko i drevno. Zvuk je solidan mada treblovi paraju uši, ali generalno, bend ima dobar zvuk i razrađene aranžmane pa će se dopasti publici kojoj su grupe što samo zakucavaju bez milosti – dosadne.

https://ninkharsag.bandcamp.com/album/discipline-through-black-sorcery-single-album-teaser

Nedavno pominjani (i pohvaljeni) Goats of Doom imaju split singl sa davnije pominjanim Iku-Turso. Ikuinen Kuolema nudi dve pesme bučnog, hladnog ali i slatkog finskog blek metala koji je snimljen u studiju, ali zvuči kao da je pravljen u samom Mordoru.

https://iku-turso.bandcamp.com/album/ikuinen-kuolema

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/ikuinen-kuolema

I dalje smo u zemlji tisuću jezera za potrebe novog demo snimka (već drugog ove godine) jednočlanog projekta sg. 7 a koji se zove …jotta minä ymmärtäisin. Sam autor svoju muziku opisuje ovim rečima: „Lo-fi music celebrating the fall of heaven. Hymns for Satan and Death.“ i to je, nadam se dovoljno da vam razgori pažnju. Naravno, ovo jeste lo-fi ako ga poredite sa visokoprofilnim blek metal sastavima, no u poređenju sa trešom koji svakog dana izbacuje poplava po bandcampu, sg. 7 zvuči vrlo profi. Ovo je izuzetno prijatan (ako volite sirovost i vrištanje) blek metal sa folklornom oštricom i mada je napravljen 2020. godine, mogao je zaista nastati bilo kada u poslednjih 40 godina. Intimno, sirovo, prelepo.

https://sinisterghoul.bandcamp.com/album/jotta-min-ymm-rt-isin

Poljaci Profeci, na svom debi albumu Matecznik zvuče istovremeno i epski i meditativno, što je dobra kombinacija. I ovde ima folk elemenata u detaljima ali na površini je pre svega topli, tipično poljski, rekao bih, blek metal jakih molskih emocija i glasne, ali u ovom slučaju i prilično spore svirke. Profeci brže delove koriste tek kao jedan od elemenata muzike i njihov blek metal je refleksivniji i kontemplativniji od onog što ja inače slušam. Ali je dobar:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/matecznik

Nemci, Nawaharjan, na svom debi albumu, Lokabrenna, takođe sviraju prilično odmerenim tempom ali njihova muzika je manje meditativna, više mišićava, utemeljena u paganskom buntu i, kako sami kažu, antikosmičkoj filozofiji. Sve je to pompezno i, ah, čak i pretenciozno, ali zvuči zdravo.

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/nawaharjan-lokabrenna

Zato Finci Mimorium na svom drugom albumu, Blood of Qayin zvuče kao da dolaze iz samog pakla. Ovo je prilično klasična skandinavska ponuda: urlanje, testerisanje, okultne melodije, blastbitovi, kao iz bakine kuhunje, a dobar i samo malo kavernozan miks svemu daje tu crtu košmarnog koja ga zaokružuje i preporučuje za mnogaja slušanja:

https://mimorium.bandcamp.com/album/blood-of-qayin

Grčku čast ove nedelje brani jednočlani Primeval Mass čiji je četvrti album, Nine Altars vrlo šarmantan omaž ranom blek metal heroizmu oamdesetih godina, samo sa tipično helenskim uhom za harmoniju. Orth, jedini član benda i autor sve muzike je pritom i veoma, veoma dobar na svim instrumentima, kreirajući zarazne, trešerske songove opakih rifova i punokrvnih solaža, a koji pritom zvuče veoma živo na ime svih bubnjarskih bravura i gitarskih vinjeta koje čovek uvaljuje sa skoro bezobraznom lakoćom u skoro svaki takt. Da su se Motorhead, Possessed, Iron Maiden, Bathory i Venom susreli na orgiji na nekom grčom ostrvu, nastao bi Primeval Mass. Obavezno:

https://primevalmass.bandcamp.com/album/nine-altars

Meksički Símbolos Ocultos je na svom EP-ju Siglos Antiguos meni neodoljivo simpatičan jer je ovo sirov, žestok a opet melodičan blek metal sa puno interesantnih ideja ali i jednim interesantnim spojem old school osnove i savremenije nadgradnje. Odličan početak za ovaj, pretpostaviću jednočlani projekat. A tek fotografija!

https://simbolosocultos.bandcamp.com/album/siglos-antiguos-album

Poljski projekat Sovran zvuči vrlo sirovo na debi albumu Exitus Letalis, ali ovo je, kad se bolje posluša, prilično ubedljiva, lična, intimna, ali bučna i energična svirka koja klasičan blek metal uspeva da približi nekakvom alternativnom roku a da se ne izgubi u post-metal bespućima. Demo kvalitet snimka samo dodaje na autentičnosti:

https://szamot666.bandcamp.com/album/exitus-letalis-2

Iz Japana dolaze 捜血鬼 i ovo je projekat koji spaja brljiv, neobičan blek metal sa japanskim tradicionalnim instrumentima. Quest for Blood zvuči kao da deca u obdaništu džemuju sa loopovima metal muzike koju je neka vaspitačica nesmotreno pustila preko razglasa, ali ovo ima dosta šarma, makar za jedno slušanje:

https://zerodimensionalrecords.bandcamp.com/album/quest-for-blood

Prošle nedelje sam ga preskočio ali mi je ove opet uleteo u rotaciju i nekako mi se, na drugo slušanje, više dopao, pa evo ga sada: debi album francuskog jednočlanog projekta Cénotaphe iza koga stoji studijski snimatelj i multiinstrumentalista Fog the Necropope. Kako već Francuzi znaju, Monte Verità je ekscentrična ali ekspresivna, zapravo vrlo maštovita ploča puna prijatnih iznenađenja sa pevljivim momentima sred opakog prebijanja. Lepo:

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/monte-verit

Iz Rejkjavika u sprintu stižu Vetur sa svojim drugim albumom, Vist i ovo je vrlo moderan, čak malo avangardan blek metal superdisciplinovane, vrlo tehničke svrike koja, ipak, ima dušu. Vetur umeju da iskombinuju folki momente sa čistim metal prebijanjem i da u matematičku preciznost unesu dovoljno ljudskog da vas dotaknu u srce. Odličan album zrelog, modernog benda:

https://veturicelandofficial.bandcamp.com/album/vist

Što se stonera tiče, moraćemo da naučimo da se nekako snalazimo bez doprinosa kanala Stoned Meadow of Doom na JuTjubu jer je Clint, njegov vlasnik, uspeo da spoji nekoliko kontroverzi u jednu (uključujući antisemitizam – iz zajebancije, kaže on – ali i vređanje bendova (sa sve bacanjem uvreda da su „pederi“, ko da smo u osnovnoj školi) i drugih kanala) pa se to ove nedlje, posle dosta drame, materijalizovalo u skoro potpuno čišćenje njegovih JuTjub kanala od muzike. Bendovi, reklo bi se, ne žele da imaju ništa s njim u ovom trenutku. Dobro, izdržaćemo, metal je ipak jači od svega toga.

Za početak, Shadow Witch iz Kingstona (ali u Njujorku) imaju treći album, Under the Shadow of a Witch i samo potvrđuju ono što pre neki dan reče jedna moja onlajn poznanica: ako bend ima reč „witch“ u imenu, nemoguće je da bude loš. Under the Shadow of a Witch je odličan, ODLIČAN hevi metal/ stoner rok/ hard rok na tragu Sabata ali i Parpla. Mislim, basista David Pannullo peva kao Gillan a meni je to dovoljno da se naježim svaki put kad otvori usta. Muzika je masni, bluzirani, žestoki heavy rock kakav je rađen i sedamdesetih i osamdesetih, ali ne zvuči retro jer je – pa, tr00. Ovde se dobro čuje da bend ne pokušava da imitira nekog drugog niti da, nedobog svira sa određenom demografijom na nišanu, već da je ovo muzika koja iz muzičara izlazi prirodno i na sve otvore. Dobro producirano, izuzetno zrelo aranžirano, ovo je album kakav se samo poželeti može i, da budem iskren, kakav nam je bio potreban u ovom trenutku – da podseti da je „klasični“ metal mnogo više od imitacije ’80s predložaka i da je, kao i u svemu, i u njemu najvažnija autentičnost.

https://shadowwitch.bandcamp.com/album/under-the-shadow-of-a-witch

Grci iz Patrasa, ΦΑΚΑ imaju fenomenalan prvi album, Κρίση Πανικού. Očigledno, pošto je naziv ploče na Grčkom a omot je, očigledno slupan za tri minuta u piratskom fotošopu, nije teško pomisliti a) da ovaj bend apsolutno boli kurac za „slavu“ i popularnost i b) da je u pitanju nekakav sobni shitposting/ memecore projekat. E, pa, za ovo drugo smo u krivu. A ovo prvo je očigledno posledica vrlo pankerskog stava benda koji, kad smo već kod toga i svira muziku koja je barem isto onoliko pank koliko i metal. Zapravo,  Κρίση Πανικού je ploča odličnog psihodeličnog roka sa naklonima i pank i metal ekstrapolacijama ove muzike, ali i sa majstorskim skretanjima u pop, fank, pa i nešto malo bluza. Bend je ekstremno vešt sa instrumentima i aranžiranjem a da potpuno izbegava „progresivističko“ kurčenje kakvo je često stigma zapadnjačkih metal bendova koji, jelte, znaju da sviraju. Povrh svega, lep miks koji dopušta da se čuje ta gomila instrumenata i zvukova koje bend umešno koristi. Snimiti ovakav debi album je privilegija ali i obaveza i pitam se šta nam ΦΑΚΑ pripremaju za budućnost. Obavezno:

https://faka.bandcamp.com/releases?fbclid=IwAR1F7NMSGh0tGZO8vaNKqc58QcJK3nGYwVUeE8J7Eyu_gcP0k1RsT_Y2Lgs

Kalifornijski Sigmund Freud ne svira metal, ali na njihovom albumu Skyfall izašlom početkom meseca ima i metala sred sve te maštovite i sjajno aranžirane kinematske muzike koju bend autoritativno provlači. Skyfall je nominalno psihodelični rok ali ovo prevashodno zvuči kao saundtrak za film koji možda ne bi osvojio oskara ali bi se o njemu pričalo decenijama.

https://sigmundfried.bandcamp.com/album/skyfall

Solunci Kohana imaju EP Blaze i ovo su tri pesme teške, distorzirane rokčine. Bend sebi pripisuje stoner-grunge žanr i ovo je okej u pogledu prve i treće pesme na EP-ju koje su i melodične i pevljive i, ako volite ’90s Sijetl zvuk, mogu vam se veoma dopasti. Ali druga, Purple Rain je 12 minuta psihodelije i buke i meni je apsolutni hajlajt izdanja:

https://kohana.bandcamp.com/releases

Norveški Bismarck ima singl, The Seer, masterovao ga je Jim Plotkin i, kako već oćekujete od bilo čega iz orbite čoveka koji je napravio Khanate, ovo je TEŠKO i klaustrofobično ali i keči. Bismarck su doom metalci bez gotskih ali i bez psihodeličnih ambicija, njihova muzika je samo težina, distorzija i pomrčina. Lepo.

https://bismarck.bandcamp.com/track/the-seer

https://youtu.be/b0_8BMnubfI

The Spacelords su Nijemci i njihov četvrti studijski album, Spaceflowers, nastavlja sigurnu putanju duboke psihodelije koju bend baštini pola decenije. Ovo je hipnotička, opojna muzika prepuna efekata i kosmičke atmosfere, baš kako treba da bude, sa dugačkim pesmama, tvrdim zvukom ali dovoljno prozračnim miksom i bez pevanja, tako da ritualni, vremeplovni kvalitet svirke bude pojačan do maksimuma. Bend u ovom trenutku celu svoju diskografiju prodaje za svega 30 Evra i ima moje najtoplije preporuke za svakog ko voli psihodelični space rock:

https://thespacelords1.bandcamp.com/album/spaceflowers

Teksašani, Lord Buffalo, najavljuju svoj novi album (koji izlazi narednog meseca) singlom Halle Berry i, oh, pa, odlično je to. Nije metal, više je Amerikana, ali je heavy, psihodelično, opojno, bluzirano i vredi čuti:

https://youtu.be/Rniv3DpbSzE

https://lord-buffalo.bandcamp.com/album/tohu-wa-bohu-album

Poćetkom meseca i portugalski bend Desert Mammooth je izbacio svoj živi album, Seed to Stoned i ovo je, malo siroviji zvuk na stranu, odličan psihodelični, instrumentalni stoner metal uz koji se može fino plutati i pušiti hašiš ako tome inklinirate. A i za nas strejtere, ovo je prilično dobro:

https://desertmammooth.bandcamp.com/album/seed-to-stoned

Minhenski Mindcrawler na albumu Lost Orbiter imaju MONSTRUOZNO težak zvuk. Koji je skoro pa bolji od njihove muzike koja kombinuje psihodeliju, doom metal i malo space rock ambicija. Nisu rđavi Mindcrawler, pogotovo ako volite raspevaniji psych metal.

https://mindcrawler.bandcamp.com/album/lost-orbiter

Atinjani Loud Silence imaju debi album, Elements i ovo je vrlo bučan „heavy alternative rock“ po već ustaljenom grčkom receptu, sa malo grandža, malo stonera i mnogo autoritativne svirke. Prebučno masterovano, ali dobro:

https://loudsilenceband.bandcamp.com/album/elements

Leaden Fumes su tri užasnoizgledajuća Nijemca iz Berlina (AKO SU UOPŠTE NEMCI SA ONAKVIM FACAMA!!!) ali njihov prvi album, Abandon Ship je solidna kolekcija teške psihodelije sa doom metal elementima. Kad bend peva, ovo je sirovo i derački, ali većinu vremena ovo je teška, instrumentalna metal hipnoza:

https://leadenfumes.bandcamp.com/album/abandon-ship

https://youtu.be/HrZspCaW1xM

Malo ćiriličnog (doom) metala dobijamo od makedonskog dua Lucent čiji istoimeni album prolazi kroz vrlo širok spektar uticaja, dotičući se Paradise Losta, „makedonske gotike“ ali i sasvim klasičnog roka (Разлика, recimo, zvuči kao Robert Nemeček koji džemuje sa Yu Grupom, ali u modernom miksu). Istini za volju, ovo je mahom previše „komercijalno“ za moj ukus ali Lucent su veoma dobri u ovome što rade pa ako ste potencijalno njihova publika, odvojite uho:

https://youtu.be/f_oxsaWMino

Mondo Generator su konačno dropovali album Fuck It i ovo je, kako smo i očekivali, prljava, žestoka, vrlo pankerska ploča rokenrola koji se slobodo šeta između psihodelije, panka i stoner metala i biće zanimljiva svakome svakog ko je ikada volio Poison Idea, Motorhead, Turbonegro ili Dwarves:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-fuck-it

Filipinski Gapang su izbacili prvi album i Kontrasismo je uživo snimljena, vrlo bučna ploča sludge zakucavanja sa lepljivim, teškim rifovima, urlajućim pevačem i bubnjevima koji biju pravo u teme. Sve je to prebučno i sam snimak je distorziran od jačine signala i normalan čovek verovatno ovo ne može da presluša u jednom sedenju, ali Gapang su dobri i imaju gruv i ovo je zapravo prilično simpatičan album snimljen na najgori moguć način.

https://mindplightrecordings.bandcamp.com/album/kontrasismo

Vrlo brutalan, avangardni doom metal dobijamo na albumu Self Punishment, a koji je drugi za rusku postavu Relic Point. Ovo definitivno nije muzika za pušenje opijata niti za obožavanje Black Sabbath već užasan, dešperatan komad paklene buke koji pokušava da vidi koliko dugo može da se svira jedna nota pre nego što svi, i publika i članovi benda, izvrše samoubistvo. Ali to vrlo dobro radi posao i Relic Point sviraju vrlo primalnu, vrlo umetnički sirovu ali fascinantnu metal muziku što resetuje čula i podseća da je nekada manje zaista više, pogotovo kad se svira jačinom od milion decibela:

https://relicpoint.bandcamp.com/album/self-punishment

Francuzi Deliverance su solidni na drugom albumu, Holocaust 26:1-46 kombinujući sludge i doom metal prljavštinu i sporost sa black metal sirovošću. Rifovi su ovde čist sludge, težina i sporost su doom, a black metal  svemu – pored vrištavih vokala – daje dozu rasipničkog ludila kakvo lepo stoji bendu. Vredi čuti:

https://deadlight.bandcamp.com/album/holocaust-26-1-46

Vrlo bučan post-blek metal nude sijetlski Izthmi na debi albumu, The Arrows of Our Ways. Meni se ovo prilično dopada jer se bend trudi i oko rifova i oko aranžmana i nije u pitanju samo shoegaze sa vrištanjem. No, album ima taj, za ovaj žanr sasvim standardan iskomprimovani mastering pa je ploča, ionako dugačka, zbog njega naporna za slušanje. No, Izthmi su maštoviti, vrlo kvalitetni i imaju svoj zvuk i ovo vredi slušati pomalo i na silu:

https://izthmiseattle.bandcamp.com/album/the-arrows-of-our-ways

Početkom meseca izašao je i treći album bremenskog jednočlanog spid/ blek metal projekta Lucifuge, koji se zove The One Great Curse. Inspirisan ranim Venomom i Bathoryjem, Lucifuge je, muzički, vrlo simpatičan koktel dobrih rifova, sirovih vokala i borbenog tempa. Ono što kod ovakve muzike, doduše, moram da zamerim je prekomprimovan master koji je čini malo težom za slušanje ali generalno, ovo je prijatan omaž originatorima ekstremnog metala, sirov i iz srca, ali ne prostački niti primitivan:

https://lucifuge666.bandcamp.com/album/the-one-great-curse

Runescarred iz Teksasa su na svom debi albumu, The Distant Infinite lepo iskombinovali thrashersku energiju sa malo progresive i klasičnog heavy metala za koktel koji osvaja na prvi ugriz odlično napisanim pesmama i žestinom. Ovo je bend koji ne uspevate da strpate ni u jednu pripremljenu fioku dok slušate kako pesma po pesma vešto izbegava sve žanrovske stereotipe i album, na kraju bude jedna ekspresivna, snažna kolekcija iskaza i pamtljivih pesama. Nije sve savršeno, prva polovina albuma je ipak jača od druge, ali svejedno, vrlo dobar, ubedljiv debi.

https://runescarred.bandcamp.com/album/the-distant-infinite

Portugalski Necrobode na svom prvencu, Sob o Feitiço do Necrobode provlače vrlo prljav, razmazan black/ death metal koji simpatično priziva haos i opasnost kakve su osamdesetih i ranih devedesetih donosili originatori ovakvog zvuka, ali nisu na nivou savremenih majstora što operišu u sličnim vodama. Necrobode su negde u drugom redu iza Archgoat ili Slutvomit, što je sasvim časno mesto da se na njemu bude, ali ostaje žal što bend ne uspeva da se izdvoji nečim svojim:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/necrobode-sob-o-feiti-o-do-necrobode

Za dobar primerak brutalnog death metal zvuka imamo drugi album kijevskih Schizogen, a koji se zove Spawn of Almighty Essence. Schizogen su vrlo, vrlo derivativni u svom izrazu, sa očiglednim dugovima Cryptopsyju, Suffocationu i mnogim drugim savremenijim bendovima, ali ponekada samo želite da čujete nešto što već poznate elemente rekombinuje sa veštinom i autoritetom i Spawn of Almighty Essence je baš ovo – album rafalnih blastbitova, gitarskih flažoleta, izlomljenih aranžmana, zvonke bas-gitare i zverskog, grlenog vokala. Schizogen se ne zamaraju izmišljanjem tople vode ali ono što rade je vrlo korektno:

https://schizogen.bandcamp.com/album/spawn-of-almighty-essence

Posle skoro deset godina rada i snimanja, belgijski Slaughter Messiah imaju prvi album i Cursed to the Pyre je dopadljiva ploča black-thrash usmerenja, sa prijatno old school naklonom (slušajte taj vokal!!!) ali i kvalitetnom svirkom, dobrim rifovima i puno energije. Kad „blackened thrash“ znači da ćete obraćati jednako pažnje na kvalitet rifova kao i na brzinu kojom ćete svirati, potencijal da nastane dobra muzika je visok. Slaughter Messiah prvim albumom potvrđuju da dekada pripremanja nije bila uzaludna:

https://youtu.be/Q8msgZ0kVro

Izašao je novi Ozzy Osbourne i, mada Ordinary Man teško da će za pedeset godina biti smatran kamenom-međašem popularne muzike kao što je bio prvi album Black Sabbath koji OVE godine puni pola veka postojanja, ipak je lepo videti da je Ozzy i dalje živ i, pa, živahan. Čovek koji je u svoj organizam uneo svaku drogu ikada napravljenu na ovoj planeti, koji vuče dijagnozu Parkinsonove bolesti od 2003. godine i već je decenijama u braku sa Sahron naprosto ne bi trebalo da u 2020. godini može da napravi album koji je, ipak, zabavan i ozijevski autentičan. Pričamo o glasu koji je uspostavio metal kakav poznajemo i Ozzyja on, iznenađujuće, i dalje odlično služi a Ozzy uspeva da na ploči izvuče i nekoliko momenata autentične elegije dok se osvrće na svoj život i karijeru. Ono što je zanimljivo je da je ploča zapravo napravljena za nekoliko dana u studiju sa malim bendom (Duff McKagan, Chad Smith i Andrew Watt) i ovo joj daje i jake i slabe strane: s jedne strane ovde ima vitalnosti i spontanosti koja ne bi mogla da opstane u nekoj strože postavljenoj, ozbiljnoj produkcijskoj konstrukciji, ali sa druge, bend i Ozzy se dobar deo vremena zadovoljavaju oslanjanjem na proverene fore i izbor prepoznatljivih ozijevskih oruđa iz poluvekovne karijere. Nikako klasik, dakle, ali, ponoviću, meni je drago da je Ozzy i dalje živ i da zvuči iznenađujuće dinamično.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n3lOLF85jSMEMjDLqYAoiISkQCiv23H1w

Hoću reći, uporedimo ga sa novim solo albumom Saxonovog pevača Biffa Byforda, School of Hard Knocks koji, iako ima šarma, zvuči agresivno starinski većinu vremena. Dok kod Ozzyja imamo utisak da je grupa napaljenih muzičara uletela u šefov katalog i smišlja nove načine kako da preko noći iskoristi što više materijala može, Biffov album je kao da je neki savremeni producent seo u vremeplov i iskopao nepoznat bend iz 1986. godine da mu spravi generičku heavy ploču za top liste. Ali ne za visoke pozicija na istima. School of Hard Knocks je middle of the road metal za stariju generaciju koji profitira od dobrog zvuka i, ipak, Biffovog moćnog vokala, ali ga oscilovanje između generičkog epskijeg pristupa (The Pit and the Pendulum) i generičkog pop-metal rada u singolovima ne drži dovoljno jako da bude više od potvrde da je Biff i dalje među nama i da voli klasični metal. No, dobro, slušljivo je:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_klVoy_GvMroUmdY6jfFkBtJJ_24MlHuDk

Nemački hardcore thrash bend HPSS ima istoimeni debi album i ako ste ikada voleli haotični finski hardkor ili švedske produkte tipa ranog Anti-Cimex, Mob 47 ili, dakako, Shitlickers, ovo je za vas. HPSS su prljavi, energični, efikasni i imaju 23 pesme odvratnog treširanja na albumu. Baš kako treba:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/hpss-st

https://hpss.bandcamp.com/album/hpss

Belgijski TerrifianT su izbacili prvi, isto istoimeni album i ovo je simpatična interpretacija NOWBHM klasike, sa interesantnim, mada i za mnoge, poštujem, iritantnim vokalom i solidnim rifovima. Bend svira korektan heavy rock sa dobrom produkcijom i zvuči živo, što je interesantan kontrast u odnosu na gore opisane albume Ozzyja Osbournea i Biffa Byforda, a divizivno pevanje je svakako tu da makar skrene pažnju i pokrene diskusiju. Dobre pesme i dosta široko shvatanje žanra od ovih Belgijanaca:

https://terrifiant.bandcamp.com/album/terrifiant

https://www.youtube.com/watch?v=2uhXZWbvWUo

Throne of Iron su kvartet igrača Dungeons and Dragons iz Indijane i njihov debi album, Adventure One je prepun referenci na RPG igre i fentezi trope generalno. Što se uklapa uz njihov brend klasičnog heavy zvuka sa lepim, melodičnim rifovima i herojskim pevanjem. Bendu svakako fali malo šlifa i ovo je moglo da bude bolje miksovano pa pričamo o u najboljem slučaju drugorazrednom albumu klasične heavy svirke. Ali simpatično je:

https://throneofiron.bandcamp.com/album/adventure-one

Španci Slowburn su, pak, vrlo ubedljivi na svom novom albumu, Rock’n’Roll Rats. I ovo je, uslovno rečeno, drugorazredni heavy metal iz osamdesetih ali ga Slowburn sviraju prvorazredno, gubeći priliku da sede u biznis klasi samo utoliko što je njihov metal napravljen katalogizacijom onoga što su ljudi radili pre tri i po decenije i zatim interpretacijom tog kataloga. Ali Slowburn očigledno veoma uživaju u ovome što rade i odlični su, nudeći klasičan heavy metal sa velikim autoritetom i veštinom:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/rocknroll-rats

https://youtu.be/vAThkN2Al-Y

Isto iz Španije stiže Altair, solo projekat Carlosa Pereza iz Sevilje, a koji je na EP-ju Nemesis spravio šest pesama klasičnog heavy ugođaja i, s obzirom da je sve radio jedan čovek, impresivno kvalitetne izvedbe. Produkcija jeste malo „kompjuterska“ ali ovo su dobre pesme a Carlos zapravo vrlo simpatično peva i ne mogu da ne preporučim ovo za slušanje, posebno uz vrlo solidan kaver King Diamonda pri kraju:

https://altairmetal.bandcamp.com/album/nemesis

Brazilski Nightwölf je vrlo dopadljiv u svom NWOBHM žaketu na EP-ju Unleash the Beast. Nightwölf nude žestoku svirku, jake rifove i cheesy tematiku, dopunjeno visokim vokalima i raspusnim soliranjem i ovo je odlično prvo predstavljanje publici. Ko voi Priest, Krokus, Accept ili Dia, imaće šta da čuje:

https://nightwolfmetal.bandcamp.com/releases

Nešto modernije – ali i sa određene strane smešnije – stiže nam iz Rusije. Wanyk je solo projekat Ivana Fomičeva koji, sudeći po omotu, ne izbiva iz teretane, pa mu je i muzika takva, za dizanje gvožđa i pumpanje testosterona. EP  Революционный Подход (EP) zapravo kombinuje death metal sa malo groove i hardcore elemenata da spravi jednu besnu, bučnu, ali prilično napaljujuću smešu gotovo karikaturalno muževne muzike. Meni je to, kakvog li iznenađenja, simpatično:

https://wanyk.bandcamp.com/album/ep

Osrednji thrash metal dobijamo od strane Frajburžana Lucretia čiji je drugi album, Dead End, procesija relativno prepoznatljivih fora i ne naročito upečatljivog pevanja. No, Lucretia sviraju dobro i ovo je žestoka ploča koja, zapravo, postaje bolja što dalje u njoj idete, kao da se bend trudio da bolje pesme ostavi za kasnije. Pošteno. Da promene pevača i ovo će biti vrlo pristojno:

https://lucretia2.bandcamp.com/album/dead-end-2

Jendako osrednji su The Last Fatamorgana iz Indonezije na svom EP-ju  Extinction Aggression ali i ovo je dopadljiv thrash u sudaru sa groove metalom. Bend svira čisto i precizno i ima jedan ubedljiv stav i dobar zvuk, a pesme, iako nisu VRHUNSKE, imaju svoj asortiman napaljivih fora što targetirana publika svakako ume da ceni. EP zatvara vrlo autoritativan kaver Sepulturine Biotech is Godzilla i nemam zamerki sem na pevanje koje je moglo da bude jače.

https://thelastfatamorgana.bandcamp.com/album/extinction-aggression

U moru karikiranih slamming death metal bendova koji se trude da zvuče kao da nisu sa ove planete, čovek pomalo zaboravi da ova muzika može da zvuči i živo i istinski ekspresivno. Caldonia iz Pitsburga mešaju slam sa malo thrash i hardcore elemenata i zvuče prirodno, kao ljudi sa emocijama koji ih izražavaju kroz muziku. Vrlo osvežavajuće. EP The Collapse ima četiri pesme i vrlo je pristojno snimljen.

https://caldoniametal.bandcamp.com/album/the-collapse

U retkoj prilici da pohvalim nešto iz deathcore ponude evo nama EP-ja The Deliverance sastava Sacrificing Ellen iz Sent Luisa. Bend, priznajem, ima grozno, tipično deathcore ime, ali muzički je meni ovo dopadljivo sa malo blackened deatchore šmeka koji farba solidno brutalni, na prostom death metalu zasnovani zvuk. Bend koristi sve klasične deathcore sastojke u svojoj muzici i pesme im nisu NAROČITO ingeniozno sklopljene, ali ovde ima dosta besa i zdrave svirke koja je možda sada malo i zastarela s obzirom na preovlađujuće žanrovske trendove, ali meni je to simpatično:

https://sacrificingellen.bandcamp.com/album/the-deliverance

Sangue de Bode iz Rio de žaneira na svom debi albumu  A Sombra que me acompanhava era a mesma do Diabo (znam, ludaci, a vidite omot) sviraju nekakav crossover thrash metal sa  kratkim pesmama, srednjim tempom a ipak eksplozivnim efektom. Simpatično je ovo i ima tu latino energiju kakvu vezujemo za južnoamerički metal:

https://sanguedebode.bandcamp.com/album/a-sombra-que-me-acompanhava-era-a-mesma-do-diabo

Pristojan deathgrind nam stiže iz Alberte posredstvom EP-ja Sadistic Intent benda Omnipotence. Omnipotence nisu nikakvi inovatori ali njihova muzika je kvalitetno odsvirana i ima šmeka. Mnogo više od prosečnog deathgrinda koji se da danas čuti, dodaću:

https://omnipotencegrind.bandcamp.com/album/sadistic-intent

Budimpeštanski Deprived of Salvation su se, kažu, napili na roštilju i dogovorili se da osnuju old school death metal bend. Manje od godinu dana kasnije, evo ih sa debi albumom, Destination: Decay i ovo je vrlo pristojno mada INTENZIVNO detivativno. Deprived of Salvation bestidno kradu od Dismember i njihove rodbine ali makar sviraju kvalitetno. Vidi se da ovo nisu deca već iskusni, matori ljudi koji vole to što rade ali i znaju ŠTA rade. Da je album samo malo manje spljeskan u masteru ovo bi bilo izvrsno:

https://deprivedofsalvation.bandcamp.com/album/destination-decay

Kanadski Dead Animal na svom istoimenom demu zvuče vrlo besno, vrlo RAZJARENO u muzici koja je nominalno grindcore ali ima pesme od skoro šest minuta i nalazi se negde između Iron Monkey sludge nasilja i grinderske nervoze. Ako im je ovo tek demo, pa, album će da nas oduva:

https://deadanimal.bandcamp.com/album/dead-animal-demo

Our Dark Domains su bend članova Morgana Lefay i Seance a na singlu Project No. 1 sviraju pesme nastale još dok su Morgana Lefay bili aktivni. Dve su to pesme solidnog hevi metala sa malo power elemenata i tipično švedskom težinom. Pristojno:

https://ourdarkdomains.bandcamp.com/album/project-no-1

Jednočlani kalifornijski projekat Justifiable Treason spaja nekoliko vrlo ’80s stilova u jednu sasvim savremenu celinu na EP-ju Right Betweeen the Eyes. Ovo je producirano vrlo diskutabilno i uspeva da ima i previše komprimovan i previše tih master u isto vreme, ali je muzika uzbudljiva, besna i eksplozivna smeša hardcore thrasha, metala, industriala… Da ovo ponovo snimi ali sa pravim producentom, Justifiable Treason bi mogao da računa na vrlo dobre ocene:

https://justifiabletreason.bandcamp.com/album/right-between-the-eyes-ep

Seulski Duoxini, pak, ima vrlo solidnu produkciju koja se odlično uklapa uz njihov thrash metal na EP-ju Sins of Society. Korejci ovde zvuče relativno retro ali dobro i ubedljivo u tome što rade pa se preporučuje za ljubitelje thrasha kasnijih osamdesetih i ranih devedesetih:

https://duoxini.bandcamp.com/album/sins-of-society

Finski Ne Toiset Pojat su mi bili vrlo prijatno iznenađenje na svom EP-ju XES koji superiorno meša tvrdi metal zvuk, pank rok izvedbu i grindcore eksplozivnost. Ne Toiset Pojat imaju pankersku drčnost ali vrlo metalsku čvrstinu i disciplinu i to se odlično meša u pesmama koje su brze, ultražestoke i ne gube se u istraživanjima žanrovskih stereotipa već biju stalno novim idejama i urnebesno jakim hardkor stavom. Moćno!!!!

https://netoisetpojat.bandcamp.com/album/xes-ep-2020

Završimo sa novim albumom finskih Antipope. Apostle of Infinite Joy, peti album ovog benda je do sada njihova najinteresantnija ploča na kojoj se mire progresivističke ambicije i sa jedne strane zreli, skoro pa televizični metal zvuk, a sa druge, bogami, vrlo autoritativni izleti u ekstremni metal. Antipope sebe nominalno teguju kao progresivni industrial metal bend, ali Apostle of Infinite Joy ide daleko preko ovih granica i nudi vrlo pitke, pa skoro pevljive pesme koje umeju da se podsete i black metal početaka ovog benda, ali i da iznenade odlascima u mekše, refleksivnije strane. Album je daleko PREGLASNO masterovan ali ovo mu je i najveći greh jer nudi intrigantnu i višeslojnu muziku za barem nekoliko slušanja.

https://antipope.bandcamp.com/album/apostle-of-infinite-joy

Bek ap ili bekap?

Posted in Uncategorized with tags on 19 februara, 2020 by mehmetkrljic

Oživljavanje bloga posle sedam godina neaktivnosti bi bio bizaran koncept čak i da je ovo inicijalno bio nekakav ozbiljan ili makar popularan blog. Ali nije, a i zabeleženo je već da ja blogove smatram u ovom trenutku prevaziđenim medijumom, ne zato što se pojavilo nešto bolje od njih već uglavnom zato što je generalno interesovanje populacije otišlo u neku drugu stranu. Fer.

 

Tako da ovo nije oživljavanje odavno mrtvog bloga koji niko ne čita već samo pospremanje kuće (u kojoj niko ne živi?). Naime, kako su moja pisanja poslednjih sedam godina uglavnom završavala na forumu Znaka Sagite, uz još par drugih mesta na kojima su se više slučajno nego namerno pojavljivala, i kako se ispostavlja da je internet mnogo prolazniji i propadljiviji medijum nego što se u početku mislilo, tako ću i ja sad iskoristiti dokolicu da tekstove objavljene drugde iskopiram i postavim ovde, najviše da ja imam neku svoju arhivu i hronologiju sramoćenja u javnosti. Ne treba očekivati nekakvu tematsku renesansu u vremenu koje je prolazilo, pa će ovo biti prevashodno pregled stripova, filmova, igara i (metal) muzike koje sam trošio u datom periodu. Kako aktuelni dizajn wordpressovog CMS-a omogućava da se igramo Boga u smislu potpune i opojne kontrole nad vremenom tako ću i tekstove objavljivati sa datumima na koje su originalno i izlazili, ne bih li stvorio kod neupućenih i sasvim slučajnih prolaznika, utisak da je ovaj blog bio srazmerno aktivna i vitalna, živa platforma tokom perioda u kome je u stvarnosti bio samo mrtva ljuštura, kalcifikovani ostatak negdašnjeg pregalaštva. U prevodu to znači i da će se, ako sve bude u redu, tekstovi pojavljivati uglavnom ispod ovog posta koji sada čitate (to se ja sebi obraćam u drugom licu plus dodajem plural respekta jer su me godine malko naučile i manirima) a još ću razmisliti da li da ovaj post uvek održavam na vrhu kao neki spomenik uzaludnosti – čak i kada ovde budem kačio stvari hronološki nastale posle njegovog stvarnog objavljivanja. Kažem „razmisliti“ iako je skoro neizbežno da će ova pomisao iščileti iz mog intelekta koliko dok udarim u drugi enter i pređem na naredni pasus, ali ako nikada ništa ne obećamo nikada nećemo delovati kao darežljiva osoba a ko TO želi?

 

Lakoće navigacije radi, potrudiću se da stvari budu jasno tagovane, kao i da imaju samorazumljive naslove tipa „Prikaz igre: Ta i ta“ itd. ali opet, ne treba od mene očekivati ni disciplinu ni doslednost. Takoreći, ne treba očekivati ništa jer kako bi i Buda rekao da je sada među nama (a nije jer smo ga, sledeći baš njegove lične instrukcije, ubili kad smo ga jednom sreli na drumu): očekivanje je siguran put u razočaranje.

 

Takođe, ovo je prilika i da neke stvari doteram u postprodukciji. Naravno, skoro je nezamislivo da ću se cimati oko toga da slike koje su nestale sa umiranjem Tinypica ponovo pravim i aploudujem koristeći Imgur ili već nešto drugo, ali ono što mogu je da, kad slučajno naletim na njih, popravim neke greške u kucanju, ili, čak da *gulp* dopunim neke od napisa sa informacijama o novim stvarima koje su se u međuvremenu desile. Na pamet mi najpre pada dugački temat o Metal Slugu gde se nabavljivost dobrog broja ovih igara u međuvremenu dramatično promenila ali opet, ne treba očekivati da ću u sve ovo, uključujući uklanjanje referenci na Znak Sagite ili članove foruma, ulagati previše napora. Hoću reći, kada se sve sabere i oduzme, ne treba očekivati da ću  u ovo uložiti ni malo napora – ako se stvari ne budu dešavale praktično same od sebe, ja se oko njih neću cimati, pa ćemo da vidimo ko je tvrdoglaviji.

Strip: Lepe naslovnice: Power Man and Iron Fist

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 16 februara, 2020 by mehmetkrljic

Jedan od kvintesencijalnih Marvelovih serijala sedamdesetih godina, a što vidimo tek u retrospektivi, Power Man and Iron Fist je, naravno, prvo bio samo Power Man i Iron Fist, svaki sa svojom trajektorijom u odvojenim magazinima. Oba lika su, svaki na svoj način, demonstracija velikih trendova koji su zahvatili (ne samo pop-)kulturu u SAD i šire na zapadu tokom sedamdesetih godina. Nominalno, bili su na posve različitim pozicijama na spektru, jelte, te kulture i pop-kulture.

Iron Fist je bio inspirisan istočnjačkim borilačkim veštinama (i pripadajućim misticizmom) i, dakako, američkim interpretacijama istih kroz televizijsku seriju Kung Fu. U toj seriji sa početka decenije je Dejvid Karadin igrao, jelte, Kineza koji zna kung-fu i Iron Fist je u neku ruku odjek ove ideje da se „našima“ sav taj orijentalizam ipak mora servirati u malo blažoj formi. Tako da je to bio strip o plavokosom Amerikancu Danijelu Randu koji je igrom bizarnih slučaja odrastao u tibetanskom manastiru gde je naučio i ovostrane i onostrane elemente drevnih borilačkih veština. Pisaću uskoro malo o magazinu Deadly Hands of Kung Fu u čijim sam pričama prvi put i došao u kontakt sa Iron Fistom, ali za sada je dovoljno da kažemo da, dok je Marvel imao i „autentičniji“ strip o istočnjačkim borilačkim veštinama (Šang Či je makar bio Kinez iako je, naravno, prevashodno bio oslonjen na danas uveliko prokazani rasistički stereotip mističnog orijentalnog negativca Fu-Mančua), Iron Fist je bio veoma arijevski beo, plav i lep muškarac PLUS bogati naslednik koji, je eto, vreme provodio boreći se, uz primenu mističnog kung-fua, protiv loših ljudi.

S druge strane, Power Man je bio inspirisan blacksploitation kulturom i stavio u svoj centar Luka Kejdža, energičnog, asertivnog i veoma „alfa“ muškarca iz afroameričke zajednice koji je, bez obzira na određene stereotipe koji se nisu mogli izbeći, imao vrlo interesantnu trajektoriju od nevino osuđenog pop-kafkijanskog stradalnika u američkom pravosudno-kaznenom sistemu do preduzimljivog uličnog pravednika koji se ne krije iza tajnog identiteta i sređuje stvari u lokalnoj zajednici usput pokušavajući da zaradi neki dinar time što će biti, praktično privatni detektiv/ telohranitelj/ baunser po potrebi.

Reklo bi se da ova dva lika nemaju mnogo zajedničkog, ali kad je TO moglo da spreči Marvel u bilo čemu? Iron Fist je krajem sedamdesetih bio već nedovoljno solventan da ima sopstveni serijal jer je kung-fu pomama lagano zamirala (naročito nakon Leejeve smrti 1973. godine) a Power Man je ipak bolje gurao, ali nedovoljno dobro da opstane solo, pa je njegov serijal, Power Man, sa pedesetim brojem preimenovan u Power Man and Iron Fist a ova dva lika koja su se sretala i ranije, su sada postali poslovni partneri i, pokazaće se, ostali najbolji prijatelji sledeće 42 godine, jelte.

Još jedna od stvari zbog kojih ovo jeste kvintesencija sedamdesetih je da je – pored činjenice da su ovo bili superherojski stripovi ali bez „pravih“ superheroja, sa ozbiljnim naklonom etničkim i kulturnim manjinama u američkom društvu – na ovim stripovima radio sam krem Marvelovog talenta sedamdesetih Chris Claremont, Dave Cockrum, John Byrne… Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin. Evo par naslovnica:

Prvo broj 48 dok je ovo još bio samo Power Man, ali sa gostovanjem Iron Fista koje je najavljivalo skoro spajanje. Radili Gil Kane i Joe Sinott:

Onda broj pedeset, i prvi sa punim Power Man and Iron Fist brendingom. Ikonički crtež iz pera Davea Cockruma (tj. iz olovke. Tuš je radio Irv Watanabe):

Pa broj pedesetjedan gde, i pre nego što vidite potpis znate da je ovo crtao ko drugi do omiljeni Filipinac Ernie Chan (Chan je tuširao i crtež u samoj ovoj epizodi a koju je crtao Milanov omiljeni crtač Mike Zeck):

Chan je tušer i na sledećoj naslovnici ali je olovku radio Ron Wilson. Može se videti koliko je Chan bio „agresivan“ tušer jer ko god da je radio olovku prepoznaje se njegov rad:

Skačemo na broj 55 koji su radili Bob Layton i Joe Rubinstein:

Pa opet Bob Layton u sledećem broju, sa atmosferom i kompozicijom negde između Tentena i Jamesa Bonda:

I opet Layton u broju 58 sa Johnom Constanzom na tušu:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-02-2020

Posted in metal with tags on 15 februara, 2020 by mehmetkrljic

U nedelji u kojoj smo od Ministra rada, zapošljavanja, bor(il)ačkih i socijalnih pitanja saznali da se napolju sve plaća tri do četiri puta skuplje nego u Srbiji, a i da se nama, ipak „dopušta“ da se bavimo svojim porodicama, dakle, da treba da se prekrstimo i krenemo u neku spontanu litiju ako je naši duhovni predvodnici nisu organizovali u poslednjih sat-dva, jedini je spas bilo moguće naći u metalu. Kao i uvek.

Mangupi bi rekli „Kad god čujem frazu ’kosmički blek metal’ uhvatim se za pištolj“, ali finski bend (projekat? entitet?) Kangeheet na svom debi EP-ju, Omega of Microcosmos uspeva da ovaj koncept provuče sa solidnom količinom elegancije. Tri poduže pesme disciplinovane ali ne jednolične svirke, epska kosmička atmosfera, ali i pristojna produkcija i povremeni lepi ispadi na solo gitari, horskom pevanju ili klin vokalima su dovoljni da ovo izdanje izdvoje iz mora sobnih wannabe projekata sličnih aspiracija. Fino:

https://kangeheet.bandcamp.com/album/omega-of-microcosmos

Grčki duo Human Serpent ima kul ime a ima i novu kompilaciju kojom slavi osam godina postojanja. Zašto osam? Tko zna? U svakom slučaju, pesme predstavljaju presek karijere benda i date su u svojim originalnim masterima, što, s obzirom da ovde nema ništa starije od 2013. godine i nije TAKO big dil. U svakom slučaju, Human Serpent na All Return to Nothing nude dobar presek svog opusa i sav taj agresivni ali emotivni blek metal koji ne beži od melodije iako bi, očigledno, da se pobije sa svakim ko ga popreko pogleda, služi kao odlična reklama za njihova ostala izdanja. Tim gore što bend ne da da se preko Bandcampa čuje ili kupi više od jedne pesme. Dakle, ili ćete kupiti box set – koga više nema jer je bio štampan u svega dva puta po 66 kopija – ili ćete, kao i svi ostali, ovo slušati preko JuTjuba. Eto. Ali isplati se:

https://humanserpent.bandcamp.com/album/all-return-to-nothing-compilation

https://youtu.be/R0ij4pA56gk

Hæresis iz Berlina su počeli kao kombinacija sludge, crust i black metala da bi sada sebe opisivali kao pre svega post-blek metal bend, ali njihovo prvo pravo izdanje, dvodelni EP To Drown… svejedno pruža ozbiljan i zadovoljavajući program oštre, napadačke svirke i grubog zvuka. Ima ovde te „post“ dimenzije i pesme, dugačke i relativno ambiciozno aranžirane imaju kinematske kvalitete ali se ne gube u kompjuterskom katendpejstingu i umesto toga se oslanjaju uglavnom na znojavu svirku.  Pevač, takođe, vrišti za sve pare a kako i omot izdanja ima primereno seksualizovan horor prizor (ili primereno hororizovan seksualni prizor), sve je, rekao bih na svom mestu. Valjano:

https://haeresis.bandcamp.com/album/to-drown

Takođe njemački The Spirit imaju drugi album, Cosmic Terror i ovo je vrlo uredno, ako već ne preterano uzbudljivo izdanje tevtonskog blek metala u kome se zna tačno kako pesme treba da zvuče i ko kako mora da svira. Time neću da kažem da album smara, ovo je kvalitetno napisana i aranžirana muzika, odsvirana i miksovana profi, ali The Spirit su veoma predvidivi i treba ipak biti malo mlađi, življi i manje blaziran od mene da bi se ovo pravilno slušalo:

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/cosmic-terror

Solo projekat Stevea Blackwooda, Engleza iz Engleske, jelte, a koji se zove Wynter Myst ima EP End of an Era i to je melodičan i atmosferičan blek metal odsviran vrlo sigurno i snimljen pristojno.Ovo je vrlo lična ploča za Stevea i to se dobro čuje, ali nije i hermetična i njena melodičnost je čini prijemčivom i pored žestine i vrištanja. Ko voli depresivu ali voli i da zaigra, Wynter Myst je za njega:

https://wyntermyst.bandcamp.com/album/end-of-an-era

Još 2017. godine smo pohvalili prethodni album Blaze of Perdition a evo njih ponovo sa albumom The Harrowing of Hearts i ovo je još jedna sigurna, prilično meditativna ploča poljskog blek metala sa osobenim zvukom koji duguje makar isto onoliko skandinavskim uzorima koliko i slovenskoj, partikularno poljskoj sabraći. The Harrowing of Hearts se sastoji od dugačkih pesama i oslanja se na atmosferu i molske harmonije više nego na surovo rifašenje i ubistven tempo. Utoliko je dosta osvežavajući u okviru blek metal ponude koju inače slušam, pogotovo jer bend uspeva da me visprenim rešenjima i originalnim idejama sve vreme drži budnim. Zrelo:

https://blazeofperdition.bandcamp.com/album/the-harrowing-of-hearts

Stonersku navalu predvode Vessel iz Australije sa svojim drugim albumom, Vagabond Blues i ovo je uzbudljiv, mišićav, prilično sirov stoner/ metal/ punk, muzika bezobrazne ali malo očajničke energije sa izuzetnim zvukom gitare i pevačem koji zvuči više nervozno nego stondirano. Kada tempo uspori do doom sporoće pomenuta gitara može sva da se rastopi u svom prelepom fuzzu i ovaj album skoro da bi mogao da se vozi samo kao džem, bez pesama i aranžmana. Ali je lepo što ih ima! Da je ovo za mrvu lepše snimljeno, umesto što bubanj iskače kao da je umontiran sa neke druge ploče, ovo bi bilo blizu statusa klasika.

https://thevesselproject.bandcamp.com/album/vagabond-blues

Grčka, kako već negde rekoh, svake nedelje ima bar 2-3 kvalitetna stoner/ desert rock albuma pa tako ove nedelje odande dolaze King Mountain, vrlo bluzirani, vrlo ’70s orijentisani hevi rokeri koji bi ladno mogli da sviraju double bill sa YU Grupom samo da im zvuk nije ovako ekstremno faziran. Ja inače volim da gitara ima što više fuzza, naravno, ali imam utisak da su King Mountain ipak malo preterali i da im ritam gitare zbog pršteće faz-storzije nemaju težinu i snagu koju bi pesme potrebovale. To na stranu, Doomed Man Blues  je lep, starinski hard rok album za ljude koji vole:

https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/doomed-man-blues

Italijani The Dhaze su power trio bez sintisajzera u postavi ali to im ne smeta da album počnu vrlo psihodeličnim sintisajzerskim introm koji čoveku pošteno razgori glad. Deaf Dumb Blind je ipak ploča malo više „rokerska“, malo manje psihodeličarska nego što ovaj intro sugeriše, ali je i dalje prilično dobra. The Dhaze prže solidan psihodelični rok sa dugačkim, ambicioznim aranžmanima, osobenim zvukom i blago „alternativnim“ šmekom. Hoću reći, ovo može da sluša i publika koja više voli Pearl Jam nego Ozric Tentacles, ali je ipak solidno!

https://thedhaze.bandcamp.com/album/deaf-dumb-blind

Planet of the Dead sa Novog Zelanda na svom (prvom?) albumu, duhovito nazvanom Fear of the Dead Planet sviraju sasvim očekivani hororom inspirisani stoner metal. Simpatično je to, teško i distorzirano ali bend nema mnogo mašte u rifovima niti u pevanju pa je ovo osrednje izdanje koje više obećava nego što isporuči. Dobar zvuk, makar.

https://planetofthedead.bandcamp.com/releases

Kanadski Rough Spells album Ruins at Midday počinju tako otvorenom posvetom Black Sabbath da sam na trenutak pomislio da ćemo slušati album sa obradama. Ovo je ipak kolekcija originalnih kompozicija i to vrlodobrih. Rough Spells su hard rok bend sa lepim ’70s osnovama ali i modernim, zdravim zvukom i odličnim ženskim vokalom, koji mogu da preporučim i mladima i starima, pa i nemetalcima na slušanje:

https://roughspells.bandcamp.com/album/ruins-at-midday

Kelnski Serpent Eater na albumu Vanitas nude interesantan spoj sludge, crust i sludge metala sa puno ekspresivne energije i interesantnim skretanjima iz epike u meditaciju. Prebudžen zvuk ali zanimljiva ploča:

https://serpenteater.bandcamp.com/album/vanitas

Prošlog proljeća smo voleli singl Dead Inside klivlendskog benda Frayle a evo sada njih i sa albumom 1692. Naslov je, nagađate, referenca na progon veštica u jednom vremenu koje se smatralo razumno naprednim, a album se bavi kreiranjem „bezbednih luka“ i ispitivanjem sopstvenih iskustava i frustracija odrastanja, sve u režiji pevačice Gwyn Strang. Prošli put sam Frayle opisao (možda izokola) kao nekakav „ženski“ doom, odnosno muziku koja više hvata na atmosferu nego na težinu i mada je ovo heavy ploča, mislim da se i za 1692. može reći da je u prvom planu jedna meditativna, snolika atmosfera a tek onda taj neki teškometalni ugođaj. Ipak, Frayle mi se, kako onda, tako i sada, dopadaju jer njihova meditacija zvuči iskreno i neposredno i ovo je muzika intenzivne introspekcije i grabljenja u nutrinu sopstvene duše da se na surovu svetlost dana izvuku stvari koje ne žele da budu tamo. Da je ovo malčice suvlje producirano, bilo bi izvanredno, ovako, uz prilično klasutrofobičan miks, radi se samo o dobroj, intrigantnoj ploči teškog metala koji ne pati od mačo poziranja ali ni od gotskog femkanja:

https://frayle.bandcamp.com/album/1692

Jorkširski Godthrymm sa svojim prvim albumom, Reflections, donosi izvanrednu ponudu engleskog doom metala. Ako ste voleli Paradise Lost pre nego što su se transformisali u Depeche Mode tribjut bend, ako ste voleli My Dying Bride kada su se manuli death vokala i zvučali muževno ali osećajno, obožavaćete Godthrymm. Reflections je ploča gorkoslatke atmosfere i tamnog, teškog zvuka koji, i pored epic doom metal deskripcije koja ide uz bend, nije spakovan u nesnosno prearanžirane pesme. Naprotiv, Godthrymm znaju i kad je manje više a i kad je potrebno da se, ipak, pruži više nego manje, pa su ovo dobro napisane, prirodno aranžirane pesme koje dobro iskoriste svoje utemeljujuće teme i umeju da ih smisleno odvedu do krešenda. Ovo je, dakle, doom metal i sa dušom ali i sa pameću, jednostavan u svojim alatkama ali dalekosežan u tome šta s njima napravi. Pa još ta elegična atmosfera! Nezaobilazno.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/reflections

Italijanski Suum nisu na ovom nivou ali se ozbiljno trude da sa svojim drugim albumom, Cryptomass, budu zapamćeni kao ozbiljni pretendenti na titulu doom šampiona meseca Februara. Ne ide to tako lako i ovom bendu pevanje donosi isto onoliko problema koliko otvara interesantnih smerova za delanje a i produkcijski ploča pati od malo prenatrpanog miksa. No, ima ovde dobrih pesama i dosta energije sa malo stonerskih gruv momenata (koje pevanje, doduše, ume da pokvari) pa bend svakako demonstrira potencijal:

https://suum.bandcamp.com/album/cryptomass

Tu su nam i Poljaci Baby Elephant and the Horse sa EP-jem Aristocrats koji nudi pet pesama psihodeličnog, bučnog sludge-doom zvuka. Bend ima više ideja nego što uspeva da zaista savlada na ovoj ploči a i miks nije idealan, ali Baby Elephant and the Horse imaju šmeka i čini se da bi od njih nešto moglo da bude:

https://beath.bandcamp.com/album/aristocrats

Iz nekog razloga nisam pomenuo album Teufelssprache, drugi po redu brazilsko-njemačkog blackened speed projekta Satan Worship koji je izašao pre neke dve nedelje recimo, pa evo ga sada. Možda mi se tada nije dovoljno dopao, ko će ga znati, nije ovo, zaista, neka klasična ploča, ali je prijatna. Pričamo o distorziranom, sirovom, pankerskom trešeraju sa satansko-sodomističkim liričkim imaginarijumom i zvukom koji je prijatno neiskomprimovan (mada je mogao da bude još dinamičniji). Ovakvi bendovi, sa jednostavnim pristupom pesmama i derivativnim ’80s zvukom ima da se nađu na svakom ćošku ali Satan Worship se izdvajaju kvalitetom svirke i dobrim rifovima. Prijatno za ljubitelje:

https://youtu.be/tjhPX8-V9sc

Švedski Dead Kosmonaut imaju drugi album, Gravitas i ovo je heavy metal ploča za ljude koji ne vole infantilnost heavy metala i jedva čekaju da odraste. Sad, ja, očigledno, nisam jedan od tih ljudi ali to ne znači da mi se Gravitas ne dopada. Dead Kosmonaut su žanrovski namerno neopredeljen bend, sa ambicioznim filozofskim stavom u muzici i zvukom koji se ne stidi ’80s klasike pa i malo cheese zastranjivanja, ali sve urađeno u ozbiljnom dostojanstvenom maniru koji svedoči o nameri da ovo sluša normalan svet i možda se privoli zvuku distorziranih gitara i tvrdih bubnjeva. Queensryche su, možda, referenca koju bih se usudio da napravim mada Dead Kosmonaut ne zvuče kao Queensryche, ali to je taj slični spoj ambicioznih ideja i prijemčive forme. Album pri kraju uđe u full prog metal mod i finalna pesma, Dead Kosmonaut part 2 je jedanaest i po minuta hevi metal meditacije koju ćete voleti kao neku vrstu diplomiranja na ovom albumu, ako vam se dopalo ono pre nje.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kEUd-0AfMHXXY5l3mc6xMxf6rFgS0jG00

Suicide Silence su izdali novi album… I, da ne bude zabune, ja njihov brendirani deathcore nisam voleo ni kada je valjao. Uz svo poštovanje za pečat koji je bend ostavio u istoriji (ekstremnog) metala, Suicide Silence su za mene epitom dosadnjikave, „komercijalne“ deathcore formule u kojoj se od death metala preuzimaju površni gestovi ali ne i ambiciozne strukture pesama, sve se meša sa proverenom mallcore formulom konfekcijskog gneva i dobija se muzika koja impresionira neiskvarenu, jelte, publiku ali koja na kraju dana pati od plitkosti. Recentna otvorena koketiranja sa nu-metalom bendu nisu donela skoro ništa dobro pa je Become the Hunter ploča koja se manifestno vraća „korenima“, ali, opet, koreni ovog benda nisu, za mene, impresivni.

Ovde se svakako čuje napor da se deathcore zvuk benda rekonstruiše uz dodavanje harmonski inventivnih trikova i aranžmanske komplikacije koje bend dovode na korak od symphonic deathcore ekscesa, ali, ponovo, Suicide Silence za moje uho ne uspevaju da razdvoje dubinu od širine. Two Steps je pesma sa toliko delova da je od nje mogao da nastane dvadesetominutni ep i ovako spakovana u tri i po minuta, ona je samo pačvork različitih rifova i ritmova koji su mogli da idu skoro bilo kojim drugim redosledom. Sa Feel Alive bend zvuči ubedljivije jer se vraća klasičnijoj deathcore formuli i ovo je zarazna, keči pesma napravljena za festivale i tinejdžerske, rodno izbalansirane mošpitove i Suicide Silence su ovde na svom terenu i isporučuju sve što treba. No, onda Love me to Death opet podseća da ređanje gomile različitih rifova i ritmova nije isto što i komponovanje i album, manje-više tako ide do kraja, vozeći se na malo oprobanih fora koje, istina je, pale, ali kad god bend pokuša da se isključi sa glavne džade i proba da bude kretivan, uglavnom pokazuje da ne zna kuda bi. Al dobro, mislim da će njihovoj publici i ovo biti prilično po volji tako da, ako se u istu ubrajate, navalite:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLWBAinm2sYBj8T0ug6VaUMdTtnGaFFLp3

I kad sam se već osvrnuo na Suicide Silence, možda je fer da makar pomenem treći album njudžerzijevskih Lorna Shore, Immortal, koji je izašao početkom meseca a ja sam ga uredno ignorisao jer ovo naprosto nije muzika za mene. Bend je poslednjih meseci bio i usred kontroverze vezane za navode o seksualnom zlostavljanju koje je počinio pevač, pa je isti promptno, potkraj godine i otpušten ali je album, sa sve njegovim vokalnim interpretacijama, na posletku izašao jer ovo ipak gura Century Media. Na sve ne treba sleći ramenima ali treba se setiti: seksualno zlostavljanje je odvratno (kao i drugo zlostavljanje), ali da smo brisali svaki album na kome se čuje seksualni zlostavljač danas ne bismo imali rokenrol. Čime ne kažem da je postojanje rokenrola vredno patnje osoba koje su bile zlostavljane, dalekobilo, već da je to, jebiga, zatečeno stanje već decenijama.

Elem, Immortal je album simfonijskog deathcorea koji, iako meni nije blizak, ipak deluje interesantnije i ambicioznije od ovog što rade Suicide Silence. Lorna Shore pate od „plastične“ produkcije i petparačke epike ali njihovi aranžmani su zanimljivi i njihova vizija deathcorea je svakako progresivnija od onog što se da čuti kod poznatijih kolega. Ima ovde istraživačkog rada za pohvaliti i mada se bend svako malo okrene klasičnim breakdown zakucavanjima, ovo je samo punktuacija a ne i glavno jelo. Pa ko voli, evo ga:

https://youtu.be/6Wo6lvH-jqY

Disonantan i prilično prijemčiv death metal na svom debi EP-ju koji se zove samo „I“ nude Nijemci Maere. Ovo je pitkih šest pesama dubokih, grlenih vokala, pretećih gitarskih režanja, bolešljivih harmonija i stalnog stop-and-go pristupa izvođenju pesama u kome se prave silne kratke pauze da se slušalac drži u napetosti i navikne na torturu, dok ne počne da je shvata kao jezik kojim mu se nešto saopštava. Maere su vrlo hermetični ali ta njihova hermetičnost meni ovde zvuči nekako simpatično, vrlo programski i sa namerom da se, zaista, podučimo jeziku koji treba da nas, dalje, podučava. Lepo:

https://lavadome.bandcamp.com/album/i-dissonant-death-metal

Izašao je i novi Anvil i ako njegov naziv, Legal at Last treba da vam sugeriše da je bend navršio 18 ili 21 godinu rada, onda morate da obnovite gradivo. Anvil postoje od kraja sedamdesetih i spadaju u najvažnije kanadske heavy metal bendove iz klasične ere. Što, kada imamo na umu da su im kolege bile Loverboy i April Wine, i nije neko VELIKO dostignuće. Elem, Legal at Last ima taj naziv zato što govori o legalizaciji kanabisa a i zato što svi albumi Anvila imaju nazive od po tri slova sa aliterativnim ambicijama a u pitanju je, pa… jedan sasvim solidan a ni po čemu spektakularan album klasičnog heavy metala. Naslovna pesma koja ploču otvara je prijatno visokog tempa i nabijena žestinom kakvu nekada nismo očekivali od ljudi u sedmoj deceniji života i meni je ovo singl koji bih rado vrteo na svakoj žurci na koju me pozovu da didžejišem kada bi me iko zvao. Ostalo je sasvim solidno i mada Anvil ne smišljaju mnogo novog na ovoj ploči (i imaju neke neoprostive liričke prestupe, uključujući, naslovnu pesmu ali i avaj, Chemtrails kojim se uključuju u reakcionarni konspiratološki diskurs), ovo je pristojan novi momenat u njihovom dugačkom opusu koji će se dopasti staroj publici a možda dovede i nekog novog.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLKMs4qYN95sJZsbYVO5KyOo

Ako ste kao i ja potkraj prošle godije uživali u albumu koji nam je podario Slutvomit, verovatno ste bili žedni još bestijalnog blackened death zvuka i evo, polovinom Februara ga dobijamo od
francuskih Necrowretch. The Ones From Hell je četvrti album ove ekipe i mada je pun brutalnog satanističkog imaginarijuma, besnog pevanja i opakih rifova, ovo je zapravo iznenađujuće raznovrsna, čak i višeslojna ploča. Mislim, višeslojna u okvirima te neke bestijalne black death muzike kojoj ostaje verna. Necrowretch, bez ikakve sumnje, žele da slušaoca pokore brutalnim blastovanjem, vrelim rifovima i vriskom, ali ovo su pesme koje uspelo menjaju svoju dinamiku i voze se različitim tempom, u različitim ritmičkim formama, a da ne gube napetost i opakost. „Zrelost“ deluje kao neintuitivan koncept za muziku koja je sva u instinktivnom i zverski primalnom, ali Necrowretch ovo provlače bez problema. Impresivno:

https://necrowretch.bandcamp.com/album/the-ones-from-hell

U klasičnijoj heavy metal ponudi imamo i debi album njemačkog studijskog dua Vision of Choice koji je očigledan omaž klasici iz osamdesetih i njezinoj nadgradnji iz devedesetih. Bend pominje Omen i Iron Maiden i Chastain i Helloween i to su dobre koordinate između kojih ćete ih zasigurno pronaći. Mistress of the Gods je dugačak ali dobro napisan album kome najgoru uslugu pravi prebudžen zvuk, ili je bar tako sa onim što se čuje na bandcampu. Ali ako se to prenebregne, ovo je dobro napisana ploča epskog, feelgood metala koji nikada ne zaboravlja da je rif temelj na kome sve drugo tek treba da se gradi pa od njega uvek i kreće. Solidno!

https://visionofchoice.bandcamp.com/album/mistress-of-the-gods

Zemljak Mile Petrozza ne propušta priliku da izda živi album pa smo tako juče dobili i novi živi Kreator, nazvan London Apocalypticon – Live at the Roundhouse. Ne treba sad mnogo mudrovati o jednom od najvažnijih thjrash metal bendova svih vremena koji, evo, skoro četiri decenije ide svojim putem i ovo je očekivano dobro odsviran i sjajno snimljen materijal sa Miletom koji se vidno potrudio i oko pevanja. Materijal, naravno, ima i jedan broj novijih pesama koje bend svira sa očiglednim zadovoljstvom pa iako ovde fale neki moji favoriti (na primer, jelte, Betrayer), kada se krene u nešto zaista  staro, kao što je Pleasure to Kill, to zvuči odlično. Ako volite Phantom Antichrist, The Patriarch ili Hordes of Chaos, bend sve ove pesme isporučuje sa vatrom koja će vas još jednom podsetiti zašto Mile već decenijama sedi u čelu stola dok trendovi dolaze i prolaze. Respekt.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nDirCo3LlwsXZt3o19cejraEXytXrPMUk

Omiljeni Norvežanin Ihsahn ima novi EP, Telemark i to je uobičajeno progresivno i zanimljivo, posebno što pored svojih uobičajenih proširenih blek metal vizija, ovaj talentovani multiinstrumentalista ovde donosi i dva vrlo dobro odrađena kavera. Jedan je, čak, i od Iron Maiden!!!!

https://www.youtube.com/watch?v=xL0ZHYcuDe0&list=OLAK5uy_nibzsi-jCJQ6Rohl5wQ-KtQUufzYSHuNo

Debi EP britanskog projekta Coltre zove se Under the Influence i ovo je očigledno pisano i snimano „pod uticajem“ ne narkotika već hevimetal bendova iz osamdesetih godina. Bend se inspiriše NWOBHM talasom, to je više nego očigledno, ali onom njegovom melodičnijom stranom – recimo da su Tygers of Pan Tang neka referenca – i, malo muljav zvuk na stranu, ovo je vrlo lepa ploča koja uspeva da zvuči i epski i sirovo i dovoljno melodično da bude slušljivo i normalnom svetu. Ima tu dosta nevinosti u estetskom smislu ali je muzički itekako kompetentno. Meni fino leži:

https://coltre.bandcamp.com/album/under-the-influence

Brutalan deaththrash metal dobijamo od iskusnih Total Annihilation iz Švicarske na njihovom novom albumu …On Chains of Doom. Total Annihilation su u ovoj igri (haha, „igri“, kapirate?) dovoljno dugo da njihov songrajting prelazi sada već u prostu rutinu ali da ipak imaju osećaj za rif i jednostavnu sirovu dramu koji ovaj album čine prijatnim za uho:

https://total-annihilation.bandcamp.com/album/on-chains-of-doom

Poljski Pandemic na svom singlu Where The Devil Says Goodnite daje dve pesme starinskog, dobrog thrash metala koji kao da je ispao sa početka devedesetih. Lepo to zvuči i dobro je napisano:

https://youtu.be/6cAc8rMZVaM

Ove nedelje smo zapljusnuti i cunamijem grindcorea na bandcampu. Za početak, američki Redundant Protoplasm čiji album za HGPD Productions, A Collection Of Maniacal Bloodlettings donosi 13 pesama goregrinda u maniru Dead Infection ili Regurgitate, bez previše originalnosti ali sa puno, puno žestine. A to se ceni:

https://hpgd.bandcamp.com/album/adipose-piquerism-a-collection-of-maniacal-bloodlettings

Dalje, Grindhead records su izbacili gomilu izdanja u jednom danu, kako kod grindcorea i ume da bude, pa je tu bilo i par dobrih ploča. Španski X-Torsion je, recimo, odličan na albumu Odio Eterno koji spaja ’90s power violence eksplozivnost sa klasičnim grajndom i dodaje na sve jedan preliv melodičnosti nekarakterističan za oba žanra. Rezultat je 21 pesma velike žestine, dobre svirke i odlične produkcije.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/odio-eterno

Tu su i australijski Disparo! sa svojim vrištavim grajndom na albumu First Fast Three Years. Ovo je više pank nego metal, ali je sve to pošten, krvav grajndkor kakav su voleli i naši očevi.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/first-fast-three-years

Dobili smo i užasno bučan split album dva grind bend. Ploča se zove  The Screaming Nightmare Continues a madridski Disturbance Project je otvara sa 11 pesama tipično španskog lo-fi ubijanja. Ovo su živi snimci i puni su energije mada se rifovi jedva čuju. Brazilci Plague Rages nastavljaju sa lo-fi pristupom i pomalo podsećaju na zemljake Rot, samo su brži i brutalniji. Pa, ko voli, uživaće:

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/the-screaming-nightmare-continues

Prošle nedelje smo imali jedan sjajan album old school death metala iz Francuske, a sada, evo, dobijamo još jedan. Koji nije TOLIKO sjajan ali je dobar. Forever Dead su duo koji debituje pločom Tales from Beyond i mada zvuku imam štošta da zamerim, pre svega ružnjikav „elektronski“ bubanj, ovo je dobro napisan, drusan staroškolski death metal koji bi u pravom studiju, sa pravom produkcijom mogao da sahranjuje. I ovako vredi čuti:

https://foreverdead1.bandcamp.com/album/tales-from-beyond

Švajcarski Fever Dreams imaju demo od tri pesme (Demo 2020) i ovo je superiorno agresivan death metal koji se pari sa hardkorom i porađa mnogo besa i žestine:

https://feverdreamsdm.bandcamp.com/album/demo-2020

Let it Bleed Records su izdali Nunslaughterov demo iz 1989. godine, The Rotting Christ i mada je ovo svakako death metal klasika, tu se praktično NIŠTA ne čuje. Al klasika je klasika:

https://letitbleedrecords.bandcamp.com/album/the-rotting-christ

Belgijski jednočlani Verdoemd na svom debi albumu Black Heresy Will Prevail svira jako ružan ali prilično ložački blackened thrash metal. Više je ovo black nego thrash, da ne bude zabune, ali ima dosta interesantnih smena ritmova i aranžmanskih intervencija a i autor & izvođač zvuči tr00 i po svemu malo podseća na pokojnog Quorthona. Da je malo lepše uradio mastering, bilo bi još bolje.

https://verdoemdmetal.bandcamp.com/album/the-black-heresy-will-prevail

Za kraj ću ponuditi još jedan zanimljiv death metal album. Across Antarctica dolaze iz mesta Binghamton iz Njujorka i njihov istoimeni debi album izlazi tek 21. Februara ali se već može čitav slušati na Bandcampu. I slušati ga treba jer je ovo odlično napisana ploča koja standardnom death metal nabadanju, u kome se čuju i Death i Sadus i štošta slično, dodaju zanimljive thrash i heavy komponente. Tako da je ovo melodičnije i ritmički raznovrsnije od prosečne old school death metal ploče, a da opet ne pokušava da imitira pozniji Death i Chuckove progresivne ambicije. Across Antarctica su tačno na pola puta između sirovog, radničkog death metala i skromno epskog heavy zvuka, sa jeftinom ali efektnom prodkcijom i mnogo izražajnosti i, pa, duše. Vrlo mi prijaju:

https://acrossantarctica.bandcamp.com/album/across-antarctica

Film: Parasite

Posted in film with tags , , on 11 februara, 2020 by mehmetkrljic

To da je Parasite Bong Joon Hoa dobio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu nije veliko iznenađenje jer je u pitanju film koji se prilično jasno naslanja na evropsku tradiciju laboratorijske analize klasnog rata sa vertikalom koju možemo da povučemo od najmanje Lole Đukića iz šezdesetih i Pazolinijeve Teoreme pa do, kako je Cripple već primetio u svom osvrtu, Kusturičinog Podzemlja. Uz jasan vizuelni jezik i Hoovu brzu, lepršavu režiju ovo je film koji Evropljani – pogotovo ako su određenih godina, lako prepoznaju kao „svoj“. To da je posle svega osvojio i četiri nagrade Američke akademije, uključujući za režiju, scenario i najbolji film je već interesantan preokret iako u SAD socijalizam kao ideologija trenutno doživljava svojevrsnu renesansu, uključujući Trampove inicijative za vraćanje proizvodnje na nacionalnu teritoriju ali svakako prevashodno kroz uspon popularnosti Bernieja Sandersa među mlađom generacijom do razine pop-kulturne ikone i popularnost „novih“ medija kao što je Chapo Trap House. Jasno, ovo je velikim delom „performativni“, hipsterski socijalizam, više shvaćen kao etička i estetska orijentacija, manje kao down and dirty tehnologija redistribucije vrednosti i upravljanja društvom, ali za potrebe diskutovanja o filmu ovo je sasvim dovoljno.

Ono što je interesantno je da Parasite nije marksistička, pa ni situacionistička kritika kapitalizma ili višeslojna maketa klasnog rata koja bi pretresla koncepte poput vlasništva nad sredstvima za proizvodnju ili kontrole nad obrazovnim sistemom. Za razliku od „woke“ čitanja tenzija među klasama kakve su, uostalom svojstvene liberalnom diskursu u SAD već decenijama i sa kojima Holivud slobodno koketira skoro isto toliko dugo, Parasite je merenje temperature, ne da bi se dala dijagnoza ili prepisala terapija već da bi se potvrdilo ono što svi znaju: bolest je uzela maha. Neki će preživeti. Neki neće.

Bong Joon Ho se tokom poslednje dve decenije dokazao kao režiser ne samo sposoban za vidan rast i napredovanje nego i kao talentovan da pleše između različitih filmskih žanrova sa iznenađujućom lakoćom, pružajući ozbiljne, gritty žanrovske drame sa Memories of Murder ili Mother, urnebesan monster-movie sa The Host a onda i visoku naučnu fantastiku sa Snowpiercer. Ovaj potonji film je i ukazao na Hoove rastuće apetite da svoj rad preseli što je bliže moguće zapadnim producentima i investitorima (onako kako njegovi vršnjaci poput Parka ili Haa nisu uspeli – ili ih nije interesovalo) a da ne izgubi svoj osobeni rukopis.

No, za razliku od Snowpiercera koji je imao evroamerički kast i zasnivao se na francuskom strip-albumu, Parasite je u fullu „korejski“ narativ, film postavljen u Seul, na korejskom jeziku i sa korejskim glumcima, time potencijalno manje proziran i, na kraju krajeva, manje atraktivan za širu zapadnjačku publiku. Utoliko, Parasiteovo eskalirajuće brutalno prikazivanje klasnih tenzija je osvojilo srca, reklo bi se, zapadne publike kojoj su bliski levičarski pogledi, uprkos tome što je ovo, kako već rekosmo, prevashodno laboratorijska analiza teatra surovosti koji nastaje kada se u zatvorenom prostoru nađu predatori i njihov plen, a ne revolucionarni narativ o osvajanju delatne uloge u društvu od strane proletarijata.

Parasite je, ako ćemo ga čitati dosledno i bez ideoloških naočara, vrlo nihilistička, vrlo beznadežna pripovest – Ho je, uostalom, u intervjuima sasvim eksplicitno insistirao da je poslednju scenu dodao upravo da bi pojasnio da ovo nije priča koja treba da inspiriše nadu, jer to ne bi bilo pošteno – koja za razliku od tradicionalne levičarske kritike klasne podele bira da se ne bavi potencijalom jedinke da se penje po klasnoj lestvici na ime svog obrazovanja, rada ili neke apstraktnije vrline. Štaviše, Parasite ovu koncepciju otvoreno negira. Ovo je film smešten u Južnu Koreju koja ima praktično rekordan broj visokoobrazovane radne snage među mladima a i sami protagonisti nisu prikazani kao lenje svinje bez radnih navika ili potrebnih socijalnih pa i stručnih veština koje bi im, potencijalno bile neophodne za socijalno napredovanje.

Uprkos tome, film vrlo decidirano utemeljuje ideju ne samo o klasnoj podeljenosti već i klasnoj sudbini, i ovo je nešto što direktno kontrira marksističkom revolucionarnom optimizmu. Parasite nije film o proletarijatu, već o prekarijatu, o klasi koja više ne sanja o tome da preotme sredstva za proizvodnju već samo o tome da svoj „hustle“ podigne na viši nivo ne bi li dosegla individualno – a ne klasno – društveno uspenje. Obrazovanje ili teški rad kao vektori klasne tranzicije su sve više obesmišljeni u savremenom kapitalističkom društvu koje – kako je to u svom, er, kapitalnom delu pokazao Piketi – forsira dalje obezvređivanje rada i najviše vrednuje nasleđeni kapital.

Utoliko, kako Ho pokazuje u filmu, rad više ne oslobađa čoveka, štaviše, kako jedna rana epizoda sa autsorsovanjem rada koji se tiče savijanja štampanih komada kartona u oblik kutije za picu oslikava: rad ponižava čoveka, gig-ekonomija ga svodi ga na bedni automat od mesa, bez lica i identiteta, a koji će ionako uskoro biti zamenjen robotom. Marksov otuđeni radnik je makar imao fabriku kao mesto potencijala izranjanja radničke solidarnosti – današnji radnik fabričku traku donosi u svoju kuću.
Neizgovorena pretnja naredne industrijske revolucije koja će izbrisati po nekim procenama i dve trećine trenutno postojećih poslova na planeti je možda nešto što ćemo videti u televizijskom cutu Parasitea, koji će ga transformisati u šestočasovnu seriju, ali i ovako je početna pozicija više nego jasna: znanje, veština, trud, iskustvo itd., svi ti tradicionalni atributi kojima je radnik pristupao tržištu rada su obezvređeni. Radnici su uzajamno zamenjivi jer se danas njima ionako poveravaju samo najjednostavniji manuelni poslovi a učinak se meri najjednostavnijim matematičkim indikatorima koji nemaju osećaja za nečiji „ljudski“ doprinos i utoliko je radnik danas sposoban za klasnu promociju koliko je bio i pre stopedeset godina.

Zbog toga je i tu promociju moguće ostvariti samo jednako „starinskim“ sredstvima: brakom ili ličnom preporukom koja zaobilazi tržište rada i društvene mehanizme koje radnike štite od eksploatacije.

Naravno, Hoov briljantni touch je u tome što on ovu analizu ne postavlja kao brižnu levičarsku osudu kapitalizma već kao komediju brzog tempa u kojoj protagonisti prekarijata upravo okreću stolove, odričući se istorijske „radničke“ moralne superiornosti i primenjujući svaki dostupan trik da se dočepaju makar simulakruma socijalne promocije.

Čini mi se da su mnogu gledaoci čije sam reakcije nasumično ukačio bili iznenađeni ovakvom postupkom – Parasite sve svoje likove čini simpatičnim u razumnoj meri iako ih prikazuje kako rade etički izuzetno problematične stvari. Ovo čak manje važi za predstavnike više klase koji su, veoma spretno, oslikani kao simpatično nedotupavni, skloni da padaju na manipulacije i da traže neku vrstu socijalne vitalnosti u interakciji sa svojom poslugom (kroz klišeizirane momente poveravanja, bondinga na osnovu nekakvih zajedničkih karakteristika pa čak i određenog sujevernog poštovanja za arkane veštine koje imaju „radnici“). Naravno, oni su prikazani u svoj svojoj dekadenciji, sa potpunim odsustvom svesti o tome kako porodica (treba da) funkcioniše i bezbroj proksija u podizanju potomstva, zalutalim seksualnim nagonima i praktično biološkim, ugrađenim prezirom za niže klase koji se ispoljava nesvesno.

Za razliku od Pazolinija, pa čak i od japanske, Miikeove varijacije na Pazolinija u Visitor Q, Hoov film uskraćuje ikakav bljesak spoznaje na strani buržoazije i on je utoliko mračniji i pesimističniji. Buržuji su ovde idioti – oni nisu tu gde jesu jer imaju obrazovanje, veštine, znanja, ili makar pronicljivost već naprosto jer su nasledili svoj klasni status i stupili su u brak sa nekim iz svoje klase. Njihovo do apsurda naivno poverenje u ekspertizu radničke klase ne potiče iz stvarnih uvida u njihove sposobnosti (gospodin Park će komentarisati da gospodin Kim* vrlo pažljivo ulazi u krivinu automobilom ali posle će biti svedok njegove nepažljive vožnje, no nijedno od ta dva nema vidnog uticaja na stav o Kimovim sposobnostima) već iz sopstvenog životnog iskustva u kome se – a što je prirodno kada ste na određenom mestu klasne lestvice – stvari događaju po inerciji same od sebe. Ovo je jasan komentar o zatečenom stanju u kome uživaoci kapitalističke privrede, to jest vlasnici (novčanog i socijalnog) kapitala, zaista misle da postoji „prirodna“ podela poslova u kojoj svako samo treba da radi ono za šta je najsposobniji i da će tako društvo po automatizmu ići u najboljem smeru. Što opet podseća da, iako, nominalno, obrazovanje obezbeđuje klasnu promociju, on iz viših klasa ne samo da njemu imaju nesrazmerno bolji pristup već i sopstvenim primerom pokazuju da ono nije važnije od nasleđenog kapitala (socijalnog i novčanog).

*Da li je slučajnost da ova dva lika nose imena velikih savremenih korejskih režisera, Hoovih kolega? Zapravo, vrlo moguće da jeste.

Postepeni prelazak iz lagane đukićevske komedije o malograđanštini u maltene čist korejski horor vajb negde u trećoj trećini – kameni hodnici, utamničenje, jake fizičke ozlede, visceralno finale – je izveden sigurno, oslanjajući se pre svega na slučaj kao centralni element koji će komediju transformisati u tragediju. Delanje protagonista je, naravno, ono što tragediju pripremi, ali ona se realizuje samo zbog nasumičnog akcidenta koji nije ničija „krivica“. Ho ovde odustaje od markističke naučne dijalektike u kojoj će društvene protivrečnosti dovesti do neizbežne revolucije i, mnogo pesimističnije, a u skladu sa neverovanjem u klasnu promociju, pokazati da će konflikt između klasa biti na kraju stvar serije nesrećnih slučaja a da će njegovo gorivo biti bespoštedna borba za opstanak u okviru samog prekarijata. I mada u finalnom konfliktu stradaju i buržuji, ovo nije čak ni osveta prezrenih radnika nemoćnih da promene svoj socijalni status – pokretač pokolja je, zapravo, duboko zahvalan svom eksploatatoru za to što ga ne primećuje kada ovaj krade ostatke njegove hrane i tajno koristi opsceno batajevski višak njegove opsceno velike imovine.

Sa Parasiteom je Ho, i pored svog pesimizma, kreirao poziv na uzbunu, što umetnost verovatno radi bolje nego što služi kao alatka za regrutaciju. Ili to makar radi časnije. Ho ne urgira ni da se vratimo Marksu ni da budemo ispunjeniji empatijom kada se ophodimo jedni prema drugima. On pokazuje da ćemo jedni druge pojesti boreći se za ostatke hrane a da će nam voda, kuljajući iz kanalizacije i toaleta doći do vrata bez obzira koliko mislimo da je naš „hustle“ pametan. „Otimanje“ – koje je jedino preostalo kako kaže Cvijanovićev lik u Munjama – je poslednja a ne prva faza raspadanja samosvesti radničke klase, najniži oblik korišćenja rada – jedinog kapitala koji radnik ima. Otimanje, nije plan, ono je incident i kada Kim kaže da on nikada ništa ne planira jer je to jedini način da se planovi nikada ne izjalove, ovo je, iako duhovit, najstrašniji momenat u filmu koji elokventno ali bez optimizma govori o beznađu sa kojim se svet gig-ekonomije, matematičkih merenja učinka rada i beskrajnog autsorsovanja suočava. Pa, dobrodošli u 21. vek.

Film: Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn

Posted in film, Stripovi with tags , , , on 10 februara, 2020 by mehmetkrljic

Well, možemo reći sledeće: odlazeći u Bioskop sam se nadao da će Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn biti više Birds of Prey a manje Harley Quinn film. Bio sam svestan da je ovo jalova nada jer je Harli ipak brend i očito najuspešnije rascvetali cvet iz pupoljka koji je bio Ayerov Suicide Squad – a što, voleo ja ne voleo, moram u dobroj meri da priznam kao uspeh jedne Margot Robbie. Igrala je u filmu sa ipak heavy duty likovima poput Smitha pa i neobjašnjivog Letoa a čiji je Joker bio pripreman za zvezdanu budućnost u kojoj bi ona možda bila zgodan privezak. No, Robbiejeva je iskoristila šansu i nametnula se kao jedan kaleidoskopski šaren lik u filmu punom tamnih scena i mračnih tipova. I opet, rispekt, Robbie je svakako neko koga kamera voli – nije li joj Tarantino praktično spomenik podigao prošle godine? – ali u Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn ona ulazi u lik dublje i sigurnije a što, opet, nije ni tako jednostavan zadatak jer je Harli lik čiji je štik upravo to da naizgled nema dubinu, odnosno da svesno, programski povlađuje svim svojim instinktima i hirovima, prezire refleksiju i planiranje i biće je trenutka u kome samo povremeno bljesne podsećanje na intelektualni i emotivni kapacitet što se tu krije.

Drugim rečima, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film koji u velikoj meri počiva na liku Harli Kvin i Robbie kao nekom ko treba da iznese komplikovanu jednostavnost njene karakterizacije, i, da pozajmim Crippleovo poređenje, ako je Deadpool zaista mogao da se desi tek kada je Ryan Reynolds POSTAO Deadpool umesto da ga tek glumi, režiran od strane ljudi koji Deadpoola ne razumeju, tako je i Robbie programski i energično iščupala Harley Quinn iz ’90s karakterizacije i dovela je, silom i uz puno vriske u lude dvadesete kada smo, valjda, osvešćeniji a superherojski diskurs JE de fakto mejnstrim.

Da se vratim na početak svoje ispovesti: Birds of Prey su meni, istorijski znatno draži koncept od Harley Quinn iz više razloga. Prvi je što su Birds of Prey uvek bile tim po mojoj meri, od Dixonovog originalnog koncepta koji je nastao praktično sam od sebe (originalno se strip nije ni trudio da bude team book već je bio puki krosover između Dinah Lance i Barbare Gordon, bez tekućeg serijala, povremeno se pojavljujući u specijalima), pa preko kasnijeg utemeljujućeg rada Gail Simone koja je dodala žličicu vegete i sebi svojstveni beznaporni ženski touch koji, evo već decenijama pali i kod zakletih feminista ali i kod „srednjije“ superherojske publike (izuzimajući, naravno, femofobne MGTOW ekstremiste). Volim Birds of Prey pre svega jer je u pitanju street-level ekipa likova koji većinski nisu bili dovoljno jaki da imaju sopstvene solo-serijale ali su zajedno, pogotovo u Simoneinom izvođenju (koje će postati i predložak za kasnije inkarnacije) dosegli odličnu hemiju i učestvovali u nekim eksplozivnim pričama. Neću ni lagati ako kažem da je Dinah Lance jedan od meni najomiljenijih DC likova ikada, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina gde je imala odlične sparinge sa Green Arrow, JLA i Birds of Prey.

S druge strane, Harley Quinn je lik koga do nedavno nisam voleo u stripovima. Nastala u crtanom filmu, Quinnova je dobar deo svoje karijere služila prevashodno kao refleksija Jokerove mizoginije (kao jedne od njegovih milijardu negativnih osobina), do karikature zaoštren stereotip ozbiljne intelektualke koja će poništiti ne samo svoju karijeru već i kompletno sopstvo da bi se umilila Bad Boyju za kojim je izgubla glavu a on je tretira kao krpu. Utoliko, njen protagonizam nije praktično ni postojao dok scenaristi nisu počeli polako da je skreću sa teme i stavljaju u priče gde će ona polako osvajati neko svoje ja, raskidajući vezu sa Jokerom. Poslednjih pola decenije su autori poput Toma Taylora ili Roba Williamsa (od kojih ni jedan nije Amerikanac) Harley dali vrlo praktično vodeću ulogu u svojim serijalima Injustice 2 i Suicide Squad a Conner-Palmiotti kombo joj je napokon dao sopstveni serijal u kome će biti SVOJA.

Tako da je film Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn prenošenje ovog protagonizma na veliki ekran, mesto gde se „glavni“superherojski diskurs i odigrava ovih dana. I utoliko ga i ne treba gledati samo kao Warnerov pokušaj da imitira Deadpoola (ne znam je li to Crippleova teza, nisam još pročitao njegov prikaz da ne utiče na mene) već zbilja kao pokušaj da se simbolički raskine sa „starim“ poretkom – u kome je uostalom, Joker napravio ršum poslednjih meseci i večeras se zaleće prema Oskarima – i Harli Kvin uspostavi kao lik po sebi.

Film je, dakle, u određenoj meri parodija, vrlo dinijevska, vrlo DC Animated-nalik šarena i ekscentrična parodija na „ženske“ filmove u kojima protagonistkinja prolazi kroz klišeizirane faze post-breakup žalosti samo da bi pronašla sebe i, neretko, onog PRAVOG. Harli ovde, svakako, jede sladoled kašikom, sipa čokoladu pravo iz tube u usta i seče kosu ali ovo su očigledno parodirane scene. Njen glavni gest je uništenje hemijskog postrojenja u kome je Kvinzelova umrla a Kvinova je rođena – vrlo jasno raskidanje sa figurom oca-ljubavnika koju je imala u Jokeru, a ostatak filma je njeno izlaženje na kraj sa činjenicom da je u gotamskoj kriminalnoj zajednici imala ikakav status, ikakav IDENTITET samo kao Jokerov prirepak.

Naravno, sam zaplet je vrlo mekgafinovski i svodi se na potragu za jednim predmetom koga svi žele i mada Cathy Yan ovo odrađuje rutinski, ima tu momenata simpatične simbolike – od pozivanja na Merilin Monro do raspleta u kome dijamant, tog devojčinog najboljeg prijatelja, valja tražiti u izmetu. Film je emancipatorski po nekoliko osnova ali pre svega po nečemu što nije prenaglašeno: da je biti sponzoruša govnjiv posao.

Emancipacija žena u superherojštini, naravno, opet mora da ima bar dve komponente. Jedna je autorstvo i ovde Warner zapravo ide ispred hyperwoke Marvela, makar u bioskopu. Marvel do sada nije imao film koji je solo režirala žena a ovo je već drugi DCEU film koji režira žena i posle Wonder Woman gde je žena bila u glavnoj ulozi, ovde imamo ne jednu već pet žena u glavnim ulogama. Što je, priznajmo, neka vrsta važnog presedana i videćemo koliko će relativni neuspeh opening weekenda za ovaj film ugroziti dalje slične koncepte.

No, kao gledaocu koga zanimaju akcija, banter i stilizovanost, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film kod koga se ne „oseća“ nekakav zagovarački napor u ravni teksta. Ovo nije programski feminizam već organski, akciono-komični voz koji ide brzo i uglavnom uspeva da zabavi. I u glavnim ulogama su žene.

Druga komponenta je to da li žene mogu da budu ravnopravni protagonisti u žanru kojim su do sada žarili i palili muškarci i mada je odgovor očigledno „mogu“, Yanova ima jasno promišljen način na koji će ovo oblikovati u dinamičan narativ. Ispreturana hronologija filma i metanarativni „udri po četvrtom zidu dok se ne polomi“ pristup na stranu, ovo je film koji vrlo jasno igra na terenu koji je do sada bio poglavito muški. U samom Birds of Prey stripu je jedna od glavnih uloga bila poverena Barbari Gordon koja je nakon karijere kao Batgirl, a posle smeštanja u invalidska kolica koje joj je sredio – Alan Moore lično (Joker je potegao okidač ali Moore je, jelte, napunio pištolj) – imala čitav novi identitet i karijeru kao Oracle, superhaj-tek haker/ kontra-obaveštajac na koga je DC-jeva superherojska zajednica naučila brzo da se oslanja. Ovo je bilo interesantno proširenje koncepta superherojštine i smeštanje žene u atipičnu ulogu u kojoj će umicati fetišizaciji tela (čak je manifestno odbacivati kroz taj disability diskurs) i insistirati na otimanju od muškaraca njihovih tradicionalnih atributa: STEM nauke i visoke tehnologije, pogotovo tehnologije nadzora i informatike.

U filmu Oracle ne postoji ali Yanova na mikroplanu vrlo spretno ponavlja slične motive, pokazujući kako protagonistkinje uzimaju i koriste tradicionalne falusne simbole (bejzbol palice, veliki drveni maljevi, samostrele…) koji su istovremeno i drevni primerci tehnologije lovaca, vojnika, majstora i, er, bejzbol igrača – da poraze očigledno amoralnog neprijatelja koji se sastoji isključivo od muškaraca (od kojih neki imaju i blage homoerotske tonove najviše da bi se podvukla ta femofobija).

Sama radnja je na momente vođena na silu i zaplet i rasplet imaju rupe i u radnji i u karakterizaciji preko kojih se prelazi uz pesmu i igru u nadi da neće previše značiti gledaocu. Meni nisu previše smetali jer je film imao dinamično i vrlo lepo snimljeno akciono finale koje pravda mnogo toga. Yanova se kao režiser borbene koreografije pokazala značajno uspešnijom od Ayera čiji je Suicide Squad bio mahom sastavljen od nolanovski mračnih i neprozirnih muljavina. Ovde se povremeno ide na vrlo ambiciozne koreografije koje, istini za volju ne mogu da stoje rame uz rame sa najboljim hongkonškim radovima, ali niko to u Holivudu i ne može i Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn u borbi sasvim ubedljivo stoji rame uz rame sa Deadpoolima a iznad bar dva od tri Wolverinea.

Što se likova tiče, Robbiejevu sam već pohvalio pa da dodam da ovde ima nekoliko solidnih komičarskih momenata i da će u narednim filmovima ona verovatno biti još bolja. McGregorov Black Mask je solidno iskerebečen stripovski lik mada nedorečen i bez dubine, nedovoljno iskorišćen u finalu gde prelako ode. Chris Messina kao Victor Zsasz odrađuje dobar posao OSIM što je meni ovo kriminalno protraćeno ime i lik jednog od ipak najjezovitijih Betmenovih negativaca.

Na strani naših, vrlo sam se raznežio zbog Renee Montoye i mada Perezova nema kad da dohvati istu dubinu koju je lik dosegao u stripu, vrlo je zaokruženo igra. Winsteadova kao Huntress je imala, rekao bih premalo vremena ali je ona dosta dobro igra kao iznenađujuće nerdy i pomalo nesiguran lik uprkos svojoj ekspertizi – što rezonira sa karakterizacijom lika sa kraja devedesetih. Bascova je najslabija kao Cassandra Cain mada je i lik najslabije napisan i svodi se na hodajući mekgafin. Tu mi bi malo žao jer je Orphan ipak dobar lik u stripu. No, zato je Jurnee Smollett-Bell kao Dinah Lance FAKING SPEKTAKULARNA. Da se razumemo, ovaj lik nema mnogo veze sa Dajnom Lens koju volim u stripu, sem supermoći i generalnog jebanja keve, ali je Smollett-Bellova igra ubedljivo, sa sjajnim prisustvom u kadru, upečatljivim fizikusom, ali i sigurnom glumom gde god treba. Taman da ništa drugo u filmu nije valjalo, Black Cannary koga smo ovde dobili bi ukrao šou sa svojim malo-reči-puno-prisustva nastupom i no-bullshit akcijom. Lanceova u stripu je nešto intelektualnija – na kraju krajeva vodila je JLA – ali u smislu žene koja odrađuje posao, Jurnee Smollett-Bell je perfektna.

Film, ipak, kako rekoh, nije perfektan ali je jasan, u konceptualnom smislu, sa uglavnom solidnim karakterizacijama, kao i u narativnom. Yanova je imala odlične scenografe i kostimografe na raspolaganju pa je ovo jedan od vizuelno najupečatljivijih DCEU filmova sa gotamskim stilizacijama tipičnim za stripove i crtane filmove Paula Dinija i šarenišem koji je Harley Quinn etablirala sa Conner-Palmiotti fazom. Ovo je, posle svega i jedan „mali“ superherojski film, sa radnjom koja zauzima nekoliko dana, ima 3-4 set pisa i lišena je meditacija i nolanovskih refleksija koje su se kroz Warnerovu produkciju protezale sve do JLA. Kao takav, ovo je i znatno bolji film od JLA i, slab performans u prvom vikendu na stranu, ostavlja prilično dobar ukus u ustima za Suicide Squad i Gotham City Sirens, ako bude zdravlja i sreće junačke.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-02-2020

Posted in metal with tags on 8 februara, 2020 by mehmetkrljic

Ponovo je bilo dosta materijala prethodne nedelje pa da ne odugovlačimo već da se glavačke bacimo u šutku!

Danski Genfærd otvara ovonedeljnu sezonu blek metala svojim drugim albumom, Blodhævn i ovo je klasičan skandinavski, mišićavi blek sa kvalitetnom produkcijom, stamenom svirkom i tim lepim štimungom agresije koja ima i svoju ljucku, emotivnu crtu. Ništa istorijski značajno ali lepo da se krene s njim:

https://genfaerd.bandcamp.com/album/blodh-vn

Njemački duo Nimbifer prihvata štafetu u trku i na svom drugom demu svira skoro istu takvu muziku samo sa sirovijom ali zdravom produkcijom. Ja volim taj relativno monotoni ali opet duševni blek metal koji se temelji na snazi i izdržljivosti ali ne zapostavlja ni emocije:

https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-ii

Malezijski Malaöun, pak, nudi nešto raznovrsniji program na svom debi albumu, The Darkest Shrines, koji u svoje dugačke četiri pesme (samo je jedna kraća od deset minuta) demonstrira odličnu tehniku, primerenu agresivnost i tvrdoću ali i smisao za aranžiranje što opravdava ta trajanja. Malaöun su snimili impresivan debi koji ne juri neke veštačke „epske“ atmosfere nego pošteno radi i u znoju lica svog isporučuje kvalitetan blek metal:

https://malaoun.bandcamp.com/releases

Ukrajinski Goatreich me je prilično razgalio svojim debijem, Godfetor koji je, za razliku od uobičajene ukrajinske ponude na koju nalećem, komadina zlog, sirovog blek metala koja ipak ima dovoljno muzičkog i aranžerskog znanja da se ne svede samo na tu svoju sirovost. Goatreich su ugodno „žanrovski“ bend sa svim tim antihrišćanskim imaginarijumom koji voze ali ne upadaju u karikaturu a njihova muzika, iako sva u brutalnim blastbitovima uspeva da umakne dosadnoj jednoličnosti i kanališe tu neku napaljenost i prirodnost prirođene sirovom blek metalu:

https://goatreich.bandcamp.com/album/goatreich-godfetor

Ruski Black Flux je bliži tom nekom prototipu slovenskog blek metala jer je njihov debi album Black Stream više „atmosferična“ ploča sa svojim dužim pesmama i ambijentalnim ambicijama ali ovo je i dalje pošten, žestok blek metal koji, doduše, uzmiče od dinamike i bliži je jednoličnosti kako bi postigao svoju atmoblek temperaturu, ali ima ovde odličnog gitarskog rada i sve je odsvirano tvrdo i pošteno:

https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/black-stream

Ygg su MNOGO bliži tom stereotipu koji ja vezujem za ukrajinske (pa i ruske) blek metalce pa mi se njihov drugi album (snimljen punih devet godina posle prvog), The Last Scald ne dopada preterano, ali za nežnije duše među nama koje vole šesnaestominutne pesme svirane u molskim harmonijama sa pevačem koji iznosi srce na teren, ovo je verovatno vrlo dobro:

https://yggmusic.bandcamp.com/album/ygg-the-last-scald

Finski Norrhem na svom drugom albumu, Koitos mešaju blek metal sa malo folk melodija i dosta kičastih sintisajzera koji treba da prizovu atmosferu starih rituala i mitskih, predhrišćanskih vremena. Sve je to meni malo nja-nja i superčizi, ali eto, nešto sam danas dobro raspoložen a i Norrhem prilično zdravo sviraju:

https://norrhem.bandcamp.com/album/koitos

Tu su i Grci, Serpent Noir čiji bi treći album, Death Clan OD trebalo konačno da ih izvuče iz opskurnosti i prikaže zašto ih njihov izdavač predstavlja kao najbolje čuvanu tajnu helenskog blek metala. I solidno je to, vrlo grčki raskošno i teatralno sa kvalitetnim muziciranjem, puno atmosfere i meni najviše smeta odvratan master koji, muziku pakuje u tako mali dinamički opseg da mi uši uvređeno uzmiču unazad. Ali ako to prevaziđete, Serpent Noir zaista isporučuju:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/death-clan-od

Za još grčkog blek metala tu su Nipenthis i njihov album Scourge of the Stars koji je sirov, ali emotivan i na momente prijatno iznenadi izletanjem u vrlo lične, melodične ekscese:

https://nipenthis.bandcamp.com/album/scourge-of-the-stars

Prijatno me je iznenadio i Arjen iz Sarajeva singlom  Nikada Nije Kasno da Propadneš koji nudi moderan, moody black metal koji se ne gubi u svojoj atmosferičnosti ali je ima dovoljno da izbalansira klasičnu agresiju koju bend vrlo sigurno provlači. Mislim, „bend“ je u ovom slučaju samo jedan čovek koji je do sada već izdao dva albuma i nekoliko EP-jeva ali eto, nikada nije kasno da te Mehmet čuje i prijatno se iznenadi:

https://arjen.bandcamp.com/album/nikada-nije-kasno-da-propadne

Rusi Doden Grotte i Grci Fullmoon Cult su izbacili split album i ova dva black metal benda se solidno pokazuju na Summon The Wolves Of War. Ništa tu nema novo ili neočekivano ali posebno su Fullmoon Cult jaki i sigurni u onome što rade, sa dobrim pesmama i visokim tempom svirke. Doden Grotte su za nijansu „primitivniji“ ali i njihova strana je vrlo slušljiva:

https://dodengrotte.bandcamp.com/album/summon-the-wolves-of-war-split

Peruanski Throne of the Fallen su posle 12 godina rada stigli do prvog albuma i Culto Final je, iako ne počinje sasvim ubedljivo, ipak pristojna ploča pankerskog blek metala negde na pola puta između Darkthrone i bilo kog finskog hardkor benda iz osamdesetih kog možete da se setite. Ima ovde poneki vrlodobar rif a razlika u zvuku sugeriše da je album sniman u više sesija na više različitih mesta. Prljavo, pankerski, autentično:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/culto-final

Blek metal sekciju za danas zatvaraju Wyrm iz češke čiji je tek treći album za dvadeset godina, Purge, vrlo zrela,vrlo interesantna kolekcija modernih blek metal pesama koje su odsvirane i producirane sjajno i oktrivaju svu silu različitih muzičkih uticaja koje je bend nekako ušnirao u jedinstven i dosledan izraz. Ovde imate grleno pevanje, orijentalne melodije, klasično metalsko rezanje, blastbitove i još mnogo toga stavljenog pod istu kapu i autoritativno usmerenog pravo u srce:

https://wyrmblack.bandcamp.com/album/purge

Hajdemo sada na stoner. Prvi u redu su argentinski Serpent Cobra – ime benda kao nekakav neobičan pleonazam – koje predvodi Carolina Dusau na basu i glasu, i njihov debi album, Anatomy of Abuses nudi vrlo zdrav, nou bulšit teški rok sa stonerskim šmekom, niskim štimom, dobrim pesmama i produkcijom koja nije skupa ili nabudžena ali je životna. Mislim, ovo je bend u kome, kada gitarista svira svoje toniajomijevske solaže – nema ritam gitare. To cenim. Serpent Cobra imaju štofa i prosipaju jedan za drugim opasne rifove kao da je to besplatno, a Carolina je prljav, jednostavan ali efektan vokalni solista koji svemu daje pravilnu dozu etitjuda. Vrlo lep debi, za mnogaja slušanja:

https://serpentcobradoom.bandcamp.com/album/anatomy-of-abuses

Serpent Cobra su mi se dopali jer se značajno razlikuju od uobičajene heavy rock/ stoner metal ponude na bandcampu. Void Droid iz Atine su, pak, vrlo stereotipan primerak grčke inačice ove muzike: kvalitetna svirka, razrađeni aranžmani, dobra produkcija. Problem jeste što grčkih bendova ovog tipa ima MILION i svake nedelje čujem bar po tri-četri albuma koji mi se ni po čemu ne razlikuju od Bipolar, kako se ovo novo izdanje Void Droida zove. Ali opet, kvalitet je tu i to treba prepoznati:

https://voiddroid.bandcamp.com/album/bipolar

Mount Hush su Nijemci čiji je debi album, isto nazvan Mount Hush, i nudi četrdesetak minuta „psihodeličnog bluza“ kako ga ovi ljudi shvataju. Nije to rđavo mada je ovo ipak više zabluzirana psihodelija – Nemci su naprosto mnogo „belji“ od onog što bih se ja usudio da nazovem bluzom i njihove harmonske progresije izlaze jako daleko iz nečeg što smatramo bluz skalama. Teatralna je ovo ploča, dakle, sa nemalo prog-rokerske gizdavosti u svojim aranžmanima, ali Mount Hush dobro sviraju i vole da drže faz na gitari dok solira a čemu se moje uho raduje:

https://mounthush.bandcamp.com/album/mount-hush

Italijani GIÖBIA, pak, nude vrlo nesputan psihodelični jelovnik na svom novom albumu za Heavy Psych Sounds. Plasmatic Idol je jedna okultna tripčina vođena sintisajzerima, dalekim vokalima, dilej efektima, faziranim gitarama i lepršavim mada stamenim ritmovima. GIÖBIA se nimalo ne trude da zamaskiraju svoju ljubav prema ’70s psihodeliji generalno i bendovima kao što je Hawkwind partikularno, ali to i nije nešto čega se treba stideti. Master malčice favorizuje srednje frekvencije ali je miks dovoljno prozračan da meni ovo nije mnogo smetalo. Prijatno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gi-bia-plasmatic-idol

https://giobiagiobia.bandcamp.com/album/plasmatic-idol

Folian iz Portlanda (ponovo taj grad dokazuje da u njemu ima nečeg posebnog) je solo projekat Davida Stephena Fylstre i Blue Mirror mu je prvi dugosvirajući projekat pod ovim imenom. Ipak, Folian iza sebe ima nekoliko godina intenzivnog rada i eksperimentisanja pa je Blue Mirror zanimljiva, vrlo tripozna ploča na kojoj ima i post roka i šugejza ali i dovoljno težine, distorzije i hipnotičke repetitivnosti da meni sasvim dobro upadne u kategoriju tripoznog metala koji vredi slušati. Miks je malo upitnog kvaliteta sa možda previše visokih frekvencija u finalnom produktu koje smetaju mojim izmučenim ušima, ali muzika je valjana:

https://folian.bandcamp.com/album/blue-mirror

U Septembru smo pohvalili Lemurian Folk Songs za album Ima今 a vredni Mađari su već izbacili novi album. I znate šta, Logos je još jedna odlična ploča psihodeličnog, gruvi hard roka vođenog stamenom ritam sekcijom ali presudno ofarbanog prozračnim gitarama Bencea Ambrusa i uverljivim vokalom Krisztine Benus. Lemurian Folk Songs su ovo i prilično dobro miksovali pa ne mogu da ga ne preporučim, pogotovo što bend ovo daje za onoliko para koliko poželite da im udelite. Divni ljudi a pritom odlični muzičari, nije to tako česta pojava te je treba podržati iz sve snage:

https://lemurianfolksongs.bandcamp.com/album/logos

Čikaški Cloud Cruiser svoj debi album I: Capacity počinju izvrsnim psihodeličnim sintisajzerskim dronom koji me je mnogo obradovao ali, nažalost, album koji posle sledi pati od prilično nepodnošljivo glasnog i spljeskanog masteringa. Šteta, jer I: Capacity nudi solidan pustinjski hevi rok i psihodeliju i kad se prevaziđe taj grozni mastering, ima ovde vrlo lepe muzike za čuti:

https://cloudcruiser.bandcamp.com/releases

Britanski Goblinsmoker ima treći EP, A Throne in Haze, A World Ablaze i to su tri pesme ružnog, gadnog, distorziranog sludge stoner metala koji nije tu da vas oraspoloži već da vam pruži podlogu za vrlo mračne hašiš-seanse. Ali to radi dobro, Goblinsmoker razumeju kako da sprave taman, ali poletan gruv i kako da distorzijama miluju slušaoca po uhu pa se ovo lako i rado troši:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/a-throne-in-haze-a-world-ablaze

Explorer iz zapadne Virdžinije imaju novi album, Seven Planets i mada ja često s visine pljuckam po instrumentalnom stoner-psihodeličnom izrazu, ovo je baš takva ploča i baš je dobra. Explorer su vrlo gruvi i imaju jeftin a pristojan zvuk, solaže se sviraju neprestano i nosi ih duh spotnane, džemerske psihodelije stare i svih pola veka. Ne baš album godine, to ne, ali zdrav, snažan album svemirske instrumentalne psihodelije za dame i gospodu:

https://smallstone.bandcamp.com/album/explorer

https://www.youtube.com/watch?v=8MibVu-4dCE&list=OLAK5uy_l7sb0O7YVdKqsP62cOHr4f_GY5JjX4n48

Bong Wizard imaju debi album i on se, vrlo duhovito, zove Left Hand Pass. Muzika je, pa, pristojni iako sasvim srednjaški stoner-doom, sav u sporosti i hašišarskoj izmaglici. Iako Bong Wizard ne izmišljaju toplu vodu, ovo meni sasvim prija, a kad bih pušio kanabis sigurno bi mi prijalo još više:

https://bongwizardofficial.bandcamp.com/album/left-hand-pass

Phantom Druid je nizozemski jednočlani dum metal bend čiji debi album, Death & Destiny demonstrira ogromnu ljubav spram Black Sabbath i The Obssessed. I nema se tu šta mnogo zameriti. Jeste ovo pastiš ali je vrlo korektno odrađen i pogađa sve mete koje je nanišanio. Originalnost je dobra ali i za lepu imitaciju treba imati sluha:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/death-destiny

Takođe iz Nizozemske dolaze Baardvader a njihov istoimeni debi album je dobra, rokerska ploča sirove muzike jakih rifova i zapaljivih tema sa melodičnim pevanjem onako kako se sedamdesetih spajala drogeraška psihodelija sa hard rokom. Baardvader imaju i modernijih elemenata pa je njihov album odličan spoj klasične hard rok psihodelije i modernih, „alternativnih“ rok težnji. Fino i dosta bučno:

https://baardvader.bandcamp.com/releases

Sirov, garažni teški rok nude The So-Called iz Dablina na EP-ju CALL OF THE SÖ. Bučno, energično i šmekerski, sa retro mirisom ali sasvim savremenom, nimalo nostalgičnom vatrom:

https://the-so-called.bandcamp.com/album/call-of-the-s-ep

Agowilt su bili bend iz Long Biča ali su se odavno raspali, ostavivši iza sebe samo jedan EP. Album isto nazvan Agowilt izašao ove nedelje za Sunken Tomb Records je snimljen još 2013. godine i sušta je šteta što ova ekipa nije nastavila jer je njihov (blackened) doom metal sa elementima krasta i post roka zapravo vrlo uzbudljiv i zavodljiv u svojoj crnoj, nihilističnoj eleganciji. Jedna od najagresivnijih ploča ove nedelje uprkos prilično sporom tempu i dugačkim pesmama kojima treba dosta vremena da se razviju. Ali opako:

https://sunkentombrecords.bandcamp.com/album/agowilt

Chrome Ghost iz Sakramenta se očigledno dosta pale na Pallbearer pa je i njihov drugi album, The Diving Bell zanimljiva smeša tog nekog postrokerskog doom metala po uzoru na ovaj bend, sa malo blackened post metal elemenata. Malo to ume da bude i preuzdržano za moj ukus ali je ovo svakako interesantan žanrovski mišmeš i bend zna šta hoće, pa verujem da ima publike za ovakve stvari:

https://chromeghost-us.bandcamp.com/album/the-diving-bell

U ponudi klasičnog heavy metala ove nedelje su se istakli Iron Flame, sa albumom Blood Red Victory. Ovaj bend iz Ohaja zvuči kao da ste uzeli neki nemački power metal bend sa polovine osamdesetih i snimili ga u savremenom kvalitetu produkcije. Srećom, Blood Red Victory nije prebudžen, preispoliran, beživotan album sasvremenog power metala već malčice starinska ali snažna, prilično zdrava ploča tog nekog melodičnog metala koji uzima malo elemenata speeda, malo Iron Maiden fora i sve pakuje u jedan beznadežno nerdy epski kontekst. Meni to prilično lepo leži ali ja sam star čovek koga jedino srećnim čini kad vidi da mladi plaču, htedoh reći – kad čuje nešto što liči na muziku njegove mladosti. Iron Flame uspevaju da zadrže naivnost izvorne power muzike a da ne zvuče kao da se trude da budu diletanti niti da zadeluju tehnički inferiorno. Fina ploča za onog ko voli:

https://tribunalrecords.bandcamp.com/album/blood-red-victory

https://ironflame.bandcamp.com/album/blood-red-victory

Finski Thundersson je solo projekat očigledno talentovanog mladog muzičara koji je sve napisao i odsvirao gitare te otpevao sve pesme (imao je sešn-bubnjara i gostujućeg solo-gitaristu) na svom istoimenom debi albumu, ali ma koliko ovo bio prijatan pastiš hevi metala osamdesetih godina sa svom ljubavlju prema Iron Maiden koja se dobro čuje, ne mogu da ne požalim zbog ipak demo kvaliteta produkcije. Dobra strana je da se sve odlično čuje i nije sve iskomprimovano u masteringu, što uvek valja pozdraviti:

https://thundersson.bandcamp.com/releases

Haunt smo već ove godine pohvalili za odlični album Mind Freeze a sada su se vratili sa kolekcijom demo snimaka rađenih za svoj album iz 2018. godine, Burst Into Flames. Burst Into Demos nam donosi za nijansu sirovije verzije ovih melodičnih, prijemčivih hevi metal pesama iz vremena kada je bend bio nešto tradicionalniji i ako vam se Burst into Flames dopadao, ovo vredi čuti:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/burst-into-demos

Baš sam ovih dana slušao Assassinov album iz 2016. godine, Combat Cathedral, kad evo njih sa novom pločom. Assassin sviraju još od osamdesetih i u ono vreme su bili prilično inovativni u svom pristupu thrash metalu. Novovekovni autput, iako nije masivan (Bestia Immundis o kome danas pričamo im je tek četvrti album u novom milenijumu) nije ni preterano inovativan. Bestia Immundis je album prilično strejt thrash metala sa solidnim rif-radom, dobrim tempom i agresivnom, pretećom atmosferom. Assassin se ovde ne ističu nekim velikim songrajtingom ili idejama, ali Bestia Immundis je korektno spremljen album, urađen da ljubitelju thrash metala da nešto prepoznatljivo, bez filozofiranja i žanrovskih eksperimenata. To je, pored pomalo nesrećnog miksa i njegov najveći greh. Ovakvih albuma ipak izađe bar nekoliko tuceta godišnje, od strane anonimnih južnoameričkih bendova koji tek zapišavaju teritoriju i smišljaju kako da ostave svoj pečat u istoriji metala. Assassin, čini se, ovakve ploče mogu da izbacuju svakog meseca pa tim više čudi da je proteklo četiri godine od prošlog. No, slušljivo je:

https://www.youtube.com/watch?v=kJ1mXRErGiM&list=OLAK5uy_nJqz9Bt1cZ5QTiIXlRPJMKeySDHCw-bXE

Sledeći kultni thrash metal bend osamdesetih koji ima novi album je – Sepultura. Još kako. Quadra je petnaesti album znamenitih Brazilaca i iako aktuelna postava ima vrlo malo zajedničkog sa onom koja je snimila Morbid Visions, lepo je videti da bend i dalje gazi napred i, makar, pokušava da isporuči ne samo just another album nego i neku vrstu kritičkog pogleda na sopstvenu karijeru. Quadra je tako album koji gleda da se seti i slavnih thrasherskih dana i Sepulturine tribalne/ groove faze sa kojom su probili granice deaththrash geta i postali svetska atrakcija, ali i da ponudi melodičnije, promišljenije, konceptualnije metal momente u skladu sa njihovim recentnijim izdanjima. I ovo je svakako vrlo poštena i besna ploča sa prepoznatljivim sociopolitičkim stavom i udaračkim zvukom. Andreas Kisser je izrastao u prilično osobenog autora otkad u bendu nema braće Cavalera i pesme poput Agony of Defeat iako nemaju mnogo veze sa klasičnim Sepultura zvukom, predstavljaju smeo i zanimljiv kreativni smer u kome se bend kreće. Dodaću i da Derrick Green za mene nikada nije uspeo da dostojno zameni Maksa u ulozi pevača Sepulture ali da njegov performans na ovom albumu vredi pohvaliti. Sepultura je u nekom momentu bila na pragu da bude bend rame uz rame sa Metalikom, Kornom i Slipknotom ali to nikada nije postala, delom zbog kreativnih trzavica u postavi a delom jer, kao što ovaj album pokazuje, glavni autorski motor benda ipak nikada nije bio zainteresovan za muziku koju sklapaju producenti već za nešto više. Časno:

https://www.youtube.com/watch?v=e393HFQ7pV4

https://www.youtube.com/watch?v=tUttHR2Vwhs

Novije thrash metal snage dolaze, na primer, iz Brazila. Metalizer imaju debi album, The Pact i ovo je jedna podugačka, ambiciozna ploča thrash metala koji nije idealno produciran, vokali malo na početku deluju preglasno i premekano, ali ovo je ploča puna ideja pa i evolutivnih skokova od klasičnog ’80s power-thrasha pa prema teničkijem, ekstremnijem zvuku sa black-speed elementima (The Abomination, na primer). Vrlo vredno preslušavanja:

https://www.youtube.com/watch?v=oN8cSckB4tU

Tu je i madridski Holycide, thrash metal projekat Davea Rottena iz death metal legendi Avulsed. Fist to Face je drugi album benda, izlazi iduće nedelje i nudi solidan, sirovi thrash metal koji u sebi ima gruva i tehnike ali nije ni groove ni tech metal već poštena, agresivna trešagija jakih rifova i upečatljivih solaža. Je li to na naslovnoj strani Tramp kako prima pesnicu za pesnicom u lice? Jeste, drugovi.

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/fist-to-face

https://youtu.be/B9Ruq1NUUbY

Čikaški Feral Vision na svom prvom EP-ju, Symbols For The Other World čuka vrlo siguran, jak thrash metal na granici deaththrash ekscesa. Tri pesme (plus intro) muzike koja preti i izaziva, izvedene besprekorno, napisane nadahnuto i koja me ostavlja sa žeđu sa još. Pa ne može bolje:

https://feralvision.bandcamp.com/album/symbols-for-the-other-world

A detroitski Pick Axe Preacher na svom novom EP-ju, Extinction Theory nude dinamičan, čak i malo „techy“ thrash metal sa pesmama koje imaju jake rifove, vozački tempo i besnog pevača ali i puno ritmičkih zavrzlama i aranžmanskih trikova da sve vreme ostanu sveže i dinamične. Thrash koji nadilazi svoju formu dok je istovremeno i jako poštuje. Vrlo lepo:

https://pickaxepreacher.bandcamp.com/album/extinction-theory

Šveđani Moloken nude vrlo raznovrstan i poprilično avang(a)rdan post-metal zvuk na novom albumu, Unveilance of Dark Matter sa raznim progresivističkim i džezi harmonijama izmešanim sa mišićavom svirkom. Miks je, kako to ovde već zna da bude, preterano natrpan a master koji nije suviše zgusnut pokušava da to nekako iskompenzuje. Ne uspeva sasvim pa je Unveilance of Dark Matter malo naporna ploča za slušanje sa te zvučne strane, ali je muzički intrigantna i vredi da se zavrti više od jednom:

https://moloken.bandcamp.com/album/unveilance-of-dark-matter

Japanski Gorevent sa svojim albumom Fate ponovo donosi primitivni, pomalo starinski slamming death metal u fokus naše pažnje. Posle godine u kojoj je slam velikim koracima išao napred, Gorevent simpatično resetuju stvari barem deceniju unazad. Fate je primitivna i sirova ploča grube produkcije i drvenih, jednostavnih rifova, ali je u svemu tome prilično šarmantna i jasno se izdvaja od moderne slam produkcije koja sa svojim ukrštanjima sa hardkorom i deathcoreom, te ironičnim odmacima neretko zna da bude dosadna već posle pola minuta. Gorevent samo rade ono što vole i u ovih britkih 26 minuta uspevaju da nam osvoje srce:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/fate

Za probirljiviju death metal publiku ove nedelje nam je Unique Leader dao drugi album tehničkog, progresivnog, groove/ death metal benda Krosis. Gadno je to zamešateljstvo i A Memoir of Free Will je ploča koja neretko ume da prilično umori svojim insistiranjem na stalnim (pod)žanrovskim meandriranjima i plastičnom produkcijom, no Krosis su izuzetno dobri u tome što rade i kada god bih se umorio od deathcore breakdowna koje povremeno nesmotreno uvaljuju u svoje pesme ili prevrnuo očima na još jedan tapping na bas-gitari kao neizbežni element progresivnog metala, Krosis su me prijatno iznenadili u sledećem trenutku inteligentnim aranžmanskim rešenjima i dobrim udaračkim tech-death zvukom. Dakle, ploča koja je planski neujednačena i treba je pripremljen slušati:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/a-memoir-of-free-will

God Dethroned me nikada nisu posebno dojili svojim melodičnim black-death zvukom pa ni novi album, Illuminati neće mnogo promeniti stvari. Ko je do sada volio ove melodične Nizozemce, verovatno će i nastaviti da ih voli jer je ovo album koji još više igra na njihove glavne adute i nema problem da zvuči sasvim old school kad mu to odgovara (na primer u Satan Spawn koja je solidan hedbenger). Pristojna ponuda, ali ne moja šolja čaja većinu vremena.

https://youtu.be/NPBfiYSl6DY

U metalu uvek treba imati dovoljno panka. Ove nedelje su to vašingtonski Nighfeeder čiji demo, nazvan Rotten pokazuje veliku ljubav prema ’90s d-beat muzici. Nightfeeders ovde zvuče kao potomak nastao ukrštanjem Doom i Hiatus i imaju odlične pesme, solidno snimljene, jednostavne ali ne glupe, te pankerske u najboljem smislu te reči:

https://nightfeeder.bandcamp.com/album/rotten-demo

Još malo metaliziranog panka donose nam Sciamachy iz Filadelfije čija je kaseta One: Symbol of Seed and Bone simpatičan, melodičan i ekspresivan crustpunk sa dobrim pesmama i snažnom, poletnom atmosferom. Kvalitet zvuka je takođe prilično dobar i ne mogu da se ne osetim malo mos(h)talgično jer me ovaj bend vraća u devedesete kada smo se palili na Death Side i Misery na koje Sciamachy malko liče:

https://sciamachy-phl.bandcamp.com/album/sciamachy-one-symbol-of-seed-and-bone

Flesh & Bone sa Floride kompletiraju ovaj pankerski trijumvirat svojom kasetom Grant us Eyes koja nudi vrlo bučan, mračan d-beat/ crust zvuk i četiri pesme nervoznih, često disharmoničnih rifova, nabadajućih d-bubnjeva i death pevanja. Dovoljno da se pošten čovek nauživa, pogotovo jer je snimljeno vrlo pristojno:

https://sonicwarfareproductions.bandcamp.com/album/grant-us-eyes

Bandcamp uspeva da mi polako poljulja ljubav prema grindcoreu kad čujem kakvi se sve užasi snimaju pod ovom žanrovskom etiketom. No, Social Shit iz Argentine su simpatičan thrashgrind/ death bend sa već pet albuma u CV-ju pa je i šesti album, Disociativa manifestación mental vredan slušanja. Ovo je grindcore sa formiranim pesmama i razgovetnim izrazom ali njegovo ukrštanje sa thrash i death metalom mu daje rečitost i ekspresivnost koja često nedostaje ekstremnijoj sabraći. Prijatno:

https://socialshitargentina.bandcamp.com/album/disociativa-manifestaci-n-mental

Za eksperimentalniju verziju grindcorea pobrinuće se Fawn Limbs iz Pensilvanije čiji je Trek Through A Black Maw zapravo kompilacija pesama sa raznih izdanja po prvi put izdatih na vinilu. I ovo je superhermetičan, ali vrlo impresivan progresivni grindcore sa puno harmonskih istraživanja, teškom i opresivnom atmosferom ali i eksplozivnom energijom kakvu tražimo od ove muzike. Bend svoj izraz opisuje rečima „Geometric Noise Mathematical Chaos“ i ako vam ovo zvuči privlačno, a obećavam da kvalitet opravdava tu vrstu pretencioznosti, dajte im šansu:

https://romannumeralrecords.bandcamp.com/album/trek-through-a-black-maw

Kad smo već kod grindcorea, brz kviz: da li grindcore može da se svira bez gitara? Trik Pitanje! Grindcore može da se svira i na kamenju ako treba! No, melburnški ESP Mayhem ipak sviraju na struju, ali umesto gitara, sparing partneri pevaču i bubnjaru su čak troje klavijaturista. Naravno, distorzirani sintisajzeri su sasvim legitiman instrument za muziku gde se gitare ionako koriste kao ton-generatori više nego kao harmonski instrumenti, ali ESP Mayhem na svom EP-ju Bloodsportswear izvlače dosta kilometraže iz svoje postave, pišući interesantne, poduže i pomalo i progresivne pesme u kojima se klasični grindcore asortiman vrištanja i blastbitova dopunjava brutalnim distorzijama ali i povremeno vrlo inteligentnim sint-melodijama koje se savršeno uklapaju u pokolj. Mislim, ja lično ovu muziku (loše) sviram već trideset godina i još uvek u njoj nalazim ovakva divna iznenađenja. Pa to je sjajno:

https://nervealtar.bandcamp.com/album/bloodsportswear

Berlinski Peripheral Cortex u svojoj muzici mešaju grindcore, jazz, prog death metal i još štošta, ne bi li postigli postmodernističku žanrovsku salatu kakvu su kao mladi momci voleli kod Naked City i sličnih projekata. Srećom, njihov debi album God Kaiser Hell nije nikakva imitacija slavnih prethodnika nego intrigantan, nemiran, visokotehnički metal na pola puta između Necrophagist i Johna Zorna. Možda su me Peripheral Cortex samo zatekli u osetljivoj životnoj fazi ali volim njihov eksces, energiju, duhovitost, smelost i veliko znanje koje u izvođenju muzike guraju do samih granica percepcije. Impresivan debi:

https://peripheralcortex.bandcamp.com/album/god-kaiser-hell

Njemački The_Hidden_Art na singlu Nekrochapel nudi dve pesme crnog do neprozitnosti blackened death zvuka koji uspeva da ne bude dosadan već pozitivno inspirativan. Nije ovaj bend originalan u svom izrazu ali je ubedljiv i žestok:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/nekrochapel

Zabavan album donekle komičnog pank/ metala su snimili Blackphang. Goatbone Deathcult je mešavina thrash metala i punka sa blago parodičnim stavom (svaka pesma počinje zvukom izvlačenja noža, recimo) ali bez zezanja kada su u pitanju rifovi i krljanje. Zabavno za svakog ko je ikad voleo Sodom, Motorhead i slične bendove:

https://blakkphang.bandcamp.com/album/goatbone-deathcult

Resuscitate iz Ilinoisa na svom EP-ju  Children of the Vault I: Pandora započinju ciklus izdanja koja su inspirisana Gearboxovom igrom Borderlands 3 i mada je muzika solidni ali za mene ne naročito interesantni tech death metal, simpatična mi je ta nerdy kombinacija. Vredi ovo da se čuje:

https://resuscitate.bandcamp.com/album/children-of-the-vault-i-pandora

Veoma sam uživao u blackened death EP-ju Satanic Abomination brazilskog solo projekta Hordes Of Wrath. Naravno da je ovo sasvim predvidivo ali ta kombinacija prelepih black i death rifova koji se ispaljuju visokim tempom preko jakih blastbitova i bestijalnog vokala preko svega mene skoro uvek kupi na keca. Necro Tyrant, jedini autor i (sobni) muzičar u ovom bendu je mladić vrlo uske vizije ali unutar nje radi izvrstan posao:

https://hordesofwrath.bandcamp.com/album/satanic-abominations

Ove nedelje smo dobili i jedan vrlo prijemčiv old school death metal album. Francuzi Red Dead su me prijatno iznenadili sa Forest of Chaos mada je to verovatno zato što nisam slušao njihov debi album iz 2017. godine. Ovo je ploča tvrdog, mošerskog death metala negde između Grave i Bolt Thrower sa solažama koje pomalo podsećaju na recimo Obituary i pesmama koje su dobro napisane i znaju šta im je cilj. Ovo je muzika za šutku i mlaćenje glavom, mnogo više nego za „emocije“ i „kontemplaciju“ i kao takva, puna je žestokih rifova i borbenih bubnjeva, a kada gitarista Antho uvali kratke ali slatke solaže, sve dođe na svoje mesto. Valjano:

https://red-dead.bandcamp.com/album/forest-of-chaos

Inače se retko desi da mi se neki melodični death metal album dopadne, ali debi album grčkog benda Agodea, koji se zove Of Stars and Madmen me je prijatno iznenadio i zatekao nespremna svojom kombinacijom melodeath zvuka (znate već, nabudžen, tačkast bubanj, vokal koji urla u srednjem registru…) ali i klasičnih heavy metal harmonija i tema. Agodea svoj melodični death metal prave spajanjem ’80s heavy/ power melodija i modernije, ekstremnije ritam sekcije, što je zanimljivo. I prija, ovo su pesme pune hrabrog gitarskog rada sa povremeno tradicionalnim helenskim uticajima, a i ta ritam sekcija je vrlo ubedljiva u tome što radi. Bukvalno bih jedino voleo da gitarista Christos Fougeris peva malo zanimljivije ali i sam bend za njega kaže da peva samo privremeno tako da, nemam daljih kritika. Lepa ploča:

https://agodea.bandcamp.com/album/of-stars-and-madmen

Italijani Hellspet na svom (prvom?) albumu, Killer Machine, spajaju narodnjake i metal, šloki horor i cyberpunk na dosta šarmantan način. Ovo je ploča na kojoj se brzo svirani bendžo uklapa uz rešetanje duplog bas bubnja dok bend piči metalizirani kantri rok – ili kantrizirani, pankerski hevi metal – pevajući o kiborškom genocidu. Na prvih par sekundi slušanja bio sam spreman da odmah zatvorim tab i ne trošim vreme na ovakve zajevancije, ali Hellspet su više od jednotričnog ponija i prave muziku koja, bez obzira na svoju komičnu dimenziju, zapravo impresionira kvalitetom:

https://hellspet.bandcamp.com/album/killer-machine

Saksonci Stoned God spajaju death metal sa groove tendencijama na svom drugom albumu, Incorporeal i to nije nešto što bi se meni, idealno, dopalo. Međutim, nisam mogao da odolim njihovim vrlo dobro napisanim pesmama i visokom sviračkom umeću koje nam bend stavlja na uvid. Ovo je eksplozivna, žestoka muzika uz koju je skoro nemoguće makar malo ne zamahnuti glavom (slušajte tu šutku koju zaziva Dethrone the Traitors) i mada bend još nije dosegao Rivers of Nihil ili Strapping Young Lad koje navode kao uzore, ovo je zapravo jako uverljivo i mami na ponovljena slušanja:

https://stonedgod.bandcamp.com/album/incorporeal

Priznajem da su Brazilci  Blasphematorium uspešno upotrebili sve prljave trikove da me privuku svom istoimenom debi albumu – počev od nage žene u satanskom zanosu na omotu pa do toga da se prva pesma zove The Four Horsemen a nije obrada Metalike – ali nisam (mnogo) požalio. Kvartet iz Sao Paula svira ružan, grdan i prilično prljavo produciran spid metal stare škole i iako ovakvih bendova ima na svakom ćošku u Južnoj Americi, opet mi je prijao ovaj tretman ružnoćom i rifovima što su ga momci spremili. Osrednje, priznajem, ali meni drago:

https://blasphematorium.bandcamp.com/album/blasphematorium

Završimo sa jednim slem singlom koji najavljuje album. Hysterectomy su australijski slamming death bend koji će uskoro izdati debi album, Pathogen i ako je sudeći po istoimenoj pesmi, biće to pristojan mada ne preterano originalan slem na tragu Visceral Disgorge. Pošto su sami Visceral Disgorge izdali odličan album prošle godine, ne možemo se nadati skoroj novoj ploči pa je i ova, iako inferiorna, kopija dobrodošla:

https://hysterectomy.bandcamp.com/track/pathogen

Pročitani stripovi: Conan the Barbarian: The Life & Death of Conan

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 5 februara, 2020 by mehmetkrljic

Kada je Marvel ponovo otkupio prava na Konana, tamo negde 2018. godine, to je zapravo bila dobrodošla injekcija energije za ovu franšizu. Dark Horse ga je, da ne bude zabune, godinama vrlo lepo pazio, objavljujući kvalitetne kolekcije starih Konan stripova koji su izlazili za Marvel od početka sedamdesetih, ali i publikujući nove priče u nekoliko serijala i mini-serijala. Bilo je tu odličnih autora, od Kurta Busieka i Tima Trumana, preko Caryja Norda i Tomása Giorella, pa sve do Roya Thomasa, Briana Wooda, Freda Van Lentea i Cullena Bunna te Becky Cloonan, Paula Azacete i Mirka Čolaka. Sasvim je u redu i primetiti da nisu svi Dark Horse serijali bili podjednako dobri i da je, kako se bližilo vreme isteka licence, postajalo očigledno da nema više nekih velikih vizija koje se moraju staviti na papir i da smo u periodu zalaska gde je bitno samo držati nekakav nivo.

Utoliko, kada je Marvel objavio da se Konan vraća njima – takoreći dolazi kući – a Jason Aaron tvitovao da je, čim je čuo vest, rekao uredništvu da će se golim rukama boriti sa svakim scenaristom koji pokuša da mu ovaj posao preotme, nije bilo lako obuzdati uzbuđenje.

I, ne mogu da kažem, nešto više od godinu dana kasnije sam prilično zadovoljan kuda su stvari otišle. Naravno, treba imati na umu da su danas stripovi ipak sitan biznis i da Marvelu oni, koliko god to cinično delovalo, služe najpre kao inkubator ideja koje kasnije mogu da budu pretočene u film i televiziju. No, baš zato je prijatno videti da je Marvel stripovskog Konana opremio vrlo ozbiljnom ekipom, počev od posvećenog urednika Marka Bassoa (kome asistira niko drugi do legendarni Marvelov urednik Ralph Macchio, za ovu priliku voskrsao iz penzije), pa do veoma kvalitetne reprezentacije crtača i scenarista na različitim projektima. Konan je, trenutno, za Marvel neka vrsta mini-univerzuma za sebe sa dva tekuća serijala (kako tradicija diktira, to su: Conan the Barbarian i Savage Sword of Conan) i nekoliko satelitskih miniserijala (od kojih u nekim i nema Konana) i lepo je videti sav taj entuzijazam, i na kraju krajeva novac, uložen u IP koji je poslednji put bio bioskopski potentan kada su scenario pisali John Milius i Oliver Stone. A to je bilo pre, ah, 38 godina. Relativno recentna rezurekcija u kojoj je Konana igrao glavom i, eh, bez brade, Jason Momoa, a režirao ozloglašeni njemački režiser muzičkih spotova Marcus Nispel (poznat, uostalom i kao čovek koji režira nove nastavke nekada popularnih filmskih serijala, od The Texas Chainsaw Massacre, pa do Friday the 13th) je bila ozbiljna produkcijska kaubojada i nije neko čudo da u međuvremenu niko s parama nije želeo da priđe ovom IP-ju. No, kako će Dizni, po slobodnoj proceni, ne kasnije od 2030. godine posedovati sve što postoji, prilično je razložno zamisliti da će se za naših života pojaviti još neka filmska verzija Konana Varvarina. Štaviše, ne bih bio PRETERANO iznenađen da se uz skori rolaut Disney+ na globalnom nivou i uspeh (dosta slabog) Netflixovog Witchera začuju i glasine o originalnoj seriji o Konanu za Diznijev striming servis…

A ako se to desi, Dizni ne bi uopšte imao rđav predložak u prvih dvanaest brojeva aktuelnog strip-serijala Conan the Barbarian o kome bih danas ispisao koju impresiju. Savage Sword of Conan i ostale aktuelne Marvelove stripove ćemo, daće Krom, obraditi nekom drugom skorom prilikom.

O čemu, dakle, pričamo? Prvih 12 brojeva Conan the Barbarian čine jednu kontinuiranu, i zaokruženu priču koju je celu napisao Jason Aaron a nacrtao (većinski) Mahmud Asrar i koja se, prigodno za nešto što treba da napravi ozbiljan spleš i podseti da je, dovraga, baš Marvel bio taj koji je Konana učinio relevantnim u poslednjoj trećini dvadesetog veka, zove The Life & Death of Conan. Ovo je neka vrsta IZJAVE, postavljanja estetskih i filozofskih temelja „novog“ Konana, uz duboko poštovanje prema tradiciji i ugrađivanje pokoje sopstvene cigle u sada već pozamašnu tvrđavu u kojoj stoji Konanov „lore“.

Jason Aaron je, rekao bih, čovek rođen da ovako nešto piše. Ne samo na ime svog prethodnog rada gde je sa Thorom demonstrirao izvanredan osećaj za pisanje epske fantazije ili na ime (meni srazmerno nezadovoljavajućeg) The Goddamned za koga sam onomad napisao: „recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.“ Jason Aaron je čovek rođen da ovako nešto piše zato što je on, kao što smo takođe već pominjali, pisac koji se kroz većinu svojih radova trudi da pomiri jednu zbilja primalnu, praktično varvarsku veru u individualnost koja se ovaploćuje u grubim, ultramačo muškim protagonistima (Dashiel Bad Horse, Kain, Wolverine, Hulk, pa i Thor mada je svakako par sezona ženskog Tora ovo uspešno zamaskiralo), ali njoj suprotstavljenu i veru u ispravnost izgradnje ljudskog društva na temeljima ravnopravnosti i solidarnosti, a koja verovatno dolazi iz njegovog hrišćanskog odrastanja, sa stalnim, vrlo snažnim, do nasilnosti intenzivnim propitivanjem odnosa čoveka sa Bogom koje ga vodi od razočaranja, preko bunta sve do nekih novih otkrovenja. Rekoh i to već: Jason Aaron je uprkos nominalnom ateizmu, najreligiozniji scenarista koji trenutno radi u američkom mejnstrim stripu i većina njegovih radova su pokušaj da se nađe mesto i za čoveka, i za zajednicu i za Boga pod istim filozofskim krovom.

Naravno, Aaronov Konan nije morao da ispadne dobar, The Goddamned je recimo bio strip suviše zabavljen svojom dozvolom za ubistvo (psovanje, seksualno nasilje…) i podsetio na to da su nekada upravo ograničenja (i dobri urednici) ono što kreativce provocira da izađu na teren sa svojom A-igrom. Sa druge strane, Aaronov tekući Wolverine je bio smeo pokušaj metafizičke igrarije sa idejom Wolverineove besmrtnosti i odnosa ne sa Bogom već sa njegovim antipodom – Đavlom (da se Vlasi, jelte, ne sete) koji se udavio u svojoj bukvalnosti. Međutim, Konan je dobar. Baš dobar.

Naravno, veliki deo dobrote ove priče dolazi od Mahmuda Asrara. Ovaj Turčin pakistanskog porekla je, kako sam već negde pominjao, na profesionalnoj sceni eksplodirao pre dobrih trinaestak godina, crtajući Faerberov dobronamerno dekonstruktivni superherojski serijal Dynamo 5 za Image. Već tada se videlo da je Asrar rođen za klasičan superherojski strip – što neprestano potvrđuje, u poslednje vreme odličnim radovima na X-Men – ali sa The Life & Death of Conan je demonstrirao i jednu prefinjenu ekspertizu sa Mačevi-i-Sandale podvrstu niskog fentezija i doneo Konanu baš onu kombinaciju znoja, prašine, nasilja, začudnosti, seksepila i dobrog pripovedanja kakva je potrebna da nas uljuljka u klasični, „marvelovski“ Konan ugođaj.

Drugačije rečeno, The Life & Death of Conan je jedna od najefikasnije pričanih priča u savremenoj Marvelovoj ponudi, pomalo i staromodna u svom gotovo manifestnom odricanju od “writing for trade“ pristupa koji dominira skoro već dve decenije, usredsređena na pakovanje zaokruženih, zadovoljavajućih narativa u svaku pojedinačnu epizodu, gde dvadesetak strana stripa treba da ima i zaplet i razradu i preokret i zaključak, sa sve povremenim iznenađenjima i pravljenjem spona sa metazapletom koji se lagano razvija kroz dvanaest epizoda. Asrar ovde ima sličnu ulogu kao i klasični crtači Konana, više ilustrator koji sažima duže, složenije događaje pomenute u tekstu i kreira atmosfere što tekstu daju potpuno značenje nego „montažer“ akcije. Naravno, kao neko ko je odrastao na eksplozivnoj Buscema-Chan kombinaciji što je oživljavala Thomasovog Konana, moram da primetim da je Asrar izvanredan izbor za ovaj strip i sa strane njegovog tona, ne zato što imitira Buscemine kompozicije ili anatomiju – Asrar to ne radi – već jer razume kako da postigne istu naglašenu hipermaskulinu erotičnost glavnog junaka i pravilno joj prilagodi okruženje tako da reflektuje sve one skoro halucinantne fantazije koje su se rojile po glavi Roberta E. Howarda u vreme prizivanja originalnih Konanovih avantura na papir, ali i da sačuva njihovu nerdovsku čistotu bez skretanja u fašizam.

Hoću reći, zapravo je jedno pravo čudo to da Konan (još uvek) nije kooptiran od strane modernih fašista kao ultimativna ubermenš fantazija s obzirom da u sebi sažima mnoge fašističke fetiše, od visoke borilačke ekspertize, preko superiorne erotske harizme, pa do prezira prema dekadenciji (moderne) civilizacije. Humanost koja je u korenu ovog karaktera, međutim, i koju Asrar perfektno kanališe bilo crtanjem mladog Konana, divljeg junoše nemirne crne kose i raširenih plavih očiju koje gutaju sva čudesa sveta, bilo prikazima starijeg Konana, kralja što ide nakon bitke bojištem kako bi umiruće neprijatelje pogledao u oči jer je svestan da ih je on ubio čak i ako nije lično podigao mač koji ih je probio – ta humanost je za sada spasavala ovaj lik od ove vrste kidnapovanja. A videćemo dokle će, naravno.

Asrar je, sasvim očigledno imao i mnogo prilike za zabavu kroz istraživanje lika jer ova priča zapravo prolazi čitav Konanov životni put, skačući iz decenije u deceniju i sa jedne na drugu geografsku širinu, pa gledamo dragog varvarina u različitoj odeći, na konju ili na moru, ogrnutog životinjskim kožama ili samo u omiljenoj pregači, sa mačem, kopljem ili sekirom u rukama, a njegovo okruženje nikada ne prestaje da biva savršena refleksija Konanovog odnosa prema drugim kulturama, nacijama, civilizaciji, religiji… Kako je Konan fantazija o moći individualnosti i čoveku koji trijumfuje u svetu oslonjenom na razne kolektivističke – i kako ih je Howard video, uglavnom dekadentne – konstrukte, snagom volje i verovanjem u samog sebe, tako oko Konana gledamo ili pritvorne „građaniste“ (sveštenike, trgovce) zadovoljne da se kriju iza krinke „civilizacije“ i preziru varvare (koji su, jelte, za razliku od njih, direktni i neiskvareni), ili pripadnike brojnih vojski, plemena, gusarskih i drugih bandi koji su iskrivljene kreature bez individualnosti što jedino u masi imaju nešto što podseća na volju, ili pojedince koji u Konanu prepoznaju posebnost individualnosti i njegovu nesvodivost na „klasu“ ili narod kojim pripada, ali su uglavnom nedovoljno snažni da toj individualnosti sami pariraju. Asrar je crtač koji sve ovo intuitivno razume isto onako kako je to Buscema razumeo i otud ova priča o Konanu ima tako „klasičan“ vajb, nastavljajući se direktno na Marvelove priče iz sedamdesetih svojim senzibilitetom ali bez pokušaja da ih direktno imitira.

Aaronova odluka da svaka epizoda bude jedna zaokružena priča je svakako zaslužna za veliki deo ovog senzibiliteta jer upravo vraća Konana njegovim palp korenima i stripovskoj klasici kada je pojedinačna mesečna sveska morala da bude priča za sebe. Naravno, pomaže što je u pitanju jedan poznat, u pop-kulturi dobro utemeljen lik čiji svet većina čitalaca intuitivno razume ako već ne i detaljno poznaje, pa Aaron i Asrar ne moraju da „objašnjavaju“ odnose i postavke i imaju taj luksuz da se pozivaju na događaje iz Konanovog života koje nisu sami prikazali – čak ni u flešbeku – računajući da su oni opštepoznati. Tako se piratska kapetanica Belit sa Crne obale pominje na više mesta a jedna od epizoda se i direktno bavi okolnostima vezanim za njenu smrt i ovo se lepo smešta u „poznati“ kanon vezan za Konana, a da nema potrebe da Asrar i Aaron prikazuju „svoju“ verziju nekih događaja koje znamo iz Howardovih pripovetki ili Marvelovih stripova.

Strukturalno, dakle, The Life & Death of Conan ima prvu epizodu koja postavlja temelj glavnog zapleta (i sasvim nedvosmisleno najavljuje da će negde na drugom kraju Konana zaista čekati smrt) i poslednjih par epizoda koje se bave tim konceptom smrti čoveka koji je prevazišao ne samo svoje varvarsko poreklo kako bi postao kralj, već koji vrlo ubedljivo prevazilazi svaku vrstu provincijalizma, sektarijanizma praznoverja da bi potvrdio svoje dragoceno JA. Konan je, kako ga je Howard postavio a Aaron vrlo časno re-kreirao u ovom stripu, ultimativno biće zdravog razuma, ali, za razliku od današnjih (iznenađujuće ili ne, ali fašizmu neretko bliskih) korifeja „racionalne misli“, on nije sklon filozofiranju i igrama reči. To ne znači da Konan nije biće refleksije, naprotiv, bilo bi vrlo pogrešno doživljavati ga kao „all brawn, no brain“ stereotip, čoveka koji se sav sadrži u instinktu i akciji – Konan je zapravo veoma sklon refleksiji i promišljanju onoga što mu se događa i onoga što čini (klasični Thomasovi stripovi su na ovo stavljali solidan akcenat a Aaron ovo beznaporno hvata u letu i nastavlja) – ali nije sklon držanju lekcija drugima niti verbalnom nadmudrivanju. Njegova „zdrava seljačka pamet“ jeste ultimativna Okamova oštrica kojom on proseca kroz skramu simulakruma moderne civilizacije i profesionalno opsenarstvo sveštenika, vlastele, političara i generala koji svoju vojsku vode iz pozadine, pa čak i žena koje spuštaju gard u njegovom prisustvu, odriču se svoje „meke moći“ i dopuštaju da budu zavedene umesto da same zavode – ali Konan nije govornik, nije čak ni pregovarač a svakako nije demagog.

To neko temeljno poštenje čoveka koji je dobar deo svog života bio karijerni lopov i pirat jeste jedna od najznačajnijih karakternih osobina lika koju i Aaron uspeva da pravilno kanališe kroz svoje priče. Konan je lojalan samo sebi ali će, kada je jednom uzeo novac za svoje usluge biti nepotkupljiv bez obzira na okolnosti. Konan često prezire svoje poslodavce, na primer vojskovođe koji su nasledili svoju vojvodsku poziciju u jednoj od epizoda i što se podsmevaju njegovoj ratnoj strategiji do koje je došao preživljavanjem više bitaka nego što oni umeju da nabroje, ali će i dalje raditi za njih sve do momenta kada se – ne njegovom krivicom – susretnu sa nasilnim krajem života na ime svojih sopstvenih grešaka. U toj konkretnoj epizodi, Konan razgovara sa kraljem i podučava ga ratnoj strategiji bez trunke strahopoštovanja ali i bez trunke narcisoidnosti, obrazlažući zašto je njegova odabrana strategija jedina dobra. Kralj je impresioniran njegovim razmišljanjem, ali inercija tradicije ipak preteže i njegova se vojska drži starih pristupa koji joj na kraju donose poraz. Mnogo godina kasnije, Konan ovog kralja susreće na bojištu – sada ratujući za drugu stranu – i ubija ga bez negativnih emocija, svestan trenutka u kome su dva muškarca jedan za drugog osetili uzajamno poštovanje, ali i neopterećen njim.

Naravno, Konan nije samo ratnik, i različite epizode se bave Konanom najamnikom, Konanom lopovom, Konanom piratom, ali i ulaze duboko u fantazijsku prirodu Konanovog sveta. Spoj realpolitike, kvazinaturalističkog prikaza života nižih slojeva stanovništva i magije – stvarne, strašne i neobjašnjive – te pojava s onu stranu mašte je uvek karakterisao Konana, a Aaron i Asrar imaju nekoliko vrlo dobrih epizoda u kojoj stvari kliknu baš kako treba. Epizoda u kojoj najamnik plaćen da ubija pripadnike piktskih plemena u džungli na kraju radi zajedno sa njima kako bi zatro čitavu rasu džinovskih, natprirodnih zmija uspeva da bude i lepa parabola o tome šta varvarina čini varvarinom i kako je Konan sa svojom neumornom glađu za bogatstvom (ne samo materijalnim) koje će sam stvoriti – umesto da mu ga daju – arhetipski uzor prevazilaženja klasne (i etničke) sudbine. Drugde se Konan zatiče u pećini, zajedno sa grupom ljudi koji pričaju o Bogu što živi pod zemljom i ovo je još jedna od onih priča u kojoj Konan razume da ne može da razume starostavne i komplikovane metafizike vezane za božanstva koja danas nemaju ni imena ni vernike, ali ga to ne sprečava da vidi svoj put iz problema u kome bi neko slabije volje ostao zamrznut u metafizičkom – praktično lavkraftovskom, jelte* – užasu.
*Howard i Lovecraft su, na kraju krajeva bili dobri pen-pals ortaci

Epizode koje se bave Konanom iz poznijih godina, kada je već kralj Akvilonije, pak, imaju jednu težu, sumorniju atmosferu i Aaron i crtači (ovde pored Asrara imamo i odličnog Gerarda Zaffina na zadatku) pažljivo raspakuju kompleksnost emocija i motivacija čoveka koji je dosegao cilj što je sebi zacrtao u životu a sada treba da nauči kako dalje da živi. Ova nas analiza onda prirodno uvodi i u finale priče i najavljenu Konanovu smrt i ovo je, čak i ako vas je početna premisa o dvoje dece koja celog života prate Konana kako bi ulučila priliku za atentat nervirala, uzbudljiva završnica u kojoj će Konanov odnos sa simerijskim bogom, Kromom, biti ispitan u više detalja. Ponovo, ovakve stvari su Aaronova opsesija a moćni individualac, praktično ničeovski natčovek koji Boga ne proglašava mrtvim ali mu se nikada ne moli već ga samo kune, svestan da je Bogu svejedno, to je za Aarona prava droga.

I tako, vidno inspirisan, Aaron će priču dovesti do kraja, uspevajući da da i bogu bogovo i čoveku čovekovo, a da čitalac dobije i Konanovu smrt i šta je bilo dalje, i trijumf volje pojedinca koji se uvek oslanjao na sebe, ali i podsećanje da niko, nikada neće moći da se uvek i bez ostatka oslanja samo na sebe. Dobijamo i ubedljivu premisu za dalje priče ali i novi psihološki sloj lika koji uprkos svojoj nominalnoj jednostavnosti – Howard je sam insistirao da je Konan tek varvarin i zato sklon jednostavnim rešenjima komplikovanih problema – nikada nije patio od plitkosti. Sasvim lep paket.

Struktura naracije sa zaokruženim pričama u svakom broju možda neće biti po meri svakom čitaocu – kako već rekoh, meni se dopada što Aaron i Asrar uspelo oživljavaju ovaj stari pristup u kome je sve veoma sažeto i nema mesta dekompresijama – ali se mora prepoznati do koje su mere autori izbrusili ekonomičnost pripovedanja a da nisu žrtvovali ton, karakterizaciju ili dinamiku. Cena za to je, naravno, što se dobar deo narativa „prepričava“ kroz titlove dok slika sažima akcije, ali Aaron i Asrar se toliko skladno dopunjuju u ovome da meni to nije ni najmanje smetalo. Aaronov tekst ima tu palpoidnu, starinsku, klasično konanovsku kitnjastost a da je scenarista uspeo da izbegne zatrpavanje crteža prevelikim količinama teksta. S druge strane Asrar retko ima priliku da crta scene koje imaju „filmsku“ montažu i, pogotovo akcioni momenti su bliži slikarskoj logici, sa jednim centralnim trenutkom koji predstavlja kompresiju čitave scene, neretko čitavog perioda od nekoliko meseci, ali i on stopostotno izbegava slikarsku krutost i daje nam izuzetno sočne, dinamične scene koje pucaju od energije i pravilno kanališu tu intenzivnost sveta u kome Konan živi ali i samog lika.

Zapravo, iako je Konan naizgled strip koji počiva na akciji, i u njegovoj klasičnoj fazi su akcione scene najčešće bile moćne tapiserije koje hvataju reprezentativan trenutak a znatno ređe sekvencirane koreografije u kojima pokrete aktera pratimo raščlanjene po momentima. Asrar i Aaron rekonstruišu ovaj pristup na vrhunski način i upravo ovo njihovom stripu daje taj duh epskog narativa u kome protagonist ne govori mnogo već radi, ali i to što radi mi gledamo očišćeno od nebitnog, prolaznog i ponavljajućeg i dobijamo samo sam vrh krešenda, samo (idealno) JEDNU sliku koja priči daje krajnji smisao.

Naravno, nije sve prikazivano ovako „iz visine“, jedna upečatljiva epizoda bavi se Konanom koji čeka izvršenje smrtne presude u provincijskom zatvoru i ovo je tipično hauardovska „mala“ priča koja, iako je Konanov život ka kocki, nema očiglednih masivnih filozofskih koncepata u svom temelju. No, kako je Hauard umeo da poentu organski izvaja iz interakcije likova, tako i u ovoj (originalnoj) priči dobijamo zabavnu, krvoločnu ali na kraju i filozofski elegantnu vinjetu o Simerijancima koji se ne mole bogu i sujeverju – a ne veri – što nastaje nakon svedočenja čudu.

Drugde, Aaron piše jednu staromodnu ali i opet, mislim, savremeno politički korektnu epizodu o „jakim ženama“. U Konanu nikada nije manjkalo jakih žena, naravno, počev od Belit, ali veliki broj njih su bile jake na „ženski“ način – inteligentne žene sa sopstvenim agendama, svesne da žive u svetu muškaraca u kome moraju da koriste lukavstvo i drže se svoje vizije ako žele da prežive i pobede – od Hauardove Muriele u Zubima Gvalura pa do Isparane u Maču Skelosa, i baš kao ove poslednje dve, mnoge od njih su bile robinje, plesačice, lopovke, pripadnice nižih, eksploatisanih klasa što se bore za opstanak. U Aaronovoj tipično ambicioznoj varijaciji, Konan ima posla sa pet žena, kvalitetnih prostitutki koje i pored svoje „niske“ profesije imaju puno životne mudrosti, konkretnih veština, ali i empatije koja ih na kraju dovodi u simpatičnu – i, u kontekstu čak i romantičnu – „friends with benefits“ vezu sa Konanom.

Da ne bude zabune, Aaron ovde barata žanrovskim stereotipima i retko izlazi iz žanrovskog kalupa, ali ovo nije nužno loša stvar sem ako niste naoštreni na nekakvu dekonstrukciju. Konan je ionako sam po sebi dekonstrukcija starije fantazijske literature bazirane na viteškim arhetipovima i mada ga ne možemo dovesti baš u istu ravan sa Don Kihotom, on i dalje dobro funkcioniše u okviru svoje žanrovske premise. Tako je i sa ovom pričom o delatnim ženama koje ne prevazilaze svoju klasnu sudbinu, ali se unutar nje osećaju udobno i donose sopstvene odluke, pa je ona svakako emancipatorska na jedan starinski ali, barem meni, prijatan način.

Naravno, žanr nije panacea, pa je sasvim u redu primetiti da sa druge strane imamo veoma dugovečan stereotip o mladoj, lepoj ženi koja zavodi muškarce samo da bi se pretvorila u odvratnu – i zlu – baba-vešticu baš kad se oni usred snošaja opuste, ali hajde, barem dobijamo grupu prostitutki koje su obrazovane i samovlasne, to je čak i pri kraju druge decenije dvadesetprvog veka priličan ćar.

Još reč-dve o crtežu pa da se razilazimo: Asrarov stil je, kako rekosmo vrlo podoban za ton priče koja se priča a dizajn tabli pravilan i uredan, što meni neizmerno prija. Naravno, ovde ima blagog izletanja iz kadrova i dosta korišćenja kadrova različite veličine, ali u skladu sa goreopisanim pristupom – da su ovo više „tapiserije“ a manje „montaže“ – table imaju jednu skoro plakatsku veličanstvenost gde često maltene svaki pojedinačan kadar deluje kao poster kojim bi se strip mogao reklamirati, dajući nam trenutak zaustavljen u vremenu koji je sam za sebe zaokružen i razumljiv. A opet, kada Asrar i Aaron i idu na dekompresiju, to je sa jakom, svešću da je ona apsolutno neophodna u datom trenutku i trošenje, recimo, jedne cele strane na skevencirane kadrove Konana koji sedi na palubi broda, drži se za mač i pognute glave meditira je ključni trenutak u stripu u kome se menja njegova kompletna dinamika.

Kolor Matthewa Wilsona je, skoro da je izlišno reći, vrhunski ugođen sa Asrarovim crtežom. Wilson je radio na gomili stripova koje smo hvalili na ovom topiku (Azzarellov i Chiangov Wonder Woman, Chiangov i Vaughanov Paper Girls, Gillenov i McKelviejev The Wicked + The Divine, Aaronov i Dautermanov The Mighty Thor, Waidov i Samneejev Daredevil…) i ako postoji jedna stvar koja karakteriše njegov kolor – to je da je Wilson beskonačno prilagodljiv i ne ponavlja iste trikove sem ako se to eksplicitno traži od njega. Pa tako ovde, za razliku od nedavno predstavljenog The Wicked + The Divine koji je bio u jakim, neonskim bojama i izraženim kompjuterskim gradijentima da bi se složio sa McKelviejevim čistim konturama i mnogo belina, imamo pastelne prelive i nežne gradijente. Asrar poslednjih godina voli jak tuš, povremeno debele linije, dosta senčenja pa i velikih crnih površina i Wilson ne pokušava da se s njim takmiči u tome ko će „jače“ već, naprotiv, ide na to da donekle ublaži Asrarovu silovitost i rezultat je fantastično atmosferičan a opet „prirodno“ izgledajući strip. Na kraju na sve to dolazi letering Travisa Lanhama, poznatog najviše po radu za DC iako je, za moj ukus, najupečatljivije radove napravio baš u Marvelu (recimo, razigrani Moon Girl and Devil Dinosaur). U Conan the Barbarian Lanham uliva puno pažnje i ljubavi, raspoređujući ne malu količinu Aaronovog teksta u lake za čitanje titlove razbacane po kadrovima, dajući im izgled ugodno „starinskog“ teksta ali nikad ne žrtvujući jasnoću.

Dve epizode koje je nacrtao izvrsni Italijan Gerardo Zaffino (možda ga pamtite iz saradnje sa Warrenom Ellisom na miniserijalu Karnak od pre pola decenije) bave se veoma mračnim temama i njegov na tušu jako zasnovani, veoma kontrastni stil, ekspresionistički likovi i ultravisceralna akcija su im dobro legli. Ne kažem da bih voleo da Zaffino radi čitav serijal – suviše je neortodoksan, tj. premalo liči na Buscemu ili Smitha za moj arhaični ukus – ali ove dve epizode su mu odlično legle.

Sve u svemu, iako ne bih The Life & Death of Conan nazvao nekim remek-delom, meni je njegova starinska-ali-ne-zastarela forma veoma prijala, sa autorima koji su pravilno prišli klasičnom pripovedačkom postupku i prilagodili ga modernom senzibilitetu ali i priči koju su hteli da ispričaju, te sa temom koja je dovoljno prirodna za Konana kao lik i tradiciju, a opet dovoljno provokativna da na kraju ovo bude upamćeno kao priča koja je uradila nešto (novo i) značajno tom liku i u toj tradiciji. Aaron i Asrar posle dvanaestog broja koji je izašao pre par nedelja odlaze sa serijala a zameniće ih Roge Antonio na olovkama (nedavno radio Contagion sa Edom Brissonom) i Jim Zub (koji je već odradio solidan posao na Savage Sword of Conan) kao scenarista. No, ovo nije kraj Aaronove i Asrarove strastvene veze sa Konanom jer je već najavljen njihov rad na priči koja će kralja Konana dovesti u sukob sa jednim od najvećih negativaca iz njegovog asortimana. Thoth-Amon, kažete vi? Apsolutno, kažem ja. Bring it on.