Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-02-2020

Metala je obilno rodilo na kraju ove neprirodno pretople poslednje sedmice Januara – ali kako već negde rekoh, nije Januar slučajno nazvan po bogu sa dva lica. Tako da, da mi ne gubimo vreme, ima mnogo materije da se savlada.

Doduše, prvi album njemačkog black/ death sastava Horresque izlazi tek za nedelju dana ali promovisanje putem JuTjuba je dragoceno pa otud i nama uvid u to kako zvuči. I zvuči solidno, rekao bih tipično nemački epski i pomalo kičerajski. Chasms Pt. I – Avarice and Retribution je, naravno, naziv albuma koji sugeriše tu neki cheesy epiku ali ovo je svirački i produkcijski vrlo solidno ako već ne u nekoj prvoj ligi mojih interesovanja.

https://horresque.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/jLrvEmb7fhY

Finski melodični folk-blek metal trojac Marrasmieli svoj debi album nazvao je Between Land And Sky a kako on počinje uvodom gde čujemo valove što se krše o bregove i galebove koji najavljuju usamljenu okarinu koja, opet, najavljuje pošten, znojav blek metal, rekli bismo da je more kao inspiracija bilo sasvim dobar izbor. Between Land And Sky je simpatična, opet pomalo kičerajska ploča u kojoj sintetizovane flaute nježno pletu setne melodije preko jakih blastbitova ali Marrasmieli su apsolutno the real deal sa mnogo ekstremne svirke, lepim folki pasažima i načelno dobrom atmosferom. Valjano.

https://marrasmieli.bandcamp.com/album/between-land-and-sky

Goats of Doom, takođe iz Finske na svom petom albumu, Tie on hänen omilleen baštine old school zvuk i odlično im to ide, sa razumnim balansom između slatke, paganske melodičnosti i satanskog, sirovog udaranja nabijenog užasnim vrištanjem. Ta neka kombinacija osećajne ranjivosti i zle, nepraštajuće agresivnosti koju ovaj bend dobro pogađa je meni zaštitni znak te neke klasične blek metal epohe i ovaj album mi se dosta sviđa:

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/tie-on-h-nen-omilleen

Slovaci Nocturnal Obeisance UBIJAJU na svom debi albumu Temný rituál hněvu. Ovo je izvanredno odsviran, veoma zreo i izrazito žestok moderni blek metal koji se ne uklapa u tradicionalno sjetnu slovensku blek metal matricu već nabija svom snagom dok naginje pomalo avangardnim harmonijama. Izvrsno.

https://nocturnalobeisance-sma.bandcamp.com/album/temn-ritu-l-hn-vu

https://nocturnalobeisance1.bandcamp.com/

Norvežani Nattverd se vraćaju posle tri godine sa drugim albumom, Styggdom i ovo je vrlo siguran primerak staroškolskog nordijskog siledžijstva sa pročišćenim pristupom formi ali i dovoljno raznovrsnom ponudom dinamike, tempa i atmosfera da album ne ostavi utisak jednoličnosti. Nattverd nisu nešto preterano maštoviti, ali su autentični i ovo je vrlo okej da se sluša:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/styggdom

https://youtu.be/Rd_t4RQlp4M

Kultni (?) njemačku duo BAXAXAXA je u Decembru izbacio novi demo posle sedamnaest godina pauze a Iron Bonehead su ga sada izdali na vinilu i, pa… evo ga? Mislim, čuo sam znatno gori podrumski blek metal ove nedelje tako da, u redu je, ima ovo neku patinu.

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/baxaxaxa-the-old-evil

Iz Rusije dobijamo vrlo oštar, do neslušljivosti natreblovan, atmosferični blek metal posredstvom benda Wintaar. The revelation je ploča setnih atmosfera ali i gadnog vrištanja koja bi, kada bi je autor remiksovao da joj skloni malo tog užasnog visokog tona sa gitara, meni bila vrlo korektna:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/the-revelation

Hagetisse iz Nizozemske na svom evo već petom albumu za tri godine, Seven Sorrows of the Virgin nastavljaju sa svojim eksperimentalnim black metal pristupom. Nije ovo najavanturističkija muzika svih vremena i produkcija je aktivno problematizuje barem za moje uši ali Hagetisse imaju dosta ideja i sviraju beskompromisno i žestoko a opet prilično pametno:

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/the-seven-sorrows-of-the-virgin

Na ovom topiku za svoj prvenac odavno pohvaljeni Irci Scáth na Déithe su se konačno vratili sa drugim albumom i The Dirge of Endless Mourning je kao da ste ušli u omiljeni par razrađenih farmerica, ili dubokih patika, ili sve zajedno, jer smo metalci. Scáth na Déithe su veliki bend iako su, jelte, Irci, pošto umeju da iskombinuju te neke moderne atmosferične blek metal stileme sa sasvim osobenim pristupom građenju atmosfere tako da dobijemo pesme koje imaju horor identitet, ali se ne iscrpljuju u prostom sviranju žanra već vrlo jasno plasiraju tu neku ranjivu ljudsku emociju sred paklenog udaranja i mračnjaštva. The Dirge of Endless Mourning je još pompezniji i teatralniji od Pledge Nothing but Flesh, ali uspeva i ovde da tu pompu i teatar upakuje u fokusiran, pravilno stesan paket da sve ne deluje vodviljski i da nas uputi na istraživanje dubina ljudske duše radije nego u prosto diskutovanje o produkciji. Koja je mogla da bude i drugačija, da ne bude zabune, jer ovo je album koji vrlo zavisi od svojih detalja. No, bez neke velike drame reći ću da je ovo za sada jedna od najboljih ploča izašlih 2020. godine, pa vi vidite:

https://scathnadeithe.bandcamp.com/album/the-dirge-of-endless-mourning

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/the-dirge-of-endless-mourning

Stonerski kontingent ove nedelje otvaraju berlinski Coogan’s Bluff svojim jedinstvenim spojem krautroka, progresive, psihodelije i hard roka. Metronopolis je njihov šesti studijski album i ovo je odlično producirana mešavina belog fank gruva (sa sve duvačkim instrumentima, jelte) i tvrđih, psihodeličnih rok momenata. Nije ovo baš mnogo metal, ali ako volite ’70s rokačinu koja se nije stidela mešanja hipi-psihodelije i tvrđeg roka sa onim što su kuvale afroameričke kolege, Coogan’s Bluff vrlo dostojno nastavljaju ovaj rukavac popularne muzike.

https://coogansbluff.bandcamp.com/album/metronopolis

Samo nešto starije (od 17. Januara) je split izdanje dva psihodelična, bluzirana hard rok benda, Mr. Bison i Spacetrucker. Izdanje se zove TURNED TO STONE Chapter 1: Enter Galactic Wasteland i najavljuje seriju split albuma stoner bendova na etiketi Ripple Music a izdavač je, da bude jasno, odabrao vrlo dobre reprezente da započnu serijal. Mr. Bison nemaju veze sa M. Bisonom iz Street Fighter igara, već je u pitanju opasan psihodelični stoner trio iz Italije, sa finim osećajem za dinamiku i dosta bluza između svojih prozračnih (na trenutke praktično pinkflojdovskih – slušajte The Stranger)  gitarica. S druge strane, Spacetrucker dolaze iz Sent Luisa i njihov stoner-bluz-nojz-rok duguje ponešto načinu na koji su Touch & Go bendovi krajem osamdesetih radili strašne stvari rokenrolu. Ove tri pesme su UBISTVENE sa svojim lepljivim rifovima, brutalnim basom i odličnim pevanjem i samo zbog njih bi vredelo imati ovo izdanje.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-1-enter-galactic-wasteland

Gypsybyrd je novi, praktično solo projekat Jakea Lewisa iz King Earth i Burn Ritual i kako to kod teksašana već ide, ovo je mešavina lepljivog, teškog stonera i pustinjske psihodelije. Dosta kvalitetnog drogiranog bluza i gotivnih rifova ima na albumu Eye of the Sun, ali pomalo kućna produkcija ga ipak blago ranjava. Da Jake ovo snimi ponovo, sa još nekoliko ljudi (makar za miks pultom), Eye of the Sun bi mogao da ima i status klasika. Ovako je u pitanju „samo“ vrlo solidan psihodelični stoner album.

https://gypsybyrd.bandcamp.com/album/eye-of-the-sun

Kalifornijski Big Scenic Nowhere su dosta prašine podigli ove nedelje svojim prvencem Vision Beyond Horizon i to nije neko čudo jer je ovo upeglani, na suncu sušeni, jelte, pustinjski hard rok koji će se svakako dopasti i znatno širem krugu slušalaca od uobičajenih dopehead frikova. Hoću da kažem, Big Scenic Nowhere imaju Fu Manchu i Yawning Man kao korene (da bude jasnije: u bendu sviraju članovi ova dva cenjena sastava), ali ovo je album koji se trudi da svoju psihodeliju potraži i u njenim korenima u britanskoj rok i pop muzici pa tako meša teški, prijatni gruv sa nešto razrađenijim harmonskim temama. Što ume da bude baš dobro, pogotovo uz velike količine faza, pa i iznenađujuće agresivne pank momente (The Paranoid). Big Scenic Nowhere očigledno imaju prilične ambicije sa svojim bendom i ovo nije spontano nastala ploča ortaka koji džemuju u garaži. Što ne mora da joj bude prednost, ako BAŠ volite tu neku primalnu stoner energiju koja ne kalkuliše nego se samo drogira. Za drugu publiku, ovo bi moglo biti otkrovenje:

https://bigscenicnowhere.bandcamp.com/album/vision-beyond-horizon

Kalifornijski Deer Lord sa svojim prvim EP-jem, koji se zove isto kao i bend, nude sasvim solidan drugorazredni stoner rok koji se ne ističe ničim posebnim ali je korektan u svom spajanju teškog metal gruva i rokerske psihodelije:

https://deerlord707.bandcamp.com/album/deer-lord-ep

Zato je finski Orbiter (koji ne treba mešati sa istoimenim američim bendom koji smo voleli letos) tu sa svojim novim EP-jem, da ponudi distorziju, jak bubanj i dobar ženski vokal. The Deluge ima četiri pesme sabatovskih rifova, dobre produkcije i mada ni Orbiter nisu (još uvek) bend za prvu ligu, ovo ima jednu iskrenu, spontanu energiju i ja to cenim:

https://orbiterconnection.bandcamp.com/album/the-deluge

Kirk Windstein iz Crowbar je snimio iznenađujuće solidan doom/ sludge album, Dream In Motion. Crowbar su bili siledžijski bend za siledžije i mada i ova ploča ima dosta težine, ona je značajno reflektivnija nego bilo šta što sam ja čuo iz Kirkove karijere. Za nijansu „pre-komercijalno“ za moj ukus ali ipak prilično dostojanstveno, sa dosta okej rifova:

https://kirkwindstein.bandcamp.com/album/dream-in-motion

Deathwhite iz Pitsburga su svakako, takođe, prekomercijalan bend za mene, ali ne mogu da kažem da njihov drugi album, Grave Image nije kvalitetna ploča „televizijskog“ doom metala. Deathwhite su kao My Dying Bride za metalcore generaciju koja je čula Avenged Sevenfold još u kolevci pa će ih sada ovo patosirati svojim romantičarskim smicalicama. Meni slušljivo:

https://deathwhite.bandcamp.com/album/grave-image

Autopista 40 su Kolumbijci i njihov album El Triunfo del Espíritu je solidno produciran, ne naročito originalan ali nekako šarmantan i drag album težeg rokenrola sa pevanjem na španskom i muzikom koju kao da smo već čuli po silnim kafićima i grupnim koncertima kojima smo prisustvovali pre dvadesetpet godina. Bend navodi Blue Cheer, Pentagram, Grand Funk Railroad i Budgie kao uzore i ovo je svakako muzika u tom tradicionalnom ključu samo sa malo sitrovijim pristupom i to je, zapravo i spasava da ne deluje isprano i staromodno:

https://autopista40rockclasico.bandcamp.com/album/el-triunfo-del-esp-ritu

Španski Bloody Crom pakuju dosta prljavog rokenrola u svoj EP High Quest. Sirovo, revolveraški i napaljivo, a opet kvalitetno odsvirano i to uživo. Španci su vazda umeli da odrade dobru rokčinu, pa evo kako to ponovo rade:

https://bloodycrom.bandcamp.com/album/high-quest

Lucid Grave iz Kopenhagena na svom prvencu Goddess Of Misery udaraju opak stoner/ doom metal sa pesmama od po petnaest minuta i puno psihodelične žestine. Greota je da je ovo ploča koja je u masteringu maltene uništena jer je sve spljeskano u nerazaznatljivu brljotinu iako bend svira mnogo i dobro. Jebiga. Ali solidno da se čuje:

https://lucidgrave.bandcamp.com/album/goddess-of-misery

Swamp Stank na svom eponimnom debiju nude, baš tako, močvarni stoner/ sludge metal sa bluz elementima u prebijačkom zvuku. Snimljeno i odsvirano vrlo profi i fali mu malo originalnosti da me obori s nogu. Ali korektno:

https://swampstank.bandcamp.com/album/swamp-stank

Brutalan mada srednjaški sludge metal donose švedski Maleo na istoimenom EP-ju sa tri pesme. Solidno snimljeno i prija taj urlajući vokal  što stiže iz grla pevačice Hanne, Maleo su pristojni mada još treba da nađu neki svoj identitet:

https://maleo1.bandcamp.com/releases

Hjustonski duo Fostermother (mada duo samo na jednoj pesmi a ostale je snimio jedan čovek) takođe donosi teški stoner metal sa ne previše originalnosti ili osobenosti ali i ovo je drugorazredna, ama korektna, slušljiva heavy muzika kojoj treba dati vremena da se ohafiza i nađe neko svoje ja:

https://fostermother.bandcamp.com/album/fostermother

A čileanski Lifeless Within na svom EP-ju A Dream in Veil spajaju doom i post metal za jednu smešu dramatične, patetične emocije koja meni nije tako rđavo legla. Ovo je miksovano i masterovano suviše agresivno za moje uši ali nije rđavo u celini i mislim da mladima može da se dopadne:

https://lifelesswithinchile.bandcamp.com/album/a-dream-in-veil

Former Worlds su sludge/ post metal trio iz Mineapolisa čiji EP Iterations of Time nudi smešu brutalnog udaranja, vrištanja i zamišljenih, snolikih napeva. Bend sebe taguje „doomgaze“ deskripcijom koja mi do sada nije padala na pamet ali za njihovu muziku ima smisla. Tipično za sludge i post metal bendove ovo je predaleko spljeskan master, ali je interesantno da se čuje:

https://formerworlds.bandcamp.com/album/iterations-of-time

A sad album nedelje! Blackened speed metalci Bütcher iz Antwerpa su mnoge glave okrenuli svojim prvencem iz 2017 godine, Bestial Fükkin’ Warmachine a u međuvremenu su vredno koncertirali pa drugi album, 666 Goats Carry My Chariot stiže kao potvrda sazrevanja benda u kome ne moraju da se izgube bestijalna energija i dostojanstveno cheesy kemp pristup. Naprotiv! 666 Goats Carry My Chariot je ploča koja uspešno spaja taj neki naivni (ali ne namešteni), vrištavi speed metal osamdesetih, muziku visokog tempa i mejdnovske NWOBHM melodičnosti (solaža na Iron Bitch praktično citira Mejdn), sa operetskim ambicijama jednih Mercyful Fate i ubitačnim blek metal nabadanjima novije generacije. Možda najviše od svega iznenađuje sa koliko sigurnosti Bütcher kreiraju dugačke kompozicije kompleksnih aranžmana a da ne zvuče kao „muzičari“ koji u studiju metodično grade album, već pre kao napaljeni garažni satanisti koje je ponela htonska energija. Mislim, naslovna pesma je dugačka skoro deset minuta a ništa u njoj ne deluje iskalkulisano! A onda tu su i petarde poput razbijačke spid-himne 45 RPM Metal ili apsolutno genijalni spojevi modernog i tradicionalnog kao u Sentinels Of Dethe gde se Bathory sudaraju sa dvadesetprvovekovnim blek metalom u speed metal diskoteci. Sve ovo urađeno je uz maksimalno ozbiljan a opet ne preterano ispoliran studijski pristup i, mada ja retko dajem ovakve izjave, rekao bih da su Bütcher sa ovom pločom kreirali ne samo jedan od albuma godine već i budući klasik. Ja ću ovo vrteti u nedogled.

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/666-goats-carry-my-chariot

https://www.youtube.com/watch?v=4xxa3WtbZm4

Imali smo i par interesantnih industrial metal izdanja ove nedelje. Leeched iz Mančestera imaju album To Dull the Blades of Your Abuse i ovo je vrlo bučna (vrlo prebučno masterovana) ploča koja očigledno negde u svojim korenima ima Skin Chamber ali sve dopunjava modernijim elementima djenta pa i death metala. I nije to rđavo, ovo je okrutna, brutalna ploča na kojoj udaraljke rešetaju za sve pare, pevač umire na zadatku, ali gitare svemu daju dovojno širine da se ne svede sve samo na paradu djent rifčina i surovog srednjeg tempa. Okej.

https://leeched.bandcamp.com/album/to-dull-the-blades-of-your-abuse

Phlefonyaar su britanski industrial dvojac sa očigledno velikom ljubavlju ka britanskom industrial metalu. Ovde, ipak, nema direktnog imitiranja Godflesh, Cable Regime ili Pitch Shifter zvuka a Phlefonyaar na svom drugom albumu, We rest when the crows feast, imaju malo „rokerskiji“ naklon interpretaciji ovakve muzike. Da su nastali devedesetih, mogli su da računaju da bi možda bili zapaženi od strane Earachea ili kakve slične etikete, no danas je ovo osrednje i pomalo zastarelo ali meni ipak sasvim drago:

https://phlefonyaar.bandcamp.com/album/we-rest-when-the-crows-feast

Klasičan hevi metal ove nedelje prilično pristojno zastupa Paul Di Anno svojim živim albumom snimljenim u Njemačkoj, a pod nazivom Hell over Waltrop. Iako izlazi, jelte, ove godine, ovo je ipak snimljeno 2006, dakle u vreme kada je originalni pevač Iron Maiden bio dosta aktivan u živom nastupanju i kačio se na staru slavu za sve pare. Naravno, Di Anno nije izbačen iz Mejdna zbog „artističkih razlika“ nego jer je budala sto na sat koja ne zna da se disciplinuje ni s drogom ni s pićem a ni sa drugim životnim odlukama. Tako je i na nekoj od tih turneja sa polovine dvehiljaditih i ovde nastupao u barutani a prateći bend su mu bili Kole, Nino i još momaka sa beogradske scene koji su rado bez mnogo vežbanja i sa dosta entuzijazma rešili da pomognu starom asu. Ovo napominjem da bi bilo jasno zašto mislim da je pravo čudo da je na Hell over Waltrop najgori element baš Di Anno. Naravno, prateći bend ovde ne izlazi iz granica korektnosti da bi stupio nekakvom stazom inspirisanosti, ali ko god da je ovde svirao (Nuclear Blastov sajt ne navodi postavu a Paulov sajt ni ne pominje album), odradio je izuzetno korektan posao. Di Anno je skoro celu svoju karijeru zasnovao na ceđenju poslednje mrve kredibiliteta iz svoje srazmerno kratke karijere u Iron Maiden pa u tom smislu ovaj album sasvim korektno polovinu svojih pesama bazira na ranom mejdnovom katalogu dok su ostale pesme iz raznih delova post-Maiden karijere ovog pevača i bend ih odrađuje vrlo sigurno. No, sam Di Anno peva, pa… u najboljem slučaju pankerski, u najgorem neujednačeno i prilično neodgovorno sa dosta zajebavanja, očigledne dosade u nekim momentima i sve u svemu, prošle godine sam gledao Coverdalea, Di Annovog idola iz mladosti a koji jedva da može da peva ovih dana i on i dalje zvuči značajno bolje od Di Anna. No, kako već rekoh, solidna svirka a s obzirom da je  ovaj album snimljen slučajno jer je čovek za miksetom to uradio na svoju ruku, sve to i zvuči iznenađujuće okej. Pa, eto:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nkb8cI7tk7L_qCrkhs94RYlTTzs5Ra3qU

Tu su dalje ruski Iron Driver koji su toliko verni klasičnom metalu da svaki član benda ima „Iron“ u svom imenu. Smell of Perdition je njihov drugi album i svo to obožavanje Prista, Mejdna i Motorheda ima svoje mesto na ovom svetu mada ne može samo od sebe da vas odvede do pobede. Iron Driver su ipak sasvim solidan NWORHM (njihova denotacija) bend koji uspeva da svojom muzikom nadgradi zaostavštinu svojih prethodnika i predstavi se kao korektna ponuda za slušoca željnog zvuka iz ranih osamdesetih.

https://irondriver.bandcamp.com/album/smell-of-perdition

No, španski Nightfear sa svojim trećim albumom, Apocalypse odnose šnjur ove nedelje nudeći visokoenergetski heavy/ power metal sa svim cheesy elementima koje možete da zamislite (pržeći speed rifovi, nemirne solaže, melodično hair-metal pevanje), besprekorno odsvirano i vrlo dobro producirano. Pogotovo se ovde ističe bubnjar Oskar Bravo koga znamo iz death metalaca Avulsed ili Haemorrhage i koji, uprkos previše plastičnom zvuku bubnja, podiže energetski koeficijent benda za solidnih 30%. Nightfear nisu sasvim na nivou Metalian ili Skelator na mojoj personalnoj skali ali ovo je odlična ploča melodičnog i žestokog hevi metala stare škole i ne valja je propustiti:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/apocalypse

https://youtu.be/J2mkJVe2dHI

Švedski Mindless Sinner postoje još od ranih osamdesetih ali su bili neaktivni od kraja te decenije pa sve do 2015. godine kada su izbacili prilično zapaženi povratnički album. Evo ih sada ponovo i Poltergeist je vrlo pristojna ploča klasične hevi/ NWOB(?)HM svirke koja zvuči sveže i energično. Mindless Sinner cepaju kako se cepalo pre trideset godina samo sa modernom produkcijom i to meni ulepša dan bez greške:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/poltergeist

Kad smo već kod bendova iz osamdesetih koji se i dalje batrgaju, SDI je njemački heavy/ thrash bend bend koji je bio popularan među mladima (barem mladima sa kojima sam se ja družio po osnovi deljenog muzičkog ukusa) na ime svoje pesme „I wanna fuck ya“ sa prvog albuma koji se zvao Satan’s Defloration Incorporated. Sve je jasno, bili smo mladi i ludi, mada je taj prvi album bio slušljiv. E, pa, bend nije izdao album od 1989. al evo ih ponovo sa albumom 80s Metal Band i… pa, ta autoreferentost svakako nije dovoljna da me odobrovolji. Hoću reći, bend je imao jedan demo 2017. godine, ali to na stranu, ako tri decenije niste izdali album, možda je trebalo izaći sa nečim ubedljivijim u čaršiju. Ovako, 80s Metal Band je kolekcija ’80s klišea sa prihvatljive strane korektnosti muzičke izvedbe ali sa vidnim deficitom inspiracije u pisanju pesama. Bend ređa trećerazredne sub-thrash rifove i trećerazredne heavy harmonije i to bi sve bilo skoro pa neuvredljivo da nije neobjašnjivo bednog „pevanja“ basiste Reinharda Krusea koji tekst većinu vremena izgovara a kada uleti u metal stilizacije poželite da to nije uradio. Drago je meni kada se stari bendovi koje sam slušao kao dečak i dalje cimaju ali SDI baš nisu mnogo pokazali na povratničkom albumu:

https://sdimetal.bandcamp.com/album/80s-metal-band

Treš metal ove nedelje predstavljaju Cruel Bomb iz pensilvanije čiji je EP Trinity Bomb malo suviše srednjetempaški za mene, ali kada se stvari ubrzaju na Teeth Grinder, bude to dobro. Momci znaju da sviraju a ovo je lepo snimljeno i Atomic Demolition Munition je pristojan način da se završi EP:

https://cruelbomb.bandcamp.com/album/trinity-terror

Italijani Rawfoil sebe porede sa Testamentom ili Tankardom, ali na EP-ju Tales From The Four Towers ipak ne zvuče kao da su u istoj klasi. Ovo je ipak pristojan thrash metal sa krosover ambicijama, koji, kako je i dobro, čuva svoje najbolje momente za finale pa je poslednja pesma, Thick Slices legitimno zabavna:

https://youtu.be/Ap2eqD3GayY

A onda su tu i belgijski Schizophrenia koji na svom debi EP-ju Voices nude pristojan death thrash metal koji očigledno duguje dosta svog postojanja radu bendova poput Dark Angel ili Sepultura. Meni dovoljno da obratim pažnju:

https://youtu.be/oJpTHkOrR_o

Kostarikanski blackened speed/ speedrock bend Goat Rider na svom EP-ju prvencu High Speed From Hell u svega 24 minuta pakuje čak devet pesama. Ovo je solidno dobra muzika ali je mlitava produkcija ubija barem koliko i nepotrebno „blackened“ pevanje. Šteta jer je bend dobar i ubedljiv i ima solidne pesme i ne hvata na puki etitjud:

https://goatrider666.bandcamp.com/releases

Još malo južnoameričkog ukusa nude Čileanci Kadabeer na svom debiju F.E.S.T.I.N. Ovo je u najboljem smislu jednostavan thrash (sa malo thrashcore elemenata) uz koji se čovek lepo oseća, lepo šutira i generalno slavi metal. Bend pritom ne zvuči nimalo diletantski i ovo je tehnički savršeno korektno uz samo malecnu žal za malčice skupljim snimkom. Ali i ovako ovaj bend daje odlično obećanje za budućnost:

https://kadabeer.bandcamp.com/album/f-e-s-t-i-n

A Fatal Collision dolaze iz Glazgova i njihov je album Buckfast Die Young jedna prijatna mešavina NWOBHM zvuka i pank-roka. Ovo je vrlo jeftino urađena produkcija, urađena uz novčanu pomoć prijatelja ali u toj jeftinoći ima šarma i Fatal Collision mogu da se čuju:

https://fatalcollision.bandcamp.com/album/buckfast-die-young

Interesantno iznenađenje nude Sarcator iz Švedske koji su dečiji bend u bukvalnom smislu: najstariji član ima 20 a najmlađi 14 godina. Njihova kaseta Visions of Purgatory je vrlo solidan moderni(ji) thrash metal sa malo death dubine i po kojim blastbitom ali vođen jasnom vizijom o brzoj, napaljujućoj muzici. Sarcator impresioniraju umećem sviranja ali još važnije, znaju da pišu pesme i, pošto je ovo švedska kuhinja, produkcija ovog demo snimka je vrlo solidna. Odlična ponuda:

https://sarcator-se.bandcamp.com/album/visions-of-purgatory
Retko ovde pominjemo hrišćanske metal bendove, pa je sevap danas pomenuti bend Hating Evil iz Rio De Žaneira čiji je prvi i jedini album Rotten Inside iz 2016. godine u remasterovanoj i proširenoj formi upravo izašao za hrišćansku metal etiketu Vision of God Records iz Mičigena. Hating Evil su očigledno inspirisani Slayerom ali njihov thrash metal, iako nije preterano originalan, svakako odiše autentičnošću i ima energiju i moć kakve intuitivno očekujemo od Brazilaca. Dakle, brz tempo, dobri rifovi i napaljujuće teme, sve snimljeno korektno. Snimci sa demoa iz 2010. godine koji je urađen u prostoriji za vežbanje su nešto siroviji ali i dalje vrlo artikulisani i bend potvrđuje svoj kvalitet na njima, a živi snimci iz 2016. godine iako najslabiji po kvalitetu nose još te voljene thrash energije. Brazil retko razočarava, pa je ovo za preporuke:

https://visionofgodrecords.bandcamp.com/album/rotten-inside-remastered-expanded

Grindcore porciju ovonedeljnog pregleda otvara Sun iz Indonezije sa dve pesme sobnog ali vrlo lepog, emotivnog grajnda. Fear/ Veins pokazuje da neki bendovi u manje od dva minuta umeju više da urade od drugih kolega tokom mnogo sati:

https://sunsunsunsunsun.bandcamp.com/album/fear-veins

Melburnski jednosed Dystopian isporučuje klasičan grindcore na svom EP-ju Superiority Complex. Nije preterano inspirisano ali je vrlo solidno odsvirano i producirano s obzirom da je u pitanju samo jedan čovek:

https://dystopiangrind.bandcamp.com/album/superiority-complex

Maggot Cave su isto iz Australije i njihov eponimni EP je zapravo izašao još 2018. godine ali tek sada je dobio propisno izdanje „na etiketi“. Pristojno produciran deathgrind kratkih pesama i bez mnogo iznenađenja, ali razgali dušu na koji minut:

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/maggot-cave

Hrvati Dropthehammer iz Pule na svom EP-ju Ultima Bellum takođe nude korektan deathgrind koji, opet, istina je, ne donosi bogznašta novo ili originalno na scenu ali je muzički ubedljiv i ima dovoljno ložačkih rifova da se lepo presluša:

https://dropthehammer.bandcamp.com/album/ultima-bellum

Za malo panka u svom tom metalu danas su zaduženi Ritual Blade koji već i imenom svog izdanja sugerišu da ćemo slušati brutalni, teški d-beat. I isporučuju. Kaseta Hell on Earth je, dakle, pet pesama žestokog, jakog panka koji se pari sa metalom i to prija:

https://earrot.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Tu su i Remain and Sustain iz Denvera čiji je album Flesh Bound lep egzemplar metaliziranog hardkora koji ume i da uspori i zakucava u mestu tim svojim deathcore brejkdaun forama, ali je dobar deo muzike brži i nervozniji. Nije da sam sad poludeo za ovim bendom ali ovo je prilično zdravo:

https://remainandsustain.bandcamp.com/album/flesh-bound

Breag Naofa dolaze iz Sijetla i njihov drugi album, nazvan samo „II“ je dosta dobar šoukejs za njihov moderni metal izraz negde na razmeđi post (blek) metala i sludge grubosti. Ovo je mahom spora, valjajuća muzika sa dugačkim pesmama, jakim zvukom i apokaliptičnom atmosferom i meni se dopada kako Breag Naofa više vole industrijske disharmonije od postrokerskih molova kakvi inače pretežu kod sličnih bendova. Prijatno.

https://shoverec.bandcamp.com/album/ii

Habitar La Mar su španski noise rock/ alternativni bend sa taman toliko sludge metal težine u zvuku da budu zanimljivi metalcu od ukusa. Njihov treći album, Comedia Yoica je bučna i poletna ploča opresivne atmosfere sa disharmoničnim gitarama i pevanjem na španskom. Bend vrlo lepo spaja gruv i hermetičnost i postiže taj neki krosover dinamizam kakav ja intuitivno vezujem za bendove devedesetih koji su eksperimentisali sa mešanjem metala, industrije i nojz roka pre nego što je MTV uleteo i sve obesmislio. Hoću reći, da je Therapy? nastavio putem kojim su krenuli sa Babyteeth, zvučali bi ovako. Havitar La Mar su puni života, glasni i nisu preproducirani pa imaju sve moje preporuke::

https://habitarlamar.bandcamp.com/album/comedia-yoica

https://monasteriodeculturarec.bandcamp.com/album/comedia-yoica

Parižani Kause 4 Konflikt na svom drugom albumu, Fornication Under Control of King uspevaju da ponude ubedljivu kombinaciju deaththrash metala i metalcorea. Ovo nije nešto što bi se meni na papiru dopalo, ali Kause 4 Konflikt vrlo lepo mere kada treba da provlače gruv a kada da udaraju iz sve snage. Pritom, ovo je vrhunski odsvirano i producirano i sve te neke „komercijalnije“ metalcore fore ovde zvuče baš kako treba, napaljujuće i podsticajno. Ne kažem da ću ovo mnogo da slušam, ali otkada mi The Haunted nisu ono što su bili, ovo je svakako lepa supstitucija:

https://kause4konflikt.bandcamp.com/album/fornication-under-control-of-king

I kad već pričam o metalkoru, ni Relapse iz Australije nisu za baciti u đubre. Ponovo, kako ovo nije tip muzike koji normalno slušam, Relapse mi se verovatno dopadaju jer su bliži death metalu od tipičnog metalcore/ groove metal benda. Psychotherapy je ploča na kojoj, ponovo, ima dosta tih deathcore breakdown momenata kakve ja nešto ne volim, ali opet, lepo ovo vuče napred, super je producirano i momci pošteno udaraju pa je preporučljivo:

https://relapseadl.bandcamp.com/album/psychotherapy

Death metal! Odlični čileanski dvojac Coffin Curse se dočepao prvenca, i Ceased to Be je fenomenalna, vrlo slušljiva ploča hrskavog old school death zvuka koji podseća na Immolation ali nema ambiciju da se bavi kompleksnim filozofijama koje su Immolation prihvatili u svojoj muzici. Ceased to be je, umesto toga jedan vrlo strejterski, vrlo nabadački album jednostavnog ali ne prostačkog death metala koji trešira iz sve snage i zaziva šutku svakom svojom pesmom. Pritom, vrlo sigurno odsvirano i sa adekvatnom produkcijom! Prava šteta da ovog trenutno nema na Bandcampu – izdavač, Memento Mori i nema svoj Bandsamp – ali na Memento Mori JuTjub kanalu se da čuti nekoliko pesama i one UBIJAJU:

https://www.youtube.com/channel/UChHTHjKUxwoMu9UqrABF7WA/videos

A kad smo već kod death metala, konačno danas izlazi dugo očekivani split Carnal Tomb i Crematory Stench i, ljudi, da vam kažem, otvarajte pivo. Crematory Stench su iz Orindž Kauntija i njihov užasni death doom je toliko dobar i jak sa svojim smenama ultra sporog i rafalnog sviranja i svojim mrtvačkim gitarama da sam ja u sasvim zasluženom raju (a.k.a. paklu). Crematory Stench su jedan od onih death metal bendova koji imaju znanje i veštinu ali ih apsolutno boli dupe za bilo kakvu širu publiku i svoju muziku usmeravaju ka uskoj populaciji najtvrđeg hardkora. Njemački Carnal Tomb sa svoje strane, su prošle godine snimili jedan od najboljih old school death metal albuma u ovom delu, jelte, Evrope, a na ovom splitu su ponovo snimili tri pesme sa svog kultnog demo snimka Ascend iz 2014. godine. Ubijanje. Za svakog ko se ikada šutirao uz Grave, Carnal Tomb na ovoj ploči nude spasenje i uznesenje. Fucking Kill Records imaju ukusa:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-crematory-stench-split

Još pristojnog, bestijalnog death zvuka dobijamo na prvom demo snimku masačusetskih Anthropophagous, Spoiled Marrow. Bend zvuči mlado i napaljeno i, naravno, još uvek neizgrađeno, ali ovo ima šarma u svojoj sirovosti:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/spoiled-marrow

Virdžinijski Deathcrown na EP-ju Jackals zvuči dobro, staroškolski i ubedljivo. Ovo je old school death zvuk sa očiglednim naklonom švedskim uzorima i dostojanstveno isporučuje pet pesama kvalitetnog, teškog ali i melodičnog prebijanja:

https://deathcrown.bandcamp.com/album/jackals

Za kraj, vrlo ubedljiv, ako već ne originalan prvenac snimili su Saksonci Apep. Na promo fotkama se ovi mlađahni Nijemci slikaju sa Dying Fetus i Nile majicama i The Invocation of the Deathless One nosi jasne tragova uticaja ovog drugog benda u svojim strukturama pesama i opsesiji bliskoistočnim melodijama. Apep nisu komplikatori na nivou Nile, što je pozitivno jer i pored sve svoje muzičarske izvrsnosti, Nile prečesto potonu u egzibicijama i zaborave na komponovanje i aranžiranje. Apep su i sami muzički vrlo nabrijani i ovo je tehnički izuzetno visok nivo znanja i imanja, ali se, srećom, najviše zanimaju za to kako da naprave efektne, opake pesme dobrih rifova, rafalnih blastbitova i pamtljivog gruva. Poslednji Nile me nije raspametio, mada je imao svoje momente, a Apep ovim albumom podsećaju da je u death metal svirci važno da imate svežu krv i glad koja veteranima ponekada nedostaje:

https://apep.bandcamp.com/album/the-invocation-of-the-deathless-one