Strip: Lepe table: Carl Barks 2

Kada sam počeo da proučavam Barksov život i priključenije, bio sam dodatno impresioniran time što sam shvatio da je Barks odrastao na farmi okružen kaubojima i da nije mrdnuo iz Amerike a da su mu stripovi imali apsolutno nesrazmerno visok nivo znanja vezanog za egzotična mesta na globusu, njihove istorije i mitove. Kad kažem „nesrazmerno“ ne mislim samo na druge tadašnje Diznijeve stripove ili na avanturističke stripove tog doba generalno, Barksove pustolovne priče se daju uporediti sa Kortom Maltezeom po tome kako su uspevale da spoje didaktičko i avanturističko.

U to ime, evo jednog primera iz iste kolekcije odozgo. U pitanju je The Golden Helmet, priča iz, takođe, 1952. godine a koju su Fantagrafiks izdali i u zbirci koja se zvala isto The Golden Helmet 2015. godine, sa istim kolorisanjem kao u  A Christmas for Shacktown ali u promenjenom formatu, sa tablama podeljenim na pola.

Elem, ovo je priča (naizgled) tipično pustolovnog tipa, dakle u njoj nema Baje Patka i socijalne satire, osim što, naravno, Barks briljantno uspeva da pustolovni narativ preplete sa jakom satirom koja, doduše, prevazilazi puko karikiranje nekakvih američkih prilika i naravi i zapravo dostiže razinu jedne klasične, maltene antičke komedije koja govori o neprolaznim ljudskim slabostima, gordosti, pohlepi, prevrtljivosti…

Ovde nije samo zaplet fascinantan već i to kako je Barks bešavno povezao psihološku motivaciju glavnog junaka – Paje Patka koji je u ovoj priči čuvar u muzeju što se dosađuje gledajući drevne eksponate i sanjari o životu kao iz mitova, gde se smelo jedrilo divljim morima u potrazi za slavom – sa stvarnim istorijskim činjenicama i uverljivim istorijskim spekulacijama.

Ukratko, ovo je tradicionalna avanturistička priča u kojoj nekoliko odvojenih grupa traži jedan mitski predmet a uobičajen ljudski moral i nekakva solidarnost odlaze u majčinu kada se avanturisti suoče sa perspektivom vječne slave i ogromnog bogatstva, ALI, ovo je i sasvim netradicionalna avanturistička priča jer je u njoj na kocki – sloboda čitave Amerike. Naime, ispostavja se da je izvesna vikinška ekspedicija pronašla Ameriku još pre Erika Crvenog i da je ovaj fiktivni viking, Olaf Plavi (Olaf the Blue), da bi dokazao da je otkrio novu zemlju, zakopao zlatni šlem na severoistoku Njufaundlenda. Ovo bi već bila uzbudljiva premisa za pustolovinu ali pojavljuje se pohlepni čovek po imenu Azure Blue koji tvrdi da je potomak Olafa Plavog – i čiji advokat insistira da je teret dokaza na svima ostalima da dokažu da on to nije – i koji se poziva na opskurni* ali uverljivi ugovor između nacija sklopljen još u prvom milenijumu da novootkrivene zemlje pripadaju onom ko ih je otkrio osim ako ih nije eksplicitno otkrio u ime svoga kralja. Kako Olaf Plavi nikada nije napravio javnu deklaraciju o otkriću novog kontinenta, Azure Blue samo treba da pronađe zakopani zlatni šlem i Amerika će, po pravu nasleđa pripadati njemu.

Ovo je simpatičan komični zaplet, ali Azure Blue je gotovo demonski karakter, čovek koji ni malo ne krije da će, kada bude vlasnik čitave države, eksploatisati njene građane koji će za njega raditi („Čak i Nedeljom!“) kao robovi. Ono što Azurea izdvaja od pukog stripovskog negativca koji je zao po sebi je to što sve vreme ima uz sebe advokata koji mu pruža legislativnu potporu za činove sasvim čistog zla.

Tu, dakako i leži taj prvi nivo satire i Barks sa puno uživanja satiriše potpuno amoralnog advokata koji je zapravo slika „stvarnog“ društvenog zla, individua lišena bilo kakve etičke orijentacije koja se zaklanja ne samo iza otuđenog birokratskog sistema prava formalizovanog kroz običnom čoveku nepoznate i nerazumljive propise, već i iza nameštene fasade visokog obrazovanja. Jedan od ponavljajućih gegova u stripu je kako advokat izgovara izmišljene latinske fraze a onda tvrdi da one znače nešto što njegovom klijentu po propisima ide u korist. Advokat je i jedini lik u ovom stripu – inače ne bez scena fizičkog nasilja i pokušaja ubistva – koji biva direktno onesposobljen primenom fizičkog nasilja „pred kamerom“, toliki je Barksov prezir prema njemu.

No, drugi nivo satire dolazi kada šlem bude otkriven i strip prelazi u gorku psihološku analizu u kojoj se pokazuje da niko nije nekvarljiv i da i najčistije duše imaju u sebi – često sasvim nebulozne – strasti koje će ih odvesti na krivi put kada im se pruži dovoljna moć. To finale zaista ima u sebi elemente grčke tragedije, mada Barks nije toliko okrutan prema svojim likovima da im neće dati mogućnost za iskupljenje. Fascinantna epizoda.

Ali pošto pričamo o tablama, ovo je i jedna od vrhunski impresivnih Barksovih pustolovina velikim delom i time što se avantura ne događa na tradicionalno „egzotičnim“ lokacijama Afrike, Južne Amerike, Australije, Mediterana ili makar još uvek dovoljno divljeg severnoameričkog Zapada, gde Barks inače smešta svoje avanture. Mesto događaja ovde je Labrador, sam vrh Njufaundlenda, iznad 59, paralele, i njegovo divlje more, zastrašujući vetrovi i oštre hridine negostoljubive obale koju su odvažni vikinzi, a kojima se Paja na početku stripa, u toplom, bezbednom muzeju tako divi, pronašli i prepoznali kao novi svet. Donja scena se upravo odvija u trenutku kada Paja i sestrići dolaze do ove obale i sami shvataju kontrastne emocije koje obala u njima proizvodi: od olakšanja što konačno, nakon dana provedenih na divljem moru, bez sekstanta i kompasa (gore na tabli se vidi kako Paja bukvalno rukama pokušava da obezbedi nekakvu navigaciju pomoću zvezda) pronalaze tlo, ali i shvatanja koliko je to tlo neprijateljski nastrojeno i divlje, iako je prošlo hiljadu godina otkada su ga prvi istraživači otkrili. Barks je, poput još jedino možda Hala Fostera, u meni uspevao da probudi osećaj strahopoštovanja za prizore netaknute prirode koju nikakva civilizacija koju je čovek u međuvremenu izgradio nije uspela da zaista dotakne i pokori

Prva verzija table je iz reprinta iz 1995. godine iz Walt Disney’s Donald Duck Adventures 33, i na njoj je kolor, reklo bi se, identičan onom iz originala iz 1952. godine. Druga je iz Fantagrafiksove kolekcije iz 2013, A Christmas for Shacktown. Iako je na ovoj drugoj kontrast bolji a boje jasnije (mada je, naravno, nešto i do toga da je ova prva piratski sken), sam kolor, dakle, izbor boja i njihov rad sa crtežom je meni bolji u originalu. Poslednja slika, ta od koje zastaje dah, je neuporedivo lepša sa originalnim, toplim, tamnim tonovima.

* Don Rosa će kasnije u svojim retkonovanjima imati svojevresni nastavak ove priče

Strip: Lepe table: Carl Barks 1

Pošto meni ništa u životu ne pričinjava zadovoljstvo kao čitanje Carla Barksa po ko zna koji put a i dadoh onolike pare na Fantagrafiksove kolekcije pre par nedelja, ne bi me iznenadilo da sad, dok čitam te kolekcije iznova, svako malo dođem sa ponekom tablom i fenbojujem na Barksa. Ova konkretna je iz jedanaeste kolekcije, A Christmas for Shacktown, izašle 2013. godine a konkretno baš iz stripa po kome je kolekcija nazvana koji je izašao 1952. godine. Sad, Barks je do tog momenta već imao deset godina rada na Paji Patku i pet godina crtanja Baje Patka pa je ovo već izuzetno izgrađen stil i izražajnost, gluma i dinamizam likova su fantastični, ali na ovoj tabli hoću nešto drugo da istaknem, a to je korišćenje same geometrije kadrova da se podvuče poenta.

Naime, A Christmas for Shacktown je jedna od klasičnih Barksovih priča u kojima se dotiče pitanje socijalne pravde i redistribucije dobara u društvu. Pajini sestrići su potreseni kad prođu kroz siromašno predgrađe u kome žive njihovi vršnjaci u zakrpljenoj odeći i probušenim cipelema i počnu da razmišljaju o tome da, iako sami ne žive u nekom izobilju, možda imaju nekakvu moć da učine da božić za siromašnu decu bude lepši.

Naravno, kontrast ovome je prvo Paja koji lomi mozak kako da sa pet dolara koji su mu ostali do naredne plate kupi sestrićima adekvatne poklone. Kada sestrići Pati saopšte da bi želeli da nešto učine za siromašne vršnjake ona pokrene široku akciju prikupljanja donacija da se deci kupe pokloni i božićno posluženje, ali na kraju ipak nedostaje još pedeset dolara i Paja je zadužen da od strica Baje kako zna i ume izvuče makar 25. Naravno, ovo je skoro nemoguća misija jer je Baja ne samo najbogatiji patak na svetu već i najveća tvrdica, pa strip ima mnogo humorističkih scena u kojima se, sa simpatijama doduše, ali ne i sa povlađivanjem, prikazuje apsurdnost socijalnih razlika u tadašnjoj Americi. Baja biva i u određenom smislu kažnjen za svoj tvrdičluk do kraja epizode u poučnom primeru kako oni koji imaju malo mogu da iskoriste svoju dovitljivost da nesebično pomognu onima koji imaju mnogo (mada on sam, po običaju ne nauči baš mnogo iz ovog primera), ali donja scena je iz ranijeg dela stripa i prikazuje Paju kako pokušava da bude odlučan u traženju 50 dolara od čoveka koji bukvalno ne može da spakuje sve pare koje ima u džinovski ttrezor ali okoliši oko činjenice da pola tih para treba da ode na voz-igračku jer shvata da surovi stric to neće odobravati, smatrajući da novac treba da ide na nešto što novac može da donese.

Pajin i Bajin razgovor je odmereno satiričan, ali ne prenaglašeno, zato što crtež zapravo radi najveći deo posla. Baja već u čevrtom kadru otvoreno kaže da sebi ne može da priušti poklone za božić, direktno se poredeći sa decom iz najsiromašnijeg predgrađa Patkovgrada, dok koristi minijaturni buldožer da pokupi razbacane pare sa poda ne bi li ih uterao u trezor. Razgovor se nastavlja dok on bezuspešno pokušava da novac priuručnim alatima obuzda a ovaj bukvalno kulja kao bujica iz prostorije u kojoj treba da stoji. Barks je toliko dobar crtač da scena nema senzibilitet novinske političke karikature iako direktno preuzima njen vizuelni jezik i zapravo uspeva da postigne diznijevsku dobronamernu komediju (namenjenu deci) a da poruka ostane netaknuta u podtekstu, tj. u vizuelnom delu scene. Ono zbog čega sam odabrao ovu tablu je, na kraju najviše sama geometrija kadrova, naime Barks je veoma odgovoran za formiranje mog ukusa što se tiče crteža u stripovima, svojim besprekornim pripovedanjem, izražajnim a dostojanstvenim likovima i, veoma bitno, pravilnim, ujednačenim kadrovima. Ja i dan-danas imam instant reakciju užasavanja kada vidim, recimo, Chrisa Bachaloa, koga inače volim, ali njegovi iskrivljeni, nepravilni, fluidni kadrovi i iskakanje radnje iz njih me u prvom trenutku uvek štrecnu. Suprotno, iako je Jamie Mckelvie, recimo, mnogo manje dinamičan crtač, to što koristi pravilne kadorve jednake veličine mi na keca umiruje mozak.

Barks je za to „kriv“ jer je njegov stil uvek bio baziran na pravilnim kadrovima (približno) jednake veličine, tipično sa šest kadrova po tabli u prvih par godina a zatim sa osam, uvek jednake visine i sa eventualno varirajućom širinom ali tako da ih u 90% slučajeva bude po dva u redu.

Ali na donjoj tabli, iako je očuvano pravilo slične veličine i osam kadrova, sa po dva u redu, ono što Barks radi je da počne da menja geometriju kadrova kako rasprava između dvojice rođaka krene da se zaoštrava. Korišćenje kosih linija i izlomljenih ivica je fantastičan način da se sugeriše prtisak koji ogromna količina novca vrši na zidove i vrata prostorije u koju Baja pokušava da taj novac nagura – i time sugeriše kasniji preokret u stripu gde struktura zgrade popušta pod težinom Bajinog bogatstva – i dopuni psihološki apsurd koji je u temelju scene što pripoveda o do parodije zaoštrenoj socijalnoj nejednakosti u Americi početkom šeste decenije XX veka. Maestralno. Prva tabla je iz originalnog magazina Four Color broj 367 iz Januara 1952. godine, druga je iz Fantagrafiksove kolekcije. Kao što se vidi, ovo je rekolorisano za, jelte, bolji papir i kvalitet štampe koji je bio na raspolaganju 2013. godine i scena je svetlija i kontrastnija u reprintu, ali Barksovo savršeno senčenje već obavlja najveći deo posla. Kao neko ko je dobar deo Barksa pročitao u očajno štampanom Mikijevom zabavniku gde je kolor neretko bio potpuno polomljen, i u Mikiju gde je zbog štednje veliki broj tabli bio štampan crno-belo, fascinantno mi je da gledam ove razlike…

Film: The Gentlemen

The Gentlemen je Guy Ritchie koji se vraća da obiđe parohiju ali kako reče i Platon, ne može se dvaput pišati u istoj reci. A Gentlemen nije ni drugi, pa ni treći put da Ritchie piša nizvodno.

I, da ne bude zabune, mene je film razumno zabavio. Naravno, kad uzmete dobre glumce i date im da malo glume, to ne može da bude nezabavno. Grant se konačno iskupio za decenije romkom napasti, u ulozi u kojoj je konačno ono kako ga pošten svet ionako zamišlja: ljigavi matorac koji ipak ume da radi jezikom tako da pluta na površini septičke jame. Mekonahej je solidan u svojoj tough guy personi a Farel simpatično šmira sebe kakav bi bio da nije nekim čudom završio u Holivudu.

Film, produciran nezavisno i snimljen da deluje skuplje nego što jeste, je i vrlo svestan svoje post-postmodernističke kletve u kojoj imitira britanske (Ričijeve, dakako) filmove koji su imitirali američke filmove u kojima su gangsteri imitirali likove iz filmova koje je Tarantino gledao kao mlad momak. Ima ovde pametnih metatekstualnih detaljčića, sa ekipom sitnih gangstera opremljenih Go-pro kamerama kada kreću u štetu ne bi li spojili reality TV, talent show glamur, MMA i viralnost Tik Toka, a što je (verovatno pomalo kiseo) naklon mlađoj generaciji koja, ruku na srce, verovatno ni ne gleda ovakve filmove. Tu je i fakat da je ceo film zapravo inscenacija scenarija Grantovog lika a koji je opet frilenser što radi za najljigaviji mogući tabloid na svetu, čiji je urednik (igra ga, odlično, Edi Marsan) ono kako DJV vidi sebe kada šmrkne skuplju lajnu – Ritchie sigurno vuče dosta tabloidnih trauma iz braka sa ML Čikone i ovaj mu je scenario i neka vrsta revenge fantasy terapije.

Ipak, da opet ne bude zabune, ovo sada i jeste prilično maniristički, više naredna epizoda dragog stripa nego nekakav zaista autentičan kreativni napor. Meni je, ponavljam, bilo zabavno, ali scenario, ako bi baš da ga analiziramo, ima solidnu količinu nedoslednosti – i ovo nije problem ako se film gleda kao serija fragmenata, minisetpisova i tough guys talking skečeva. A to je, mislim, svakako ključ u kome on treba da se gleda samo je pitanje da li je to moguće nakon ovoliko filmova koje je Ritchie snimio po istom uzoru. Romantizacija britanskih gangstera i njihovo kontrastiranje sa mnogo romantizovanijim američkim gangsterima jeste neka tema, ali nije, čini se, o čemu Ritchie danas išta pokušava da kaže, već samo pravi udobnu priču koja obilazi opšta mesta pop kulture i dotiče ih se na zanatski korektan način.

Ovo posebno važi za kameru gde je Alan Stewart mogao malo da predahne od CGI-rich produkcija koje je radio sa Ritchiejem (uključujući Aladdin koji sam pre par nedlja batalio na pola, skrhan bolom) i podseti se kako je raditi na pravim lokacijama, sa pravim osvetljenjem i sočivima. Naravno, opet, ovo je više glumački nego snimateljski film, ali s obzirom da je dobar deo „akcije“ zapravo to da ljudi sede (ili stoje) i pričaju, Stewart pokazuje kako se to radi a i montažer James Herbert ovde pokazuje više entuzijazma nego i u jednom Ritchiejevom filmu još od UNCLE-a.

Uopšte, ekipa je, uključujući Hunnama prilično živahna i imam utisak da je ovo film koji su svi što su ga pravili, prilično voleli. Daleko je to od nekog narednog koraka u Ritchiejevom opusu ali jeste prihvatljivo zabavan osvrt na nešto što ga je proslavilo i srazmerno mala produkcija koja može da proizvede korektnu količinu zabavljenosti. Plus, ima Shimmy Shimmy Ya odlično uklopljeno u jednu scenu gde se sreću dve generacije britanskih gangstera, od kojih je jedna, realno, odrasla na ODB-ju a druga pokušava da toj prvoj pokaže da je luđa od nje. To ipak dirne u srce.

A, da, da ne zaboravim, ako je čovek sklon učitavanju, a kod Ritchieja ovo nije nimalo bezazlena igra, može da krene od negativnog jevrejskog stereotipa Džeremija Stronga kao metaforu za američke producente a da završi sa negativnim kineskim sterotipima Wua i Goldinga (koga jedva čekam da vidim u Snake Eyes, neću lagati) koji su skoro očigledan fuck you holivudskom prostituisanju kineskim investicijama i podešavanju scenarija za kinesko tržište…