Strip: Lepe table: Carl Barks 1

Pošto meni ništa u životu ne pričinjava zadovoljstvo kao čitanje Carla Barksa po ko zna koji put a i dadoh onolike pare na Fantagrafiksove kolekcije pre par nedelja, ne bi me iznenadilo da sad, dok čitam te kolekcije iznova, svako malo dođem sa ponekom tablom i fenbojujem na Barksa. Ova konkretna je iz jedanaeste kolekcije, A Christmas for Shacktown, izašle 2013. godine a konkretno baš iz stripa po kome je kolekcija nazvana koji je izašao 1952. godine. Sad, Barks je do tog momenta već imao deset godina rada na Paji Patku i pet godina crtanja Baje Patka pa je ovo već izuzetno izgrađen stil i izražajnost, gluma i dinamizam likova su fantastični, ali na ovoj tabli hoću nešto drugo da istaknem, a to je korišćenje same geometrije kadrova da se podvuče poenta.

Naime, A Christmas for Shacktown je jedna od klasičnih Barksovih priča u kojima se dotiče pitanje socijalne pravde i redistribucije dobara u društvu. Pajini sestrići su potreseni kad prođu kroz siromašno predgrađe u kome žive njihovi vršnjaci u zakrpljenoj odeći i probušenim cipelema i počnu da razmišljaju o tome da, iako sami ne žive u nekom izobilju, možda imaju nekakvu moć da učine da božić za siromašnu decu bude lepši.

Naravno, kontrast ovome je prvo Paja koji lomi mozak kako da sa pet dolara koji su mu ostali do naredne plate kupi sestrićima adekvatne poklone. Kada sestrići Pati saopšte da bi želeli da nešto učine za siromašne vršnjake ona pokrene široku akciju prikupljanja donacija da se deci kupe pokloni i božićno posluženje, ali na kraju ipak nedostaje još pedeset dolara i Paja je zadužen da od strica Baje kako zna i ume izvuče makar 25. Naravno, ovo je skoro nemoguća misija jer je Baja ne samo najbogatiji patak na svetu već i najveća tvrdica, pa strip ima mnogo humorističkih scena u kojima se, sa simpatijama doduše, ali ne i sa povlađivanjem, prikazuje apsurdnost socijalnih razlika u tadašnjoj Americi. Baja biva i u određenom smislu kažnjen za svoj tvrdičluk do kraja epizode u poučnom primeru kako oni koji imaju malo mogu da iskoriste svoju dovitljivost da nesebično pomognu onima koji imaju mnogo (mada on sam, po običaju ne nauči baš mnogo iz ovog primera), ali donja scena je iz ranijeg dela stripa i prikazuje Paju kako pokušava da bude odlučan u traženju 50 dolara od čoveka koji bukvalno ne može da spakuje sve pare koje ima u džinovski ttrezor ali okoliši oko činjenice da pola tih para treba da ode na voz-igračku jer shvata da surovi stric to neće odobravati, smatrajući da novac treba da ide na nešto što novac može da donese.

Pajin i Bajin razgovor je odmereno satiričan, ali ne prenaglašeno, zato što crtež zapravo radi najveći deo posla. Baja već u čevrtom kadru otvoreno kaže da sebi ne može da priušti poklone za božić, direktno se poredeći sa decom iz najsiromašnijeg predgrađa Patkovgrada, dok koristi minijaturni buldožer da pokupi razbacane pare sa poda ne bi li ih uterao u trezor. Razgovor se nastavlja dok on bezuspešno pokušava da novac priuručnim alatima obuzda a ovaj bukvalno kulja kao bujica iz prostorije u kojoj treba da stoji. Barks je toliko dobar crtač da scena nema senzibilitet novinske političke karikature iako direktno preuzima njen vizuelni jezik i zapravo uspeva da postigne diznijevsku dobronamernu komediju (namenjenu deci) a da poruka ostane netaknuta u podtekstu, tj. u vizuelnom delu scene. Ono zbog čega sam odabrao ovu tablu je, na kraju najviše sama geometrija kadrova, naime Barks je veoma odgovoran za formiranje mog ukusa što se tiče crteža u stripovima, svojim besprekornim pripovedanjem, izražajnim a dostojanstvenim likovima i, veoma bitno, pravilnim, ujednačenim kadrovima. Ja i dan-danas imam instant reakciju užasavanja kada vidim, recimo, Chrisa Bachaloa, koga inače volim, ali njegovi iskrivljeni, nepravilni, fluidni kadrovi i iskakanje radnje iz njih me u prvom trenutku uvek štrecnu. Suprotno, iako je Jamie Mckelvie, recimo, mnogo manje dinamičan crtač, to što koristi pravilne kadorve jednake veličine mi na keca umiruje mozak.

Barks je za to „kriv“ jer je njegov stil uvek bio baziran na pravilnim kadrovima (približno) jednake veličine, tipično sa šest kadrova po tabli u prvih par godina a zatim sa osam, uvek jednake visine i sa eventualno varirajućom širinom ali tako da ih u 90% slučajeva bude po dva u redu.

Ali na donjoj tabli, iako je očuvano pravilo slične veličine i osam kadrova, sa po dva u redu, ono što Barks radi je da počne da menja geometriju kadrova kako rasprava između dvojice rođaka krene da se zaoštrava. Korišćenje kosih linija i izlomljenih ivica je fantastičan način da se sugeriše prtisak koji ogromna količina novca vrši na zidove i vrata prostorije u koju Baja pokušava da taj novac nagura – i time sugeriše kasniji preokret u stripu gde struktura zgrade popušta pod težinom Bajinog bogatstva – i dopuni psihološki apsurd koji je u temelju scene što pripoveda o do parodije zaoštrenoj socijalnoj nejednakosti u Americi početkom šeste decenije XX veka. Maestralno. Prva tabla je iz originalnog magazina Four Color broj 367 iz Januara 1952. godine, druga je iz Fantagrafiksove kolekcije. Kao što se vidi, ovo je rekolorisano za, jelte, bolji papir i kvalitet štampe koji je bio na raspolaganju 2013. godine i scena je svetlija i kontrastnija u reprintu, ali Barksovo savršeno senčenje već obavlja najveći deo posla. Kao neko ko je dobar deo Barksa pročitao u očajno štampanom Mikijevom zabavniku gde je kolor neretko bio potpuno polomljen, i u Mikiju gde je zbog štednje veliki broj tabli bio štampan crno-belo, fascinantno mi je da gledam ove razlike…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s