Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-02-2020

Ponovo je bilo dosta materijala prethodne nedelje pa da ne odugovlačimo već da se glavačke bacimo u šutku!

Danski Genfærd otvara ovonedeljnu sezonu blek metala svojim drugim albumom, Blodhævn i ovo je klasičan skandinavski, mišićavi blek sa kvalitetnom produkcijom, stamenom svirkom i tim lepim štimungom agresije koja ima i svoju ljucku, emotivnu crtu. Ništa istorijski značajno ali lepo da se krene s njim:

https://genfaerd.bandcamp.com/album/blodh-vn

Njemački duo Nimbifer prihvata štafetu u trku i na svom drugom demu svira skoro istu takvu muziku samo sa sirovijom ali zdravom produkcijom. Ja volim taj relativno monotoni ali opet duševni blek metal koji se temelji na snazi i izdržljivosti ali ne zapostavlja ni emocije:

https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-ii

Malezijski Malaöun, pak, nudi nešto raznovrsniji program na svom debi albumu, The Darkest Shrines, koji u svoje dugačke četiri pesme (samo je jedna kraća od deset minuta) demonstrira odličnu tehniku, primerenu agresivnost i tvrdoću ali i smisao za aranžiranje što opravdava ta trajanja. Malaöun su snimili impresivan debi koji ne juri neke veštačke „epske“ atmosfere nego pošteno radi i u znoju lica svog isporučuje kvalitetan blek metal:

https://malaoun.bandcamp.com/releases

Ukrajinski Goatreich me je prilično razgalio svojim debijem, Godfetor koji je, za razliku od uobičajene ukrajinske ponude na koju nalećem, komadina zlog, sirovog blek metala koja ipak ima dovoljno muzičkog i aranžerskog znanja da se ne svede samo na tu svoju sirovost. Goatreich su ugodno „žanrovski“ bend sa svim tim antihrišćanskim imaginarijumom koji voze ali ne upadaju u karikaturu a njihova muzika, iako sva u brutalnim blastbitovima uspeva da umakne dosadnoj jednoličnosti i kanališe tu neku napaljenost i prirodnost prirođene sirovom blek metalu:

https://goatreich.bandcamp.com/album/goatreich-godfetor

Ruski Black Flux je bliži tom nekom prototipu slovenskog blek metala jer je njihov debi album Black Stream više „atmosferična“ ploča sa svojim dužim pesmama i ambijentalnim ambicijama ali ovo je i dalje pošten, žestok blek metal koji, doduše, uzmiče od dinamike i bliži je jednoličnosti kako bi postigao svoju atmoblek temperaturu, ali ima ovde odličnog gitarskog rada i sve je odsvirano tvrdo i pošteno:

https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/black-stream

Ygg su MNOGO bliži tom stereotipu koji ja vezujem za ukrajinske (pa i ruske) blek metalce pa mi se njihov drugi album (snimljen punih devet godina posle prvog), The Last Scald ne dopada preterano, ali za nežnije duše među nama koje vole šesnaestominutne pesme svirane u molskim harmonijama sa pevačem koji iznosi srce na teren, ovo je verovatno vrlo dobro:

https://yggmusic.bandcamp.com/album/ygg-the-last-scald

Finski Norrhem na svom drugom albumu, Koitos mešaju blek metal sa malo folk melodija i dosta kičastih sintisajzera koji treba da prizovu atmosferu starih rituala i mitskih, predhrišćanskih vremena. Sve je to meni malo nja-nja i superčizi, ali eto, nešto sam danas dobro raspoložen a i Norrhem prilično zdravo sviraju:

https://norrhem.bandcamp.com/album/koitos

Tu su i Grci, Serpent Noir čiji bi treći album, Death Clan OD trebalo konačno da ih izvuče iz opskurnosti i prikaže zašto ih njihov izdavač predstavlja kao najbolje čuvanu tajnu helenskog blek metala. I solidno je to, vrlo grčki raskošno i teatralno sa kvalitetnim muziciranjem, puno atmosfere i meni najviše smeta odvratan master koji, muziku pakuje u tako mali dinamički opseg da mi uši uvređeno uzmiču unazad. Ali ako to prevaziđete, Serpent Noir zaista isporučuju:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/death-clan-od

Za još grčkog blek metala tu su Nipenthis i njihov album Scourge of the Stars koji je sirov, ali emotivan i na momente prijatno iznenadi izletanjem u vrlo lične, melodične ekscese:

https://nipenthis.bandcamp.com/album/scourge-of-the-stars

Prijatno me je iznenadio i Arjen iz Sarajeva singlom  Nikada Nije Kasno da Propadneš koji nudi moderan, moody black metal koji se ne gubi u svojoj atmosferičnosti ali je ima dovoljno da izbalansira klasičnu agresiju koju bend vrlo sigurno provlači. Mislim, „bend“ je u ovom slučaju samo jedan čovek koji je do sada već izdao dva albuma i nekoliko EP-jeva ali eto, nikada nije kasno da te Mehmet čuje i prijatno se iznenadi:

https://arjen.bandcamp.com/album/nikada-nije-kasno-da-propadne

Rusi Doden Grotte i Grci Fullmoon Cult su izbacili split album i ova dva black metal benda se solidno pokazuju na Summon The Wolves Of War. Ništa tu nema novo ili neočekivano ali posebno su Fullmoon Cult jaki i sigurni u onome što rade, sa dobrim pesmama i visokim tempom svirke. Doden Grotte su za nijansu „primitivniji“ ali i njihova strana je vrlo slušljiva:

https://dodengrotte.bandcamp.com/album/summon-the-wolves-of-war-split

Peruanski Throne of the Fallen su posle 12 godina rada stigli do prvog albuma i Culto Final je, iako ne počinje sasvim ubedljivo, ipak pristojna ploča pankerskog blek metala negde na pola puta između Darkthrone i bilo kog finskog hardkor benda iz osamdesetih kog možete da se setite. Ima ovde poneki vrlodobar rif a razlika u zvuku sugeriše da je album sniman u više sesija na više različitih mesta. Prljavo, pankerski, autentično:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/culto-final

Blek metal sekciju za danas zatvaraju Wyrm iz češke čiji je tek treći album za dvadeset godina, Purge, vrlo zrela,vrlo interesantna kolekcija modernih blek metal pesama koje su odsvirane i producirane sjajno i oktrivaju svu silu različitih muzičkih uticaja koje je bend nekako ušnirao u jedinstven i dosledan izraz. Ovde imate grleno pevanje, orijentalne melodije, klasično metalsko rezanje, blastbitove i još mnogo toga stavljenog pod istu kapu i autoritativno usmerenog pravo u srce:

https://wyrmblack.bandcamp.com/album/purge

Hajdemo sada na stoner. Prvi u redu su argentinski Serpent Cobra – ime benda kao nekakav neobičan pleonazam – koje predvodi Carolina Dusau na basu i glasu, i njihov debi album, Anatomy of Abuses nudi vrlo zdrav, nou bulšit teški rok sa stonerskim šmekom, niskim štimom, dobrim pesmama i produkcijom koja nije skupa ili nabudžena ali je životna. Mislim, ovo je bend u kome, kada gitarista svira svoje toniajomijevske solaže – nema ritam gitare. To cenim. Serpent Cobra imaju štofa i prosipaju jedan za drugim opasne rifove kao da je to besplatno, a Carolina je prljav, jednostavan ali efektan vokalni solista koji svemu daje pravilnu dozu etitjuda. Vrlo lep debi, za mnogaja slušanja:

https://serpentcobradoom.bandcamp.com/album/anatomy-of-abuses

Serpent Cobra su mi se dopali jer se značajno razlikuju od uobičajene heavy rock/ stoner metal ponude na bandcampu. Void Droid iz Atine su, pak, vrlo stereotipan primerak grčke inačice ove muzike: kvalitetna svirka, razrađeni aranžmani, dobra produkcija. Problem jeste što grčkih bendova ovog tipa ima MILION i svake nedelje čujem bar po tri-četri albuma koji mi se ni po čemu ne razlikuju od Bipolar, kako se ovo novo izdanje Void Droida zove. Ali opet, kvalitet je tu i to treba prepoznati:

https://voiddroid.bandcamp.com/album/bipolar

Mount Hush su Nijemci čiji je debi album, isto nazvan Mount Hush, i nudi četrdesetak minuta „psihodeličnog bluza“ kako ga ovi ljudi shvataju. Nije to rđavo mada je ovo ipak više zabluzirana psihodelija – Nemci su naprosto mnogo „belji“ od onog što bih se ja usudio da nazovem bluzom i njihove harmonske progresije izlaze jako daleko iz nečeg što smatramo bluz skalama. Teatralna je ovo ploča, dakle, sa nemalo prog-rokerske gizdavosti u svojim aranžmanima, ali Mount Hush dobro sviraju i vole da drže faz na gitari dok solira a čemu se moje uho raduje:

https://mounthush.bandcamp.com/album/mount-hush

Italijani GIÖBIA, pak, nude vrlo nesputan psihodelični jelovnik na svom novom albumu za Heavy Psych Sounds. Plasmatic Idol je jedna okultna tripčina vođena sintisajzerima, dalekim vokalima, dilej efektima, faziranim gitarama i lepršavim mada stamenim ritmovima. GIÖBIA se nimalo ne trude da zamaskiraju svoju ljubav prema ’70s psihodeliji generalno i bendovima kao što je Hawkwind partikularno, ali to i nije nešto čega se treba stideti. Master malčice favorizuje srednje frekvencije ali je miks dovoljno prozračan da meni ovo nije mnogo smetalo. Prijatno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gi-bia-plasmatic-idol

https://giobiagiobia.bandcamp.com/album/plasmatic-idol

Folian iz Portlanda (ponovo taj grad dokazuje da u njemu ima nečeg posebnog) je solo projekat Davida Stephena Fylstre i Blue Mirror mu je prvi dugosvirajući projekat pod ovim imenom. Ipak, Folian iza sebe ima nekoliko godina intenzivnog rada i eksperimentisanja pa je Blue Mirror zanimljiva, vrlo tripozna ploča na kojoj ima i post roka i šugejza ali i dovoljno težine, distorzije i hipnotičke repetitivnosti da meni sasvim dobro upadne u kategoriju tripoznog metala koji vredi slušati. Miks je malo upitnog kvaliteta sa možda previše visokih frekvencija u finalnom produktu koje smetaju mojim izmučenim ušima, ali muzika je valjana:

https://folian.bandcamp.com/album/blue-mirror

U Septembru smo pohvalili Lemurian Folk Songs za album Ima今 a vredni Mađari su već izbacili novi album. I znate šta, Logos je još jedna odlična ploča psihodeličnog, gruvi hard roka vođenog stamenom ritam sekcijom ali presudno ofarbanog prozračnim gitarama Bencea Ambrusa i uverljivim vokalom Krisztine Benus. Lemurian Folk Songs su ovo i prilično dobro miksovali pa ne mogu da ga ne preporučim, pogotovo što bend ovo daje za onoliko para koliko poželite da im udelite. Divni ljudi a pritom odlični muzičari, nije to tako česta pojava te je treba podržati iz sve snage:

https://lemurianfolksongs.bandcamp.com/album/logos

Čikaški Cloud Cruiser svoj debi album I: Capacity počinju izvrsnim psihodeličnim sintisajzerskim dronom koji me je mnogo obradovao ali, nažalost, album koji posle sledi pati od prilično nepodnošljivo glasnog i spljeskanog masteringa. Šteta, jer I: Capacity nudi solidan pustinjski hevi rok i psihodeliju i kad se prevaziđe taj grozni mastering, ima ovde vrlo lepe muzike za čuti:

https://cloudcruiser.bandcamp.com/releases

Britanski Goblinsmoker ima treći EP, A Throne in Haze, A World Ablaze i to su tri pesme ružnog, gadnog, distorziranog sludge stoner metala koji nije tu da vas oraspoloži već da vam pruži podlogu za vrlo mračne hašiš-seanse. Ali to radi dobro, Goblinsmoker razumeju kako da sprave taman, ali poletan gruv i kako da distorzijama miluju slušaoca po uhu pa se ovo lako i rado troši:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/a-throne-in-haze-a-world-ablaze

Explorer iz zapadne Virdžinije imaju novi album, Seven Planets i mada ja često s visine pljuckam po instrumentalnom stoner-psihodeličnom izrazu, ovo je baš takva ploča i baš je dobra. Explorer su vrlo gruvi i imaju jeftin a pristojan zvuk, solaže se sviraju neprestano i nosi ih duh spotnane, džemerske psihodelije stare i svih pola veka. Ne baš album godine, to ne, ali zdrav, snažan album svemirske instrumentalne psihodelije za dame i gospodu:

https://smallstone.bandcamp.com/album/explorer

https://www.youtube.com/watch?v=8MibVu-4dCE&list=OLAK5uy_l7sb0O7YVdKqsP62cOHr4f_GY5JjX4n48

Bong Wizard imaju debi album i on se, vrlo duhovito, zove Left Hand Pass. Muzika je, pa, pristojni iako sasvim srednjaški stoner-doom, sav u sporosti i hašišarskoj izmaglici. Iako Bong Wizard ne izmišljaju toplu vodu, ovo meni sasvim prija, a kad bih pušio kanabis sigurno bi mi prijalo još više:

https://bongwizardofficial.bandcamp.com/album/left-hand-pass

Phantom Druid je nizozemski jednočlani dum metal bend čiji debi album, Death & Destiny demonstrira ogromnu ljubav spram Black Sabbath i The Obssessed. I nema se tu šta mnogo zameriti. Jeste ovo pastiš ali je vrlo korektno odrađen i pogađa sve mete koje je nanišanio. Originalnost je dobra ali i za lepu imitaciju treba imati sluha:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/death-destiny

Takođe iz Nizozemske dolaze Baardvader a njihov istoimeni debi album je dobra, rokerska ploča sirove muzike jakih rifova i zapaljivih tema sa melodičnim pevanjem onako kako se sedamdesetih spajala drogeraška psihodelija sa hard rokom. Baardvader imaju i modernijih elemenata pa je njihov album odličan spoj klasične hard rok psihodelije i modernih, „alternativnih“ rok težnji. Fino i dosta bučno:

https://baardvader.bandcamp.com/releases

Sirov, garažni teški rok nude The So-Called iz Dablina na EP-ju CALL OF THE SÖ. Bučno, energično i šmekerski, sa retro mirisom ali sasvim savremenom, nimalo nostalgičnom vatrom:

https://the-so-called.bandcamp.com/album/call-of-the-s-ep

Agowilt su bili bend iz Long Biča ali su se odavno raspali, ostavivši iza sebe samo jedan EP. Album isto nazvan Agowilt izašao ove nedelje za Sunken Tomb Records je snimljen još 2013. godine i sušta je šteta što ova ekipa nije nastavila jer je njihov (blackened) doom metal sa elementima krasta i post roka zapravo vrlo uzbudljiv i zavodljiv u svojoj crnoj, nihilističnoj eleganciji. Jedna od najagresivnijih ploča ove nedelje uprkos prilično sporom tempu i dugačkim pesmama kojima treba dosta vremena da se razviju. Ali opako:

https://sunkentombrecords.bandcamp.com/album/agowilt

Chrome Ghost iz Sakramenta se očigledno dosta pale na Pallbearer pa je i njihov drugi album, The Diving Bell zanimljiva smeša tog nekog postrokerskog doom metala po uzoru na ovaj bend, sa malo blackened post metal elemenata. Malo to ume da bude i preuzdržano za moj ukus ali je ovo svakako interesantan žanrovski mišmeš i bend zna šta hoće, pa verujem da ima publike za ovakve stvari:

https://chromeghost-us.bandcamp.com/album/the-diving-bell

U ponudi klasičnog heavy metala ove nedelje su se istakli Iron Flame, sa albumom Blood Red Victory. Ovaj bend iz Ohaja zvuči kao da ste uzeli neki nemački power metal bend sa polovine osamdesetih i snimili ga u savremenom kvalitetu produkcije. Srećom, Blood Red Victory nije prebudžen, preispoliran, beživotan album sasvremenog power metala već malčice starinska ali snažna, prilično zdrava ploča tog nekog melodičnog metala koji uzima malo elemenata speeda, malo Iron Maiden fora i sve pakuje u jedan beznadežno nerdy epski kontekst. Meni to prilično lepo leži ali ja sam star čovek koga jedino srećnim čini kad vidi da mladi plaču, htedoh reći – kad čuje nešto što liči na muziku njegove mladosti. Iron Flame uspevaju da zadrže naivnost izvorne power muzike a da ne zvuče kao da se trude da budu diletanti niti da zadeluju tehnički inferiorno. Fina ploča za onog ko voli:

https://tribunalrecords.bandcamp.com/album/blood-red-victory

https://ironflame.bandcamp.com/album/blood-red-victory

Finski Thundersson je solo projekat očigledno talentovanog mladog muzičara koji je sve napisao i odsvirao gitare te otpevao sve pesme (imao je sešn-bubnjara i gostujućeg solo-gitaristu) na svom istoimenom debi albumu, ali ma koliko ovo bio prijatan pastiš hevi metala osamdesetih godina sa svom ljubavlju prema Iron Maiden koja se dobro čuje, ne mogu da ne požalim zbog ipak demo kvaliteta produkcije. Dobra strana je da se sve odlično čuje i nije sve iskomprimovano u masteringu, što uvek valja pozdraviti:

https://thundersson.bandcamp.com/releases

Haunt smo već ove godine pohvalili za odlični album Mind Freeze a sada su se vratili sa kolekcijom demo snimaka rađenih za svoj album iz 2018. godine, Burst Into Flames. Burst Into Demos nam donosi za nijansu sirovije verzije ovih melodičnih, prijemčivih hevi metal pesama iz vremena kada je bend bio nešto tradicionalniji i ako vam se Burst into Flames dopadao, ovo vredi čuti:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/burst-into-demos

Baš sam ovih dana slušao Assassinov album iz 2016. godine, Combat Cathedral, kad evo njih sa novom pločom. Assassin sviraju još od osamdesetih i u ono vreme su bili prilično inovativni u svom pristupu thrash metalu. Novovekovni autput, iako nije masivan (Bestia Immundis o kome danas pričamo im je tek četvrti album u novom milenijumu) nije ni preterano inovativan. Bestia Immundis je album prilično strejt thrash metala sa solidnim rif-radom, dobrim tempom i agresivnom, pretećom atmosferom. Assassin se ovde ne ističu nekim velikim songrajtingom ili idejama, ali Bestia Immundis je korektno spremljen album, urađen da ljubitelju thrash metala da nešto prepoznatljivo, bez filozofiranja i žanrovskih eksperimenata. To je, pored pomalo nesrećnog miksa i njegov najveći greh. Ovakvih albuma ipak izađe bar nekoliko tuceta godišnje, od strane anonimnih južnoameričkih bendova koji tek zapišavaju teritoriju i smišljaju kako da ostave svoj pečat u istoriji metala. Assassin, čini se, ovakve ploče mogu da izbacuju svakog meseca pa tim više čudi da je proteklo četiri godine od prošlog. No, slušljivo je:

https://www.youtube.com/watch?v=kJ1mXRErGiM&list=OLAK5uy_nJqz9Bt1cZ5QTiIXlRPJMKeySDHCw-bXE

Sledeći kultni thrash metal bend osamdesetih koji ima novi album je – Sepultura. Još kako. Quadra je petnaesti album znamenitih Brazilaca i iako aktuelna postava ima vrlo malo zajedničkog sa onom koja je snimila Morbid Visions, lepo je videti da bend i dalje gazi napred i, makar, pokušava da isporuči ne samo just another album nego i neku vrstu kritičkog pogleda na sopstvenu karijeru. Quadra je tako album koji gleda da se seti i slavnih thrasherskih dana i Sepulturine tribalne/ groove faze sa kojom su probili granice deaththrash geta i postali svetska atrakcija, ali i da ponudi melodičnije, promišljenije, konceptualnije metal momente u skladu sa njihovim recentnijim izdanjima. I ovo je svakako vrlo poštena i besna ploča sa prepoznatljivim sociopolitičkim stavom i udaračkim zvukom. Andreas Kisser je izrastao u prilično osobenog autora otkad u bendu nema braće Cavalera i pesme poput Agony of Defeat iako nemaju mnogo veze sa klasičnim Sepultura zvukom, predstavljaju smeo i zanimljiv kreativni smer u kome se bend kreće. Dodaću i da Derrick Green za mene nikada nije uspeo da dostojno zameni Maksa u ulozi pevača Sepulture ali da njegov performans na ovom albumu vredi pohvaliti. Sepultura je u nekom momentu bila na pragu da bude bend rame uz rame sa Metalikom, Kornom i Slipknotom ali to nikada nije postala, delom zbog kreativnih trzavica u postavi a delom jer, kao što ovaj album pokazuje, glavni autorski motor benda ipak nikada nije bio zainteresovan za muziku koju sklapaju producenti već za nešto više. Časno:

https://www.youtube.com/watch?v=e393HFQ7pV4

https://www.youtube.com/watch?v=tUttHR2Vwhs

Novije thrash metal snage dolaze, na primer, iz Brazila. Metalizer imaju debi album, The Pact i ovo je jedna podugačka, ambiciozna ploča thrash metala koji nije idealno produciran, vokali malo na početku deluju preglasno i premekano, ali ovo je ploča puna ideja pa i evolutivnih skokova od klasičnog ’80s power-thrasha pa prema teničkijem, ekstremnijem zvuku sa black-speed elementima (The Abomination, na primer). Vrlo vredno preslušavanja:

https://www.youtube.com/watch?v=oN8cSckB4tU

Tu je i madridski Holycide, thrash metal projekat Davea Rottena iz death metal legendi Avulsed. Fist to Face je drugi album benda, izlazi iduće nedelje i nudi solidan, sirovi thrash metal koji u sebi ima gruva i tehnike ali nije ni groove ni tech metal već poštena, agresivna trešagija jakih rifova i upečatljivih solaža. Je li to na naslovnoj strani Tramp kako prima pesnicu za pesnicom u lice? Jeste, drugovi.

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/fist-to-face

https://youtu.be/B9Ruq1NUUbY

Čikaški Feral Vision na svom prvom EP-ju, Symbols For The Other World čuka vrlo siguran, jak thrash metal na granici deaththrash ekscesa. Tri pesme (plus intro) muzike koja preti i izaziva, izvedene besprekorno, napisane nadahnuto i koja me ostavlja sa žeđu sa još. Pa ne može bolje:

https://feralvision.bandcamp.com/album/symbols-for-the-other-world

A detroitski Pick Axe Preacher na svom novom EP-ju, Extinction Theory nude dinamičan, čak i malo „techy“ thrash metal sa pesmama koje imaju jake rifove, vozački tempo i besnog pevača ali i puno ritmičkih zavrzlama i aranžmanskih trikova da sve vreme ostanu sveže i dinamične. Thrash koji nadilazi svoju formu dok je istovremeno i jako poštuje. Vrlo lepo:

https://pickaxepreacher.bandcamp.com/album/extinction-theory

Šveđani Moloken nude vrlo raznovrstan i poprilično avang(a)rdan post-metal zvuk na novom albumu, Unveilance of Dark Matter sa raznim progresivističkim i džezi harmonijama izmešanim sa mišićavom svirkom. Miks je, kako to ovde već zna da bude, preterano natrpan a master koji nije suviše zgusnut pokušava da to nekako iskompenzuje. Ne uspeva sasvim pa je Unveilance of Dark Matter malo naporna ploča za slušanje sa te zvučne strane, ali je muzički intrigantna i vredi da se zavrti više od jednom:

https://moloken.bandcamp.com/album/unveilance-of-dark-matter

Japanski Gorevent sa svojim albumom Fate ponovo donosi primitivni, pomalo starinski slamming death metal u fokus naše pažnje. Posle godine u kojoj je slam velikim koracima išao napred, Gorevent simpatično resetuju stvari barem deceniju unazad. Fate je primitivna i sirova ploča grube produkcije i drvenih, jednostavnih rifova, ali je u svemu tome prilično šarmantna i jasno se izdvaja od moderne slam produkcije koja sa svojim ukrštanjima sa hardkorom i deathcoreom, te ironičnim odmacima neretko zna da bude dosadna već posle pola minuta. Gorevent samo rade ono što vole i u ovih britkih 26 minuta uspevaju da nam osvoje srce:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/fate

Za probirljiviju death metal publiku ove nedelje nam je Unique Leader dao drugi album tehničkog, progresivnog, groove/ death metal benda Krosis. Gadno je to zamešateljstvo i A Memoir of Free Will je ploča koja neretko ume da prilično umori svojim insistiranjem na stalnim (pod)žanrovskim meandriranjima i plastičnom produkcijom, no Krosis su izuzetno dobri u tome što rade i kada god bih se umorio od deathcore breakdowna koje povremeno nesmotreno uvaljuju u svoje pesme ili prevrnuo očima na još jedan tapping na bas-gitari kao neizbežni element progresivnog metala, Krosis su me prijatno iznenadili u sledećem trenutku inteligentnim aranžmanskim rešenjima i dobrim udaračkim tech-death zvukom. Dakle, ploča koja je planski neujednačena i treba je pripremljen slušati:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/a-memoir-of-free-will

God Dethroned me nikada nisu posebno dojili svojim melodičnim black-death zvukom pa ni novi album, Illuminati neće mnogo promeniti stvari. Ko je do sada volio ove melodične Nizozemce, verovatno će i nastaviti da ih voli jer je ovo album koji još više igra na njihove glavne adute i nema problem da zvuči sasvim old school kad mu to odgovara (na primer u Satan Spawn koja je solidan hedbenger). Pristojna ponuda, ali ne moja šolja čaja većinu vremena.

https://youtu.be/NPBfiYSl6DY

U metalu uvek treba imati dovoljno panka. Ove nedelje su to vašingtonski Nighfeeder čiji demo, nazvan Rotten pokazuje veliku ljubav prema ’90s d-beat muzici. Nightfeeders ovde zvuče kao potomak nastao ukrštanjem Doom i Hiatus i imaju odlične pesme, solidno snimljene, jednostavne ali ne glupe, te pankerske u najboljem smislu te reči:

https://nightfeeder.bandcamp.com/album/rotten-demo

Još malo metaliziranog panka donose nam Sciamachy iz Filadelfije čija je kaseta One: Symbol of Seed and Bone simpatičan, melodičan i ekspresivan crustpunk sa dobrim pesmama i snažnom, poletnom atmosferom. Kvalitet zvuka je takođe prilično dobar i ne mogu da se ne osetim malo mos(h)talgično jer me ovaj bend vraća u devedesete kada smo se palili na Death Side i Misery na koje Sciamachy malko liče:

https://sciamachy-phl.bandcamp.com/album/sciamachy-one-symbol-of-seed-and-bone

Flesh & Bone sa Floride kompletiraju ovaj pankerski trijumvirat svojom kasetom Grant us Eyes koja nudi vrlo bučan, mračan d-beat/ crust zvuk i četiri pesme nervoznih, često disharmoničnih rifova, nabadajućih d-bubnjeva i death pevanja. Dovoljno da se pošten čovek nauživa, pogotovo jer je snimljeno vrlo pristojno:

https://sonicwarfareproductions.bandcamp.com/album/grant-us-eyes

Bandcamp uspeva da mi polako poljulja ljubav prema grindcoreu kad čujem kakvi se sve užasi snimaju pod ovom žanrovskom etiketom. No, Social Shit iz Argentine su simpatičan thrashgrind/ death bend sa već pet albuma u CV-ju pa je i šesti album, Disociativa manifestación mental vredan slušanja. Ovo je grindcore sa formiranim pesmama i razgovetnim izrazom ali njegovo ukrštanje sa thrash i death metalom mu daje rečitost i ekspresivnost koja često nedostaje ekstremnijoj sabraći. Prijatno:

https://socialshitargentina.bandcamp.com/album/disociativa-manifestaci-n-mental

Za eksperimentalniju verziju grindcorea pobrinuće se Fawn Limbs iz Pensilvanije čiji je Trek Through A Black Maw zapravo kompilacija pesama sa raznih izdanja po prvi put izdatih na vinilu. I ovo je superhermetičan, ali vrlo impresivan progresivni grindcore sa puno harmonskih istraživanja, teškom i opresivnom atmosferom ali i eksplozivnom energijom kakvu tražimo od ove muzike. Bend svoj izraz opisuje rečima „Geometric Noise Mathematical Chaos“ i ako vam ovo zvuči privlačno, a obećavam da kvalitet opravdava tu vrstu pretencioznosti, dajte im šansu:

https://romannumeralrecords.bandcamp.com/album/trek-through-a-black-maw

Kad smo već kod grindcorea, brz kviz: da li grindcore može da se svira bez gitara? Trik Pitanje! Grindcore može da se svira i na kamenju ako treba! No, melburnški ESP Mayhem ipak sviraju na struju, ali umesto gitara, sparing partneri pevaču i bubnjaru su čak troje klavijaturista. Naravno, distorzirani sintisajzeri su sasvim legitiman instrument za muziku gde se gitare ionako koriste kao ton-generatori više nego kao harmonski instrumenti, ali ESP Mayhem na svom EP-ju Bloodsportswear izvlače dosta kilometraže iz svoje postave, pišući interesantne, poduže i pomalo i progresivne pesme u kojima se klasični grindcore asortiman vrištanja i blastbitova dopunjava brutalnim distorzijama ali i povremeno vrlo inteligentnim sint-melodijama koje se savršeno uklapaju u pokolj. Mislim, ja lično ovu muziku (loše) sviram već trideset godina i još uvek u njoj nalazim ovakva divna iznenađenja. Pa to je sjajno:

https://nervealtar.bandcamp.com/album/bloodsportswear

Berlinski Peripheral Cortex u svojoj muzici mešaju grindcore, jazz, prog death metal i još štošta, ne bi li postigli postmodernističku žanrovsku salatu kakvu su kao mladi momci voleli kod Naked City i sličnih projekata. Srećom, njihov debi album God Kaiser Hell nije nikakva imitacija slavnih prethodnika nego intrigantan, nemiran, visokotehnički metal na pola puta između Necrophagist i Johna Zorna. Možda su me Peripheral Cortex samo zatekli u osetljivoj životnoj fazi ali volim njihov eksces, energiju, duhovitost, smelost i veliko znanje koje u izvođenju muzike guraju do samih granica percepcije. Impresivan debi:

https://peripheralcortex.bandcamp.com/album/god-kaiser-hell

Njemački The_Hidden_Art na singlu Nekrochapel nudi dve pesme crnog do neprozitnosti blackened death zvuka koji uspeva da ne bude dosadan već pozitivno inspirativan. Nije ovaj bend originalan u svom izrazu ali je ubedljiv i žestok:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/nekrochapel

Zabavan album donekle komičnog pank/ metala su snimili Blackphang. Goatbone Deathcult je mešavina thrash metala i punka sa blago parodičnim stavom (svaka pesma počinje zvukom izvlačenja noža, recimo) ali bez zezanja kada su u pitanju rifovi i krljanje. Zabavno za svakog ko je ikad voleo Sodom, Motorhead i slične bendove:

https://blakkphang.bandcamp.com/album/goatbone-deathcult

Resuscitate iz Ilinoisa na svom EP-ju  Children of the Vault I: Pandora započinju ciklus izdanja koja su inspirisana Gearboxovom igrom Borderlands 3 i mada je muzika solidni ali za mene ne naročito interesantni tech death metal, simpatična mi je ta nerdy kombinacija. Vredi ovo da se čuje:

https://resuscitate.bandcamp.com/album/children-of-the-vault-i-pandora

Veoma sam uživao u blackened death EP-ju Satanic Abomination brazilskog solo projekta Hordes Of Wrath. Naravno da je ovo sasvim predvidivo ali ta kombinacija prelepih black i death rifova koji se ispaljuju visokim tempom preko jakih blastbitova i bestijalnog vokala preko svega mene skoro uvek kupi na keca. Necro Tyrant, jedini autor i (sobni) muzičar u ovom bendu je mladić vrlo uske vizije ali unutar nje radi izvrstan posao:

https://hordesofwrath.bandcamp.com/album/satanic-abominations

Ove nedelje smo dobili i jedan vrlo prijemčiv old school death metal album. Francuzi Red Dead su me prijatno iznenadili sa Forest of Chaos mada je to verovatno zato što nisam slušao njihov debi album iz 2017. godine. Ovo je ploča tvrdog, mošerskog death metala negde između Grave i Bolt Thrower sa solažama koje pomalo podsećaju na recimo Obituary i pesmama koje su dobro napisane i znaju šta im je cilj. Ovo je muzika za šutku i mlaćenje glavom, mnogo više nego za „emocije“ i „kontemplaciju“ i kao takva, puna je žestokih rifova i borbenih bubnjeva, a kada gitarista Antho uvali kratke ali slatke solaže, sve dođe na svoje mesto. Valjano:

https://red-dead.bandcamp.com/album/forest-of-chaos

Inače se retko desi da mi se neki melodični death metal album dopadne, ali debi album grčkog benda Agodea, koji se zove Of Stars and Madmen me je prijatno iznenadio i zatekao nespremna svojom kombinacijom melodeath zvuka (znate već, nabudžen, tačkast bubanj, vokal koji urla u srednjem registru…) ali i klasičnih heavy metal harmonija i tema. Agodea svoj melodični death metal prave spajanjem ’80s heavy/ power melodija i modernije, ekstremnije ritam sekcije, što je zanimljivo. I prija, ovo su pesme pune hrabrog gitarskog rada sa povremeno tradicionalnim helenskim uticajima, a i ta ritam sekcija je vrlo ubedljiva u tome što radi. Bukvalno bih jedino voleo da gitarista Christos Fougeris peva malo zanimljivije ali i sam bend za njega kaže da peva samo privremeno tako da, nemam daljih kritika. Lepa ploča:

https://agodea.bandcamp.com/album/of-stars-and-madmen

Italijani Hellspet na svom (prvom?) albumu, Killer Machine, spajaju narodnjake i metal, šloki horor i cyberpunk na dosta šarmantan način. Ovo je ploča na kojoj se brzo svirani bendžo uklapa uz rešetanje duplog bas bubnja dok bend piči metalizirani kantri rok – ili kantrizirani, pankerski hevi metal – pevajući o kiborškom genocidu. Na prvih par sekundi slušanja bio sam spreman da odmah zatvorim tab i ne trošim vreme na ovakve zajevancije, ali Hellspet su više od jednotričnog ponija i prave muziku koja, bez obzira na svoju komičnu dimenziju, zapravo impresionira kvalitetom:

https://hellspet.bandcamp.com/album/killer-machine

Saksonci Stoned God spajaju death metal sa groove tendencijama na svom drugom albumu, Incorporeal i to nije nešto što bi se meni, idealno, dopalo. Međutim, nisam mogao da odolim njihovim vrlo dobro napisanim pesmama i visokom sviračkom umeću koje nam bend stavlja na uvid. Ovo je eksplozivna, žestoka muzika uz koju je skoro nemoguće makar malo ne zamahnuti glavom (slušajte tu šutku koju zaziva Dethrone the Traitors) i mada bend još nije dosegao Rivers of Nihil ili Strapping Young Lad koje navode kao uzore, ovo je zapravo jako uverljivo i mami na ponovljena slušanja:

https://stonedgod.bandcamp.com/album/incorporeal

Priznajem da su Brazilci  Blasphematorium uspešno upotrebili sve prljave trikove da me privuku svom istoimenom debi albumu – počev od nage žene u satanskom zanosu na omotu pa do toga da se prva pesma zove The Four Horsemen a nije obrada Metalike – ali nisam (mnogo) požalio. Kvartet iz Sao Paula svira ružan, grdan i prilično prljavo produciran spid metal stare škole i iako ovakvih bendova ima na svakom ćošku u Južnoj Americi, opet mi je prijao ovaj tretman ružnoćom i rifovima što su ga momci spremili. Osrednje, priznajem, ali meni drago:

https://blasphematorium.bandcamp.com/album/blasphematorium

Završimo sa jednim slem singlom koji najavljuje album. Hysterectomy su australijski slamming death bend koji će uskoro izdati debi album, Pathogen i ako je sudeći po istoimenoj pesmi, biće to pristojan mada ne preterano originalan slem na tragu Visceral Disgorge. Pošto su sami Visceral Disgorge izdali odličan album prošle godine, ne možemo se nadati skoroj novoj ploči pa je i ova, iako inferiorna, kopija dobrodošla:

https://hysterectomy.bandcamp.com/track/pathogen

3 reagovanja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-02-2020”

  1. […] januaru sam pohvalio prvi album losanđeleskih Bong Wizard, ponoviću još jednom, sjajno i duhovito nazvan Left Hand Pass. Naravno, pošto je ova godina takva kakva je, puna iznenađenja i preokreta, Januar mi deluje kao […]

  2. […] za mene je tu novi Fawn Limbs. U Februaru sam pohvalio njihovu kompilaciju Trek Through a Black Maw, a bend nije bio lenj i pred nama je novi album, Sleeper Vessels koji je neka vrsta veličanstvenog […]

  3. […] Lemurian Folk Songs su mi bili odlični prošle godine na svom drugom studijskom albumu, pa onda i proletos na trećem. Sada je na red došao i finalni test rok benda za stariju publiku – živi album. „Live“, […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: