Film: Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn

Well, možemo reći sledeće: odlazeći u Bioskop sam se nadao da će Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn biti više Birds of Prey a manje Harley Quinn film. Bio sam svestan da je ovo jalova nada jer je Harli ipak brend i očito najuspešnije rascvetali cvet iz pupoljka koji je bio Ayerov Suicide Squad – a što, voleo ja ne voleo, moram u dobroj meri da priznam kao uspeh jedne Margot Robbie. Igrala je u filmu sa ipak heavy duty likovima poput Smitha pa i neobjašnjivog Letoa a čiji je Joker bio pripreman za zvezdanu budućnost u kojoj bi ona možda bila zgodan privezak. No, Robbiejeva je iskoristila šansu i nametnula se kao jedan kaleidoskopski šaren lik u filmu punom tamnih scena i mračnih tipova. I opet, rispekt, Robbie je svakako neko koga kamera voli – nije li joj Tarantino praktično spomenik podigao prošle godine? – ali u Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn ona ulazi u lik dublje i sigurnije a što, opet, nije ni tako jednostavan zadatak jer je Harli lik čiji je štik upravo to da naizgled nema dubinu, odnosno da svesno, programski povlađuje svim svojim instinktima i hirovima, prezire refleksiju i planiranje i biće je trenutka u kome samo povremeno bljesne podsećanje na intelektualni i emotivni kapacitet što se tu krije.

Drugim rečima, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film koji u velikoj meri počiva na liku Harli Kvin i Robbie kao nekom ko treba da iznese komplikovanu jednostavnost njene karakterizacije, i, da pozajmim Crippleovo poređenje, ako je Deadpool zaista mogao da se desi tek kada je Ryan Reynolds POSTAO Deadpool umesto da ga tek glumi, režiran od strane ljudi koji Deadpoola ne razumeju, tako je i Robbie programski i energično iščupala Harley Quinn iz ’90s karakterizacije i dovela je, silom i uz puno vriske u lude dvadesete kada smo, valjda, osvešćeniji a superherojski diskurs JE de fakto mejnstrim.

Da se vratim na početak svoje ispovesti: Birds of Prey su meni, istorijski znatno draži koncept od Harley Quinn iz više razloga. Prvi je što su Birds of Prey uvek bile tim po mojoj meri, od Dixonovog originalnog koncepta koji je nastao praktično sam od sebe (originalno se strip nije ni trudio da bude team book već je bio puki krosover između Dinah Lance i Barbare Gordon, bez tekućeg serijala, povremeno se pojavljujući u specijalima), pa preko kasnijeg utemeljujućeg rada Gail Simone koja je dodala žličicu vegete i sebi svojstveni beznaporni ženski touch koji, evo već decenijama pali i kod zakletih feminista ali i kod „srednjije“ superherojske publike (izuzimajući, naravno, femofobne MGTOW ekstremiste). Volim Birds of Prey pre svega jer je u pitanju street-level ekipa likova koji većinski nisu bili dovoljno jaki da imaju sopstvene solo-serijale ali su zajedno, pogotovo u Simoneinom izvođenju (koje će postati i predložak za kasnije inkarnacije) dosegli odličnu hemiju i učestvovali u nekim eksplozivnim pričama. Neću ni lagati ako kažem da je Dinah Lance jedan od meni najomiljenijih DC likova ikada, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina gde je imala odlične sparinge sa Green Arrow, JLA i Birds of Prey.

S druge strane, Harley Quinn je lik koga do nedavno nisam voleo u stripovima. Nastala u crtanom filmu, Quinnova je dobar deo svoje karijere služila prevashodno kao refleksija Jokerove mizoginije (kao jedne od njegovih milijardu negativnih osobina), do karikature zaoštren stereotip ozbiljne intelektualke koja će poništiti ne samo svoju karijeru već i kompletno sopstvo da bi se umilila Bad Boyju za kojim je izgubla glavu a on je tretira kao krpu. Utoliko, njen protagonizam nije praktično ni postojao dok scenaristi nisu počeli polako da je skreću sa teme i stavljaju u priče gde će ona polako osvajati neko svoje ja, raskidajući vezu sa Jokerom. Poslednjih pola decenije su autori poput Toma Taylora ili Roba Williamsa (od kojih ni jedan nije Amerikanac) Harley dali vrlo praktično vodeću ulogu u svojim serijalima Injustice 2 i Suicide Squad a Conner-Palmiotti kombo joj je napokon dao sopstveni serijal u kome će biti SVOJA.

Tako da je film Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn prenošenje ovog protagonizma na veliki ekran, mesto gde se „glavni“superherojski diskurs i odigrava ovih dana. I utoliko ga i ne treba gledati samo kao Warnerov pokušaj da imitira Deadpoola (ne znam je li to Crippleova teza, nisam još pročitao njegov prikaz da ne utiče na mene) već zbilja kao pokušaj da se simbolički raskine sa „starim“ poretkom – u kome je uostalom, Joker napravio ršum poslednjih meseci i večeras se zaleće prema Oskarima – i Harli Kvin uspostavi kao lik po sebi.

Film je, dakle, u određenoj meri parodija, vrlo dinijevska, vrlo DC Animated-nalik šarena i ekscentrična parodija na „ženske“ filmove u kojima protagonistkinja prolazi kroz klišeizirane faze post-breakup žalosti samo da bi pronašla sebe i, neretko, onog PRAVOG. Harli ovde, svakako, jede sladoled kašikom, sipa čokoladu pravo iz tube u usta i seče kosu ali ovo su očigledno parodirane scene. Njen glavni gest je uništenje hemijskog postrojenja u kome je Kvinzelova umrla a Kvinova je rođena – vrlo jasno raskidanje sa figurom oca-ljubavnika koju je imala u Jokeru, a ostatak filma je njeno izlaženje na kraj sa činjenicom da je u gotamskoj kriminalnoj zajednici imala ikakav status, ikakav IDENTITET samo kao Jokerov prirepak.

Naravno, sam zaplet je vrlo mekgafinovski i svodi se na potragu za jednim predmetom koga svi žele i mada Cathy Yan ovo odrađuje rutinski, ima tu momenata simpatične simbolike – od pozivanja na Merilin Monro do raspleta u kome dijamant, tog devojčinog najboljeg prijatelja, valja tražiti u izmetu. Film je emancipatorski po nekoliko osnova ali pre svega po nečemu što nije prenaglašeno: da je biti sponzoruša govnjiv posao.

Emancipacija žena u superherojštini, naravno, opet mora da ima bar dve komponente. Jedna je autorstvo i ovde Warner zapravo ide ispred hyperwoke Marvela, makar u bioskopu. Marvel do sada nije imao film koji je solo režirala žena a ovo je već drugi DCEU film koji režira žena i posle Wonder Woman gde je žena bila u glavnoj ulozi, ovde imamo ne jednu već pet žena u glavnim ulogama. Što je, priznajmo, neka vrsta važnog presedana i videćemo koliko će relativni neuspeh opening weekenda za ovaj film ugroziti dalje slične koncepte.

No, kao gledaocu koga zanimaju akcija, banter i stilizovanost, Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn je film kod koga se ne „oseća“ nekakav zagovarački napor u ravni teksta. Ovo nije programski feminizam već organski, akciono-komični voz koji ide brzo i uglavnom uspeva da zabavi. I u glavnim ulogama su žene.

Druga komponenta je to da li žene mogu da budu ravnopravni protagonisti u žanru kojim su do sada žarili i palili muškarci i mada je odgovor očigledno „mogu“, Yanova ima jasno promišljen način na koji će ovo oblikovati u dinamičan narativ. Ispreturana hronologija filma i metanarativni „udri po četvrtom zidu dok se ne polomi“ pristup na stranu, ovo je film koji vrlo jasno igra na terenu koji je do sada bio poglavito muški. U samom Birds of Prey stripu je jedna od glavnih uloga bila poverena Barbari Gordon koja je nakon karijere kao Batgirl, a posle smeštanja u invalidska kolica koje joj je sredio – Alan Moore lično (Joker je potegao okidač ali Moore je, jelte, napunio pištolj) – imala čitav novi identitet i karijeru kao Oracle, superhaj-tek haker/ kontra-obaveštajac na koga je DC-jeva superherojska zajednica naučila brzo da se oslanja. Ovo je bilo interesantno proširenje koncepta superherojštine i smeštanje žene u atipičnu ulogu u kojoj će umicati fetišizaciji tela (čak je manifestno odbacivati kroz taj disability diskurs) i insistirati na otimanju od muškaraca njihovih tradicionalnih atributa: STEM nauke i visoke tehnologije, pogotovo tehnologije nadzora i informatike.

U filmu Oracle ne postoji ali Yanova na mikroplanu vrlo spretno ponavlja slične motive, pokazujući kako protagonistkinje uzimaju i koriste tradicionalne falusne simbole (bejzbol palice, veliki drveni maljevi, samostrele…) koji su istovremeno i drevni primerci tehnologije lovaca, vojnika, majstora i, er, bejzbol igrača – da poraze očigledno amoralnog neprijatelja koji se sastoji isključivo od muškaraca (od kojih neki imaju i blage homoerotske tonove najviše da bi se podvukla ta femofobija).

Sama radnja je na momente vođena na silu i zaplet i rasplet imaju rupe i u radnji i u karakterizaciji preko kojih se prelazi uz pesmu i igru u nadi da neće previše značiti gledaocu. Meni nisu previše smetali jer je film imao dinamično i vrlo lepo snimljeno akciono finale koje pravda mnogo toga. Yanova se kao režiser borbene koreografije pokazala značajno uspešnijom od Ayera čiji je Suicide Squad bio mahom sastavljen od nolanovski mračnih i neprozirnih muljavina. Ovde se povremeno ide na vrlo ambiciozne koreografije koje, istini za volju ne mogu da stoje rame uz rame sa najboljim hongkonškim radovima, ali niko to u Holivudu i ne može i Birds of Prey: And the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn u borbi sasvim ubedljivo stoji rame uz rame sa Deadpoolima a iznad bar dva od tri Wolverinea.

Što se likova tiče, Robbiejevu sam već pohvalio pa da dodam da ovde ima nekoliko solidnih komičarskih momenata i da će u narednim filmovima ona verovatno biti još bolja. McGregorov Black Mask je solidno iskerebečen stripovski lik mada nedorečen i bez dubine, nedovoljno iskorišćen u finalu gde prelako ode. Chris Messina kao Victor Zsasz odrađuje dobar posao OSIM što je meni ovo kriminalno protraćeno ime i lik jednog od ipak najjezovitijih Betmenovih negativaca.

Na strani naših, vrlo sam se raznežio zbog Renee Montoye i mada Perezova nema kad da dohvati istu dubinu koju je lik dosegao u stripu, vrlo je zaokruženo igra. Winsteadova kao Huntress je imala, rekao bih premalo vremena ali je ona dosta dobro igra kao iznenađujuće nerdy i pomalo nesiguran lik uprkos svojoj ekspertizi – što rezonira sa karakterizacijom lika sa kraja devedesetih. Bascova je najslabija kao Cassandra Cain mada je i lik najslabije napisan i svodi se na hodajući mekgafin. Tu mi bi malo žao jer je Orphan ipak dobar lik u stripu. No, zato je Jurnee Smollett-Bell kao Dinah Lance FAKING SPEKTAKULARNA. Da se razumemo, ovaj lik nema mnogo veze sa Dajnom Lens koju volim u stripu, sem supermoći i generalnog jebanja keve, ali je Smollett-Bellova igra ubedljivo, sa sjajnim prisustvom u kadru, upečatljivim fizikusom, ali i sigurnom glumom gde god treba. Taman da ništa drugo u filmu nije valjalo, Black Cannary koga smo ovde dobili bi ukrao šou sa svojim malo-reči-puno-prisustva nastupom i no-bullshit akcijom. Lanceova u stripu je nešto intelektualnija – na kraju krajeva vodila je JLA – ali u smislu žene koja odrađuje posao, Jurnee Smollett-Bell je perfektna.

Film, ipak, kako rekoh, nije perfektan ali je jasan, u konceptualnom smislu, sa uglavnom solidnim karakterizacijama, kao i u narativnom. Yanova je imala odlične scenografe i kostimografe na raspolaganju pa je ovo jedan od vizuelno najupečatljivijih DCEU filmova sa gotamskim stilizacijama tipičnim za stripove i crtane filmove Paula Dinija i šarenišem koji je Harley Quinn etablirala sa Conner-Palmiotti fazom. Ovo je, posle svega i jedan „mali“ superherojski film, sa radnjom koja zauzima nekoliko dana, ima 3-4 set pisa i lišena je meditacija i nolanovskih refleksija koje su se kroz Warnerovu produkciju protezale sve do JLA. Kao takav, ovo je i znatno bolji film od JLA i, slab performans u prvom vikendu na stranu, ostavlja prilično dobar ukus u ustima za Suicide Squad i Gotham City Sirens, ako bude zdravlja i sreće junačke.