Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-02-2020

U nedelji u kojoj smo od Ministra rada, zapošljavanja, bor(il)ačkih i socijalnih pitanja saznali da se napolju sve plaća tri do četiri puta skuplje nego u Srbiji, a i da se nama, ipak „dopušta“ da se bavimo svojim porodicama, dakle, da treba da se prekrstimo i krenemo u neku spontanu litiju ako je naši duhovni predvodnici nisu organizovali u poslednjih sat-dva, jedini je spas bilo moguće naći u metalu. Kao i uvek.

Mangupi bi rekli „Kad god čujem frazu ’kosmički blek metal’ uhvatim se za pištolj“, ali finski bend (projekat? entitet?) Kangeheet na svom debi EP-ju, Omega of Microcosmos uspeva da ovaj koncept provuče sa solidnom količinom elegancije. Tri poduže pesme disciplinovane ali ne jednolične svirke, epska kosmička atmosfera, ali i pristojna produkcija i povremeni lepi ispadi na solo gitari, horskom pevanju ili klin vokalima su dovoljni da ovo izdanje izdvoje iz mora sobnih wannabe projekata sličnih aspiracija. Fino:

https://kangeheet.bandcamp.com/album/omega-of-microcosmos

Grčki duo Human Serpent ima kul ime a ima i novu kompilaciju kojom slavi osam godina postojanja. Zašto osam? Tko zna? U svakom slučaju, pesme predstavljaju presek karijere benda i date su u svojim originalnim masterima, što, s obzirom da ovde nema ništa starije od 2013. godine i nije TAKO big dil. U svakom slučaju, Human Serpent na All Return to Nothing nude dobar presek svog opusa i sav taj agresivni ali emotivni blek metal koji ne beži od melodije iako bi, očigledno, da se pobije sa svakim ko ga popreko pogleda, služi kao odlična reklama za njihova ostala izdanja. Tim gore što bend ne da da se preko Bandcampa čuje ili kupi više od jedne pesme. Dakle, ili ćete kupiti box set – koga više nema jer je bio štampan u svega dva puta po 66 kopija – ili ćete, kao i svi ostali, ovo slušati preko JuTjuba. Eto. Ali isplati se:

https://humanserpent.bandcamp.com/album/all-return-to-nothing-compilation

https://youtu.be/R0ij4pA56gk

Hæresis iz Berlina su počeli kao kombinacija sludge, crust i black metala da bi sada sebe opisivali kao pre svega post-blek metal bend, ali njihovo prvo pravo izdanje, dvodelni EP To Drown… svejedno pruža ozbiljan i zadovoljavajući program oštre, napadačke svirke i grubog zvuka. Ima ovde te „post“ dimenzije i pesme, dugačke i relativno ambiciozno aranžirane imaju kinematske kvalitete ali se ne gube u kompjuterskom katendpejstingu i umesto toga se oslanjaju uglavnom na znojavu svirku.  Pevač, takođe, vrišti za sve pare a kako i omot izdanja ima primereno seksualizovan horor prizor (ili primereno hororizovan seksualni prizor), sve je, rekao bih na svom mestu. Valjano:

https://haeresis.bandcamp.com/album/to-drown

Takođe njemački The Spirit imaju drugi album, Cosmic Terror i ovo je vrlo uredno, ako već ne preterano uzbudljivo izdanje tevtonskog blek metala u kome se zna tačno kako pesme treba da zvuče i ko kako mora da svira. Time neću da kažem da album smara, ovo je kvalitetno napisana i aranžirana muzika, odsvirana i miksovana profi, ali The Spirit su veoma predvidivi i treba ipak biti malo mlađi, življi i manje blaziran od mene da bi se ovo pravilno slušalo:

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/cosmic-terror

Solo projekat Stevea Blackwooda, Engleza iz Engleske, jelte, a koji se zove Wynter Myst ima EP End of an Era i to je melodičan i atmosferičan blek metal odsviran vrlo sigurno i snimljen pristojno.Ovo je vrlo lična ploča za Stevea i to se dobro čuje, ali nije i hermetična i njena melodičnost je čini prijemčivom i pored žestine i vrištanja. Ko voli depresivu ali voli i da zaigra, Wynter Myst je za njega:

https://wyntermyst.bandcamp.com/album/end-of-an-era

Još 2017. godine smo pohvalili prethodni album Blaze of Perdition a evo njih ponovo sa albumom The Harrowing of Hearts i ovo je još jedna sigurna, prilično meditativna ploča poljskog blek metala sa osobenim zvukom koji duguje makar isto onoliko skandinavskim uzorima koliko i slovenskoj, partikularno poljskoj sabraći. The Harrowing of Hearts se sastoji od dugačkih pesama i oslanja se na atmosferu i molske harmonije više nego na surovo rifašenje i ubistven tempo. Utoliko je dosta osvežavajući u okviru blek metal ponude koju inače slušam, pogotovo jer bend uspeva da me visprenim rešenjima i originalnim idejama sve vreme drži budnim. Zrelo:

https://blazeofperdition.bandcamp.com/album/the-harrowing-of-hearts

Stonersku navalu predvode Vessel iz Australije sa svojim drugim albumom, Vagabond Blues i ovo je uzbudljiv, mišićav, prilično sirov stoner/ metal/ punk, muzika bezobrazne ali malo očajničke energije sa izuzetnim zvukom gitare i pevačem koji zvuči više nervozno nego stondirano. Kada tempo uspori do doom sporoće pomenuta gitara može sva da se rastopi u svom prelepom fuzzu i ovaj album skoro da bi mogao da se vozi samo kao džem, bez pesama i aranžmana. Ali je lepo što ih ima! Da je ovo za mrvu lepše snimljeno, umesto što bubanj iskače kao da je umontiran sa neke druge ploče, ovo bi bilo blizu statusa klasika.

https://thevesselproject.bandcamp.com/album/vagabond-blues

Grčka, kako već negde rekoh, svake nedelje ima bar 2-3 kvalitetna stoner/ desert rock albuma pa tako ove nedelje odande dolaze King Mountain, vrlo bluzirani, vrlo ’70s orijentisani hevi rokeri koji bi ladno mogli da sviraju double bill sa YU Grupom samo da im zvuk nije ovako ekstremno faziran. Ja inače volim da gitara ima što više fuzza, naravno, ali imam utisak da su King Mountain ipak malo preterali i da im ritam gitare zbog pršteće faz-storzije nemaju težinu i snagu koju bi pesme potrebovale. To na stranu, Doomed Man Blues  je lep, starinski hard rok album za ljude koji vole:

https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/doomed-man-blues

Italijani The Dhaze su power trio bez sintisajzera u postavi ali to im ne smeta da album počnu vrlo psihodeličnim sintisajzerskim introm koji čoveku pošteno razgori glad. Deaf Dumb Blind je ipak ploča malo više „rokerska“, malo manje psihodeličarska nego što ovaj intro sugeriše, ali je i dalje prilično dobra. The Dhaze prže solidan psihodelični rok sa dugačkim, ambicioznim aranžmanima, osobenim zvukom i blago „alternativnim“ šmekom. Hoću reći, ovo može da sluša i publika koja više voli Pearl Jam nego Ozric Tentacles, ali je ipak solidno!

https://thedhaze.bandcamp.com/album/deaf-dumb-blind

Planet of the Dead sa Novog Zelanda na svom (prvom?) albumu, duhovito nazvanom Fear of the Dead Planet sviraju sasvim očekivani hororom inspirisani stoner metal. Simpatično je to, teško i distorzirano ali bend nema mnogo mašte u rifovima niti u pevanju pa je ovo osrednje izdanje koje više obećava nego što isporuči. Dobar zvuk, makar.

https://planetofthedead.bandcamp.com/releases

Kanadski Rough Spells album Ruins at Midday počinju tako otvorenom posvetom Black Sabbath da sam na trenutak pomislio da ćemo slušati album sa obradama. Ovo je ipak kolekcija originalnih kompozicija i to vrlodobrih. Rough Spells su hard rok bend sa lepim ’70s osnovama ali i modernim, zdravim zvukom i odličnim ženskim vokalom, koji mogu da preporučim i mladima i starima, pa i nemetalcima na slušanje:

https://roughspells.bandcamp.com/album/ruins-at-midday

Kelnski Serpent Eater na albumu Vanitas nude interesantan spoj sludge, crust i sludge metala sa puno ekspresivne energije i interesantnim skretanjima iz epike u meditaciju. Prebudžen zvuk ali zanimljiva ploča:

https://serpenteater.bandcamp.com/album/vanitas

Prošlog proljeća smo voleli singl Dead Inside klivlendskog benda Frayle a evo sada njih i sa albumom 1692. Naslov je, nagađate, referenca na progon veštica u jednom vremenu koje se smatralo razumno naprednim, a album se bavi kreiranjem „bezbednih luka“ i ispitivanjem sopstvenih iskustava i frustracija odrastanja, sve u režiji pevačice Gwyn Strang. Prošli put sam Frayle opisao (možda izokola) kao nekakav „ženski“ doom, odnosno muziku koja više hvata na atmosferu nego na težinu i mada je ovo heavy ploča, mislim da se i za 1692. može reći da je u prvom planu jedna meditativna, snolika atmosfera a tek onda taj neki teškometalni ugođaj. Ipak, Frayle mi se, kako onda, tako i sada, dopadaju jer njihova meditacija zvuči iskreno i neposredno i ovo je muzika intenzivne introspekcije i grabljenja u nutrinu sopstvene duše da se na surovu svetlost dana izvuku stvari koje ne žele da budu tamo. Da je ovo malčice suvlje producirano, bilo bi izvanredno, ovako, uz prilično klasutrofobičan miks, radi se samo o dobroj, intrigantnoj ploči teškog metala koji ne pati od mačo poziranja ali ni od gotskog femkanja:

https://frayle.bandcamp.com/album/1692

Jorkširski Godthrymm sa svojim prvim albumom, Reflections, donosi izvanrednu ponudu engleskog doom metala. Ako ste voleli Paradise Lost pre nego što su se transformisali u Depeche Mode tribjut bend, ako ste voleli My Dying Bride kada su se manuli death vokala i zvučali muževno ali osećajno, obožavaćete Godthrymm. Reflections je ploča gorkoslatke atmosfere i tamnog, teškog zvuka koji, i pored epic doom metal deskripcije koja ide uz bend, nije spakovan u nesnosno prearanžirane pesme. Naprotiv, Godthrymm znaju i kad je manje više a i kad je potrebno da se, ipak, pruži više nego manje, pa su ovo dobro napisane, prirodno aranžirane pesme koje dobro iskoriste svoje utemeljujuće teme i umeju da ih smisleno odvedu do krešenda. Ovo je, dakle, doom metal i sa dušom ali i sa pameću, jednostavan u svojim alatkama ali dalekosežan u tome šta s njima napravi. Pa još ta elegična atmosfera! Nezaobilazno.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/reflections

Italijanski Suum nisu na ovom nivou ali se ozbiljno trude da sa svojim drugim albumom, Cryptomass, budu zapamćeni kao ozbiljni pretendenti na titulu doom šampiona meseca Februara. Ne ide to tako lako i ovom bendu pevanje donosi isto onoliko problema koliko otvara interesantnih smerova za delanje a i produkcijski ploča pati od malo prenatrpanog miksa. No, ima ovde dobrih pesama i dosta energije sa malo stonerskih gruv momenata (koje pevanje, doduše, ume da pokvari) pa bend svakako demonstrira potencijal:

https://suum.bandcamp.com/album/cryptomass

Tu su nam i Poljaci Baby Elephant and the Horse sa EP-jem Aristocrats koji nudi pet pesama psihodeličnog, bučnog sludge-doom zvuka. Bend ima više ideja nego što uspeva da zaista savlada na ovoj ploči a i miks nije idealan, ali Baby Elephant and the Horse imaju šmeka i čini se da bi od njih nešto moglo da bude:

https://beath.bandcamp.com/album/aristocrats

Iz nekog razloga nisam pomenuo album Teufelssprache, drugi po redu brazilsko-njemačkog blackened speed projekta Satan Worship koji je izašao pre neke dve nedelje recimo, pa evo ga sada. Možda mi se tada nije dovoljno dopao, ko će ga znati, nije ovo, zaista, neka klasična ploča, ali je prijatna. Pričamo o distorziranom, sirovom, pankerskom trešeraju sa satansko-sodomističkim liričkim imaginarijumom i zvukom koji je prijatno neiskomprimovan (mada je mogao da bude još dinamičniji). Ovakvi bendovi, sa jednostavnim pristupom pesmama i derivativnim ’80s zvukom ima da se nađu na svakom ćošku ali Satan Worship se izdvajaju kvalitetom svirke i dobrim rifovima. Prijatno za ljubitelje:

https://youtu.be/tjhPX8-V9sc

Švedski Dead Kosmonaut imaju drugi album, Gravitas i ovo je heavy metal ploča za ljude koji ne vole infantilnost heavy metala i jedva čekaju da odraste. Sad, ja, očigledno, nisam jedan od tih ljudi ali to ne znači da mi se Gravitas ne dopada. Dead Kosmonaut su žanrovski namerno neopredeljen bend, sa ambicioznim filozofskim stavom u muzici i zvukom koji se ne stidi ’80s klasike pa i malo cheese zastranjivanja, ali sve urađeno u ozbiljnom dostojanstvenom maniru koji svedoči o nameri da ovo sluša normalan svet i možda se privoli zvuku distorziranih gitara i tvrdih bubnjeva. Queensryche su, možda, referenca koju bih se usudio da napravim mada Dead Kosmonaut ne zvuče kao Queensryche, ali to je taj slični spoj ambicioznih ideja i prijemčive forme. Album pri kraju uđe u full prog metal mod i finalna pesma, Dead Kosmonaut part 2 je jedanaest i po minuta hevi metal meditacije koju ćete voleti kao neku vrstu diplomiranja na ovom albumu, ako vam se dopalo ono pre nje.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kEUd-0AfMHXXY5l3mc6xMxf6rFgS0jG00

Suicide Silence su izdali novi album… I, da ne bude zabune, ja njihov brendirani deathcore nisam voleo ni kada je valjao. Uz svo poštovanje za pečat koji je bend ostavio u istoriji (ekstremnog) metala, Suicide Silence su za mene epitom dosadnjikave, „komercijalne“ deathcore formule u kojoj se od death metala preuzimaju površni gestovi ali ne i ambiciozne strukture pesama, sve se meša sa proverenom mallcore formulom konfekcijskog gneva i dobija se muzika koja impresionira neiskvarenu, jelte, publiku ali koja na kraju dana pati od plitkosti. Recentna otvorena koketiranja sa nu-metalom bendu nisu donela skoro ništa dobro pa je Become the Hunter ploča koja se manifestno vraća „korenima“, ali, opet, koreni ovog benda nisu, za mene, impresivni.

Ovde se svakako čuje napor da se deathcore zvuk benda rekonstruiše uz dodavanje harmonski inventivnih trikova i aranžmanske komplikacije koje bend dovode na korak od symphonic deathcore ekscesa, ali, ponovo, Suicide Silence za moje uho ne uspevaju da razdvoje dubinu od širine. Two Steps je pesma sa toliko delova da je od nje mogao da nastane dvadesetominutni ep i ovako spakovana u tri i po minuta, ona je samo pačvork različitih rifova i ritmova koji su mogli da idu skoro bilo kojim drugim redosledom. Sa Feel Alive bend zvuči ubedljivije jer se vraća klasičnijoj deathcore formuli i ovo je zarazna, keči pesma napravljena za festivale i tinejdžerske, rodno izbalansirane mošpitove i Suicide Silence su ovde na svom terenu i isporučuju sve što treba. No, onda Love me to Death opet podseća da ređanje gomile različitih rifova i ritmova nije isto što i komponovanje i album, manje-više tako ide do kraja, vozeći se na malo oprobanih fora koje, istina je, pale, ali kad god bend pokuša da se isključi sa glavne džade i proba da bude kretivan, uglavnom pokazuje da ne zna kuda bi. Al dobro, mislim da će njihovoj publici i ovo biti prilično po volji tako da, ako se u istu ubrajate, navalite:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLWBAinm2sYBj8T0ug6VaUMdTtnGaFFLp3

I kad sam se već osvrnuo na Suicide Silence, možda je fer da makar pomenem treći album njudžerzijevskih Lorna Shore, Immortal, koji je izašao početkom meseca a ja sam ga uredno ignorisao jer ovo naprosto nije muzika za mene. Bend je poslednjih meseci bio i usred kontroverze vezane za navode o seksualnom zlostavljanju koje je počinio pevač, pa je isti promptno, potkraj godine i otpušten ali je album, sa sve njegovim vokalnim interpretacijama, na posletku izašao jer ovo ipak gura Century Media. Na sve ne treba sleći ramenima ali treba se setiti: seksualno zlostavljanje je odvratno (kao i drugo zlostavljanje), ali da smo brisali svaki album na kome se čuje seksualni zlostavljač danas ne bismo imali rokenrol. Čime ne kažem da je postojanje rokenrola vredno patnje osoba koje su bile zlostavljane, dalekobilo, već da je to, jebiga, zatečeno stanje već decenijama.

Elem, Immortal je album simfonijskog deathcorea koji, iako meni nije blizak, ipak deluje interesantnije i ambicioznije od ovog što rade Suicide Silence. Lorna Shore pate od „plastične“ produkcije i petparačke epike ali njihovi aranžmani su zanimljivi i njihova vizija deathcorea je svakako progresivnija od onog što se da čuti kod poznatijih kolega. Ima ovde istraživačkog rada za pohvaliti i mada se bend svako malo okrene klasičnim breakdown zakucavanjima, ovo je samo punktuacija a ne i glavno jelo. Pa ko voli, evo ga:

https://youtu.be/6Wo6lvH-jqY

Disonantan i prilično prijemčiv death metal na svom debi EP-ju koji se zove samo „I“ nude Nijemci Maere. Ovo je pitkih šest pesama dubokih, grlenih vokala, pretećih gitarskih režanja, bolešljivih harmonija i stalnog stop-and-go pristupa izvođenju pesama u kome se prave silne kratke pauze da se slušalac drži u napetosti i navikne na torturu, dok ne počne da je shvata kao jezik kojim mu se nešto saopštava. Maere su vrlo hermetični ali ta njihova hermetičnost meni ovde zvuči nekako simpatično, vrlo programski i sa namerom da se, zaista, podučimo jeziku koji treba da nas, dalje, podučava. Lepo:

https://lavadome.bandcamp.com/album/i-dissonant-death-metal

Izašao je i novi Anvil i ako njegov naziv, Legal at Last treba da vam sugeriše da je bend navršio 18 ili 21 godinu rada, onda morate da obnovite gradivo. Anvil postoje od kraja sedamdesetih i spadaju u najvažnije kanadske heavy metal bendove iz klasične ere. Što, kada imamo na umu da su im kolege bile Loverboy i April Wine, i nije neko VELIKO dostignuće. Elem, Legal at Last ima taj naziv zato što govori o legalizaciji kanabisa a i zato što svi albumi Anvila imaju nazive od po tri slova sa aliterativnim ambicijama a u pitanju je, pa… jedan sasvim solidan a ni po čemu spektakularan album klasičnog heavy metala. Naslovna pesma koja ploču otvara je prijatno visokog tempa i nabijena žestinom kakvu nekada nismo očekivali od ljudi u sedmoj deceniji života i meni je ovo singl koji bih rado vrteo na svakoj žurci na koju me pozovu da didžejišem kada bi me iko zvao. Ostalo je sasvim solidno i mada Anvil ne smišljaju mnogo novog na ovoj ploči (i imaju neke neoprostive liričke prestupe, uključujući, naslovnu pesmu ali i avaj, Chemtrails kojim se uključuju u reakcionarni konspiratološki diskurs), ovo je pristojan novi momenat u njihovom dugačkom opusu koji će se dopasti staroj publici a možda dovede i nekog novog.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLKMs4qYN95sJZsbYVO5KyOo

Ako ste kao i ja potkraj prošle godije uživali u albumu koji nam je podario Slutvomit, verovatno ste bili žedni još bestijalnog blackened death zvuka i evo, polovinom Februara ga dobijamo od
francuskih Necrowretch. The Ones From Hell je četvrti album ove ekipe i mada je pun brutalnog satanističkog imaginarijuma, besnog pevanja i opakih rifova, ovo je zapravo iznenađujuće raznovrsna, čak i višeslojna ploča. Mislim, višeslojna u okvirima te neke bestijalne black death muzike kojoj ostaje verna. Necrowretch, bez ikakve sumnje, žele da slušaoca pokore brutalnim blastovanjem, vrelim rifovima i vriskom, ali ovo su pesme koje uspelo menjaju svoju dinamiku i voze se različitim tempom, u različitim ritmičkim formama, a da ne gube napetost i opakost. „Zrelost“ deluje kao neintuitivan koncept za muziku koja je sva u instinktivnom i zverski primalnom, ali Necrowretch ovo provlače bez problema. Impresivno:

https://necrowretch.bandcamp.com/album/the-ones-from-hell

U klasičnijoj heavy metal ponudi imamo i debi album njemačkog studijskog dua Vision of Choice koji je očigledan omaž klasici iz osamdesetih i njezinoj nadgradnji iz devedesetih. Bend pominje Omen i Iron Maiden i Chastain i Helloween i to su dobre koordinate između kojih ćete ih zasigurno pronaći. Mistress of the Gods je dugačak ali dobro napisan album kome najgoru uslugu pravi prebudžen zvuk, ili je bar tako sa onim što se čuje na bandcampu. Ali ako se to prenebregne, ovo je dobro napisana ploča epskog, feelgood metala koji nikada ne zaboravlja da je rif temelj na kome sve drugo tek treba da se gradi pa od njega uvek i kreće. Solidno!

https://visionofchoice.bandcamp.com/album/mistress-of-the-gods

Zemljak Mile Petrozza ne propušta priliku da izda živi album pa smo tako juče dobili i novi živi Kreator, nazvan London Apocalypticon – Live at the Roundhouse. Ne treba sad mnogo mudrovati o jednom od najvažnijih thjrash metal bendova svih vremena koji, evo, skoro četiri decenije ide svojim putem i ovo je očekivano dobro odsviran i sjajno snimljen materijal sa Miletom koji se vidno potrudio i oko pevanja. Materijal, naravno, ima i jedan broj novijih pesama koje bend svira sa očiglednim zadovoljstvom pa iako ovde fale neki moji favoriti (na primer, jelte, Betrayer), kada se krene u nešto zaista  staro, kao što je Pleasure to Kill, to zvuči odlično. Ako volite Phantom Antichrist, The Patriarch ili Hordes of Chaos, bend sve ove pesme isporučuje sa vatrom koja će vas još jednom podsetiti zašto Mile već decenijama sedi u čelu stola dok trendovi dolaze i prolaze. Respekt.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nDirCo3LlwsXZt3o19cejraEXytXrPMUk

Omiljeni Norvežanin Ihsahn ima novi EP, Telemark i to je uobičajeno progresivno i zanimljivo, posebno što pored svojih uobičajenih proširenih blek metal vizija, ovaj talentovani multiinstrumentalista ovde donosi i dva vrlo dobro odrađena kavera. Jedan je, čak, i od Iron Maiden!!!!

https://www.youtube.com/watch?v=xL0ZHYcuDe0&list=OLAK5uy_nibzsi-jCJQ6Rohl5wQ-KtQUufzYSHuNo

Debi EP britanskog projekta Coltre zove se Under the Influence i ovo je očigledno pisano i snimano „pod uticajem“ ne narkotika već hevimetal bendova iz osamdesetih godina. Bend se inspiriše NWOBHM talasom, to je više nego očigledno, ali onom njegovom melodičnijom stranom – recimo da su Tygers of Pan Tang neka referenca – i, malo muljav zvuk na stranu, ovo je vrlo lepa ploča koja uspeva da zvuči i epski i sirovo i dovoljno melodično da bude slušljivo i normalnom svetu. Ima tu dosta nevinosti u estetskom smislu ali je muzički itekako kompetentno. Meni fino leži:

https://coltre.bandcamp.com/album/under-the-influence

Brutalan deaththrash metal dobijamo od iskusnih Total Annihilation iz Švicarske na njihovom novom albumu …On Chains of Doom. Total Annihilation su u ovoj igri (haha, „igri“, kapirate?) dovoljno dugo da njihov songrajting prelazi sada već u prostu rutinu ali da ipak imaju osećaj za rif i jednostavnu sirovu dramu koji ovaj album čine prijatnim za uho:

https://total-annihilation.bandcamp.com/album/on-chains-of-doom

Poljski Pandemic na svom singlu Where The Devil Says Goodnite daje dve pesme starinskog, dobrog thrash metala koji kao da je ispao sa početka devedesetih. Lepo to zvuči i dobro je napisano:

https://youtu.be/6cAc8rMZVaM

Ove nedelje smo zapljusnuti i cunamijem grindcorea na bandcampu. Za početak, američki Redundant Protoplasm čiji album za HGPD Productions, A Collection Of Maniacal Bloodlettings donosi 13 pesama goregrinda u maniru Dead Infection ili Regurgitate, bez previše originalnosti ali sa puno, puno žestine. A to se ceni:

https://hpgd.bandcamp.com/album/adipose-piquerism-a-collection-of-maniacal-bloodlettings

Dalje, Grindhead records su izbacili gomilu izdanja u jednom danu, kako kod grindcorea i ume da bude, pa je tu bilo i par dobrih ploča. Španski X-Torsion je, recimo, odličan na albumu Odio Eterno koji spaja ’90s power violence eksplozivnost sa klasičnim grajndom i dodaje na sve jedan preliv melodičnosti nekarakterističan za oba žanra. Rezultat je 21 pesma velike žestine, dobre svirke i odlične produkcije.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/odio-eterno

Tu su i australijski Disparo! sa svojim vrištavim grajndom na albumu First Fast Three Years. Ovo je više pank nego metal, ali je sve to pošten, krvav grajndkor kakav su voleli i naši očevi.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/first-fast-three-years

Dobili smo i užasno bučan split album dva grind bend. Ploča se zove  The Screaming Nightmare Continues a madridski Disturbance Project je otvara sa 11 pesama tipično španskog lo-fi ubijanja. Ovo su živi snimci i puni su energije mada se rifovi jedva čuju. Brazilci Plague Rages nastavljaju sa lo-fi pristupom i pomalo podsećaju na zemljake Rot, samo su brži i brutalniji. Pa, ko voli, uživaće:

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/the-screaming-nightmare-continues

Prošle nedelje smo imali jedan sjajan album old school death metala iz Francuske, a sada, evo, dobijamo još jedan. Koji nije TOLIKO sjajan ali je dobar. Forever Dead su duo koji debituje pločom Tales from Beyond i mada zvuku imam štošta da zamerim, pre svega ružnjikav „elektronski“ bubanj, ovo je dobro napisan, drusan staroškolski death metal koji bi u pravom studiju, sa pravom produkcijom mogao da sahranjuje. I ovako vredi čuti:

https://foreverdead1.bandcamp.com/album/tales-from-beyond

Švajcarski Fever Dreams imaju demo od tri pesme (Demo 2020) i ovo je superiorno agresivan death metal koji se pari sa hardkorom i porađa mnogo besa i žestine:

https://feverdreamsdm.bandcamp.com/album/demo-2020

Let it Bleed Records su izdali Nunslaughterov demo iz 1989. godine, The Rotting Christ i mada je ovo svakako death metal klasika, tu se praktično NIŠTA ne čuje. Al klasika je klasika:

https://letitbleedrecords.bandcamp.com/album/the-rotting-christ

Belgijski jednočlani Verdoemd na svom debi albumu Black Heresy Will Prevail svira jako ružan ali prilično ložački blackened thrash metal. Više je ovo black nego thrash, da ne bude zabune, ali ima dosta interesantnih smena ritmova i aranžmanskih intervencija a i autor & izvođač zvuči tr00 i po svemu malo podseća na pokojnog Quorthona. Da je malo lepše uradio mastering, bilo bi još bolje.

https://verdoemdmetal.bandcamp.com/album/the-black-heresy-will-prevail

Za kraj ću ponuditi još jedan zanimljiv death metal album. Across Antarctica dolaze iz mesta Binghamton iz Njujorka i njihov istoimeni debi album izlazi tek 21. Februara ali se već može čitav slušati na Bandcampu. I slušati ga treba jer je ovo odlično napisana ploča koja standardnom death metal nabadanju, u kome se čuju i Death i Sadus i štošta slično, dodaju zanimljive thrash i heavy komponente. Tako da je ovo melodičnije i ritmički raznovrsnije od prosečne old school death metal ploče, a da opet ne pokušava da imitira pozniji Death i Chuckove progresivne ambicije. Across Antarctica su tačno na pola puta između sirovog, radničkog death metala i skromno epskog heavy zvuka, sa jeftinom ali efektnom prodkcijom i mnogo izražajnosti i, pa, duše. Vrlo mi prijaju:

https://acrossantarctica.bandcamp.com/album/across-antarctica

3 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-02-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s