Strip: Lepe naslovnice: Power Man and Iron Fist

Jedan od kvintesencijalnih Marvelovih serijala sedamdesetih godina, a što vidimo tek u retrospektivi, Power Man and Iron Fist je, naravno, prvo bio samo Power Man i Iron Fist, svaki sa svojom trajektorijom u odvojenim magazinima. Oba lika su, svaki na svoj način, demonstracija velikih trendova koji su zahvatili (ne samo pop-)kulturu u SAD i šire na zapadu tokom sedamdesetih godina. Nominalno, bili su na posve različitim pozicijama na spektru, jelte, te kulture i pop-kulture.

Iron Fist je bio inspirisan istočnjačkim borilačkim veštinama (i pripadajućim misticizmom) i, dakako, američkim interpretacijama istih kroz televizijsku seriju Kung Fu. U toj seriji sa početka decenije je Dejvid Karadin igrao, jelte, Kineza koji zna kung-fu i Iron Fist je u neku ruku odjek ove ideje da se „našima“ sav taj orijentalizam ipak mora servirati u malo blažoj formi. Tako da je to bio strip o plavokosom Amerikancu Danijelu Randu koji je igrom bizarnih slučaja odrastao u tibetanskom manastiru gde je naučio i ovostrane i onostrane elemente drevnih borilačkih veština. Pisaću uskoro malo o magazinu Deadly Hands of Kung Fu u čijim sam pričama prvi put i došao u kontakt sa Iron Fistom, ali za sada je dovoljno da kažemo da, dok je Marvel imao i „autentičniji“ strip o istočnjačkim borilačkim veštinama (Šang Či je makar bio Kinez iako je, naravno, prevashodno bio oslonjen na danas uveliko prokazani rasistički stereotip mističnog orijentalnog negativca Fu-Mančua), Iron Fist je bio veoma arijevski beo, plav i lep muškarac PLUS bogati naslednik koji, je eto, vreme provodio boreći se, uz primenu mističnog kung-fua, protiv loših ljudi.

S druge strane, Power Man je bio inspirisan blacksploitation kulturom i stavio u svoj centar Luka Kejdža, energičnog, asertivnog i veoma „alfa“ muškarca iz afroameričke zajednice koji je, bez obzira na određene stereotipe koji se nisu mogli izbeći, imao vrlo interesantnu trajektoriju od nevino osuđenog pop-kafkijanskog stradalnika u američkom pravosudno-kaznenom sistemu do preduzimljivog uličnog pravednika koji se ne krije iza tajnog identiteta i sređuje stvari u lokalnoj zajednici usput pokušavajući da zaradi neki dinar time što će biti, praktično privatni detektiv/ telohranitelj/ baunser po potrebi.

Reklo bi se da ova dva lika nemaju mnogo zajedničkog, ali kad je TO moglo da spreči Marvel u bilo čemu? Iron Fist je krajem sedamdesetih bio već nedovoljno solventan da ima sopstveni serijal jer je kung-fu pomama lagano zamirala (naročito nakon Leejeve smrti 1973. godine) a Power Man je ipak bolje gurao, ali nedovoljno dobro da opstane solo, pa je njegov serijal, Power Man, sa pedesetim brojem preimenovan u Power Man and Iron Fist a ova dva lika koja su se sretala i ranije, su sada postali poslovni partneri i, pokazaće se, ostali najbolji prijatelji sledeće 42 godine, jelte.

Još jedna od stvari zbog kojih ovo jeste kvintesencija sedamdesetih je da je – pored činjenice da su ovo bili superherojski stripovi ali bez „pravih“ superheroja, sa ozbiljnim naklonom etničkim i kulturnim manjinama u američkom društvu – na ovim stripovima radio sam krem Marvelovog talenta sedamdesetih Chris Claremont, Dave Cockrum, John Byrne… Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin. Evo par naslovnica:

Prvo broj 48 dok je ovo još bio samo Power Man, ali sa gostovanjem Iron Fista koje je najavljivalo skoro spajanje. Radili Gil Kane i Joe Sinott:

Onda broj pedeset, i prvi sa punim Power Man and Iron Fist brendingom. Ikonički crtež iz pera Davea Cockruma (tj. iz olovke. Tuš je radio Irv Watanabe):

Pa broj pedesetjedan gde, i pre nego što vidite potpis znate da je ovo crtao ko drugi do omiljeni Filipinac Ernie Chan (Chan je tuširao i crtež u samoj ovoj epizodi a koju je crtao Milanov omiljeni crtač Mike Zeck):

Chan je tušer i na sledećoj naslovnici ali je olovku radio Ron Wilson. Može se videti koliko je Chan bio „agresivan“ tušer jer ko god da je radio olovku prepoznaje se njegov rad:

Skačemo na broj 55 koji su radili Bob Layton i Joe Rubinstein:

Pa opet Bob Layton u sledećem broju, sa atmosferom i kompozicijom negde između Tentena i Jamesa Bonda:

I opet Layton u broju 58 sa Johnom Constanzom na tušu:

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s