Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-02-2020

Metalu se mora davati da bi se od metala dobijalo. Pa, da mu ga damo malo…

Na čelu blekmetalskog juriša je danas Ossaert, dvočlani nizozemski bend čiji je prvi album, Bedehuis jedna solidna pokazna vežba iz svedenosti. Čak i monotonije, u neku ruku ali ovde i u izvođenju a i u kompozicijama ipak ima dovoljno vatre da se stvari lepo zakuvaju. Daleko je ovaj album od nekog otkrovenja, ali nudi žestok, hipnotičan blek metal sa interesantnim pevanjem i jeftinom ali efektnom produkcijom:

https://argentorecords.bandcamp.com/album/bedehuis

Moju goruću predrasudu vezanu za britanski blek metal ove nedelje prilično efektno čelendžuju liverpulski Ninkharsag. Ovaj bend je prvi album izdao još 2015. godine a drugi se priprema za ovu, te je u sklopu tih priprema sada došao i ovaj singl, Discipline Through Black Sorcery. Tri pesme sirovog ali melodičnog, žestokog ali sofisticiranog zakucavanja, rekao bih, koje uspelo kanališu to interesovanje benda za okultno, magijsko i drevno. Zvuk je solidan mada treblovi paraju uši, ali generalno, bend ima dobar zvuk i razrađene aranžmane pa će se dopasti publici kojoj su grupe što samo zakucavaju bez milosti – dosadne.

https://ninkharsag.bandcamp.com/album/discipline-through-black-sorcery-single-album-teaser

Nedavno pominjani (i pohvaljeni) Goats of Doom imaju split singl sa davnije pominjanim Iku-Turso. Ikuinen Kuolema nudi dve pesme bučnog, hladnog ali i slatkog finskog blek metala koji je snimljen u studiju, ali zvuči kao da je pravljen u samom Mordoru.

https://iku-turso.bandcamp.com/album/ikuinen-kuolema

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/ikuinen-kuolema

I dalje smo u zemlji tisuću jezera za potrebe novog demo snimka (već drugog ove godine) jednočlanog projekta sg. 7 a koji se zove …jotta minä ymmärtäisin. Sam autor svoju muziku opisuje ovim rečima: „Lo-fi music celebrating the fall of heaven. Hymns for Satan and Death.“ i to je, nadam se dovoljno da vam razgori pažnju. Naravno, ovo jeste lo-fi ako ga poredite sa visokoprofilnim blek metal sastavima, no u poređenju sa trešom koji svakog dana izbacuje poplava po bandcampu, sg. 7 zvuči vrlo profi. Ovo je izuzetno prijatan (ako volite sirovost i vrištanje) blek metal sa folklornom oštricom i mada je napravljen 2020. godine, mogao je zaista nastati bilo kada u poslednjih 40 godina. Intimno, sirovo, prelepo.

https://sinisterghoul.bandcamp.com/album/jotta-min-ymm-rt-isin

Poljaci Profeci, na svom debi albumu Matecznik zvuče istovremeno i epski i meditativno, što je dobra kombinacija. I ovde ima folk elemenata u detaljima ali na površini je pre svega topli, tipično poljski, rekao bih, blek metal jakih molskih emocija i glasne, ali u ovom slučaju i prilično spore svirke. Profeci brže delove koriste tek kao jedan od elemenata muzike i njihov blek metal je refleksivniji i kontemplativniji od onog što ja inače slušam. Ali je dobar:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/matecznik

Nemci, Nawaharjan, na svom debi albumu, Lokabrenna, takođe sviraju prilično odmerenim tempom ali njihova muzika je manje meditativna, više mišićava, utemeljena u paganskom buntu i, kako sami kažu, antikosmičkoj filozofiji. Sve je to pompezno i, ah, čak i pretenciozno, ali zvuči zdravo.

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/nawaharjan-lokabrenna

Zato Finci Mimorium na svom drugom albumu, Blood of Qayin zvuče kao da dolaze iz samog pakla. Ovo je prilično klasična skandinavska ponuda: urlanje, testerisanje, okultne melodije, blastbitovi, kao iz bakine kuhunje, a dobar i samo malo kavernozan miks svemu daje tu crtu košmarnog koja ga zaokružuje i preporučuje za mnogaja slušanja:

https://mimorium.bandcamp.com/album/blood-of-qayin

Grčku čast ove nedelje brani jednočlani Primeval Mass čiji je četvrti album, Nine Altars vrlo šarmantan omaž ranom blek metal heroizmu oamdesetih godina, samo sa tipično helenskim uhom za harmoniju. Orth, jedini član benda i autor sve muzike je pritom i veoma, veoma dobar na svim instrumentima, kreirajući zarazne, trešerske songove opakih rifova i punokrvnih solaža, a koji pritom zvuče veoma živo na ime svih bubnjarskih bravura i gitarskih vinjeta koje čovek uvaljuje sa skoro bezobraznom lakoćom u skoro svaki takt. Da su se Motorhead, Possessed, Iron Maiden, Bathory i Venom susreli na orgiji na nekom grčom ostrvu, nastao bi Primeval Mass. Obavezno:

https://primevalmass.bandcamp.com/album/nine-altars

Meksički Símbolos Ocultos je na svom EP-ju Siglos Antiguos meni neodoljivo simpatičan jer je ovo sirov, žestok a opet melodičan blek metal sa puno interesantnih ideja ali i jednim interesantnim spojem old school osnove i savremenije nadgradnje. Odličan početak za ovaj, pretpostaviću jednočlani projekat. A tek fotografija!

https://simbolosocultos.bandcamp.com/album/siglos-antiguos-album

Poljski projekat Sovran zvuči vrlo sirovo na debi albumu Exitus Letalis, ali ovo je, kad se bolje posluša, prilično ubedljiva, lična, intimna, ali bučna i energična svirka koja klasičan blek metal uspeva da približi nekakvom alternativnom roku a da se ne izgubi u post-metal bespućima. Demo kvalitet snimka samo dodaje na autentičnosti:

https://szamot666.bandcamp.com/album/exitus-letalis-2

Iz Japana dolaze 捜血鬼 i ovo je projekat koji spaja brljiv, neobičan blek metal sa japanskim tradicionalnim instrumentima. Quest for Blood zvuči kao da deca u obdaništu džemuju sa loopovima metal muzike koju je neka vaspitačica nesmotreno pustila preko razglasa, ali ovo ima dosta šarma, makar za jedno slušanje:

https://zerodimensionalrecords.bandcamp.com/album/quest-for-blood

Prošle nedelje sam ga preskočio ali mi je ove opet uleteo u rotaciju i nekako mi se, na drugo slušanje, više dopao, pa evo ga sada: debi album francuskog jednočlanog projekta Cénotaphe iza koga stoji studijski snimatelj i multiinstrumentalista Fog the Necropope. Kako već Francuzi znaju, Monte Verità je ekscentrična ali ekspresivna, zapravo vrlo maštovita ploča puna prijatnih iznenađenja sa pevljivim momentima sred opakog prebijanja. Lepo:

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/monte-verit

Iz Rejkjavika u sprintu stižu Vetur sa svojim drugim albumom, Vist i ovo je vrlo moderan, čak malo avangardan blek metal superdisciplinovane, vrlo tehničke svrike koja, ipak, ima dušu. Vetur umeju da iskombinuju folki momente sa čistim metal prebijanjem i da u matematičku preciznost unesu dovoljno ljudskog da vas dotaknu u srce. Odličan album zrelog, modernog benda:

https://veturicelandofficial.bandcamp.com/album/vist

Što se stonera tiče, moraćemo da naučimo da se nekako snalazimo bez doprinosa kanala Stoned Meadow of Doom na JuTjubu jer je Clint, njegov vlasnik, uspeo da spoji nekoliko kontroverzi u jednu (uključujući antisemitizam – iz zajebancije, kaže on – ali i vređanje bendova (sa sve bacanjem uvreda da su „pederi“, ko da smo u osnovnoj školi) i drugih kanala) pa se to ove nedlje, posle dosta drame, materijalizovalo u skoro potpuno čišćenje njegovih JuTjub kanala od muzike. Bendovi, reklo bi se, ne žele da imaju ništa s njim u ovom trenutku. Dobro, izdržaćemo, metal je ipak jači od svega toga.

Za početak, Shadow Witch iz Kingstona (ali u Njujorku) imaju treći album, Under the Shadow of a Witch i samo potvrđuju ono što pre neki dan reče jedna moja onlajn poznanica: ako bend ima reč „witch“ u imenu, nemoguće je da bude loš. Under the Shadow of a Witch je odličan, ODLIČAN hevi metal/ stoner rok/ hard rok na tragu Sabata ali i Parpla. Mislim, basista David Pannullo peva kao Gillan a meni je to dovoljno da se naježim svaki put kad otvori usta. Muzika je masni, bluzirani, žestoki heavy rock kakav je rađen i sedamdesetih i osamdesetih, ali ne zvuči retro jer je – pa, tr00. Ovde se dobro čuje da bend ne pokušava da imitira nekog drugog niti da, nedobog svira sa određenom demografijom na nišanu, već da je ovo muzika koja iz muzičara izlazi prirodno i na sve otvore. Dobro producirano, izuzetno zrelo aranžirano, ovo je album kakav se samo poželeti može i, da budem iskren, kakav nam je bio potreban u ovom trenutku – da podseti da je „klasični“ metal mnogo više od imitacije ’80s predložaka i da je, kao i u svemu, i u njemu najvažnija autentičnost.

https://shadowwitch.bandcamp.com/album/under-the-shadow-of-a-witch

Grci iz Patrasa, ΦΑΚΑ imaju fenomenalan prvi album, Κρίση Πανικού. Očigledno, pošto je naziv ploče na Grčkom a omot je, očigledno slupan za tri minuta u piratskom fotošopu, nije teško pomisliti a) da ovaj bend apsolutno boli kurac za „slavu“ i popularnost i b) da je u pitanju nekakav sobni shitposting/ memecore projekat. E, pa, za ovo drugo smo u krivu. A ovo prvo je očigledno posledica vrlo pankerskog stava benda koji, kad smo već kod toga i svira muziku koja je barem isto onoliko pank koliko i metal. Zapravo,  Κρίση Πανικού je ploča odličnog psihodeličnog roka sa naklonima i pank i metal ekstrapolacijama ove muzike, ali i sa majstorskim skretanjima u pop, fank, pa i nešto malo bluza. Bend je ekstremno vešt sa instrumentima i aranžiranjem a da potpuno izbegava „progresivističko“ kurčenje kakvo je često stigma zapadnjačkih metal bendova koji, jelte, znaju da sviraju. Povrh svega, lep miks koji dopušta da se čuje ta gomila instrumenata i zvukova koje bend umešno koristi. Snimiti ovakav debi album je privilegija ali i obaveza i pitam se šta nam ΦΑΚΑ pripremaju za budućnost. Obavezno:

https://faka.bandcamp.com/releases?fbclid=IwAR1F7NMSGh0tGZO8vaNKqc58QcJK3nGYwVUeE8J7Eyu_gcP0k1RsT_Y2Lgs

Kalifornijski Sigmund Freud ne svira metal, ali na njihovom albumu Skyfall izašlom početkom meseca ima i metala sred sve te maštovite i sjajno aranžirane kinematske muzike koju bend autoritativno provlači. Skyfall je nominalno psihodelični rok ali ovo prevashodno zvuči kao saundtrak za film koji možda ne bi osvojio oskara ali bi se o njemu pričalo decenijama.

https://sigmundfried.bandcamp.com/album/skyfall

Solunci Kohana imaju EP Blaze i ovo su tri pesme teške, distorzirane rokčine. Bend sebi pripisuje stoner-grunge žanr i ovo je okej u pogledu prve i treće pesme na EP-ju koje su i melodične i pevljive i, ako volite ’90s Sijetl zvuk, mogu vam se veoma dopasti. Ali druga, Purple Rain je 12 minuta psihodelije i buke i meni je apsolutni hajlajt izdanja:

https://kohana.bandcamp.com/releases

Norveški Bismarck ima singl, The Seer, masterovao ga je Jim Plotkin i, kako već oćekujete od bilo čega iz orbite čoveka koji je napravio Khanate, ovo je TEŠKO i klaustrofobično ali i keči. Bismarck su doom metalci bez gotskih ali i bez psihodeličnih ambicija, njihova muzika je samo težina, distorzija i pomrčina. Lepo.

https://bismarck.bandcamp.com/track/the-seer

https://youtu.be/b0_8BMnubfI

The Spacelords su Nijemci i njihov četvrti studijski album, Spaceflowers, nastavlja sigurnu putanju duboke psihodelije koju bend baštini pola decenije. Ovo je hipnotička, opojna muzika prepuna efekata i kosmičke atmosfere, baš kako treba da bude, sa dugačkim pesmama, tvrdim zvukom ali dovoljno prozračnim miksom i bez pevanja, tako da ritualni, vremeplovni kvalitet svirke bude pojačan do maksimuma. Bend u ovom trenutku celu svoju diskografiju prodaje za svega 30 Evra i ima moje najtoplije preporuke za svakog ko voli psihodelični space rock:

https://thespacelords1.bandcamp.com/album/spaceflowers

Teksašani, Lord Buffalo, najavljuju svoj novi album (koji izlazi narednog meseca) singlom Halle Berry i, oh, pa, odlično je to. Nije metal, više je Amerikana, ali je heavy, psihodelično, opojno, bluzirano i vredi čuti:

https://youtu.be/Rniv3DpbSzE

https://lord-buffalo.bandcamp.com/album/tohu-wa-bohu-album

Poćetkom meseca i portugalski bend Desert Mammooth je izbacio svoj živi album, Seed to Stoned i ovo je, malo siroviji zvuk na stranu, odličan psihodelični, instrumentalni stoner metal uz koji se može fino plutati i pušiti hašiš ako tome inklinirate. A i za nas strejtere, ovo je prilično dobro:

https://desertmammooth.bandcamp.com/album/seed-to-stoned

Minhenski Mindcrawler na albumu Lost Orbiter imaju MONSTRUOZNO težak zvuk. Koji je skoro pa bolji od njihove muzike koja kombinuje psihodeliju, doom metal i malo space rock ambicija. Nisu rđavi Mindcrawler, pogotovo ako volite raspevaniji psych metal.

https://mindcrawler.bandcamp.com/album/lost-orbiter

Atinjani Loud Silence imaju debi album, Elements i ovo je vrlo bučan „heavy alternative rock“ po već ustaljenom grčkom receptu, sa malo grandža, malo stonera i mnogo autoritativne svirke. Prebučno masterovano, ali dobro:

https://loudsilenceband.bandcamp.com/album/elements

Leaden Fumes su tri užasnoizgledajuća Nijemca iz Berlina (AKO SU UOPŠTE NEMCI SA ONAKVIM FACAMA!!!) ali njihov prvi album, Abandon Ship je solidna kolekcija teške psihodelije sa doom metal elementima. Kad bend peva, ovo je sirovo i derački, ali većinu vremena ovo je teška, instrumentalna metal hipnoza:

https://leadenfumes.bandcamp.com/album/abandon-ship

https://youtu.be/HrZspCaW1xM

Malo ćiriličnog (doom) metala dobijamo od makedonskog dua Lucent čiji istoimeni album prolazi kroz vrlo širok spektar uticaja, dotičući se Paradise Losta, „makedonske gotike“ ali i sasvim klasičnog roka (Разлика, recimo, zvuči kao Robert Nemeček koji džemuje sa Yu Grupom, ali u modernom miksu). Istini za volju, ovo je mahom previše „komercijalno“ za moj ukus ali Lucent su veoma dobri u ovome što rade pa ako ste potencijalno njihova publika, odvojite uho:

https://youtu.be/f_oxsaWMino

Mondo Generator su konačno dropovali album Fuck It i ovo je, kako smo i očekivali, prljava, žestoka, vrlo pankerska ploča rokenrola koji se slobodo šeta između psihodelije, panka i stoner metala i biće zanimljiva svakome svakog ko je ikada volio Poison Idea, Motorhead, Turbonegro ili Dwarves:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-fuck-it

Filipinski Gapang su izbacili prvi album i Kontrasismo je uživo snimljena, vrlo bučna ploča sludge zakucavanja sa lepljivim, teškim rifovima, urlajućim pevačem i bubnjevima koji biju pravo u teme. Sve je to prebučno i sam snimak je distorziran od jačine signala i normalan čovek verovatno ovo ne može da presluša u jednom sedenju, ali Gapang su dobri i imaju gruv i ovo je zapravo prilično simpatičan album snimljen na najgori moguć način.

https://mindplightrecordings.bandcamp.com/album/kontrasismo

Vrlo brutalan, avangardni doom metal dobijamo na albumu Self Punishment, a koji je drugi za rusku postavu Relic Point. Ovo definitivno nije muzika za pušenje opijata niti za obožavanje Black Sabbath već užasan, dešperatan komad paklene buke koji pokušava da vidi koliko dugo može da se svira jedna nota pre nego što svi, i publika i članovi benda, izvrše samoubistvo. Ali to vrlo dobro radi posao i Relic Point sviraju vrlo primalnu, vrlo umetnički sirovu ali fascinantnu metal muziku što resetuje čula i podseća da je nekada manje zaista više, pogotovo kad se svira jačinom od milion decibela:

https://relicpoint.bandcamp.com/album/self-punishment

Francuzi Deliverance su solidni na drugom albumu, Holocaust 26:1-46 kombinujući sludge i doom metal prljavštinu i sporost sa black metal sirovošću. Rifovi su ovde čist sludge, težina i sporost su doom, a black metal  svemu – pored vrištavih vokala – daje dozu rasipničkog ludila kakvo lepo stoji bendu. Vredi čuti:

https://deadlight.bandcamp.com/album/holocaust-26-1-46

Vrlo bučan post-blek metal nude sijetlski Izthmi na debi albumu, The Arrows of Our Ways. Meni se ovo prilično dopada jer se bend trudi i oko rifova i oko aranžmana i nije u pitanju samo shoegaze sa vrištanjem. No, album ima taj, za ovaj žanr sasvim standardan iskomprimovani mastering pa je ploča, ionako dugačka, zbog njega naporna za slušanje. No, Izthmi su maštoviti, vrlo kvalitetni i imaju svoj zvuk i ovo vredi slušati pomalo i na silu:

https://izthmiseattle.bandcamp.com/album/the-arrows-of-our-ways

Početkom meseca izašao je i treći album bremenskog jednočlanog spid/ blek metal projekta Lucifuge, koji se zove The One Great Curse. Inspirisan ranim Venomom i Bathoryjem, Lucifuge je, muzički, vrlo simpatičan koktel dobrih rifova, sirovih vokala i borbenog tempa. Ono što kod ovakve muzike, doduše, moram da zamerim je prekomprimovan master koji je čini malo težom za slušanje ali generalno, ovo je prijatan omaž originatorima ekstremnog metala, sirov i iz srca, ali ne prostački niti primitivan:

https://lucifuge666.bandcamp.com/album/the-one-great-curse

Runescarred iz Teksasa su na svom debi albumu, The Distant Infinite lepo iskombinovali thrashersku energiju sa malo progresive i klasičnog heavy metala za koktel koji osvaja na prvi ugriz odlično napisanim pesmama i žestinom. Ovo je bend koji ne uspevate da strpate ni u jednu pripremljenu fioku dok slušate kako pesma po pesma vešto izbegava sve žanrovske stereotipe i album, na kraju bude jedna ekspresivna, snažna kolekcija iskaza i pamtljivih pesama. Nije sve savršeno, prva polovina albuma je ipak jača od druge, ali svejedno, vrlo dobar, ubedljiv debi.

https://runescarred.bandcamp.com/album/the-distant-infinite

Portugalski Necrobode na svom prvencu, Sob o Feitiço do Necrobode provlače vrlo prljav, razmazan black/ death metal koji simpatično priziva haos i opasnost kakve su osamdesetih i ranih devedesetih donosili originatori ovakvog zvuka, ali nisu na nivou savremenih majstora što operišu u sličnim vodama. Necrobode su negde u drugom redu iza Archgoat ili Slutvomit, što je sasvim časno mesto da se na njemu bude, ali ostaje žal što bend ne uspeva da se izdvoji nečim svojim:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/necrobode-sob-o-feiti-o-do-necrobode

Za dobar primerak brutalnog death metal zvuka imamo drugi album kijevskih Schizogen, a koji se zove Spawn of Almighty Essence. Schizogen su vrlo, vrlo derivativni u svom izrazu, sa očiglednim dugovima Cryptopsyju, Suffocationu i mnogim drugim savremenijim bendovima, ali ponekada samo želite da čujete nešto što već poznate elemente rekombinuje sa veštinom i autoritetom i Spawn of Almighty Essence je baš ovo – album rafalnih blastbitova, gitarskih flažoleta, izlomljenih aranžmana, zvonke bas-gitare i zverskog, grlenog vokala. Schizogen se ne zamaraju izmišljanjem tople vode ali ono što rade je vrlo korektno:

https://schizogen.bandcamp.com/album/spawn-of-almighty-essence

Posle skoro deset godina rada i snimanja, belgijski Slaughter Messiah imaju prvi album i Cursed to the Pyre je dopadljiva ploča black-thrash usmerenja, sa prijatno old school naklonom (slušajte taj vokal!!!) ali i kvalitetnom svirkom, dobrim rifovima i puno energije. Kad „blackened thrash“ znači da ćete obraćati jednako pažnje na kvalitet rifova kao i na brzinu kojom ćete svirati, potencijal da nastane dobra muzika je visok. Slaughter Messiah prvim albumom potvrđuju da dekada pripremanja nije bila uzaludna:

https://youtu.be/Q8msgZ0kVro

Izašao je novi Ozzy Osbourne i, mada Ordinary Man teško da će za pedeset godina biti smatran kamenom-međašem popularne muzike kao što je bio prvi album Black Sabbath koji OVE godine puni pola veka postojanja, ipak je lepo videti da je Ozzy i dalje živ i, pa, živahan. Čovek koji je u svoj organizam uneo svaku drogu ikada napravljenu na ovoj planeti, koji vuče dijagnozu Parkinsonove bolesti od 2003. godine i već je decenijama u braku sa Sahron naprosto ne bi trebalo da u 2020. godini može da napravi album koji je, ipak, zabavan i ozijevski autentičan. Pričamo o glasu koji je uspostavio metal kakav poznajemo i Ozzyja on, iznenađujuće, i dalje odlično služi a Ozzy uspeva da na ploči izvuče i nekoliko momenata autentične elegije dok se osvrće na svoj život i karijeru. Ono što je zanimljivo je da je ploča zapravo napravljena za nekoliko dana u studiju sa malim bendom (Duff McKagan, Chad Smith i Andrew Watt) i ovo joj daje i jake i slabe strane: s jedne strane ovde ima vitalnosti i spontanosti koja ne bi mogla da opstane u nekoj strože postavljenoj, ozbiljnoj produkcijskoj konstrukciji, ali sa druge, bend i Ozzy se dobar deo vremena zadovoljavaju oslanjanjem na proverene fore i izbor prepoznatljivih ozijevskih oruđa iz poluvekovne karijere. Nikako klasik, dakle, ali, ponoviću, meni je drago da je Ozzy i dalje živ i da zvuči iznenađujuće dinamično.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n3lOLF85jSMEMjDLqYAoiISkQCiv23H1w

Hoću reći, uporedimo ga sa novim solo albumom Saxonovog pevača Biffa Byforda, School of Hard Knocks koji, iako ima šarma, zvuči agresivno starinski većinu vremena. Dok kod Ozzyja imamo utisak da je grupa napaljenih muzičara uletela u šefov katalog i smišlja nove načine kako da preko noći iskoristi što više materijala može, Biffov album je kao da je neki savremeni producent seo u vremeplov i iskopao nepoznat bend iz 1986. godine da mu spravi generičku heavy ploču za top liste. Ali ne za visoke pozicija na istima. School of Hard Knocks je middle of the road metal za stariju generaciju koji profitira od dobrog zvuka i, ipak, Biffovog moćnog vokala, ali ga oscilovanje između generičkog epskijeg pristupa (The Pit and the Pendulum) i generičkog pop-metal rada u singolovima ne drži dovoljno jako da bude više od potvrde da je Biff i dalje među nama i da voli klasični metal. No, dobro, slušljivo je:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_klVoy_GvMroUmdY6jfFkBtJJ_24MlHuDk

Nemački hardcore thrash bend HPSS ima istoimeni debi album i ako ste ikada voleli haotični finski hardkor ili švedske produkte tipa ranog Anti-Cimex, Mob 47 ili, dakako, Shitlickers, ovo je za vas. HPSS su prljavi, energični, efikasni i imaju 23 pesme odvratnog treširanja na albumu. Baš kako treba:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/hpss-st

https://hpss.bandcamp.com/album/hpss

Belgijski TerrifianT su izbacili prvi, isto istoimeni album i ovo je simpatična interpretacija NOWBHM klasike, sa interesantnim, mada i za mnoge, poštujem, iritantnim vokalom i solidnim rifovima. Bend svira korektan heavy rock sa dobrom produkcijom i zvuči živo, što je interesantan kontrast u odnosu na gore opisane albume Ozzyja Osbournea i Biffa Byforda, a divizivno pevanje je svakako tu da makar skrene pažnju i pokrene diskusiju. Dobre pesme i dosta široko shvatanje žanra od ovih Belgijanaca:

https://terrifiant.bandcamp.com/album/terrifiant

https://www.youtube.com/watch?v=2uhXZWbvWUo

Throne of Iron su kvartet igrača Dungeons and Dragons iz Indijane i njihov debi album, Adventure One je prepun referenci na RPG igre i fentezi trope generalno. Što se uklapa uz njihov brend klasičnog heavy zvuka sa lepim, melodičnim rifovima i herojskim pevanjem. Bendu svakako fali malo šlifa i ovo je moglo da bude bolje miksovano pa pričamo o u najboljem slučaju drugorazrednom albumu klasične heavy svirke. Ali simpatično je:

https://throneofiron.bandcamp.com/album/adventure-one

Španci Slowburn su, pak, vrlo ubedljivi na svom novom albumu, Rock’n’Roll Rats. I ovo je, uslovno rečeno, drugorazredni heavy metal iz osamdesetih ali ga Slowburn sviraju prvorazredno, gubeći priliku da sede u biznis klasi samo utoliko što je njihov metal napravljen katalogizacijom onoga što su ljudi radili pre tri i po decenije i zatim interpretacijom tog kataloga. Ali Slowburn očigledno veoma uživaju u ovome što rade i odlični su, nudeći klasičan heavy metal sa velikim autoritetom i veštinom:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/rocknroll-rats

https://youtu.be/vAThkN2Al-Y

Isto iz Španije stiže Altair, solo projekat Carlosa Pereza iz Sevilje, a koji je na EP-ju Nemesis spravio šest pesama klasičnog heavy ugođaja i, s obzirom da je sve radio jedan čovek, impresivno kvalitetne izvedbe. Produkcija jeste malo „kompjuterska“ ali ovo su dobre pesme a Carlos zapravo vrlo simpatično peva i ne mogu da ne preporučim ovo za slušanje, posebno uz vrlo solidan kaver King Diamonda pri kraju:

https://altairmetal.bandcamp.com/album/nemesis

Brazilski Nightwölf je vrlo dopadljiv u svom NWOBHM žaketu na EP-ju Unleash the Beast. Nightwölf nude žestoku svirku, jake rifove i cheesy tematiku, dopunjeno visokim vokalima i raspusnim soliranjem i ovo je odlično prvo predstavljanje publici. Ko voi Priest, Krokus, Accept ili Dia, imaće šta da čuje:

https://nightwolfmetal.bandcamp.com/releases

Nešto modernije – ali i sa određene strane smešnije – stiže nam iz Rusije. Wanyk je solo projekat Ivana Fomičeva koji, sudeći po omotu, ne izbiva iz teretane, pa mu je i muzika takva, za dizanje gvožđa i pumpanje testosterona. EP  Революционный Подход (EP) zapravo kombinuje death metal sa malo groove i hardcore elemenata da spravi jednu besnu, bučnu, ali prilično napaljujuću smešu gotovo karikaturalno muževne muzike. Meni je to, kakvog li iznenađenja, simpatično:

https://wanyk.bandcamp.com/album/ep

Osrednji thrash metal dobijamo od strane Frajburžana Lucretia čiji je drugi album, Dead End, procesija relativno prepoznatljivih fora i ne naročito upečatljivog pevanja. No, Lucretia sviraju dobro i ovo je žestoka ploča koja, zapravo, postaje bolja što dalje u njoj idete, kao da se bend trudio da bolje pesme ostavi za kasnije. Pošteno. Da promene pevača i ovo će biti vrlo pristojno:

https://lucretia2.bandcamp.com/album/dead-end-2

Jendako osrednji su The Last Fatamorgana iz Indonezije na svom EP-ju  Extinction Aggression ali i ovo je dopadljiv thrash u sudaru sa groove metalom. Bend svira čisto i precizno i ima jedan ubedljiv stav i dobar zvuk, a pesme, iako nisu VRHUNSKE, imaju svoj asortiman napaljivih fora što targetirana publika svakako ume da ceni. EP zatvara vrlo autoritativan kaver Sepulturine Biotech is Godzilla i nemam zamerki sem na pevanje koje je moglo da bude jače.

https://thelastfatamorgana.bandcamp.com/album/extinction-aggression

U moru karikiranih slamming death metal bendova koji se trude da zvuče kao da nisu sa ove planete, čovek pomalo zaboravi da ova muzika može da zvuči i živo i istinski ekspresivno. Caldonia iz Pitsburga mešaju slam sa malo thrash i hardcore elemenata i zvuče prirodno, kao ljudi sa emocijama koji ih izražavaju kroz muziku. Vrlo osvežavajuće. EP The Collapse ima četiri pesme i vrlo je pristojno snimljen.

https://caldoniametal.bandcamp.com/album/the-collapse

U retkoj prilici da pohvalim nešto iz deathcore ponude evo nama EP-ja The Deliverance sastava Sacrificing Ellen iz Sent Luisa. Bend, priznajem, ima grozno, tipično deathcore ime, ali muzički je meni ovo dopadljivo sa malo blackened deatchore šmeka koji farba solidno brutalni, na prostom death metalu zasnovani zvuk. Bend koristi sve klasične deathcore sastojke u svojoj muzici i pesme im nisu NAROČITO ingeniozno sklopljene, ali ovde ima dosta besa i zdrave svirke koja je možda sada malo i zastarela s obzirom na preovlađujuće žanrovske trendove, ali meni je to simpatično:

https://sacrificingellen.bandcamp.com/album/the-deliverance

Sangue de Bode iz Rio de žaneira na svom debi albumu  A Sombra que me acompanhava era a mesma do Diabo (znam, ludaci, a vidite omot) sviraju nekakav crossover thrash metal sa  kratkim pesmama, srednjim tempom a ipak eksplozivnim efektom. Simpatično je ovo i ima tu latino energiju kakvu vezujemo za južnoamerički metal:

https://sanguedebode.bandcamp.com/album/a-sombra-que-me-acompanhava-era-a-mesma-do-diabo

Pristojan deathgrind nam stiže iz Alberte posredstvom EP-ja Sadistic Intent benda Omnipotence. Omnipotence nisu nikakvi inovatori ali njihova muzika je kvalitetno odsvirana i ima šmeka. Mnogo više od prosečnog deathgrinda koji se da danas čuti, dodaću:

https://omnipotencegrind.bandcamp.com/album/sadistic-intent

Budimpeštanski Deprived of Salvation su se, kažu, napili na roštilju i dogovorili se da osnuju old school death metal bend. Manje od godinu dana kasnije, evo ih sa debi albumom, Destination: Decay i ovo je vrlo pristojno mada INTENZIVNO detivativno. Deprived of Salvation bestidno kradu od Dismember i njihove rodbine ali makar sviraju kvalitetno. Vidi se da ovo nisu deca već iskusni, matori ljudi koji vole to što rade ali i znaju ŠTA rade. Da je album samo malo manje spljeskan u masteru ovo bi bilo izvrsno:

https://deprivedofsalvation.bandcamp.com/album/destination-decay

Kanadski Dead Animal na svom istoimenom demu zvuče vrlo besno, vrlo RAZJARENO u muzici koja je nominalno grindcore ali ima pesme od skoro šest minuta i nalazi se negde između Iron Monkey sludge nasilja i grinderske nervoze. Ako im je ovo tek demo, pa, album će da nas oduva:

https://deadanimal.bandcamp.com/album/dead-animal-demo

Our Dark Domains su bend članova Morgana Lefay i Seance a na singlu Project No. 1 sviraju pesme nastale još dok su Morgana Lefay bili aktivni. Dve su to pesme solidnog hevi metala sa malo power elemenata i tipično švedskom težinom. Pristojno:

https://ourdarkdomains.bandcamp.com/album/project-no-1

Jednočlani kalifornijski projekat Justifiable Treason spaja nekoliko vrlo ’80s stilova u jednu sasvim savremenu celinu na EP-ju Right Betweeen the Eyes. Ovo je producirano vrlo diskutabilno i uspeva da ima i previše komprimovan i previše tih master u isto vreme, ali je muzika uzbudljiva, besna i eksplozivna smeša hardcore thrasha, metala, industriala… Da ovo ponovo snimi ali sa pravim producentom, Justifiable Treason bi mogao da računa na vrlo dobre ocene:

https://justifiabletreason.bandcamp.com/album/right-between-the-eyes-ep

Seulski Duoxini, pak, ima vrlo solidnu produkciju koja se odlično uklapa uz njihov thrash metal na EP-ju Sins of Society. Korejci ovde zvuče relativno retro ali dobro i ubedljivo u tome što rade pa se preporučuje za ljubitelje thrasha kasnijih osamdesetih i ranih devedesetih:

https://duoxini.bandcamp.com/album/sins-of-society

Finski Ne Toiset Pojat su mi bili vrlo prijatno iznenađenje na svom EP-ju XES koji superiorno meša tvrdi metal zvuk, pank rok izvedbu i grindcore eksplozivnost. Ne Toiset Pojat imaju pankersku drčnost ali vrlo metalsku čvrstinu i disciplinu i to se odlično meša u pesmama koje su brze, ultražestoke i ne gube se u istraživanjima žanrovskih stereotipa već biju stalno novim idejama i urnebesno jakim hardkor stavom. Moćno!!!!

https://netoisetpojat.bandcamp.com/album/xes-ep-2020

Završimo sa novim albumom finskih Antipope. Apostle of Infinite Joy, peti album ovog benda je do sada njihova najinteresantnija ploča na kojoj se mire progresivističke ambicije i sa jedne strane zreli, skoro pa televizični metal zvuk, a sa druge, bogami, vrlo autoritativni izleti u ekstremni metal. Antipope sebe nominalno teguju kao progresivni industrial metal bend, ali Apostle of Infinite Joy ide daleko preko ovih granica i nudi vrlo pitke, pa skoro pevljive pesme koje umeju da se podsete i black metal početaka ovog benda, ali i da iznenade odlascima u mekše, refleksivnije strane. Album je daleko PREGLASNO masterovan ali ovo mu je i najveći greh jer nudi intrigantnu i višeslojnu muziku za barem nekoliko slušanja.

https://antipope.bandcamp.com/album/apostle-of-infinite-joy