Pročitani stripovi: The Green Lantern/ Green Lantern: Blackstars

Kada je Grant Morrison negde 2018. godine najavio svoj novi angažman u DC-ju, serijal The Green Lantern, jedna od pomenutih ključnih ideja bila je da će ovo biti više „policijski procedural“, dakle, kako sam ja to protumačio, strip fokusiran na ideju da su Zelene svetiljke kosmički policajci koji se bave istragom, radom sa osumnjičenima i prikupljanjem dokaza, a zapravo ne vojska koja leti unaokolo i bije se s planetama, skače između paralelnih univerzuma i ima posla sa intergalaktičkim monstrumima koji jedu zvezde. Pošto je ovo, podsećamo, Grant Morrison, već prva epizoda novog serijala prikazuje pripadnika jedinica Zelenih svetiljki koji je inteligentni virus, u sedmoj epizodi Hal Jordan provodi popriličan vremenski period u sopstvenom prstenu koji pluta izgubljen u vakuumu dubokog kosmosa susrećući se (Jordan, ne prsten) sa psihodeličnim čarobnjacima i hodajućim ajkulama, u osmoj će iz sumnjivog lučkog stovarišta na američkoj Zapadnoj obali ispaliti strelu od čvrste svetlosti na atentatora parkiranog na svetloj strani Meseca, a u devetoj će upoznati hipi-verziju Green Lanterna iz univerzuma broj 47 u DC-jevom „glavnom“ multiverzumu.

The Green Lantern je, sudeći po raspoloživom dokaznom materijalu, Grant Morrison koji se veoma zabavlja dok ga piše dok se crtač, takođe iskusni Britanac Liam Sharp, veoma zabavlja dok ga crta. Štaviše, manična energija ovog serijala i gustina ideja po kvadratnom milimetru papira su toliki da ovo deluje kao strip u kome su se scenarista i crtač takmičili ko će onog drugog više da iznenadi dovitljivijim korišćenjem istorijske građe, smelijim preokretom, energičnijom promenom perspektive. Rezultat je svakako jedan od semantički najgušćih stripova koje DC u ovom trenutku izdaje i jedan od najboljih primera „čistog“ superherojskog stripa onako kako ga shvata jedan nezanemarljiv deo klasične čitalačke publike. Kako već deceniju papagajski ponavljam, Grant Morrison je postao neka vrsta Raše Popova superherojskog stripa a naročito njegove DC verzije, enciklopedista koji umesto da piše eseje kreira scenarije u kojima su svaka scena, svaka referenca, svaki preokret u nekakvom dijalogu sa istorijom i mitologijom dotičnog lika, univerzuma u kome on postoji, superherojskog žanra uopšte, i anglofonog stripa u globalu. The Green Lantern je dakle, nimalo ne sumnjajte, još jedan od onih stripova od kojih se vrednim, požrtvovanim nerdovima što pišu anotacije po internetu malo ukrute bradavice dok žmureći jecaju od zadovoljstva, kaleidoskop istorijske građe i polemika sa istorijatom Green Lantern mitosa koja je istovremeno i pametan, dinamičan superherojski strip sa povremeno simpatično staromodnim ekscesima.

Jasnoće radi, neka ovde stoji zabeleženo da je The Green Lantern zamišljen kao strip koji ide u sezonama. Ovo je nešto što nezavisni stripovi već izvesno vreme primenjuju, praveći pauze između svojih priča kako bi kreativni tim imao prilike da sve odradi u željenom kvalitetu a marketari se u dovoljnoj meri posvetili reklamiranju kolekcije, pa je tako i u DC-ju Morrison sada, koristeći svoj nemali uticaj, progurao ideju o tome da prvih 12 epizoda The Green Lantern čine prvu sezonu, nakon koje sledi pauza iza koje će nastupiti druga sezona. Tako je prva sezona završena negde u Oktobru, a druga kreće u Februaru i sve bi to delovalo razumno, logično i uredno, da se prva sezona završila na iole smislenom mestu i da zapravo između nismo imali trodelni miniserijal Green Lantern Blackstars koji je apsolutno integralni deo iste priče i neka vrsta stvarnog zaključka prve sezone.

Hoću da kažem, za mene su The Green Lantern i Green Lantern Blackstars sasvim očigledno deo istog narativnog kontinuuma – Blackstars na kraju krajeva nastavlja priču skoro odmah po okončanju dvanaeste epizode The Green Lantern, sa istim likovima, produžujući zaplet i dovodeći priču do logičnog raspleta – i razdela na sezone i usputni miniserijal je isključivo marketinška te je normalna publika valja ignorisati. Ovo je jedna, kontinuirana priča i videćemo tek kako i koliko će druga sezona zapravo ići sa nekim nezavisnim zapletom.

U ovom, pak, trenutku, ne mogu da se otmem jednoj kratkoj digresiji i prokomentarišem kako Morrison, koji naravno u DC-ju može da bira šta mu se radi, bira da ostavi svoj pečat prevashodno na najvažnijim DC likovima, pa smo tako posle rada na tekućim serijalima o Betmenu i Supermenu (gde je „ubio“ Betmena i Supermenu dao prepričavanje rane mladosti) videli i ribut Wonder Woman kroz dva Earth One grafička romana, a sada je svoju pažnju okrenuo ka Green Lantern. Hoću da kažem, kako je sve to bilo uglavnom impresivno i komercijalno sasvim uspelo, počinjem da se pitam ne da li će nego kada će Morrison da se dohvati Martian Manhuntera ili Aquamana i kakvim ćemo tek tu potresima svedočiti…

Elem, ono što je možda za mene bilo najveće iznenađenje kod The Green Lantern je da se Morrison zapravo smisleno nastavlja na serijal Hal Jordan and the Green Lantern Corps, završen ranije u 2018. godini (i prikazan na ovom istom topiku, doduše, pre završetka) i ne samo da preuzima Hala Jordana sa mesta na kome ga je Robert Venditti ostavio, nego i osnovu glavnog zapleta čini sukob sa neprijateljima koji dolaze iz istog šinjela kao oni u poslednjoj Vendittijevoj priči o Halu Jordanu. Doduše, Morrisonova vizija je toliko široka i divljački nesputana da je u The Green Lantern teško, pogotovo na prvo čitanje, držati se centralne niti radnje i bilo bi vam sasvim oprošteno ako biste na pola serijala zaboravili o čemu se ovde „u stvari“ radi, zavedeni neprebrojnim digresijama i preokretima koji, istina je, svi na kraju vode do finalne konfrontacije između Jordana i njegovih neprijatelja, ali, očekivano, vode sasvim zaobilaznim putanjama, pa se i ta finalna konfrontacija razrešava na sasvim neočekivane načine.

Ono što je neophodno imati na umu je svakako da Morrison već odavno ne piše puke superherojske akcione stripove – ako ih je ikada i pisao – i da su njegovi scenariji pažljivo konstruisane rasprave između različitih skupova simbola i istorijskih artefakta koji su stekli auru mita. Kada Liam Sharp u desetoj epizodi robotsku Zelenu svetiljku po imenu Stel (lik nastao još 1962. godine a poslednji put viđen u Ratu zelenih svetiljki 2011.) crta sa očiglednom aluzijom na Robocopa, ovo nije slučajno, pogotovo u sklopu gotovo uzgredno bačenih komentara stranu ranije o tome da Guardians of the Universe, „šefovi“ Zelenih svetiljki, namerno biraju Svetiljke bez emocija (dakle, pripadnike onih rasa koje nemaju endokrini sistem sličan onom kakav našoj, jelte, rasi, obezbeđuje osećanja) za misije koje mogu biti traumatične, kako bi uštedeli na eventualnoj terapiji. Ovo je skoro usputan geg i dalja grafička aluzija na kultni filmski serijal osamdesetih godina osim što u priči koja eksplicitno pokazuje kako Guardiansi navode jednu od Svetiljki na ubistvo jer to služi višem cilju (znate već, spasavanju kosmosa kakav poznajemo) ovo služi kao mesto na kome čitalac gotovo neočekivano biva ubačen u fliper refleksija i razmišljanja o tome da su Svetiljke na kraju dana zaista samo policija koja izvršava naređenja administracije koju, ako ćemo pošteno, niko nikada nije izabrao a koja sebi daje ogromna ovlašćenja, te da „neprijatelj“ u ovoj priči, koji nesumnjivo i sam radi neke ružne stvari, na kraju (istog tog) dana obećava ubedljiv univerzalni mir uz žrtve koje počinju da deluju sve prihvatljivije. The Green Lantern jeste priča o tome kako Hal Jordan spasava svemir, naravno, Morrison je suviše zaljubljen u klasičnu superherojštinu da bi u sebi pronašao anarhistički cinizam Alana Moora (koga je, uostalom, kako smo već pominjali, kocem držanim upravo od strane desetina Zelenih svetiljki, egzorcirao iz srca u Final Crisis), ali Škotlanđanin ovaj serijal bez ikakve sumnje postavlja kao pitanje o tome koja je zapravo funkcija sistema ako se na kraju dana ovaj oslanja na tvrdoglavu, ćudljivu i u toj ćudljivosti pouzdanu prirodu jednog jedinog, pa makar i tako ikoničkog individualca kakav je Hal Jordan.

Sharp Jordana, razume se, crta sa svim alfa-mužjačkim karakteristikama koje se danas vezuju uz ovaj lik, svog u širokim ramenima, izraženim abdominalnim mišićima, moćnim linijama vilice, sa jakom, valovitom smeđom kosom. Jordan je, ne zaboravimo to, pogotovo među starijom publikom, neka vrsta parije, najdosadnija Zelena svetiljka u istoriji stripova, varikinom izbeljeni četvrtasti kontejner testosterona čiji je civilni posao – test pilot za američke vazdušne snage – takoreći sažetak svih falusoidnih nesigurnosti dečaka-što-bi-da-budu-muškarci, i tokom osamdesetih i devedesetih godina uloženo je dosta rada da se u Jordanu nađe neka dodatna dubina a drugi likovi promovišu kao alternativa, poput pitoresknog Guyja Gardnera (nastalog još šezdesetih ali procvetalog osamdesetih pod Steveom Englehartom),  ili senzitivnog umetnika, Kylea Raynera. U vreme kada je Grant Morrison pisao Justice League of America u devedesetima, Rayner je bio taj koji će biti član JLA a Jordan je prolazio kroz svoju mračnu fazu (tehnički, jelte, bio je mrtav), odrađujući posao duha osvete pa će Geoff Johns (koji ga je u tu ulogu i postavio) tek svojim radom u dvehiljaditima rehabilitovati Jordana i vratiti ga u centar Green Lantern mitosa.

Jedna od velikih tema u Johnsovom Green Lantern radu su bile emocije i to kako se njihovo korišćenje ili njihova kontrola odražavaju na moći koje Svetiljke različitih boja imaju, a Vendittijev rad koji je došao nakon Johnsa je postavio temelje za Morrisonovu reimaginaciju u kojoj se u prvi plan ponovo stavlja volja a ne emocije. Prsten Zelenih svetiljki, alatka kojom pripadnici ovih jedinica kreiraju najrazličitije „predmete“ od čvrste (zelene) svetlosti, na kraju nije oružje emocija već oružje volje, emanacija suštastvene (makar po ničeovskim shvatanjima suštine) „ličnosti“ nosioca prstena i Hal Jordan je odabran za gotovo nemoguć zadatak pronalaženja krtice u sopstvenim redovima i spasavanja univerzuma od strašne zavere ne zato što je kreativan kao Kyle Rayner ili emotivno eksplozivan kao Guy Gardner (ili, jelte, dobar taktičar kao John Stewart) već, nagađate, zato što je tvrdoglav i narcisoidan do mere kada ovi nominalno negativni karakterni atributi postaju njegove najveće vrline. Jordan je, kraće rečeno, jedini koji ne može biti zaustavljen u svojoj misiji, ne može biti zaveden intelektualnim argumentima niti emotivnim ucenama jer ništa od svega toga njemu nije dovoljno značajno kao potvrda njegove sopstvene ličnosti. Hal Jordan je u ovom stripu ličnost koju negativci biraju da, koristeći „čudotvornu mašinu“, što je se sećamo iz Final Crisis, kreira univerzum u kome Green Lantern jedinice nikada nisu postojale, da rebutuje čitav svemir kako bi ga doveo u poziciju da bude pokoren od strane jedne moćne armije koja obećava mir svima koji joj izraze lojalnost – Jordan je ovde opet u centru zapleta jer samo on ima tu vrstu volje koja može da ovako nešto ovaploti i učini stvarnim.

Ali naravno Jordan je i suviše svojeglav i narcisoidan da bi bio ičija kučka, pa makar „kučka“ u ovom slučaju značilo „bračni drug vekovima stare vampirske grofice koja će se u nekom trenutku svog dugog života transformisati u kosmički entitet što se hrani zvezdama“. Jordan je u ovom stripu u toliko dubokom „cold“-u da je finalno razrešenje u Blackstars, u kome i sam priznaje da je imao dilemu da li da na kraju sledi filozofiju svojih neprijatelja a zatim objasni šta je U STVARI uradio kada su od njega tražili da rebutuje univerzum, ne samo šokantno nego i duhovito na onaj hladni, intelektualni način kakav očekujemo od Morrisona.

Utoliko, iako je ovo strip o Halu Jordanu – Zelenoj svetiljki koja to ostaje i nakon što je koncept Zelenih svetiljki sam Jordan svojeručno izbrisao iz postojanja i istorije – i drugim likovima u kome su likovi uglavnom skupovi istorijskih i metafikcionalnih fragmenata naracije i esejistike. Što svakako, ne mogu ovo da dovoljno naglasim,  može da bude pomalo odbojno za čitaoca koji priželjkuje „stvarne“ karakterizacije. Morrison, svakako, ume da se poigra sa karakterizacijama na sasvim zabavne pa i nestašne načine, recimo čitava jedna epizoda bavi se klasičnim o’neilovskim Green Lantern/ Green Arrow partnerstvom i deluje, ako ne čitate dovoljno pažljivo, kao tonalno i pripovedno sasvim odvojena od ostatka serijala, s obzirom da se dešava na staroj, dosadnoj Zemlji i bavi rešavanjem standardnog krimi-slučaja, ali ovde, kao i uvek, treba pretpostavljati da scenarista ispod teksta igra neku svoju dublju igru. Okupljanje Svetiljki iz nekoliko paralelnih univerzuma pred kraj prve sezone The Green Lantern i potraga za „Kosmičkim Gralom“ je prilika za još gegova (na primer zabavni odnos između Hala i Betmen-Svetiljke iz univerzuma broj 32), svakako, ali i vrlo komplikovana eksploracija različitih faceta Green Lantern karakterizacije, pogotovo one koja se vezuje za Hala Jordana. Košmarni neprijatelj Qwa-Man je, na kraju krajeva, samo verzija Hala Jordana iz najgoreg univerzuma – univerzuma antimaterije, ali Johnsov omiljeni negativac, Sinestro je u svojoj antimaterijskoj verziji erolflinovski šmeker koji, ako ne nosi baš sasvim beli šešir, ipak igra za pozitivce u ovoj svojoj inkarnaciji.

Morrison ovde pravi neke duboke zarone u sopstvene radove, čak i dok dobronamerno ali bez milosti komentariše i preoblikuje Johnsove koncepte, pa su tako „oružari“, kojima Qwa-Man pripada, nastali kao zametak ideje još u Justice League of America za vreme Morrisonovog rada, tamo bili tek puka skica a sada će, po svemu sudeći, igrati ogromnu ulogu u drugoj sezoni The Green Lantern.

No, Morrison, pored igranja sa mitosom Zelenih svetiljki i polemisanja sa njihovom sedamdesetogodišnjom istorijom kroz paralelne univerzume i vivisekciju karaktera Hala Jordana, igra, naravno, i JOŠ dublju igru. Uostalom, um koji je stajao iza Final Crisis, Multiverisity, Seven Soldiers ili Flex Mentallo nikada ne može biti zadovoljen samo jednim slojem apstrakcije, ma koliko on bio gust i kompleksan. Pažljivo čitanje The Green Lantern otkriva čitav dodatni, er, multiverzum* referenci i aluzija koje postavljaju ovaj serijal u tačku preseka nebrojenih aspekata DC-jeve istorije i šire popularne kulture. Morrison je opsednut pravilnostima, simetrijama, refleksijama – uostalom, Qwa-Man, koji je antimaterijalna verzija Hala Jordana čak i priča u obrnutim glasovima a leterer Tom Orzechowski se užasno zabavlja obrćući njegove proklamacije mržnje i agresivnosti (koje su, dakako, suprotnost pomalo nameštenoj, policijskoj službenosti Zelenih svetiljki) i puštajući obrnuta slova da ispadaju iz oblačića – i pored pričanja „glavne“ priče koja je i sama fragmentarni Frankenštajn pogleda na Green Lantern istorijat, on priča i dodatnu priču o poziciji superherojskog stripa u širem kontekstu i istoriji anglofone popularne kulture.
*Izvinjavam se

Tonalni tobogan na koji nas Morrison i Sharp vode nije lak za izdržati jer pogotovo nedovoljno pripremljen čitalac u prvom prolasku kroz strip neće umeti da se razabere među zaokretima između drame i komedije, parodije i aluzije. No, pažnja i istrajnost donose, kako to kod Morrisona zna da bude, velike prinose, pa je i potraga za detaljima koje Morrison i Sharp seju jakim zahvatima na skoro svakoj tabli nešto što stalno dovodi do novih otkrića. Tako, recimo, Sharp i Morrison, obojica potekli iz 2000AD kuhinje, nimalo prikriveno omažiraju specifični britanski i konkretno 2000AD pogled na satirični SF u ranim epizodama serijala, samo da bi finale sezone imalo jasnu aluziju na Dr Who-a i njegove Daleke. The Green Lantern prolazi kroz omaže Weird Western Tales, ima horor fazu sa jasnim gotskim obrisima (uostalom, Jordanova „mlada“, grofica Belzebeth je očigledno bazirana na Grofici Eržebet Batori, ali uz usputnu stanicu u Warrenovim horor stripovima, poglavito Vampirelli – koju je Morrison i pisao zajedno sa Markom Millarom, kasnije, u Dynamiteu), sedma epizoda je očigledan naklon Gaimanovoj verziji Sandmana i osobenim literarnim tehnikama koje je ovaj koristio, osma je već pomenuti team-up sa Green Arrowom koji reflektuje na političku osvešćenost superherojskog stripa iz ranih osamdesetih (poglavito, naravno, O’Neillov i Adamsov ikonički serijal Green Lantern/ Green Arrow) dok se deveta epizoda vraća unazad u sedamdesete i omažira divlju mačevalačku fantaziju Warlorda Mikea Grella.

Morrison i Sharp na ovaj način pripremaju građu koja će pokazati kako je „njihov“ Green Lantern izrastao iz svega što stoji u njihovim ličnim istorijama kao kreatora ali i konzumenata popularne kulture, te svega što je prethodilo modernom DC stripu i finale prve sezone je zaslepljujuća bujica likova, ideja, koncepata i preokreta koji obezbeđuju potrebne simetrije i refleksije.

Ali nije to lako isprocesovati i ponovo, naglašavam da je ovo strip pre svega za nekog već ozbiljno investiranog ne samo u Green Lantern mitos i likove – uostalom The Green Lantern koristi vrlo malo zajedničkih likova sa Vendittijevim serijalom koji mu je prethodio iako od njega uzima neke koncepte koje je, da bude jasno, Venditti već uzeo iz DC istorije – već i u tu intelektualnu razbibrigu seciranja DC istorije i traženja u njoj novih slojeva značenja i kulturnih relevantnosti.

Jedna od glavnih karakteristika ovog stripa je upravo koliko on odbija filmski ili literarni pripovedački postupak i tvrdo, bekompromisno se drži stripovske logike sa kompresijama vremena kakve ne funkcionišu u „pokretnim“ medijima i čestim degradiranjem teksta na proste emotivne i nedorečene reakcije likova dok se stvarna značenja scena vide iz slika. Konsekventno, ovo je ekstremno gust, komprimovan narativ koji svoje retke momente dekompresije koristi upravo kao punktuaciju i promenu brzine, signaliziranje da dolazimo do krešenda scena i narativnih niti – od toga kako u prvoj epizodi piratska pauk-devojka u svom bekstvu biva zaustavljena ogromnom količinom mukusa (koji nastupa kao posledica infekcije što ju je izazvao pomenuti virus-Zelena svetiljka), pa do scene sa prstenom što pluta u kosmosu u finalu sedme.

No, ovo su izrazito retka, vrlo oprezna koriščenja ovakvih tehnika, dok je ostatak narativa namerno lišen te vrste poentiranja i Sharp zapravo pravi vrlo manifestan napor da vreme komprimuje na način kako to mogu samo stripovi. I, dakle, stripovi, a ne slikarstvo, jer je korišćenje rasporeda kadrova po tabli povremeno naprosto genijalno u tome kako kontroliše protok vremena da se događaji koji se dešavaju simultano baš tako i iskuse – na primer kako na početku dvanaeste epizode Jordan doleće da spase Trilu Tru iz ruku svog antimaterijalnog dvojnika.

Drugde, simetrije koje sam pomenuo bivaju zazvane kroz fantastične prizore Oa, matične planete Guardiansa u prvoj epizodi, ali i simboliku svetiljke u sedmoj. Sharp je crtač koji nema ni najmanji problem da potpuno menja stilove od epizode do epizode, koristeći, recimo, uredni, „starinski“ pristup od osam kadrova po tabli za prvi deo priče šeste ešizode a zatim ga subvertirajući kada priča promeni ton. Naredna epizoda je sva u kadrovima koje uokviruje simbol svetiljke (i tamnim, snolikim tonovima kolora Stevea Oliffa koji i sam radi posao karijere u ovom serijalu), da bi ova posle nje mešala naturalistički adamsovski ključ sa psihodeličnim iskrivljenjima koja svoju apoteozu dobijaju u desetoj epizodu sa uvođenjem multiverzalnih Svetiljki i hvatanjem zaleta za pakleno finale. Sharp je briljantan u tome kako svakoj promeni smera i raspoloženja, svakom preokretu u kome se trijumf odjednom izmeće u poraz i obrnuto uspeva da odabere adekvatan ne samo stil već i pristup u kadriranju, nivou detalja, pre svega tom komprimovanju vremena da se efekat hladne, intelektualne rasprave koja se događa paralelno sa halucinogenim tripom u stripu čiji glavni junak ima moć da mislima promeni kompletnu istoriju univerzuma dovede do svog logičnog vrhunca. Xermanico (tj. Alejandro Germanico) koji je crtao Green Lantern Blackstars takođe odrađuje vrlo dobar posao ali Sharpov univerzalni stil je ono čime ovaj serijal osvaja svoj identitet.

Kad smo već kod Blackstars – ovi kosmički, hm, ratnici i osvajači su očigledna i svesna ekstrapolacija Darkstars, koncepta koji je originalno, u izvođenju njujorškog pisca naučne fantastike Michaela Jana Friedmana, tamo negde početkom devedesetih, i bio zamišljen kao direktna dekonstrukcija i namerna subverzija koncepta Zelenih svetiljki. Kontroleri, od kojih je jedan u samom centru The Green Lantern, su u Darkstars bili neka vrsta, tamnije, moralno mnogo sivlje verzije Guardiansa a sami Darkstars tvrđi, mračniji odgovor na Zelene svetiljke kao odabrane policijske snage za čitav univerzum.

Drugim rečima, od Morrisona se samo i može očekivati da uzme već postojeću dekonstrukciju a onda je dalje dekonstruiše dovodeći je u kontrast sa konceptom koga originalna dekonstrukcija dekonstruiše. The Green Lantern/ Blackstars kombo je utoliko razrešenje intelektualne rasprave stare skoro trideset godina, presecanje voljom Hala Jordana, čoveka koji je bio sa obe strane, uradio stvari koje drugi ne bi smeli čak i kada bi hteli i izašao sa kristalno jasnom vizijom zašto je manje zlo ponekada jedino dobro kome se možete nadati.

Napisao sam više od tri hiljade reči ali nisam siguran da sam uopšte rekao šta je zaista The Green Lantern. Sada već tipično za Morrisona, ovo je gust, toliko višeslojan tekst (u koji ovom prilikom ubrajam i crtež, da ne bude zabune) sa tolikim refleksijama, aluzijama, referencama, citatima, jukstapozicijama i ekstrapolacijama, da ga je nemoguće obuhvatiti jednim čitanjem ili, barem u okviru jednog običnog forumskog posta „potpuno“ opisati. Morrisona sam i sam često optuživao za pisanje eseja u strip-formi i The Green Lantern nije ni slučajno sasvim oslobođen ovog poroka. No, Sharpov urnebesno energični crtež ali i taj osećaj kreativne razobručenosti svih učesnika ovog kreativnog procesa ipak izdiže The Green Lantern iznad razine pukog intelektualnog rada. Morrisonov humor je često suv, vrlo cerebralan ali mu autor ovde na momente uspelo daje životnost (kao u pomenutoj sceni pauka u bekstvu koji se ruši zapušenog nosa) pa je tako i kompletan strip oživljen očiglednom Morrisonovom strašću prema materiji kojom se bavi. Epizoda sa Adamom Strangeom, recimo, je odličan primer spajanja Morrisonove opsesije klasičnim DC-jevim nasleđem sa glavnom pričom koju priča u ovom serijalu i ona ima i cerebralnu ali i vodviljsku komponentu koja joj dobro leži. Morrison je vrlo retko pisac emocija pa je sa The Green Lantern našao perfektan medijum da emocije stavi u okove i službu šire priče i kontrastira ih sa voljom kao ključnom komponentom ličnosti. Hal Jordan na kraju Blackstars drži jedan važan govor o volji kao o definišućoj karakteristici svega što živi i misli i to je, iako strastvena priča, sve vrlo intelektualno i konceptualno, ali nekoliko strana kasnije mu se na licu pojavi šeretski osmeh kada direktno drugom liku kaže koju emociju treba da oseća: „I’m Hal Jordan. Green Lantern Corps. Officer 2814.1. You should be scared.“ Morrison (možda) (još) ne ume ili ne želi da piše stripove o emocijama, ali mu igranje sa likom koji najjaču emociju oseća kada kanališe svoju volju uprkos tome što je sve u univerzumu protiv njega – odlično ide. Dajte sad tu drugu sezonu, što pre.

Strip: Lepe table: Carl Barks 2

Kada sam počeo da proučavam Barksov život i priključenije, bio sam dodatno impresioniran time što sam shvatio da je Barks odrastao na farmi okružen kaubojima i da nije mrdnuo iz Amerike a da su mu stripovi imali apsolutno nesrazmerno visok nivo znanja vezanog za egzotična mesta na globusu, njihove istorije i mitove. Kad kažem „nesrazmerno“ ne mislim samo na druge tadašnje Diznijeve stripove ili na avanturističke stripove tog doba generalno, Barksove pustolovne priče se daju uporediti sa Kortom Maltezeom po tome kako su uspevale da spoje didaktičko i avanturističko.

U to ime, evo jednog primera iz iste kolekcije odozgo. U pitanju je The Golden Helmet, priča iz, takođe, 1952. godine a koju su Fantagrafiks izdali i u zbirci koja se zvala isto The Golden Helmet 2015. godine, sa istim kolorisanjem kao u  A Christmas for Shacktown ali u promenjenom formatu, sa tablama podeljenim na pola.

Elem, ovo je priča (naizgled) tipično pustolovnog tipa, dakle u njoj nema Baje Patka i socijalne satire, osim što, naravno, Barks briljantno uspeva da pustolovni narativ preplete sa jakom satirom koja, doduše, prevazilazi puko karikiranje nekakvih američkih prilika i naravi i zapravo dostiže razinu jedne klasične, maltene antičke komedije koja govori o neprolaznim ljudskim slabostima, gordosti, pohlepi, prevrtljivosti…

Ovde nije samo zaplet fascinantan već i to kako je Barks bešavno povezao psihološku motivaciju glavnog junaka – Paje Patka koji je u ovoj priči čuvar u muzeju što se dosađuje gledajući drevne eksponate i sanjari o životu kao iz mitova, gde se smelo jedrilo divljim morima u potrazi za slavom – sa stvarnim istorijskim činjenicama i uverljivim istorijskim spekulacijama.

Ukratko, ovo je tradicionalna avanturistička priča u kojoj nekoliko odvojenih grupa traži jedan mitski predmet a uobičajen ljudski moral i nekakva solidarnost odlaze u majčinu kada se avanturisti suoče sa perspektivom vječne slave i ogromnog bogatstva, ALI, ovo je i sasvim netradicionalna avanturistička priča jer je u njoj na kocki – sloboda čitave Amerike. Naime, ispostavja se da je izvesna vikinška ekspedicija pronašla Ameriku još pre Erika Crvenog i da je ovaj fiktivni viking, Olaf Plavi (Olaf the Blue), da bi dokazao da je otkrio novu zemlju, zakopao zlatni šlem na severoistoku Njufaundlenda. Ovo bi već bila uzbudljiva premisa za pustolovinu ali pojavljuje se pohlepni čovek po imenu Azure Blue koji tvrdi da je potomak Olafa Plavog – i čiji advokat insistira da je teret dokaza na svima ostalima da dokažu da on to nije – i koji se poziva na opskurni* ali uverljivi ugovor između nacija sklopljen još u prvom milenijumu da novootkrivene zemlje pripadaju onom ko ih je otkrio osim ako ih nije eksplicitno otkrio u ime svoga kralja. Kako Olaf Plavi nikada nije napravio javnu deklaraciju o otkriću novog kontinenta, Azure Blue samo treba da pronađe zakopani zlatni šlem i Amerika će, po pravu nasleđa pripadati njemu.

Ovo je simpatičan komični zaplet, ali Azure Blue je gotovo demonski karakter, čovek koji ni malo ne krije da će, kada bude vlasnik čitave države, eksploatisati njene građane koji će za njega raditi („Čak i Nedeljom!“) kao robovi. Ono što Azurea izdvaja od pukog stripovskog negativca koji je zao po sebi je to što sve vreme ima uz sebe advokata koji mu pruža legislativnu potporu za činove sasvim čistog zla.

Tu, dakako i leži taj prvi nivo satire i Barks sa puno uživanja satiriše potpuno amoralnog advokata koji je zapravo slika „stvarnog“ društvenog zla, individua lišena bilo kakve etičke orijentacije koja se zaklanja ne samo iza otuđenog birokratskog sistema prava formalizovanog kroz običnom čoveku nepoznate i nerazumljive propise, već i iza nameštene fasade visokog obrazovanja. Jedan od ponavljajućih gegova u stripu je kako advokat izgovara izmišljene latinske fraze a onda tvrdi da one znače nešto što njegovom klijentu po propisima ide u korist. Advokat je i jedini lik u ovom stripu – inače ne bez scena fizičkog nasilja i pokušaja ubistva – koji biva direktno onesposobljen primenom fizičkog nasilja „pred kamerom“, toliki je Barksov prezir prema njemu.

No, drugi nivo satire dolazi kada šlem bude otkriven i strip prelazi u gorku psihološku analizu u kojoj se pokazuje da niko nije nekvarljiv i da i najčistije duše imaju u sebi – često sasvim nebulozne – strasti koje će ih odvesti na krivi put kada im se pruži dovoljna moć. To finale zaista ima u sebi elemente grčke tragedije, mada Barks nije toliko okrutan prema svojim likovima da im neće dati mogućnost za iskupljenje. Fascinantna epizoda.

Ali pošto pričamo o tablama, ovo je i jedna od vrhunski impresivnih Barksovih pustolovina velikim delom i time što se avantura ne događa na tradicionalno „egzotičnim“ lokacijama Afrike, Južne Amerike, Australije, Mediterana ili makar još uvek dovoljno divljeg severnoameričkog Zapada, gde Barks inače smešta svoje avanture. Mesto događaja ovde je Labrador, sam vrh Njufaundlenda, iznad 59, paralele, i njegovo divlje more, zastrašujući vetrovi i oštre hridine negostoljubive obale koju su odvažni vikinzi, a kojima se Paja na početku stripa, u toplom, bezbednom muzeju tako divi, pronašli i prepoznali kao novi svet. Donja scena se upravo odvija u trenutku kada Paja i sestrići dolaze do ove obale i sami shvataju kontrastne emocije koje obala u njima proizvodi: od olakšanja što konačno, nakon dana provedenih na divljem moru, bez sekstanta i kompasa (gore na tabli se vidi kako Paja bukvalno rukama pokušava da obezbedi nekakvu navigaciju pomoću zvezda) pronalaze tlo, ali i shvatanja koliko je to tlo neprijateljski nastrojeno i divlje, iako je prošlo hiljadu godina otkada su ga prvi istraživači otkrili. Barks je, poput još jedino možda Hala Fostera, u meni uspevao da probudi osećaj strahopoštovanja za prizore netaknute prirode koju nikakva civilizacija koju je čovek u međuvremenu izgradio nije uspela da zaista dotakne i pokori

Prva verzija table je iz reprinta iz 1995. godine iz Walt Disney’s Donald Duck Adventures 33, i na njoj je kolor, reklo bi se, identičan onom iz originala iz 1952. godine. Druga je iz Fantagrafiksove kolekcije iz 2013, A Christmas for Shacktown. Iako je na ovoj drugoj kontrast bolji a boje jasnije (mada je, naravno, nešto i do toga da je ova prva piratski sken), sam kolor, dakle, izbor boja i njihov rad sa crtežom je meni bolji u originalu. Poslednja slika, ta od koje zastaje dah, je neuporedivo lepša sa originalnim, toplim, tamnim tonovima.

* Don Rosa će kasnije u svojim retkonovanjima imati svojevresni nastavak ove priče

Strip: Lepe table: Carl Barks 1

Pošto meni ništa u životu ne pričinjava zadovoljstvo kao čitanje Carla Barksa po ko zna koji put a i dadoh onolike pare na Fantagrafiksove kolekcije pre par nedelja, ne bi me iznenadilo da sad, dok čitam te kolekcije iznova, svako malo dođem sa ponekom tablom i fenbojujem na Barksa. Ova konkretna je iz jedanaeste kolekcije, A Christmas for Shacktown, izašle 2013. godine a konkretno baš iz stripa po kome je kolekcija nazvana koji je izašao 1952. godine. Sad, Barks je do tog momenta već imao deset godina rada na Paji Patku i pet godina crtanja Baje Patka pa je ovo već izuzetno izgrađen stil i izražajnost, gluma i dinamizam likova su fantastični, ali na ovoj tabli hoću nešto drugo da istaknem, a to je korišćenje same geometrije kadrova da se podvuče poenta.

Naime, A Christmas for Shacktown je jedna od klasičnih Barksovih priča u kojima se dotiče pitanje socijalne pravde i redistribucije dobara u društvu. Pajini sestrići su potreseni kad prođu kroz siromašno predgrađe u kome žive njihovi vršnjaci u zakrpljenoj odeći i probušenim cipelema i počnu da razmišljaju o tome da, iako sami ne žive u nekom izobilju, možda imaju nekakvu moć da učine da božić za siromašnu decu bude lepši.

Naravno, kontrast ovome je prvo Paja koji lomi mozak kako da sa pet dolara koji su mu ostali do naredne plate kupi sestrićima adekvatne poklone. Kada sestrići Pati saopšte da bi želeli da nešto učine za siromašne vršnjake ona pokrene široku akciju prikupljanja donacija da se deci kupe pokloni i božićno posluženje, ali na kraju ipak nedostaje još pedeset dolara i Paja je zadužen da od strica Baje kako zna i ume izvuče makar 25. Naravno, ovo je skoro nemoguća misija jer je Baja ne samo najbogatiji patak na svetu već i najveća tvrdica, pa strip ima mnogo humorističkih scena u kojima se, sa simpatijama doduše, ali ne i sa povlađivanjem, prikazuje apsurdnost socijalnih razlika u tadašnjoj Americi. Baja biva i u određenom smislu kažnjen za svoj tvrdičluk do kraja epizode u poučnom primeru kako oni koji imaju malo mogu da iskoriste svoju dovitljivost da nesebično pomognu onima koji imaju mnogo (mada on sam, po običaju ne nauči baš mnogo iz ovog primera), ali donja scena je iz ranijeg dela stripa i prikazuje Paju kako pokušava da bude odlučan u traženju 50 dolara od čoveka koji bukvalno ne može da spakuje sve pare koje ima u džinovski ttrezor ali okoliši oko činjenice da pola tih para treba da ode na voz-igračku jer shvata da surovi stric to neće odobravati, smatrajući da novac treba da ide na nešto što novac može da donese.

Pajin i Bajin razgovor je odmereno satiričan, ali ne prenaglašeno, zato što crtež zapravo radi najveći deo posla. Baja već u čevrtom kadru otvoreno kaže da sebi ne može da priušti poklone za božić, direktno se poredeći sa decom iz najsiromašnijeg predgrađa Patkovgrada, dok koristi minijaturni buldožer da pokupi razbacane pare sa poda ne bi li ih uterao u trezor. Razgovor se nastavlja dok on bezuspešno pokušava da novac priuručnim alatima obuzda a ovaj bukvalno kulja kao bujica iz prostorije u kojoj treba da stoji. Barks je toliko dobar crtač da scena nema senzibilitet novinske političke karikature iako direktno preuzima njen vizuelni jezik i zapravo uspeva da postigne diznijevsku dobronamernu komediju (namenjenu deci) a da poruka ostane netaknuta u podtekstu, tj. u vizuelnom delu scene. Ono zbog čega sam odabrao ovu tablu je, na kraju najviše sama geometrija kadrova, naime Barks je veoma odgovoran za formiranje mog ukusa što se tiče crteža u stripovima, svojim besprekornim pripovedanjem, izražajnim a dostojanstvenim likovima i, veoma bitno, pravilnim, ujednačenim kadrovima. Ja i dan-danas imam instant reakciju užasavanja kada vidim, recimo, Chrisa Bachaloa, koga inače volim, ali njegovi iskrivljeni, nepravilni, fluidni kadrovi i iskakanje radnje iz njih me u prvom trenutku uvek štrecnu. Suprotno, iako je Jamie Mckelvie, recimo, mnogo manje dinamičan crtač, to što koristi pravilne kadorve jednake veličine mi na keca umiruje mozak.

Barks je za to „kriv“ jer je njegov stil uvek bio baziran na pravilnim kadrovima (približno) jednake veličine, tipično sa šest kadrova po tabli u prvih par godina a zatim sa osam, uvek jednake visine i sa eventualno varirajućom širinom ali tako da ih u 90% slučajeva bude po dva u redu.

Ali na donjoj tabli, iako je očuvano pravilo slične veličine i osam kadrova, sa po dva u redu, ono što Barks radi je da počne da menja geometriju kadrova kako rasprava između dvojice rođaka krene da se zaoštrava. Korišćenje kosih linija i izlomljenih ivica je fantastičan način da se sugeriše prtisak koji ogromna količina novca vrši na zidove i vrata prostorije u koju Baja pokušava da taj novac nagura – i time sugeriše kasniji preokret u stripu gde struktura zgrade popušta pod težinom Bajinog bogatstva – i dopuni psihološki apsurd koji je u temelju scene što pripoveda o do parodije zaoštrenoj socijalnoj nejednakosti u Americi početkom šeste decenije XX veka. Maestralno. Prva tabla je iz originalnog magazina Four Color broj 367 iz Januara 1952. godine, druga je iz Fantagrafiksove kolekcije. Kao što se vidi, ovo je rekolorisano za, jelte, bolji papir i kvalitet štampe koji je bio na raspolaganju 2013. godine i scena je svetlija i kontrastnija u reprintu, ali Barksovo savršeno senčenje već obavlja najveći deo posla. Kao neko ko je dobar deo Barksa pročitao u očajno štampanom Mikijevom zabavniku gde je kolor neretko bio potpuno polomljen, i u Mikiju gde je zbog štednje veliki broj tabli bio štampan crno-belo, fascinantno mi je da gledam ove razlike…

Film: The Gentlemen

The Gentlemen je Guy Ritchie koji se vraća da obiđe parohiju ali kako reče i Platon, ne može se dvaput pišati u istoj reci. A Gentlemen nije ni drugi, pa ni treći put da Ritchie piša nizvodno.

I, da ne bude zabune, mene je film razumno zabavio. Naravno, kad uzmete dobre glumce i date im da malo glume, to ne može da bude nezabavno. Grant se konačno iskupio za decenije romkom napasti, u ulozi u kojoj je konačno ono kako ga pošten svet ionako zamišlja: ljigavi matorac koji ipak ume da radi jezikom tako da pluta na površini septičke jame. Mekonahej je solidan u svojoj tough guy personi a Farel simpatično šmira sebe kakav bi bio da nije nekim čudom završio u Holivudu.

Film, produciran nezavisno i snimljen da deluje skuplje nego što jeste, je i vrlo svestan svoje post-postmodernističke kletve u kojoj imitira britanske (Ričijeve, dakako) filmove koji su imitirali američke filmove u kojima su gangsteri imitirali likove iz filmova koje je Tarantino gledao kao mlad momak. Ima ovde pametnih metatekstualnih detaljčića, sa ekipom sitnih gangstera opremljenih Go-pro kamerama kada kreću u štetu ne bi li spojili reality TV, talent show glamur, MMA i viralnost Tik Toka, a što je (verovatno pomalo kiseo) naklon mlađoj generaciji koja, ruku na srce, verovatno ni ne gleda ovakve filmove. Tu je i fakat da je ceo film zapravo inscenacija scenarija Grantovog lika a koji je opet frilenser što radi za najljigaviji mogući tabloid na svetu, čiji je urednik (igra ga, odlično, Edi Marsan) ono kako DJV vidi sebe kada šmrkne skuplju lajnu – Ritchie sigurno vuče dosta tabloidnih trauma iz braka sa ML Čikone i ovaj mu je scenario i neka vrsta revenge fantasy terapije.

Ipak, da opet ne bude zabune, ovo sada i jeste prilično maniristički, više naredna epizoda dragog stripa nego nekakav zaista autentičan kreativni napor. Meni je, ponavljam, bilo zabavno, ali scenario, ako bi baš da ga analiziramo, ima solidnu količinu nedoslednosti – i ovo nije problem ako se film gleda kao serija fragmenata, minisetpisova i tough guys talking skečeva. A to je, mislim, svakako ključ u kome on treba da se gleda samo je pitanje da li je to moguće nakon ovoliko filmova koje je Ritchie snimio po istom uzoru. Romantizacija britanskih gangstera i njihovo kontrastiranje sa mnogo romantizovanijim američkim gangsterima jeste neka tema, ali nije, čini se, o čemu Ritchie danas išta pokušava da kaže, već samo pravi udobnu priču koja obilazi opšta mesta pop kulture i dotiče ih se na zanatski korektan način.

Ovo posebno važi za kameru gde je Alan Stewart mogao malo da predahne od CGI-rich produkcija koje je radio sa Ritchiejem (uključujući Aladdin koji sam pre par nedlja batalio na pola, skrhan bolom) i podseti se kako je raditi na pravim lokacijama, sa pravim osvetljenjem i sočivima. Naravno, opet, ovo je više glumački nego snimateljski film, ali s obzirom da je dobar deo „akcije“ zapravo to da ljudi sede (ili stoje) i pričaju, Stewart pokazuje kako se to radi a i montažer James Herbert ovde pokazuje više entuzijazma nego i u jednom Ritchiejevom filmu još od UNCLE-a.

Uopšte, ekipa je, uključujući Hunnama prilično živahna i imam utisak da je ovo film koji su svi što su ga pravili, prilično voleli. Daleko je to od nekog narednog koraka u Ritchiejevom opusu ali jeste prihvatljivo zabavan osvrt na nešto što ga je proslavilo i srazmerno mala produkcija koja može da proizvede korektnu količinu zabavljenosti. Plus, ima Shimmy Shimmy Ya odlično uklopljeno u jednu scenu gde se sreću dve generacije britanskih gangstera, od kojih je jedna, realno, odrasla na ODB-ju a druga pokušava da toj prvoj pokaže da je luđa od nje. To ipak dirne u srce.

A, da, da ne zaboravim, ako je čovek sklon učitavanju, a kod Ritchieja ovo nije nimalo bezazlena igra, može da krene od negativnog jevrejskog stereotipa Džeremija Stronga kao metaforu za američke producente a da završi sa negativnim kineskim sterotipima Wua i Goldinga (koga jedva čekam da vidim u Snake Eyes, neću lagati) koji su skoro očigledan fuck you holivudskom prostituisanju kineskim investicijama i podešavanju scenarija za kinesko tržište…

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-02-2020

Metala je obilno rodilo na kraju ove neprirodno pretople poslednje sedmice Januara – ali kako već negde rekoh, nije Januar slučajno nazvan po bogu sa dva lica. Tako da, da mi ne gubimo vreme, ima mnogo materije da se savlada.

Doduše, prvi album njemačkog black/ death sastava Horresque izlazi tek za nedelju dana ali promovisanje putem JuTjuba je dragoceno pa otud i nama uvid u to kako zvuči. I zvuči solidno, rekao bih tipično nemački epski i pomalo kičerajski. Chasms Pt. I – Avarice and Retribution je, naravno, naziv albuma koji sugeriše tu neki cheesy epiku ali ovo je svirački i produkcijski vrlo solidno ako već ne u nekoj prvoj ligi mojih interesovanja.

https://horresque.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/jLrvEmb7fhY

Finski melodični folk-blek metal trojac Marrasmieli svoj debi album nazvao je Between Land And Sky a kako on počinje uvodom gde čujemo valove što se krše o bregove i galebove koji najavljuju usamljenu okarinu koja, opet, najavljuje pošten, znojav blek metal, rekli bismo da je more kao inspiracija bilo sasvim dobar izbor. Between Land And Sky je simpatična, opet pomalo kičerajska ploča u kojoj sintetizovane flaute nježno pletu setne melodije preko jakih blastbitova ali Marrasmieli su apsolutno the real deal sa mnogo ekstremne svirke, lepim folki pasažima i načelno dobrom atmosferom. Valjano.

https://marrasmieli.bandcamp.com/album/between-land-and-sky

Goats of Doom, takođe iz Finske na svom petom albumu, Tie on hänen omilleen baštine old school zvuk i odlično im to ide, sa razumnim balansom između slatke, paganske melodičnosti i satanskog, sirovog udaranja nabijenog užasnim vrištanjem. Ta neka kombinacija osećajne ranjivosti i zle, nepraštajuće agresivnosti koju ovaj bend dobro pogađa je meni zaštitni znak te neke klasične blek metal epohe i ovaj album mi se dosta sviđa:

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/tie-on-h-nen-omilleen

Slovaci Nocturnal Obeisance UBIJAJU na svom debi albumu Temný rituál hněvu. Ovo je izvanredno odsviran, veoma zreo i izrazito žestok moderni blek metal koji se ne uklapa u tradicionalno sjetnu slovensku blek metal matricu već nabija svom snagom dok naginje pomalo avangardnim harmonijama. Izvrsno.

https://nocturnalobeisance-sma.bandcamp.com/album/temn-ritu-l-hn-vu

https://nocturnalobeisance1.bandcamp.com/

Norvežani Nattverd se vraćaju posle tri godine sa drugim albumom, Styggdom i ovo je vrlo siguran primerak staroškolskog nordijskog siledžijstva sa pročišćenim pristupom formi ali i dovoljno raznovrsnom ponudom dinamike, tempa i atmosfera da album ne ostavi utisak jednoličnosti. Nattverd nisu nešto preterano maštoviti, ali su autentični i ovo je vrlo okej da se sluša:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/styggdom

https://youtu.be/Rd_t4RQlp4M

Kultni (?) njemačku duo BAXAXAXA je u Decembru izbacio novi demo posle sedamnaest godina pauze a Iron Bonehead su ga sada izdali na vinilu i, pa… evo ga? Mislim, čuo sam znatno gori podrumski blek metal ove nedelje tako da, u redu je, ima ovo neku patinu.

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/baxaxaxa-the-old-evil

Iz Rusije dobijamo vrlo oštar, do neslušljivosti natreblovan, atmosferični blek metal posredstvom benda Wintaar. The revelation je ploča setnih atmosfera ali i gadnog vrištanja koja bi, kada bi je autor remiksovao da joj skloni malo tog užasnog visokog tona sa gitara, meni bila vrlo korektna:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/the-revelation

Hagetisse iz Nizozemske na svom evo već petom albumu za tri godine, Seven Sorrows of the Virgin nastavljaju sa svojim eksperimentalnim black metal pristupom. Nije ovo najavanturističkija muzika svih vremena i produkcija je aktivno problematizuje barem za moje uši ali Hagetisse imaju dosta ideja i sviraju beskompromisno i žestoko a opet prilično pametno:

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/the-seven-sorrows-of-the-virgin

Na ovom topiku za svoj prvenac odavno pohvaljeni Irci Scáth na Déithe su se konačno vratili sa drugim albumom i The Dirge of Endless Mourning je kao da ste ušli u omiljeni par razrađenih farmerica, ili dubokih patika, ili sve zajedno, jer smo metalci. Scáth na Déithe su veliki bend iako su, jelte, Irci, pošto umeju da iskombinuju te neke moderne atmosferične blek metal stileme sa sasvim osobenim pristupom građenju atmosfere tako da dobijemo pesme koje imaju horor identitet, ali se ne iscrpljuju u prostom sviranju žanra već vrlo jasno plasiraju tu neku ranjivu ljudsku emociju sred paklenog udaranja i mračnjaštva. The Dirge of Endless Mourning je još pompezniji i teatralniji od Pledge Nothing but Flesh, ali uspeva i ovde da tu pompu i teatar upakuje u fokusiran, pravilno stesan paket da sve ne deluje vodviljski i da nas uputi na istraživanje dubina ljudske duše radije nego u prosto diskutovanje o produkciji. Koja je mogla da bude i drugačija, da ne bude zabune, jer ovo je album koji vrlo zavisi od svojih detalja. No, bez neke velike drame reći ću da je ovo za sada jedna od najboljih ploča izašlih 2020. godine, pa vi vidite:

https://scathnadeithe.bandcamp.com/album/the-dirge-of-endless-mourning

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/the-dirge-of-endless-mourning

Stonerski kontingent ove nedelje otvaraju berlinski Coogan’s Bluff svojim jedinstvenim spojem krautroka, progresive, psihodelije i hard roka. Metronopolis je njihov šesti studijski album i ovo je odlično producirana mešavina belog fank gruva (sa sve duvačkim instrumentima, jelte) i tvrđih, psihodeličnih rok momenata. Nije ovo baš mnogo metal, ali ako volite ’70s rokačinu koja se nije stidela mešanja hipi-psihodelije i tvrđeg roka sa onim što su kuvale afroameričke kolege, Coogan’s Bluff vrlo dostojno nastavljaju ovaj rukavac popularne muzike.

https://coogansbluff.bandcamp.com/album/metronopolis

Samo nešto starije (od 17. Januara) je split izdanje dva psihodelična, bluzirana hard rok benda, Mr. Bison i Spacetrucker. Izdanje se zove TURNED TO STONE Chapter 1: Enter Galactic Wasteland i najavljuje seriju split albuma stoner bendova na etiketi Ripple Music a izdavač je, da bude jasno, odabrao vrlo dobre reprezente da započnu serijal. Mr. Bison nemaju veze sa M. Bisonom iz Street Fighter igara, već je u pitanju opasan psihodelični stoner trio iz Italije, sa finim osećajem za dinamiku i dosta bluza između svojih prozračnih (na trenutke praktično pinkflojdovskih – slušajte The Stranger)  gitarica. S druge strane, Spacetrucker dolaze iz Sent Luisa i njihov stoner-bluz-nojz-rok duguje ponešto načinu na koji su Touch & Go bendovi krajem osamdesetih radili strašne stvari rokenrolu. Ove tri pesme su UBISTVENE sa svojim lepljivim rifovima, brutalnim basom i odličnim pevanjem i samo zbog njih bi vredelo imati ovo izdanje.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-1-enter-galactic-wasteland

Gypsybyrd je novi, praktično solo projekat Jakea Lewisa iz King Earth i Burn Ritual i kako to kod teksašana već ide, ovo je mešavina lepljivog, teškog stonera i pustinjske psihodelije. Dosta kvalitetnog drogiranog bluza i gotivnih rifova ima na albumu Eye of the Sun, ali pomalo kućna produkcija ga ipak blago ranjava. Da Jake ovo snimi ponovo, sa još nekoliko ljudi (makar za miks pultom), Eye of the Sun bi mogao da ima i status klasika. Ovako je u pitanju „samo“ vrlo solidan psihodelični stoner album.

https://gypsybyrd.bandcamp.com/album/eye-of-the-sun

Kalifornijski Big Scenic Nowhere su dosta prašine podigli ove nedelje svojim prvencem Vision Beyond Horizon i to nije neko čudo jer je ovo upeglani, na suncu sušeni, jelte, pustinjski hard rok koji će se svakako dopasti i znatno širem krugu slušalaca od uobičajenih dopehead frikova. Hoću da kažem, Big Scenic Nowhere imaju Fu Manchu i Yawning Man kao korene (da bude jasnije: u bendu sviraju članovi ova dva cenjena sastava), ali ovo je album koji se trudi da svoju psihodeliju potraži i u njenim korenima u britanskoj rok i pop muzici pa tako meša teški, prijatni gruv sa nešto razrađenijim harmonskim temama. Što ume da bude baš dobro, pogotovo uz velike količine faza, pa i iznenađujuće agresivne pank momente (The Paranoid). Big Scenic Nowhere očigledno imaju prilične ambicije sa svojim bendom i ovo nije spontano nastala ploča ortaka koji džemuju u garaži. Što ne mora da joj bude prednost, ako BAŠ volite tu neku primalnu stoner energiju koja ne kalkuliše nego se samo drogira. Za drugu publiku, ovo bi moglo biti otkrovenje:

https://bigscenicnowhere.bandcamp.com/album/vision-beyond-horizon

Kalifornijski Deer Lord sa svojim prvim EP-jem, koji se zove isto kao i bend, nude sasvim solidan drugorazredni stoner rok koji se ne ističe ničim posebnim ali je korektan u svom spajanju teškog metal gruva i rokerske psihodelije:

https://deerlord707.bandcamp.com/album/deer-lord-ep

Zato je finski Orbiter (koji ne treba mešati sa istoimenim američim bendom koji smo voleli letos) tu sa svojim novim EP-jem, da ponudi distorziju, jak bubanj i dobar ženski vokal. The Deluge ima četiri pesme sabatovskih rifova, dobre produkcije i mada ni Orbiter nisu (još uvek) bend za prvu ligu, ovo ima jednu iskrenu, spontanu energiju i ja to cenim:

https://orbiterconnection.bandcamp.com/album/the-deluge

Kirk Windstein iz Crowbar je snimio iznenađujuće solidan doom/ sludge album, Dream In Motion. Crowbar su bili siledžijski bend za siledžije i mada i ova ploča ima dosta težine, ona je značajno reflektivnija nego bilo šta što sam ja čuo iz Kirkove karijere. Za nijansu „pre-komercijalno“ za moj ukus ali ipak prilično dostojanstveno, sa dosta okej rifova:

https://kirkwindstein.bandcamp.com/album/dream-in-motion

Deathwhite iz Pitsburga su svakako, takođe, prekomercijalan bend za mene, ali ne mogu da kažem da njihov drugi album, Grave Image nije kvalitetna ploča „televizijskog“ doom metala. Deathwhite su kao My Dying Bride za metalcore generaciju koja je čula Avenged Sevenfold još u kolevci pa će ih sada ovo patosirati svojim romantičarskim smicalicama. Meni slušljivo:

https://deathwhite.bandcamp.com/album/grave-image

Autopista 40 su Kolumbijci i njihov album El Triunfo del Espíritu je solidno produciran, ne naročito originalan ali nekako šarmantan i drag album težeg rokenrola sa pevanjem na španskom i muzikom koju kao da smo već čuli po silnim kafićima i grupnim koncertima kojima smo prisustvovali pre dvadesetpet godina. Bend navodi Blue Cheer, Pentagram, Grand Funk Railroad i Budgie kao uzore i ovo je svakako muzika u tom tradicionalnom ključu samo sa malo sitrovijim pristupom i to je, zapravo i spasava da ne deluje isprano i staromodno:

https://autopista40rockclasico.bandcamp.com/album/el-triunfo-del-esp-ritu

Španski Bloody Crom pakuju dosta prljavog rokenrola u svoj EP High Quest. Sirovo, revolveraški i napaljivo, a opet kvalitetno odsvirano i to uživo. Španci su vazda umeli da odrade dobru rokčinu, pa evo kako to ponovo rade:

https://bloodycrom.bandcamp.com/album/high-quest

Lucid Grave iz Kopenhagena na svom prvencu Goddess Of Misery udaraju opak stoner/ doom metal sa pesmama od po petnaest minuta i puno psihodelične žestine. Greota je da je ovo ploča koja je u masteringu maltene uništena jer je sve spljeskano u nerazaznatljivu brljotinu iako bend svira mnogo i dobro. Jebiga. Ali solidno da se čuje:

https://lucidgrave.bandcamp.com/album/goddess-of-misery

Swamp Stank na svom eponimnom debiju nude, baš tako, močvarni stoner/ sludge metal sa bluz elementima u prebijačkom zvuku. Snimljeno i odsvirano vrlo profi i fali mu malo originalnosti da me obori s nogu. Ali korektno:

https://swampstank.bandcamp.com/album/swamp-stank

Brutalan mada srednjaški sludge metal donose švedski Maleo na istoimenom EP-ju sa tri pesme. Solidno snimljeno i prija taj urlajući vokal  što stiže iz grla pevačice Hanne, Maleo su pristojni mada još treba da nađu neki svoj identitet:

https://maleo1.bandcamp.com/releases

Hjustonski duo Fostermother (mada duo samo na jednoj pesmi a ostale je snimio jedan čovek) takođe donosi teški stoner metal sa ne previše originalnosti ili osobenosti ali i ovo je drugorazredna, ama korektna, slušljiva heavy muzika kojoj treba dati vremena da se ohafiza i nađe neko svoje ja:

https://fostermother.bandcamp.com/album/fostermother

A čileanski Lifeless Within na svom EP-ju A Dream in Veil spajaju doom i post metal za jednu smešu dramatične, patetične emocije koja meni nije tako rđavo legla. Ovo je miksovano i masterovano suviše agresivno za moje uši ali nije rđavo u celini i mislim da mladima može da se dopadne:

https://lifelesswithinchile.bandcamp.com/album/a-dream-in-veil

Former Worlds su sludge/ post metal trio iz Mineapolisa čiji EP Iterations of Time nudi smešu brutalnog udaranja, vrištanja i zamišljenih, snolikih napeva. Bend sebe taguje „doomgaze“ deskripcijom koja mi do sada nije padala na pamet ali za njihovu muziku ima smisla. Tipično za sludge i post metal bendove ovo je predaleko spljeskan master, ali je interesantno da se čuje:

https://formerworlds.bandcamp.com/album/iterations-of-time

A sad album nedelje! Blackened speed metalci Bütcher iz Antwerpa su mnoge glave okrenuli svojim prvencem iz 2017 godine, Bestial Fükkin’ Warmachine a u međuvremenu su vredno koncertirali pa drugi album, 666 Goats Carry My Chariot stiže kao potvrda sazrevanja benda u kome ne moraju da se izgube bestijalna energija i dostojanstveno cheesy kemp pristup. Naprotiv! 666 Goats Carry My Chariot je ploča koja uspešno spaja taj neki naivni (ali ne namešteni), vrištavi speed metal osamdesetih, muziku visokog tempa i mejdnovske NWOBHM melodičnosti (solaža na Iron Bitch praktično citira Mejdn), sa operetskim ambicijama jednih Mercyful Fate i ubitačnim blek metal nabadanjima novije generacije. Možda najviše od svega iznenađuje sa koliko sigurnosti Bütcher kreiraju dugačke kompozicije kompleksnih aranžmana a da ne zvuče kao „muzičari“ koji u studiju metodično grade album, već pre kao napaljeni garažni satanisti koje je ponela htonska energija. Mislim, naslovna pesma je dugačka skoro deset minuta a ništa u njoj ne deluje iskalkulisano! A onda tu su i petarde poput razbijačke spid-himne 45 RPM Metal ili apsolutno genijalni spojevi modernog i tradicionalnog kao u Sentinels Of Dethe gde se Bathory sudaraju sa dvadesetprvovekovnim blek metalom u speed metal diskoteci. Sve ovo urađeno je uz maksimalno ozbiljan a opet ne preterano ispoliran studijski pristup i, mada ja retko dajem ovakve izjave, rekao bih da su Bütcher sa ovom pločom kreirali ne samo jedan od albuma godine već i budući klasik. Ja ću ovo vrteti u nedogled.

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/666-goats-carry-my-chariot

https://www.youtube.com/watch?v=4xxa3WtbZm4

Imali smo i par interesantnih industrial metal izdanja ove nedelje. Leeched iz Mančestera imaju album To Dull the Blades of Your Abuse i ovo je vrlo bučna (vrlo prebučno masterovana) ploča koja očigledno negde u svojim korenima ima Skin Chamber ali sve dopunjava modernijim elementima djenta pa i death metala. I nije to rđavo, ovo je okrutna, brutalna ploča na kojoj udaraljke rešetaju za sve pare, pevač umire na zadatku, ali gitare svemu daju dovojno širine da se ne svede sve samo na paradu djent rifčina i surovog srednjeg tempa. Okej.

https://leeched.bandcamp.com/album/to-dull-the-blades-of-your-abuse

Phlefonyaar su britanski industrial dvojac sa očigledno velikom ljubavlju ka britanskom industrial metalu. Ovde, ipak, nema direktnog imitiranja Godflesh, Cable Regime ili Pitch Shifter zvuka a Phlefonyaar na svom drugom albumu, We rest when the crows feast, imaju malo „rokerskiji“ naklon interpretaciji ovakve muzike. Da su nastali devedesetih, mogli su da računaju da bi možda bili zapaženi od strane Earachea ili kakve slične etikete, no danas je ovo osrednje i pomalo zastarelo ali meni ipak sasvim drago:

https://phlefonyaar.bandcamp.com/album/we-rest-when-the-crows-feast

Klasičan hevi metal ove nedelje prilično pristojno zastupa Paul Di Anno svojim živim albumom snimljenim u Njemačkoj, a pod nazivom Hell over Waltrop. Iako izlazi, jelte, ove godine, ovo je ipak snimljeno 2006, dakle u vreme kada je originalni pevač Iron Maiden bio dosta aktivan u živom nastupanju i kačio se na staru slavu za sve pare. Naravno, Di Anno nije izbačen iz Mejdna zbog „artističkih razlika“ nego jer je budala sto na sat koja ne zna da se disciplinuje ni s drogom ni s pićem a ni sa drugim životnim odlukama. Tako je i na nekoj od tih turneja sa polovine dvehiljaditih i ovde nastupao u barutani a prateći bend su mu bili Kole, Nino i još momaka sa beogradske scene koji su rado bez mnogo vežbanja i sa dosta entuzijazma rešili da pomognu starom asu. Ovo napominjem da bi bilo jasno zašto mislim da je pravo čudo da je na Hell over Waltrop najgori element baš Di Anno. Naravno, prateći bend ovde ne izlazi iz granica korektnosti da bi stupio nekakvom stazom inspirisanosti, ali ko god da je ovde svirao (Nuclear Blastov sajt ne navodi postavu a Paulov sajt ni ne pominje album), odradio je izuzetno korektan posao. Di Anno je skoro celu svoju karijeru zasnovao na ceđenju poslednje mrve kredibiliteta iz svoje srazmerno kratke karijere u Iron Maiden pa u tom smislu ovaj album sasvim korektno polovinu svojih pesama bazira na ranom mejdnovom katalogu dok su ostale pesme iz raznih delova post-Maiden karijere ovog pevača i bend ih odrađuje vrlo sigurno. No, sam Di Anno peva, pa… u najboljem slučaju pankerski, u najgorem neujednačeno i prilično neodgovorno sa dosta zajebavanja, očigledne dosade u nekim momentima i sve u svemu, prošle godine sam gledao Coverdalea, Di Annovog idola iz mladosti a koji jedva da može da peva ovih dana i on i dalje zvuči značajno bolje od Di Anna. No, kako već rekoh, solidna svirka a s obzirom da je  ovaj album snimljen slučajno jer je čovek za miksetom to uradio na svoju ruku, sve to i zvuči iznenađujuće okej. Pa, eto:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nkb8cI7tk7L_qCrkhs94RYlTTzs5Ra3qU

Tu su dalje ruski Iron Driver koji su toliko verni klasičnom metalu da svaki član benda ima „Iron“ u svom imenu. Smell of Perdition je njihov drugi album i svo to obožavanje Prista, Mejdna i Motorheda ima svoje mesto na ovom svetu mada ne može samo od sebe da vas odvede do pobede. Iron Driver su ipak sasvim solidan NWORHM (njihova denotacija) bend koji uspeva da svojom muzikom nadgradi zaostavštinu svojih prethodnika i predstavi se kao korektna ponuda za slušoca željnog zvuka iz ranih osamdesetih.

https://irondriver.bandcamp.com/album/smell-of-perdition

No, španski Nightfear sa svojim trećim albumom, Apocalypse odnose šnjur ove nedelje nudeći visokoenergetski heavy/ power metal sa svim cheesy elementima koje možete da zamislite (pržeći speed rifovi, nemirne solaže, melodično hair-metal pevanje), besprekorno odsvirano i vrlo dobro producirano. Pogotovo se ovde ističe bubnjar Oskar Bravo koga znamo iz death metalaca Avulsed ili Haemorrhage i koji, uprkos previše plastičnom zvuku bubnja, podiže energetski koeficijent benda za solidnih 30%. Nightfear nisu sasvim na nivou Metalian ili Skelator na mojoj personalnoj skali ali ovo je odlična ploča melodičnog i žestokog hevi metala stare škole i ne valja je propustiti:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/apocalypse

https://youtu.be/J2mkJVe2dHI

Švedski Mindless Sinner postoje još od ranih osamdesetih ali su bili neaktivni od kraja te decenije pa sve do 2015. godine kada su izbacili prilično zapaženi povratnički album. Evo ih sada ponovo i Poltergeist je vrlo pristojna ploča klasične hevi/ NWOB(?)HM svirke koja zvuči sveže i energično. Mindless Sinner cepaju kako se cepalo pre trideset godina samo sa modernom produkcijom i to meni ulepša dan bez greške:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/poltergeist

Kad smo već kod bendova iz osamdesetih koji se i dalje batrgaju, SDI je njemački heavy/ thrash bend bend koji je bio popularan među mladima (barem mladima sa kojima sam se ja družio po osnovi deljenog muzičkog ukusa) na ime svoje pesme „I wanna fuck ya“ sa prvog albuma koji se zvao Satan’s Defloration Incorporated. Sve je jasno, bili smo mladi i ludi, mada je taj prvi album bio slušljiv. E, pa, bend nije izdao album od 1989. al evo ih ponovo sa albumom 80s Metal Band i… pa, ta autoreferentost svakako nije dovoljna da me odobrovolji. Hoću reći, bend je imao jedan demo 2017. godine, ali to na stranu, ako tri decenije niste izdali album, možda je trebalo izaći sa nečim ubedljivijim u čaršiju. Ovako, 80s Metal Band je kolekcija ’80s klišea sa prihvatljive strane korektnosti muzičke izvedbe ali sa vidnim deficitom inspiracije u pisanju pesama. Bend ređa trećerazredne sub-thrash rifove i trećerazredne heavy harmonije i to bi sve bilo skoro pa neuvredljivo da nije neobjašnjivo bednog „pevanja“ basiste Reinharda Krusea koji tekst većinu vremena izgovara a kada uleti u metal stilizacije poželite da to nije uradio. Drago je meni kada se stari bendovi koje sam slušao kao dečak i dalje cimaju ali SDI baš nisu mnogo pokazali na povratničkom albumu:

https://sdimetal.bandcamp.com/album/80s-metal-band

Treš metal ove nedelje predstavljaju Cruel Bomb iz pensilvanije čiji je EP Trinity Bomb malo suviše srednjetempaški za mene, ali kada se stvari ubrzaju na Teeth Grinder, bude to dobro. Momci znaju da sviraju a ovo je lepo snimljeno i Atomic Demolition Munition je pristojan način da se završi EP:

https://cruelbomb.bandcamp.com/album/trinity-terror

Italijani Rawfoil sebe porede sa Testamentom ili Tankardom, ali na EP-ju Tales From The Four Towers ipak ne zvuče kao da su u istoj klasi. Ovo je ipak pristojan thrash metal sa krosover ambicijama, koji, kako je i dobro, čuva svoje najbolje momente za finale pa je poslednja pesma, Thick Slices legitimno zabavna:

https://youtu.be/Ap2eqD3GayY

A onda su tu i belgijski Schizophrenia koji na svom debi EP-ju Voices nude pristojan death thrash metal koji očigledno duguje dosta svog postojanja radu bendova poput Dark Angel ili Sepultura. Meni dovoljno da obratim pažnju:

https://youtu.be/oJpTHkOrR_o

Kostarikanski blackened speed/ speedrock bend Goat Rider na svom EP-ju prvencu High Speed From Hell u svega 24 minuta pakuje čak devet pesama. Ovo je solidno dobra muzika ali je mlitava produkcija ubija barem koliko i nepotrebno „blackened“ pevanje. Šteta jer je bend dobar i ubedljiv i ima solidne pesme i ne hvata na puki etitjud:

https://goatrider666.bandcamp.com/releases

Još malo južnoameričkog ukusa nude Čileanci Kadabeer na svom debiju F.E.S.T.I.N. Ovo je u najboljem smislu jednostavan thrash (sa malo thrashcore elemenata) uz koji se čovek lepo oseća, lepo šutira i generalno slavi metal. Bend pritom ne zvuči nimalo diletantski i ovo je tehnički savršeno korektno uz samo malecnu žal za malčice skupljim snimkom. Ali i ovako ovaj bend daje odlično obećanje za budućnost:

https://kadabeer.bandcamp.com/album/f-e-s-t-i-n

A Fatal Collision dolaze iz Glazgova i njihov je album Buckfast Die Young jedna prijatna mešavina NWOBHM zvuka i pank-roka. Ovo je vrlo jeftino urađena produkcija, urađena uz novčanu pomoć prijatelja ali u toj jeftinoći ima šarma i Fatal Collision mogu da se čuju:

https://fatalcollision.bandcamp.com/album/buckfast-die-young

Interesantno iznenađenje nude Sarcator iz Švedske koji su dečiji bend u bukvalnom smislu: najstariji član ima 20 a najmlađi 14 godina. Njihova kaseta Visions of Purgatory je vrlo solidan moderni(ji) thrash metal sa malo death dubine i po kojim blastbitom ali vođen jasnom vizijom o brzoj, napaljujućoj muzici. Sarcator impresioniraju umećem sviranja ali još važnije, znaju da pišu pesme i, pošto je ovo švedska kuhinja, produkcija ovog demo snimka je vrlo solidna. Odlična ponuda:

https://sarcator-se.bandcamp.com/album/visions-of-purgatory
Retko ovde pominjemo hrišćanske metal bendove, pa je sevap danas pomenuti bend Hating Evil iz Rio De Žaneira čiji je prvi i jedini album Rotten Inside iz 2016. godine u remasterovanoj i proširenoj formi upravo izašao za hrišćansku metal etiketu Vision of God Records iz Mičigena. Hating Evil su očigledno inspirisani Slayerom ali njihov thrash metal, iako nije preterano originalan, svakako odiše autentičnošću i ima energiju i moć kakve intuitivno očekujemo od Brazilaca. Dakle, brz tempo, dobri rifovi i napaljujuće teme, sve snimljeno korektno. Snimci sa demoa iz 2010. godine koji je urađen u prostoriji za vežbanje su nešto siroviji ali i dalje vrlo artikulisani i bend potvrđuje svoj kvalitet na njima, a živi snimci iz 2016. godine iako najslabiji po kvalitetu nose još te voljene thrash energije. Brazil retko razočarava, pa je ovo za preporuke:

https://visionofgodrecords.bandcamp.com/album/rotten-inside-remastered-expanded

Grindcore porciju ovonedeljnog pregleda otvara Sun iz Indonezije sa dve pesme sobnog ali vrlo lepog, emotivnog grajnda. Fear/ Veins pokazuje da neki bendovi u manje od dva minuta umeju više da urade od drugih kolega tokom mnogo sati:

https://sunsunsunsunsun.bandcamp.com/album/fear-veins

Melburnski jednosed Dystopian isporučuje klasičan grindcore na svom EP-ju Superiority Complex. Nije preterano inspirisano ali je vrlo solidno odsvirano i producirano s obzirom da je u pitanju samo jedan čovek:

https://dystopiangrind.bandcamp.com/album/superiority-complex

Maggot Cave su isto iz Australije i njihov eponimni EP je zapravo izašao još 2018. godine ali tek sada je dobio propisno izdanje „na etiketi“. Pristojno produciran deathgrind kratkih pesama i bez mnogo iznenađenja, ali razgali dušu na koji minut:

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/maggot-cave

Hrvati Dropthehammer iz Pule na svom EP-ju Ultima Bellum takođe nude korektan deathgrind koji, opet, istina je, ne donosi bogznašta novo ili originalno na scenu ali je muzički ubedljiv i ima dovoljno ložačkih rifova da se lepo presluša:

https://dropthehammer.bandcamp.com/album/ultima-bellum

Za malo panka u svom tom metalu danas su zaduženi Ritual Blade koji već i imenom svog izdanja sugerišu da ćemo slušati brutalni, teški d-beat. I isporučuju. Kaseta Hell on Earth je, dakle, pet pesama žestokog, jakog panka koji se pari sa metalom i to prija:

https://earrot.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Tu su i Remain and Sustain iz Denvera čiji je album Flesh Bound lep egzemplar metaliziranog hardkora koji ume i da uspori i zakucava u mestu tim svojim deathcore brejkdaun forama, ali je dobar deo muzike brži i nervozniji. Nije da sam sad poludeo za ovim bendom ali ovo je prilično zdravo:

https://remainandsustain.bandcamp.com/album/flesh-bound

Breag Naofa dolaze iz Sijetla i njihov drugi album, nazvan samo „II“ je dosta dobar šoukejs za njihov moderni metal izraz negde na razmeđi post (blek) metala i sludge grubosti. Ovo je mahom spora, valjajuća muzika sa dugačkim pesmama, jakim zvukom i apokaliptičnom atmosferom i meni se dopada kako Breag Naofa više vole industrijske disharmonije od postrokerskih molova kakvi inače pretežu kod sličnih bendova. Prijatno.

https://shoverec.bandcamp.com/album/ii

Habitar La Mar su španski noise rock/ alternativni bend sa taman toliko sludge metal težine u zvuku da budu zanimljivi metalcu od ukusa. Njihov treći album, Comedia Yoica je bučna i poletna ploča opresivne atmosfere sa disharmoničnim gitarama i pevanjem na španskom. Bend vrlo lepo spaja gruv i hermetičnost i postiže taj neki krosover dinamizam kakav ja intuitivno vezujem za bendove devedesetih koji su eksperimentisali sa mešanjem metala, industrije i nojz roka pre nego što je MTV uleteo i sve obesmislio. Hoću reći, da je Therapy? nastavio putem kojim su krenuli sa Babyteeth, zvučali bi ovako. Havitar La Mar su puni života, glasni i nisu preproducirani pa imaju sve moje preporuke::

https://habitarlamar.bandcamp.com/album/comedia-yoica

https://monasteriodeculturarec.bandcamp.com/album/comedia-yoica

Parižani Kause 4 Konflikt na svom drugom albumu, Fornication Under Control of King uspevaju da ponude ubedljivu kombinaciju deaththrash metala i metalcorea. Ovo nije nešto što bi se meni na papiru dopalo, ali Kause 4 Konflikt vrlo lepo mere kada treba da provlače gruv a kada da udaraju iz sve snage. Pritom, ovo je vrhunski odsvirano i producirano i sve te neke „komercijalnije“ metalcore fore ovde zvuče baš kako treba, napaljujuće i podsticajno. Ne kažem da ću ovo mnogo da slušam, ali otkada mi The Haunted nisu ono što su bili, ovo je svakako lepa supstitucija:

https://kause4konflikt.bandcamp.com/album/fornication-under-control-of-king

I kad već pričam o metalkoru, ni Relapse iz Australije nisu za baciti u đubre. Ponovo, kako ovo nije tip muzike koji normalno slušam, Relapse mi se verovatno dopadaju jer su bliži death metalu od tipičnog metalcore/ groove metal benda. Psychotherapy je ploča na kojoj, ponovo, ima dosta tih deathcore breakdown momenata kakve ja nešto ne volim, ali opet, lepo ovo vuče napred, super je producirano i momci pošteno udaraju pa je preporučljivo:

https://relapseadl.bandcamp.com/album/psychotherapy

Death metal! Odlični čileanski dvojac Coffin Curse se dočepao prvenca, i Ceased to Be je fenomenalna, vrlo slušljiva ploča hrskavog old school death zvuka koji podseća na Immolation ali nema ambiciju da se bavi kompleksnim filozofijama koje su Immolation prihvatili u svojoj muzici. Ceased to be je, umesto toga jedan vrlo strejterski, vrlo nabadački album jednostavnog ali ne prostačkog death metala koji trešira iz sve snage i zaziva šutku svakom svojom pesmom. Pritom, vrlo sigurno odsvirano i sa adekvatnom produkcijom! Prava šteta da ovog trenutno nema na Bandcampu – izdavač, Memento Mori i nema svoj Bandsamp – ali na Memento Mori JuTjub kanalu se da čuti nekoliko pesama i one UBIJAJU:

https://www.youtube.com/channel/UChHTHjKUxwoMu9UqrABF7WA/videos

A kad smo već kod death metala, konačno danas izlazi dugo očekivani split Carnal Tomb i Crematory Stench i, ljudi, da vam kažem, otvarajte pivo. Crematory Stench su iz Orindž Kauntija i njihov užasni death doom je toliko dobar i jak sa svojim smenama ultra sporog i rafalnog sviranja i svojim mrtvačkim gitarama da sam ja u sasvim zasluženom raju (a.k.a. paklu). Crematory Stench su jedan od onih death metal bendova koji imaju znanje i veštinu ali ih apsolutno boli dupe za bilo kakvu širu publiku i svoju muziku usmeravaju ka uskoj populaciji najtvrđeg hardkora. Njemački Carnal Tomb sa svoje strane, su prošle godine snimili jedan od najboljih old school death metal albuma u ovom delu, jelte, Evrope, a na ovom splitu su ponovo snimili tri pesme sa svog kultnog demo snimka Ascend iz 2014. godine. Ubijanje. Za svakog ko se ikada šutirao uz Grave, Carnal Tomb na ovoj ploči nude spasenje i uznesenje. Fucking Kill Records imaju ukusa:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-crematory-stench-split

Još pristojnog, bestijalnog death zvuka dobijamo na prvom demo snimku masačusetskih Anthropophagous, Spoiled Marrow. Bend zvuči mlado i napaljeno i, naravno, još uvek neizgrađeno, ali ovo ima šarma u svojoj sirovosti:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/spoiled-marrow

Virdžinijski Deathcrown na EP-ju Jackals zvuči dobro, staroškolski i ubedljivo. Ovo je old school death zvuk sa očiglednim naklonom švedskim uzorima i dostojanstveno isporučuje pet pesama kvalitetnog, teškog ali i melodičnog prebijanja:

https://deathcrown.bandcamp.com/album/jackals

Za kraj, vrlo ubedljiv, ako već ne originalan prvenac snimili su Saksonci Apep. Na promo fotkama se ovi mlađahni Nijemci slikaju sa Dying Fetus i Nile majicama i The Invocation of the Deathless One nosi jasne tragova uticaja ovog drugog benda u svojim strukturama pesama i opsesiji bliskoistočnim melodijama. Apep nisu komplikatori na nivou Nile, što je pozitivno jer i pored sve svoje muzičarske izvrsnosti, Nile prečesto potonu u egzibicijama i zaborave na komponovanje i aranžiranje. Apep su i sami muzički vrlo nabrijani i ovo je tehnički izuzetno visok nivo znanja i imanja, ali se, srećom, najviše zanimaju za to kako da naprave efektne, opake pesme dobrih rifova, rafalnih blastbitova i pamtljivog gruva. Poslednji Nile me nije raspametio, mada je imao svoje momente, a Apep ovim albumom podsećaju da je u death metal svirci važno da imate svežu krv i glad koja veteranima ponekada nedostaje:

https://apep.bandcamp.com/album/the-invocation-of-the-deathless-one