Arhiva za mart, 2020

Pročitani stripovi: Seven to Eternity, Grafity’s Wall i Dead Eyes

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , on 31 marta, 2020 by mehmetkrljic

Kažu da je Šekspir napisao Kralja Lira u izolaciji. Šta sam ja uradio? Well, čitao sam stripove… Evo nekih misli o nekima od njih.

 

Za početak, pročitao sam sve dostupne epizode Imageovog serijala Seven to Eternity a to nije baš TOLIKI uspeh kao što se čini jer epizoda nema beskonačno (a nema ih ni sedam) već svega trinaest. Seven to Eternity je počeo da izlazi još krajem leta 2016. godine i moja blaga uzdržanost spram početka čitanja ovog serijala tiče se pre svega toga da sam čekao da se on završi. Poslednji, trinaesti broj izašao je pre oko godinu dana i mada su autori najavili da će se serijal završiti poslednjom pričom koja treba da usledi (viđen je i jedan kadar iz još uvek neizašlog broja 14 na internetu, koga je postovao kolorist Matt Hollingsworth), ko u ovom trenutku može da kaže da ću ja to uopšte doživeti? Tako da je verovatno pravi trenutak da pogledamo kakav je to strip i vredi li uopšte čekati da se završi.

 

Za nestrpljive, evo kratkih odgovora: odličan i vredi!

 

Seven to Eternity je samo jedan od gomile nezavisnih strip-serijala ispalih iz glave Ricka Remendera nakon što je talentovani scenarista prestao da radi za Marvel i odlučio da svoju strip-sudbinu uzme u sopstvene ruke kroz osnivanje studija Giant Generator. Remender je i svojim radom pre Marvela (pre svega cenjenim serijalom Fear Agent) stekao dobru reputaciju a rad na Punisheru, mutantskim stripovima i Kapetanu Americi ju je cementirao u dovoljnoj meri da je njegov subsekventni rad za Image i druge izdavače bude obeležen dobrom produkcijom i saradnjom sa dobrim crtačima, koloristima, letererima… Nešto od toga bilo je više atraktivno nego dobro (Tokyo Ghost), nešto je bilo i lepo i dobro (Black Science), a nešto je, bogami dobilo i televizijsku adaptaciju i od Remendera napravilo skoro-pa mejnstrim zvezdu (Deadly Class).

 

Seven to Eternity je i lep i dobar strip i, meni posebno drago, ponovni kreativni susret Remendera sa crtačem Jeromeom Opeñom koji je sa njim radio izvrsni Uncanny X-Force za Marvel i neke epizode Fear Agent. Seven to Eternity je pritom fantasy serijal u smislu da zaplet priče prominentno ima magiju, ne-ljudske rase, fantastične, jelte, zveri i leteće gradove, a što je interesantan odmak od uobičajene Remenderovštine koja je sklonija žanrovskoj naučnoj fantastici (Black Science, Fear Agent, Devolution) ili kiberpanku (Tokyo Ghost).

 

 

No, ovo nije bajkoviti fentezi sa vilama i patuljcima i Seven to Eternity ima sva uobičajena obeležja Remenderovog stvaralaštva: buntovni, ustanički senzibilitet, ciničnog, razočaranog i asocijalnog muškog protagonistu, jedan opipljivi prezir prema nametljivim autoritetima koji, u ovom slučaju, ne vladaju pukom silom.

 

Zapravo, God of Whispers (ili Mud King, kako ga zovu njegovi neprijatelji), glavni negativac ovog stripa je jedna od suptilnijih Remenderovih tvorevina, dijabolična figura koja grubu silu umotava u zavodljivi „božanski“ talenat da ljudima može da ispuni njihovu najdublju želju u zamenu za to da će oni od tog momenta pa zauvek biti „njegovi“, odnosno da će moći da gleda kroz njihove oči i vidi sve što oni vide, zna sve što oni saznaju.

 

Ovo je Remender koji nalazi konceptualno zlato jer mu omogućava da ima i jare i pare: God of Whispers je primereno „fantazijska“, natprirodna figura sa jakim simboličkim utemeljenjem ali je istovremeno i zgodan sažetak aktuelnih političkih košmara levo nastrojenih građana ovog našeg sveta: demagog koji ispunjava želje koje ste sami izgovorili, daje vam ono što tražite umesto onog što vam možda zaista treba a u zamenu nudi totalni nadzor i obilje fake news konfuzije. Scenario dosta spretno upliće političku diskusiju u fantazijski on-the-road zaplet odmičući se od crno-bele podele uloga i dopuštajući nas da vidimo i zašto puštanje ljudima da biraju način sopstvene propasti iz neke perspektive ima sasvim opravdivo utemljenje, dok istovremeno pokazuje da oni koji nominalno veruju u apsolutnu slobodu zapravo nemaju dovoljno poverenja u to da je ona zaista korisna za ljude. Remender ume da bude izrazito bukvalan u svojim političkim iskazima i Seven to Eternity uspeva da bude nekoliko stepeni suptilniji od njegovog proseka.

 

No, ako vas nije preterano briga za mapiranje naše deljene sadašnjice na mapu fantazijskog sveta koji su Opeña i Remender izmaštali, ova priča ima još gomilu interesantnih slojeva, sa društvenim podelama i mučnim porodičnim istorijama, plus čitav taj on-the-road pristup koji omogućava upoznavanje stalno novih delova sveta što se zove Zhal. Seven to Eternity može biti malo odbojan za čitanje na ime izrazito nesimpatičnog glavnog junaka, ali Remender se ovde većma potrudio da nam pokaže čoveka koji ima unutarnje konflikte kakve nikome ne bismo poželeli i koji je naspram njih – zaista čovek, sa svim slabostima i snagama koje to podrazumeva. Adam Osidis nije heroj kakvog priželjkujemo ali jeste neko u kome možemo prepoznati sebe čak i ako nam se to baš ne dopada. On je sebičan, često demoralisan, kad vidi priliku da istera svoje ne zastaje da razmišlja o tome šta će biti dugoročne posledice. Utoliko on je tragički junak u onom klasičnom smislu i, ovako okružen maštovitim životinjama i fantastičnim magijama i bićima je dobro odmereno sidro koje strip drži u realnom i ne da mu da se odlepi i zapluta u fantazmagoričnom.

 

 

Jer, da se razumemo, Opeña i izvanredni kolorista Matt Hollingsworth ovde odrađuju užasno mnogo posla u kreiranju zavodljivog, fantastičnog (i fantastičkog) (pa malo i fantazmagoričnog) sveta, dajući Remenderovim skeletalnim konceptima krv, meso i –život. Opeña je veoma spor crtač – otud i jako razvučen period izlaženja ovog serijala – ali se to na kraju itekako isplati. Filipinac je sa Seven to Eternity napravio do sada svoj najbolji rad ne samo u pogledu tehničke izvedbe sa nikad suptilnije tuširanim crtežom (a što je, bez sumnje, trajalo đavolski dugo) i detaljnom egzekucijom čak i kod najjednostavnijih kompozicija, već i sa maštovitošću koja je presudna za „prodavanje“ jednog sveta što istovremeno treba da bude drastično drugačiji od našeg ali i utemeljen u prepoznatljivom, svakodnevnom, „normalnom“, kako bi čitalac sa njim osetio jaku sponu. Zhal je u Opeñinoj viziji mesto potpuno čudesnih prizora kao ispalih sa omota hevi metal albuma, i bića koja su divna u svojoj onostranosti, ali i pored toga on ostavlja jak utisak da je ovo nešto što nam je dovoljno poznato, gde smo možda i sami bili ili ga znamo iz kolektivnog nesvesnog – dajući nam vajb američkog zapada i prostranih prerija gde časni ljudi pokušavaju da žive od teškog rada dok sile što stoluju negde iza obzorja gledaju kako da ih skrše. Hollingsworthov kolor je jak, bujan i ekstremno živ i to se, na moje iznenađenje, izvrsno uklapa uz Opeñin crtež. Navikao na uzdržanije kolorisanje njegovih radova u Uncanny X-Force (koji je jako igrao na velike površine pod belinama) i Fear Agent, prijatno sam bio zatečen težinom koju je Hollingsworth uneo u crtež a koja ga je produbila umesto da ga optereti. Naravno, letering Rusa Wootona je onaj poslednji deo formule i, priznajem, kada njegovo ime vidim na stripu, odmah znam da je u pitanju nešto vredno truda – Wooton je tokom godina rada za Image nepogrešivo nizao hit za hitom, od Invincible i The Walking Dead do Thief of Thieves, pa je njegovo mesto u ovom ansamblu sasvim prirodno – pogotovo što svaka epizoda kreće tekstualnim zapisom iz Adamovog dnevnika koji treba učiniti živim, ljudskim, ali čitkim.

 

Seven to Eternity je jedan od najimpresivnijih stripova koje je Remender uradio u poslednjih nekoliko godina i kako se čini da bismo do kraja 2020. godine MOŽDA mogli da vidimo kako se on završava (sem ako ova pandemija ne smrsi baš svačije konce), sada je idealan trenutak da mu date šansu. Nećete se pokajati.

 

 

Drugi strip za danas je prava poslastica jer – tek što je izašao (prošle nedelje) a, opet, on uz sebe nosi i patinu kakvu mnogi autori mogu samo da priželjkuju. U pitanju je Grafity’s Wall, grafički roman u jednom tomu koga je izbacio Dark Horse a koji predstavlja nešto proširenu verziju istoimenog stripa iz 2018. godine publikovanog putem Unbounda, izdavača specijalizovanog za crowdfunding projekte. Ovo je prilično idealan slučaj, u kome je originalna verzija stripa imala dobar odziv u periodu finansiranja a zatim proizvela toliko dobre volje da je renomirani Dark Horse sada došao da objavi „ultimativnu“ verziju i predstavi ovaj vredni projekat mnogo široj publici.

 

Naravno, verovatno je malo pomoglo i što je scenarista ovog stripa, Ram V, u međuvremenu postao čovek o kome se priča na ime njegovog rada za DC (Batman Secret Files i odnedavno Justice League Dark), ali možda još više na ime izvanrednog horor-stripa smeštenog u Indiju u vreme vrhunca kolonijalne vladavine britanskih okupatora – fenomenalnog These Savage Shores o kom smo i mi ovde već pričali biranim rečima.

 

Ram V nije bez razloga svačiji omiljeni stripadžija u ovom trenutku – njegov spisateljski rad je vrhunski ali, možda i važnije u pogledu marketibilnosti istog, njegov autor je u idealnoj poziciji da se izdvoji i nametne između gomile naizgled identičnih kolega, svojim iskustvom odrastanja u Indiji ali sazrevanja na zapadu i sposobnošću da spaja prepoznatljiv, standardni pripovedni jezik sa ličnim, dobro proživljenim uvidima u kulturu koja je većini njegovih čitalaca u najmanju ruku egzotična. These Savage Shores je pokazao koliko je V spretan u ovoj alhemiji, a Grafity’s Wall ima potencijal da eksplodira još jače iz više razloga: Dark Horse je prepoznatljiviji izdavač od (inače veoma dobrog) Vaulta, a Grafity’s Wall, iako ima odlike žanrovskog stripa, zapravo svojim, u dobroj meri autobiografskim tonom može da bude bliži mnogo širem krugu čitalaca, uključujući one koji prevrnu očima kad vide da u priči ima vampira. Ovde nema vampira, makar u onoj njihovoj gotskoj formi ali, kako rekosmo, Grafity’s Wall ima i žanrovske odlike pa u njemu figurišu i moćne lokalne figure koje prodaju drogu i koriste klince kao svoje kurire i koje su socijalni vampiri u sasvim prepoznatljivom obliku.

 

 

No, Grafity’s Wall i pored svojeg blagog zanošenja ka low-key kriminalističkom zapletu zapravo pre svega predstavlja osvrt na adolescenciju, mladost i odrastanje u predgrađu Mumbaija i ovo je, u najboljem, najizvornijem smislu tog izraza, gorkoslatka, dirljiva priča o četiri mlade osobe koje traže svoj put kroz pubertet i brzake tinejdžerskih godina, ali i kroz urbanu džunglu Mumbaija – megalopolisa koji danas ima skoro dvadeset miliona stanovnika a koji je već u vreme mladosti autora ovog stripa bio veći nego što je ijedna zemlja u kojoj mogu da razumeju ovaj tekst koji trenutno pišem.

 

Anand Radhakrishnan (poznat i kao Anand Rk) koji je nacrtao ovu priču je i njegova najvidljivije sjajna zvezda. Ne samo da je izvanredni mumbajski ilustrator ovim radom svoj grad predstavio uverljivije i življe nego što je inače standard u stripu sa ma kog kontinenta da dolaze, već je i priča o jednom od glavnih likova, malom Grafityju, očigledno bazirana na Radhakrishnanovom detinjstvu i momačkim godinama kao dnevnog ljubitelja stripova i polaznika Fakulteta primenjenih umetnosti, a onda noćnog crtača grafita na mumbajskim zidovima.

 

Grafityjev zid je, da bude jasno, fizički objekat u ovom stripu, zid u jednom mumbajskom kvartu oko koga se ruše stare, sirotinjske zgrade dok se krče placevi za nove, lepe hotele, i mesto oko koga se skuplja ekipa ovog stripa. To je i zid na kome Grafity (čije je pravo ime, naravno, Suresh, ali koji se, naravno, kao i svaki teger ponosan na svoju umetnost, ljudima što ga pitaju za ime, pa makar to bili i policajci u stanici, prvo predstavlja svojim umetničkim, uličnim pseudonimom) crta svoje murale, sprejem izvlačeći život iz skica prethodno napravljenih u svesci koju klinac svuda nosi sa sobom.

 

Grafity dolazi iz siromašne četvrti D’Mello a i njegovi drugari svi žive u okolini, ali ovo nije tek na-Gorkog-nalik socijalna drama o siromaštvu u senci bujajućeg kapitalizma već, kako rekosmo, zbilja gorkoslatka* priča o klincima koji odrastaju u siromaštvu ali sanjaju nešto više i bolje. Grafity želi da bude umetnik, Saira da bude glumica, njihov drugar Chasma studira, nada se da jednog dana postane profesionalni pisac i sebe izdržava radom u kineskom restoranu koji u imenu ima „Wok“ i kelnerima na glavu stavlja marame sa japanskim simbolom izlazećeg sunca. Chasma je posao tu dobio pre svega jer je iz Manipura i ima fizionomiju kojom podseća na Kineza. Tu je i Jay (pravo ime Jayesh), lokalni đilkoš sa ambicijom da jednog dana bude hip-hop zvezda – iako ne zna ni da čita – dobrim brejkdenserskim pokretima i poslom kod lokalnog dilera droge a od koga izdržava sebe i baku…

*Opet te petparačke igre reči! Neka me neko zaustavi!

 

 

Svi ovi likovi su oslikani sa zamamnom dubinom, očigledno bazirani na pravim iskustvima, stvarnim ljudima i ličnim istorijama i postavljeni u krug porodica, prijatelja, poslodavaca i lokalnih policajaca, hotelijera i reperskih zvezda u usponu. Grafity’s Wall ima zaplet i, zapravo, način na koji se u četvrtom poglavlju sudbine svih likova spoje u jednom katarzičom čvorištu a onda opet razvežu je impresivan, ali ovo gotovo da dođe kao bonus na glavnu stvar koju strip nudi a to je jedna bogata, debela tapiserija kojom se slika Mumbaj i težak, ali intenzivan život u ovom urbanom grotlu.

 

Radhakrishnan ovde predstavlja grad tako ubedljivo da, a ja zaista retko koristim ovu hiperbolu, čitalac ima osećaj da je ušao u strip i zajedno sa protagonistima oseća vrućinu i vlagu Maharaštre. Krkljanci na ulicama u vreme špiceva, fasade zgrada u siromašnim četvrtima načičkane balkonima gde komšinice suše veš i ćaskaju jedne s drugima, ulična prodaja voća, povrća i svega živog i mrtvog, pa onda hodnici u zgradama gde ispred vrata stoji obuća, statua Ganeše na toaletnom stočiću i stari tranzistorski radio na polici, ćale koji sedi u papučama i majici na bretele ispred prozora u predvečerje, puši, gleda da se rashladi i baca praznu flašu kroz prozor u kanal – Grafity’s Wall je onoliko ŽIV strip koliko je to uopšte moguće postići olovkom, tušem i bojom, mesto u koje se ulazi umesto da se samo posmatra, lokalitet sa mirisom, ukusom i karakterističnim zvukom.

 

Ram V je, uostalom, sasvim svestan da u Radhakrishnanu ima magičnog saradnika i mada je poglavlje u kome se bavi Chasmom srazmerno ispunjeno tekstom – na kraju krajeva pričamo o budućem piscu koji se za svoju odabranu profesiju sprema skoro neprekidnim dnevničkim beleženjem svojih misli u formi pisanja pisama – poglavlja o Jay(esh)u i samom Grafityju su u velikoj meri oslonjena na vizuelno pripovedanje. Grafity je, uostalom, samouki vizuelni umetnik koji inspiraciju pronalazi u svom okruženju, posmatrajući i osluškujući ritam grada, nalazeći pravilnosti u njegovom kretanju i disanju i Radhakrishnan strip i započinje majstorski ritmičkim ređanjem kadrova, motiva, prizora i zvučnih efekata da nas stavi u Grafityjevu perspektivu, pokaže nam kako klinac koji bombarduje zidove bojama i psihodeličnim oblicima vidi i čuje svoj grad.

 

S druge strane, poglavlje koje se usredsređuje na Jayja kontrastira haotičnu, distorziranu lepotu đubrišta na kome se klinci okupljaju sa urednim ali i dalje razigranim prizorima skupljih četvrti grada, luksuznih hotela gde odsedaju frajeri što vole da povaljuju skupe ribe i šmrču kvalitetne lajnije i jedini povezujući element je ovde Jay, drski, gladni tinejdžer koji ne zna da čita ali se izražava u „skoro pametnim“ rečenicama (kako kaže i jedan od druguh likova) i plesnim pokretima dostojnim gostovanja u spotu bilo koje indijske (ili američke!) hip-hop zvezde. Jayjeva priča je možda najoporija od svih, svakako najpriviknutija na nasilje ali Jay nije tragičan lik i strip nikada ne upada u prostu žanrovsku tminu, pamteći da u svakom svom momentu on treba da slavi život pored toga što pokazuje koliko je težak.

 

 

I tako i biva. Završno poglavlje oslikava odrastanje na vrlo simbolički ali i vrlo zanatski spretno rešen način i epilog koji dobijamo je „stvaran“ i ubedljiv kao i sve ostalo što smo ovde videli. Grafity’s Wall je jedna velika posveta urbanoj, pobujaloj kulturi moderne Indije ali je veoma univerzalna i moćna priča koja se lako razume i apsorbuje i na ovim „našim“ prostorima. Ram V – čovek za velika dela i podsećanje da i pored onoga što je u prošloj deceniji radio Virgin Comics, pa i recentnijih napora Granta Morrisona, o indijskoj strip-sceni i talentima koji na njoj delaju znamo apsurdno malo, imajući u vidu da pričamo o društvu od milijardu duša.

 

Radhakrishnan je kolorisao deo ovog stripa, ali glavni rad na koloru je odradila kanadska ilustratorka Irma Kniivila uz pomoć takođe Kanađanina, Jasona Wordieja i ovo je, kako smo već sugerisali, izuzetno bogato, masno kolorisan rad. Radhakrishnanov crtež je ionako voluminozan, sav u jakim, krivim linijama koje sugerišu pokret, masu i debljinu a na to onda dolazi i jak sloj boje, da nam obezbedi vitalnost i raskoš vizije sveta koju posmatramo kroz oči crtača grafita što živi u jednoj od vizuelno najgizdavijih kultura na planeti. Aditya Bidikar je radio letering i, zato što su na ovom projektu ljudi očigledno gledali da pruže bar 120%, uradio ga ručno, dodajući užurbanom, živom osećaju ovog stripa još jednu dimenziju „stvarnog“. Ako ste voleli Bidikarov izvanredni letering u These Savage Shores, obožavaćete ga u Grafity’s Wall, pogotovo što ovo izdanje ima opširan dokumentaristički tekst o tome kako je letering za njega rađen.

 

Sve u svemu? Grafity’s Wall je izvrstan strip koji, slažemo se, izlazi u najgore moguće vreme ali je možda baš zato esencijalan jer u njegovoj srži je upravo podsećanje na to da je život, što reče Kusturica, čudo, ali je njegova forma takva da nam ovu poruku isporučuje u žanrovski disciplinovanom paketu, bez gubljenja u patetici i trećerukaškim „kvazioblak u kvazipantalonama“ aforizmima. Obavezna lektira.

 

 

Pročitao sam i prvu kolekciju Imageovog serijala Dead Eyes izašlu početkom meseca a u kojoj se, po sada već uobičajenoj Image formuli, sakupljaju prve četiri epizode stripa izašle jesenas i zimus, čime se čitaocima kolekcije pruža kompletna prva priča a u pripremi za nastavak izlaženja serijala ovog Maja. Sem ako, jelte, urušavanje strip-industrije i šire civilizacije ne poremeti ove planove.

 

Gerry Duggan je imao tu sreću da je pre nekoliko godina uz Briana Pohsena dobio visokoprofilni gig pisanja relansiranog Deadpoola nakon okončanja izvrsnog rada Daniela Wayja sa ovim likom. Posehn, poznati (i imućni) komičar je bio ono što je bilo potrebno Deadpoolu da se levelapuje u mejnstrim orbitu ali je Duggan, koji je serijal nastavio da piše sam nakon Posehnovog odlaska, očigledno bio taj koji je Deadpoolu bio potreban da bi ulazak u mejnstrim bio ispraćen supstancom.

 

Duggan je ostavio izuzetno važan rad na Deadpoolu iza sebe, ali je i priliku iskoristio da metastazira na sve strane po Marvelu (i šire – radio je i za DC u isto vreme) i danas je jedan od najpouzdanijih scenarista „Kuće ideja“ koji može – i hoće – da radi sve, od preuzimanja u letu low-profile gigova poput Nove (o kome smo takođe pisali) pa do arhitekture company crossovera kao što je bio Infinity Wars. No, Duggan ima i svoju indie stranu i mada je Analog trenutno strip o kome svi pričaju, odabrao sam da prvo ovde predstavim Dead Eyes.

 

Ne najmanje zbog toga što je crtač ovde niko drugi do irski bad boy John McCrea, čovek koji je crtao (i to kako!) Ennisovog Hitmana i poslednji put ovde bio viđen radeći Hitmanov spinof All-Star Section Eight. McCrea je, svakako, čovek koji superherojski strip radi jer to donosi ’leba na astal, ali čiji stil, mračan i masnih, debelih linija, zaprljan tušem i zlovoljom podseća da je ovaj čovek profesionalni rad započeo uz Ennisa, Millara i Spurriera u Crisis i 2000AD. Dead Eyes je prilika za McCreu da pobegne od superheroja a da opet radi jedan tipično američki žanr – kriminalistički palp. I, mada su mi očekivanja bila velika, McCrea ih je tako lako prebacio da mi se malo plače. Ako Sean Philips ikada izubi volju da radi Criminal, nadam se da Ed Brubaker ima McCrein broj na spid dajlu jer ovih stodvadesetak strana Dead Eyes predstavlja čistu suštinu prljavog, krimi-noara onako kako ga najviše volimo, sa stilizovanim nasiljem i košmarnim crninama, dakako, ali i sa vrlo humanizovanim, vrlo stvarnim, pa i vrlo, eh, „običnim“ likovima u njegovom središtu. Uostalom, prva slika na kojoj lepo vidimo protagonistu ovog serijala, bivšeg pljaškaša banaka poznatog po pseudonimu Dead Eyes (zbog maske sa krstovima na mestima proreza za oči koju je nosio u akciji) prikazuje ga kako stojeći briše dupe jer zbog šuljeva koje je dobio pod stare dane suviše boli kada to pokušava da uradi sedeći.

 

 

Ovakav intro za protagonistu govori puno o prirodi ovog stripa. Duggan i McCrea su bez sumnje tokom planiranja ovog projekta negde u koordinatama imali Sopranos kao primer popkulturnog artefakta u kome su mafijaši predstavljeni manje stilizovano a više humanizovano i Dead Eyes majstorski hvata delić ovog senzibiliteta, pogotovo kad vidimo da nekada uspešni krimos koji je upadao u banke sa sačmarom i punio torbe svežnjevima novčanica i za koga se priča da je poslednjim velikim poslom pre penzionisanja ojadio lokalnu mafiju za nekoliko miliona dolara – pored hemoroida ima i druge sasvim ljudske i relatabilne probleme: ženu u invalidskim kolicima kojoj je muka od njegovog ne naročito veštog spremanja obroka, gomilanje dugova vezanih za njeno lečenje, osećaj neadekvatnosti i promašenosti pod stare dane…

 

Dead Eyes jeste jedna sasvim klasična krimi-noar priča o penzionisanom pljačkašu banaka koji se iz očajanja vraća zanatu za jedan veliki, poslednji posao na koji ga je muka natjerala, ali priroda ovog žanra ionako jeste ta da su priče skoro uvek tipske a da je lepota u tome kako ih pripovedate.

 

Naravno, McCrea i Duggan su ovde majstori pa je pripovedanje u Dead Eyes vrhunski melanž žanrovski pravoverne akcije (uz mrvu horora) i, žanru podobnog socijalnog komentara. McCrea me je pogotovo raspametio radeći u jednom realističnom, noaru primerenom ključu, napuštajući svoje jake stilizacije sa Demona i Hitmana i kanališući svog unutrašnjeg Butcha Guicea – za koga nisam bio ni svestan da u njemu živi – na izuzetno ubedljiv način. „Klasični“, stilizovani McCrea se i dalje mestimično pomalja, na primer u flešbek sekvencama koje su prljavije, nervoznije tuširane, da pokažu da je vreme u kome je Dead Eyes bio strah i trepet bostonskih ulica bilo traumatično i za njega samog i da je izbor da se ode u penziju bio posledica težnje ka normalnosti, a da je kriminal bio samo način da se preživi, ne filozofski stav.

 

McCrea izuzetno vlada pripovedanjem u ovoj priči, hvatajući autoritativno ključne trenutke prošlosti u flešbekovima koji deluju kao serija traumatičnih, razbacanih polaroida, a onda potpuno menjajući stil za sadašnjost koja je dosadna, uredno uokvirena u pravougaonim kadrovima, gde su figure prirodne a ne izlomljene, a prizori imaju dubinu kao da ste ih snimili kamerom sa skupljim objektivom za razliku od ekstremnih zumova i odsustva pozadina u flešbekovima. Naravno, ovo je noar strip pa onda i McCreina ljubav prema crnom tušu ima svoju ulogu i u tim „normalnim“ scenama, uokvirujući slike crnilom, manifestno zamenjujući za stripove uobičajeni beli prostor između kvadrata. „Gutter“, kako se naziva ovaj prostor u žargonu, uostalom, u stvarnom životu nije beo već crn.

 

 

Naravno, Dead Eyes nije dokumentaristički strip, ovo je žanr, ali žanr, kad je dobar, ume da deluje stvarno i Duggan nimalo skriveno bazira etičku diskusiju – obavezni deo svake dobre noar priče – na apsurdnosti trenutnog američkog sistema zdravstvene zaštite. Uobičajena, dakle, priča o pljačkašima banaka koji zapravo rade težak, opasan posao za srazmerno malu zaradu – pogotovo u kontrastu sa ljudima koji prodaju narkotike, rade prevare sa kreditima ili samim bankama za koje je par desetina hiljada što ih izgube u pljački prašina koju pokriva osiguravajuće društvo – a koju je u mejnstrim okruženju prilično dobro opričao Ben Affleck svojim najboljim filmom, ovde je dodatno produbljena idejom da očaj koji dolazi uz svest da zdravlje nije dostupno ako nemate da platite (uključujući davanje šifre za bolnički vajfaj koja se dobija uz skuplji paket) proizvodi socijalno destruktivno ponašanje po prirodi stvari. Duggan sasvim otvoreno ali zanatski spretno šalje poruku da je kriminal kao fenomen simptom društva koje nije dobro obavilo svoj posao a ne stvar pojedinačne patologije i utoliko je sasvim slobodan da svog protagonistu vešto romantizuje i prikaže kao modernog Robina Huda uz svu svest koliko je ova postavka zapravo bizarna.

 

Image inače ovaj strip reklamira i kao delom komediju ali nisam siguran zašto. Dead Eyes je brutalan, krvoločan noar krimić gde se ubija i muči a humor, kada ga ima, a to je retko, je od one vrlo suve, uzdržane sorte. Dead Eyes nije Deadpool i mada glavni lik zaista prolazi transformaciju kada stavi masku na lice i ima tu prirodu humanizovanog antiheroja, ova priča je pre svega narativ o očajanju koje je tim izraženije što kriminalci koje ovde gledamo nisu više napaljeni klinci što u adrenalinu nalaze „rad“ kakav ne donose ni koka ni spid, već matori ljudi sa porodicama i dugovima koji, poslednji put kad su stavljali masku na lice i upadali u banku, čak nisu morali da brinu ni o kamerama na mobilnim telefonima jer ih nije bilo.

 

Strip tu nalazi dovoljno prostora da uz urnebesne scene akcije i saspensa plasira ljudske, „stvarne“ epizode o osobama koje su nesavršene, sklone greškama ali na kraju dana dovoljno dostojanstvene da ne zaborave svoje bližnje. Dead Eyes jeste brutalan strip ali on nije eksploatacija i njegova romantizacija kriminalaca stare garde dolazi iz autentične brige za socijalno zdravlje naših zajednica.

 

McCrein crtež je u ovom stripu kolorisao fenomenalni Mike Spicer koji me je poslednji put oborio s nogu u serijalu Murder Falcon Daniela Warrena Johnsona. No, dok je Murder Falcon bio fantazmagorična, urnebesna metal-opera, Dead Eyes je noar strip gde Spicer mora da pronađe pravu ravnotežu između McCreinog bombardovanja tušem i svog doprinosa. Naravno, Spicer ovo postiže na najvišem nivou, pazeći da noćne scene budu u pažljivo razdvojenim tonovima sive i ljubičaste, sa promišljenim izvorima svetla i puštanjem tuša da kreira potrebni mrak, kupajući dnevne scene u uzdržanom ali bogatom koloru koji nalazi lepotu i u vremenu koje je za sve umešane jako traumatično, povlačeći se skoro potpuno iz priče tokom flešbekova gde su samo crveni krstovi na crnoj maski i prolivena krv bljesci boje u borbi crnila sa bledim senkama. Izgled stripa dopunjava letering iskusnog profesionalca Joea Sabinoa najpoznatijeg po radu za Marvel na previše serijala da bismo ih nabrajali. Sabino majstorski podešava ton i volumen teksta igrajući se sa formom oblačića, izbacujući tekst izvan njihovih okvira u momentima najvećeg adrenalina i traume, pogotovo dizajnirajući titlove kojima protagonista priča svoj tok misli tako da imaju crnu pozadinu i crveni okvir sa krstićima, u ponavljanju motiva same maske po kojoj je ovaj i dobio ime.

 

 

Dead Eyes je, dakle, izuzetno siguran žanrovski produkt grupe iskusnih strip-majstora koja je, da budem iskren, malko i prevazišla sebe ovde. Nije da noar stripova danas nemamo ihahaj na tržištu pored živih Brubakera, Granta, Laphama, Swierczynskog, Aarona i gomile drugih autora, ali Dead Eyes ima na svojoj strani ikonički dizajn glavnog lika – old school ali neprolazan – masku koja će privući superherojsku publiku, snažan socijalni komentar u srži pripovedanja i jako, humano srce koje bije sa svakom okrenutom stranicom. Jedva, nagađate, čekam naredne epizode.

Film: Spider-man: Far from Home

Posted in film with tags , , , , on 29 marta, 2020 by mehmetkrljic

Spider-man: Far from Home sam gledao u bioskopu čim se on u njemu pojavio, prošle godine, ali, dok je to bio sasvim solidno zabavan (superherojski) film, nisam imao nikakvu inspiraciju da o njemu napišem nekakve impresije. Spajdermen je moj najomiljeniji strip junak svih vremena i ovako nešto za mene je posve nekarakteristično. Samo nekoliko meseci pre toga sam pisao o Spider-man: Into the Spider-Verse i otirao suze pesnicama dok sam lupao po tastaturi, tronut MOĆNOŠĆU i ISPRAVNOŠĆU ove animirane avanture multiverzalnih Spajdermena. Kako je moguće da me je Far from Home zarazio spisateljskom erektilnom disfunkcijom?

 

Kako sam film upravo ponovo odgledao na HBO-u, stvari su sada nešto jasnije. Spider-man: Far from Home je sasvim pristojan superherojski film srednje klase, sa smehom, suzama, pesnicama i naoružanim dronovima. On samo nije dobar film o Spajdermenu.

 

Prvi film u ributovanom Spajdermen-serijalu, nastao u nesvetoj alijansi između Diznija i Sonija je meni bio odličan. Homecoming je bio dašak svežeg vazduha u superherojskoj klimi, opipljivo „domaće“ atmosfere sa manje brige za to kako spasti svet a više osećaja za male ljude pri dnu društvene lestvice i centralnim sukobom od koga je zapravo zavisilo veoma malo toga izvan uskog kruga glavnih likova. Homecoming je imao i negativca sa karakterom i motivacijom sa kojom se publika mogla dentifikovati. A što sve sasvim ugodno ispunjava moje kriterijume za autentičnu Spajdermenštinu

Far from Home pokušava da ponovi neke od ovih trikova i možda je njegov najveći adut upravo negativac, Quentin Beck, poznat strip-publici i kao Mysterio, stripovski mag specijalnih efekata čija je karijera u šou biznisu ugrožena nakon što je pokušao da napravi (neuspeli) prelazak iz FX departmana u glumu. Mysterio u stripu je klasičan stenli-ditkovski negativac, sav u vodviljskoj pompi ali sa autentičnim srcem ljudske slabosti i tragedije koje kuca ispod gizdave scenske persone, tim dublji što je ceo Mysteriov štik upravo iluzija, obmana, gluma i projekcija persone.

 

U filmu ga igra raspoloženi Jake Gyllenhaal i scenaristi umešno pakuju Mysteriov origin story u nešto modernije i tematski povezanije sa kontinuitetom MCU koji poznajemo iz ranijih filmova. Kao i u Homecoming, kada konačno dobijemo priliku da šujemo šta Mysterio i njegovi saradnici stvarno misle, dobijamo interesantnu alternativnu perspektivu na MCU, istinu iz drugog ugla u kojoj je Tony Stark, svega par meseci ranije preminuo spasavajući univerzum od Thanosa i slavljen kao ultimativni heroj (Peter Parker po Pragu naleće na murale koji slave Iron Manov legat), zapravo narcisoidni, bahati bogatun koji neće slušati pametne ljude što za njega rade, kitiće se njihovim perjem kad mu odgovara a ismevati ih kada je tako raspoložen. Quentin Beck i njegova ekipa imaju legitiman bif sa MCU „elitom“ u ovom filmu i makar ukazuju da postoji element klasizma i jednog za neoliberalnu epohu uobičajenog prezira prema radu i favorizovanja kapitala unutar ovog filmsklog kontinuiteta.

 

Naravno, ova priča ne odlazi predaleko u filmu i momenat u kome Beck od legitimnog „disgruntled employee“ lika prelazi u manijakalnog psihopatu što je spreman da ubija decu kako bi izgurao svoju agendu dolazi dovoljno rano u filmu da imamo vremena da pošteno navijamo za Spajdermena kad dođe finale, ali otud je i možda prva polovina filma zanimljivija jer se u njoj razmatraju paralelni univerzumi i ideja herojstva kao poziva koji se ne odbija.

 

No, natrag na samog Spajderemena i moj iznenađujuće negativan ili makar ravnodušan odnos ka liku koji mi je inače tako drag: gledajući ponovo film, shvatio sam da postoji nekoliko nivoa na kome mi lik koga Tom Holland inače vrlo uredno igra – ne funkcioniše. Ni kao Spajdermen koga volim četrdeset godina, ni kao Spajdermen uopšte.

 

Pozabavimo se prvo ovim drugim: Far from Home je u suštini omladinska komedija sa klasičnim motivom ekskurzije na kojoj klinčadija probija uobičajene socijalne norme i tradicionalne barijere, upada u nevolje i, idealno, nešto nauči do kraja balade. Lajanje na Zvezde ili Mangupi na odmoru kao jasne preteče služe da izmerimo koliko dobro Far from Home radi, makar u svojoj prvoj polovini. Solidno, film solidno radi dok se struktura ekskurzije prati – i umešno subvertira mešanjem Nicka Furyja u celu priču – sa klišeiziranim ali dovoljno funkcionalnim nastavnicima i pristojnom dinamikom između klinaca, u koju se rana akcija u Veneciji, pa i ona u Pragu dobro uklapa.

Problemi nastaju kada dođe do preokreta i prvo mi a zatim i glavni likovi shvate da Quentin Beck nije to za šta se izdaje. Ovo je, tematski vrlo u skladu sa modernim vremenom koje kolektivno dršće zbog fake news pošasti i polako se osvešćuje za ideju da je istina, nakon smrti boga, postala možda posve nedostižan koncept. Ali ovde sam lik Spajdermena prestaje da bude ono što bi morao da bude, makar sledeći maksimu o tome da uz veliku moć mora ići velika odgovornost. Ovo jeste drugi film u serijalu – mada je tehnički, Spajdermen imao velike uloga u oba poslednja Avendžersa i tu je odrađen veliki deo „rasta“ lika – i za očekivati je da glavni lik koji se u prvom filmu, kao, ovaplotio kao heroj, sada padne u neku od tradicionalnih zamki: hubris ili neverovanje u sebe. Scenaristi su odabrali ovo drugo, insistirajući da Peter samo želi da bude normalan momak koji ide sa ortacima na ekskurziju i pokušava da smuva najkulju devojku u razredu, ali ovo ne samo da nema smisla nakon njegovih avantura u svemiru i borbe sa Thanosom na faking Titanu već i cela ideja da Spajdermen pokušava da se izvuče iz akcije od koje bukvalno zavisi sudbina sveta, par meseci posle Avengers Endgame deluje potpuno neverodostojno.

 

Tim je gore kada se naš junak dozove pameti, proradi mu moralni nerv i mora da odabere da svesno i namerno uđe u frku u finalu filma. Ovaj deo deluje potpuno nezarađeno i sasvim udaljen od karaktera Spajdermena – bilo u stripu, bilo na filmu. Spajdermen je mnogo toga – hronični depresivac, čovek sa najvećim impostor sindromom na svetu, neretko hodajuća metafora za erektilnu disfunkciju – ali Spajdermen NIJE čovek koji kad ne zna šta bi – okrene telefon i zove ćaleta da dođe i poveze ga. Makar taj ćale, jelte, bio zapravo dečko od njegove strine koja tvrdi da je to među njima samo letnja šema.

 

Da se razumemo, Jon Favreau je meni superdrag i njegovo igranje Happyja Hogana donosi mnogo lepe komičarske hemije ovom filmu, ali čitav Spajdermenov štik je da NEMA očinsku figuru, da nema bekap u vidu oca porodice koji može da ga uhvati kad pada. I da je za to solidnim delom sam kriv. Scenaristi ovde od pokojnog Tonyja Starka prave odsutnog oca a Happy Hogan je surogat stric Ben koji nikada nije poginuo*i kada on doleti u Holandiju po Petera, nadrkanim VTOL avionom koji prelazi sve granice bez frke i ima futuristički 3D printer da odštampa Spajdermenu novi kostim i svu potrebnu tehnologiju imam utisak da smo ušli u nastavak Iron Mana a ne u film o heroju uvek definisanim svojom skromnošću i sopstvenim srcem i intelektom kojima je pronalazio rešenja i za nerešive situacije.

*Što je ironično jer je sam Happy Hogan u stripovima mrtav već deceniju, kao i miniserijal Iron Man: Las Vegas koji je isti taj Jon Favreau uzeo da piše i nikada ga nije završio…

 

A što me dovodi do prvog problema, tj. da Spajdermen koga ovde Tom Holland igra nije Spajdermen koga ja znam od kraja sedamdesetih a starija publika od početka šezdesetih. Ne smeta mi naravno sasvim drugačija postavka Mary Jane Watson, etnički izmešten Flash Thompson (koji ovde dobro radi svoj posao), ne smeta mi mashup Gankea iz Ultimate Spider-mana sa Nedom Leedsom, sve to dobro ili makar dovoljno dobro funkcionoše, ali „naš“ Spajdermen, „naš“ Peter Parker je uvek bio definisan upravo time da je bio nateran da prerano sazri – čak i pre smrti strica Bena, a pogotovo nakon nje i veliki deo njegove karakterizacije je baš to nasilno potiskivanje deteta u sebi na ime ogromne odgovornosti što se oseća zbog moći koju je Peter Parker u sebi nosio i pre ujeda radioaktivnog pauka. Peter Parker je ŠTREBER, čovek u dečaku oduvek zabavljen intelektualnim problemima, uvek okupiran nalažejem rešenja. Njegov karakter je uvek između tradicionalnih socijalnih uloga tinejdžera i uloge hranioca porodice, pomagača društva i spasioca sveta birao ovo drugo jer je TO osnov štreberskog mentaliteta, osećaj intelektualne moći uz koji ide odgovornost.

 

Ovaj Spajdermen u Far from Home na jednom mestu govori o ovoj odgovornosti ali on je sasvim manifestno odbija, njegova ambicija je upravo da bude ukalupljen u tradicionalnu socijalnu ulogu, da ne bude čovek pre vremena, da bude dečak, u skladu sa svojim godinama. I mada je to sasvim razumljivo, TO NIJE SPAJDERMEN.

 

Možda bi to mogao biti Spajdermen iz paralelnog univerzuma, naravno, neko koga bismo videli u nastavku Into the Spider-Verse, sliding doors verzija Petera Parkera koja je zakasnila na metro i provela normalno detinjstvo, svesna da ima starijih i iskusnijih superheroja koji će da se jave na dužnost kad zatreba. Ali to ne može biti sržni, glavni, pravi Spajdermen, na Zemlji 616.

 

I to je moj glavni problem sa Far from Home.

 

Osim toga? Lepi specijalni efekti, ali na to smo već užasno oguglali. Nekoliko lepih kadrova svingovanja i borbe. Spider-man Noir kostim. Meh. Dajte već jednom taj drugi Spider-Verse.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-03-2020

Posted in metal with tags on 29 marta, 2020 by mehmetkrljic

E, pa, jedno je sigurno, apokalipsu će preživeti bubašvabe i metalci. Ako smo završili sve obaveze vezane za hirurške intervencije i subsekventne terapije krznenih ukućana, da pređemo na METAL!!!!!

 

Blek metal, da budemo precizni, barem za početak. A svaki početak je težak kada imamo posla sa teškim metalom* pa evo blek metal benda iz omiljene Norveške. Psykdom su vrlo simpatičan novi bend sa istoimenim albumom i članovima što su se kalili u Carpathian Forest, Visedom i još gomili bendova. Ovaj debi je, sasvim očekivano, ploča standardne nordijske sirovosti i energije, sve isporučeno disciplinovano i uz mnogo karaktera. Posebno je pevač, Roger Rasmussen, jelte, karakteran i da je Psykdomu dobar deo identiteta. Norvežani retko razočaraju pa uz dobar zvuk i kvalitet svirke to ni ovog puta nije slučaj. Slatko a gorko, ledeno a vrelo, baš kako treba:
*Ovakvih šala bismo se stideli u normalnim vremenim ali ko sad, u obzorje smaka sveta da drži standarde?

https://youtu.be/RrDgtSdfAc8

Švajcarski jednočlani projekat Enoid radi već petnaest godina i Négation du corps mu je osmi album i ovo je, iako tu ima malo one hermetičnosti tipične za jednočlane blek metal bendove, prilično sigurna, ubedljiva ploča depresivne, mizantropske muzike koja zna koliko monotonije sme da pruži ali i koliko lepa harmonija tu monotoniju može da oplemeni kada se uvede na pravom mestu. Nije ovo nešto što ću ja slušati mnogo i često, ali je iskreno i ozbiljno:

https://enoid.bandcamp.com/album/n-gation-du-corps

Francuzi Aodon na albumu 11069 nude zanimljivu mešavinu pristupa i stilova, držeći se blizu tog nekog post-metal zvuka ali ne prevlačeći sve u shoegaze atmosferu. 11069 je ploča razrađenih gestova i dobre atmosfere koja nije, bar za moje uho, još sasvim sa sobom raščistila šta tačno želi da kaže, ali jezik koji je evoluirao za potrebe te priče je prilično dobar:

https://aodon.bandcamp.com/album/1-1-0-6-9

Iz, ponovo, Norveške dobijamo novi album projekta Enepsigos i ovo je sjajan, razarački ali i psihodeličan metal koji iako agresivan onoliko koliko tr00 nordijski blek metal treba da bude ima mnogo više dimenzija od proste agresije. Naravno, ovde su ozbiljni likovi umešani u posao: Thorns (inače Italijan) je bubnjar Blut Aus Nord i još milion bendova, dok pevač V.I.T.H.R. radi sa Nordjevel i, naravno da se ovde čuju pedigre i kilometraža. Mene vrlo prijatno iznenađuje kako ovaj album, Wrath of Wraths, uspeva da organski spoji oštar, udarački blek metal prepun blastbitova i agresivnih rifova (koji su u mnogo nižem štimu nego što je za blek metal uobičajeno i zvuče kao da dolaze iz švedskog death metala) sa tom meditativnom, psihodeličnom atmosferom. Odlična ponuda za sedenje kod kuće u izolaciji:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/wrath-of-wraths

https://youtu.be/7zEbRcbrB8I

Vrlo epski i vrlo cheesy zvuče Nijemci Hohenstein na svom debi albumu Weisser Hirsch koji je sav u srednjem tempu i himničnim temama. Bude ovo meni i prilično dosadno na momente i valjalo bi malo više dinamike ali ima šarma:

https://youtu.be/zWIfluj20cM

Grave Sediment je solo projekat izvesnog Iana Tomasa i EP, The Great Pestilence je idealan za slušanje u uslovima globalne epidemije jer je u pitanju sirov, bučan i agresivan blek metal koji ima taman toliko „atmosferičnih“ elemenata da se ne svede na samo jednu dimenziju. Kućno, sobno, izolacionistički ali ekspresivno. Sasvim kako treba:

https://gravesediment.bandcamp.com/album/the-great-pestilence-2

Iznenađujuće simpatični Britanci Thy Dying Light na svom prvom i istoimenom albumu donose jedanaest pesama koktel-punude u kojoj se mešaju sirovi, agresivni spid-blek pristup sa meditativnijim, eh, atmosferičnijim momentima. Sve je to primereno sirovo i dovoljno agresivno kad je agresivno pa nemam PREVIŠE zamerki:

https://youtu.be/B0FN3-k7yN4

Islandski jednočlani post-blek-metal stvaralac, Zakaz (aka I aka Kristján Jóhann Júlíusson) na svom novom albumu, Hof úr Holdi donosi očekivano slatke melodije i meditativne pasaže, ali i mnogo tipično islandske širine i himničnosti. Sve je to za nijansu preslađeno za moj ukus i pesme PREDUGO traju, ali ima lepote:

https://zakaz.bandcamp.com/album/hof-r-holdi

Pitsburški trio Automb na svom drugom albumu, Chaosophy pruža potrebnu dozu antitela protiv melanholije i depresije svojim sirovim, ali savršeno kontrolisanim raw-black metal jelovnikom. Bend se loži na ezoteriju i okultizam ali muzika je prilično strejt, mada ne primitivan, blek metal sa malo death metal težine i ovom albumu imam da prigovorim samo pomalo jeftiniju produkciju. Ali opet, to ide uz ovakvu muziku. Automb su sve bolji što album ide dalje, sa jasnim indikatorima da ovo troje ljudi znaju da pišu i aranžiraju pesme, kao i da su odlični muzičari. Pevačica i klavijaturistkinja Danielle Evans pritom impresivno odrađuje srednji black-death vokal i ovo je ploča koja ima sve moje preporuke:

https://automb.bandcamp.com/album/chaosophy

Finci Nôidva na debi albumu Windseller nude iznenađujuće razigran, melodičan blek metal koji bi se možda kvalifikovao i za slušanje kod blackened rock’n’roll publike da je samo za nijansu uglađeniji. No, meni se ovaj spoj sirovijeg, „podrumskijeg“ zvuka i zaraznih, pamtljivih melodija zapravo prilično dopada. Ima tu i odličnih ritualnih ispada a i omot je za desetku. Debi album kakav se samo poželeti može:

https://youtu.be/strl84QYU6Q

Sa južne polulopte, direktno iz Perua dolaze Arcada sa svojim prvim ful abumom, Projections i ovo je disciplinovan, zreo, pomalo starmal blek metal sa filozofskim aspiracijama, lepim melodijama i žestokom, interesantnom muzikom. Arcada meni više zvuče kao da dolaze iz Grčke nego iz latinske amerike, sa svojim zrelim, odmerenim pristupom ali i kvalitet im je na vrlo visokom nivou pa ovo treba shvatiti kao solidan kompliment:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/projections

Kad smo već kod Grčke, jednočlani atinski projekat Χειμώνας (tj. Himonas, tj. „zima“) upravo je izdao drugi, istoimeni album i – prekinuo sa radom. Zašto? Pojma nemam, ali sigurno nije zbog lošeg kvaliteta muzike jer je Χειμώνας odlična ploča sirovog a opet duševnog, ličnog blek metala koji bije iz sve snage ali je i melodičan i melanholičan na način koji ne deluje namešteno i „glumački“.  Nešto siroviji zvuk je opet u skladnom odnosu sa muzikom i generalnim sentimentom očaja i propadanja i ovo je ploča kakvu vredi slušati i preporučivati drugima da vide zašto treba trpeti stotine osrednjih jednočlanih blek metal projekata da bismo dobili po neki ovakav:

https://himonas.bandcamp.com/album/-

Holanđani Elfsgedroch su izvrsni na svom drugom albumu Gedoemd tot de eeuwige jacht koji meša odličan, tehnički izbrušen blek metal visoke brzine i energije sa vrlo odmerenim pristupom atmosferi i rifovima da se dobije jedan dostojanstven, meditativan paket  iako pričamo o zbilja žestokoj muzici. Ja nekako veoma volim kada blek metalci prave harmonska i tematska istraživanja izvan uobičajene ponude ali se i dalje drže žestine kao osnove zvuka i Elfsgedroch mi to obilno isporučuju. Rispekt!

https://elfsgedroch.bandcamp.com/album/gedoemd-tot-de-eeuwige-jacht

Za debi francuskog sastava Amnutseba, Emanatism, WTF se čini kao najprirodnija reakcija. Ovo je blek metal shvaćen kao sila prirode, štaviše prirodna nepogoda, manje kolekcija rifova i tema a više lavina zvuka koji se obrušava na slušaoca i ostavlja ga u najboljem slučaju ošamućenog i dezorijentisanog. Naravno, ovakvih black-metal-ali-noise bendova ima kolko hoćete svake nedelje na Bandcampu, ali Amnutseba su zreliji i zvučno i idejno od 99% kolega i vredi im se izložiti:

https://amnutseba.bandcamp.com/album/emanatism

Australijski Wardaemonic imaju jako natrpan zvuk na albumu Acts of Repentance a što nije najsrećnije jer je ovo muzika prepuna dobrih ideja, odrađenih uz puno strasti i veštine. Acts of Repentance je ploča koja ume da bude i himnična i vrlo agresivna i ne plaši se dvanaestominutnih pesama koje se iz pretećih, mračnih početaka razviju u opštu tuču ali šteta je da Asutralijanci nisu ovo na kraju masterovali da se lepše čuje. Ako su vam uši odmorne, dajte svaku šansu Wardaemonicu, zaslužuju je:

https://wardaemonic.bandcamp.com/album/acts-of-repentance-black-metal

Wake iz Kalgarija na albumu Devouring Ruin postižu izuzetan balans izmeđi post-blek metalske, šugejzerske melanholije i agresivne blek metalske polivačine tako da je ovo album koji ubedljivo ide napred, rušeći nekakve zamišljene žanrovske barijere ali istovremeno se držeći jake strane žanra. Meni to toliko prija da se malo brinem za sebe, ali tajna je verovatno i u miksu koji je dobar, ne upropašćen masteringom i daje svemu dodatnu dimenziju MOĆI. Mnogo mi se dopadaju Wake:

https://wakegrind.bandcamp.com/album/devouring-ruin

Idemo na stoner i prvi su Grci High Priest’s Incense sa EP-jem Entropia koji donosi tri pesme odličnog, neprskanog, spontanog i sirovog doom metala sa finom okultnom podlogom i simpatičnim vokalnim aranžmanima koji osvežavaju kompozicije. Nije producirano IDEALNO ali kod Grka toliko sve zvuči slično u pogledu miksa i produkcije da je zapravo zvuk ovog EP-ja prijatan odmak od standarda.

https://highpriestsincense.bandcamp.com/album/entropia

Italijani Caluvia imaju grozan, pretrpan master ali njihov album, Insane, uprkos tome zvuči poletno i zabavno. Nije ovo stoner rok koji izmišlja tople vode i smelo krči nove puteve kroz neistraženu pitagorejsku prašumu primalne muzike, ali jeste lep oblikovan album drčnog gruva i solidnih rifova. Druga klasa, ali pristojna:

https://caluvia.bandcamp.com/album/insane-2

JAVA iz Tel Aviva su klasičan primer psihodeličnog stoner benda kome bi uvođenje pevanja u pesme značajno unapredilo aranžmane. Ovako, instrumentalno, ovo je psihodelična težina koja, kada se konačno zalaufa i pređe iz pipkanja osrednjih rifova u svemirski frikaut – zvuči odlično. Al treba to dočekati. Dakle, dobra JAVA na albumu Implode/ Explode, bacila me je u nekoliko vrlo lepih tripova, ali mogla bi da bude ubojitija:

https://javapsych.bandcamp.com/album/implode-explode

Jer, recimo, Šveđani The Hypnagogics na svom debi albumu Endless Nights drže master klas iz psihodeličnog roka koji ima vrlo ’60s stil ali ne zvuči imitatorski, sikofantski ili istrošeno. The Hypnagogics izgledaju kao hipici i tako i zvuče ali ne gube vreme na sviranje stila i njegovih stereotipa nego samo piče glasnu, faziranu, melodičnu i psihodeličnu rok muziku koja, očiggledno dolazi iz podsvesti a ne iz kalkulacije. Nije metal, bliže je popu, ali je fazirano, žestoko i zapaljivo:

https://thehypnagogics.bandcamp.com/album/endless-nights

Ni portlandski LáGoon na svom trećem albumu, MAA KALI TRIP ne sviraju baš metal, ali ova sirova, psihodelična i neodoljivo šarmantna pankerska garaža je milina za slušati. Inspirisani psihodeličnim iskustvima gutanja maa kali pečuraka, ova dva čoveka piče žestoke rifove i sviraju besan, minimalistički  rokenrol za mlado i staro:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/maa-kali-trip

Bangalorski Diarchy na svom albumu Splitfire donosi vrlo lep gruv i teški stoner rok koji nije puko imitiranje Black Sabbath već ima svoj identitet i zvuk. Indusi već na drugoj pesmi zavrnu na svoju stranu i podsete koliko su zapadni psihodeličari i stoneri zapravo dužni potkontinentu u pogledu inspiracije, harmonija i tema i sve to zvuči izvrsno:

https://diarchy.bandcamp.com/album/splitfire

Low Torque iz Portugalije se na EP-ju Jupiter bave mesecima ove velike planete ali muzički ovo je više grunge rock nego heavy psych inačica teškog roka. Što je u redu, Portugalci su vrlo solidni u svom grandžu:

https://lowtorque.bandcamp.com/album/jupiter

I Nijemci Crimson Oak na svom istoimenom debi albumu su simpatični u tom nekom modernom hard rok/ stoner stilu. Dosta ovde ima skretanja u neki, eh, „komercijalniji“, radio-friendly zvuk kakav inače ne bih slušao ali je simpatično kad se izmeša sa više blues-heavy osnovom. Nije za svakoga, sigurno, ali možda se starija publika ovde pronađe:

https://crimsonoak.bandcamp.com/album/crimson-oak-album

Britanci That Which Ate The Moon su me bogami naterali u ozbiljan hedbeng svojim zapaljivim eponimnim EP-jem. Ove tri pesme kombinuju alternativni rok sa psihodeličnim stoner metalom, noseći negde u sebi hitoidnost jednih, recimo, Therapy? ali ne zaboravljajući težinu i distorziju:

https://youtu.be/msAUIgxppxY

Bukureštanska gitaristkinja Delia Poparad je snimila simpatičan stoner album The Land of Mist sa gomilom ortaka i saboraca, nudeći heavy rifove i dobru, izmagličastu, jelte, atmosferu. Ploča od pesme do pesme istražuje različite elemente muzike sporog i teškog identiteta i ovo se sluša kao jedan zreo a raznolik album, ali i kao lična karta rumunskog stonera:

https://deliapoparad.bandcamp.com/releases

Hypnochron iz Čikaga imaju prepumpan master na svom istoimenom, povratničkom albumu, ali ako se to prenebregne, ovo je simpatičan instrumentalni doom/ stoner sa mnogo žestine i ambicije da težinom pokori ali i zadovolji slušaoca. Ne idealno ali uzbudljivo:

https://hypnocron.bandcamp.com/album/hypnochron

Slow Phase iz Oklenda su na svom istoimenom albumu vrlo solidan, bluzerski hard rok bend sa neskrivenom ljubavlju za ’70s rokanje u svom zvuku ali odličnim pesmama i kvalitetnim, eksplozivnim izvođačkim veštinama. Gitarista Dmitri Mavra je očigledno konzumirao mnogo Hendriksa odrastajući i to se lepo čuje. Valjano:

https://slowphase.bandcamp.com/album/slow-phase

Loose Sutures sa Sardinije su na svom prvom i istoimenom albumu simpatični u svojoj očiglednoj zaljubljenosti u ’70s psihodeliju i pank, nudeći anarhičnu, garažiranu smešu dobrih, faziranih rifova i pank-rok etitjuda. Lepo:

https://loosesutures.bandcamp.com/album/loose-sutures

https://youtu.be/2oZ6UdK6Qtk

Mnogo dobrog australijskog stoner i desert rocka čućete na kompilaciji Hidden Noise a koja je šoukejs za istoimenu izdavačku kuću. The Royal Artillery, Turtle Skull i Sons of Zoku su među hajlajtima a tu su i izvanredni Droid. Nezaobilazno:

https://hiddennoisecomp.bandcamp.com/album/hidden-noise

Meksikanci Vinnum Sabbathi imaju novi album, of Dimensions & Theories i to je nekih 47 minuta instrumentalnog, tvrdog i sirovog space-rocka presecanog vokalnim semplovima. Bend se trudi da isporuči kompletan narativ, ne samo kolekciju džemova pa sredina albuma signalizira stilski i zvučni zaokret posle koga se udara još žešće i glasnije:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/of-dimensions-theories

The Heavy Eyes iz Memfisa, Tenesi, su ubedljivi u svom teškom bluz-roku na albumu Love Like Machines. Ovo ima svoju porciju psihodeličnosti sa tim jako faziranim gitarama ali može da bude vrlo prijemčivo i za običnog slušaoca jer je puno dobrih gitarskih tema i popaljivog rokenrol pevanja:

https://theheavyeyesmemphis.bandcamp.com/album/love-like-machines

 

Vankuverski trio Heavy Trip želi da bude siguran da ćete znati kako muzika zvuči i pre nego što pustite prvu pesmu albuma koji se isto zove Heavy Trip i za svaki slučaj ima i pečurku na omotu. No, iako tačno znate šta da očekujete, sva je prilika da ćete kao i ja biti oduvani MOĆNIM zvukom i MASNOM psihodelijom što je ovi Kanađani nude. Heavy Trip uspevaju da spoje spontanost nadrogiranog džem-sešna sa zaokruženošću kompozicija nudeći ultimativni instrumentalni stoner zvuk za 2020. godinu, sa sve teškim ali prozračnim miksom koji miluje uši. Izvrsno:

https://heavytripdudes.bandcamp.com/releases

Iz Italije nam Void of Sleep nude jedan vrlo ambiciozan prog-stoner album koji se gotovo razmeće kvalitetnom produkcijom, vrhunskom svirkom i bogatim aranžmanima. Metaphora daleko nadilazi puko sviranje „stoner“ žanra i mada čuva težinu i masu, ovo je ploča i za normalnu publiku koja se, čak i u 2020. godini o metalu informiše na televiziji. Što znači da nije nužno za najhardkorskijeg slušaoca, ali vredi je čuti:

https://voidofsleep666.bandcamp.com/album/metaphora

Izašao je i Tohu Wa Bohu, album teksaškog projekta Lord Buffalo za koji smo očekivali da će nam se dopasti slušajući najavni singl pre mesec dana i – nema tu nekog iznenađenja. Ovo je odlično. Lord Buffalo nudi vrlo moćnu, epsku, ali i vrlo heavy amerikanu koja ima dovoljno bluza i dovoljno psihodelije da se centrifugalno kreće od sržne folk dimenzije ove muzike, ima dramu ali i spontanost koje se jako dobro dopunjuju. Za metalce ali i brojnu drugu publiku:

https://lord-buffalo.bandcamp.com/album/tohu-wa-bohu

A čikaški Temple of Void biju iz sve snage na svom albumu The World that Was koji je jedno lepo, bučno pakovanje mračnog death-doom zvuka sa dubokim, grlenim vokalom i pretećim death rifovima ali i sporim tempom i masivnošću ozbiljnog doom metala. Ovo su dobro napisane pesme u kojima skoro komično duboki vokal što ga plasira Mike Erdody skoro da predstavlja parodični odmak od inače ozbiljne muzike ali to je, jelte, metal. Dobra ploča:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/the-world-that-was

Vivo en Ramos Mejía je živi album argentinskog stoner rok benda Pesares i koji je čisto snimljen mada mu ne bi škodilo i malo više težine. No, Pesares nisu bend koji hvata na silu i ovo je elegantan hard rok/ stoner rok sa lepim idejama i dobrom pevačicom. Obrada Blek Sabata (N.I.B.) je tu samo da se potvrdi pedigre ali Pesares se i bez nje vrlo ozbiljno preporučuju za neko buduće studijsko izdanje:

https://pesares.bandcamp.com/album/vivo-en-ramos-mej-a

Candlemass su nas obradovali novim EP-jem i The Pendulum ima dobru, zdravu energiju a opet i taj razgovetni zvuk kojim Šveđani mogu da dobace do šire publike nego što je klasična doom zajednica. Ostatak EP-ja čine neobjavljene demo pesme i, mislim, ne bih da filozofiram, Candlemass su posle toliko godina u odličnoj formi i vrede da se slušaju:

https://www.youtube.com/watch?v=rJzpw3pWRzI&list=OLAK5uy_m0DHuAYdk5aHxQznTTUh3ZzgEc8UdbGU0

https://candlemass.bandcamp.com/album/the-pendulum

WuW iz Pariza imaju vrlo lep spoj doom i post metal interesovanja na albumu Rétablir L’Eternité sa pesmama koje se odvijaju glacijalnom elegancijom i nude mnogo dubine da se u njoj izgubite ali i masivnosti da uz nju mašete kosom. Ovaj duo je skon eksperimentisanju sa zvukom ali u osnovi muzike je taj neki nežni gruv koji zaziva na nespretni ples i kontemplaciju. Lepo:

https://wuwmusic.bandcamp.com/album/r-tablir-leternit

Finci Solothus svoj treći album, Realm of Ash and Blood izdaju za 20 Buck Spin i rekao bih da su ovaj izdavač i ovaj bend idealan spoj. Solothus vole spori, mučni death doom metal a 20 Buck Spin voli hermetičnu, tešku metal muziku pa je Realm of Ash and Blood iznurujuća ali i okrepljujuća ponuda teških, epskih rifova, pećinskog vokala i brutalnih, mrvećih ritmova. 20 Buck Spin su prošle godine imali skoro neverovatan lajnap izdanja a sa dva albuma koja su izdali ove kao da najavljuju da se tu ništa neće promeniti. Solothus su obavezno štivo:

https://listen.20buckspin.com/album/realm-of-ash-and-blood

Twitchy Barber mi je vrlo sumnjiv projekat jer se radi o muzici koja očigledno postoji eksluzivno na internetu, pa i to bez stranice na metal archivesu ili bar instagram naloga. Neobično je jer EP  The Awareness Affliction 2​.​0 nudi odličan, izvrsno produciran melodični death metal/ metalcore melanž pod jasnim uticajem The Black Dahlia Murder a to baš nije uobičajen kvalitet za ovako opskurne muzičare. Poslušajte sami:

https://twitchybarber.bandcamp.com/album/the-awareness-affliction-20

Supersimpatičan deaththrash iz Bogote stiže nam od benda Demolator na albumu Infernal Acto I. Nešto tanji zvuk ne treba da zavara, Kolumbijci ne samo da dobro sviraju nego imaju i sveže ideje i identitet koji se ovde šarmantno pomalja u kombinaciji melodičnosti, razgovetnosti i vrlo poslovnog rokanja. Najvažnije, ima ovde izuzetno lepuh rifova i ovo je album koji se sluša više puta, sa apetitom:

https://demolator.bandcamp.com/album/infernal-acto-i

Takođe iz Kolumbije su No Raza čiji death metal je doživeo produkcijski i generalno aranžmanski level-ap nakon diskografske pauze od nekoliko godina. Transcending the Material Sins je ploča dobrog, mada za nijansu klinički čistog, zvuka i dobrih rifova. No Raza nisu neki preterano imaginativni ljudi i njihova muzika osvaja najviše tom predvidivošću, stamenošću i čvrstinom. No ovo ne znači da pesme nisu dobre, naprotiv, samo su uglavnom sve vrlo stilski i tonski ujednačene. To je ponekad apsolutna prednost:

https://www.youtube.com/watch?v=Sb3ynCIbOn8&list=OLAK5uy_kCnYrU8cDi1CFeb4kAkdqHYOM2ze3pA2w

Vrlo zanimljiv album dolazi nam iz Ontarija od benda (koji je praktično jedan čovek, plus sešn-bubnjar) Shadöccult. Istoimeni album je debi ovog projekta i nudi iznenađujuće zreo i ubedljiv simfonijsko-gotski metal kakav se retko čuje. Shadöccult odmah u startu imaju tu prednost da im muzika nije preproducirana i prenatrpana zvukom u nameri da se postigne simfonijska monumentalnost. Ovo je lepo, odmereno produciran album a efekat monumentalnog se postiže pametno i svesno napisanim kompozicijama u kojima su ubojite gotske melodije na pramcu i lome led u srcima, prevashodno mom. Kad Martin Breton zapeva svojim simpatičnim, romantičarskim stilom pa ga malo pomeša sa vikinškim napevima to je trešnja na vrhu torte kakva se samo poželeti može. Shadöccult, naredni veliki bend, pazite šta vam kažem.

https://shadoccult.bandcamp.com/album/shad-ccult

Kvebečki Aeternam već više od deceniju razvija svoj prilično jedinstveni spoj death metala, simfonijskih aranžmana i folk tema sa jakim bliskoistočnim mirisom. Al Qassam je njihova najzrelija ploča do danas i Aeternam se ovde pokazuju kao prekaljeni aranžeri koji ne natrpavaju kompozicije trikovima i egzibicijama da dokažu da mogu, već imaju jedan otvoren, agnostičan pristup pisanju pesama gde ima mesta i za skoro pop-senzibilitet ali i za čist death metal. Naravno, bliskoistočne teme su popaljive same za sebe ali lepo je da se bend veoma potrudio oko aranžiranja. Ovo je vrlo kičasta, vrlo pompezna muzika, kao to i dolikuje ičemu što ima „simfo“ u opisu ali je odrađeno sa velikom sigurnošću i producirano iznenađujuće pažljivo. Odlična ploča:

https://aeternam.bandcamp.com/album/al-qassam

Beogradski bend Dusi ima debi album, Svest i ovo je zanimljiva kombinacija groove metala i neke vrste osvešćene, blago pravoslavne muzike. Ni jedno ni drugo nije baš moja scena ali ovo će verovatno biti zanimljivo određenom profilu publike. Miks albuma nije loš, mada je malo pretaman za moj ukus i Dusi zvuče dobro, spremni da osvoje svet.

https://dusibgd.bandcamp.com/album/svest

Indijski izdavač Cyclopean Eye Productions počeo je sa ozbiljnim online radom pa se sada pojavljuju i izdanja koja nisu naročito nova, ali vrede da se čuju po prvi put na Bandcampu. Svakako je jedno od njih debi album singapurskih Beelzebud iz 2015. Godine. Ovaj istoimeni album sa svega tri pesme donosi užasno težak i mučan blackened doom čiji je nabliži rođak, recimo, američki Khanate. Dakle, doom ali bez uobičajenih doom stilizacija i time brutalniji i bliži paklu:

https://cyclopeaneyeproductions.bandcamp.com/album/beelzebud

Propustih pre par nedelja novo izdanje na HGPD, a to se ne valja. In the Fire imaju odličan novi album, The Horror Show i ovo je vrlo dobro producirani, brzi, eksplozivni thrashcore sa zapaljivim rifovima, rafalnom paljbom bubnjeva i horor vokalima. Moćno, lepršavo i zabavno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/the-living-horror-show

Novi album hrvatskih grindcore majstora Bolesno Grinje izlazi tek polovinom Maja ali je izdavač, omiljeni Fucking Kill Records već album stavio na Bandcamp. Bolesno Grinje su bend koji cenim iz sve snage prvo jer su sjajni likovi a drugo jer sviraju odličan grajnd već mnogo godina. The last Grinjober​!​ je zrela, udaračka ploča odraslog grindcorea koji se i dalje drži klasične formule prostih rifova, rafalnih bubnjeva i duplih vokala, ali sve pakuje u pametne, uzbudljive pesme. Album u digitalnoj verziji možete kupiti direktno od benda, kao što sam ja uradio, za svega tri evra (ja sam dao četiri!!). Mislim, predobri su ti ljudi za nas:

https://bolesnogrinje.bandcamp.com/album/the-last-grinjober

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/bolesno-grinje-the-last-grinjober

Ekvadorski death metalci Epidemia nemaju najsrećnij eime za ovaj trenutak, ali Leprocomio im je prvi album i šta sad da se radi… Epidemia sviraju brutalan old school death metal u kome nema previše imitiranja drugih bendova ali ni PRETERANOG komplikovanja. Ovo je tehnički vrlo korektna muzika, dobro odsvirana, napisana i snimljena ali njena ambicija je da ostavi utisak brutalnosti i zle namere a ne da impresionira sviračkim veštinama. Uz tekstove na španskom i jednu autentičnu crtu sirovosti, Epidemia se lepo prikazuju na ovoj ploči:

https://epidemiadm.bandcamp.com/album/leprocomio

Solo projekat osobe koja se predstavlja kao Count Oculus, a zove se Rampancy ima novi EP, Proclamation i ovo je interesantna mada vrlo hermetična muzika negde između blek metala, grindcorea, industrije i nekakve eksperimentalne muzike. Count Oculus nije nužno sasvim siguran šta želi da odsvira ali je jako dobar u tome, ume da uvrnute ideje realizuje, snimi i predstavi na pravi način. Vredi odvojiti malo vremena:

https://rampancy519.bandcamp.com/album/proclamation-ep

Evo i jedne kompilacije koja skuplja pare za borbu protiv virusa korona. Crush Corona sadrži sedam malo poznatih ali vrlo pristojnih heavy bendova, različitih žanrova, od klasičnog metala, preko metalcorea i raznih thrash i punk formula pa do sludgea. Nije vrhunski ali sve je vrlo solidno i ima dobru nameru:

https://crushcorona.bandcamp.com/album/crush-corona

Brutalni death metal dobro dođe na ovu krizu pa sam se poradovao drugom albumu turskih kolega Molested Divinity. Unearthing the Void nije album koji se razmeće inteligentnim novim permutacijama BDM formule niti pokušava da bude išta više od paketa tupe, slepe agresije, ali jeste sastavljen spretno, nalazeći se tačno na zlatnoj sredini između „klasične“ brutal death svirke po formuli koju su nam u amanet ostavili Krisiun ili Gutted gde se prže bekrajni blastbitovi pa ko preživi, i modernijih slam filozofija gde se nižu denflovani hromatski rifovi (sa samo povremenim bljescima neke „prave“ harmonije) a vokal izvlači najdublje grlene zvuke koje ljudski organizam može da podnese. Sve je to namenjeno vrlo partikularnoj publici i njoj će biti sjajno. Ostalima će biti odvratno, ali to je kao da se žalite da je vinjak previše ljut. Ko ne voli ljuto ne treba ovo ni da sluša:

https://molesteddivinity.bandcamp.com/album/unearthing-the-void

Tu su i Britanci Twitch of the Death Nerve koji spajaju na-Cryptopsy-nalik tehnički, brutalni tvičeraj sa malo klasičnog Suffocation proto-slam rada i da je ovo samo malo lepše producirano (čak, samo da je mastering manje glasan), A Resting Place for the Wrathful bi mogao da se preporuči bez skoro ikakvih rezervi. Kažem „skoro“ jer Twitch of the Death Nerve svakako imaju još par koraka da naprave dok ne dosegnu neki „svoj“ zvuk. Za sada, ovo je odlično odsvirana kompilacija tuđih gestova, i kako u brutal death metalu originalnost ne mora da bude važnija od rafalne, ugnjetavački moćne svirke, ovo publika naklonjena ovom žanru apsolutno treba da propusti kroz uši:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/a-resting-place-for-the-wrathful

Posle ovako preglasnog masteringa, poravo je zadovoljstvo čuti album koji ima mnogo dinamičniji master. A ni muzika nije loša, nimalo. Perdition Temple iz Tampe (u kojima je Gene Palubicki iz Angelcorpse) sviraju blackened death metal koji zvuči kao da su mene pitali kako bi trebalo da sklope album. Ovo je visoko tehnička, brza, impresivno odrađena svirka sa pesmama u kojima jedan dobar rif sustiže drugi, bend radi kao mašina, bez stajanja, pravljenja „atmosfere“ i nekakvog eksperimentisanja. Ovo je samo sve vreme polivački, ekstremni metal koji se svira u znoju lica i na koji možete da budete ponosni kad završite album. Odlično:

https://perditiontemple.bandcamp.com/album/sacraments-of-descension

Ghidorah sviraju „West Texas Death Violence“ a što je kako se na teksaškom kaže „sludgecore“. Recimo. Ovo je dakle, teška, mučna ali zarazna muzika koja meša spor, valjajući tempo sa eksplozijama nasilnih blastbitova. Self Immolation je EP sa tri pesme i sasvim je okej ako volite, recimo, Pig Destroyer i njihove satelite.

https://ghidorahtx.bandcamp.com/album/self-immolation

Disrotter iz Vošingtona na svom demo snimku Plague Demo 2020 nude četiri pesme solidnog, sirovog melanža krast punka i blek metala, sa daškom grajndkora. Sve vrlo mračno, energično i sklono detoniranju. Snimak završavaju smelom obradom Terrorizera i to zvuči odlično:

https://disrotter.bandcamp.com/album/plague-demo-2020

Južnoafrički duo Return to Worm Mountain na svom drugom albumu, Therianthropy nudi i dalje vrlo zbunjujuću kombinaciju gomile nekompatibilnih metal žanrova, šetajući se od najprimitivnijeg sirovog blur-core udaranja, preko psihodeličnog roka pa do akustičnih ambijenata i free improv buke. Ne za svakoga, ne za svaki dan, ali svakako da se čuje i proučava jer ovo nije samo nasumična jurnjava kroz žanrove nego osmišljena celina koja ima puno slojeva:

https://returntowormmountain.bandcamp.com/album/therianthropy

Danski Lophius je snažan i ubedljiv na svom EP-ju Their Poison our Antidote koji uspeva da spoji metal težinu i masivnost sa pankerskom eksplozivnošću i besom. I ovo izdanje je masterovano malo preambiciozno pa je zvuk brikvolovan ali ovo, srećom, jeste muzika koja donekle profitira od ovako glasnog mastera. Puno dobrih rifova, derački pristup pevanju i MASA, MASA, MASA. Vrlo lepo:

https://lophius.bandcamp.com/album/their-poison-our-antidote

Argentinci Asap Inev nominalno sviraju progresivni stoner rok ali na albumu Karmatango isporučuju metal aranžmane Astora Piazzolle i Gustava Santaolalle i taj spoj vrhunskog argentinskog tanga i metal stilizacija u aranžmanima nije idealan ali je zanimljiv i treba mu dati šansu:

https://asapinev.bandcamp.com/album/karmatango

Riot V, odnosno Riot imaju novu kompilaciju, Rock World (Rare & Unreleased 87-95) i nema tu mnogo da filozofiram, ovi ljudi su napravili nekoliko najboljih metal pesama koje sam ikada čuo pa za njih uvek imam vremena. Rock World nije obavezno slušanje za svakog civila ali ako ste ikada voleli Riot, ovo je vredno vremena i truda:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_leel_FcwU5XDjDrUchgE-LHHXvylvS5Q4

Italijani Hellraiders na albumu Fighting Hard nude klasičan rani ’80s heavy zvuk sa očiglednim uticajem NWOBHM. Pevačica ThrasherLady kombinuje bluzersku zavodljivost sa klasičnije metalskim pevanjem a bend svira raspoloženo i razigrano sa pankerskim prštanjem, mejdnovskim solažama i nabijenim tempom. Miks nije idealan ali su pesme kratke i efikasne i bend me je kupio čak i pre nego što sam čuo odličan kaver meni izvanredno omiljene Girlschoolove Emergency.

https://hellraiders.bandcamp.com/album/fighting-hard

Takođe Italijani, Black Phantom na svom drugom albumu, Zero Hour is Now veoma nastoje da pokažu koliko vole Mejdn iz tih nekih kasnih osamdesetih. Naravno, nisu sasvim na nivou, pre svega produkcijski ali ovo je vrlo plemenit pokušaj sa lepim gitarskim radom, prominentom ritam-sekcijom (slušajte kako basista Andrea Tito predvodi bend iz pozadine) i pevačem Manuelom Malinijem koji zvuči kao da ga je Dickinson ne samo rodio nego i dojio do petnaeste godine. I, mislim, da ne ispadne da bend samo imitira Mejdn, ovo je dobro napisan, melodični power/ heavy metal stare škole koji meni vrlo prija:

https://youtu.be/ySvrX5Hk2N0

Prošle nedelje sam preskočio austrijski Venator, valjda sam bio nešto loše raspoložen, ali na ponovljeno slušanje njihov EP, Paradiser je sasvim simpatičan „komercijalniji“ ’80s NWOBHM negde između poznijih ’80s Judas Priest (produkcija) i, recimo Angel Witch. Tri pesme, dobre gitare, jak tempo, odobravam:

https://venatorsteelcity.bandcamp.com/releases

Sovereign Child iz Indijane su za devet godina stigli tek do drugog albuma, ali Rise of the King je apsolutno urnebesno zabavan old school metal sa svom pompom ali i svom ozbiljnošću King Diamonda, Judas Priesta i sličih velikih imena. Album nije idealno masterovan, bubanj zvuči prilično ružno, bar u ovoj JuTjub kompresiji, ali Sovereign Child sviraju beskompromisno i nude solidan program klasičnog metala za ljubitelje:

https://youtu.be/uco6mUxFTZs

Steel Inferno iz Kopenhagena su multinacionalna reprezentacija ljubitelja klasilčnog heavy i speed zvuka i njihov drugi album, And the Earth Stood Still izlazi trećeg Aprila ali nam ga bend već stavlja na uvid (i omogućuje kupovinu) putem Bandcampa. Album nije idealno miksovan, pogotovo su vokali gospođe Karen malo prigušeni i zvuče kao nalepljeni na matricu ali ovo je opasna ploča izvrsno napisanih, popaljivih metal hitova sa impresivnim sviračkim veštinama koje bend pokazuje i puno klasične energije:

https://steelinferno.bandcamp.com/album/and-the-earth-stood-still

Sličnu kombinaciju heavy i speed programa sviraju i Lethal Steel iz komšijskog Štokholma. Ni njihov EP, Running from the Dawn nije idealno produciran, a ni uvek idealno otpevan ali i Šveđani mogu da se pohvale dobrim pesmama, gitarama, jakom ritam sekcijom i golom ženom na omotu. Malo li je?

https://youtu.be/9XQiqlmr_Ps

U slemerskim novostima, međunarodni projekat Traumatomy ima novi singl, Feeding Organism i ovo je sasvim očekivan, predvidiv ali kvalitetan slamming death metal. Poštujemo:

https://traumatomyslam.bandcamp.com/album/feeding-organism

https://youtu.be/dWn8gHepOIw

Izašao je i novi Igorrr i ma koliko to sad smešno zvučalo, Spirituality and Distortion je, recimo, pokušaj Gautiera Serrea da bude, pa, ne „komercijalan“ ali, recimo… shvaćen? Muzika njegovog projekta Igorrr uvek je bila potpuno nepoćudan postmodernistički cut-up, meajući ne samo žanrvoe nego čitave muzičke svetove na najdrskije načine u sklopu pojedinačnih pesama, jureći Gautierovu viziju da muzika prirodno nema granice i da je njegova ambicija da kreira „veliku žurku za sve metalce“. Spirituality and Distortion ne beži od ovog pristupa ali je za mrvicu disciplinovaniji kombinujući horsko pevanje, elektronske bitove, klavirske i violinske pasaže i blastujuće bubnjeve na pažljivije, neću da kažem „prirodnije“ ali svakako pažljivije i promišljenije načine. Ovako njegova muzika ima izrazitiju narativnu komponentu i dok ona i dalje zahteva vrlo otvoren um i afinitet ka užasno širokom muzičkom programu, reklo bi se da je njenu internu logiku sada lakše ispratiti za publiku koja se sa Igorrrom nije ranije upoznala.

https://igorrr.bandcamp.com/album/spirituality-and-distortion

A za kraj: članovi nizozemskih slem legendi Korpse imaju novi sajd projekat (sa kolegama iz Cliteater i Teethgrinder), FxOxExS i debi izdanje koje se zove isto tako prezentira ih u izvanrednom svetlu. FxOxExS sviraju brutalan, veoma grub goregrind sa malo powerviolence oštrine i ovo je muzika sva u brzini i agresivnosti, besu i lošem raspoloženju. FxOxExS ne filozofiraju, prva pesma se zove Just fucking die already i ceo album je u tom stilu, ekstremno brz, brutalan, spakovan u kratke ali majstorski iskomponovane pesme. Ako vas hvata kriza što nema novih izdanja bendova poput Agoraphobic Nosebleed ili Gadget, priuštite sebi ovu lepotu a onda, kako i bend na kraju poručuje: FUCK OFF EAT SHIT.

https://fxoxexs.bandcamp.com/releases

Serija: Altered carbon, druga sezona

Posted in film with tags , , , on 28 marta, 2020 by mehmetkrljic

Pogledali smo drugu sezonu Netflixove serije Altered Carbon.

Prva sezona Altered Carbon je imala plemenitu ambiciju da uzme jednu od najpopularnijih literarnih verzija kiberpanka 21. veka i od nje napravi televizijski šou koji će biti negde na sredini između preozbiljne HBO „televizije za odrasle“ i SyFyjevog trešerskog žanrovskog autputa. Ovo je svakako imalo svoj šarm ali je deset epizoda jedne na kraju dana nedovoljno zapletene whodunit kiberpank detektivštine bilo ipak previše i ma koliko da mi je Joel Kinnaman bio supersimpatičan i svojim sirovim muževnim nastupom uspešno zračio homoerotskom energijom, to je bila isuviše dosadna pripovest za svoj odabrani vremenski okvir. Altered Carbon je u prvoj sezoni mogao da iseče bar 30% ako ne i svih 50% svoje minutaže i da samo dobije na efikasnosti.

Druga sezona je svom trajanju pristupila nešto razumnije i u startu me odobrovoljila time što je priča raspoređena na osam epizoda. Nažalost, najbolja stvar koju mogu da kažem za drugu sezonu Altered Carbon je baš to – da ima svega osam epizoda.

Pre nego što pređem na konkretne kritike, možda vredi dati nekoliko opštih opservacija o tome kako televizijska inkarnacija Altered Carbon samu sebe sapliće na svakom koraku.

 

Naime, Altered Carbon zaista TREBA da bude kiberpank sa nešto ozbiljnijim likom, premisa narativa svakako udara temelje za dublje filozofske građevine koje mogu biti istraživane u žanrovskoj formi. Na kraju krajeva, i sama ta žanrovska forma, u ovoj drugoj sezoni pogotovo, bez mnogo stida zaziva blejdranerovske egzitencijalne zapitanosti, filozofske monologe iz offa i ikonična kadriranja sa usporenim protokom vremena.

Ali Altered Carbon spektakularno odbija da se uopšte pozabavi većinom očiglednih tema koju premisa postavlja. Ovo je, na kraju krajeva, svemir u kome su ljudi pobedili smrt time što je ljudsku svest moguće kompletno bekapovati u „stack“ koji se dalje može čuvati na bezbednoj lokaciji, umnožavati ili premestiti u klonirano telo („sleeve“). Ovo je omogućilo međuzvezdani let i osvajanje svemira, ali i nagomilavanje znanja (i bogatstva) u okviru jednog ljudskog života koji traje stotinama godina. Serija bez ikakve rasprave prelazi preko pitanja da li su svest i „duh“ ili „duša“ isto, da li su kopije „ista“ osoba kao i ona koja je bila kopirana ili ne. U ovoj drugoj sezoni imamo jednu istu osobu u dva tela, iz različitih verzija bekapa i mada se pominje da je „double sleeving“ strogo zabranjena rabota, neke velike filozofske priče, kada se ove dve verzije iste osobe sretnu – nema. One se umesto toga međusobno potuku a što je dobra metafora za to kako ova produkcija prelazi preko teških pitanja i tema.

Takođe, kako u seriji gledamo da digitalne kopije ličnosti (a što su same te ličnosti po konvenciji serije) mogu biti ubačene u digitalno konstruisane realnosti i svetove koje mogu da održavaju visoko sofisticirane veštačke inteligenijce (a koje su i same likovi u seriji), pitanje ZAŠTO ljudi uopšte troše vreme u „the real“ prostor, kako ga u seriji zovu, bi moralo negde biti pomenuto.

Konačno, serija bi možda trebalo da bude jasnija u vezi toga je li ljudsko pobeđivanje smrti efektivno zamrznulo društvenu evoluciju – socijalni, pa čak ni tehnološki standardi se u ovom svemiru ne menjaju vekovima: jedan od likova je bukvalno ubačen u novo telo nakon što mu je bekap napravljen pre nekoliko stotina godina i on se potpuno bez ikakve frikcije uklapa u društvo u „sadašnjosti“, poznajući sve socijalne norme ali i sve tajne modernog softvera, interfejsa, odnosa servera sa mrežom itd.

Ništa od ovoga, naravno, nije dilbrejker po sebi, pa čak ni na gomili ne mora da iritira. Altered Carbon bi mogao da bude žanrovski palp koji ove nabrojane stvari uzima za konvenciju žanra i da se lepo vozi na svojoj detektivskoj noar priči. No, druga sezona ovde ima dupli problem: prvi je pomenuto insistiranje na značajnim šutnjama, bremenitim monolozima i odnosima likova građenim tokom više stoleća a koje sve zaziva da se filozofija shvati malo ozbiljnije. Drugi problem je što ova sezona skoro sasvim napušta whodunit format i upušta se u jednu nepotrebno složenu a nedovoljno pametnu političko-akcionu priču.

Naime, druga sezona, koliko mogu da shvatim ja koji nisam čitao roman, otrže se književnom predlošku i gradi na premisama univerzuma ali ima originalnu priču i ona je na površini priča o planeti kojom vlada lukava i ne preterano etikom sputana guvernerka i njenim naporima da se otrgne uticaju moćne međuzvezdane države sa kojom ima viševekovni vazalski odnos, ali je ispod te površine jedna prilično zamorna skaska o likovima koje smo u prvoj sezoni upoznali, njihovim prošlostima, nerazrešenim odnosima, lojalnostima, ljubavima, strahovima, mržnjama itd.

I, kako sad to da kažem, ja Athonyja Mackeyja volim, bio mi je drag u Marvelu i urnebesan u Pain and Gain ali Anthony Mackey ne može da iznese ovakvu priču, posebno ne kad je napisana ovako prostački i nenadahnuto. Laeta Kalogridis koja ovde predvodi scenaristički tim i izvršni je producent serije je svakako ime koje garantuje određeni nivo ozbiljnosti produkcije i ambicije u realizaciji predloška, ali mada Altered Carbon 2 svakako može da se pohvali određenim elementima kao što su scenografija, kostimi, specijalni efekti pa i borbena koreografija, scenario, a pogotovo dijalozi ostaju užasno bolna tačka ove produkcije.

Ni prva sezona ovde nije blistala ali druga sezona udvaja napore da se uđe u likove, da se oni zapitaju šta je ljudskost, kome su i zašto lojalni, je li porodica samo reč u svetu gde se tela menjaju po želji (zajedno sa rasom, izgledom, polom) itd. itd. itd. ali glumci dobijaju samo najizlizanije zamislive replike da ih izgovaraju dok stoje u poluosvetljenim prostorijama i značajno se gledaju. Konsenzus diljem interneta (a i u delu našeg domaćinstva)  je da je Anthony Mackie loš glumac, a da ni ostali nisu dobri, ali mislim da je ovo tipičan primer produkcije koja je premalo radila sa glumcima, nadajući se, na kraju kreajeva da će ime iz Avengersa na špici druge sezone biti dovoljno da se zameni švedski Brando iz prve.

Njuzfleš: naravno da neće. Joelova harizma je u mnogome pomogla da se džombe scenarija prve sezone ipak nekako izglade, njegova sirova mačo energija je bila dovoljne razine da se par emotivnih momenata koje je glavni lik sebi dopustio čitaju kao stvarno iznenađujuća, bolna otvaranja duše. Mackie nema tu vrstu sirove snage, naprotiv, on je lep i ima čulnu fizionomiju – rekao bih da je rođen da voli a ne da se bori – i vrlo ga je teško kupiti kao ozbiljnog siledžiju koji ima poneku emotivnu koščicu u telu kad mu i scenario sve vreme ubacuje sapunske replike i tera ga da ima izraz lica napuštenog kučeta.

Al, kako rekoh, drugi nisu bolji i ovo je velikim delom surova šmira od strane svih umešanih.

A opet, nije da su serije koje sam voleo kao mlađi, manje ciničan čovek bile pune glumačkih remek-dela: Altered Carbon bi mogao da bude zabavan – nisu li to bile i Blejkova Sedmorka i prva Galaktika? – da je napisan lepršavjije, brže, manje egzistencijalno zapitano (kad već zapravo nema šta da kaže na te teme o kojima se, šatro, našao zapitan) i da udari više akcenta na zanimljive kiberpankerske stereotipe. U ovoj sezoni već imamo tetovirane svemirske jakuze, AI-je koji se zaljubljuju jedni u druge, upravljanje orbitalnim oružjem samo snagom volje, gomilu futurističkog hakovanja (svako malo neko ispali termin poput „dekompresija“, „kod“, „server“ „dekripcija“), dakle ovde postoje svi elementi da dobijemo zabavan televizijski fast food i, zbilja, kad serija malo prestane da se loži da je Blade Runner za cord cutter demografiju, imamo nekoliko sasvim lepih set pisova. Bio sam razumno impresioniran sa nekoliko scena borbe koje su imale odličan rad kamere i koreografiju kakvu nismo navikli da gledamo na televiziji i što je, uostalom, nešto u čemu Netlfix objektivno ima istorijski edge (setimo se prve sezone Daredevila). Uz likove koji imaju sve potrebne osnove da budu harizmatični palp karakteri (crna lezbijska lovkinja na ucene koja u glavi ima hardver što joj dopušta hakovanje na daljinu svega što ima čip, cinični AI oblikovan po Edgaru Alanu Pou, sadistički vojni oficir koji koristi skakanje iz tela u telo i promene imena preko stoleća da uvek bude neprimetni uticaj iza sile koja je trenutno na vlasti) ovo je zaista mogla da bude bolja serija.

Ali, eto, nije. Akcija je okej, ali ovo je televizija a ne film i glavni lik, po zanimanju „envoy“ se izdvaja od drugih, „običnih“ ljudi svojom natprosečnom socijalnom inteligencijom, diplomatskim skilovima izdignutim na nivo magije, opsesivnim intuitivnim osećajem za detalje na kakvom bi mu i Šerlok Holms pozavideo. Serija ovo pominje tačno jednom pre nego što ga sasvim zaboravi i nastavi da se kreće putem osrednjeg ’80s SF akcijaša snimljenog u, recimo, Italiji.

Finale je napisano i režirano sasvim pešački sa neubedljivim „očajničkim planom“, još neubedljivijim preokretom i JOŠ neubedljivijim post-preokretskim preokretom nafilovanim saharinskim emocijama i svejedno naruženim nedovoljno dobrom akcijom na kraju. Altered Carbon, na moju priličnu žalost, drugu sezonu završava insistiranjem da su likovi i njihovi međusobni odnosi najvažniji element njegove formule te da, sledstveno tome, neki budući zapleti ponovo neće izlaziti izvan tog uskog kruga ljudi i AI-jeva i neće, u krajnjoj liniji, biti bitni za išta drugo do da se opet pretresaju njihovi odnosi.

Ovo je šteta, druga sezona je pored lepih unformi vojske protektorata imala i ne preterano dubok ali potencijalno potentan zaplet o tome zašto neko ubija stare i uticajne ljude na planeti i mogućnost da na osnovu tog zapleta nešto kaže o kolonizaciji i eksploataciji pa čak i genocidu koji uz njih istorijski ide. Ali je sve to elegantno izbegla i držala se „porodičnog“ narativa. Nisam siguran da ću imati snage da gledam anime-spinof Resleeved koji je pre neki dan postao dostupan a za treću sezonu će marketing Netfliksa morati ozbiljno da se potrudi ako misli da mi je proda.

Strip: Lepe table: Umpah Pah – Posveta Albertu Uderzu

Posted in Stripovi with tags , , on 27 marta, 2020 by mehmetkrljic

Pre nekoliko dana umro je Alberto Uderzo i red je da mu zvanično odamo počast jer radi se o crtaču koji je ne samo kreirao veliki deo identiteta onog što nazivamo klasičnim franko-belgijskim stripom, već je i nacrtao neke od mojih najomiljenijih stripova ikada.

Naravno, Uderza ne treba PREVIŠE predstavljati jer ga je već dosta dobro predstavio Asteriks, njegov magnum opus sa scenaristom  Renéom Goscinnyjem koji je ovaj tandem radio osamnaest godina (do Goscinnyjeve smrti 1977. godine), prodao milione albuma i ostavio neizbrisiv pečat na globalnoj (ne samo strip) kulturi. Asteriks je prevođen i objavljivan širom sveta, uključujući u Indoneziji, Iranu, Južnoafričkoj Republici, Južnoj Koreji, po motivima stripa snimljeno je čak četrnaest filmova, video igara, kaže wikipedija, ima svih 40 a Asteriks i njegovi Gali imaju i svoj zabavni park u okolini Pariza. Nakon što jer Goscinny umro, Uderzo je još više od dvadeset godina radio Asteriksa kao kompletan autor a zatim u 2009. godini prodao prava i strip i dalje izlazi sa za sada najnovijim, tridesetdevetim albumom koji je izašao pre manje od šest meseci.

No, čak i da nije bilo Asteriksa, Uderzo bi svakako zaslužio posvetu i mesta u našim srcima jer se radi o jednom od najboljih crtača klasičnog franko-belgijskog stila, u očiglednoj tradiciji Herge-ovskog pristupa ali ne sa ropskom vernošću Ligne Claire tehnici. Uderzovi stripovi, iako definitivno nose tentenovsku jasnoću kadriranja i čistotu konture imaju strastvenost i buku koje Herge nikada ne bi pustio u svoje stripove. Od svih crtača koji su sarađivali sa Goscinnyjem (Morris, Tabary…) Uderzo je imao možda najbolji odnos između izražajnosti i jasnoće, kreirajući iz table u tablu prizore kristalne oštrine sa besprekornim linijama i disciplinom u kadriranju, perspektivi, anatomij, facijalnim ekspresijama, detaljima u okruženju, a da su one znale da budu nabijene i neverovatnom kinematskom energijom. Ovo se, primera radi, jako dobro vidi u stripu Tangi i Laverdir (Les Aventures de Tanguy et Laverdure) koga je Uderzo radio zajedno sa Jeanom-Michelom Charlierom, a koga opet većina nas poznaje kao scenaristu i, uz Moebiusa, kreatora popularnog vestern-stripa Poručnik Bluberi. Charlier je bio glavni urednik magazina Pilote a koji je osnovao 1955. godine sa Victorom Hubinonom, Uderzom i Goscinnyjem. Ova četvorica umetnika su kroz ovaj magazin nastojali da forsiraju svoje radove po uzoru na magazin Tintin i upravo je u njemu Asteriks i ugledao svetlo dana. No, Tangi i Laverdir su bili „realistično“ crtan strip i srazmerno više usmeren ka akciji, ali je Uderzo i ovde vrlo lepo kombinovao akciju sa komedijom, baš kao što je bila i Asteriksova pobednička formula.

No, Uderza bismo danas predstavili kroz nekoliko tabli njegovog prvog stripa rađenog sa Goscinnyjem, a u pitanju je, recimo, „vestern“ po imenu Upmah Pah. Francuski originalni naziv je glasio Oumpah-pah le Peau-Rouge, odnosno Umpah Pah, Crvenokožac a kod nas je ovaj strip pvi put izlazio u Stripoteci Panorami (posebnom izdanju tadašnje strip-revije Panorama od kojeg je kasnije i nastala Stripoteka). Najnovija izdanja u Srbiji su izašla za Forum Marketprint, a ja sam ga prvi put čitao polovinom osamdesetih kada je Biser Strip objavio svih pet epizoda u jednom integralnom (doduše, meko koričenom i crno-belom) izdanju i bio potpuno šokiran koliko je to bio kvalitetan strip. U poređenju sa, recimo, ranim epizodama Taličnog Toma koje nisu mogle po kvalitetu da se porede sa onim što je Morris posle radio sa Goscinnyjem, na Umpah Pahu su Uderzo i Goscinny delovali kao potpuno formirani autori sa izuzetnim osećajem za komediju ali i jasnom svešću kako da u svrhu komedije koriste etničke stereotipe po kojima će Asteriks postati nadaleko poznat.

Upmah Pah je u osnovi bio neuspešan serijal jer u prvo vreme Uderzo i Goscinny nisu mogli nikom da ga prodaju – priča se da su pokušavali da ga prodaju i američkim izdavačima nakon što su Francuzi i Belgijanci odbili da ga objave – a na kraju je izašao u Tintinu, ali tek 1958. godine, kada su dvojica autora već bili urednici u Pileoteu i uveliko radili na prvim epizodama Asteriksa. Asteriks je počeo sa izlaženjem 1959. godine a Umpah Pah je imao svojih pet epizoda a zatim je okončan da bi par mogao da se usredsredi na Asteriksa koji je – dodaću, s punim pravom – već bio veliki hit.

No, Umpah Pah je, da ponovim, ništa slabiji strip od Asteriksa, naprotiv. U njemu Goscinny i Uderzo već vrlo spretno barataju karakterima i uspevaju da oni ne budu samo sarkastične entičke karikature. Naprotiv, prijateljstvo između francuskog pomorskog oficira Hubeta (poznatog i kao „Dupli skalp“ zbog perike koju nosi) i nativnog Amerikanca, mladog i neustrašivog ratnika plemena Šavašavah, Umpah Paha je nabijeno toplinom i autentičnim ljudskim razumevanjem bez obzira na kulturne barijere (i fakat da je Hubert deo okupacione sile) a sa druge strane ono nemilosrdno parodira stereotipe o „plemenitom divljaku“ i priče o „neobičnim“ prijateljstvima između belog čoveka i urođenika poput onih koje je pisao Karl Maj.

Umpah Pah, takođe, ima sličan parodijski odnos prema istorijskim događajima kao i Asteriks, osim što je smešten u osamnaesti vek i doba kolonizacije Amerike i, mada, naravno, koristi dobar deo stereotipova koje poznajemo iz vestern žanra, i ne predstavlja nekakvu eksplicitnu opsudu genocida kakvu bi danas sličan strip verovatno nosio, on ipak svojoj tematici prilazi sa jednim izrazito humanim nastupom i mada, naravno, američke staosedeoce parodira i koristi kao predmet humora, on ni ne propušta prilike da ih prikaže kao narode sa razvijenom kulturom, sa drugačijim, pre nego inferiornim, standardom civilizacije i jednom neupitno plemenitom crtom koja nije puki žal belog čoveka za divljinom.

Uderzo je u kasnijim epizodama ovog stripa – rađenim verovato na brzinu da bi bilo više vremena za uspešnije serijale koje je radio – svoj stil približio hergeovskom izrazu, praveći par koraka ka tentenovskoj jednostavnosti i blago infantilizovanim fizionomijama, pa je Umpah Pah ovde, možda neizbežno, jer su rađeni paralelno, još više ličio na Asteriksa. No, ono što je meni uvek potvrđivalo koliko je Uderzo veliki je baš to da ne umem da kažem da li je stil sa početka serijala Umpah Pah ili onaj iz poslednjih epizoda „bolji“. Jednostavno, oba su izuzetno ekspresivni, a jasni, duhoviti i puni energije, ukrašeni brojnim detaljima a opet laki za čitanje, nikada opterećeni ičim što bi usporavalo oko koje klizi preko table. Uderzo je bio majstor i Umpah Pah je bio tek prva najava koliko veliki majstor je u pitanju. Slava mu.

Donje table su iz britanskih izdanja sa kraja sedamdesetih godina prošlog veka, a gde se između ostalog da videti kako prosto upisivanje teksta u oblačiće iz prve epizode ustupa pred konceptom leteringa iz kasnijih:

Strip: Lepe Naslovnice: Axel Pressbutton

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , on 26 marta, 2020 by mehmetkrljic

A za laku noć, naslovne stranice serijala Axel Pressbutton iz 1984. godine u izdanju Eclipsea mada su u pitanju bili reprinti epizoda iz magazina Warrior dve godine ranije. Scenario je radio Steve Moore pod pseudonimom Pedro Henry a crtač je bio – mladi Steve Dillon i vredi videti kako je njegov stil tada izgledao. No, to sada nećete videti jer su naslovne za ovo reizdanje radili drugi autori, u ovom konkretnom slučaju tri ozbiljne vedete: Brian Bolland, Dave Gibbons i Alan Davis i jedan nešto manje poznat ali ne manje dobar ilustrator, a danas slikar Mick Austin (radio za Warrior, 2000AD itd.).

Axel Pressbutton je lik koga je uz Stevea Moorea kreirao Alan Moore (koristeći pseudonim Curt Vile) krajem sedamdesetih i u pitanju je kiborg sa licem Ernesta Borgnina i dugmetom na grudima koje, kada se pritisne, izaziva orgazam. Njegovi stripovi su izlazili povremeno i za sasvim različite izdavače, od ipak renomiranog Warriora, preko muzičkog magazina Sounds, pa do Atomeka Pressa. Nije u pitanju, dakle, neki čudesan izgubljeni klasik ali jeste zanimljiva crtica u biografijama nekih čuvenih strip-autora i satirični naučnofantastični akcijaš na tragu Metal Hurlant senzibiliteta ali sa tipično britanskim naklonom:

Strip: Lepe table: Michael Moorcock Library

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , on 26 marta, 2020 by mehmetkrljic

Michael Moorcock je, s obzirom da pričamo o jednim od najprolifičnijih pisaca fantastike te neke srednje generacije, hranio maštu mnogih crtača i ilustratora. Njegovi fantastični svetovi, tragični (anti)heroji i fantazmagorična bića su bili veoma podesni za grafičku eksploataciju, no, kako je Moorcock u vreme ekspanzije „modernog“ avanturističkog i akcionog stripa bio živ (a i sad je), za razliku od Howarda ili Tolkiena, tako je i mogao da ima mnogo više kontrole nad tim kako se njegove književne vizije pretaču u vizuelnu formu. I dok je pravo malo čudo (i pomao nepravda) to da do danas nismo dobili iole značajniju ekranizaciju Moorcockovih radova, a dobili su ga MNOGI manje važni i manje popularni opusi, strip-publika svakako ne može da se žali. Prvi Moorcockovi likovi su se u stripu pojavili još ranih šezdesetih u radovima francuskog autora Phillipea Druiletta, a na engleskom jeziku stvari su krenule sa Marvelom, 1972. godine kada je Roy Thomas pozvao Britanca da urade krosover između Konana i Elrika. Moorcock je bio izuzetno zainteresovan za strip pa su sedamdesetih godina adaptacije njegovih literarnih radova izlazile za različite izdavače, crtane od strane različitih crtača a sve uz njegovo puno učešće i saradnju na adaptacijama scenarija. Naravno, Moorcock je bio dovoljno veliki da može da bira saradnike ali ne i sujetan pa da sputava njihove kreativne vizije.

Titan Comics je u poslednjih pola decenije sakupio veliki deo ovih radova i objavio ih u kvalitetnim kolekcijama i moram reći da mi je jako drago da ove lepe vizije i nadahnuti crteži nisu izgubljeni. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih su simultano bili era još veće komercijalizacije američkog stripa (saradnja sa Holivudom je postajala sve intenzivnija) ali i cvetanja artizma u srcu sve te komercijale. Ovi stripovi su uspevali da gaze negde tačno na sredini.

Za početak, Elrik od Melnibonea, 1983. godina, koga je pisao sam Roy Thomas a zajednički crtali Michael T. Gilbert (olovke i kolor) i P. Craig Russell (lejaut, tuš i kolor). Letering je radio legendari Tom Orzechowski i to se odmah i vidi:

Korum je počeo da izlazi 1986. godine – godinu dana pre nego što ću ja pročitati prva tri romana o ovom tragičnom junaku, ležeći u bolnici sa frakturom septuma i srebrnom medaljom na republičkom takmičenju iz karatea, molimlepo – i adaptacij scenarija je radio Mike Baron, ali je crtač bio tada još uvek mladi i perspektivni Mike Mignola. Izdavač je bio First Comics, danas pomalo zaboravljena kuća koja je u portfoliju imala neke autentične bisere poput Grimjacka Jona Sablea i Dreadstara. Mignolu su kasnije na serijalu zamenili razni drugi crtači ali njegov rad na Knight of the Swords je veoma, veoma dobra najava legendarnog formata koji će ovaj majstor popuniti u narednoj deceniji svojim autorskim radom:

Hokmuna je radio James Cawthorn. Cawthorn je legendarni britanski crtač koji je i bio najbliži Moorcockov saradnik kad su u pitanju strip-adaptacije njegovih dela. Cawthorn je zajedno sa Moorcockom i započeo rad na strip-verziji Elrika od Melnibonea ali ovo nikada nije dovršeno i izašlo. Ipak, dvojica umetnika su sarađivala, kako na stripu (The Sonic Assassins, vezan za psihodelični bend hawkwind sa kojim je Moorcock radio), tako i na filmu (The Land that Time Forgot), a Cawthornova adaptacija priča o runskoj palici je počela sa izlaženjem 1979. godine. Kao što se da videti, Cawthorn je izrazito tradicionalan u izrazu sa jasnim uticajima američkih majstora starije generacije poput Caniffa, Fostera i Hogartha (ovaj poslednji je i napisao predgovor za kolekciju iz 1985. godine) i ovo Moorcockovoj epskoj ali istovremeno palpi prozi daje novu dimenziju veličanstvenog:

Konačno, Erekoz koji je najmlađi od svih pomenutih likova ali kod koga je koncept o „večnom šampionu“ od starta utkan u karakter. Njegov serijal je, zbog toga verovatno i urađen pre ostalih, još 1979. godie u punom autorskom radu nikog drugog do Howarda Chaykina. Chaykin je, ne zaboravimo, praktično u isto vreme radio ultrakomercijalni Star Wars a pogled na ove table, koje je sam napisao, nacrtao i kolorisao pokazuje sa koliko je strasti veliki majstor pristupio ovom poslu:

Video igre: Dusk

Posted in video igre with tags , , , , , on 24 marta, 2020 by mehmetkrljic

Jedna od najmanje interesantnih negativnih posledica aktuelne pandemijske krize je to da nije jasno kada ću imati priliku da igram Doom Eternal, igru kojoj sam se jako radovao. Naravno, da sam razumna osoba, igru sam mogao da kupim digitalno, daunloudujem je i igram već nekoliko dana umesto što kao kakav pećinski čovek i dalje očekujem da će mi disk stići preko okupirane Evrope. No, naručivanje sa Basea je učinilo mnogo dobrog za moje finansije, pa sam i ovom prilikom želeo da uštedim, jer novca je malo a želje su velike. Rezultat je, dakako, da sad svi drugi igraju Doom Eternal a ja ne. Buhuhu, isplači mi reku, Mehmete, kažete sad vi i to je fer.

Ono što je zgodno je da mi glad za najnovijom iteracijom Dooma utažuju neke druge igre, jedna od njih svakako Switch port igre Doom 64 koji JESAM kupio digitalno (jer druge opcije nije ni bilo) i koji je odličan, ali o ovome nekom drugom prilikom. Danas bismo pisali o igri Dusk.

Dusk sam već pominjao, a pišući o igrama Amid Evil ili Ion Maiden,  kao igru koja je krajem 2018. godine najavila taj novi talas retro-first person shootera, a sada sam tek i odigrao ovaj naslov. Mislim, ako je bio potreban ikakav novi dokaz da sam naopak, jelte. Amid Evil i Ion Maiden su bile odlične igre koje sam sa razlogom nahvalio, ali Dusk je igra koja je pokazala da ima kreativnog prostora za nove interpretacije dizajn-modela starih četvrt veka, ali i da postoji kritična masa publike koja će ovo kupiti i igrati. Oko Dusk je, tako, u međuvremenu izrasla jedna radinost, ne najmanje jer je glavni dizajner igre, David Szymanski istovremeno i šef studija i izdavača New Blood Interactive a koji je kasnije objavio i Amid Evil (rađen od strane sasvim drugog tima) i ima i druge naslove u furuni.

Ono što je možda bitno ovde naglasiti je da Dusk i njegova duhovna deca nisu samo produkt reakcije dela igrača na sve skuplje, kompleksnije ali često manje zanimljive moderne igre u žanru first person shootera. Svakako, orijentacija na velike otvorene prostore, RPG mehanike, multiplejer i permanentne statistike, a što se sve nalazi u preseku korporacijskih naslova poput Call of Duty, Battlefield, Far Cry itd. i disruptivnih (sada već ne toliko) novih šutera poput PubG ili Fortnite, ova je orijentacija nešto što jedna deo igrača odbija od savremenih šutera. FPS-ovi su, za određenu populaciju igrača, uzgojenu na modelima polovine devedesetih, žanr u kome se cene neke druge stvari – brzina kretanja, kompleksnost mapa, neophodnost taktičkog odabira naoružanja za svaku situaciju – i za ovakve igrače moderni FPS koji se trudi da zaravni razlike između oružja kako bi postigao balans za multiplejer, a dok istovremeno otvara mape u širinu kako bi bilo mesta za kooperativno igranje velikog broja istovremenih igrača – naprosto nije ono što traže.

Sa usponom indie igara (kroz digitalnu distribuciju i jeftiniji middleware) dobili smo početkom druge decenije ovog veka i novi soj nezavisnog FPS-a, pravljen od strane malih timova, bez priče i sa estetikom mnogo bližom ranim dvedesetima, i mada su mnoge od ovih igara bile prilično popularne – Tower of Guns, Paranautical Activity ili Ziggurat, recimo – one nisu suštinski mogle da utole glad tom našem igraču uzgojenom na Doomu, Dukeu ili Hexenu.

Jer, ovaj talas FPS-ova se oslanjao na porast popularnosti roguelite dizajna koji je uspešno prodro u sve žanrove igara, na permadeath i proceduralno generisanje mapa. Iako je ponuda u kojoj ćete svaku partiju ove igre igrati na različitoj mapi što se nikada neće ponoviti delovala primaljivo, pokazalo se da ove igre često i pored te potencijalno beskonačne mutabilnosti, nemaju zapravo mnogo dubine. Možda pričam samo u svoje ime, naravno, ali dok mi je bilo zanimljivo da po par sati provedem zabavljajući se uz različite roguelite FPS-ove pre koju godinu, kumulativan broj sati koje sam utucao u Doom na različitim platformama premašuje vreme provedeno u ovim igrama verovatno za tri reda veličine. Naprosto, klasični FPS-dizajn nije samo da se naprave ćoškasti, krupni modeli neprijatelja i da se u igru doda dvocevka – „rešavanje“ mape u Doomu i njegovim klonovima je upoznavanje nepoznatog, čak neprijateljskog okruženja, shvatanje njegove arhitektonske, dizajnerske i, neretko simboličke logike i pronalaženje optimalnog odgovora na probleme koji ono postavlja. Čak i odlični noviji FPS-ovi koje sam voleo, poput izvrsnog Titanfall 2, vrlo su daleko od dizajnerske filozofije koja krasi FPS sa sredine posledje dekade veka.

Dusk je igra koja je ovu filozofiju u potpunosti shvatila, svarila a zatim unapredila.

David Szymanski je, kako sam kaže, polovinom prve decenije ovog stoleća imao toliko slab kompjuter da je mogao da igra samo stare igre na njemu. Otud jedno intimno, štaviše opsesivno upoznavanje sa logikom i svetonazorom dizajna „starih“ FPS mapa, kao i svest da u ovoj disciplini Szymanski i sam ima šta da kaže. Novi talas (well, talasić) ributova starih šutera, poput Shadow Warrior i Rise of the Triad je bio značajan momenat u evoluciji ovog podžanra jer je pokazao da interesovanja za „starinskiji“ dizajn ima. Dave Oshry, koji je bio ko-direktor Rise of the Triad poslužiće kao producent igre Dusk kada Szymanski bude rešio da svoje rane eksperimente u Unity endžinu sa kreiranjem 3D modela i mapa nalik na Quake proširi u punokrvnu, originalnu igru.

Dusk je posle dinamičnog early accesss života izašao krajem 2018. godine kao vrlo siguran, vrlo ubedljiv i glasan iskaz pokazujući kuda je dalja evolucija modela sa polovine devedesetih mogla da nas odvede da korišćenje 3D grafičkih akceleratora i (ne samo Romerova) opsesija deathmatch multiplejer igranjem nisu proizvele ono što danas imamo.

Dusk svoje uticaje nosi, što se kaže, na rukavu. Prvi talas FPS-ova, Doom, Heretic i Hexen a pored njih Rise of the Triad, Blood* pa i Redneck Rampage daju jasnu osnovu, dok će propisni 3D režim i velika brzina kretanja Quakea, kao i horor-intonacije svojstvene jednoj „modernijoj“ igri kao što je bio originalni Half-Life doneti nadgradnju.

*Za ljubitelje Blood, Dusk ima i poseban easter egg među glasovnim glumcima

Dusk uspešno podseća na to da je, originalno, FPS žanr zapravo nosio horor-atmosferu utkanu u svoj DNK. Da li zato što su u id i Raven Softwareu bili ljubitelji filmova strave i užasa ili zato što je prelazak u prvo lice bilo najlakše eksploatisati oslanjanjem na najbazičniji bori-se-ili-beži instinkt, tek igre ova dva studija su, počev još od Wolfenstein 3D bile zasnovane na atmosferi opasnosti, jump-scare momentima, napetom saundtraku i efektnom korišćenju zvuka da se pretnja sugeriše, čudovištima i demonima u ulozi antagonista, okultnoj simbolici i generalno psihološki opresivnim prizorima. Sam Doom započinje svoju prvu epizodu prikazujući igraču ostatke rastrgnutih tela na podu kosmičke stanice na kraju krajeva. 3D Realms su bili srazmerno humorističkiji nastrojeni sa svojim Duke Nukem i drugim igrama ali su tu bili i Monolith sa Blood, a kada je krajem 1998. godine Half-Life čitav žanr pogurao na naredni nivo to je bilo u velikoj meri na ime majstorskog korišćenja klasičnih – i inovativnih – horor-tropa.

Dusk se hororu okreće tako što ga traži u kombinaciji psiholoških aluzija i simbola, pažljivom oslanjanju na lavkraftovski mitos, ali i zaranjanjem duboko u provincijsku, ruralnu stravu, pronalazeći tako interesantan balans između visokog koncepta (lavkraftovski stari bogovi!) i klasične eksploatacije (poludeli rednekovi napadaju alatkama sa farme!). Jedno je sigurno, ovo je igra koja koristi sve moguće alatke da se osetite neprijatno:
·         Kolorna paleta se kreće između boje blata i boje rđe – prateći možda tradicionalnu identifikaciju Quakea 2, pa preko proksija i svih drugih FPS igara kao „smeđih“ – a što samo još efektnijim čini korišćenje drugih boja, od pljusaka crvene krvi, preko belih odora što ih nose neki kultisti sa kojima se suočavate i crvenih, kariranih flanelskih košulja njihovih ruralnijih kolega što na vas jurišaju sa u domaćoj radinosti pravljenim kukuljicama na glavama i upaljenim cirkularnim testerama u rukama, pa sve do primamljivo obojenih vitraža koje nalazite u poslednjoj epizodi a koji su možda i aluzija na Hexenovo igranje sa crkvenom ikonografijom.
·         Zvuci su mučni, sa tupim udarcima metaka o tela, muklim ropcem umrlih, ali i plačom i jecajima nekih od neprijatelja koji se šetaju bojištima tražeći konflikt i naričući nad nekim – verovatno sobom – sve vreme.
·         Ubijanje je neelegantno i neuredno – Dusk nije igra „baleta sa mecima“ već igra u kojoj tela gube elastičnost kada iz njih izađe život i padaju na tlo kao daske, a jača oružja čine da eksplodiraju u vodoskoku krvi i pljusku komada mesa. Prvo oružje koje u igri nosite je poljoprivredna alatka – srp za sečenje žita – a to znači da ovde na programu nije plemenito mačevanje ili kliničko snajpovanje visokotehnološkim oružjima kakvo nam daju moderni šuteri. Dusk na igrača baca ogromne količine neprjatelja u pojedinim set-pisovima i njegova oružja moraju biti apsurdno prejake verzije oružja iz stvarnog života, sa pištoljima koji se nikada ne moraju puniti, sačmarom koja otkida glave i adaptiranim pneumatskim čekićem od koga sve u okruženju eksplodira.
·         Neprijatelji su pogotovo zanimljivi: Dusk ima svoju kvotu „monstruma“, letećih đavola i demonskih stvorenja koja imaju samo lica i udove (bez, dakle, tela, samo sa licem na kome su šuplje očne duplje i groteskno razjapljena usta), ali veliki broj neprijatelja spada u kategoriju „običnih“ pojava koje su samo majstorski pomerene nekoliko stepeni u smeru košmara. Mutirani aligator iz kanalizacije (Intoxigator, naravno) je ovde još i najmanje strašan zbog očiglednih humorističkih nauma, mnogo su gori ljudi u belim kukuljicama koji se igraču obraćaju optužujući ga za jeres, pomenuti rednekovi u plavim farmerkama sa tregerima i crvenim flanelskim košuljama, strašila koja silaze sa svojih kočeva i šetaju se unaokolo sa sačmarama, mutirane krave i konji u plamenu… Dusk ne bazira čitav svoj senzibilitet na ruralnom hororu – ima ovde kosmičke strave i klasičnih gotskih momenata – ali mu on služi kao vezivno tkivo između tri epizode „priče“, sa njime počinje i sa njime se završava, majstorski povezujući psihološko i mitološko, lično i kosmičko, a bez ulaženja u detalje ili, uopšte, pokušaja da se stvari ikako „prepričaju“. Dusk zapravo ima izuzetno rudimentaran narativ, sastavljen mahom od krvlju ispisanih poruka na zidovima i poneke uzgredne, često kriptične misli protagoniste, ali ovo je njegova prednost i sasvim jasna povezujuća nit sa igrama kojima se inspirisao gde je „prava“ priča – a u odsustvu likova, glume, dijaloga itd. – bila ono što igrač radi i što mu se dešava.

Horor u igrama, dakle, ne mora biti samo u oduzimanju moći igraču, u njegovom sputavanju, onako kako je u srcu formule klasične survival-horror igre. FPS brend horora nalazi se u kombinovanju zastrašujućeg, košmarnog okruženja sa aktivnim, moćnim protagonistom i nije sadržan samo u onome što se igraču radi već i u onom što on sam radi. Doom je, ponovo, dao vrlo čist, shvatljiv predložak za ovo sa svojim ultranasilnim protagonistom koji je oluja testosteronskog besa što protivnike kida motornom testerom i pretvara u hrpu kostiju i organa sačmarama ali i sopstvenim pesnicama. Horor se u ovakvim igrama nalazi i u akcijama igrača bez obzira koliko katarzične bile i Dusk postiže tu neku lepu ravnotežu između strave, komedije i akcije, stavljajući igrača čas u zarđale metalne koridore prekrivene prljavštinom i skorenom krvlju, među mašineriju kojoj je, čini se, jedina namena da mrvi i uništava, a čas na prostrana, široka polja gde će bacanjem kamenja veličine dinje u hrpu mokrih ostataka pretvarati kultiste, poludele zemljoradnike, zombi-vojnike i rogatu marvu. Fizika je, primetićete, izuzetno porenaglašena u ovoj igri: bacite bure prema zidu i raspašće se u gomilu dasaka, bacite ga prema kravi i ona će u trenutku biti anihilirana, pretvorena u eksploziju krvi i komadića tkiva.

Utoliko, Dusk vrlo izraženo nosi tu psihotičku, ultraparanoidnu dimenziju klasičnog FPS-a gde je sve što se pomera neprijatelj koga morate eliminisati a svi predmeti u okruženju su ili oružje ili municija, a to se, opet, izvrsno uklapa uz njegov mehanički model. Ovo je izrazito brza igra u kojoj glavni lik prosto klizi preko podloge i prelazi u sekundi ogromne razdaljine, plešući oko neprijatelja i napadajući ih stalno iz novih uglova. Prostrani ambijenti Dooma ili Heretica ovde se kombinuju sa vertikalnošću Quakea u set-pisovima koji su urnebesno dinamični, prepuni neprijatelja što napadaju iz sve tri dimenzije, ali i alata da sve te neprijatelje eliminišete kroz maksimalni pokolj, otvarajući tajne prolaze da im priđete s leđa, pronalazeći municiju, lekove, ili drogu koja čini da vreme protiče samo kada se i sami krećete (igrali ste Superhot?). Pri kraju igre set pisovi su apsurdno prepuni svega, sa stotinama neprijatelja koje morate eliminisati, u reminscencijama na modove za Doom koji su gurali Carmackov endžin do same ivice izdržljivosti, osim što je ovde sve još eksplozivnije, sa neprijateljima koji jedni druge raznose „prijateljskom vatrom“, jump-padovima koji živa i mrtva tela bacaju nebu pod oblake, samostrelom koji puca kroz meso i može da naniže nekoliko protivnika odjednom, bacačem granata koji ne pravi razliku između „naših“ i „njihovih“… Dusk je izuzetno zainteresovan da igrača uvek drži u pokretu i retko ga zaustavlja u mestu pa se tako i najjači protivnici obaraju na zemlju preciznom i izdržljivom paljbom radije nego da se traže nekakve „slabe tačke“ ili elementi u okruženju koji bi mogli da pomognu (pravilo koje igra krši bukvalno samo u poslednjem bosfajtu).

Naravno da je Dusk u smislu akcije jači nego što su to bile igre iz 1993. ili 1995. godine, ali kako sam u pripremi za pisanje ovog teksta proveo jedno vreme podsećajući se Heretica i Hexena – igrajući ih doduše, uz korišćenje GZDoom moda koji omogućava kršten mouselook i JEDINI je način da se ove igre igraju u 2020. godini sem ako niste kontrolna grupa za neko istraživanje – to mi je dalo dobru podlogu da još više cenim koliko Dusk zapravo unapređuje filozofiju dizajna mapa kao prostornih zagonetki koje treba rešiti.

Dok su Ravenovi šuteri, jasno, imitirali Doomove izvitoperene tlocrte, ispale iz grozničave mašte Johna Romera, Americana McGeeja i drugih kolega iz id-a, Ravenovi developeri ipak nisu imali Romerov osećaj za tempo i kanalisanje kretanja igrača tako da se borba koja na kraju neke sekvence usledi zaista oseti kao pančlajn kratke priče u koju niste bili svesni da ste ušetali. Heretic i Hexen su, dakako, prepuni tajnih prolaza i iznenađenja, ali igrajući ih ponovo podsetio sam se i da su ovo često stvari koje veoma usporavaju igranje i umesto da neosetno igrača usmeravaju ka cilju, one mu ispunjavaju vreme trivijalnim zadacima koje mora da obavi. Posebno je u Hexenu, sa njegovim inicijalnim insistiranjem na hladnom oružju i širokim prostorijama gde ćete pre izbegavati neprijatelje nego ih eliminisati, dok tražite prekidače i skrivene prostorije, jasno da Doomova genijalnost nije tako laka za emulaciju.

Dusk ovo postiže veoma samouvereno, kreirajući izuvijane, đavolski „guste“ ambijente u kojima se igrač kreće i otkriva na prvi pogled nepostojeće puteve, ali tako da uvek postoji jasan mamac prema kom se krećete, da li kroz blještanje predmeta strateški postavljenog da mu priđete i otkrijete da iza ugla ima tajni prolaz, da li kroz očiglednu logiku arhitekture ili kroz očiglednu apsurdnost sobe za koju je jasno da negde ima skrivena vrata. Dusk igrača uvek drži u pokretu i eminentno izbegava onaj ’90s kliše u kome ste sve neprijatelje na mapi pobili a onda još 40 minuta lutate među telima udarajući svaki zid ne biste li pronašli izlaz.

Grafički, Dusk je kombinacija intencionalno ružnog – modela sa malim brojem poligona, oštrim ivicama i rudimentarnim animacijama (vidite te krave, za ime sveta), neprirodnih animacija, užasnih ambijenata koji kombinuu mašinsko i organsko, ali i psihotički pojednostavljenih „običnih“, domaćih enterijera – i savremenijih efekata kakve Unity endžin uprkos svojoj srazmerno manjoj snazi u odnosu na neke skuplje alate, bez napora provlači, kreirajući psihodelične scene transparentnih tekstura, bizarne košmare sa predimenzioniranim kućnim predmetima, pa i, blizu samog kraja, pokazujući nam titularni suton sa zalazećim suncem nad jednom ruralnom scenom iznenađujuće mirnoće i elegancije. Niko Dusk neće isticati kao primer „ljupke“ ili „lepe“ 3D grafike, ali niko neće moći ni da mu porekne jasan vizuelni identitet koji treba da uznemiri onoliko koliko treba da zabavi.

Dusk, dakle, daje taj lepi balans ozbiljnog shvatanja tropa koji su – verovatno sasvim podsvesno – definisali identitet prvog FPS talasa iz devedesetih, i njihovog produbljivanja s razumevanjem, ali i suptilnog humora koji po prirodi stvari mora ići uz igre što svoj raison d’être baziraju na apsurdnoj ultranasilnosti, sve pakujući u vrhunski akcioni paket u kome se brzina, preciznost i panterski refleksi, svest o okruženju i kapacitet za multidimenziono planiranje u deliću sekunde cene mnogo više nego u bilo kom drugom žanru igara. Dusk je, dakle, što se mene tiče, moderni klasik koji preko velike vremenske distance* komunicira sa originalnim klasicima i pokazuje kako se njihov legat smisleno, sa poštovanjem, ali bez pukog imitiranja, može nadgraditi. Nova igra New Blood Interactive, urnebesni ’80s spoof FPS, Maximum Action je odavno u early accessu. Jedva čekam da je završe.

*Pomislimo: Dusk je od Dooma udaljen VIŠE nego što je sam Doom bio udaljen od Ponga – prve prave, komercijalne video igre, izašle 1972. godine. Malo da se čoveku zamanta od te pomisli.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-03-2020

Posted in metal with tags on 21 marta, 2020 by mehmetkrljic

Dakle, apokalipsu treba dočekati dostojanstveno, koliko je to moguće, a ako je iko među nama proveo značajan deo vremena u životu misleći i govoreći o apokalipsi, to su metalci. Pogledajmo onda šta su mislili, govorili i pevali protekle nedelje.

 

Blek metal je jedna od najapokaliptičnijih muzika već svojom tesnom vezom sa hrišćanstvom, a navalu ove nedelje predvode Hambružani Firmament sa debi EP-jem koji se isto zove Firmament. Firmament je moderan blek metal, sa atmosferom i emocijom, kvalitetno odsviran ali sa možda malo previše sala u aranžmanima. Mislim, ovo su tri pesme koje traju značajno duže od pola sata i mada atmoblek publika voli da ima vremena da se opusti i imerzuje, jelte, u muzici, ne kažem da će svakom to biti po meri. Ipak, Firmament sviraju kvalitetno i imaju dobar zvuk:

https://firmamentofficial.bandcamp.com/releases

https://kammerrecords.bandcamp.com/album/firmament

Slično „svemirski“ i filozofski su nastrojeni Austrijanci Nahtrunar čija je strana split EP-ja sa projektom Hesychia jedna devetnaestominutna kompozicija atmosferičnog, i prilično solidnog blek metala. Ima ovde vrlo naglašenih molskih melodija za ljude koji to vole. Hesychia su, pak ambijentalni/ elektroakustični na svojoj strani i njihovih dvadesetak minuta zvukova bez instrumenata, tema, ritmova, melodija itd. su prilično dobri.

https://nahtrunar.bandcamp.com/album/nahtrunar-hesychia-split

Tešku moralnu dilemu sam imao u vezi split EP-ja Pakt koji je izašao pre par dana jer na njegovoj drugoj strani su Taake. Taake nisu (bili) rđav bend ali jesu bend sa vrlo diskutabilnim ekscesima kritike islama koja je neprijatno zagazila u teritoriju rasizma (iako je bend kasnije javno porekao ikakve rasističke ambicije) i nošenja svastike na prsima („radi provokacije“). Tako da… o njihovoj strani EP-ja nemam nameru ništa da napišem. Whoredom Rife, pak, imaju svoju stranu sa svoje dve pesme i ovo je veoma dobar, norveški kvalitetan blek metal koji ne prašta ali zavodi. Prva pesma je odlična ali druga je spektakularna sa himničnom atmosferom i tipično nordijskim epskim senzibilitetom koji, recimo, Nemci često pokušavaju da provuku ali retko im uspe:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/pakt

Slovaci Malokarpatan na novom, trećem albumu, Krupinské ohne donose još svog ubedljivog blenda blek metala, hevi metala, progresivnog roka i folklora. Moj problem je sa njima svakako zvuk koji je muljav i čini kompozicije teškim za slušanje. Ali ovde ima mnogo ideja i različitih pristupa i vredi se potruditi:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/krupinsk-ohne

Rusi Ulvdalir su za više od deset godina rada pored tri albuma snimili i pregršt splitova i  EP-jeva. Hunger for the Cursed Knowledge je novi EP, traje solidnih pola sata sa četiri pesme žestokog, testerišućeg ali aranžmanski ambicioznog blek metala. Sanktpeterburžani nemaju onaj uobičajeni ruski ili slovenski zvuk u svojoj muzici i ovo je više „okultni“ nego „meditativni“ blek metal ako tako mogu da kažem. A pritom je besan i agresivan. Valja!

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/hunger-for-the-cursed-knowledge

Danski Glemsel ima debi EP, sa čak sedam pesama i Unavngivet je bogata ponuda skandinavskog leda i sirovine. Glemsel nisu originalni i imaju prilično sirotinjski zvuk ali zvuče ozbiljno i autentično, pa zavređuju preporuku:

https://glemsel.bandcamp.com/album/unavngivet

Simpatični brazilski Creptum ima drugi album, VAMA, i ovo je melodičan ali snažan blek metal koji samo malo pati od „plastičnijeg“ zvuka nego što bih ja voleo, ali je u celini prilično simpatična ponuda epske, melodijom nabijene svirke za sladokusce satanizma:

https://creptum.bandcamp.com/album/vama

Kopenhagenški Clients na svom prvom albumu, A Callous Heart Rejects kombinuju melodični, vrlo razgovetni i (pre)moderni blek-post-metal sa malo melodičnog death metala pa i metalcorea za jedan prilično „komercijalan“ koktel. Ne znam koliko je realno da ovo bude muzika koja kao nešto zarađuje pare, ali Clients imaju šansu da budu zapaženi među širom publikom iako ja ovo ne bih nešto ozbiljno slušao u civilstvu:

https://clients.bandcamp.com/album/a-callous-heart-rejects

Šveđani Sinnessjukdom su mi potpuno nepoznati ali njihov debi EP, Över kanten je vrlo solidan primerak švedskog blek metala u divljini. Četiri pesme zamamno brze svirke, disharmoničnih rifova i ledene atmosfere su baš ono što nam treba u ovo proleće koje ćemo pamtiti kao najgore i možda i gore od onoga u kome nam se nebo srušilo na glavu. Nema ovde previše originalnosti, ali Sinnessjukdom su potpuno formiran bend sa zvukom, sviračkim kvalitetom i identitetom i meni ovo lepo prija:

https://sinnessjukdom.bandcamp.com/album/ver-kanten

Iz Oklahome dolazi Magazu čiji istoimeni debi EP sadrži tri vrlo energične pesme nepoćudnog, žestokog ali iznenađujuće prijatno melodičnog black metala. Ovo nije muzika što se gubi u razlaganju akorda već ima brze, a opet melodične rifove. Malo podseća na 1349 u njihovim najmelodičnijim momentima a to je, bogami, velika pohvala:

https://magazu.bandcamp.com/album/magazu

Prijatan prvi EP (posle dva singla) od francuskog pretpostaviću jednočlanog blek metal sastava, Amatheon. Quasar ima četiri pesme kosmičke tematike i ozbiljne svirke koja se oslanja na klasičan skandinavski model sirovog prženja ali ga onda filuje ukusnim galskim dodacima. Minimalistički ali ne primitivno, ovo je vrlo solidan rani rad:

https://amatheon.bandcamp.com/album/quasar-ep

Poljaci Medico Peste dugo nisu snimili album, pa na svojoj drugoj dugosvirajućoj ploči, ב: The Black Bile, iz dvorišta izleću svom brzinom i sa žarkom željom da nam pokažu šta su sve radili poslednjih osam godina. I ima tu jako mnogo dobrog. Medico Peste zadržavaju tradicionalnu blek metal osnovu ali onda na njoj gledaju da grade koliko god mogu u raznim smerovima, upadajući u čudni jazz groove na Numinous Catastrophy, presecajući blackened rock’n’roll All too Human ambijentalnim pasažima pa se vraćajući pravom blek metalu, koketirajući sa post-metalom, pa čak i bluzom u Were Saviours Human? I ovo je svakako zanimljiva ploča kojoj treba posvetiti više od jednog slušanja. Ne kažem da će posle više slušanja ona biti izvanredna, ali ima ovde rukavaca i puteljaka koje vredi istraživati:

https://medicopeste.bandcamp.com/album/the-black-bile

Lep, sirov, besan blek metal po tradicionalnim receptima iz finske kuhinje stiže na singlu Luonnon alttari jednočlanog projekta Fallath koji ima razoružavajuće sladak omot ali i muziku koja ima pankersku energiju ali i metalsku disciplinu. Lepo. Nadam se da momak nije nacista.

https://fallath.bandcamp.com/album/luonnon-alttari

Neočekivano jak debi za američki Altar of Rot, koji sami kažu da spajaju blek metal prvog i drugog talasa i to je čak i tačno. Ako volite ovakvu muziku, znate šta da očekujete a Altar of Rot, kako se album i zove ima solidnu količinu dobrih rifova da se ukrasi ta predvidiva estetika. Pristojan miks i pristojan album:

https://altarofrot.bandcamp.com/album/altar-of-rot

Interesantna kombinacija post-roka i blek metala na albumu Sunlit Madrigal italijanske ekipe (pojedinca?) Sol Iustitiae. Ova ploča nudi sve šugejzerske plink-plonk molske ambijente koje očekujete ali onda ih preseca vrlo kinetičkim, užurbanim blek metal sviranjem koje i dalje nije agresivno – koristi se minimum distorzije a nema ni pevanja – ali je dinamično i aranžmani su iznenađujuće kompleksni a opet ne naporni. Ne znam da li je izraz tech-black već nekad iskorišćen ali  Sol Iustitiae skoro da bi ga mogli trejdmarkovati iako je njihova muzika pre svega emotina a tek onda tehnički interesantna:

https://soliustitiae.bandcamp.com/album/sunlit-madrigal

Rusi Offret UBIJAJU na svom albumu Зверь kad sviraju brzo. Ovo je ekstremno agresivan i nemilosrdan blek metal juriš u takvim trenucima. No, kako su to, jelte, Rusi, i imaju dušu, onda i dobar deo albuma provode u introspekciji, svirajući sporo, reflektivno, praveći ambijentalne interludije sa i bez udaraljki, i mada su i ovakve kompozicije prilično dobre (Любовь kao najambicioznija najviše i isporučuje), moram priznati da me toplo-hladno pristup koji bend primenjuje ipak malo odbija. Naprosto, agresivniji momenti albuma su toliko izrazito jači od ostatka – koji je interesantan ali energetski na sasvim drugoj strani – da bih voleo da je ovo ujednačenije. No, to je vrlo subjektivna zamerka pa svakako preporučujem ceo album za slušanje:

https://offret.bandcamp.com/album/-

Stonerski program: Sorcia su iz Sijetla ali njihov debi album je čist stoner/ doom metal bez imalo grunge zanošenja. Trio zvuči spontano i organski i ono što nemaju u originalnosti rifova i aranžmana uspešno nadoknađuju tom nekom živošću i životnošću svirke. Lep detalj je da bend ima različite vokalne režime gde je onaj derački i najmanje zanimljiv. Basistkinja Jessica Brasch simpatično zapeva ali pevač i gitarista Neal De Atley mnogo bolje zvuči kad peva nego kad urla. Eto…

https://sorcia.bandcamp.com/album/sorcia

Vrlo fazirani, solidno psihodelični i malo pankerski stoner rokeri su Australijanci Planet Cactus koji imaju debi album Double Rainbow i njime vrlo uspešno kuvaju mozgove slušalaca. Nije ovo nužno lako za slušanje zbog glasnog mastera ali muzika je odlična, sa robusnim, četvrtastim gruvom ali i gitarama koje spremaju opasan psihosdelični obrok i pevačicom (i gitaristkinjom) Rebeccom Lyon koja iz pozadine upravlja brodom kroz nadrogirane brzake. Odlična ploča za najozbiljnije tripovanje a svima je to malo potrebno u ova teška vremena:

https://planetcactus.bandcamp.com/album/double-rainbow

Berlinski Pyrior na instrumentalnom psihodeličnom rok albumu Fusion imaju suviše tog nekog sekundarnog programa, introe, interludije, pičke materine koje, iako sasvim tolerabilne, samo odvače pažnju od onog gde je bend actually jak, a to su mišićavi matematičarski džemovi u kojima ima prostora za dobre rifove, teme i ritmove. Bilo bi lepo da bend shvata da bi spontaniji pristup ovakvoj muzici možda doneo i veće prinose ali ko voli vrlo disciplinovan kvazi-džeming sa odličnim zvukom, imaće ovde u šta da zagrize:

https://pyrior.bandcamp.com/album/fusion-lp

Bugari Muddy sviraju bluziran sludge metal i imaju mnogo različitih ideja i pristupa na albumu Hopeland. Kako ja to obično kažem, ne pale sve te ideje, možda čak ni većina, ali bend ima mnogo ubeđenosti u ono što radi i čisto zbog te strasti vredi im dati šansu:

https://muddysofia.bandcamp.com/album/hopeland

Obavezni Grci: Hazy Sea sviraju hard rok/ stoner metal sa solidnim uplivom grčke narodne muzike u kompozicijama i to ispada nekako simpatično. Za početak, ovo je masterovano tiše od većine moderne muzike pa se lepše čuje i može da se glasnije odvrće a dalje, ovo su razbarušeni gitarski džemovi koji genijalno spajaju teški rok sa narodnjacima. Inače se zna da nisam lud za instrumentalnim stoner rokom ali Coast of the Immortals je ploča vredna slušanja:

https://hazysea.bandcamp.com/album/coast-of-the-immortals

Dostojanstven „epski“ doom metal donose Norvežani Summit na svom EP-ju The End koji ima samo dve pesme ali traje skoro pola sata. Mislim, nije ovo sjajno, Summit misle da su im pesme i ideje pametnije nego što zaista jesu ali nije ni rđavo i ako se čovek opusti, ponese ga.

https://summitdoom.bandcamp.com/album/the-end

Poljaci Highfly imaju simpatičan ekscentrični pristup imenovanju albuma gde se svaka ploča zove „or die“ sa dodavanjem broja godine. Dakle, Or die 2020 je lepa ploča stonerskog progresivnog roka/ metala sa uplivima psihodelije, blek metala i koječega. Bend je muzički vrlo kvalitetan i mišićav sa lakim prelazima iz stila u stil, tempa u tempo i dinamike u dinamiku i ima tu i lepih rifova. Plus, instrumenti se lepo čuju:

https://highflyordie.bandcamp.com/album/or-die-2020

Ukrajinci Firejam imaju album Blackshine i ovo je šest pesama solidnog stoner/ grunge zvuka sa interesantnim idejama i pevačem koji zvuči bliže „alternativnom roku“ nego metalu. Ima tu ekstremno dugačkih pesama ali kad se bend baci u psihodeliju i frikautuje, onda su i najbolji za moj ukus. To onda bude pravi „fire jam“:

https://firejam.bandcamp.com/album/blackshine

Madridski psihodeličari Jhufus ne samo da svboj EP, Jhufus – III, započinju pravovremenim podsećanjem da treba prati ruke, nego su i ovo četiri pesme intenzivno dopadljive, duboke, instrumentalne psihodelije. Nije ovo metal, jelte, ali je metalu srodno i vrlo dobro, sa prozračnim miksom i jakom-ritam sekcijom koja pazi na temelje dok džitare i sintovi igraju šuge po nebesnom svodu. Odlično je i ja bih još:

https://jhufus.bandcamp.com/album/jhufus-iii

Pre par nedelja je izašao i novi album Kyussovog Nicka Oliverija. Ja inače prezirem Queens of the Stone Age a ni Kyuss mi nije sad neki mnogo bitan bend, pa to treba imati na umu. Mislim, zbog toga nisam ni obratio pažnju na N​.​O. Hits At Al Vol. 666 kad je izašao, ali možda je ipak u redu da skrenem pažnju na ovaj album. Oliveri sarađuje sa gomilom bendova i muzičara i ovo je neka vrsta kompilacije njegovih recentnih kolaboracija i kao takva ima zapravo mnogo toga dobrog da pruži. Svakako bolje od celokupnog QOTSA opusa. Pank, stoner i metal izmešani uz dosta etitjuda i kvalitetne svirke, vredi:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nick-oliveri-n-o-hits-at-al-vol-666

Portlendski izdavač Doomed & Stoned, kome se po imenu vidi ćime se bavi, upravo je objavio kompilaciju sa čak pedesetjednim (!!) stoner i doom bendom iz države Njujork. Doomed & Stoned in New York je zato izvrstan resurs da pronjuškate šta tu sve zanimljivo od bendova ima i zabeležite neka imena za dalju pretragu ali je i dobra ploča sama za sebe. Naravno, sa pedeset bendova ne može sve da bude idealno, ali ovo je velikim delom vrlo pristojan stoner rok sa dobrom produkcijom (čak i kad se 90% zvuka sastoji od gitarske distorzije, jelte) i album koji je najbolje slušati iznova i iznova u shuffle modu, dok otkrivate nove favorite ali i u sebi nove afinitete. Odlično:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-new-york

Solidan novi singl sa dve pesme su nam doneli Beograđani In From the Cold. Ova ekipa iskusnih muzičara sa bliskim vezama sa nekim bitnim imenima naše scene (Eyesburn, Vox Populi) je do sada izdala jedan album (2015. godine) ali i pregršt EP-jeva pa je Groundhog Day nastavak te neke dobre priče. In From the Cold ovde zvuče sigurno i kvalitetno, krljajući tamni ali gruvom nadjeveni sludge metal masivnog zvuka i lepe atmosfere. Pevanje može zvučati pomalo jednodimenzionalno razmaženijoj publici ali ovo je u tradiciji vrištanja koju su uspostavili Iron Monkey i In From the Cold sasvim dobro razumeju da su ovako veliki i jaki rifovi priča za sebe i da nije potrebno raznovrsnije pevanje. Sasvim fino:

https://infromthecold.bandcamp.com/album/groundhog-day

Oregonski Sweater For An Astronaut imaju drugi EP, Corduroy Rocketship i ovo se mnogo lepo sluša. Momci iz Judžina kombinuju stoner i thrash, nalaze zdravu sredinu svirajući i neki melodičniji psihodeličniji rok, pa i grandž i sve je to veoma pitko a opet pametno, sa odličnom produkcijom i jednim lepim duhom u muzici koji meni prija. Ovakvi bendovi su nekada mogli da budu i veliki. Danas? Nisam siguran, ali se čuje da ljudi uživaju dok ovo sviraju:

https://sweaterforanastronaut.bandcamp.com/album/corduroy-rocketship

Njujorški stoneri Sons of Ghidorah imaju kul ime ali i sada drugi album, 379 Miles to Go i ovo je vrlo prijatan, prijemčiv, zvučno i filozofski zaokružen stoner metal sa jakim, polivačkim gitarama, dobrim rifovima i prijatnim gruvom. Pevač, Mark Giuliano ima jedan karakterističan glas koji možda neće svakome biti po volji ali meni prija i sa svojim umešnim multitrekovanjem vokala daje muzici, koja i inače nije „glupo“ ređanje rifova, neke dodatne dimenzje. Vrlodobri Sons of Ghidorah:

https://sonsofghidorah.bandcamp.com/album/379-miles-to-go

Kalifornijski Mother Mutiny sa svojim, pretpostaviću, prvim EP-jem Sail the Son postavljaju iznenađujuće visok standard, proizvodeći veoma prjemčiv, blago psihodelični stoner zvuk sa dobrim razrađenim pesmama i tečnim, prijatnim gruvom. Ovo je i dobro snimljeno i miksovano i, pa neki bendovi cele karijere ne snime ovako solidnu ploču a Mother Mutiny nabodoše iz prve. Želim im uspešan dalji život i rad:

https://mothermutiny.bandcamp.com/album/sail-the-son

Iz Italije dolaze VOID 00 i njihov album Dopo Un Lungo Silenzio koji nudi prilično svež i originalan pogled na doom metal. Ima ovde dosta spontane, džemovske svirke u korenima pesama i gruva koji nije drogeraški već izrazitije eksperimentatorski. Pevač nije idealan ali bend je u celini interesantan i nudi mnogo svežih momenata:

https://diodrone.bandcamp.com/album/dopo-un-lungo-silenzio

Švedi Ulfven su odlični na svom drugom albumu Bland aska och sten (za koji slutim da ne znači „Aska i vuk“) dajući „tehničkije“ ali vrlo dostojanstveno lice death doom muzici. Iako pevač krklja i ovo je propisan metal, senzibilitet muzike je izuzetno zreo i ovo skoro da bi mogli da slušaju i civili. Doom je retko dinamična muzika, sa promenama ritma, tempa i volumena a Ulfven ovo postižu a bez da izgube osnovnu doom eleganciju koja im prirodno leži. Odlično.

https://ulfven.bandcamp.com/album/bland-aska-och-sten

Detroitski death doom bend Temple of Void je sasvim solidan na tri pesme sa kompilacije 4 Doors to Death II koje sada nude zasebno, kao EP. Ovo je muzika koja meša težinu, žestinu i dramu dostojnu Ulice Sezam ali je dobro odsvirana i lepo snimljena:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/4-doors-to-death-ii

Notingemski The Medea Project zvuči vrlo pretenciozno kad vidite ime benda i ime albuma – Sisyphus – ali ovo je u suštini zdrav, pristojan stoner/ doom metal sa gotskim naklonom a koji uspeva da izbegne većinu gotske operetske teatralnosti za račun distorziranijeg, prljavijeg, stonerskijeg zvuka. To možda samo na kraju znači da ni stoner ni gotik publici ovaj album neće biti po volji ali meni je izmamio nekoliko osmeha. Preglasan master, doduše:

https://themedeaproject.bandcamp.com/album/sisyphus

Noises from the WickeD, osim što imaju za pisanje prilično iritantno ime, nisu rđav bend. Postoje od 2004. godine, ili su makar tada izdali svoj prvi album a sviraju neku vrstu progresivnog metala koji je prilično dostojanstven i lišen velikog broja žanrovske pirotehnike. Njihov novi album, Bonerattler je kao neka dobro producirana ploča iz osamdesetih, sva u srednjem tempu i atmosferi digniteta, više AOR ozbiljnost nego metal preterivanje. Naravno, to po definiciji nije BAŠ moja scena, ali ovo je kvalitetna i odlično producirana muzika sa pamtljivim temama i atmosferom koja vam neće naterati krv u ključanje ali će biti primerena za publiku koja više naginje hard roku i (komercijalnijoj) progresivi:

https://noisesofthewicked.bandcamp.com/album/bonerattler

Hyborian iz Misurija imaju drugi album, II, i ovo je lep, onako, razigran, trešerski metal sa stonerskom osnovom ali užurbanijom svirkom i hi-tech produkcijom. Lepo se to kombinuje i bend osvaja odličnim temama i melodijama a ima, vere mi i odličan omot:

https://youtu.be/UrSwkz_AjU8

 

Užasan, sirov i programski ružan death doom metal nam stiže iz Tel Aviva, posredstvom benda kome je i ime užasno: Syphilisphallus. Istoimeni debi EP ima četiri pesme mrcvareći sporog i gušeći mračnog zvuka koji nema gotovo ničeg zajedničkog sa simpatičnim hašišarima i gutačima pečuraka što vole veštice i provod u šumi, a koji čine dobar deo tradicionalnih doom bendova. Syphilisphallus je drugog senzibiliteta koji, perfektno, opisuje naslov treće pesme na EP-ju: Slow tentacles of Death. I, mislim, sjajno je to. Za razliku od funeral doom melodrame, ovde nema tiho-glasno dinamike, nema melodičnih momenata da olakšaju opterećenje tminom, ovo je kao neki old school death metal bend sa 20 Buck Spin ali pušten na 16 obrtaja i užasno nesrećan. Meni odlično:

https://syphilisphallus.bandcamp.com/album/syphilisphallus

Odličan deaththrash, sa dosta melodičnih, visprenih rifova ali bez utapanja u melodeath klišea stiže na aktuelnom singlu čikaških Disinter. Bend postoji trideset godina i kada izađe novi album (kog ovaj singl najavljuje) biće im šesti, i moram reći, na osnovu ove pesme, Demolition of the Mind, biće to vrlo lepo da se čuje. Izgrađen zvuk, dobre ideje, kvalitet produkcije, valjano:

https://pestrecords.bandcamp.com/album/disinter-demolition-of-the-mind-single

Tehnički death metalci iz Kostarike, Inhuman se vraćaju sa albumom Unseen Dead i ovo je vrlo siguran iskaz, odlično napisan, odsviran i produciran, za ljude koji vole kvalitetnozvučeću tehnički impresivnu svirku. Ono što vredi istaći je da Inhuman uglavnom postižu balans između songrajtinga i sviračkih egzibicija tako da je ovo tech-death kao deskriptor a ne kao ideal koji treba u svakom trenutku dostizati pa album lepo teče i fino se sluša:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/unseen-dead

Pitsburžani Sol And Mani imaju EP dobrog imena – Patient Fucking Zero – a ni tri pesme koje se na njemu čuju nisu rđave. Bend prilično umešno spaja deathgrind eksplozivnost sa mrvećim, sporim, masivnim sludgecore pristupom pa je ovo muzika dve različite vrste ekscesa a u obe bend demonstrira kvalitet. Plus, vrlo solidna produkcija. Fina ploča:

https://solandmani.bandcamp.com/album/patient-fucking-zero

Progresivni death metalci Open the Nile iz Njujorka, Njujork, su konačno snimili prvi album, The Meridian i mada je to meni na momente neslušljivo zbog svoje OGROMNE pompeznosti i agresivnog muzičarenja, opet je ovo vrlo fascinantna ploča sa ekstremno složenim aranžmanima (koji uključuju kompleksne sinkopirane ritmove, ženske vokale, fretless bas gitaru itd.) koji ne mogu a da ne izmame jecaj poštovanja. The Meridian uzima ekscese tech death i prog death metala i od njih pravi jednu kompleksnu ali opet, da budem pošten, i fokusiranu ploču koja se ne gubi u svojoj velikoj raznovrsnosti i na momente se sasvim lepo seti da smo tu zbog pesama a ne samo zbog trikova. Respektabilan debi benda koji bi mogao da ostvari sasvim kultni status:

https://openthenile.bandcamp.com/album/the-meridian

Jednočlani Kinesis iz Portlanda na svom debi albumu, Omnikinetik, nije progresivan, ali jeste mračan i bučan. Ovo je ultra-mračni black-death metal po uzoru na blur-core bendove sa raznih meridijana i, pošto je rađen u solo uslovima, ima još viši stepen sirovosti nego što je to standard za vedete ovog, hm, podžanra. No, Ima to svog šarma i ako volite Teitenblood i slične siledžije, Kinesis vredi čuti. Čovek razume ovu muziku i vrlo joj je posvećen:

https://omnikinetic.bandcamp.com/album/kinesis-3

Aronious iz Viskonsina na debi albumu Perspicacity daju jelovnik progresivno nastrojenog, tehnički nabrijanog death metala koji je odličan primer prve ploče u koju je bend ulio apsolutno sve što je imao, i to je, srećom rezultiralo zvukom strasti i inspirisanosti radije nego papazjanijom ideja i zvukova. Dobro, ima ovde jako mnogo… svega… stilskih zaokreta iz proggy deathcorea u orijentalne stilizacije preko tech-death podloge, modalnih improvizacija pri brzini od sto na sat… sve vrlo dinamično, vrlo nabrijano, vrlo mladalački napaljeno ali opet dovoljno zrelo aranžirano da bude kako treba. Najveću zamerku imam na relativno monoton death vokal koji se koristi kao i na vrlo glasan master koji ipak, srećom, ne kvari solidan miks. Impresivno.

https://aronious.bandcamp.com/album/perspicacity

Beogradske spid/ hevi-metalke Jenner se vraćaju sa novim EP-jem i The Test of Time donosi dve nove pesme i jednu obradu Demoniaca (a koji je, za neupućene, bio takođe beogradski speed metal bend prve generacije, tamo, davnih osamdesetih) ali i novu zrelost, pogotovo u domenu zvuka. Ovaj trio je i ranije demonstrirao kvalitet u pisanju i izvođenju pesama a The Test of Time ima i odličnu produkciju koja pogotovo lepo leži vokalima što su ovom prilikom raskošno aranžirani u ukusno osmišljenim harmonijama. Aleksandra Stamenković takođe demonstrira i izvrsnu tehniku sviranja gitare, sa odličnim, mejdnovskim solažama i ovde sasvim bez preterivanja mogu da tvrdim da je bend na svetskom nivou. EP izlazi tek tridesetog ali je čitav dostupan na Bandcampu i vredi svaki cent tih bendih pet evra koji za njega traže. Bravo.

https://jennerserbia.bandcamp.com/album/the-test-of-time-ep

Italijani Throne of Molok imaju novi EP, mutate to survive i, ako ste se uželeli industrial metala po receptima od pre četvrt veka, bićete oduševljeni. Throne of Molok ovde zvuče kao onaj momenat u kome su EBM bendovi počeli da se interesuju za gitare pa je ovaj EP maltene kao neki izgubljeni demo snimak Front Line Assembly iz 1994. ili 1995. godine. Dakle, slabo tu ima originalnosti, da se mi razumemo – sve je isto, efekti na isntrumentima, dinamika pesama, stil pevanja, ali opet, ako tako nešto volite, ovo je solidan paket sa četiri pesme:

https://throneofmolok.bandcamp.com/album/mutate-to-survive-ep

Kalifornijski Edifice na svom istoimenom EP-ju sviraju korektan post-metal u sudaru sa stonerskim trikovima. Ima tu zanimljivih ideja i mada bend možda prenaglašava taj neki „emo“ sentiment sa dosta vrištanja, opet, ume i da napravi iznenađenja koja prijaju:

https://edifice2.bandcamp.com/album/edifice-ep

Odličan hardcore-thrash-punk EP sastava Vile and Devoid koji se zove Nashville Can Go Fuck Itself i zapravo sadrži četiri pesme šaljive ali ekstremno dobro odsvirane muzike koja meša brzi thrash sa malo jazza, funka, countryja itd. Nešto kao Victims Family u hardcore thrash brzini, ukršteni sa MDC, recimo. Nema potrebe da naglašavam: ovo je obavezno:

https://viledevoid.bandcamp.com/album/nashville-can-go-fuck-itself-2

Dobri su i Šefilđani Utilitarian na svom debi-singly Unaccountable, koji nudi dve pesme energičnog i hrskavog thrashcorea, sa metal zvukom i hardkor stavom i besom. Prija:

https://utilitarianband.bandcamp.com/album/unaccountable

Ako iz nekog razloga jedini način da izađete na kraj sa anskioznošću izazvanom pandemijom predstavlja slušanje izuzetno nasilničke, agresivne muzike bez trunke nekakve elegancije ili višeslojnosti, evo bugarskih komšija Never Prey sa svojim drugim albumom, Gnozis. Never Prey su kao nekakav kompjuterski izračunat prosečni beatdown hardcore bend ali je meni, koji beatdown praktično ne slušam to nekako simpatično. Oseti se tu ta Balkanština. A i dobra produkcija pa svi ti D-drop rifovi od jednog, eventualno dva tona zvuče masivno i masno. Slatki su i na slici:

https://neverprey.bandcamp.com/album/gnozis

Punk-deathgrind-thrasheri iz Pensilvanije, Castle Freak su konačno, i posle nekoliko godina diskografske pauze izbacili svoj debi album, Savage Nights of the Castle Freak i ovo je odlična ploča žestokog metala. Pesme su uglavnom već poznate sa prethodnih EP-jeva i živog izdanja, ali je ovo odsvirano sa novom sigurnošću i dobrom produkcijom i, pogotovo što su pesme dosta različite među sobom, ostavlja utisak jedne bogate i čak i višeslojne ploče. Meni ovaj pankerski pristup metalu jako prija:

https://castlefreak.bandcamp.com/album/savage-nights-of-the-castle-freak

Finski Caskets Open ima najmetalniji omot ove nedelje a i ime albuma – Concrete Realms of Pain – je veoma metalno pa je možda malo iznenađujuće da bend zapravo svira neku vrstu stoner-punka. Ali dobrog. Jim Plotkin je masterovao ovu ploču jakih rifova i himničnog pevanja i napravio od nečeg što je u suštini pank rok sa doom rifovima jednu finu, dostojanstvenu građevinu koja čak i gotski senzibilitet hendluje sa sigurnošću:

https://casketsopen.bandcamp.com/album/concrete-realms-of-pain

Teksašani Memory of a Melody za sebe kažu da su neki novi soj hevi muzike, sa trešerskim rifovima ali razgovetnim pevanjem i melodijama koje su bliže alternativnom roku. Zvuči kao sumnjivo prenaglašen koncept, ali muzika je zapravo dobra na EP-ju Burn Alive i ove tri pesme demonstriraju umeće u pisanju ali i izvođenju i snimanju muzike pa makar ona bila prijemčiva za nešto širi krug ljudi.

https://memoryofamelody.bandcamp.com/album/burn-alive-ep

Filipinski metalizirani hardcore bend Warcrimes vrlo ubedljiv na demo snimku Demo 2020. Dve pesme sirove ali ubedljive produkcije i muzike koja je divlja, besna ali disciplinovana. Pevač odlično vrišti, rifovi dobri i mada je ovo prevashodno mid-tempo, nije dosadno. Volim:

https://warxcrimes.bandcamp.com/album/demo-2020

Amerikanci Serpent Column spajaju black metal i math metal na svom novom EP-ju, Endless Detainment i to je zapravo prilično zanimljivo jer bend svoju visoku sviračku ekspertizu stavlja u službu avangardno spravljenih kompozicija koje su, razume se, bolesno hermetične ali istovremeno i energične i bolesno privlačne. Devet pesama, dobar mada neproziran zvuk, puno jake svirke i agresije. Moji ljudi:

https://serpentcolumn.bandcamp.com/album/endless-detainment

Hatred Throne iz Dubaija (mada su članovi Filipinci) sebe opisuju kao melodični death metal, ali ovo je više da se umile široj publici jer je njihova muzika nekakav prilično obični deaththrash. EP Dweller of the Lower World nije neko otkrovenje, tu je negde, prilično prosečan, ali pošto volim deaththrash i bend ima tu egzotičnu kombinaciju porekla, evo im malo protekcije:

https://hatredthrone.bandcamp.com/album/dweller-of-the-lower-world

Po sličnom principu simpatija i protekcije, stužu nam i ekvadorski Eskhaton koji sami za sebe i svoj debi album, Grito Final, kažu „First album of the one of most important Death Metal band in Ecuador.“ E, pa nazdravlje! Grito Final uopšte nije loš, ali jeste generički, derivativan death metal sastavljen kao nameštaj one švedske firme koju smo u Srbiji vekovima čekali, sav od prepoznatljivih komada. No, Eskhaton lepo sviraju, nisu netalentovani za pisanje pesama i dobro su producirani. U takvoj postavci, traženje originalnosti je razuman ali možda malo ambiciozan pokušaj sa moje strane. Nisu rđavi:

https://eskhatonecuadordm.bandcamp.com/album/grito-final

Pre dve nedelje su Wombbath izdali novi album, Choirs of the Fallen i ovaj bend, koji sa velikim pauzama i promenama u postavi postoji još od ranih devedesetih ovom prilikom nudi osvežen lajnap ali i muziku koja je sasvim klasični švedski deathmetal kako su ga Wombbath svirali i onda. Naravno, u 2020. godini smo na poziciji kada se ovaj tip muzike veoma deifikuje i mnogi mladi bendovi sviraju pod ogromnim uticajem Grave, Entombed i generalno zvuka studija Sunlight. Wombbath vrlo namerno odlučuju da igraju na istom terenu i snimaju album upravo u ovom studiju i upravo sa Tomasom Skogsbergom za miksetom ali rezultat je da album koji bi mogao da zvuči kao puka pokazna vežba iz swedeath nostalgije ima u sebi veliku količinu vatre i energije. Wombbath su ovde dobri jer pišu dobre pesme i imaju razumno dinamičan master pa njihov swedeath zvuči autentično i gladno radije nego generički i očekivano iako ne radi skoro ništa novo. Vrlo prijatno sam se iznenadio koliko je ovo okej uprkos ogromnom trajanju:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/choirs-of-the-fallen

Innocent Voice je malo neobično ime za metal bend ali kad isti dolazi iz Indonezije i svira progresivni deathcore, onda, pa… uh i dalje ne znam šta su hteli da kažu. Nema veze, ni ime njihovog debi albuma, Circle of Repeat nema mnogo gramatičkog smisla ali je ploča dopadljiva, odlično odsvirana i producirana sa zapravo značajno manje produkcijskog budženja nego što očekujete od prog-deathcorea u 2020. godini i sa nekim lepim momentima i idejama između standardnog klecanja. Nije rđavo!

https://innocentvoice.bandcamp.com/album/circle-of-repeat

Thrill Jockey nastavljaju sa sjajnim metal izdanjima. Eye Flys iz Filadelfije na debi albumu Tub Of Lard prže jak, distorzirani metal sa snažnim sludge rifovima i gruvom primerenom Amphetamine Reptile bendovima. Besno ali uzbudljivo i zabavno i ovaj bend, sa članovima grindera Full of Hell ima pred sobom lepu perspektivu:

https://eyeflys.bandcamp.com/album/tub-of-lard

Nite iz San Franciska na debi albumu, Darkness Silence Mirror Flame nude „blackened heavy metal“ i to je sasvim legitiman opis muzike koja je vrlo primerena današnjem trenutku. Mene ovo nešto ne prži, pogotovo je mastering preglasan, ali mator sam, suočimo se s tim, pa možda nekom drugom ovo bude lepše. Bend svakako zna da svira, a što prevashodno dokazuje solažama, no nekako mi se sterilnost zvuka i dosadan blackened vokal ne uklapaju zajedno:

https://nitemetal.bandcamp.com/album/darkness-silence-mirror-flame

Mnogo mi više leži Art of Shock koji melodični, NWOBHM-om inspirisani speed metal mešaju sa savremenom produkcijom i nešto malo modernijeg thrash zvuka. Zabavno, optimistično, svakako ono što treba velikom broju ljudi u ovom momentu:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nJ85a-E18fC2WcDGttpY5P6Ua1g0jIM_4

Brazilci Evil Minds na svom prvom albumu, Eyes of Tomorrow zvuče vrlo klasično. Ovo je „pravi“ heavy metal po uzoru na recimo rani Grave Digger ili žešći Accept i mada se štošta ovde da zameriti – od povremenih vokalnih prestupa do pomalo kilavog, mada čistog miksa – ovo je ploča puna autentične metalske cheesy heroike i dobrog raspoloženja:

https://youtu.be/ViA5zLs8C-8

Ali kad smo kod klasičnog hevi metala, Espionage iz Melburna ne samo da zvuče nego i izgledaju kao da su ispali iz 1985. godine na omotu svog singla Arrow of Time. Ali muzički ovo jebe keve, spajajući speed i power metal iz osamdesetih za kombinaciju koja bi i Helloweenu iz najjače faze dala solidnu konkurenciju. Espionage imaju samo jedan album iza sebe, ali su bend izuzetnog sviračkog kvaliteta i izgrađenog izraza i identiteta. Međutim, Arrow of Time još demonstrira i novu razinu kompozicijske izvrsnosti. Ako volite dobar hair metal iz osamdesetih ovo je apsolutna lektira:

https://espionageofficial.bandcamp.com/album/arrow-of-time

Slično i simpatično ali ne toliko dobro je i ovo što poljski Shadow Warrior nudi na singlu Heavy Metal Typhoon. Mislim, ovo je klasičan metal koji bi bio drugorazredan i 1985. godine ali je dobar, srčan i to što nije prvoklasan mu svejedno daje lepu grungy komponentu:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/heavy-metal-typhoon

Graveripper su svoj EP Complete Blinding Darkness izbacili pre dve nedelje i ovo su tri pesme simpatičnog blackened thrash metala koji i pored (verovatnog) uticaja Bloodborne (prva pesma se zove The One Reborn) uspeva da zvuči primereno old school i meni se sviđa. Graveripper su prljavi, sirovi i žestoki ali pesme im nisu glupe i voze se u lepom gruvu:

https://graveripper.bandcamp.com/album/complete-blinding-darkness

Brazilski Dead Enemy na EP-ju Knowing the enemy izbacuje sedam pesama usijanog thrashcorea po receptima starih brazilskih majstora, prevashodno Ratos de Porao, jelte. Velike su to, kako kažu, čizme da se popune ali Dead Enemy su šarmantni i imaju dobre, kratke i brze pesme pune pravednog gneva, sve snimljeno jeftino i sa patinom kakva ovakvu muziku samo oplemenjuje:

https://youtu.be/QehgpxmiD3k

Blackened speed-thrash metal iz Portugalije? Aj dont majnd if aj du. Vectis su klinci koji nemaju ni dvadeset godina pa je No Mercy for the Weak napaljena, primitivna ali šarmantna ploča sa pet pesama o satanizmu i motornim testerama. Ima ovde lepog gitarskog rada:

https://helldprod.bandcamp.com/album/vectis-no-mercy-for-the-weak

Obradovao sam se novom singlu ruskih Abominable Putridity jer Non-Infinite Sequence najavljuje dolazeći album, Parasitic Metamorphosis Manifestation jednim vrlo solidnim izrazom. Abonimable Putridity spadaju u vedete te neke srednje generacije slamming death metala sa veoma voljenim albumom iz 2012. godine (The Anomalies of Artificial Origin) i dobro je videti da imaju sasvim ozbiljnu nameru da se vrate i mlađariji pokažu da imaju još leba da pojedu dok ne budu na njihovom nivou. Non-Infinite Sequence ne nudi stilski ništa novo ali ovo je i dalje veoma dobar, tehnički ambiciozan, teški slem. Biće to dobra ploča. Još da se Katalepsy vrate i uživaćemo:

https://youtu.be/LzkkfCKJarM

Iako stalno naglašavam da je grindcore na koji se uobičajeno naleće u divljini (tj. na Bandcampu) spremniji da izazove traumu nego egzaltaciju, a  goregrind pogotovo sa svojim tradicionalno sve izraženijim naginjanjem seksizmu, evo dokaza da ima i izuzetaka. Portlandski Human Effluence za svoju stranu split izdanja sa Sulfuric Cautery & Metastasis neće osvojiti mnogo nagrada za razgovetnost, dobar ukus ili kvalitet produkcije, ali ovo je goregrind koji se seća šta je POENTA goregrinda: ultimativno nihilistička, dehumanizujuća muzika (a ne revija seksizma i mizoginije) koja osvaja orkanskom energijom i od nerazgovetnosti pravi iskaz. Ovde nema sporijih ritmova za ironično đuskanje niti komičnih svinjskih vokala, Human Effluence ubijaju iz sve snage sve vreme, imaju fantastičan podrumski zvuk (sa dobošem koji zvoni onako kako bi i Hemingvej poželeo da je za njim zvono zvonilo) i u najpozitivnijem smislu su me podsetili na rani Regurgitate, samo što su brži nego što su ti Šveđani ikad bili. Topla preporuka:

https://humaneffluence.bandcamp.com/album/split-w-sulfuric-cautery-metastasis

SludgeHammerGenocide iz Konektikata na svom EP-ju The Splatter Shack isto prže gadan goregrind ali kod njih je malo problem što nisu preterano maštoviti u pisanju pesama. Dobro oni to sviraju, ali ove četiri stvari, sa svojim trajanjima ispod dva minuta i dalje uspevaju da zvuče predugačko. No, bend ima dobar zvuk i solidno svira pa je ovo barem polovično OK.

https://sludgehammergenocide.bandcamp.com/album/the-splatter-shack

Mađarski solo-deathgrind projekat, Abandoned Mortuary radi jedno pola decenije i već ima četiri albuma i gomilu EP-jeva. Nije to sve, nagađate, baš obavezna lektira ali novi album, peti po redu, Summon The Elders je zvučno prilično simpatičan a i Gergely Kovács se pošteno potrudio da, svirajući obrade gomile malo poznatih metal bendova, prilagodi svoj zvuk njihovom senzibilitetu. Tako je ovo ploča disciplinovanih ukrštanja grind/ death zvuka sa thrashom, black metalom i doom metalom, sve odrađeno sa puno strasti i ljubavi i izgurano na impresivnu tehničku razinu. Svaka čast:

https://abran.bandcamp.com/album/summon-the-elders

Blue Holocaust su francuski goregrinderi i UBIJAJU. Ovde nema filozofiranja, humora ni mesta za refleksiju, samo besomučni sprint unapred sa vokalima koji kao da stižu pravo iz želuca, rifovima koji zalivaju kao kad pršte varnice sa struga i bubnjarem koji se pošteno trudi da sav taj masakr drži na okupu. Naravno, goregrind je po definiciji „smešna“ muzika ali valja ga svirati ozbiljno kao ovi divni ljudi. A thousand screams in the night je inače njihov deo splita sa još tri benda koja nisam čuo ali ako su makar ovoliko isto dobri vrede svaku paru.

https://blue-holocaust.bandcamp.com/album/a-thousand-screams-in-the-night-4-way-split-w-rawhead-raw-addict-active-stenosis

Tu je i nemački Constrict sa EP-jem Saturation i ovo je opet u osnovi grindcore sa malo death metal, a sada i malo black metal elemenata. Nije revolucionarno ali ima solidan miks, blastbitove i po koju lepu gitarsku temu:

https://constrictgrindcore.bandcamp.com/album/saturation

Blurring su njujorški grindcore bend sa „avangardnijim“ naklonom ako to mogu da kažem, jer njihove pesme jasno pokazuju uticaje japanskih uzora. I prijaju. Na splitu sa kolegama Cognizant imaju pesme od po tri minuta, kompleksnijih aranžmana i harmonski sklone istraživanju, sa dobrom produkcijom i odličnom atmosferom. Sami Cognizant nude četiri pesme jednako avanturistički nastrojene i sa nešto većim naklonom prog-death zvuku, ali i dalje oštre i beskompromisne. Odlična ploča:

https://blurring.bandcamp.com/album/blurring-cognizant-split

https://cognizant.bandcamp.com/album/cognizant-blurring

Apsolutnu grindcore krunu ove nedelje, pa i naslov albuma tjedna osvaja španski duo Ruinas koji sa debi albumom Ikonoklasta ne samo da unosi dah svežine na ustajalu scenu već uspeva da oduva kolege kao da su napravljene od paperja. Ikonoklasta je vrlo siguran, odlično produciran album gde pesme od dva minuta služe da pokažu kako ovi ljudi umeju da zrelo komponuju i dobro sviraju a da se ne izgubi grindcore eksplozivnost i ludilo. Wormrot su pre nekoliko godina izazvali skoro pa revoluciju u grindcoreu jednostavno bežeći od žanrovskih stilizacija i vraćajući muziku izvornoj pank/ metal buntovnosti a Ruinas isto ovo rade samo pišu još bolje pesme i sviraju prosto majstorski. Izvanredna ploča i apsolutno najbolji grindcore koji sam čuo ove godine:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ikonoklasta

Strip: Drage naslovne strane prve nedelje policijskog časa 2020. godine

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 19 marta, 2020 by mehmetkrljic

Da bismo uneli malčice optimizma – ili barem eskapizma – u ove mračne trenutke po planetu, vredi se setiti da, makar, strip-autori, navikli da rade od kuće, za malo para, i dalje sede i rade od kuće, za malo para. Aktuelna epidemija će verovatno vrlo negativno uticati na stripove u papirnoj formi ali ćemo, makar u doglednoj budućnosti barem imati digitalne stripove koji je prave, za sada, bez zastoja. Uostalom, njihova digitalnost je i zaslužna što danas možemo da pogledamo izbor najlepših naslovnih stranica američkih stripova izašlih ove nedelje. Mislim, moj izbor. Koji ne mora da bude i vaš, ali evo ga:

Krenimo s nečim što treba da zaista bude simbol nade iako, jelte, mnogi Ameriku vide samo kao simbol imperijalističke opresije. Pošteno, naravno, ali kada je nastajao, Kapetan Amerika je trebalo da bude, kako sam to već negde rekao, ono kako Amerika vidi sebe: snažnom, ponosnom, humanom, etički ispravnom, voljnom da se bori za pravdu. To da je Kapetan Amerika na naslovnoj svog prvog broja pesnicu položio na Hitlerovu bradu je važno, kao i što je važno da osamdeset godina kasnije on i dalje u ruci nosi štit, jer, Amerika, bar kako su je videli Kirby i Simon, treba da ŠTITI. Ovonedeljnu naslovnu stranu uradio je Alex Ross i potvrdio se kao i dalje jedan od najboljih ilustratora na sceni.

Dark Horse je procvetao otkada tamo radi Karen Berger i mada ovaj serijal ne uređuje ona (već Daniel Chabon), vidi se ta neka revitalizacija na sve strane. Bang crta Wilfredo Torres a ova naslovna je sjajan primer stripovske kompozicije kakvu je pop-art žudeo da imitira:

Iako nepotpisan, ovaj kaver je očigledno radio Steve Lieber. On i Fraction prave haos sa Džimijem Olsenom trenutno, a što smo APSOLUTNO i očekivali spajajući jednog od najboljih crtača u američkom stripu ove decenije i jednog od najtalentovanijih scenarista prošle i ove decenije. Fraction se spektakularno vratio superherojštini posle odmora od nekoliko godina a Lieber ponovo podseća da nema tog superherojskog stripa koji on ne može da pretvori u indie ekstravagancu:

Skottie Young postojano nastavlja sa svojim Middlewestom. Čovek je kompletan autor, ali ovo crta Jorge Corona koji je uradio i naslovnu. Sjajna je. Plus, topično – Corona!

Donekle slična ideja za kompoziciju naslovne, Arjuna Susini je odličan (mladi…) italijanski crtač sa karijerom koja sada obuhvata i američki strip:

Phil Hester samo da se zapljune i podseti zašto je kralj. Pomagali su mu Eric Gapstur i Mark Englert ali kompozicija je njegova i, pa, sjajna kao i uvek.

Phil Hester sa Gapsturom crta i ovaj strip koji piše Lemire. Lemire je verovatno dao i ideju za naslovnu jer veoma liči na njegove kompozicije:

Juan Doe radi SVE u ovom stripu, uključujući letering, pa je i naslovna strana njegovo delo i deo njegove vizije. Moćna:

Za kraj, omiljeni Takeshi Miyazawa (sa Ianom Herringom) i Gwen Stacy koja svira bubnjeve. Mislim, ima li lepšeg prizora da se s njim ode na spavanje?