Juče je bio dvadeseti rođendan konzole Playstation 2 – lansirana je 4. Marta 2000.godine u Japanu – i u pitanju je i dan-danas najprodavanija konzola u istoriji sa, čini se, čak i za današnji drsko uspešni Sony nedostižnih 155 miliona prodatih komada. Notorno teška za programiranje zahvaljujući ambiciji Sonyjevih inženjera da naprave nešto do tada neviđeno – sećate se „emotion enginea“? – i pregorevanju sklona, konzola je ne samo dovukla desetine miliona ljudi u eru DVD-ja već i bila munja-u-boci koju je Sony, neuspešno, pokušao da ponovi sa Playstation 3, promašivši ne samo osećaj za trendove na tržištu već i bazičnu japansku ljubaznost prema potrošačima. Otud Playstation 2 ima pored objektivnih vrednosti i jednu veliku auru nostalgije oko sebe, jer je nastao u tački kada je gejming postajao mejnstrim forma zabave ali i kada je još uvek investiciona klima bila takva da se moglo eksperimentisati sa konceptima koji će u eri HD-igranja postati jednostavno preopasni. Red je da, dakle, obeležimo ovaj jubilej, kreirajući definitivnu listu najvažnijih igara za ovu konzolu.
Pravila:
1. Igra ne mora da je PS2 ekskluziva ali mora da je prvo lansirana na ovoj konzoli, Dakle, zbogom Resident Evil 4, zbogom Rez. U redu? U redu.
2. Stavljamo jednu igru po serijalu, dakle, moramo se odlučiti koji GTA je stvarno najbolji od tri igre koje su lansirane na PS2. Što se tiče Metal Gear Solida, volim ja Raidena, ali Big Boss je Big Boss, jelte, a mada sa žaljenjem, zbog te poslednje scene u Shadow of the Colossus, Ico neće moći da uđe na listu. Isplači mi reku, rekli bi mangupi na engleskom.
1. Devil May Cry 3
Naravno da je mladi, drčni Dante morao da bude na vrhu liste ne samo zato što je ovo, možda, najbolja akciona igra ikada napravljena već i zato što ovu igru, evo, petnaest godina kasnije, i dalje igram kao opsednut. Hideaki Itsuno i njegov tim su verovatno mislili da prave poslednju igru u serijalu nakon što je DMC2 bio – s pravom – razapet gde god se krst mogao pobiti, pa su u ovaj prikvel ubacili bukvalno sve što im je ikada palo na pamet, oktrivši, uzgred, u poslednjoj sceni i zbog čega se serijal zove kako se zove. Playstation 2 nastavlja da živi na mom Switchu koji je dobio vrlodobar port DMC3 pre dve nedelje.
2. Shadow of the Colossus
Još jedna od igara koje žive u formi remastera i rimejkova jer bi, iskreno, bio gubitak za globalnu ljudsku kulturu kada ona ne bi bila dostupna. Cenim Sony ne samo zato što su Uedi i njegovom timu omogućili da naprave anti-akcionu akcionu igru gde su pozitivci negativci a kotemplacija i refleksija su prominentniji od mačevalačkih komboa, već i zato što ovu igru uredno ponovo prave za svoje nove konzole iako se ona nikada nije dobro prodavala
3. Katamari Damacy
Tendencija zapadnoevropskih medija je da na ovu listu tradicionalno uleti nastavak originalnog KD, We Love Katamari jer prva igra nikada nije ni izašla u Evropi, verovatno jer su u Namcu mislili da Evropljani nisu dovoljno solidni ljudi da izađu na kraj sa intenzivnom genijalnošću Katamari Damacy. No, mi sa čipovanim konzolama smo ušli na, takoreći prvoj stanici i svedočimo o tome koliko je prvenac Keite Takahashija savršena igra, od perfektnog kanalisanja najprimalnijeg ljudskog instinkta ka gomilanju, pa do suptilne, dobronamerne satire savremenog Japana. Još jedna PS2 klasika koja živi na mom Switchu.
4. Okami
Hideki Kamiya nije radio Devil May Cry 2 i 3 – predajući serijal u ruke sposobnog Hideakija Itsuona koji je sa njim napravio čudo – zato što je radio svoju fantazijsku bajku o božanstvu koje se vraća na zemlju da spase drevni Nipon od prokletstva. Okami nije samo demonstracija Kamiyinog intelektualizma industrijskog formata koji dobro krije oblačenjem kao da je skejter i nepristojnim ponašanjem na tviteru, već i najbolja The Legend of Zelda igra urađena u prvoj deceniji ovog milenijuma. A čak i nema veze sa Zeldom.
5. Metal Gear Solid 3: Snake Eater
Metal Gear Solid 2 je trebalo da bude konfrontativni, strastveni, pa pomalo i gorki oproštaj Hidea Kojime od Metal Gear serijala jer je rekao sve što je imao i to najmanje DVAPUT, pokušavajući da utuvi u glavu poštovaocima ovih igara da je rat loš čak i ako su vojnici dobri. Ali kad je Konami napisao dovoljno veliki ček, Kojima je u sebi pronašao ne samo snagu da ponovo sedne u direktorsku stolicu i kanališe svoj najbolji džemsbondovski senzibilitet, već i inspiraciju da napravi šunjački, akcioni prikvel za ceo serijal koji je imao naprosto genijalan koloplet sistema da JEDAN ČOVEK porazi elitnu jedinicu sovjetske armije, ali i narativ koji je sve promenio.
6. Yakuza (aka Ryu Ga Gotoku)
Svakako, Yakuza 2 je bolja i ekspanzivnija igra, ali prva pustolovina Kazume Kiryua u tokijskom podzemlju, blještavi kaleidoskop kockarnica, restorana, gangstera u skupim odelima i priča o žrtvovanju, dobročinstvima, oproštajima i izdajama, sve na pozadini mafijaškog rata ipak rezonira u kolektivnoj svesti na poseban način. Sega je sa ovom igrom spojila silovitost klasičnih beat ’em up igara i karakternu dubinu RPG-ova i samo je pogrešna percepcija na zapadu, da je ovde u pitanju japanski klon GTA, zaslužna što će serijal Yakuza tek više od decenije kasnije i na „našim“ teritorijama postati blokbaster u kakav je u Japanu brzo izrastao.
7. Persona 4
Playstation 2 nije oskudevao u Atlusovim RPG-ovima i njihov klasični (meta)serijal Shin Megami Tensei je na ovoj konzoli imao pregršt voljenih igara (Nocturne, dva Avatar Tunera, dva Devil Summonera) ali je „tinejdžerski“ spinof serijala, Persona, sa svoje dve igre napravio neočekivano najveći ršum, posebno Persona 4 koja je SMT transformisala iz vrhunskog RPG-a za posvećene u globalni skoro-mejnstrim fenomen. Persona 4 je toliko uspelo iskombinovala priču, sisteme i strukturu igranja vezanu za školski kurikulum i dinamiku malog mesta u japanskoj provinciji da je okinula generisanje talasa klonova koji i dalje uredno niču na sve strane.
8. Grand Theft Auto San Andreas
Prva ne-japanska igra na ovoj mojoj listi svedoči o zastrašujućoj istini koliki sam weeb, ali i o epskoj unutrašnjoj drami da između GTA III koja je moderni open world dizajn praktično kodifikovala, GTA Vice City koja je svemu dodala izraženiju dimenziju satire i socijalnog komentara, i GTA San Andreas koja je sve to ponovila, samo odvrnuto na jedanaest pa još deliričnije – odaberem jednu. Ultimativno, San Andreas pobeđuje za prsa ne samo zato što je veći i skuplji (Tri grada! Gomila manjih mesta između! Samuel L. Jackson igra… policajca?) već i što je bio duboko uronjen u afroameričku kulturu gangova i hip-hopa a ja koliki sam weebo toliki sam i wigga. Ne može se pobeći od svoje prirode.
9. God Hand
Shinji Mikami skoro da ne bi ni bio na ovoj listi uz surove kriterijume nametnute odozgo – i Resident Evil 4 i P.N.03 su originalno GameCube igre – ali je pred kraj konzolne generacije i pred svoj odlazak iz Capcoma sa Atsushijem Inabom i gomilom drugih Capcomovih developera koji će zajedno sa njima preći u novoosnovani nezavisni PlatinumGames napravio igru koja je istovremeno i najavila i parodirala Platinumov hipertrofirani akcioni fokus. God Hand je beat ’em up igra kao nastala u ranim devedesetima, ali sa pristupom tehnologiji sa polovine nultih godina narednog veka, spoj bizarne satire (na primer uz citat Mikea Tysona koji preti Lenoxu Lewisu), Mad Maxa, super sentai animea i surf-rock psihodelije, sve uz i dalje najbolji borilački sistem u kome igra igraču dopušta da dizajnira sopstvene komboe.
10. God of War 2
Druga ne-japanska igra na mojoj listi je ne samo najbolja God of War igra na Playstation 2 već, bez obzira što sam voleo i God of War 3 i ributovani God of War na kasnijim konzolama – najbolja God of War igra do sada napravljena. Cory Barlog je sa ovom igrom prišao veoma blizu idealu japanske character action igre izbacujući sa svojim timom ogromnu količinu svežih, jakih ideja, a onda ih implementirajući u najskupljoj produkciji koju je u to vreme bilo moguće zamisliti. Ako odlučite da poigrate samo jednu God of War igru u životu, to bi trebao da bude ova.
11. Gitaroo Man
Muzičke ritmičke igre su polovinom prve decenije ovog stoleća postale globalni mejnstrim fenomen nezadrživim usponom zapadnjačkog Guitar Hero ali je još početkom veka Gitaroo Man kreirao predložak koji se manje bavio simulacijom-sviranja-rok-gitare kroz tehniku a više idejom da je sviranje rok gitare transcendentna aktivnost kojom se osvežava duša ali i odbijaju invazije tuđina iz svemira. Fantastičan set kompozicija, jasna i poštena mehanika, te kvalitetno bizarna priča čine ovu ranu PS2 igru jednom od najvoljenijih ritmičkih igara ikada među ljudima od ukusa. Ili bar među weeboima.
12. Viewtiful Joe
Hideki Kamiya je toliko veliki šmeker da mu je ovo već druga igra na listi. Posle uspeha sa Resident Evil 2 i Devil May Cry, Kamiya će napraviti interesantan korak nazad u retro smeru, inspirišući se svojom ljubavlju prema super sentai kinematografiji i kreirajući jedan od najurnebesnijih, najlepših (i najtežih) 2D beat ’em upova ikada. Nastavci igre nikada nisu uspeli da uhvate savršenstvo originala, a to što Capcom poslednih pet godina remasteruje i reizdaje SVE druge igre koje je ikada napravio ali nikako i ovu je stvar na koju treba da reaguju u Hagu, ali se prave ludi.
13. Silent Hill 2
Još uvek, evo, 19 godina kasnije, najbolji Silent Hill i možda najbolja horor igra ikada napravljena, sa nekim od najekstremnijih momenata psihološkog horora ikada privoljenih u interaktivni medijum. Nije da kasnije nije bilo dobrh nastavaka i časnih pokušaja i čak su i neke od docnijih Silent Hill igara imale svoje dobre trikove (Sam Barlow nas je psihoanalizirao u Shattered Memories da bi igru učinio strašnom na jedan ličan, intiman način), ali jedina igra za koju možemo da zamislimo da bi prišla Silent Hill dvojci bi bio Kojimin i Del Torov Silent Hills koji NIKADA neće biti napravljen.
14. Beyond Good & Evil
Da ne završimo na baksuznih 13, završićemo na pozitivnih 14. Svakako, na nečijoj drugoj listi bi valjalo da se nađu i Prince of Persia: The Sands of Time, i Ratchet & Clank, i Dragon Quest VIII i Gran Turismo, i Final Fantasy X, ali ovo je moja lista i treba da ostavim i drugima prostora. Ničeovski naslovljena Beyond Good & Evil nema nikakve vidne veze sa Ničeom ali je u pitanju najbolja zapadnjačka interpretacija Zelda formule, zapanjujuće u sebe sigurna multižanrovska akciona igra sjajno osmišljenog sveta i iznenađujuće zaokružene „francuske“ naučne fantastike. Još malo pa će 17 punih godina kako čekamo nastavak a u Ubisoftu ga prave kao da su im naše suze glavni resurs. Komercijalno neuspešni ali kulturno značajni klasik iz jednog boljeg vremena.
Bonus igre koje veoma volim, do mere da bih se bacio na bombu da ih spasem ako bismo se nekako neobjašnjivo zatekli usred nekog bojišta u Drugom svetskom ratu, ali možda ne spadaju u apsolutnu lektiru za nekog ko bi od nule da se upoznaje sa Playstation 2 bibliotekom:
- Gradius V: Treasureov masterklas iz shoot ’em up dizajna i ujedno poslednja velika shmup igra ikada napravljena?
- Shadow Hearts: Originalan i veoma topao JRPG iz ere kada je ovaj žanr proživljavao potpunu renesansu
- Final Fantasy XII: Smela reimaginacija serijala koja je maltene uspela da ga sahrani a danas se prepoznaje kao neumrli klasik
- Manhunt: Rockstar u grotlu kontroverze grafičkog nasilja i brutalne (kinematske) ekspoatacije a HD-Gaming je bio udaljen još koju godinu u budučnosti. No, Manhunt je bio i solidna šunjačka igra do poslednje trećine kada se deformisao u prilično neudoban ali i dalje napet šuter.
- Bully: Rockstar u grotlu kontroverze vršnjačkog nasilja i brutalne tinejdžerske ekspoatacije. Bully pored toga što se ovde ipak ne ubija, ima i tu distinkciju da je u pitanju jedan od najboljih saundtraka koje je Rockstar ikada imao BAŠ ZATO što nije sastavljen od licencirane muzike nego pisan sa srcem i dušom za ovu igru.
- Second Sight: Psi-Ops je poznatija igra iz pod-pod-podžanra „parapshiloški cover shooter iz trećeg lica“ ali Second Sight ima dobru mehaniku i dizajn misija ali i izvrsno smišljenu priču koja zaziva filipdikovski egzistencijalni paradoks kad je to najpotrebnije.
- Kingdom Hearts: Naravno da je ova igra (pa onda i čitav serijal) pogodila moju slabu tačku spajajući weebo fantaziju sa celoživotnim fantaziranjem o druženju sa Diznijevim junacima, ali sve to na stranu, Nomurin prvi rad u poziciji direktora je i dalje šarmantan i mehanički iznenađujuće zdrav visokobudžetni akcioni RPG za koga mi je dan-danas pomalo čudno da je uopšte mogao da nastane na Playstation 2. Ali bilo je to, odaberimo prave reči: čudo od konzole.
