Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-03-2020

Dobro, u nedelji koja će u nekom budućem postapokaliptičnom filmu biti sažeta u 5-6 rečenica teksta tokom uvodne špice, slušao se i metal. Mislim, kako i ne bi, jelte. Sad ćemo da vidimo i kakve je, jelte, kakvoće bio, a ako neko slučajno još uvek nije siguran kako da se odnosi prema tekućoj pandemiji, da podsetimo: pranje ruku, nedoticanje lica, distanca od drugih osoba, ako sačuvamo najstarije među nama, sačuvaćemo sve.

 

 

E, onda, metal. Prvo pa muško preskačemo iako je u pitanju solidan poljski blek metal album, no, njegove teme su malo… neprihvatljive za neke naše zamišljene standarde. Tužna je istina da pošten slušalac blek metala mora da izigrava detektiva kad god naleti na neki novi bend a pogotovo, avaj, kad su u pitanju bendovi iz slovenskih zemalja, no tako nam je to. Pa onda umesto Poljaka-naciste, idemo na… er… Nemce koji se pale na staru nordijsku religiju. Zadnje je vreme došlo, slažem se, ali dobro, Hangatyr se lože na stare germanske bogove (ime benda znači „Raspeti bog“, jelte, u aluziji na Odinovu devetodnevnu patnju na Igdrasilu), što jeste česta odlika belih etnonacionalista i srodnih im govnara, ali istraživanje koje sam u vezi ovog benda uradio pokazuje samo pentagrame i uobičajenu antihrišćansku ikonografiju pa se nadam da ne promovišemo ovde nekakve naci-drugare.

 

Mislim, eto kroz šta čovek prolazi sa ovom muzikom. Elem, treći Hangatyrov album, Kalt je vrlo solidan komad ledenog blek metala, sličnijeg norveškim uzporima na koje se očigledno lože nego njemačkoj sabraći. Što je sasvim na mestu, ovo je monoton ali ekspresivan blek metal prilično težak za slušanje na ime ružnog masteringa, ali prilično pristojan za slušanje ako vam treba nešto opresivno a opet emotivno da ga slušate. Hangatyr sebi ne kače „atmosferičnu“ deskripciju ali mislim da bi se ovo dopalo i toj publici. Vredi probati.

 

https://hangatyr.bandcamp.com/album/kalt

 

 

No, iz Norveške nam stiže prvi album jednoćlanog folk-metal projekta Fjøsnisse i kada čujete da Trolltind započinje zvučnom montažom u kojoj se skoro pa odmah čuje meketanje koze, znate odmah na čemu ste. No, Trolltind nije album agresivnog satanizma, naprotiv, ovo je prilično umiljata i simpatična meditacija o nordijskom folkloru i narodnim predanjima, upletena u muziku koja ima elemente epskog u svom korišćenju sintisajzera da se podcrta jednostavna ali efektna harmoničnost kompozicija, ali je u instrumentariju, pa i u aranžmanima prilično svedena i ima taj neki intimni kvalitet iako očigledno poziva na komunikaciju i saučestvovanje. Hoću da kažem da je ovo naivna muzika, u estetskom smislu pre svega, i u najboljoj konotaciji. Bubanj zvuči za mrvu previše „veštački“ ali je zvučno ovo sasvim solidna ploča:

 

https://fjosnisse.bandcamp.com/album/trolltind

 

 

Iz Finske, pak, dolazi treći album sastava Korgonthurus u svojoj najnovijoj postavi (koja je repriza najstarije) i Kuolleestasyntynyt je odličan egezmplar finske škole sa agresivnim, žestokim nastupom – slušajte kako pevač vrišti – ali i muzikom koja je višeslojna i u emotivnom i u aranžmanskom smislu. Korgonthurus umesju da postignu taj cheesy epski ugođaj a da ne odlutaju previše u cheesy stranu i da vam zaista stvore utisak pevanja o starostavnim istinama koje je svet zaboravio, makar na koji minut. Lepa ploča:

 

https://woodcutrecords.bandcamp.com/track/kuolleestasyntynyt

 

https://youtu.be/I6gaA-4VaZk

 

 

Londonski avangardisti Lychgate imaju iza sebe tri albuma, a sa EP-jem Also sprach Futura pružaju kondenzovanu verziju svoje, kako i sami kažu, distopijske vizije moderne kulture u kojoj se muzika iz nekoliko ekstremnih žanrova metala (black, death, doom) spaja sa savremenom akademskom kompozicijom. Lychgate su za mene jedan od zanimljivijih britanskih sastava iz blek metal zajednice jer čine vidan napor da ne budu just another avangardni blek metal projekat (pa imaju i melotron u svom instrumentariju, jelte), i ekstremno se trude oko kompozicija. I uglavnom im to ide, pa još i uspevaju da imaju svoj sopstveni zvuk i da ne zvuče kao Sigh ili DHG koji bi bili najbliže komšije. Lepa ploča, dovoljno dugačka da pokaže šta sve ovi ljudi znaju a  dovoljno kratka da vam razgori glad za još.

 

https://lychgate.bandcamp.com/album/also-sprach-futura

 

 

Grci Spectral Lore imaju osobenu verziju atmosferičnog blek metala pa i njihov novi split album sa američkim projektom Mare Cognitum, Wanderers: Astrology Of The Nine demonstrira interesantno kombinovanje surove blek metal monotonije i gotovo sakralnih tema koje se jedva čuju u pozadini. Mene takve stvari generalno lože pa mi ni to da Spectral Lore ovde imaju dosta razmazan miks ne smeta preterano. Naravno, (pre)dugačke su ovo pesme i album traje znatno preko sat vremena pa ne tvrdim da je idealan za slušanje. Ono što jeste zanimljivo je da su pesme izmešane, umesto da su bendovi razdvojeni svako na svoju stranu pa se stiče utisak o jednom kontinuiranom narativu koji zajednički kreiraju dva benda. Tu je prilično sjajno što Mare Cognitum ima agresivan ali vrlo hermetičan pristup pa smena njegoviih, klaustrofobičnijih kompozicija sa ipak nešto „prijateljskijim“ stvarima koje rade Spectral Lore daje albumu lepu dinamiku. Poslednje dve pesme bendovi su uradili zajednički i mada je prva od njih jedanaestominutni ambijentalni komad, kompozicija koja album zatvara, i pored svojih dvanaest minuta trajanja uspeva lepo da sažme ceo pristup. Dakle, album koji nije lak za slušanje ali vredi napora jer ima ovde dubina koje treba istraživati u ponovljenim preslušavanjima. Pa još taj izvanredni omot! Ne propustiti.

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/wanderers-astrology-of-the-nine

 

 

Irsku zamišljamo kao zemlju prijatnih zelenih livada i mitologije u kojoj caruju ljupka, eventualno nestašna šumska bića, ali njihov blek metal ume da bude vrlo mračan. Neamh-mharbh su projekat koji je svoje ime odabrao očigledno ne po kriterijumu komercijalnog potencijala (ili, uopšte, potencijala da neko izvan Irske to uopšte može da izgovori) pa nije neko čudo da je njihov prvi album, Tundra Ablaze (ima li u Irskoj Tundre? Pitam za prijatelja.) prilično hermetičan i taman. Opet, Neamh-mharbh i pored svoje prilične sirovosti nisu jednotrikni poni i njihov atmosferični blek metal se lepo meša sa tom tminom, pretnjom i povremeno ukusno provučenim fokllornim motivima. Album je, očigledno sniman iz više cugova pa ionako jeftina produkcija još biva i neujednačena, ali ima ovde, u svoj toj sirovosti, dosta lepote:

 

https://neamh-mharbh.bandcamp.com/album/tundra-ablaze

 

 

Hamburški kvintet Druma kaže za sebe da svira „nešto nalik na PostMetal“ i kad ih vidite na slici upravo tako i izgledaju, ali muzika na EP-ju koji se zove samo „EP“ je prilično dobra, žestoka i glasna, oslonjena na zdravu black metal matricu i sa razumnim harmonskim razvojem koji nije potpuno predao štafetu šugejzu već uspeva da ponudi spektar raspoloženja. Meni se ove četiri pesme u načelu dopadaju mada je bend možda malčice sebe precenio kada je za poslednju odlučio da treba da traje skoro jedanaest minuta. Ali u globalu, vrlo lepo:

 

https://drumametal.bandcamp.com/album/ep

 

Kao i obično, nisam nešto zapaljen za američki blek metal ali imamo novi, drugi album kalifornijskih Sicarius i mada je ovo ploča za mene gotovo nepodnošljivo glasno masterovana, makar ima dosta ambicija u pogledu komponovanja i aranžmana, sa brojnim idejama bačenim u miks uz nadu da će nešto tu valjati. I valja, dosta toga i God of Dead Roots je ploča koju svakako vredi čuti. Da li je vredi i slušati mnogo puta? Ne znam, imam utisak da se ovde ideje ne spajaju dovoljno organski i da bend urpkos očiglednom kvalitetu još uvek traži svoj finalni izraz. Ali slušljivo je:

 

https://sicariusblackmetal.bandcamp.com/album/god-of-dead-roots

 

 

Idemo sad na stoner. Mada sanktpeterburžani Flynotes ne sviraju baš stoner već više psihodelični rok koji koketira sa post rokom, sve instrumentalno i solidno sklopljeno. Naravno, ovaj bend svira već deceniju i vidi se ovde iskustvo ali opet, lepo je čuti ploču koja uspeva da pogodi pravilan omjer naprednijeg aranžiranja i sasvim jednostavnih, gotovo detinje prijemčivih melodijskih tema. Flynotes imaju pomalo klaustrofobičan zvuk na momente, kao posledicu agresivnog masteringa, ali ovo je vrlo zrela ploča a opet u dovoljnoj meri komunikativna, na nekom najprimalnijem nivou, da meni veoma prija. Srž benda čine dve žene i jedan muškarac a u proširenoj postavi imamo i još tri člana na violini, tereminu i klavijaturama. Lepa ploča sa lepim imenom: The Goddess Of Sunrise:

 

https://flynotes.bandcamp.com/album/the-goddess-of-sunrise

 

 

 

Brazilci Projeto Trator su izbacili prijatan EP, Corifeu, koji sadrži četiri pesme vrlo sirovog, distorziranog stoner/ sludge zvuka. Projeto Trator zvuče kao Black Sabbath, sa sve bolesnim gruvom koji to podrazumeva, ali Black Sabbath koji svira usred mešalice za beton i to je veoma lepa kombinacija. Ne kažem da i sa boljim zvukom ovaj bend ne bi valjao, naravno, ali ovo je baš kako treba:

 

https://projetotrator.bandcamp.com/album/corifeu-ep-2020

 

 

Kada sam na Bandcampu video prvi album benda Medjed iz Sijetla, a koji se isto zove Medjed, samo sam se molio svim crnim bozima ispod zemlje da je ovo dobro jer bi bila užasna grehota da se ovakvo ime benda protraći na nešto što ne vredi slušati. I bozi su poslušali! Medjed su odlični! Ovo je isto onoliko pank koliko i metal ili hard rok, ona za Sijetl možda i očekivana ingeniozna rok mešavina u kojoj nije važna žanrovska odrednica koliko ekspresivnost i originalnost. Bend je JAKO dobar, sa svojim mešanjem poletnog, melodičnog pank-roka i pedigriranim bluzerskim fraziranjima. Odlični gitaristi, izvrsna ritam sekcija i jako dobra pevačica Kiba Mycon, sve spakovano u raskošne ali ne pretrpane aranžmane. Prava moderna, jelte, hard rok muzika čiji je jedini, ali potencijalno veliki grijeh da je snimljena maltene na kasetofonu. Bend kaže da je album snimio za sedam sati u sobi premaloj za pet ljudi i mada se ovo ne čuje u kvalitetu svirke koji je vrhunski, ostaje nada da će jednom ove pesme dobiti i „prave“ studijske verzije jer ih bez sumnje zavređuju. Uzgred, naravno, Medjed je staroegipatski bog iz kuće Ozirisa a koji izgleda kao dobri duh Kasper. A na šta ste vi mislili?

 

https://medjed.bandcamp.com/album/medjed

 

 

Mičigenski stoneri Grave Moth su nastali leta prošle godine, u okviru takmičenja da se bend osnuje i za 48 sati napravi i uvežba dovoljno pesama za desetominutni nastup. Bend je pobedio a njihov prvi, istoimeni album pokazuje da ovde svakako ima dovoljno štofa za „pravi bend“. Grave Moth su stoner-rock sa pankerskim etitjudom pa su i pesme zasnovane na jakim rifovima i prštavoj energiji. Dve pesme su i čist pank rok, a one su jednako dobre kao sporiji, duži komadi koji se valjaju napred sa prilično entuzijazma. Bend koji sirovost baštini kao estetski izbor a ne kao kletvu početničkih grupa i koji već na prvom albumu obećava dosta dobrog:

 

https://gravemoth.bandcamp.com/album/self-titled

 

FET su iz Tel Aviva i, iz Izreala, mora se reći, dobijamo uglavnom stoner rok premijum kvaliteta, pa je i ovaj debi EP mladog benda, nazvan 5325 prilično vredan slušanja. FET su teški i glasni ali imaju lep gruv i osećaj za kreiranje dugačkih ali moćnih pesama, koje agresivni vokal lepo zaokružuje. Četiri pesme u pola sata, koje vam neće baš potpuno preokrenuti život ali mogu lepo da se slušaju uprkos nešto muljavijem miksu:

 

https://fetandfurious.bandcamp.com/releases

 

 

Parižani Wør Pigs (slažem se, sjajno ime) imaju album Beasts koji je teški stoner metal sa malo psihodelije i mada je omot možda i bolji od muzike – ozbiljno, pogledajte taj omot – ovo je i prilično solidna ploča. Pevač je jedan od onih na koje se treba navići ali bend fino trese i ima solidne rifove a najbolji su kada se otkače i krenu u dobre psihodelične frikaute. Vredi:

 

https://worpigs.bandcamp.com/album/beasts

 

Nizozemski An Evening With Knives imaju bolje ime nego što im je muzika, ali nije muzika rđava nego je to dobro ime. Sense of Gravity, njihov drugi album spaja nekakav post-metalski ekspresivni zvuk sa težinom dooma i mada nije to sve po mom ukusu, bend je kvalitetan i sasvim razumem šta im je cilj. Vredi da se pusti:

 

https://aneveningwithknives.bandcamp.com/album/sense-of-gravity

 

 

Nemački High Grain su prilično dobri na svom Demo EP-ju sa pet pesama bluziranog, psihodeličnog stoner metala. Iako je miks „sirovijeg“ kvaliteta, kako i priliči demo snimcima, ovde se instrumenti lepo razdvajaju i bend zvuči slojevitije i interesantnije, možda i progresivnije od mnogih kolega. I, dobre pesme sa odličnim spojem tog bluzerskog gruva i „pravog“ dooma:

 

https://highgrain.bandcamp.com/releases

 

 

Odlični poljski stoner-metalci Dopelord su već pozitivno pominjani u ovim predstavljanjima, ali ovo je prvi put da imamo posla sa celim novim albumom. Sign of the Devil je ploča monumentalnog zvuka i gotovo apsurdne količine fuzza koji u sadejstvu sa niskim štimom daje muzici jednu hrskavu, gotovo infrazvučnu dimenziju gde rifove više osećate nego što ih čujete. Opet, dobro je da ih čujete jer bend ima dobre rifove i vrlo dobro razumevanje kako se prave zarazne, zapaljive doom himne. Naravno, Dopelord VEOMA mnogo duguju bendovima poput Electric Wizard u svom zvuku i svetonazoru (veštice, satanizam, hašiš i teški rifovi, jelte) no, od gomile pukih imitatora se izdvajaju kvalitetom pesama i zrelošću sa kojom pristupaju sviranju ovog stila. Dakle, ne originalno, svakako imitatorski ali veoma prijatno za slušanje, svaka preporuka:

 

https://dopelord.bandcamp.com/album/sign-of-the-devil

 

 

Sličnom krilu ove muzike pripadaju i finski doom metalci Cardinals Folly koji i sami imaju novi album i Defying the Righteous Way je vrlo programska ploča, i ideološki (što se vidi i iz naslova) i muzički sa jasnim daljim oslanjanjem na satansku doom baštinu bendova kao što je Pentagram. Problem Cardinals Folly je u pevaču (i basisti) Countu Karnsteinu koji naprosto nema tehniku potrebnu da se izvuku ove epske, nadrogirane litanije i kad god treba da otpeva nešto u višem registru to zvuči nesigurno i odvlači pažnju od inače vrlo solidne muzike. Naravno, nismo mi neki perfekcionisti pa se ovo i dalje solidno sluša ali ostaje stepenik ili dva ispod odličnog.

 

https://cardinalsfolly.bandcamp.com/album/defying-the-righteous-way-2

 

 

Mondo Generator imaju i novi album, Shooters Bible. Kako sad to, pitate vi, pa nisu li izdali album „Fuck it“ pre samo par nedelja. Jesu, ali je ovo, navodno, album snimljen još 2010. godine, zatim izgubljen ili, pre će biti, odložen u stranmu dok ne dođe pravo vreme. I sad je došlo. I, pa, ovo je uobičajeno dobro, žestoko, pankerski ali heavy, dobro snimljeno, ubedljivo producirano, sa odličnim vokalom i, eh, gostovanjem Davea Grohla (!!) na obradi Iggy popove Dog Food. Vredi!

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-shooters-bible

 

Kanađani Itus izgledaju kao par dilera spida koji se ne kupaju čak ni kada je glava na kocki ali njihov EP Primordial je pristojnjikav doom sa elementima tog nekog savremenog hardcore zvuka. Dakle, teško, sporo, malo siledžijski ali nije rđavo:

 

https://itusofficialdoom.bandcamp.com/album/primordial

 

Letonci Four Minute Man imaju debi album, Devil Inspired i ovo je simpatičan mada početnički (ali ne u nekoj negativnoj konotaciji) psihodelični stoner rok. Bend ima svoj zvuk i to cenim, pa Devil Inspired ne zvuči kao imitacija ni jednog benda koji mi pada na pamet i živi ili umire na sopstvenim snagama ili slabostima. I nije to rđavo, žestoko je, rasvirano i ambiciozno. Svaka čast & samo napred:

 

https://fourminuteman.bandcamp.com/album/devil-inspired

 

 

Za obaveznu porciju grčkog stonera ove nedelje pobrinuće se Puta Volcano čiji četvrti album, Amma, daje baš ono što od Grla očekujemo: zreo, „komercijalan“ ali i višeslojan, uzbudljiv nastup, sa dobro aranžiranim pesmama, prebudženu produkciju, ali i odličnu pevačicu. Grci kao da ne padaju ispod jednog vrlo visokog standarda kada je u pitanju ova kombinacija stoner zvuka, desert rocka i grungea, pa su Puta Volcano sigurna inevsticija ako ovo volite:

 

https://putavolcano.bandcamp.com/album/amma

 

 

Shatterhorn je odlično ime za bend a i istoimeni debi-EP ovog ontarijskog četverca nije rđav – ovde dobijamo pet pesama masnog i zaraznog stoner rocka koji zvuči prljavo, skoro garažno, svakako ne preproducirano a taj se zvuk opet dobro uklapa uz samu muziku koja je puna dobrog gruva. Bend svakako ima kuda da ide dalje i unapređuje se ali ovo je vrlo solidno otvaranje:

 

https://shatterhorn.bandcamp.com/album/shatterhorn-ep

 

 

Izašao je i novi Huntsmen i mada je Mandala of Fear suviše, pa, recimo, optimističan album za moj ukus, bend vrlo lepo spaja svoj sada već tradicionalni proggy post metal sa malo alternativnog roka i stoner zvuka da isporuči ležerne, spore ali dinamične pesme teškog roka i rasviranih harmonija. Dugačko je ovo, punih 78 minuta i neki kusur preko, ali Huntsmen se veoma trude da spoje metal težinu sa folki motivima provučenim kroz rok tradiciju i mada to, opet, nije baš sasvim za mene – suviše je, hm, „komercijalno“? – ne mogu da ne osetim poštovanje za ovaj album:

 

https://huntsmen.bandcamp.com/album/mandala-of-fear

 

Mineapoliski Kult of the Wizard zato nude muziku više po mom ukusu, teški, izbluzirani stoner rok sa pevačicom koja veoma uspelo kanališe Janis Joplin i bendom koji ume da se ubaci u pravi gruv. Gold je prvi album benda koji se tesao izdavanjem nekoliko EP-jeva i ovo su vrlo izgrađene, zaokružene kompozicije koje opet ne gube spontanost neophodnu dobrom stoneru (da ne pominjem bluzu). Iako se aranžmani prvenstveno naslanjaju na vokalnu akrobatiku Mahle Roth, ovo se pokazuje i kao odličan izbor jer je žena ne samo sjajna u tehničkom smislu već i veoma inventivna da preko iznurujuće, masivne pratnje koja vrti dve note isplete paučinu afekata i emocija. MOĆNO.

 

https://kultofthewizard.bandcamp.com/album/gold

 

 

Malo melodičnog doom metala poslužiće nam Irci Death the Leveller na svom drugom albumu, II. Kao i prvi album, II ima četiri dugačke, dostojanstveno spore ali razgovetne pa i pevljive pesme i bend solidno spaja uticaje tog nekog ’90s doom metala (My Dying Bride, Paradise Lost) sa malo keltskog nasleđa. Sve je to vrlo pristojno i upeglano, sa lepim, prozračnim zvukom odličnog kvaliteta miksa i mada je bend za moj ukus možda i prenaglašeno pevljiv i umilan, nema sumnje da je ovo sasvim pristojna ploča doom metala za publiku koja je bliža gotskom senzibilitetu:

 

https://deaththeleveller.bandcamp.com/album/ii

 

https://www.youtube.com/watch?v=mVru82gb67o&list=OLAK5uy_lRMWOYEv51U66wG07OTmmvToMJk6kjfJw

 

 

Rosy Finch dolaze iz Španije i njihov miks jakog, teškog stonera sa samo malo grunge pankerice prilično mi je lepo legao ovog kužnog proljeća. Bend predvodi pevačica i gitaristkinja Mireia Porto koje je i napisala sve tekstove i ovo je vrlo izražajna, čak prkosno „ženska“ stoner formula, sa perfektnim, organskim gruvom i zaraznim rifovima iznad kojih idu odlični, jednostavni ali ekspresivni vokali. Sve zaokružuje masan, težak miks koji muzici daje masivnost ali i pušta da u sve uđe malo vazduha. Vrlo dobro:

 

https://rosyfinch.bandcamp.com/album/scarlet

 

 

Zanimljivo je šta termin“hardcore“ znači danas u odnosu na ono što je značio osamdesetih, recimo. Nekada su i Ramones bili opisivani kao „hardcore“ a danas se taj termin vrlo rašireno koristi za metal bendove koji koketiraju sa „siledžijskom“ estetikom teškog uličnog života i ljubavlju ka sportskoj, jelte odeći. Elem, to imati na umu kad kažem da je EP birmingemskih (ali iz Alabame) Forced Neglect, nazvan  The Poison of the Fang  jedna dopadljiva „hardcore“ ploča sa četiri pesme odlične produkcije i teškog, masivnog metala srednjeg tempa koji ima dosta energije i uspeva i mene da prilično impresionira:

 

https://forcedneglect.bandcamp.com/album/the-poison-of-the-fang

 

Kad smo već kod toga, Mullholland iz Kalifornije isto imaju EP, Objective Suffering i isto svoju muziku nazivaju hardkorom i, pa, i oni su prilično dobri. U njihovom slučaju ovo je za nijansu manje „ulično“ iako je i dalje u pitanju uglavnom srednjetempaška masivnost, i više se akcenta stavlja na harmonske disonance koje izlaze daleko iz okvira stare dobre hromatske skale i namerne su da zvuče mučno i košmarno. Uz dobar zvuk i odlično muziciranje, lepo to prođe:

 

https://mulholland805.bandcamp.com/album/objective-suffering

 

 

E, sad, Bandcamp je PREPUN užasnog grindcorea, sobnog noisea i  nikad dosadnijeg power electronics zvuka a što je i normalno – kad imate platformu na kojoj je trošak objavljivanja najniži, nije neko čudo da će na njoj procvetati i najsirotinjskiji od svih žanrova i da većina toga neće kursu valjati. Zato me je prijatno iznenadilo da mi se dopao split-album bendova Captain Three Leg i Living Room. Ovi prvi imaju 35 pesama ali je njihova muzika zapravo „komercijalnija“ u smislu da je ipak snimljena na višekanalnoj opremi i zvuči kao da je propisno miksovana. Pritom, Captin Three Leg, iako prave pesme od po osamnaest sekundi a od kojih je prvih deset sekundi semplovani intro, ipak imaju strukture kompozicija koje podsećaju na klasičan hardcore punk pa time ne upadaju u uobičajeni „totalnoise“ procep i simpatični su. Living Room JESU totalnoise, utoliko što imaju trideset pesama spakovanih u jedan trek od deset minuta, i zvuče kao da su sve snimili jednim mikrofonom koji su vukli po podu prostorije u kojoj je bilo instrumenata ali i nekih drugih predmeta. I to, zapravo, zvuči dobro. Living Room rade u tradiciji ’80s total noise klasike a la Seven Minutes of Nausea ali zapravo više prate format japanskih noise legendi Hanatarash, Hijokaidan i Gerogeri Gegege pa je ovo desetak minuta divljačkog i uzbudljivog zvučnog masakra koji je zanimljiv i kao puka mutirajuća tekstura ali i kao ekspresivistički uber krik besa i nemoći. Ogroman predah u odnosu na uobičajeni toksični seksistički/ incel senzibilitet prosečnog grindcore sastava na Bandcampu.

 

https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/captain-three-leg-living-room

 

 

Odmah, bez gubljenja koraka nudimo još jedno pristojno grindcore izdanje. Mađari Cornix su „klasičniji“ u pristupu u smislu da su ovo prave pesme sa pravim instrumentima i produkcijom, te trajanjima i do skoro 180 sekundi (mada je većina ispod dva minuta). Demon je EP sa osam pesama koje baštine blago metalizirani grindcore u maniru, recimo, poljskih Dead Infection (RIP, Cyjan, kad smo već kod toga, čovek je umro pre nekoliko nedelja) gde se koriste prednosti i metalske težine ali i grinderske eksplozivnosti u isto vreme. Cornix su pristojni muzičari, dobro snimljeni i imaju dobre ideje i ovo je vrlo ukusno osmišljeno i realizovano izdanje:

 

https://cornixdemon.bandcamp.com/album/demon

 

Sacred Alien su bili NWOBHM bend iz Mančestera u ranim osamdesetim godinama i raspali su se 1983. Godine posle jednog singla i jednog split singla. Od 2018. godine rade ponovo a Legends je nedavno izašli kompilacijski album na kome su oba singla i demo snimci iz onog doba. Dakle, sve na ovom albumu je staro i, pa… dobro, ako imate arheološke sklonosti ka ovakvom zvuku. Mislim, Sacred Alien su ovde šarmantni i dobri, podsećajući i na (vrlo rani) Iron Maiden i Tygers of Pan Tang (pa i Armoured Saint) sa jednim simpatičnim pop-prizvukom i pevačem koji liči na Paula Di Annoa (mislim, glas i pevanje mu liče). Opet, ovo su snimci vrlo tanušne produkcije za današnje pojmove, na kraju krajeva pričamo pre svega o demoima, pa ne verujem da će ostvariti bogznakakvu popularnost, ali je lepo imati ih ovako sakupljene na gomilu. Rispekt za Sacred Alien:

 

https://sacredalien.bandcamp.com/album/legends

 

 

Kanađani Crimson Shadows sviraju, za moj ukus, veoma kičastu kombinaciju power metala i death thrasha, pa u tom smislu ni novi EP The Resurrection nije nešto što ću slušati svakog dana po nekoliko puta, ali ovo su svakako tri lepe, brze, žestoke i raspevane pesme u kojima se elementi ekstremnog metala (nemelodični vokali, blastbitovi) umešno kombinuju sa melodičnim refrenima i tom nekom pozitivnom power atmosferom. Crimson Shadows su dobro producirani i nekako razoružavajuće entuzijastični pa ne mogu a da se ne osmehujem dok ovo slušam:

 

https://crimsonshadows.bandcamp.com/album/the-resurrection

 

https://www.youtube.com/watch?v=VLyX3bHHsqU&list=OLAK5uy_kaTW7YJPnzAmuiZGrchJQ1UaXuZt9df3k

 

 

Također Kanađani Smoulder imaju novi EP, Dream Quest Ends i to je, u skladu sa njihovim opredeljenjem da sviraju „epic doom metal“ iskombinovan sa „tradicionalnim heavy metalom“ jedna primereno epska i vrlo simpatična ponuda heavy metala koji je, naravno, suviše lepršav da bi bio stvarno doom ali koji ima tu neku elegantnu težinu. Bend ima solidne pesme i pevačica Sarah Ann ima dobar glas koji se odlično uklapa uz te epske, moćne rifove. Pritom, ovo je odlično producirano. Youtube verzija ima i bonus pesme:

 

https://smoulder.bandcamp.com/album/dream-quest-ends

 

https://www.youtube.com/watch?v=GRCPFIakDxU

 

 

 

Za probirljiviju publiku imamo švedski Ambush koji sviraju vrlo, vrlo dobar hevi metal inspirisan NWOBHM zvukom (i ne treba ih mešati sa takođe švedskim sastavom Ambush koji je svirao isto to samo osamdesetih godina prošlog veka). Infidel je treći album benda i ova vrlo kvalitetna posveta muzici titana klasične ere me je uspešno vratila u detinjstvo kada sam se formirao slušajući Judas Priest, Riot, Accept itd. Ambush VEOMA dobro razumeju ovaj zvuk i da su postojali osamdesetih bili bi velike zvezde jer je ovo muzika koja izvrsno balansira između klasične hedbengerske tučnjave i tog nekog proto-power metal epskijeg vokalnog sadržaja. Ovo je i vrlo lepo producirano sa zvonkim basom i lepo formiranim bubnjem preko kojih idu oštre ali ne preoštre gitare. Ovakvom miksu ni jako glasan master ne smeta previše i Ambush od mene dobijaju aplauz za aplauzom za nadahnute, duhovite solaže i generalno odličan program na ovom albumu. Za ljubitelje metal klasike, Ambush su dokaz da se i dalje snimaju albumi po njihovom ukusu i, ako inače baš ne volite ove silne ekstremne metal bendove koje ja ovde reklamiram, Ambush su ponudili album nedelje, pa možda i meseca. Odlično:

 

https://youtu.be/WU_4lIwVcFc

 

Isto iz Švedske i praktično u istom stilu dolaze nam i Wolf sa svojim osmim albumom, Feeding the Machine i ovo je sada zanimljiva situacija u kojoj dovoljno zainteresovan slušalac može da sluša oba albuma i sam zaključi zašto su Wolf objektivno slabiji. Iako su zapravo solidni. Wolf na ovoj ploči zvuče vrlo izgrađeno i zrelo, kako i dolikuje bendu koji postoji već četvrt veka, sa dobrom produkcijom i priličnom količinom dobrog rif-rada, jednim zaokruženim pristupom u svakom pogledu. Dakle, đavao je, svakako u detaljčićima. U tome kako Niklas „Viper“ Stålvind treba da peva samo za nijansu energičnije da bi bio ZAISTA uverljiv, kako je produkcija samo za nijansu beživotnija nego što treba (slušajte koliko je bubanj ravan), kako solaže iako odlične nemaju onaj važni komadić ekscesa koji bi barem mene podigao na noge. Tu su razlike i Wolf zauzimaju časno drugo mesto iza raspoloženih Ambush, sa svojim dobrim rifovima, dobrim aranžmanima i gomilom odličnih refrena, harsmonskih bridževa i, uopšte, dobrog metala. Da nam Ambush nisu postavili standard, Wolf bih verovatno više pohvalio tako da, svakako poslušajte, dobra je ovo ploča:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lu4WAgj08PEK4Z2yQLLT2P3jVqMh395v4

 

 

Children of the Reptile su odličan hevi metal sastav iz Severne Karoline, i upravo su izdali dupli živi album, Live and Chaotic koji vredi čuti ako ste ikada voleli ’80s metal klasiku. COTR nisu samo jedno a to je preterano originalni, jer se u njihovoj muzici može čuti mnogo uticaja iz osamdesetih i sedamdesetih, od Iron Maiden preko Motorhead pa do gomile hard ’n’ heavy bendova iz zlatne ere, no, ovo je izuzetno zaokružen zvuk, odličan živi snimak i mnogo kvalitetne svirke, sa melodičnim vokalom koji ne ide u power metal afektacije već samo zdravo, rokerski, naginje horskom, zajedničkom proživljavanju ovih pesama. Children of the Reptile pružaju i vrlo solidne, energične obrade Iron Maiden i Blue Oyster Cult i, uz ponešto gejmerskih referenci u liričkom delu ponude, ovo je vrlo razoružavajuća, iskrena i nenameštena hevi metal svirka, onako kako bi uvek i trebalo da bude. Plus, nije preproducirana a što je mnogo važno jer je kvalitetan ali ŽIV zvuk značajan za ovakvu muziku:

 

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-first-mission

 

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-second-mission

 

 

Iznenađujuće agresivnu, žestoku, sirovu ali kvalitetnu thrash metal svirku dobijamo od brazlskih veterana Vulcano na albumu Eye in Hell. Vulcano postoje bukvalno od 1980. godine, sa manjim prekidima, i Eye in Hell je ploča sa vrlo jasnim korenima u besnom, sociopolitički informisanom thrash metalu ove decenije, ali ono što mene impresionira je kako bend zvuči sirovo i rasrđeno. Ovo nije produkcijski upeglana, žanrvoski šarolika ploča veteranskog benda već vrlo fokusiran, nadrkan, gladan album rafalnog thrash metala koji zvuči kao da bi da se bije a, ako biste da sa čičom uletite u frku, budite svesni da u ruci koju ne vidite drži bokser. Vulcano nose baklju opakog, nepoćudnog thrasha koji voli da spoji Satanu i street level političku ljutinu bez vidnih dilema ide li to jedno uz drugo, svirajući bešnji i brži slejerovski thrash (sa sve blastbitovima) bolje nego skoro iko drugi. A sada kad Slayera više nema, to nam je potrebnije nego ikad.

 

https://youtu.be/7jPMsH4dRr8

 

 

I metalcore je jedan od onih termina koji danas znače nešto drugo od onog što su značili pre trideset godina a pogotovo se značenje razlikuje u zavisnosti od toga ko o tom metalkoru priča. Elem, Gloves Off su bend iz Filadelfije čiji je metallic hardcore iliti metalcore dosta agresivan, dosta besan, dosta ekstreman i kao takav je podaleko od melodičnog, emo izraza koji ova žanrovska etiketa podrazumeva kada zabasate na televiziju. Njihov novi EP, „Life…“ je žestoka ploča preteće atmosfere, brzog tempa, odlične produkcije i zrelih kompozicija koje se šetaju celim putem blastbita do klasičnijeg klecanja. Dopada mi se:

 

https://upstaterecords.bandcamp.com/album/gloves-off-life

 

 

Tu su onda i WOAT, veganski hardkor bend iz Nemačke sa zvukom klasičnog švedskog death metala – dakle, masivno i moćno – i pesmama od po minut i po. Ima tu štofa, svakako, mada bend nekako uspeva da i pesme od minut i po deluju predugačko, valjda jer su ovo uglavnom kolekcije rifova, odsvirane dobro i dobro snimljene, ali sa premalo kompozitorske svesti. No, ima štofa:

 

https://woat.bandcamp.com/album/abuse-dispose

 

 

Verovatno najbizarnije izdanje kome sam posvetio duže od 15 sekundi ove nedelje je debi album dua Omni Express iz Majamija na kome se kombinuju deathcore (u svojoj slamming varijanti, nou les) i synthwave. Naravno, ovde čovek nije siguran da li da prvo pita „zašto“ ili „kako“, ali opet – odgovor na „kako“ je svakako zanimljiviji. Deathcore je sa vremenom ionako postao muzika vrlo kodifikovane forme koja sada traži druge žanrove da se sa njima oplodi ne bi li ta forma nastavila da raste i izbegne smrt u ponavljanju a Omni Express iznenađujuće umešno spajaju dva vrlo različita muzička žanra u jedan skoro videoigrački saundtrak da ponude ultimativni spoj za lude dvadesete:

 

https://omniexpress.bandcamp.com/album/florida-man

 

 

Ne znam odakle su Summary of Death, koji su, po dostupnim podacima rodno mešoviti trio iz Srbije – pa nek se jave sa informacijama ako ovo pročitaju – ali njihov debi (?) EP, Demonon je pristojan death metal opus sa lepih pet pesama koje zavređuju malo bolji miks nego što je bend postigao. Ovo uspeva da bude old school a da ne deluje kao prosto omažiranje omiljenih albuma i bendova i iako pomenuti miks nije idealan, barem je prilično prozračan pa se instrumenti uglavnom dobro čuju. Volim ovako dinamičnu i napaljenu muziku pa bih bend ohrabrio iz sve snage da nastavi jer je, na osnovu ovog prvog izdanja, na vrlo dobrom putu:

 

https://summaryofdeath.bandcamp.com/album/demonon

 

 

Britanski Row of Ashes na novom EP-ju, Unbeliever, zvuče odlično mešajući post-metal i sludge metal u vrlo sigurnim količinama tako da se dobije zdravo isproducirana i ubedljiva smeša emotivnosti i tvrdog metal gruva. Čak i ja koji nisam veliki ljubitelj te „emo“ dimenzije koju post metal ima ovo prilično lepo varim:

 

https://rowofashes.bandcamp.com/album/unbeliever

 

Australijanci Puncture Wound vole aliteraciju u nazivima svojih izdanja, a vole i solidan, staroškolski death metal pa tako EP Anthem of Agony donosi pet uglavnom živih pesama (samo je naslovna studijska, a i nju dobijamo u živom izvođenju) i ovo je nimalo originalan ali prijatan stari death metal koji će se dopasti tačno onoj publici kojoj je namenjen i apsolutno nikom drugom:

 

https://puncturewound.bandcamp.com/album/anthem-of-agony-single

 

 

Poljski Virulent Scourge, očigledno inspirisan igrom Warframe, je svoj debi album, Judgement of Carrion izbacio još u Oktobru, ali tek sada je dospeo na Bandcamp. I, vredi to čuti ako čovek voli death metal sa daškom thrash energije. Virulent Scourge ga očigledno vole i pružaju vrhunski program u osam pesama žestine koja podseća na svašta što se sviralo u prvoj polovini devedesetih, vrlo sigurno odsvirano i dobro snimljeno. Dobre su ovo, žestoke, čukačke pesme i mislim da bi se album dopao bilo kome ko voli Malevolent Creation ili Solstice.

 

https://virulentscourge.bandcamp.com/album/judgement-of-carrion-2

 

 

Arise the Titan iz Ohaja mešaju death metal sa malo „gruverskijim“ pristupom metalu na svom novom EP-ju, Where Cowards Dream i ima tu i mirisa metalcorea, što nije nužno kombinacija koja bi se meni dopala. Ali, bend odlično svira, ima odličan, izgrađen zvuk i dobar miks pa bi bilo greh ovo makar ne poslušati i ne nagraditi kvalitet:

 

https://arisethetitanofficial.bandcamp.com/album/where-cowards-dream

 

 

Code Orange nisu bend za mene, sav taj metalkor i white trash mladalački angst nije moja, jelte scena (nisam mlad, nisam besan i nisam belac, jedite gomna), ali neka se zapiše da im je izašao novi album, Underneath i mada je ovo i dalje više kolekcija rifova i šoukejs za studijski editing nego koherentno napisana i izvedena metal ploča, opet imam određene simpatije za sve to, sa puno agresivnog zvuka i bar po jednim dobrim rifom na svakih pet minuta. Da ove mladiće neko nauči da pišu pesme, svi ti digitalni efekti koje koriste bi bili mnogo efektniji, tako je, ali ima ovde lepih efekata:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_krcTHpEN3XSTVpIF_NRyY8fjyQp8MsC7s

 

 

 

Za bend koji postoji već više od petnaest godina, poljski Heritage su neobično uzdržani u domenu izdanja. Mada nemaju razloga. Ovogodišnji EP, Descent To Darkness nudi tri odlične pesme old school death metala koji je odsviran odlično, produciran skoro idealno i generalno razgaljuje srce i dušu. Heritage su teoretski kontroverzni sa svojim liričkim temama (Children Before A Rape? Stvarno?) ali ovo je u skladu sa njihovim očiglednim uzorima u vidu ranijih Cannibal Corpse, te bendova sličlne generacije poput Broken Hope pa i Monstrosity. Vrlo je osvežavajuće čuti OSDM bend koji nije ceo svoj raison d’ etre sveo na obožavanje Gravea i starih Šveđana a koji pritom ima i veštinu i znanje. Tople preporuke:

 

https://heritage6.bandcamp.com/album/descent-to-darkness

 

 

Teksašani Yig, pretpostaviću inspirisani Lovecraftom, na svom prvom, istoimenom EP-ju prže vrlo solidan brutalni death metal sa blagim naklonima metalcoreu u nekim pesmama, najviše u domenu dualnog pristupa pevanju. Kako svaka pesma ima nešto drugačiji miks, slutim da je ovo snimano u različitim studijima (ili „studijima“) a moguće i u drugačijim momentima u životu benda pa se negde čuje veća naklonost klasilčnom brutal death zvuku a negde promakne malo više metalcore elemenata. No, u osnovi ovo je vrlo zdrav, energičan, brutalan zvuk koji ne gubi vreme na „atmosferu“ i kojekakve introe nego bije u čelo sa apetitom. Zvučno, ovo je skoro na demo nivou ali s obzirom na agresivnost muzike, ta sirovost zapravo ne smeta. Lepo mi je leglo:

 

https://yightx.bandcamp.com/album/self-titled

 

 

Za još odličnog brutal death zvuka valja se okrenuto prvom demu kalifornijskih Katholik. Fons El Origo sadrži tri pesme brutalnog ali tehnički kvalitetnog prebijanja i mada Katholik ne izmišljaju ništa novo što već nismo čuli u brutal-tech-death istoriji, oni ipak impresioniraju ekspertizom i kvalitetom. Dakle, puno blastbitova, harmonskih eksperimenata, zvonkog, agresivnog basa, sve u jakom mada, po prirodi stvari prilično glasnom miksu. Ako volite ovakvu muziku, Katholik češu svrab za sve pare:

https://katholik.bandcamp.com/album/fons-et-origo

 

Interesantan progresivni ili makar „svemirski“ black-death metal donose Hexeth iz Montreala na svom drugom albumu, Intervalk. Hexeth imaju vrlo solidne sviračke sposobnosti i zdrav pristup pisanju pesama i aranžiranju tako da deluju autentično eksperimentalno i „tuđinski“ a da se opet svira ozbiljan, agresivan metal, čime je još više problem to što je ovo album koji zvuči kao da ga slušate iz druge sobe. Možda je bolje kad se kupi neka lossless  varijanta ali ovo što se čuje na Bandcampu je toliko usrednjeno i utanjeno, kao da ga slušate na tranzistoru iz sedamdesetih. Šteta jer pričamo o vrlo intrigantnoj, višeslojnoj, smeloj ploči ekstremnog metala:

 

https://hexeth.bandcamp.com/album/interval

 

 

20 Buck Spin su prošle godine objavili nekoliko albuma za pamćenje a ove godine lagano kreću, eto, tek polovinom Marta. Ali kreću opasnim trećim albumom njujorškog black/ death sastava Ruin Lust. Već sam mnogo puta hvalio njujorški blek metal, a Ruin Lust ga mešaju sa izvrsnim, masivnim old school death zvukom za zapaljiv koktel brzine, ekstremne sirovosti, ali i težine. Choir of Babel je agresivna ploča ali za 20 Buck Spin (tipično) lišena blek metalskih stilizacija i gubljenja u nekakvim igranjima fantazijskih uloga. Ovde se, da tako kažem, ćuti i radi mada, naravno da se ne ćuti nego da se vrišti i brunda za sve pare, ali bend nema nikakve barokne ambicije i njihove kompozicije su posvećene fokusiranju na brutalnost i agresiju.  Iako je to ponekad i teško izdržati u jednom cugu, zvuk je ovde vrlo gust, vrlo monolitan, Ruin Lust nude (opet tipično) 20buckspinovsku ozbiljnost u pristupu old school death metal materijalu koji se ovde spojen sa black metal brzinom uzvitlao do neba i polomio ga. Obavezno:

 

https://listen.20buckspin.com/album/choir-of-babel

 

No, meni najbolji album ove nedelje dolazi od izdavača sa Floride, pouzdanih Unique Leader, naravno. Mada je bend, opet, iz Njujorka. Afterbirth su me potpuno blajndsajdovali sa svojim drugim albumom, Four Dimensional Flesh, objavljujući najbolju death metal ploču koju sam čuo ove godine i uspevajući da spoje moćni, ubedljivi brutal death metal sa naučnofantastičnim senzibilitetom, a bez skretanja u očigledne „progressive“ ili tech-death prečice koje se obično vezuju za ovakvu tematiku (videti pod Artificial Brain, Vector ili, dakako, Blood Incantation). Afterbirth su po zvuku zapravo bliži sirovom, da ne kažem „seljačkom“ , skoro pa sleming death metalu, sa grizlijevskim grlenim vokalom i insistiranju na rafalnim blastbitovima u kojima bubnjar udara rajd činelu pravo u sisu ne bi li naglasio svaki udarac najviše što može. Ovo bendu daje jednu organsku, vitalnu dimenziju koja tipično nedostaje bendovima što se pale na progresivniji, tehničkiji death metal i fino uokviruje kompozicije koje su, a tu dolazimo do preokreta, zapravo prilično progresivne i nude interesantan spektar dinamika i harmonija a da se bazična brutal death matrica nikada ne napusti, niti izda. Afterbirth, praktično, kao da su ušli u moj mozak i našli u njemu ono o čemu stalno maštam i onda snimili album po tom predlošku, kombinujući ambiciozan, istraživački progresivni metal koji se ne isrcpljuje u „žanru“ nego smelo eksperimentiše sa pristupima (slušajte interludij „Girl in Landscape“) sa uništivačkim brutal death metal prisikom od petsto kilopaskala. Unique Leader su izdali jedan od meni najomiljenijih death metal albuma prošle godine (Organectomyjev Existential Disconnect) a čini se da su sa ovom pločom, evo, već u Martu istakli kandidaturu za album godine. OBAVEZNO:

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/four-dimensional-flesh