Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-03-2020

Dakle, apokalipsu treba dočekati dostojanstveno, koliko je to moguće, a ako je iko među nama proveo značajan deo vremena u životu misleći i govoreći o apokalipsi, to su metalci. Pogledajmo onda šta su mislili, govorili i pevali protekle nedelje.

 

Blek metal je jedna od najapokaliptičnijih muzika već svojom tesnom vezom sa hrišćanstvom, a navalu ove nedelje predvode Hambružani Firmament sa debi EP-jem koji se isto zove Firmament. Firmament je moderan blek metal, sa atmosferom i emocijom, kvalitetno odsviran ali sa možda malo previše sala u aranžmanima. Mislim, ovo su tri pesme koje traju značajno duže od pola sata i mada atmoblek publika voli da ima vremena da se opusti i imerzuje, jelte, u muzici, ne kažem da će svakom to biti po meri. Ipak, Firmament sviraju kvalitetno i imaju dobar zvuk:

https://firmamentofficial.bandcamp.com/releases

https://kammerrecords.bandcamp.com/album/firmament

Slično „svemirski“ i filozofski su nastrojeni Austrijanci Nahtrunar čija je strana split EP-ja sa projektom Hesychia jedna devetnaestominutna kompozicija atmosferičnog, i prilično solidnog blek metala. Ima ovde vrlo naglašenih molskih melodija za ljude koji to vole. Hesychia su, pak ambijentalni/ elektroakustični na svojoj strani i njihovih dvadesetak minuta zvukova bez instrumenata, tema, ritmova, melodija itd. su prilično dobri.

https://nahtrunar.bandcamp.com/album/nahtrunar-hesychia-split

Tešku moralnu dilemu sam imao u vezi split EP-ja Pakt koji je izašao pre par dana jer na njegovoj drugoj strani su Taake. Taake nisu (bili) rđav bend ali jesu bend sa vrlo diskutabilnim ekscesima kritike islama koja je neprijatno zagazila u teritoriju rasizma (iako je bend kasnije javno porekao ikakve rasističke ambicije) i nošenja svastike na prsima („radi provokacije“). Tako da… o njihovoj strani EP-ja nemam nameru ništa da napišem. Whoredom Rife, pak, imaju svoju stranu sa svoje dve pesme i ovo je veoma dobar, norveški kvalitetan blek metal koji ne prašta ali zavodi. Prva pesma je odlična ali druga je spektakularna sa himničnom atmosferom i tipično nordijskim epskim senzibilitetom koji, recimo, Nemci često pokušavaju da provuku ali retko im uspe:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/pakt

Slovaci Malokarpatan na novom, trećem albumu, Krupinské ohne donose još svog ubedljivog blenda blek metala, hevi metala, progresivnog roka i folklora. Moj problem je sa njima svakako zvuk koji je muljav i čini kompozicije teškim za slušanje. Ali ovde ima mnogo ideja i različitih pristupa i vredi se potruditi:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/krupinsk-ohne

Rusi Ulvdalir su za više od deset godina rada pored tri albuma snimili i pregršt splitova i  EP-jeva. Hunger for the Cursed Knowledge je novi EP, traje solidnih pola sata sa četiri pesme žestokog, testerišućeg ali aranžmanski ambicioznog blek metala. Sanktpeterburžani nemaju onaj uobičajeni ruski ili slovenski zvuk u svojoj muzici i ovo je više „okultni“ nego „meditativni“ blek metal ako tako mogu da kažem. A pritom je besan i agresivan. Valja!

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/hunger-for-the-cursed-knowledge

Danski Glemsel ima debi EP, sa čak sedam pesama i Unavngivet je bogata ponuda skandinavskog leda i sirovine. Glemsel nisu originalni i imaju prilično sirotinjski zvuk ali zvuče ozbiljno i autentično, pa zavređuju preporuku:

https://glemsel.bandcamp.com/album/unavngivet

Simpatični brazilski Creptum ima drugi album, VAMA, i ovo je melodičan ali snažan blek metal koji samo malo pati od „plastičnijeg“ zvuka nego što bih ja voleo, ali je u celini prilično simpatična ponuda epske, melodijom nabijene svirke za sladokusce satanizma:

https://creptum.bandcamp.com/album/vama

Kopenhagenški Clients na svom prvom albumu, A Callous Heart Rejects kombinuju melodični, vrlo razgovetni i (pre)moderni blek-post-metal sa malo melodičnog death metala pa i metalcorea za jedan prilično „komercijalan“ koktel. Ne znam koliko je realno da ovo bude muzika koja kao nešto zarađuje pare, ali Clients imaju šansu da budu zapaženi među širom publikom iako ja ovo ne bih nešto ozbiljno slušao u civilstvu:

https://clients.bandcamp.com/album/a-callous-heart-rejects

Šveđani Sinnessjukdom su mi potpuno nepoznati ali njihov debi EP, Över kanten je vrlo solidan primerak švedskog blek metala u divljini. Četiri pesme zamamno brze svirke, disharmoničnih rifova i ledene atmosfere su baš ono što nam treba u ovo proleće koje ćemo pamtiti kao najgore i možda i gore od onoga u kome nam se nebo srušilo na glavu. Nema ovde previše originalnosti, ali Sinnessjukdom su potpuno formiran bend sa zvukom, sviračkim kvalitetom i identitetom i meni ovo lepo prija:

https://sinnessjukdom.bandcamp.com/album/ver-kanten

Iz Oklahome dolazi Magazu čiji istoimeni debi EP sadrži tri vrlo energične pesme nepoćudnog, žestokog ali iznenađujuće prijatno melodičnog black metala. Ovo nije muzika što se gubi u razlaganju akorda već ima brze, a opet melodične rifove. Malo podseća na 1349 u njihovim najmelodičnijim momentima a to je, bogami, velika pohvala:

https://magazu.bandcamp.com/album/magazu

Prijatan prvi EP (posle dva singla) od francuskog pretpostaviću jednočlanog blek metal sastava, Amatheon. Quasar ima četiri pesme kosmičke tematike i ozbiljne svirke koja se oslanja na klasičan skandinavski model sirovog prženja ali ga onda filuje ukusnim galskim dodacima. Minimalistički ali ne primitivno, ovo je vrlo solidan rani rad:

https://amatheon.bandcamp.com/album/quasar-ep

Poljaci Medico Peste dugo nisu snimili album, pa na svojoj drugoj dugosvirajućoj ploči, ב: The Black Bile, iz dvorišta izleću svom brzinom i sa žarkom željom da nam pokažu šta su sve radili poslednjih osam godina. I ima tu jako mnogo dobrog. Medico Peste zadržavaju tradicionalnu blek metal osnovu ali onda na njoj gledaju da grade koliko god mogu u raznim smerovima, upadajući u čudni jazz groove na Numinous Catastrophy, presecajući blackened rock’n’roll All too Human ambijentalnim pasažima pa se vraćajući pravom blek metalu, koketirajući sa post-metalom, pa čak i bluzom u Were Saviours Human? I ovo je svakako zanimljiva ploča kojoj treba posvetiti više od jednog slušanja. Ne kažem da će posle više slušanja ona biti izvanredna, ali ima ovde rukavaca i puteljaka koje vredi istraživati:

https://medicopeste.bandcamp.com/album/the-black-bile

Lep, sirov, besan blek metal po tradicionalnim receptima iz finske kuhinje stiže na singlu Luonnon alttari jednočlanog projekta Fallath koji ima razoružavajuće sladak omot ali i muziku koja ima pankersku energiju ali i metalsku disciplinu. Lepo. Nadam se da momak nije nacista.

https://fallath.bandcamp.com/album/luonnon-alttari

Neočekivano jak debi za američki Altar of Rot, koji sami kažu da spajaju blek metal prvog i drugog talasa i to je čak i tačno. Ako volite ovakvu muziku, znate šta da očekujete a Altar of Rot, kako se album i zove ima solidnu količinu dobrih rifova da se ukrasi ta predvidiva estetika. Pristojan miks i pristojan album:

https://altarofrot.bandcamp.com/album/altar-of-rot

Interesantna kombinacija post-roka i blek metala na albumu Sunlit Madrigal italijanske ekipe (pojedinca?) Sol Iustitiae. Ova ploča nudi sve šugejzerske plink-plonk molske ambijente koje očekujete ali onda ih preseca vrlo kinetičkim, užurbanim blek metal sviranjem koje i dalje nije agresivno – koristi se minimum distorzije a nema ni pevanja – ali je dinamično i aranžmani su iznenađujuće kompleksni a opet ne naporni. Ne znam da li je izraz tech-black već nekad iskorišćen ali  Sol Iustitiae skoro da bi ga mogli trejdmarkovati iako je njihova muzika pre svega emotina a tek onda tehnički interesantna:

https://soliustitiae.bandcamp.com/album/sunlit-madrigal

Rusi Offret UBIJAJU na svom albumu Зверь kad sviraju brzo. Ovo je ekstremno agresivan i nemilosrdan blek metal juriš u takvim trenucima. No, kako su to, jelte, Rusi, i imaju dušu, onda i dobar deo albuma provode u introspekciji, svirajući sporo, reflektivno, praveći ambijentalne interludije sa i bez udaraljki, i mada su i ovakve kompozicije prilično dobre (Любовь kao najambicioznija najviše i isporučuje), moram priznati da me toplo-hladno pristup koji bend primenjuje ipak malo odbija. Naprosto, agresivniji momenti albuma su toliko izrazito jači od ostatka – koji je interesantan ali energetski na sasvim drugoj strani – da bih voleo da je ovo ujednačenije. No, to je vrlo subjektivna zamerka pa svakako preporučujem ceo album za slušanje:

https://offret.bandcamp.com/album/-

Stonerski program: Sorcia su iz Sijetla ali njihov debi album je čist stoner/ doom metal bez imalo grunge zanošenja. Trio zvuči spontano i organski i ono što nemaju u originalnosti rifova i aranžmana uspešno nadoknađuju tom nekom živošću i životnošću svirke. Lep detalj je da bend ima različite vokalne režime gde je onaj derački i najmanje zanimljiv. Basistkinja Jessica Brasch simpatično zapeva ali pevač i gitarista Neal De Atley mnogo bolje zvuči kad peva nego kad urla. Eto…

https://sorcia.bandcamp.com/album/sorcia

Vrlo fazirani, solidno psihodelični i malo pankerski stoner rokeri su Australijanci Planet Cactus koji imaju debi album Double Rainbow i njime vrlo uspešno kuvaju mozgove slušalaca. Nije ovo nužno lako za slušanje zbog glasnog mastera ali muzika je odlična, sa robusnim, četvrtastim gruvom ali i gitarama koje spremaju opasan psihosdelični obrok i pevačicom (i gitaristkinjom) Rebeccom Lyon koja iz pozadine upravlja brodom kroz nadrogirane brzake. Odlična ploča za najozbiljnije tripovanje a svima je to malo potrebno u ova teška vremena:

https://planetcactus.bandcamp.com/album/double-rainbow

Berlinski Pyrior na instrumentalnom psihodeličnom rok albumu Fusion imaju suviše tog nekog sekundarnog programa, introe, interludije, pičke materine koje, iako sasvim tolerabilne, samo odvače pažnju od onog gde je bend actually jak, a to su mišićavi matematičarski džemovi u kojima ima prostora za dobre rifove, teme i ritmove. Bilo bi lepo da bend shvata da bi spontaniji pristup ovakvoj muzici možda doneo i veće prinose ali ko voli vrlo disciplinovan kvazi-džeming sa odličnim zvukom, imaće ovde u šta da zagrize:

https://pyrior.bandcamp.com/album/fusion-lp

Bugari Muddy sviraju bluziran sludge metal i imaju mnogo različitih ideja i pristupa na albumu Hopeland. Kako ja to obično kažem, ne pale sve te ideje, možda čak ni većina, ali bend ima mnogo ubeđenosti u ono što radi i čisto zbog te strasti vredi im dati šansu:

https://muddysofia.bandcamp.com/album/hopeland

Obavezni Grci: Hazy Sea sviraju hard rok/ stoner metal sa solidnim uplivom grčke narodne muzike u kompozicijama i to ispada nekako simpatično. Za početak, ovo je masterovano tiše od većine moderne muzike pa se lepše čuje i može da se glasnije odvrće a dalje, ovo su razbarušeni gitarski džemovi koji genijalno spajaju teški rok sa narodnjacima. Inače se zna da nisam lud za instrumentalnim stoner rokom ali Coast of the Immortals je ploča vredna slušanja:

https://hazysea.bandcamp.com/album/coast-of-the-immortals

Dostojanstven „epski“ doom metal donose Norvežani Summit na svom EP-ju The End koji ima samo dve pesme ali traje skoro pola sata. Mislim, nije ovo sjajno, Summit misle da su im pesme i ideje pametnije nego što zaista jesu ali nije ni rđavo i ako se čovek opusti, ponese ga.

https://summitdoom.bandcamp.com/album/the-end

Poljaci Highfly imaju simpatičan ekscentrični pristup imenovanju albuma gde se svaka ploča zove „or die“ sa dodavanjem broja godine. Dakle, Or die 2020 je lepa ploča stonerskog progresivnog roka/ metala sa uplivima psihodelije, blek metala i koječega. Bend je muzički vrlo kvalitetan i mišićav sa lakim prelazima iz stila u stil, tempa u tempo i dinamike u dinamiku i ima tu i lepih rifova. Plus, instrumenti se lepo čuju:

https://highflyordie.bandcamp.com/album/or-die-2020

Ukrajinci Firejam imaju album Blackshine i ovo je šest pesama solidnog stoner/ grunge zvuka sa interesantnim idejama i pevačem koji zvuči bliže „alternativnom roku“ nego metalu. Ima tu ekstremno dugačkih pesama ali kad se bend baci u psihodeliju i frikautuje, onda su i najbolji za moj ukus. To onda bude pravi „fire jam“:

https://firejam.bandcamp.com/album/blackshine

Madridski psihodeličari Jhufus ne samo da svboj EP, Jhufus – III, započinju pravovremenim podsećanjem da treba prati ruke, nego su i ovo četiri pesme intenzivno dopadljive, duboke, instrumentalne psihodelije. Nije ovo metal, jelte, ali je metalu srodno i vrlo dobro, sa prozračnim miksom i jakom-ritam sekcijom koja pazi na temelje dok džitare i sintovi igraju šuge po nebesnom svodu. Odlično je i ja bih još:

https://jhufus.bandcamp.com/album/jhufus-iii

Pre par nedelja je izašao i novi album Kyussovog Nicka Oliverija. Ja inače prezirem Queens of the Stone Age a ni Kyuss mi nije sad neki mnogo bitan bend, pa to treba imati na umu. Mislim, zbog toga nisam ni obratio pažnju na N​.​O. Hits At Al Vol. 666 kad je izašao, ali možda je ipak u redu da skrenem pažnju na ovaj album. Oliveri sarađuje sa gomilom bendova i muzičara i ovo je neka vrsta kompilacije njegovih recentnih kolaboracija i kao takva ima zapravo mnogo toga dobrog da pruži. Svakako bolje od celokupnog QOTSA opusa. Pank, stoner i metal izmešani uz dosta etitjuda i kvalitetne svirke, vredi:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nick-oliveri-n-o-hits-at-al-vol-666

Portlendski izdavač Doomed & Stoned, kome se po imenu vidi ćime se bavi, upravo je objavio kompilaciju sa čak pedesetjednim (!!) stoner i doom bendom iz države Njujork. Doomed & Stoned in New York je zato izvrstan resurs da pronjuškate šta tu sve zanimljivo od bendova ima i zabeležite neka imena za dalju pretragu ali je i dobra ploča sama za sebe. Naravno, sa pedeset bendova ne može sve da bude idealno, ali ovo je velikim delom vrlo pristojan stoner rok sa dobrom produkcijom (čak i kad se 90% zvuka sastoji od gitarske distorzije, jelte) i album koji je najbolje slušati iznova i iznova u shuffle modu, dok otkrivate nove favorite ali i u sebi nove afinitete. Odlično:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-new-york

Solidan novi singl sa dve pesme su nam doneli Beograđani In From the Cold. Ova ekipa iskusnih muzičara sa bliskim vezama sa nekim bitnim imenima naše scene (Eyesburn, Vox Populi) je do sada izdala jedan album (2015. godine) ali i pregršt EP-jeva pa je Groundhog Day nastavak te neke dobre priče. In From the Cold ovde zvuče sigurno i kvalitetno, krljajući tamni ali gruvom nadjeveni sludge metal masivnog zvuka i lepe atmosfere. Pevanje može zvučati pomalo jednodimenzionalno razmaženijoj publici ali ovo je u tradiciji vrištanja koju su uspostavili Iron Monkey i In From the Cold sasvim dobro razumeju da su ovako veliki i jaki rifovi priča za sebe i da nije potrebno raznovrsnije pevanje. Sasvim fino:

https://infromthecold.bandcamp.com/album/groundhog-day

Oregonski Sweater For An Astronaut imaju drugi EP, Corduroy Rocketship i ovo se mnogo lepo sluša. Momci iz Judžina kombinuju stoner i thrash, nalaze zdravu sredinu svirajući i neki melodičniji psihodeličniji rok, pa i grandž i sve je to veoma pitko a opet pametno, sa odličnom produkcijom i jednim lepim duhom u muzici koji meni prija. Ovakvi bendovi su nekada mogli da budu i veliki. Danas? Nisam siguran, ali se čuje da ljudi uživaju dok ovo sviraju:

https://sweaterforanastronaut.bandcamp.com/album/corduroy-rocketship

Njujorški stoneri Sons of Ghidorah imaju kul ime ali i sada drugi album, 379 Miles to Go i ovo je vrlo prijatan, prijemčiv, zvučno i filozofski zaokružen stoner metal sa jakim, polivačkim gitarama, dobrim rifovima i prijatnim gruvom. Pevač, Mark Giuliano ima jedan karakterističan glas koji možda neće svakome biti po volji ali meni prija i sa svojim umešnim multitrekovanjem vokala daje muzici, koja i inače nije „glupo“ ređanje rifova, neke dodatne dimenzje. Vrlodobri Sons of Ghidorah:

https://sonsofghidorah.bandcamp.com/album/379-miles-to-go

Kalifornijski Mother Mutiny sa svojim, pretpostaviću, prvim EP-jem Sail the Son postavljaju iznenađujuće visok standard, proizvodeći veoma prjemčiv, blago psihodelični stoner zvuk sa dobrim razrađenim pesmama i tečnim, prijatnim gruvom. Ovo je i dobro snimljeno i miksovano i, pa neki bendovi cele karijere ne snime ovako solidnu ploču a Mother Mutiny nabodoše iz prve. Želim im uspešan dalji život i rad:

https://mothermutiny.bandcamp.com/album/sail-the-son

Iz Italije dolaze VOID 00 i njihov album Dopo Un Lungo Silenzio koji nudi prilično svež i originalan pogled na doom metal. Ima ovde dosta spontane, džemovske svirke u korenima pesama i gruva koji nije drogeraški već izrazitije eksperimentatorski. Pevač nije idealan ali bend je u celini interesantan i nudi mnogo svežih momenata:

https://diodrone.bandcamp.com/album/dopo-un-lungo-silenzio

Švedi Ulfven su odlični na svom drugom albumu Bland aska och sten (za koji slutim da ne znači „Aska i vuk“) dajući „tehničkije“ ali vrlo dostojanstveno lice death doom muzici. Iako pevač krklja i ovo je propisan metal, senzibilitet muzike je izuzetno zreo i ovo skoro da bi mogli da slušaju i civili. Doom je retko dinamična muzika, sa promenama ritma, tempa i volumena a Ulfven ovo postižu a bez da izgube osnovnu doom eleganciju koja im prirodno leži. Odlično.

https://ulfven.bandcamp.com/album/bland-aska-och-sten

Detroitski death doom bend Temple of Void je sasvim solidan na tri pesme sa kompilacije 4 Doors to Death II koje sada nude zasebno, kao EP. Ovo je muzika koja meša težinu, žestinu i dramu dostojnu Ulice Sezam ali je dobro odsvirana i lepo snimljena:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/4-doors-to-death-ii

Notingemski The Medea Project zvuči vrlo pretenciozno kad vidite ime benda i ime albuma – Sisyphus – ali ovo je u suštini zdrav, pristojan stoner/ doom metal sa gotskim naklonom a koji uspeva da izbegne većinu gotske operetske teatralnosti za račun distorziranijeg, prljavijeg, stonerskijeg zvuka. To možda samo na kraju znači da ni stoner ni gotik publici ovaj album neće biti po volji ali meni je izmamio nekoliko osmeha. Preglasan master, doduše:

https://themedeaproject.bandcamp.com/album/sisyphus

Noises from the WickeD, osim što imaju za pisanje prilično iritantno ime, nisu rđav bend. Postoje od 2004. godine, ili su makar tada izdali svoj prvi album a sviraju neku vrstu progresivnog metala koji je prilično dostojanstven i lišen velikog broja žanrovske pirotehnike. Njihov novi album, Bonerattler je kao neka dobro producirana ploča iz osamdesetih, sva u srednjem tempu i atmosferi digniteta, više AOR ozbiljnost nego metal preterivanje. Naravno, to po definiciji nije BAŠ moja scena, ali ovo je kvalitetna i odlično producirana muzika sa pamtljivim temama i atmosferom koja vam neće naterati krv u ključanje ali će biti primerena za publiku koja više naginje hard roku i (komercijalnijoj) progresivi:

https://noisesofthewicked.bandcamp.com/album/bonerattler

Hyborian iz Misurija imaju drugi album, II, i ovo je lep, onako, razigran, trešerski metal sa stonerskom osnovom ali užurbanijom svirkom i hi-tech produkcijom. Lepo se to kombinuje i bend osvaja odličnim temama i melodijama a ima, vere mi i odličan omot:

https://youtu.be/UrSwkz_AjU8

 

Užasan, sirov i programski ružan death doom metal nam stiže iz Tel Aviva, posredstvom benda kome je i ime užasno: Syphilisphallus. Istoimeni debi EP ima četiri pesme mrcvareći sporog i gušeći mračnog zvuka koji nema gotovo ničeg zajedničkog sa simpatičnim hašišarima i gutačima pečuraka što vole veštice i provod u šumi, a koji čine dobar deo tradicionalnih doom bendova. Syphilisphallus je drugog senzibiliteta koji, perfektno, opisuje naslov treće pesme na EP-ju: Slow tentacles of Death. I, mislim, sjajno je to. Za razliku od funeral doom melodrame, ovde nema tiho-glasno dinamike, nema melodičnih momenata da olakšaju opterećenje tminom, ovo je kao neki old school death metal bend sa 20 Buck Spin ali pušten na 16 obrtaja i užasno nesrećan. Meni odlično:

https://syphilisphallus.bandcamp.com/album/syphilisphallus

Odličan deaththrash, sa dosta melodičnih, visprenih rifova ali bez utapanja u melodeath klišea stiže na aktuelnom singlu čikaških Disinter. Bend postoji trideset godina i kada izađe novi album (kog ovaj singl najavljuje) biće im šesti, i moram reći, na osnovu ove pesme, Demolition of the Mind, biće to vrlo lepo da se čuje. Izgrađen zvuk, dobre ideje, kvalitet produkcije, valjano:

https://pestrecords.bandcamp.com/album/disinter-demolition-of-the-mind-single

Tehnički death metalci iz Kostarike, Inhuman se vraćaju sa albumom Unseen Dead i ovo je vrlo siguran iskaz, odlično napisan, odsviran i produciran, za ljude koji vole kvalitetnozvučeću tehnički impresivnu svirku. Ono što vredi istaći je da Inhuman uglavnom postižu balans između songrajtinga i sviračkih egzibicija tako da je ovo tech-death kao deskriptor a ne kao ideal koji treba u svakom trenutku dostizati pa album lepo teče i fino se sluša:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/unseen-dead

Pitsburžani Sol And Mani imaju EP dobrog imena – Patient Fucking Zero – a ni tri pesme koje se na njemu čuju nisu rđave. Bend prilično umešno spaja deathgrind eksplozivnost sa mrvećim, sporim, masivnim sludgecore pristupom pa je ovo muzika dve različite vrste ekscesa a u obe bend demonstrira kvalitet. Plus, vrlo solidna produkcija. Fina ploča:

https://solandmani.bandcamp.com/album/patient-fucking-zero

Progresivni death metalci Open the Nile iz Njujorka, Njujork, su konačno snimili prvi album, The Meridian i mada je to meni na momente neslušljivo zbog svoje OGROMNE pompeznosti i agresivnog muzičarenja, opet je ovo vrlo fascinantna ploča sa ekstremno složenim aranžmanima (koji uključuju kompleksne sinkopirane ritmove, ženske vokale, fretless bas gitaru itd.) koji ne mogu a da ne izmame jecaj poštovanja. The Meridian uzima ekscese tech death i prog death metala i od njih pravi jednu kompleksnu ali opet, da budem pošten, i fokusiranu ploču koja se ne gubi u svojoj velikoj raznovrsnosti i na momente se sasvim lepo seti da smo tu zbog pesama a ne samo zbog trikova. Respektabilan debi benda koji bi mogao da ostvari sasvim kultni status:

https://openthenile.bandcamp.com/album/the-meridian

Jednočlani Kinesis iz Portlanda na svom debi albumu, Omnikinetik, nije progresivan, ali jeste mračan i bučan. Ovo je ultra-mračni black-death metal po uzoru na blur-core bendove sa raznih meridijana i, pošto je rađen u solo uslovima, ima još viši stepen sirovosti nego što je to standard za vedete ovog, hm, podžanra. No, Ima to svog šarma i ako volite Teitenblood i slične siledžije, Kinesis vredi čuti. Čovek razume ovu muziku i vrlo joj je posvećen:

https://omnikinetic.bandcamp.com/album/kinesis-3

Aronious iz Viskonsina na debi albumu Perspicacity daju jelovnik progresivno nastrojenog, tehnički nabrijanog death metala koji je odličan primer prve ploče u koju je bend ulio apsolutno sve što je imao, i to je, srećom rezultiralo zvukom strasti i inspirisanosti radije nego papazjanijom ideja i zvukova. Dobro, ima ovde jako mnogo… svega… stilskih zaokreta iz proggy deathcorea u orijentalne stilizacije preko tech-death podloge, modalnih improvizacija pri brzini od sto na sat… sve vrlo dinamično, vrlo nabrijano, vrlo mladalački napaljeno ali opet dovoljno zrelo aranžirano da bude kako treba. Najveću zamerku imam na relativno monoton death vokal koji se koristi kao i na vrlo glasan master koji ipak, srećom, ne kvari solidan miks. Impresivno.

https://aronious.bandcamp.com/album/perspicacity

Beogradske spid/ hevi-metalke Jenner se vraćaju sa novim EP-jem i The Test of Time donosi dve nove pesme i jednu obradu Demoniaca (a koji je, za neupućene, bio takođe beogradski speed metal bend prve generacije, tamo, davnih osamdesetih) ali i novu zrelost, pogotovo u domenu zvuka. Ovaj trio je i ranije demonstrirao kvalitet u pisanju i izvođenju pesama a The Test of Time ima i odličnu produkciju koja pogotovo lepo leži vokalima što su ovom prilikom raskošno aranžirani u ukusno osmišljenim harmonijama. Aleksandra Stamenković takođe demonstrira i izvrsnu tehniku sviranja gitare, sa odličnim, mejdnovskim solažama i ovde sasvim bez preterivanja mogu da tvrdim da je bend na svetskom nivou. EP izlazi tek tridesetog ali je čitav dostupan na Bandcampu i vredi svaki cent tih bendih pet evra koji za njega traže. Bravo.

https://jennerserbia.bandcamp.com/album/the-test-of-time-ep

Italijani Throne of Molok imaju novi EP, mutate to survive i, ako ste se uželeli industrial metala po receptima od pre četvrt veka, bićete oduševljeni. Throne of Molok ovde zvuče kao onaj momenat u kome su EBM bendovi počeli da se interesuju za gitare pa je ovaj EP maltene kao neki izgubljeni demo snimak Front Line Assembly iz 1994. ili 1995. godine. Dakle, slabo tu ima originalnosti, da se mi razumemo – sve je isto, efekti na isntrumentima, dinamika pesama, stil pevanja, ali opet, ako tako nešto volite, ovo je solidan paket sa četiri pesme:

https://throneofmolok.bandcamp.com/album/mutate-to-survive-ep

Kalifornijski Edifice na svom istoimenom EP-ju sviraju korektan post-metal u sudaru sa stonerskim trikovima. Ima tu zanimljivih ideja i mada bend možda prenaglašava taj neki „emo“ sentiment sa dosta vrištanja, opet, ume i da napravi iznenađenja koja prijaju:

https://edifice2.bandcamp.com/album/edifice-ep

Odličan hardcore-thrash-punk EP sastava Vile and Devoid koji se zove Nashville Can Go Fuck Itself i zapravo sadrži četiri pesme šaljive ali ekstremno dobro odsvirane muzike koja meša brzi thrash sa malo jazza, funka, countryja itd. Nešto kao Victims Family u hardcore thrash brzini, ukršteni sa MDC, recimo. Nema potrebe da naglašavam: ovo je obavezno:

https://viledevoid.bandcamp.com/album/nashville-can-go-fuck-itself-2

Dobri su i Šefilđani Utilitarian na svom debi-singly Unaccountable, koji nudi dve pesme energičnog i hrskavog thrashcorea, sa metal zvukom i hardkor stavom i besom. Prija:

https://utilitarianband.bandcamp.com/album/unaccountable

Ako iz nekog razloga jedini način da izađete na kraj sa anskioznošću izazvanom pandemijom predstavlja slušanje izuzetno nasilničke, agresivne muzike bez trunke nekakve elegancije ili višeslojnosti, evo bugarskih komšija Never Prey sa svojim drugim albumom, Gnozis. Never Prey su kao nekakav kompjuterski izračunat prosečni beatdown hardcore bend ali je meni, koji beatdown praktično ne slušam to nekako simpatično. Oseti se tu ta Balkanština. A i dobra produkcija pa svi ti D-drop rifovi od jednog, eventualno dva tona zvuče masivno i masno. Slatki su i na slici:

https://neverprey.bandcamp.com/album/gnozis

Punk-deathgrind-thrasheri iz Pensilvanije, Castle Freak su konačno, i posle nekoliko godina diskografske pauze izbacili svoj debi album, Savage Nights of the Castle Freak i ovo je odlična ploča žestokog metala. Pesme su uglavnom već poznate sa prethodnih EP-jeva i živog izdanja, ali je ovo odsvirano sa novom sigurnošću i dobrom produkcijom i, pogotovo što su pesme dosta različite među sobom, ostavlja utisak jedne bogate i čak i višeslojne ploče. Meni ovaj pankerski pristup metalu jako prija:

https://castlefreak.bandcamp.com/album/savage-nights-of-the-castle-freak

Finski Caskets Open ima najmetalniji omot ove nedelje a i ime albuma – Concrete Realms of Pain – je veoma metalno pa je možda malo iznenađujuće da bend zapravo svira neku vrstu stoner-punka. Ali dobrog. Jim Plotkin je masterovao ovu ploču jakih rifova i himničnog pevanja i napravio od nečeg što je u suštini pank rok sa doom rifovima jednu finu, dostojanstvenu građevinu koja čak i gotski senzibilitet hendluje sa sigurnošću:

https://casketsopen.bandcamp.com/album/concrete-realms-of-pain

Teksašani Memory of a Melody za sebe kažu da su neki novi soj hevi muzike, sa trešerskim rifovima ali razgovetnim pevanjem i melodijama koje su bliže alternativnom roku. Zvuči kao sumnjivo prenaglašen koncept, ali muzika je zapravo dobra na EP-ju Burn Alive i ove tri pesme demonstriraju umeće u pisanju ali i izvođenju i snimanju muzike pa makar ona bila prijemčiva za nešto širi krug ljudi.

https://memoryofamelody.bandcamp.com/album/burn-alive-ep

Filipinski metalizirani hardcore bend Warcrimes vrlo ubedljiv na demo snimku Demo 2020. Dve pesme sirove ali ubedljive produkcije i muzike koja je divlja, besna ali disciplinovana. Pevač odlično vrišti, rifovi dobri i mada je ovo prevashodno mid-tempo, nije dosadno. Volim:

https://warxcrimes.bandcamp.com/album/demo-2020

Amerikanci Serpent Column spajaju black metal i math metal na svom novom EP-ju, Endless Detainment i to je zapravo prilično zanimljivo jer bend svoju visoku sviračku ekspertizu stavlja u službu avangardno spravljenih kompozicija koje su, razume se, bolesno hermetične ali istovremeno i energične i bolesno privlačne. Devet pesama, dobar mada neproziran zvuk, puno jake svirke i agresije. Moji ljudi:

https://serpentcolumn.bandcamp.com/album/endless-detainment

Hatred Throne iz Dubaija (mada su članovi Filipinci) sebe opisuju kao melodični death metal, ali ovo je više da se umile široj publici jer je njihova muzika nekakav prilično obični deaththrash. EP Dweller of the Lower World nije neko otkrovenje, tu je negde, prilično prosečan, ali pošto volim deaththrash i bend ima tu egzotičnu kombinaciju porekla, evo im malo protekcije:

https://hatredthrone.bandcamp.com/album/dweller-of-the-lower-world

Po sličnom principu simpatija i protekcije, stužu nam i ekvadorski Eskhaton koji sami za sebe i svoj debi album, Grito Final, kažu „First album of the one of most important Death Metal band in Ecuador.“ E, pa nazdravlje! Grito Final uopšte nije loš, ali jeste generički, derivativan death metal sastavljen kao nameštaj one švedske firme koju smo u Srbiji vekovima čekali, sav od prepoznatljivih komada. No, Eskhaton lepo sviraju, nisu netalentovani za pisanje pesama i dobro su producirani. U takvoj postavci, traženje originalnosti je razuman ali možda malo ambiciozan pokušaj sa moje strane. Nisu rđavi:

https://eskhatonecuadordm.bandcamp.com/album/grito-final

Pre dve nedelje su Wombbath izdali novi album, Choirs of the Fallen i ovaj bend, koji sa velikim pauzama i promenama u postavi postoji još od ranih devedesetih ovom prilikom nudi osvežen lajnap ali i muziku koja je sasvim klasični švedski deathmetal kako su ga Wombbath svirali i onda. Naravno, u 2020. godini smo na poziciji kada se ovaj tip muzike veoma deifikuje i mnogi mladi bendovi sviraju pod ogromnim uticajem Grave, Entombed i generalno zvuka studija Sunlight. Wombbath vrlo namerno odlučuju da igraju na istom terenu i snimaju album upravo u ovom studiju i upravo sa Tomasom Skogsbergom za miksetom ali rezultat je da album koji bi mogao da zvuči kao puka pokazna vežba iz swedeath nostalgije ima u sebi veliku količinu vatre i energije. Wombbath su ovde dobri jer pišu dobre pesme i imaju razumno dinamičan master pa njihov swedeath zvuči autentično i gladno radije nego generički i očekivano iako ne radi skoro ništa novo. Vrlo prijatno sam se iznenadio koliko je ovo okej uprkos ogromnom trajanju:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/choirs-of-the-fallen

Innocent Voice je malo neobično ime za metal bend ali kad isti dolazi iz Indonezije i svira progresivni deathcore, onda, pa… uh i dalje ne znam šta su hteli da kažu. Nema veze, ni ime njihovog debi albuma, Circle of Repeat nema mnogo gramatičkog smisla ali je ploča dopadljiva, odlično odsvirana i producirana sa zapravo značajno manje produkcijskog budženja nego što očekujete od prog-deathcorea u 2020. godini i sa nekim lepim momentima i idejama između standardnog klecanja. Nije rđavo!

https://innocentvoice.bandcamp.com/album/circle-of-repeat

Thrill Jockey nastavljaju sa sjajnim metal izdanjima. Eye Flys iz Filadelfije na debi albumu Tub Of Lard prže jak, distorzirani metal sa snažnim sludge rifovima i gruvom primerenom Amphetamine Reptile bendovima. Besno ali uzbudljivo i zabavno i ovaj bend, sa članovima grindera Full of Hell ima pred sobom lepu perspektivu:

https://eyeflys.bandcamp.com/album/tub-of-lard

Nite iz San Franciska na debi albumu, Darkness Silence Mirror Flame nude „blackened heavy metal“ i to je sasvim legitiman opis muzike koja je vrlo primerena današnjem trenutku. Mene ovo nešto ne prži, pogotovo je mastering preglasan, ali mator sam, suočimo se s tim, pa možda nekom drugom ovo bude lepše. Bend svakako zna da svira, a što prevashodno dokazuje solažama, no nekako mi se sterilnost zvuka i dosadan blackened vokal ne uklapaju zajedno:

https://nitemetal.bandcamp.com/album/darkness-silence-mirror-flame

Mnogo mi više leži Art of Shock koji melodični, NWOBHM-om inspirisani speed metal mešaju sa savremenom produkcijom i nešto malo modernijeg thrash zvuka. Zabavno, optimistično, svakako ono što treba velikom broju ljudi u ovom momentu:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nJ85a-E18fC2WcDGttpY5P6Ua1g0jIM_4

Brazilci Evil Minds na svom prvom albumu, Eyes of Tomorrow zvuče vrlo klasično. Ovo je „pravi“ heavy metal po uzoru na recimo rani Grave Digger ili žešći Accept i mada se štošta ovde da zameriti – od povremenih vokalnih prestupa do pomalo kilavog, mada čistog miksa – ovo je ploča puna autentične metalske cheesy heroike i dobrog raspoloženja:

https://youtu.be/ViA5zLs8C-8

Ali kad smo kod klasičnog hevi metala, Espionage iz Melburna ne samo da zvuče nego i izgledaju kao da su ispali iz 1985. godine na omotu svog singla Arrow of Time. Ali muzički ovo jebe keve, spajajući speed i power metal iz osamdesetih za kombinaciju koja bi i Helloweenu iz najjače faze dala solidnu konkurenciju. Espionage imaju samo jedan album iza sebe, ali su bend izuzetnog sviračkog kvaliteta i izgrađenog izraza i identiteta. Međutim, Arrow of Time još demonstrira i novu razinu kompozicijske izvrsnosti. Ako volite dobar hair metal iz osamdesetih ovo je apsolutna lektira:

https://espionageofficial.bandcamp.com/album/arrow-of-time

Slično i simpatično ali ne toliko dobro je i ovo što poljski Shadow Warrior nudi na singlu Heavy Metal Typhoon. Mislim, ovo je klasičan metal koji bi bio drugorazredan i 1985. godine ali je dobar, srčan i to što nije prvoklasan mu svejedno daje lepu grungy komponentu:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/heavy-metal-typhoon

Graveripper su svoj EP Complete Blinding Darkness izbacili pre dve nedelje i ovo su tri pesme simpatičnog blackened thrash metala koji i pored (verovatnog) uticaja Bloodborne (prva pesma se zove The One Reborn) uspeva da zvuči primereno old school i meni se sviđa. Graveripper su prljavi, sirovi i žestoki ali pesme im nisu glupe i voze se u lepom gruvu:

https://graveripper.bandcamp.com/album/complete-blinding-darkness

Brazilski Dead Enemy na EP-ju Knowing the enemy izbacuje sedam pesama usijanog thrashcorea po receptima starih brazilskih majstora, prevashodno Ratos de Porao, jelte. Velike su to, kako kažu, čizme da se popune ali Dead Enemy su šarmantni i imaju dobre, kratke i brze pesme pune pravednog gneva, sve snimljeno jeftino i sa patinom kakva ovakvu muziku samo oplemenjuje:

https://youtu.be/QehgpxmiD3k

Blackened speed-thrash metal iz Portugalije? Aj dont majnd if aj du. Vectis su klinci koji nemaju ni dvadeset godina pa je No Mercy for the Weak napaljena, primitivna ali šarmantna ploča sa pet pesama o satanizmu i motornim testerama. Ima ovde lepog gitarskog rada:

https://helldprod.bandcamp.com/album/vectis-no-mercy-for-the-weak

Obradovao sam se novom singlu ruskih Abominable Putridity jer Non-Infinite Sequence najavljuje dolazeći album, Parasitic Metamorphosis Manifestation jednim vrlo solidnim izrazom. Abonimable Putridity spadaju u vedete te neke srednje generacije slamming death metala sa veoma voljenim albumom iz 2012. godine (The Anomalies of Artificial Origin) i dobro je videti da imaju sasvim ozbiljnu nameru da se vrate i mlađariji pokažu da imaju još leba da pojedu dok ne budu na njihovom nivou. Non-Infinite Sequence ne nudi stilski ništa novo ali ovo je i dalje veoma dobar, tehnički ambiciozan, teški slem. Biće to dobra ploča. Još da se Katalepsy vrate i uživaćemo:

https://youtu.be/LzkkfCKJarM

Iako stalno naglašavam da je grindcore na koji se uobičajeno naleće u divljini (tj. na Bandcampu) spremniji da izazove traumu nego egzaltaciju, a  goregrind pogotovo sa svojim tradicionalno sve izraženijim naginjanjem seksizmu, evo dokaza da ima i izuzetaka. Portlandski Human Effluence za svoju stranu split izdanja sa Sulfuric Cautery & Metastasis neće osvojiti mnogo nagrada za razgovetnost, dobar ukus ili kvalitet produkcije, ali ovo je goregrind koji se seća šta je POENTA goregrinda: ultimativno nihilistička, dehumanizujuća muzika (a ne revija seksizma i mizoginije) koja osvaja orkanskom energijom i od nerazgovetnosti pravi iskaz. Ovde nema sporijih ritmova za ironično đuskanje niti komičnih svinjskih vokala, Human Effluence ubijaju iz sve snage sve vreme, imaju fantastičan podrumski zvuk (sa dobošem koji zvoni onako kako bi i Hemingvej poželeo da je za njim zvono zvonilo) i u najpozitivnijem smislu su me podsetili na rani Regurgitate, samo što su brži nego što su ti Šveđani ikad bili. Topla preporuka:

https://humaneffluence.bandcamp.com/album/split-w-sulfuric-cautery-metastasis

SludgeHammerGenocide iz Konektikata na svom EP-ju The Splatter Shack isto prže gadan goregrind ali kod njih je malo problem što nisu preterano maštoviti u pisanju pesama. Dobro oni to sviraju, ali ove četiri stvari, sa svojim trajanjima ispod dva minuta i dalje uspevaju da zvuče predugačko. No, bend ima dobar zvuk i solidno svira pa je ovo barem polovično OK.

https://sludgehammergenocide.bandcamp.com/album/the-splatter-shack

Mađarski solo-deathgrind projekat, Abandoned Mortuary radi jedno pola decenije i već ima četiri albuma i gomilu EP-jeva. Nije to sve, nagađate, baš obavezna lektira ali novi album, peti po redu, Summon The Elders je zvučno prilično simpatičan a i Gergely Kovács se pošteno potrudio da, svirajući obrade gomile malo poznatih metal bendova, prilagodi svoj zvuk njihovom senzibilitetu. Tako je ovo ploča disciplinovanih ukrštanja grind/ death zvuka sa thrashom, black metalom i doom metalom, sve odrađeno sa puno strasti i ljubavi i izgurano na impresivnu tehničku razinu. Svaka čast:

https://abran.bandcamp.com/album/summon-the-elders

Blue Holocaust su francuski goregrinderi i UBIJAJU. Ovde nema filozofiranja, humora ni mesta za refleksiju, samo besomučni sprint unapred sa vokalima koji kao da stižu pravo iz želuca, rifovima koji zalivaju kao kad pršte varnice sa struga i bubnjarem koji se pošteno trudi da sav taj masakr drži na okupu. Naravno, goregrind je po definiciji „smešna“ muzika ali valja ga svirati ozbiljno kao ovi divni ljudi. A thousand screams in the night je inače njihov deo splita sa još tri benda koja nisam čuo ali ako su makar ovoliko isto dobri vrede svaku paru.

https://blue-holocaust.bandcamp.com/album/a-thousand-screams-in-the-night-4-way-split-w-rawhead-raw-addict-active-stenosis

Tu je i nemački Constrict sa EP-jem Saturation i ovo je opet u osnovi grindcore sa malo death metal, a sada i malo black metal elemenata. Nije revolucionarno ali ima solidan miks, blastbitove i po koju lepu gitarsku temu:

https://constrictgrindcore.bandcamp.com/album/saturation

Blurring su njujorški grindcore bend sa „avangardnijim“ naklonom ako to mogu da kažem, jer njihove pesme jasno pokazuju uticaje japanskih uzora. I prijaju. Na splitu sa kolegama Cognizant imaju pesme od po tri minuta, kompleksnijih aranžmana i harmonski sklone istraživanju, sa dobrom produkcijom i odličnom atmosferom. Sami Cognizant nude četiri pesme jednako avanturistički nastrojene i sa nešto većim naklonom prog-death zvuku, ali i dalje oštre i beskompromisne. Odlična ploča:

https://blurring.bandcamp.com/album/blurring-cognizant-split

https://cognizant.bandcamp.com/album/cognizant-blurring

Apsolutnu grindcore krunu ove nedelje, pa i naslov albuma tjedna osvaja španski duo Ruinas koji sa debi albumom Ikonoklasta ne samo da unosi dah svežine na ustajalu scenu već uspeva da oduva kolege kao da su napravljene od paperja. Ikonoklasta je vrlo siguran, odlično produciran album gde pesme od dva minuta služe da pokažu kako ovi ljudi umeju da zrelo komponuju i dobro sviraju a da se ne izgubi grindcore eksplozivnost i ludilo. Wormrot su pre nekoliko godina izazvali skoro pa revoluciju u grindcoreu jednostavno bežeći od žanrovskih stilizacija i vraćajući muziku izvornoj pank/ metal buntovnosti a Ruinas isto ovo rade samo pišu još bolje pesme i sviraju prosto majstorski. Izvanredna ploča i apsolutno najbolji grindcore koji sam čuo ove godine:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ikonoklasta