Strip: Lepe Naslovnice: Axel Pressbutton

A za laku noć, naslovne stranice serijala Axel Pressbutton iz 1984. godine u izdanju Eclipsea mada su u pitanju bili reprinti epizoda iz magazina Warrior dve godine ranije. Scenario je radio Steve Moore pod pseudonimom Pedro Henry a crtač je bio – mladi Steve Dillon i vredi videti kako je njegov stil tada izgledao. No, to sada nećete videti jer su naslovne za ovo reizdanje radili drugi autori, u ovom konkretnom slučaju tri ozbiljne vedete: Brian Bolland, Dave Gibbons i Alan Davis i jedan nešto manje poznat ali ne manje dobar ilustrator, a danas slikar Mick Austin (radio za Warrior, 2000AD itd.).

Axel Pressbutton je lik koga je uz Stevea Moorea kreirao Alan Moore (koristeći pseudonim Curt Vile) krajem sedamdesetih i u pitanju je kiborg sa licem Ernesta Borgnina i dugmetom na grudima koje, kada se pritisne, izaziva orgazam. Njegovi stripovi su izlazili povremeno i za sasvim različite izdavače, od ipak renomiranog Warriora, preko muzičkog magazina Sounds, pa do Atomeka Pressa. Nije u pitanju, dakle, neki čudesan izgubljeni klasik ali jeste zanimljiva crtica u biografijama nekih čuvenih strip-autora i satirični naučnofantastični akcijaš na tragu Metal Hurlant senzibiliteta ali sa tipično britanskim naklonom:

Strip: Lepe table: Michael Moorcock Library

Michael Moorcock je, s obzirom da pričamo o jednim od najprolifičnijih pisaca fantastike te neke srednje generacije, hranio maštu mnogih crtača i ilustratora. Njegovi fantastični svetovi, tragični (anti)heroji i fantazmagorična bića su bili veoma podesni za grafičku eksploataciju, no, kako je Moorcock u vreme ekspanzije „modernog“ avanturističkog i akcionog stripa bio živ (a i sad je), za razliku od Howarda ili Tolkiena, tako je i mogao da ima mnogo više kontrole nad tim kako se njegove književne vizije pretaču u vizuelnu formu. I dok je pravo malo čudo (i pomao nepravda) to da do danas nismo dobili iole značajniju ekranizaciju Moorcockovih radova, a dobili su ga MNOGI manje važni i manje popularni opusi, strip-publika svakako ne može da se žali. Prvi Moorcockovi likovi su se u stripu pojavili još ranih šezdesetih u radovima francuskog autora Phillipea Druiletta, a na engleskom jeziku stvari su krenule sa Marvelom, 1972. godine kada je Roy Thomas pozvao Britanca da urade krosover između Konana i Elrika. Moorcock je bio izuzetno zainteresovan za strip pa su sedamdesetih godina adaptacije njegovih literarnih radova izlazile za različite izdavače, crtane od strane različitih crtača a sve uz njegovo puno učešće i saradnju na adaptacijama scenarija. Naravno, Moorcock je bio dovoljno veliki da može da bira saradnike ali ne i sujetan pa da sputava njihove kreativne vizije.

Titan Comics je u poslednjih pola decenije sakupio veliki deo ovih radova i objavio ih u kvalitetnim kolekcijama i moram reći da mi je jako drago da ove lepe vizije i nadahnuti crteži nisu izgubljeni. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih su simultano bili era još veće komercijalizacije američkog stripa (saradnja sa Holivudom je postajala sve intenzivnija) ali i cvetanja artizma u srcu sve te komercijale. Ovi stripovi su uspevali da gaze negde tačno na sredini.

Za početak, Elrik od Melnibonea, 1983. godina, koga je pisao sam Roy Thomas a zajednički crtali Michael T. Gilbert (olovke i kolor) i P. Craig Russell (lejaut, tuš i kolor). Letering je radio legendari Tom Orzechowski i to se odmah i vidi:

Korum je počeo da izlazi 1986. godine – godinu dana pre nego što ću ja pročitati prva tri romana o ovom tragičnom junaku, ležeći u bolnici sa frakturom septuma i srebrnom medaljom na republičkom takmičenju iz karatea, molimlepo – i adaptacij scenarija je radio Mike Baron, ali je crtač bio tada još uvek mladi i perspektivni Mike Mignola. Izdavač je bio First Comics, danas pomalo zaboravljena kuća koja je u portfoliju imala neke autentične bisere poput Grimjacka Jona Sablea i Dreadstara. Mignolu su kasnije na serijalu zamenili razni drugi crtači ali njegov rad na Knight of the Swords je veoma, veoma dobra najava legendarnog formata koji će ovaj majstor popuniti u narednoj deceniji svojim autorskim radom:

Hokmuna je radio James Cawthorn. Cawthorn je legendarni britanski crtač koji je i bio najbliži Moorcockov saradnik kad su u pitanju strip-adaptacije njegovih dela. Cawthorn je zajedno sa Moorcockom i započeo rad na strip-verziji Elrika od Melnibonea ali ovo nikada nije dovršeno i izašlo. Ipak, dvojica umetnika su sarađivala, kako na stripu (The Sonic Assassins, vezan za psihodelični bend hawkwind sa kojim je Moorcock radio), tako i na filmu (The Land that Time Forgot), a Cawthornova adaptacija priča o runskoj palici je počela sa izlaženjem 1979. godine. Kao što se da videti, Cawthorn je izrazito tradicionalan u izrazu sa jasnim uticajima američkih majstora starije generacije poput Caniffa, Fostera i Hogartha (ovaj poslednji je i napisao predgovor za kolekciju iz 1985. godine) i ovo Moorcockovoj epskoj ali istovremeno palpi prozi daje novu dimenziju veličanstvenog:

Konačno, Erekoz koji je najmlađi od svih pomenutih likova ali kod koga je koncept o „večnom šampionu“ od starta utkan u karakter. Njegov serijal je, zbog toga verovatno i urađen pre ostalih, još 1979. godie u punom autorskom radu nikog drugog do Howarda Chaykina. Chaykin je, ne zaboravimo, praktično u isto vreme radio ultrakomercijalni Star Wars a pogled na ove table, koje je sam napisao, nacrtao i kolorisao pokazuje sa koliko je strasti veliki majstor pristupio ovom poslu: