Serija: Altered carbon, druga sezona

Pogledali smo drugu sezonu Netflixove serije Altered Carbon.

Prva sezona Altered Carbon je imala plemenitu ambiciju da uzme jednu od najpopularnijih literarnih verzija kiberpanka 21. veka i od nje napravi televizijski šou koji će biti negde na sredini između preozbiljne HBO „televizije za odrasle“ i SyFyjevog trešerskog žanrovskog autputa. Ovo je svakako imalo svoj šarm ali je deset epizoda jedne na kraju dana nedovoljno zapletene whodunit kiberpank detektivštine bilo ipak previše i ma koliko da mi je Joel Kinnaman bio supersimpatičan i svojim sirovim muževnim nastupom uspešno zračio homoerotskom energijom, to je bila isuviše dosadna pripovest za svoj odabrani vremenski okvir. Altered Carbon je u prvoj sezoni mogao da iseče bar 30% ako ne i svih 50% svoje minutaže i da samo dobije na efikasnosti.

Druga sezona je svom trajanju pristupila nešto razumnije i u startu me odobrovoljila time što je priča raspoređena na osam epizoda. Nažalost, najbolja stvar koju mogu da kažem za drugu sezonu Altered Carbon je baš to – da ima svega osam epizoda.

Pre nego što pređem na konkretne kritike, možda vredi dati nekoliko opštih opservacija o tome kako televizijska inkarnacija Altered Carbon samu sebe sapliće na svakom koraku.

 

Naime, Altered Carbon zaista TREBA da bude kiberpank sa nešto ozbiljnijim likom, premisa narativa svakako udara temelje za dublje filozofske građevine koje mogu biti istraživane u žanrovskoj formi. Na kraju krajeva, i sama ta žanrovska forma, u ovoj drugoj sezoni pogotovo, bez mnogo stida zaziva blejdranerovske egzitencijalne zapitanosti, filozofske monologe iz offa i ikonična kadriranja sa usporenim protokom vremena.

Ali Altered Carbon spektakularno odbija da se uopšte pozabavi većinom očiglednih tema koju premisa postavlja. Ovo je, na kraju krajeva, svemir u kome su ljudi pobedili smrt time što je ljudsku svest moguće kompletno bekapovati u „stack“ koji se dalje može čuvati na bezbednoj lokaciji, umnožavati ili premestiti u klonirano telo („sleeve“). Ovo je omogućilo međuzvezdani let i osvajanje svemira, ali i nagomilavanje znanja (i bogatstva) u okviru jednog ljudskog života koji traje stotinama godina. Serija bez ikakve rasprave prelazi preko pitanja da li su svest i „duh“ ili „duša“ isto, da li su kopije „ista“ osoba kao i ona koja je bila kopirana ili ne. U ovoj drugoj sezoni imamo jednu istu osobu u dva tela, iz različitih verzija bekapa i mada se pominje da je „double sleeving“ strogo zabranjena rabota, neke velike filozofske priče, kada se ove dve verzije iste osobe sretnu – nema. One se umesto toga međusobno potuku a što je dobra metafora za to kako ova produkcija prelazi preko teških pitanja i tema.

Takođe, kako u seriji gledamo da digitalne kopije ličnosti (a što su same te ličnosti po konvenciji serije) mogu biti ubačene u digitalno konstruisane realnosti i svetove koje mogu da održavaju visoko sofisticirane veštačke inteligenijce (a koje su i same likovi u seriji), pitanje ZAŠTO ljudi uopšte troše vreme u „the real“ prostor, kako ga u seriji zovu, bi moralo negde biti pomenuto.

Konačno, serija bi možda trebalo da bude jasnija u vezi toga je li ljudsko pobeđivanje smrti efektivno zamrznulo društvenu evoluciju – socijalni, pa čak ni tehnološki standardi se u ovom svemiru ne menjaju vekovima: jedan od likova je bukvalno ubačen u novo telo nakon što mu je bekap napravljen pre nekoliko stotina godina i on se potpuno bez ikakve frikcije uklapa u društvo u „sadašnjosti“, poznajući sve socijalne norme ali i sve tajne modernog softvera, interfejsa, odnosa servera sa mrežom itd.

Ništa od ovoga, naravno, nije dilbrejker po sebi, pa čak ni na gomili ne mora da iritira. Altered Carbon bi mogao da bude žanrovski palp koji ove nabrojane stvari uzima za konvenciju žanra i da se lepo vozi na svojoj detektivskoj noar priči. No, druga sezona ovde ima dupli problem: prvi je pomenuto insistiranje na značajnim šutnjama, bremenitim monolozima i odnosima likova građenim tokom više stoleća a koje sve zaziva da se filozofija shvati malo ozbiljnije. Drugi problem je što ova sezona skoro sasvim napušta whodunit format i upušta se u jednu nepotrebno složenu a nedovoljno pametnu političko-akcionu priču.

Naime, druga sezona, koliko mogu da shvatim ja koji nisam čitao roman, otrže se književnom predlošku i gradi na premisama univerzuma ali ima originalnu priču i ona je na površini priča o planeti kojom vlada lukava i ne preterano etikom sputana guvernerka i njenim naporima da se otrgne uticaju moćne međuzvezdane države sa kojom ima viševekovni vazalski odnos, ali je ispod te površine jedna prilično zamorna skaska o likovima koje smo u prvoj sezoni upoznali, njihovim prošlostima, nerazrešenim odnosima, lojalnostima, ljubavima, strahovima, mržnjama itd.

I, kako sad to da kažem, ja Athonyja Mackeyja volim, bio mi je drag u Marvelu i urnebesan u Pain and Gain ali Anthony Mackey ne može da iznese ovakvu priču, posebno ne kad je napisana ovako prostački i nenadahnuto. Laeta Kalogridis koja ovde predvodi scenaristički tim i izvršni je producent serije je svakako ime koje garantuje određeni nivo ozbiljnosti produkcije i ambicije u realizaciji predloška, ali mada Altered Carbon 2 svakako može da se pohvali određenim elementima kao što su scenografija, kostimi, specijalni efekti pa i borbena koreografija, scenario, a pogotovo dijalozi ostaju užasno bolna tačka ove produkcije.

Ni prva sezona ovde nije blistala ali druga sezona udvaja napore da se uđe u likove, da se oni zapitaju šta je ljudskost, kome su i zašto lojalni, je li porodica samo reč u svetu gde se tela menjaju po želji (zajedno sa rasom, izgledom, polom) itd. itd. itd. ali glumci dobijaju samo najizlizanije zamislive replike da ih izgovaraju dok stoje u poluosvetljenim prostorijama i značajno se gledaju. Konsenzus diljem interneta (a i u delu našeg domaćinstva)  je da je Anthony Mackie loš glumac, a da ni ostali nisu dobri, ali mislim da je ovo tipičan primer produkcije koja je premalo radila sa glumcima, nadajući se, na kraju kreajeva da će ime iz Avengersa na špici druge sezone biti dovoljno da se zameni švedski Brando iz prve.

Njuzfleš: naravno da neće. Joelova harizma je u mnogome pomogla da se džombe scenarija prve sezone ipak nekako izglade, njegova sirova mačo energija je bila dovoljne razine da se par emotivnih momenata koje je glavni lik sebi dopustio čitaju kao stvarno iznenađujuća, bolna otvaranja duše. Mackie nema tu vrstu sirove snage, naprotiv, on je lep i ima čulnu fizionomiju – rekao bih da je rođen da voli a ne da se bori – i vrlo ga je teško kupiti kao ozbiljnog siledžiju koji ima poneku emotivnu koščicu u telu kad mu i scenario sve vreme ubacuje sapunske replike i tera ga da ima izraz lica napuštenog kučeta.

Al, kako rekoh, drugi nisu bolji i ovo je velikim delom surova šmira od strane svih umešanih.

A opet, nije da su serije koje sam voleo kao mlađi, manje ciničan čovek bile pune glumačkih remek-dela: Altered Carbon bi mogao da bude zabavan – nisu li to bile i Blejkova Sedmorka i prva Galaktika? – da je napisan lepršavjije, brže, manje egzistencijalno zapitano (kad već zapravo nema šta da kaže na te teme o kojima se, šatro, našao zapitan) i da udari više akcenta na zanimljive kiberpankerske stereotipe. U ovoj sezoni već imamo tetovirane svemirske jakuze, AI-je koji se zaljubljuju jedni u druge, upravljanje orbitalnim oružjem samo snagom volje, gomilu futurističkog hakovanja (svako malo neko ispali termin poput „dekompresija“, „kod“, „server“ „dekripcija“), dakle ovde postoje svi elementi da dobijemo zabavan televizijski fast food i, zbilja, kad serija malo prestane da se loži da je Blade Runner za cord cutter demografiju, imamo nekoliko sasvim lepih set pisova. Bio sam razumno impresioniran sa nekoliko scena borbe koje su imale odličan rad kamere i koreografiju kakvu nismo navikli da gledamo na televiziji i što je, uostalom, nešto u čemu Netlfix objektivno ima istorijski edge (setimo se prve sezone Daredevila). Uz likove koji imaju sve potrebne osnove da budu harizmatični palp karakteri (crna lezbijska lovkinja na ucene koja u glavi ima hardver što joj dopušta hakovanje na daljinu svega što ima čip, cinični AI oblikovan po Edgaru Alanu Pou, sadistički vojni oficir koji koristi skakanje iz tela u telo i promene imena preko stoleća da uvek bude neprimetni uticaj iza sile koja je trenutno na vlasti) ovo je zaista mogla da bude bolja serija.

Ali, eto, nije. Akcija je okej, ali ovo je televizija a ne film i glavni lik, po zanimanju „envoy“ se izdvaja od drugih, „običnih“ ljudi svojom natprosečnom socijalnom inteligencijom, diplomatskim skilovima izdignutim na nivo magije, opsesivnim intuitivnim osećajem za detalje na kakvom bi mu i Šerlok Holms pozavideo. Serija ovo pominje tačno jednom pre nego što ga sasvim zaboravi i nastavi da se kreće putem osrednjeg ’80s SF akcijaša snimljenog u, recimo, Italiji.

Finale je napisano i režirano sasvim pešački sa neubedljivim „očajničkim planom“, još neubedljivijim preokretom i JOŠ neubedljivijim post-preokretskim preokretom nafilovanim saharinskim emocijama i svejedno naruženim nedovoljno dobrom akcijom na kraju. Altered Carbon, na moju priličnu žalost, drugu sezonu završava insistiranjem da su likovi i njihovi međusobni odnosi najvažniji element njegove formule te da, sledstveno tome, neki budući zapleti ponovo neće izlaziti izvan tog uskog kruga ljudi i AI-jeva i neće, u krajnjoj liniji, biti bitni za išta drugo do da se opet pretresaju njihovi odnosi.

Ovo je šteta, druga sezona je pored lepih unformi vojske protektorata imala i ne preterano dubok ali potencijalno potentan zaplet o tome zašto neko ubija stare i uticajne ljude na planeti i mogućnost da na osnovu tog zapleta nešto kaže o kolonizaciji i eksploataciji pa čak i genocidu koji uz njih istorijski ide. Ali je sve to elegantno izbegla i držala se „porodičnog“ narativa. Nisam siguran da ću imati snage da gledam anime-spinof Resleeved koji je pre neki dan postao dostupan a za treću sezonu će marketing Netfliksa morati ozbiljno da se potrudi ako misli da mi je proda.