Strip: Lepe table: Carl Barks 3

Sad kad vidimo da nam je predsednik potpuno kidnapovao državu, pogazio sva svoja zakonska ovlašćenja i protivno propisima uveo vanredno stanje, možemo samo da se nadamo da će ono makar imati željene posledice i da ćeo zaista sprečiti širenje zaraze na one koje ona najviše ugrožava.

Ali u međuvremenu, pozabavimo se ponovo Carlom Barksom i time kako je ON video prožimanje između stripa ili filma. Već sam pisao o tome da je Barks, radeći u okviru veoma konzervativno ustrojenog magazinskog stripa, sa primarno mlađom publikom imao jednu praktično zadatu formu koje se držao gotovo religiozno, prenoseći takt od četiri kaiša po tabli, sa dva kadra slične veličine u svakom kaišu iz strane u stranu. Nekada je od toga odstupao zbog dramskih efekata, a nekada je upravo striktno pridržavanje forme davalo narativu dramatičnu napetost.

Razmotrimo prvo ovaj prvi slučaj, i to u dva primera. Prvi je poznatiji, drugi manje poznat ali oba su dobra.

U oba slučaja Barks odstupa od zadate forme od osam kadrova po stranici tako što spaja četiri u jedan i svodi broj na pet, time što jedan veliki kadar zauzima pola table. Ovo su, upravo zbog toga što su inače Barksove table pravilne na jedan umirujuće predvidiv način, momenti jake drame, moćne punktuacije, krešenda u narativu koji često uspešno osciluje između komedije i gotskog trilera. Ovaj prvi primer je upravo to, radi se o epizodi Ghost of the Grotto, objavljivanoj i kod nas nekoliko puta a originalno izašloj 1947. godine u Donald Duck Four Color. Ovo je jedna od relativno ranih priča u kojim je Barks uspostavljao „svoj“ glas kod pataka, evoluirajući postavku od tenzija niže srednje klase koje su bile osnov za veliki broj kraćih, često satiričnih priča, prema nečem bližem avanturističkoj prozi. U ovoj priči Paja nije suburbani luzer sa sestrićima mangupima već vredni preduzetnik koji radi težak posao sa očiglednim ulaganjem sopstvenog kapitala, a sestrići mu u tome pomažu. Ova ideja porodičnog biznisa će se ponavljati i u kasnijim pričama, a Barks je u ovoj ukršta sa avanturističkim zapletom koji je odlična osnova za horor atmosferu što se kasnije kreira. Da ne spojlujem sasvim zaplet i rasplet, reći ću tek da se ovo događa na Karibima, gde Paja i sestrići malim brodom skupljaju i prodaju morsku travu i da nailaze na olupinu broda iz vremena konkvistadora. Ima tu čitav tipično gotski zaplet, ali za potrebe naše priče sada, važno je samo da se zna da se u olupinu ne može ući zbog džinovske hobotnice koja je tu napravila gnezdo. Dovitljivi sestrići reše da probaju da je oteraju ubacivanjem komada mesa u brod, a koji je jako zaljućen i… rezultati se vide na donjoj tabli. Nekoliko strana ranije Barks je već imao kadar koji je zauzimao ceo kaiš da pokaže španski brod kao monumentalan, a ovde zauzima pola table u jednom od najikoničkijih prizora iz svoje ranije faze:

Drugi primer je nešto noviji, The Great Steamboat Race je iz 1955. godine i predstavlja Barksov omaž ali i parodiju na romantizovanje južnjačkog gospodstva i otmenosti, kroz po svemu praktično farsičnu trku dva parobroda između Baje Patka i njegovog velikog (prasećeg) rivala a u kojoj oba i inače prebogata čoveka mogu da dobiju samo vlasništvo nad starom i zapuštenom vilom sa imanjem na američkom jugu. Transformisanje u „južnjačkog gospodina“ je za obojicu surovih kapitalista neka vrsta ideala socijalne promocije, osvajanje statusa koji novac hipotetički ne može da kupi i pančlajn priče je veoma satiričan na onaj tipično barksovski suptilan način. No, kadar koji gledamo ispod je iz ranijeg dela priče i pokazuje sa jedne strane komičnu ingenioznost Bajinih rođaka koji potopljeni parobrod podižu sa dna reke korišćenjem gumenih tubusa nanaduvavanje, a sa druge Barksovu ljubav prema crtanju brodova. Fabulozno:

A sada ono suprotno. Priča Donald Duck’s Worst Nightmare je iz 1949. godine i u pitanju je humoristički kratež od deset strana koji zapravo svoju komiku nalazi tek u drugom planu, servirajući u prvom planu ne samo košmarni horor (bukvalno) već i umešnu psihološku studiju ranjivog maskuliniteta. U ovoj priči Paja Patak nije avanturista ili preduzimljivi mali privrednik, ali nije ni niže-srednjeklasni luzer sa problemom kontrole besa. Umesto toga Paja Patak je simbol urbanog, savremenog muškarca koji nominalno živi u modernom vremenu ali čija se psiha tom vremenu još nije prilagodila. Barks je i inače ove motive istraživao u svojim drugim pričama, već sam pominjao Pajine sanjarije o vikinzima u priči o zlatnom šlemu, ali ovde je forma kraća, satira mnogo izraženija a strava i užas opipljiviji.

Naime, Paja ovde ima košmare koji su ekstremno realistični iako se u njima događaju stvari koje izlaze izvan domena njegovog svakodnevnog iskustva – progone ga Marsovci pa se spasava skokom u ambis, pirati ga teraju da hoda niz dasku i skoči među ajkule, u šetnji nailazi na otvoren kavez sa lavovima itd. Pošto ovi košmari čine da Paja strepi od padanja u san, sestrići ga nateraju da konsultuje psihologa čija je prepisana terapija ta da Patak mora da radi nešto što mrzi a što će mu onda zaokupiti um i odvratiti ga od noćnih mora.

Ova aktivnost je – kukičanje.

Naravno, komedija kod Barksa najčešće ima više slojeva, pogotovo što se kod njega ona retko svodi na puko podsmevanje likovima, pa kontrast između muškarca koji kukiča uz pomisao da niko od njegovih prijatelja ne sme za ovo da sazna postaje samo osnova za dalji zaplet u kome, nakon što kukičanje ne uspe da odagna košmare, lekar kaže da bi lek možda bio da se Paja u budnom stanju suoči sa nečim užasnijim od svojih košmara. Sestrići pokušavaju da ga preplaše oblačeći se u kostim medveda, ali, ispostavlja se da je za Paju patka najveći zamisliv užas da ga njegova devojka Pata i njene drugarice iz kluba vide kako se bavi tim najnemuževnijim od svih hobija – kukičanjem. Poslednjih nekoliko strana su urnebesna potera u kojoj Paja beži od Pate i njenih drugarica, bukvalno na javi prolazeći stvari koje je sanjao – poput plivanja sa ajkulama među koje je ovde od svoje volje skočio a finale se dešava u kavezu sa lavovima koji je, opet, Paja odabrao radije nego da se suoči sa emaskulirajućim pogledom pripadnica ženskog roda.

Sve je to sjajno nacrtano ali za naš primer biram tablu ranije iz stripa na kojoj se vidi kako Barks, držeći se pravila od osam kadrova po tabli i ničim ne signalizirajući kada se dešava prelaz između snova i jave izvanredno kanališe tu užasnu tenziju koju Paja proživljava svestan da mora da spava, nesvestan KADA je prešao u san, i ulazeći u scene koje su užasne zbog toga što su crtane identično kao scene na javi, sa istim nivoom realizma i bez makar drugačijeg okvira oko kadra koji bi čitaocu sugerisao, podsvesno, da je ovo san i da je Paja bezbedan. Majstorstvo saspensa prvog reda:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-03-2020

Dobro, u nedelji koja će u nekom budućem postapokaliptičnom filmu biti sažeta u 5-6 rečenica teksta tokom uvodne špice, slušao se i metal. Mislim, kako i ne bi, jelte. Sad ćemo da vidimo i kakve je, jelte, kakvoće bio, a ako neko slučajno još uvek nije siguran kako da se odnosi prema tekućoj pandemiji, da podsetimo: pranje ruku, nedoticanje lica, distanca od drugih osoba, ako sačuvamo najstarije među nama, sačuvaćemo sve.

 

 

E, onda, metal. Prvo pa muško preskačemo iako je u pitanju solidan poljski blek metal album, no, njegove teme su malo… neprihvatljive za neke naše zamišljene standarde. Tužna je istina da pošten slušalac blek metala mora da izigrava detektiva kad god naleti na neki novi bend a pogotovo, avaj, kad su u pitanju bendovi iz slovenskih zemalja, no tako nam je to. Pa onda umesto Poljaka-naciste, idemo na… er… Nemce koji se pale na staru nordijsku religiju. Zadnje je vreme došlo, slažem se, ali dobro, Hangatyr se lože na stare germanske bogove (ime benda znači „Raspeti bog“, jelte, u aluziji na Odinovu devetodnevnu patnju na Igdrasilu), što jeste česta odlika belih etnonacionalista i srodnih im govnara, ali istraživanje koje sam u vezi ovog benda uradio pokazuje samo pentagrame i uobičajenu antihrišćansku ikonografiju pa se nadam da ne promovišemo ovde nekakve naci-drugare.

 

Mislim, eto kroz šta čovek prolazi sa ovom muzikom. Elem, treći Hangatyrov album, Kalt je vrlo solidan komad ledenog blek metala, sličnijeg norveškim uzporima na koje se očigledno lože nego njemačkoj sabraći. Što je sasvim na mestu, ovo je monoton ali ekspresivan blek metal prilično težak za slušanje na ime ružnog masteringa, ali prilično pristojan za slušanje ako vam treba nešto opresivno a opet emotivno da ga slušate. Hangatyr sebi ne kače „atmosferičnu“ deskripciju ali mislim da bi se ovo dopalo i toj publici. Vredi probati.

 

https://hangatyr.bandcamp.com/album/kalt

 

 

No, iz Norveške nam stiže prvi album jednoćlanog folk-metal projekta Fjøsnisse i kada čujete da Trolltind započinje zvučnom montažom u kojoj se skoro pa odmah čuje meketanje koze, znate odmah na čemu ste. No, Trolltind nije album agresivnog satanizma, naprotiv, ovo je prilično umiljata i simpatična meditacija o nordijskom folkloru i narodnim predanjima, upletena u muziku koja ima elemente epskog u svom korišćenju sintisajzera da se podcrta jednostavna ali efektna harmoničnost kompozicija, ali je u instrumentariju, pa i u aranžmanima prilično svedena i ima taj neki intimni kvalitet iako očigledno poziva na komunikaciju i saučestvovanje. Hoću da kažem da je ovo naivna muzika, u estetskom smislu pre svega, i u najboljoj konotaciji. Bubanj zvuči za mrvu previše „veštački“ ali je zvučno ovo sasvim solidna ploča:

 

https://fjosnisse.bandcamp.com/album/trolltind

 

 

Iz Finske, pak, dolazi treći album sastava Korgonthurus u svojoj najnovijoj postavi (koja je repriza najstarije) i Kuolleestasyntynyt je odličan egezmplar finske škole sa agresivnim, žestokim nastupom – slušajte kako pevač vrišti – ali i muzikom koja je višeslojna i u emotivnom i u aranžmanskom smislu. Korgonthurus umesju da postignu taj cheesy epski ugođaj a da ne odlutaju previše u cheesy stranu i da vam zaista stvore utisak pevanja o starostavnim istinama koje je svet zaboravio, makar na koji minut. Lepa ploča:

 

https://woodcutrecords.bandcamp.com/track/kuolleestasyntynyt

 

https://youtu.be/I6gaA-4VaZk

 

 

Londonski avangardisti Lychgate imaju iza sebe tri albuma, a sa EP-jem Also sprach Futura pružaju kondenzovanu verziju svoje, kako i sami kažu, distopijske vizije moderne kulture u kojoj se muzika iz nekoliko ekstremnih žanrova metala (black, death, doom) spaja sa savremenom akademskom kompozicijom. Lychgate su za mene jedan od zanimljivijih britanskih sastava iz blek metal zajednice jer čine vidan napor da ne budu just another avangardni blek metal projekat (pa imaju i melotron u svom instrumentariju, jelte), i ekstremno se trude oko kompozicija. I uglavnom im to ide, pa još i uspevaju da imaju svoj sopstveni zvuk i da ne zvuče kao Sigh ili DHG koji bi bili najbliže komšije. Lepa ploča, dovoljno dugačka da pokaže šta sve ovi ljudi znaju a  dovoljno kratka da vam razgori glad za još.

 

https://lychgate.bandcamp.com/album/also-sprach-futura

 

 

Grci Spectral Lore imaju osobenu verziju atmosferičnog blek metala pa i njihov novi split album sa američkim projektom Mare Cognitum, Wanderers: Astrology Of The Nine demonstrira interesantno kombinovanje surove blek metal monotonije i gotovo sakralnih tema koje se jedva čuju u pozadini. Mene takve stvari generalno lože pa mi ni to da Spectral Lore ovde imaju dosta razmazan miks ne smeta preterano. Naravno, (pre)dugačke su ovo pesme i album traje znatno preko sat vremena pa ne tvrdim da je idealan za slušanje. Ono što jeste zanimljivo je da su pesme izmešane, umesto da su bendovi razdvojeni svako na svoju stranu pa se stiče utisak o jednom kontinuiranom narativu koji zajednički kreiraju dva benda. Tu je prilično sjajno što Mare Cognitum ima agresivan ali vrlo hermetičan pristup pa smena njegoviih, klaustrofobičnijih kompozicija sa ipak nešto „prijateljskijim“ stvarima koje rade Spectral Lore daje albumu lepu dinamiku. Poslednje dve pesme bendovi su uradili zajednički i mada je prva od njih jedanaestominutni ambijentalni komad, kompozicija koja album zatvara, i pored svojih dvanaest minuta trajanja uspeva lepo da sažme ceo pristup. Dakle, album koji nije lak za slušanje ali vredi napora jer ima ovde dubina koje treba istraživati u ponovljenim preslušavanjima. Pa još taj izvanredni omot! Ne propustiti.

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/wanderers-astrology-of-the-nine

 

 

Irsku zamišljamo kao zemlju prijatnih zelenih livada i mitologije u kojoj caruju ljupka, eventualno nestašna šumska bića, ali njihov blek metal ume da bude vrlo mračan. Neamh-mharbh su projekat koji je svoje ime odabrao očigledno ne po kriterijumu komercijalnog potencijala (ili, uopšte, potencijala da neko izvan Irske to uopšte može da izgovori) pa nije neko čudo da je njihov prvi album, Tundra Ablaze (ima li u Irskoj Tundre? Pitam za prijatelja.) prilično hermetičan i taman. Opet, Neamh-mharbh i pored svoje prilične sirovosti nisu jednotrikni poni i njihov atmosferični blek metal se lepo meša sa tom tminom, pretnjom i povremeno ukusno provučenim fokllornim motivima. Album je, očigledno sniman iz više cugova pa ionako jeftina produkcija još biva i neujednačena, ali ima ovde, u svoj toj sirovosti, dosta lepote:

 

https://neamh-mharbh.bandcamp.com/album/tundra-ablaze

 

 

Hamburški kvintet Druma kaže za sebe da svira „nešto nalik na PostMetal“ i kad ih vidite na slici upravo tako i izgledaju, ali muzika na EP-ju koji se zove samo „EP“ je prilično dobra, žestoka i glasna, oslonjena na zdravu black metal matricu i sa razumnim harmonskim razvojem koji nije potpuno predao štafetu šugejzu već uspeva da ponudi spektar raspoloženja. Meni se ove četiri pesme u načelu dopadaju mada je bend možda malčice sebe precenio kada je za poslednju odlučio da treba da traje skoro jedanaest minuta. Ali u globalu, vrlo lepo:

 

https://drumametal.bandcamp.com/album/ep

 

Kao i obično, nisam nešto zapaljen za američki blek metal ali imamo novi, drugi album kalifornijskih Sicarius i mada je ovo ploča za mene gotovo nepodnošljivo glasno masterovana, makar ima dosta ambicija u pogledu komponovanja i aranžmana, sa brojnim idejama bačenim u miks uz nadu da će nešto tu valjati. I valja, dosta toga i God of Dead Roots je ploča koju svakako vredi čuti. Da li je vredi i slušati mnogo puta? Ne znam, imam utisak da se ovde ideje ne spajaju dovoljno organski i da bend urpkos očiglednom kvalitetu još uvek traži svoj finalni izraz. Ali slušljivo je:

 

https://sicariusblackmetal.bandcamp.com/album/god-of-dead-roots

 

 

Idemo sad na stoner. Mada sanktpeterburžani Flynotes ne sviraju baš stoner već više psihodelični rok koji koketira sa post rokom, sve instrumentalno i solidno sklopljeno. Naravno, ovaj bend svira već deceniju i vidi se ovde iskustvo ali opet, lepo je čuti ploču koja uspeva da pogodi pravilan omjer naprednijeg aranžiranja i sasvim jednostavnih, gotovo detinje prijemčivih melodijskih tema. Flynotes imaju pomalo klaustrofobičan zvuk na momente, kao posledicu agresivnog masteringa, ali ovo je vrlo zrela ploča a opet u dovoljnoj meri komunikativna, na nekom najprimalnijem nivou, da meni veoma prija. Srž benda čine dve žene i jedan muškarac a u proširenoj postavi imamo i još tri člana na violini, tereminu i klavijaturama. Lepa ploča sa lepim imenom: The Goddess Of Sunrise:

 

https://flynotes.bandcamp.com/album/the-goddess-of-sunrise

 

 

 

Brazilci Projeto Trator su izbacili prijatan EP, Corifeu, koji sadrži četiri pesme vrlo sirovog, distorziranog stoner/ sludge zvuka. Projeto Trator zvuče kao Black Sabbath, sa sve bolesnim gruvom koji to podrazumeva, ali Black Sabbath koji svira usred mešalice za beton i to je veoma lepa kombinacija. Ne kažem da i sa boljim zvukom ovaj bend ne bi valjao, naravno, ali ovo je baš kako treba:

 

https://projetotrator.bandcamp.com/album/corifeu-ep-2020

 

 

Kada sam na Bandcampu video prvi album benda Medjed iz Sijetla, a koji se isto zove Medjed, samo sam se molio svim crnim bozima ispod zemlje da je ovo dobro jer bi bila užasna grehota da se ovakvo ime benda protraći na nešto što ne vredi slušati. I bozi su poslušali! Medjed su odlični! Ovo je isto onoliko pank koliko i metal ili hard rok, ona za Sijetl možda i očekivana ingeniozna rok mešavina u kojoj nije važna žanrovska odrednica koliko ekspresivnost i originalnost. Bend je JAKO dobar, sa svojim mešanjem poletnog, melodičnog pank-roka i pedigriranim bluzerskim fraziranjima. Odlični gitaristi, izvrsna ritam sekcija i jako dobra pevačica Kiba Mycon, sve spakovano u raskošne ali ne pretrpane aranžmane. Prava moderna, jelte, hard rok muzika čiji je jedini, ali potencijalno veliki grijeh da je snimljena maltene na kasetofonu. Bend kaže da je album snimio za sedam sati u sobi premaloj za pet ljudi i mada se ovo ne čuje u kvalitetu svirke koji je vrhunski, ostaje nada da će jednom ove pesme dobiti i „prave“ studijske verzije jer ih bez sumnje zavređuju. Uzgred, naravno, Medjed je staroegipatski bog iz kuće Ozirisa a koji izgleda kao dobri duh Kasper. A na šta ste vi mislili?

 

https://medjed.bandcamp.com/album/medjed

 

 

Mičigenski stoneri Grave Moth su nastali leta prošle godine, u okviru takmičenja da se bend osnuje i za 48 sati napravi i uvežba dovoljno pesama za desetominutni nastup. Bend je pobedio a njihov prvi, istoimeni album pokazuje da ovde svakako ima dovoljno štofa za „pravi bend“. Grave Moth su stoner-rock sa pankerskim etitjudom pa su i pesme zasnovane na jakim rifovima i prštavoj energiji. Dve pesme su i čist pank rok, a one su jednako dobre kao sporiji, duži komadi koji se valjaju napred sa prilično entuzijazma. Bend koji sirovost baštini kao estetski izbor a ne kao kletvu početničkih grupa i koji već na prvom albumu obećava dosta dobrog:

 

https://gravemoth.bandcamp.com/album/self-titled

 

FET su iz Tel Aviva i, iz Izreala, mora se reći, dobijamo uglavnom stoner rok premijum kvaliteta, pa je i ovaj debi EP mladog benda, nazvan 5325 prilično vredan slušanja. FET su teški i glasni ali imaju lep gruv i osećaj za kreiranje dugačkih ali moćnih pesama, koje agresivni vokal lepo zaokružuje. Četiri pesme u pola sata, koje vam neće baš potpuno preokrenuti život ali mogu lepo da se slušaju uprkos nešto muljavijem miksu:

 

https://fetandfurious.bandcamp.com/releases

 

 

Parižani Wør Pigs (slažem se, sjajno ime) imaju album Beasts koji je teški stoner metal sa malo psihodelije i mada je omot možda i bolji od muzike – ozbiljno, pogledajte taj omot – ovo je i prilično solidna ploča. Pevač je jedan od onih na koje se treba navići ali bend fino trese i ima solidne rifove a najbolji su kada se otkače i krenu u dobre psihodelične frikaute. Vredi:

 

https://worpigs.bandcamp.com/album/beasts

 

Nizozemski An Evening With Knives imaju bolje ime nego što im je muzika, ali nije muzika rđava nego je to dobro ime. Sense of Gravity, njihov drugi album spaja nekakav post-metalski ekspresivni zvuk sa težinom dooma i mada nije to sve po mom ukusu, bend je kvalitetan i sasvim razumem šta im je cilj. Vredi da se pusti:

 

https://aneveningwithknives.bandcamp.com/album/sense-of-gravity

 

 

Nemački High Grain su prilično dobri na svom Demo EP-ju sa pet pesama bluziranog, psihodeličnog stoner metala. Iako je miks „sirovijeg“ kvaliteta, kako i priliči demo snimcima, ovde se instrumenti lepo razdvajaju i bend zvuči slojevitije i interesantnije, možda i progresivnije od mnogih kolega. I, dobre pesme sa odličnim spojem tog bluzerskog gruva i „pravog“ dooma:

 

https://highgrain.bandcamp.com/releases

 

 

Odlični poljski stoner-metalci Dopelord su već pozitivno pominjani u ovim predstavljanjima, ali ovo je prvi put da imamo posla sa celim novim albumom. Sign of the Devil je ploča monumentalnog zvuka i gotovo apsurdne količine fuzza koji u sadejstvu sa niskim štimom daje muzici jednu hrskavu, gotovo infrazvučnu dimenziju gde rifove više osećate nego što ih čujete. Opet, dobro je da ih čujete jer bend ima dobre rifove i vrlo dobro razumevanje kako se prave zarazne, zapaljive doom himne. Naravno, Dopelord VEOMA mnogo duguju bendovima poput Electric Wizard u svom zvuku i svetonazoru (veštice, satanizam, hašiš i teški rifovi, jelte) no, od gomile pukih imitatora se izdvajaju kvalitetom pesama i zrelošću sa kojom pristupaju sviranju ovog stila. Dakle, ne originalno, svakako imitatorski ali veoma prijatno za slušanje, svaka preporuka:

 

https://dopelord.bandcamp.com/album/sign-of-the-devil

 

 

Sličnom krilu ove muzike pripadaju i finski doom metalci Cardinals Folly koji i sami imaju novi album i Defying the Righteous Way je vrlo programska ploča, i ideološki (što se vidi i iz naslova) i muzički sa jasnim daljim oslanjanjem na satansku doom baštinu bendova kao što je Pentagram. Problem Cardinals Folly je u pevaču (i basisti) Countu Karnsteinu koji naprosto nema tehniku potrebnu da se izvuku ove epske, nadrogirane litanije i kad god treba da otpeva nešto u višem registru to zvuči nesigurno i odvlači pažnju od inače vrlo solidne muzike. Naravno, nismo mi neki perfekcionisti pa se ovo i dalje solidno sluša ali ostaje stepenik ili dva ispod odličnog.

 

https://cardinalsfolly.bandcamp.com/album/defying-the-righteous-way-2

 

 

Mondo Generator imaju i novi album, Shooters Bible. Kako sad to, pitate vi, pa nisu li izdali album „Fuck it“ pre samo par nedelja. Jesu, ali je ovo, navodno, album snimljen još 2010. godine, zatim izgubljen ili, pre će biti, odložen u stranmu dok ne dođe pravo vreme. I sad je došlo. I, pa, ovo je uobičajeno dobro, žestoko, pankerski ali heavy, dobro snimljeno, ubedljivo producirano, sa odličnim vokalom i, eh, gostovanjem Davea Grohla (!!) na obradi Iggy popove Dog Food. Vredi!

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-shooters-bible

 

Kanađani Itus izgledaju kao par dilera spida koji se ne kupaju čak ni kada je glava na kocki ali njihov EP Primordial je pristojnjikav doom sa elementima tog nekog savremenog hardcore zvuka. Dakle, teško, sporo, malo siledžijski ali nije rđavo:

 

https://itusofficialdoom.bandcamp.com/album/primordial

 

Letonci Four Minute Man imaju debi album, Devil Inspired i ovo je simpatičan mada početnički (ali ne u nekoj negativnoj konotaciji) psihodelični stoner rok. Bend ima svoj zvuk i to cenim, pa Devil Inspired ne zvuči kao imitacija ni jednog benda koji mi pada na pamet i živi ili umire na sopstvenim snagama ili slabostima. I nije to rđavo, žestoko je, rasvirano i ambiciozno. Svaka čast & samo napred:

 

https://fourminuteman.bandcamp.com/album/devil-inspired

 

 

Za obaveznu porciju grčkog stonera ove nedelje pobrinuće se Puta Volcano čiji četvrti album, Amma, daje baš ono što od Grla očekujemo: zreo, „komercijalan“ ali i višeslojan, uzbudljiv nastup, sa dobro aranžiranim pesmama, prebudženu produkciju, ali i odličnu pevačicu. Grci kao da ne padaju ispod jednog vrlo visokog standarda kada je u pitanju ova kombinacija stoner zvuka, desert rocka i grungea, pa su Puta Volcano sigurna inevsticija ako ovo volite:

 

https://putavolcano.bandcamp.com/album/amma

 

 

Shatterhorn je odlično ime za bend a i istoimeni debi-EP ovog ontarijskog četverca nije rđav – ovde dobijamo pet pesama masnog i zaraznog stoner rocka koji zvuči prljavo, skoro garažno, svakako ne preproducirano a taj se zvuk opet dobro uklapa uz samu muziku koja je puna dobrog gruva. Bend svakako ima kuda da ide dalje i unapređuje se ali ovo je vrlo solidno otvaranje:

 

https://shatterhorn.bandcamp.com/album/shatterhorn-ep

 

 

Izašao je i novi Huntsmen i mada je Mandala of Fear suviše, pa, recimo, optimističan album za moj ukus, bend vrlo lepo spaja svoj sada već tradicionalni proggy post metal sa malo alternativnog roka i stoner zvuka da isporuči ležerne, spore ali dinamične pesme teškog roka i rasviranih harmonija. Dugačko je ovo, punih 78 minuta i neki kusur preko, ali Huntsmen se veoma trude da spoje metal težinu sa folki motivima provučenim kroz rok tradiciju i mada to, opet, nije baš sasvim za mene – suviše je, hm, „komercijalno“? – ne mogu da ne osetim poštovanje za ovaj album:

 

https://huntsmen.bandcamp.com/album/mandala-of-fear

 

Mineapoliski Kult of the Wizard zato nude muziku više po mom ukusu, teški, izbluzirani stoner rok sa pevačicom koja veoma uspelo kanališe Janis Joplin i bendom koji ume da se ubaci u pravi gruv. Gold je prvi album benda koji se tesao izdavanjem nekoliko EP-jeva i ovo su vrlo izgrađene, zaokružene kompozicije koje opet ne gube spontanost neophodnu dobrom stoneru (da ne pominjem bluzu). Iako se aranžmani prvenstveno naslanjaju na vokalnu akrobatiku Mahle Roth, ovo se pokazuje i kao odličan izbor jer je žena ne samo sjajna u tehničkom smislu već i veoma inventivna da preko iznurujuće, masivne pratnje koja vrti dve note isplete paučinu afekata i emocija. MOĆNO.

 

https://kultofthewizard.bandcamp.com/album/gold

 

 

Malo melodičnog doom metala poslužiće nam Irci Death the Leveller na svom drugom albumu, II. Kao i prvi album, II ima četiri dugačke, dostojanstveno spore ali razgovetne pa i pevljive pesme i bend solidno spaja uticaje tog nekog ’90s doom metala (My Dying Bride, Paradise Lost) sa malo keltskog nasleđa. Sve je to vrlo pristojno i upeglano, sa lepim, prozračnim zvukom odličnog kvaliteta miksa i mada je bend za moj ukus možda i prenaglašeno pevljiv i umilan, nema sumnje da je ovo sasvim pristojna ploča doom metala za publiku koja je bliža gotskom senzibilitetu:

 

https://deaththeleveller.bandcamp.com/album/ii

 

https://www.youtube.com/watch?v=mVru82gb67o&list=OLAK5uy_lRMWOYEv51U66wG07OTmmvToMJk6kjfJw

 

 

Rosy Finch dolaze iz Španije i njihov miks jakog, teškog stonera sa samo malo grunge pankerice prilično mi je lepo legao ovog kužnog proljeća. Bend predvodi pevačica i gitaristkinja Mireia Porto koje je i napisala sve tekstove i ovo je vrlo izražajna, čak prkosno „ženska“ stoner formula, sa perfektnim, organskim gruvom i zaraznim rifovima iznad kojih idu odlični, jednostavni ali ekspresivni vokali. Sve zaokružuje masan, težak miks koji muzici daje masivnost ali i pušta da u sve uđe malo vazduha. Vrlo dobro:

 

https://rosyfinch.bandcamp.com/album/scarlet

 

 

Zanimljivo je šta termin“hardcore“ znači danas u odnosu na ono što je značio osamdesetih, recimo. Nekada su i Ramones bili opisivani kao „hardcore“ a danas se taj termin vrlo rašireno koristi za metal bendove koji koketiraju sa „siledžijskom“ estetikom teškog uličnog života i ljubavlju ka sportskoj, jelte odeći. Elem, to imati na umu kad kažem da je EP birmingemskih (ali iz Alabame) Forced Neglect, nazvan  The Poison of the Fang  jedna dopadljiva „hardcore“ ploča sa četiri pesme odlične produkcije i teškog, masivnog metala srednjeg tempa koji ima dosta energije i uspeva i mene da prilično impresionira:

 

https://forcedneglect.bandcamp.com/album/the-poison-of-the-fang

 

Kad smo već kod toga, Mullholland iz Kalifornije isto imaju EP, Objective Suffering i isto svoju muziku nazivaju hardkorom i, pa, i oni su prilično dobri. U njihovom slučaju ovo je za nijansu manje „ulično“ iako je i dalje u pitanju uglavnom srednjetempaška masivnost, i više se akcenta stavlja na harmonske disonance koje izlaze daleko iz okvira stare dobre hromatske skale i namerne su da zvuče mučno i košmarno. Uz dobar zvuk i odlično muziciranje, lepo to prođe:

 

https://mulholland805.bandcamp.com/album/objective-suffering

 

 

E, sad, Bandcamp je PREPUN užasnog grindcorea, sobnog noisea i  nikad dosadnijeg power electronics zvuka a što je i normalno – kad imate platformu na kojoj je trošak objavljivanja najniži, nije neko čudo da će na njoj procvetati i najsirotinjskiji od svih žanrova i da većina toga neće kursu valjati. Zato me je prijatno iznenadilo da mi se dopao split-album bendova Captain Three Leg i Living Room. Ovi prvi imaju 35 pesama ali je njihova muzika zapravo „komercijalnija“ u smislu da je ipak snimljena na višekanalnoj opremi i zvuči kao da je propisno miksovana. Pritom, Captin Three Leg, iako prave pesme od po osamnaest sekundi a od kojih je prvih deset sekundi semplovani intro, ipak imaju strukture kompozicija koje podsećaju na klasičan hardcore punk pa time ne upadaju u uobičajeni „totalnoise“ procep i simpatični su. Living Room JESU totalnoise, utoliko što imaju trideset pesama spakovanih u jedan trek od deset minuta, i zvuče kao da su sve snimili jednim mikrofonom koji su vukli po podu prostorije u kojoj je bilo instrumenata ali i nekih drugih predmeta. I to, zapravo, zvuči dobro. Living Room rade u tradiciji ’80s total noise klasike a la Seven Minutes of Nausea ali zapravo više prate format japanskih noise legendi Hanatarash, Hijokaidan i Gerogeri Gegege pa je ovo desetak minuta divljačkog i uzbudljivog zvučnog masakra koji je zanimljiv i kao puka mutirajuća tekstura ali i kao ekspresivistički uber krik besa i nemoći. Ogroman predah u odnosu na uobičajeni toksični seksistički/ incel senzibilitet prosečnog grindcore sastava na Bandcampu.

 

https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/captain-three-leg-living-room

 

 

Odmah, bez gubljenja koraka nudimo još jedno pristojno grindcore izdanje. Mađari Cornix su „klasičniji“ u pristupu u smislu da su ovo prave pesme sa pravim instrumentima i produkcijom, te trajanjima i do skoro 180 sekundi (mada je većina ispod dva minuta). Demon je EP sa osam pesama koje baštine blago metalizirani grindcore u maniru, recimo, poljskih Dead Infection (RIP, Cyjan, kad smo već kod toga, čovek je umro pre nekoliko nedelja) gde se koriste prednosti i metalske težine ali i grinderske eksplozivnosti u isto vreme. Cornix su pristojni muzičari, dobro snimljeni i imaju dobre ideje i ovo je vrlo ukusno osmišljeno i realizovano izdanje:

 

https://cornixdemon.bandcamp.com/album/demon

 

Sacred Alien su bili NWOBHM bend iz Mančestera u ranim osamdesetim godinama i raspali su se 1983. Godine posle jednog singla i jednog split singla. Od 2018. godine rade ponovo a Legends je nedavno izašli kompilacijski album na kome su oba singla i demo snimci iz onog doba. Dakle, sve na ovom albumu je staro i, pa… dobro, ako imate arheološke sklonosti ka ovakvom zvuku. Mislim, Sacred Alien su ovde šarmantni i dobri, podsećajući i na (vrlo rani) Iron Maiden i Tygers of Pan Tang (pa i Armoured Saint) sa jednim simpatičnim pop-prizvukom i pevačem koji liči na Paula Di Annoa (mislim, glas i pevanje mu liče). Opet, ovo su snimci vrlo tanušne produkcije za današnje pojmove, na kraju krajeva pričamo pre svega o demoima, pa ne verujem da će ostvariti bogznakakvu popularnost, ali je lepo imati ih ovako sakupljene na gomilu. Rispekt za Sacred Alien:

 

https://sacredalien.bandcamp.com/album/legends

 

 

Kanađani Crimson Shadows sviraju, za moj ukus, veoma kičastu kombinaciju power metala i death thrasha, pa u tom smislu ni novi EP The Resurrection nije nešto što ću slušati svakog dana po nekoliko puta, ali ovo su svakako tri lepe, brze, žestoke i raspevane pesme u kojima se elementi ekstremnog metala (nemelodični vokali, blastbitovi) umešno kombinuju sa melodičnim refrenima i tom nekom pozitivnom power atmosferom. Crimson Shadows su dobro producirani i nekako razoružavajuće entuzijastični pa ne mogu a da se ne osmehujem dok ovo slušam:

 

https://crimsonshadows.bandcamp.com/album/the-resurrection

 

https://www.youtube.com/watch?v=VLyX3bHHsqU&list=OLAK5uy_kaTW7YJPnzAmuiZGrchJQ1UaXuZt9df3k

 

 

Također Kanađani Smoulder imaju novi EP, Dream Quest Ends i to je, u skladu sa njihovim opredeljenjem da sviraju „epic doom metal“ iskombinovan sa „tradicionalnim heavy metalom“ jedna primereno epska i vrlo simpatična ponuda heavy metala koji je, naravno, suviše lepršav da bi bio stvarno doom ali koji ima tu neku elegantnu težinu. Bend ima solidne pesme i pevačica Sarah Ann ima dobar glas koji se odlično uklapa uz te epske, moćne rifove. Pritom, ovo je odlično producirano. Youtube verzija ima i bonus pesme:

 

https://smoulder.bandcamp.com/album/dream-quest-ends

 

https://www.youtube.com/watch?v=GRCPFIakDxU

 

 

 

Za probirljiviju publiku imamo švedski Ambush koji sviraju vrlo, vrlo dobar hevi metal inspirisan NWOBHM zvukom (i ne treba ih mešati sa takođe švedskim sastavom Ambush koji je svirao isto to samo osamdesetih godina prošlog veka). Infidel je treći album benda i ova vrlo kvalitetna posveta muzici titana klasične ere me je uspešno vratila u detinjstvo kada sam se formirao slušajući Judas Priest, Riot, Accept itd. Ambush VEOMA dobro razumeju ovaj zvuk i da su postojali osamdesetih bili bi velike zvezde jer je ovo muzika koja izvrsno balansira između klasične hedbengerske tučnjave i tog nekog proto-power metal epskijeg vokalnog sadržaja. Ovo je i vrlo lepo producirano sa zvonkim basom i lepo formiranim bubnjem preko kojih idu oštre ali ne preoštre gitare. Ovakvom miksu ni jako glasan master ne smeta previše i Ambush od mene dobijaju aplauz za aplauzom za nadahnute, duhovite solaže i generalno odličan program na ovom albumu. Za ljubitelje metal klasike, Ambush su dokaz da se i dalje snimaju albumi po njihovom ukusu i, ako inače baš ne volite ove silne ekstremne metal bendove koje ja ovde reklamiram, Ambush su ponudili album nedelje, pa možda i meseca. Odlično:

 

https://youtu.be/WU_4lIwVcFc

 

Isto iz Švedske i praktično u istom stilu dolaze nam i Wolf sa svojim osmim albumom, Feeding the Machine i ovo je sada zanimljiva situacija u kojoj dovoljno zainteresovan slušalac može da sluša oba albuma i sam zaključi zašto su Wolf objektivno slabiji. Iako su zapravo solidni. Wolf na ovoj ploči zvuče vrlo izgrađeno i zrelo, kako i dolikuje bendu koji postoji već četvrt veka, sa dobrom produkcijom i priličnom količinom dobrog rif-rada, jednim zaokruženim pristupom u svakom pogledu. Dakle, đavao je, svakako u detaljčićima. U tome kako Niklas „Viper“ Stålvind treba da peva samo za nijansu energičnije da bi bio ZAISTA uverljiv, kako je produkcija samo za nijansu beživotnija nego što treba (slušajte koliko je bubanj ravan), kako solaže iako odlične nemaju onaj važni komadić ekscesa koji bi barem mene podigao na noge. Tu su razlike i Wolf zauzimaju časno drugo mesto iza raspoloženih Ambush, sa svojim dobrim rifovima, dobrim aranžmanima i gomilom odličnih refrena, harsmonskih bridževa i, uopšte, dobrog metala. Da nam Ambush nisu postavili standard, Wolf bih verovatno više pohvalio tako da, svakako poslušajte, dobra je ovo ploča:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lu4WAgj08PEK4Z2yQLLT2P3jVqMh395v4

 

 

Children of the Reptile su odličan hevi metal sastav iz Severne Karoline, i upravo su izdali dupli živi album, Live and Chaotic koji vredi čuti ako ste ikada voleli ’80s metal klasiku. COTR nisu samo jedno a to je preterano originalni, jer se u njihovoj muzici može čuti mnogo uticaja iz osamdesetih i sedamdesetih, od Iron Maiden preko Motorhead pa do gomile hard ’n’ heavy bendova iz zlatne ere, no, ovo je izuzetno zaokružen zvuk, odličan živi snimak i mnogo kvalitetne svirke, sa melodičnim vokalom koji ne ide u power metal afektacije već samo zdravo, rokerski, naginje horskom, zajedničkom proživljavanju ovih pesama. Children of the Reptile pružaju i vrlo solidne, energične obrade Iron Maiden i Blue Oyster Cult i, uz ponešto gejmerskih referenci u liričkom delu ponude, ovo je vrlo razoružavajuća, iskrena i nenameštena hevi metal svirka, onako kako bi uvek i trebalo da bude. Plus, nije preproducirana a što je mnogo važno jer je kvalitetan ali ŽIV zvuk značajan za ovakvu muziku:

 

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-first-mission

 

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-second-mission

 

 

Iznenađujuće agresivnu, žestoku, sirovu ali kvalitetnu thrash metal svirku dobijamo od brazlskih veterana Vulcano na albumu Eye in Hell. Vulcano postoje bukvalno od 1980. godine, sa manjim prekidima, i Eye in Hell je ploča sa vrlo jasnim korenima u besnom, sociopolitički informisanom thrash metalu ove decenije, ali ono što mene impresionira je kako bend zvuči sirovo i rasrđeno. Ovo nije produkcijski upeglana, žanrvoski šarolika ploča veteranskog benda već vrlo fokusiran, nadrkan, gladan album rafalnog thrash metala koji zvuči kao da bi da se bije a, ako biste da sa čičom uletite u frku, budite svesni da u ruci koju ne vidite drži bokser. Vulcano nose baklju opakog, nepoćudnog thrasha koji voli da spoji Satanu i street level političku ljutinu bez vidnih dilema ide li to jedno uz drugo, svirajući bešnji i brži slejerovski thrash (sa sve blastbitovima) bolje nego skoro iko drugi. A sada kad Slayera više nema, to nam je potrebnije nego ikad.

 

https://youtu.be/7jPMsH4dRr8

 

 

I metalcore je jedan od onih termina koji danas znače nešto drugo od onog što su značili pre trideset godina a pogotovo se značenje razlikuje u zavisnosti od toga ko o tom metalkoru priča. Elem, Gloves Off su bend iz Filadelfije čiji je metallic hardcore iliti metalcore dosta agresivan, dosta besan, dosta ekstreman i kao takav je podaleko od melodičnog, emo izraza koji ova žanrovska etiketa podrazumeva kada zabasate na televiziju. Njihov novi EP, „Life…“ je žestoka ploča preteće atmosfere, brzog tempa, odlične produkcije i zrelih kompozicija koje se šetaju celim putem blastbita do klasičnijeg klecanja. Dopada mi se:

 

https://upstaterecords.bandcamp.com/album/gloves-off-life

 

 

Tu su onda i WOAT, veganski hardkor bend iz Nemačke sa zvukom klasičnog švedskog death metala – dakle, masivno i moćno – i pesmama od po minut i po. Ima tu štofa, svakako, mada bend nekako uspeva da i pesme od minut i po deluju predugačko, valjda jer su ovo uglavnom kolekcije rifova, odsvirane dobro i dobro snimljene, ali sa premalo kompozitorske svesti. No, ima štofa:

 

https://woat.bandcamp.com/album/abuse-dispose

 

 

Verovatno najbizarnije izdanje kome sam posvetio duže od 15 sekundi ove nedelje je debi album dua Omni Express iz Majamija na kome se kombinuju deathcore (u svojoj slamming varijanti, nou les) i synthwave. Naravno, ovde čovek nije siguran da li da prvo pita „zašto“ ili „kako“, ali opet – odgovor na „kako“ je svakako zanimljiviji. Deathcore je sa vremenom ionako postao muzika vrlo kodifikovane forme koja sada traži druge žanrove da se sa njima oplodi ne bi li ta forma nastavila da raste i izbegne smrt u ponavljanju a Omni Express iznenađujuće umešno spajaju dva vrlo različita muzička žanra u jedan skoro videoigrački saundtrak da ponude ultimativni spoj za lude dvadesete:

 

https://omniexpress.bandcamp.com/album/florida-man

 

 

Ne znam odakle su Summary of Death, koji su, po dostupnim podacima rodno mešoviti trio iz Srbije – pa nek se jave sa informacijama ako ovo pročitaju – ali njihov debi (?) EP, Demonon je pristojan death metal opus sa lepih pet pesama koje zavređuju malo bolji miks nego što je bend postigao. Ovo uspeva da bude old school a da ne deluje kao prosto omažiranje omiljenih albuma i bendova i iako pomenuti miks nije idealan, barem je prilično prozračan pa se instrumenti uglavnom dobro čuju. Volim ovako dinamičnu i napaljenu muziku pa bih bend ohrabrio iz sve snage da nastavi jer je, na osnovu ovog prvog izdanja, na vrlo dobrom putu:

 

https://summaryofdeath.bandcamp.com/album/demonon

 

 

Britanski Row of Ashes na novom EP-ju, Unbeliever, zvuče odlično mešajući post-metal i sludge metal u vrlo sigurnim količinama tako da se dobije zdravo isproducirana i ubedljiva smeša emotivnosti i tvrdog metal gruva. Čak i ja koji nisam veliki ljubitelj te „emo“ dimenzije koju post metal ima ovo prilično lepo varim:

 

https://rowofashes.bandcamp.com/album/unbeliever

 

Australijanci Puncture Wound vole aliteraciju u nazivima svojih izdanja, a vole i solidan, staroškolski death metal pa tako EP Anthem of Agony donosi pet uglavnom živih pesama (samo je naslovna studijska, a i nju dobijamo u živom izvođenju) i ovo je nimalo originalan ali prijatan stari death metal koji će se dopasti tačno onoj publici kojoj je namenjen i apsolutno nikom drugom:

 

https://puncturewound.bandcamp.com/album/anthem-of-agony-single

 

 

Poljski Virulent Scourge, očigledno inspirisan igrom Warframe, je svoj debi album, Judgement of Carrion izbacio još u Oktobru, ali tek sada je dospeo na Bandcamp. I, vredi to čuti ako čovek voli death metal sa daškom thrash energije. Virulent Scourge ga očigledno vole i pružaju vrhunski program u osam pesama žestine koja podseća na svašta što se sviralo u prvoj polovini devedesetih, vrlo sigurno odsvirano i dobro snimljeno. Dobre su ovo, žestoke, čukačke pesme i mislim da bi se album dopao bilo kome ko voli Malevolent Creation ili Solstice.

 

https://virulentscourge.bandcamp.com/album/judgement-of-carrion-2

 

 

Arise the Titan iz Ohaja mešaju death metal sa malo „gruverskijim“ pristupom metalu na svom novom EP-ju, Where Cowards Dream i ima tu i mirisa metalcorea, što nije nužno kombinacija koja bi se meni dopala. Ali, bend odlično svira, ima odličan, izgrađen zvuk i dobar miks pa bi bilo greh ovo makar ne poslušati i ne nagraditi kvalitet:

 

https://arisethetitanofficial.bandcamp.com/album/where-cowards-dream

 

 

Code Orange nisu bend za mene, sav taj metalkor i white trash mladalački angst nije moja, jelte scena (nisam mlad, nisam besan i nisam belac, jedite gomna), ali neka se zapiše da im je izašao novi album, Underneath i mada je ovo i dalje više kolekcija rifova i šoukejs za studijski editing nego koherentno napisana i izvedena metal ploča, opet imam određene simpatije za sve to, sa puno agresivnog zvuka i bar po jednim dobrim rifom na svakih pet minuta. Da ove mladiće neko nauči da pišu pesme, svi ti digitalni efekti koje koriste bi bili mnogo efektniji, tako je, ali ima ovde lepih efekata:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_krcTHpEN3XSTVpIF_NRyY8fjyQp8MsC7s

 

 

 

Za bend koji postoji već više od petnaest godina, poljski Heritage su neobično uzdržani u domenu izdanja. Mada nemaju razloga. Ovogodišnji EP, Descent To Darkness nudi tri odlične pesme old school death metala koji je odsviran odlično, produciran skoro idealno i generalno razgaljuje srce i dušu. Heritage su teoretski kontroverzni sa svojim liričkim temama (Children Before A Rape? Stvarno?) ali ovo je u skladu sa njihovim očiglednim uzorima u vidu ranijih Cannibal Corpse, te bendova sličlne generacije poput Broken Hope pa i Monstrosity. Vrlo je osvežavajuće čuti OSDM bend koji nije ceo svoj raison d’ etre sveo na obožavanje Gravea i starih Šveđana a koji pritom ima i veštinu i znanje. Tople preporuke:

 

https://heritage6.bandcamp.com/album/descent-to-darkness

 

 

Teksašani Yig, pretpostaviću inspirisani Lovecraftom, na svom prvom, istoimenom EP-ju prže vrlo solidan brutalni death metal sa blagim naklonima metalcoreu u nekim pesmama, najviše u domenu dualnog pristupa pevanju. Kako svaka pesma ima nešto drugačiji miks, slutim da je ovo snimano u različitim studijima (ili „studijima“) a moguće i u drugačijim momentima u životu benda pa se negde čuje veća naklonost klasilčnom brutal death zvuku a negde promakne malo više metalcore elemenata. No, u osnovi ovo je vrlo zdrav, energičan, brutalan zvuk koji ne gubi vreme na „atmosferu“ i kojekakve introe nego bije u čelo sa apetitom. Zvučno, ovo je skoro na demo nivou ali s obzirom na agresivnost muzike, ta sirovost zapravo ne smeta. Lepo mi je leglo:

 

https://yightx.bandcamp.com/album/self-titled

 

 

Za još odličnog brutal death zvuka valja se okrenuto prvom demu kalifornijskih Katholik. Fons El Origo sadrži tri pesme brutalnog ali tehnički kvalitetnog prebijanja i mada Katholik ne izmišljaju ništa novo što već nismo čuli u brutal-tech-death istoriji, oni ipak impresioniraju ekspertizom i kvalitetom. Dakle, puno blastbitova, harmonskih eksperimenata, zvonkog, agresivnog basa, sve u jakom mada, po prirodi stvari prilično glasnom miksu. Ako volite ovakvu muziku, Katholik češu svrab za sve pare:

https://katholik.bandcamp.com/album/fons-et-origo

 

Interesantan progresivni ili makar „svemirski“ black-death metal donose Hexeth iz Montreala na svom drugom albumu, Intervalk. Hexeth imaju vrlo solidne sviračke sposobnosti i zdrav pristup pisanju pesama i aranžiranju tako da deluju autentično eksperimentalno i „tuđinski“ a da se opet svira ozbiljan, agresivan metal, čime je još više problem to što je ovo album koji zvuči kao da ga slušate iz druge sobe. Možda je bolje kad se kupi neka lossless  varijanta ali ovo što se čuje na Bandcampu je toliko usrednjeno i utanjeno, kao da ga slušate na tranzistoru iz sedamdesetih. Šteta jer pričamo o vrlo intrigantnoj, višeslojnoj, smeloj ploči ekstremnog metala:

 

https://hexeth.bandcamp.com/album/interval

 

 

20 Buck Spin su prošle godine objavili nekoliko albuma za pamćenje a ove godine lagano kreću, eto, tek polovinom Marta. Ali kreću opasnim trećim albumom njujorškog black/ death sastava Ruin Lust. Već sam mnogo puta hvalio njujorški blek metal, a Ruin Lust ga mešaju sa izvrsnim, masivnim old school death zvukom za zapaljiv koktel brzine, ekstremne sirovosti, ali i težine. Choir of Babel je agresivna ploča ali za 20 Buck Spin (tipično) lišena blek metalskih stilizacija i gubljenja u nekakvim igranjima fantazijskih uloga. Ovde se, da tako kažem, ćuti i radi mada, naravno da se ne ćuti nego da se vrišti i brunda za sve pare, ali bend nema nikakve barokne ambicije i njihove kompozicije su posvećene fokusiranju na brutalnost i agresiju.  Iako je to ponekad i teško izdržati u jednom cugu, zvuk je ovde vrlo gust, vrlo monolitan, Ruin Lust nude (opet tipično) 20buckspinovsku ozbiljnost u pristupu old school death metal materijalu koji se ovde spojen sa black metal brzinom uzvitlao do neba i polomio ga. Obavezno:

 

https://listen.20buckspin.com/album/choir-of-babel

 

No, meni najbolji album ove nedelje dolazi od izdavača sa Floride, pouzdanih Unique Leader, naravno. Mada je bend, opet, iz Njujorka. Afterbirth su me potpuno blajndsajdovali sa svojim drugim albumom, Four Dimensional Flesh, objavljujući najbolju death metal ploču koju sam čuo ove godine i uspevajući da spoje moćni, ubedljivi brutal death metal sa naučnofantastičnim senzibilitetom, a bez skretanja u očigledne „progressive“ ili tech-death prečice koje se obično vezuju za ovakvu tematiku (videti pod Artificial Brain, Vector ili, dakako, Blood Incantation). Afterbirth su po zvuku zapravo bliži sirovom, da ne kažem „seljačkom“ , skoro pa sleming death metalu, sa grizlijevskim grlenim vokalom i insistiranju na rafalnim blastbitovima u kojima bubnjar udara rajd činelu pravo u sisu ne bi li naglasio svaki udarac najviše što može. Ovo bendu daje jednu organsku, vitalnu dimenziju koja tipično nedostaje bendovima što se pale na progresivniji, tehničkiji death metal i fino uokviruje kompozicije koje su, a tu dolazimo do preokreta, zapravo prilično progresivne i nude interesantan spektar dinamika i harmonija a da se bazična brutal death matrica nikada ne napusti, niti izda. Afterbirth, praktično, kao da su ušli u moj mozak i našli u njemu ono o čemu stalno maštam i onda snimili album po tom predlošku, kombinujući ambiciozan, istraživački progresivni metal koji se ne isrcpljuje u „žanru“ nego smelo eksperimentiše sa pristupima (slušajte interludij „Girl in Landscape“) sa uništivačkim brutal death metal prisikom od petsto kilopaskala. Unique Leader su izdali jedan od meni najomiljenijih death metal albuma prošle godine (Organectomyjev Existential Disconnect) a čini se da su sa ovom pločom, evo, već u Martu istakli kandidaturu za album godine. OBAVEZNO:

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/four-dimensional-flesh

Video igre: Fire Emblem: Three Houses

Ima određene simbolike u tome što sam Fire Emblem: Three Houses završio, posle solidnih 62 sata igranja,  baš na Međunarodni dan žena. Ovo je igra u kojoj je rodna ravnopravnost, što se kaže, front end senter, sa mogućnošću da igrač igra kao žensko ili muško, bez ikakve razlike u statistikama ili sposobnostima, sa glavnim antagonistom koji je žensko, u svetu koji je kreiralo božanstvo takođe ženskog pola. Kao bonus, u grani priče koju sam odabrao kao „svoju“ (makar za ovaj prvi prelazak), frakcija kojoj sam se priklonio takođe je bila predvođena od strane jedne žene, otresite, racionalne, ali strastvene i duhovite mlade žene koja je ne samo na svoja pleća preuzela vođenje velike države, a samo što je zakoračila u dvadesete godine, već je i pokrenula veliki i, da se razumemo, prilično krvavi rat da bi svoju i okolne zemlje oslobodila vekovnog opresivnog uticaja eksploatatorske ideologije maskirane iza floskula o religijskoj čistoti i spasenju.

Fire Emblem: Three Houses je šesnaesta igra u dugovečnom Nintendovom serijalu i nesumnjivo jedna od najboljih, a činjenica da se dešava u svetu u kome je religija dokazano STVARNA – tokom igranja igrač ne samo što svedoči čudima i sam razvija određena onostrana svojstva, već ima i direktan verbalni kontakt sa kreatorkom – a da opet vrlo ubedljivo pokazuje da samo zato što je stvarna ne znači da je oportunisti neće odenuti u laži, poluistine i manipulativni govor ne bi li zadržali moć a raju pacifikovali i iskorišćavali, ta činjenica oslikava zreo, osvešćen pristup ne samo narativu već i čitavoj ovoj igri od strane njenih autora. Na kraju krajeva, u ovoj se igraonici igramo od 1990. godine, kao da kažu u Nintendu, red je da isprobamo nove stvari.

Sa svojih dva i po miliona prodatih primeraka Fire Emblem: Three Houses je vrlo komercijalan taktički RPG,  igra koja pokazuje da se Nintendo nalazi u prilično komfornom položaju u ovom trenutku, sa tradicionalnim teškašima u vidu sržnih Mario, Pokemon i Zelda igara koje biju preko petnaest miliona komada, ali gde i relativni marginalci poput Astral Chain ili Tropical Freeze nemaju problem da prodaju više od milion primeraka. Kad se setimo da je Fire Emblem pre manje od jedne decenije bio serijal na zalasku, te da je igra za 3DS  iz 2012. godine, Fire Emblem: Awakening, bila poslednje „Ura!“ za studio Intelligent Systems, ne možemo a da se malo ne nasmešimo i pomislimo kako ima nečeg u istrajnosti i veri u sebe i ono što pravite. Pre Awakeninga, Fire Emblem je imao cenjen i solidan Wii naslov Fire Emblem: Radiant Dawn koji je ipak bio namenjen pre svega taktičkim aficionadosima i potencijalnu širu publiku na dobro prodavanoj konzoli uspešno držao na distanci svojom velikom težinom. Studio je, verovatno u skladu sa malo razočaravajućom prodajom ove igre sledećih nekoliko godina dobijao na vremenu praveći rimejkove starih Fire Emblem igara za DS i 3DS a Awakening je trebalo da bude labudova pesma, poslednji juriš preko ničije zemlje u koji će studio uliti srce i dušu i iskoristiti u njemu sve ideje koje su se nakupile za pola decenije.

Awakening je, na kraju, pogledao bog i njegov visoki kvalitet i jedna opipljiva strast sa kojom je igra napravljena srećno su se ukrstili sa blagom renesansom poteznih, taktičkih igara u savremenom mejnstrimu pa je serijal od te tačke na dalje praktično procvetao, nudeći sve raskošnije naslove, što u sržnom serijalu (gde smo zapravo dobili samo jednu novu igru i jedan odličan rimejk stare igre) što sa strane, kroz Fire Emblem Warriors spinof, krosover sa Shin Megami Tensei (u vidu Tokyo Mirage Sessions #FE) i neprebrojna Smash Bros. kameo pojavljivanja. Three Houses je, dakle, posle punih 29 godina od originalnog Famicomovog Fire Emblem: Shadow Dragon and the Blade of Light, prva igra u sržnom serijalu napravljena u visokoj definiciji i jedan moderan, udoban hit za mlado, staro, žensko, muško i sve ono između, igra koja se može igrati satima u kontinuitetu ali i u koju se može uskočiti na petnaest minuta u toku jednog dana a da opet znate da ste učinili nešto smisleno i korisno za svoju karijeru vojskovođe i nastavnika ratnih veština. Stavljanje ovakve igre na Switch, razume se, je opet odlična pogodnost jer Three Houses sa svojom rutinom usklađenom sa školskim kurikulumom prosto poziva da ga igrate „usput“, dok radite nešto drugo, noseći konzolu sa sobom i uskačući na koji minut da popijete čaj sa nekim od svojih učenika, odradite trominutni turnir u mačevanju ili upecate neku ribu od koje ćete docnije spremiti obrok koji podiže neku od statistika čitavog odreda do kraja tekućeg meseca, eventualno da odradite neku kraću, lakšu borbu protiv bandita koji pljačkaju provincijska sela i koje će disciplinovana vojna jedinica sveže napaljena da pokaže šta je naučila na obuci zbrisati kao od šale, a da ćete teške, presudne borbe i za njih vezane pripreme koje se tiču pojačavanja veza između likova igrati kada budete imali nekoliko slobodnih sati i televizor visoke definicije na raspolaganju.

Intelligent Systems su toliko dugo radili igre za prenosne konzole da im je u proizvođenju prve prave konzolne igre u ovoj deceniji bila potrebna eksterna pomoć pa su kolege iz Koei Tecmoa – a koje su već pravile Fire Emblem Warriors – ovde upisane kao ko-developeri, no, s druge strane, Intelligent Systems su toliko dugo radili igre za prenosne konzole da je Fire emblem: Three Houses pravo remek-delo mikromenadžmenta vremena i resursa, igra koja vrlo namerno svoj narativ i njemu odnosnu strukturu igranja oblikuje oko mesečnih ciklusa gde se poslednjeg dana u mesecu po pravilu dobija krešendo u vidu presudne, po narativ prelomne bitke, dok se ostatak vremena igrač za ovaj pančlajn priprema trudeći se da svoje jedinice obuči, opremi i psihološki pripremi na najoptimalniji moguć način.

Kako to već ume da bude, ako ste određenog psihološkog profila, volite min-maksovanje i ceđenje svake kapi statističkih poboljšanja iz impresivno prepletenih matematičkih sistema igre, Three Houses će za vas biti ispunjenje vlažnih snova, idealni „Spreadsheet – The Game!“ u kome ćete svaki budni trenutak tokom svakog slobodnog dana koji imate (u igri) iskoristiti na najefikasniji moguć način, pažljivo proučavajući profile svojih vojnika, planirajući njihovu ratničku budućnost i onda razvijajući višestepene akcione planove koji će ih pretvoriti u hodajuće ubilačke mašine, strah i trepet bojišta i vredni resurs za koji ćete preduzeti svaku meru predostrožnosti da ga ni slučajno ne izgubite u nekoj borbi. Fire Emblem igre su od početka stavljale veliki akcenat upravo na likove i njihovu socijalnu funkciju – već prva igra je imala permadeath kao jednu od najznačajnijih karakteristika čime su njeni likovi dobijali na vrednosti i izdvajali se od uzajamno zamenjivih likova iz drugih taktičkih igara – i u poslednjih nekoliko naslova ovo je razvijano u sve smelijim smerovima. Three Houses nema u sebi generacijsku mehaniku gde uparivanje likova može doneti na svet njihovo potomstvo koje ima određene nasledne karakteristike – kao što je imao Awakening – a ovo je jer se igra događa u kraćem vremenskom periodu i ponovno korišćenje trikova sa putovanjem kroz vreme bi delovalo maniristički, ali Three Houses vrlo prominentno insistira na tome da se međusobni afinitet likova valja pažljivo kultivisati kroz brojne socijalne aktivnosti i da će ovo imati opipljivog efekta na to kako se na kraju odvijaju bitke na bojištu.

Strukturalno, Three Houses je još jedna od igara modernog doba u kojoj se, bez ikakve sumnje pod uticajem Atlusovog serijala Persona i njegovog sve većeg komercijalnog uspeha i kulturnog, jelte, kašea, događaji vrte oko škole. Glavni junak, ženskog ili muškog pola, na početku igre pripadnik ekipe plaćenika koja radi časne poslove diljem fantazijskog kontinenta Fódlan, vrlo će brzo, sticajem okolnosti, biti regrutovan u manastir Garreg Mach da tamo bude jedan od akademskih nastavnika.

Garreg Mach je, jasno, pored toga što je sakralno mesto, i mesto učenja, kako je to već i umelo da bude u srednjem veku koga Fire Emblem igre fantazijski spufuju, i u ovom slučaju je u pitanju vojna akademija na kojoj se uglavnom deca vlastele iz okolnih kraljevstava, vojvodstava i saveza manjih teritorija podučavaju ratničkim veštinama. Intelligent Systems ovde postižu vrlo uspeo „školski“ senzibilitet pokazujući kako deca iz porodica i kneževina koje su, neretko, međusobno ratovale, često i u sasvim bliskoj prošlosti,* veoma prirodno ulaze u akademski ambijent, prepoznaju da je sticanje obrazovanja (koje nije samo stvar ratne strategije već i diplomatije, filozofije itd.) značajno i na pojedinačnom, ali i na širem, civilizacijskom planu i da će njihovo upoznavanje jednih sa drugima i kovanje veza tokom studiranja biti presudno za to kako će sledećih nekoliko decenija istorije Fódlana biti ispisano.
*Jedan od tekućih podzapleta tiče se upravo činjenice da je otac jednog od studenata ubio oca druge studentkinje i da je on mesecima anksiozan jer se plaši da će njena trauma definisati njihov odnos za sva vremena. U jednom vrlo lepom narativnom luku koji ovo dvoje dobijaju pokazuje se da porodično nasleđe nije nužno i neizbežna sudbina pa me je činjenica da su ovo dvoje završili vrlo bliski posle rata veoma dirnula.

Ovo, dalje, veoma uspelo biva raspredeno u veći narativ o ratu za Fódlan u kome se sada tri frakcije bore oko sukobljenih ideoloških i teritorijalnih pogleda na tu buduću istoriju i igra pametno unovčava ulaganje u veoma low-key, čak relaksirani „školski“ ambijent sa početka koji se u drugom delu kontrastira sa ratovanjem koje više nije tek uzbudljiva primena teorije naučene u školskim klupama tokom čarki sa šumskim razbojnicima i nadobudnim piratima, već ozbiljan sukob armija u kome dojučerašnji školski drugovi, sada sazreli i formirani kao ličnosti sa sopstvenim filozofijama, lojalnostima i ideologijama, jurišaju jedni na druge predvodeći svoje vojske.

Intelligent Systems su u poslednjoj sržnoj Fire Emblem igri (Fates za 3DS) već imali priču koja se odvija iz tri perspektive i potrebno je tri puta odigrati kampanju da biste videli sve, a u Three Houses ovo je osnova narativa – sugerisano već i podnaslovom, jelte – pa je prva velika odluka koju treba doneti baš ta koju od tri velike plemićke kuće i za njih vezan „razred“ u Garreg Mach akademiji želite da, u ulozi razrednog starešine, uzmete kao svoju. U početku ovo znači da imate svoju ekipu učenika i da, razgovarajući sa učenicima i iz drugih razreda, možete, ako ste sa njima iskovali dovoljno jake socijalne veze (putem pronalaženja predmeta koje su izgubili, davanja poklona u skladu sa njihovim afinitetima a koje saznajete kroz razgovore itd.) i neke od njih regrutovati za svoj tim, a što će kulminirati velikim manevrima na kojima se tri kuće, putem tri razreda, nadmeću da pokažu čiji su studenti najbolje savladali gradivo, ali će dalje, kako se dublji zaplet bude razvijao, i kako bude postajalo jasno da političke intrige iza kulisa neće dopustiti tek odrasloj mlađariji da dugo ostanu nedužna studentarija, biti neophodno i da se donesu neke prelomne odluke o tome kome zapravo igrač, na osnovu ideologije ali i dotadašnjih afiniteta prema ovom ili onom liku (u glavi igrača, ne u statističkom smislu), želi da zaista bude lojalan.

Ova prelomna tačka u narativu je lepa kulminacija dotadašnjeg zapleta sa nekim tipično anime-predimenzioniranim preokretima, ali i ubedljivom primenom poslovice o čekiću kao jedinoj alatki koju imate i tome da onda sve izgleda kao ekse, pa prikazuje ideju da kad se neko sprema za rat i vlast, pa makar mu mir bio prva stvar na umu, rata najverovatnije mora biti. Igra pravi ozbiljne premete unazad da, i nakon što studenti diplomiraju a mir pređe u višegodišnji rat, očuva mesečni ritam aktivnosti i zadrži uglavnom iste načine na koje igrač obučava svoje jedinice i priprema ih za nova iskušenja i mada je ovo udobno jer samo nastavljate ono što ste i do sada radili, pomalo sam i zažalio što autori nisu imali načina da malo radikalnije pretumbaju formulu.

Hoću da kažem, posle šezdeset sati u prvom prelasku, svestan sam da bi mi za potrebe upoznavanja sa „čitavim“ narativom bilo potrebno još minimalno 50-60 časova da istražim druge dve grane priče, pripovedane iz perspektive druge dve kuće. Da ne pominjem da i u okviru jedne grane priče ima momenata prelomnih odluka koje radikalno menjaju smer u kome će se ona odvijati. Drugim rečima, iako je narativno, Fire Emblem: Three Houses, izvanredno izdašna igra (pogotovo jer nam ne naplaćuje odvojene grane priče odvojeno, kao što je, avaj, radio Fire Emblem: Fates), mehanički, ne bi mu škodilo malo više raznovrsnosti u drugoj polovini narativa, pogotovo ako ćete tu drugu polovinu ponovo igrati još barem dvaput.

Ne da ovo nije raznovrsno u startu, Garreg Mach je mesto na kome se mnogo toga može raditi i kada niste na časovima – a to je tipično jedan dan nedeljno, vikendom – imate svu silu stvari koje treba da odradite kako biste bili sigurni da vaši vojnici u sledeću borbu stupaju sa najbolje moguće pozicije. Oružje korišćeno u prethodnim bitkama se troši pa valja zanoviti stokove ili ga odneti kod kovača da se popravi ili prekuje u novu, snažniju formu. Da biste ovo mogli da uradite, potrebni su vam novac i materijali. Materijale kupujete od posebnog trgovca na marketu a novac zarađujete ratovanjem, ali i prodavanjem ulovljene ribe ili izlovljenog mesa, posebnih biljnih čajeva koje uzgajate u lokalnom plasteniku (i koji opet imaju čitav podsistem odabiranja semena, humusa i čekanja nedelju dana da biljke izrastu dovoljno da se mogu ubrati) ili poklona koje ste dobili rešavanjem opcionih misija ili ih pronašli na zemlji. Studenti, naravno, brže napreduju u učenju ako su motivisani pa im motivaciju možete podizati već pomenutim pronalaženjem izgubljenih ličnih predmeta i davanjem adekvatnih poklona (mada će svaki poklon doneti rast motivacije, odgovarajući pokloni će je mnogo više nazidati), ali i odgovaranjem na njihove dileme koje anonimno ispisuju na papirićima i ubacuju u kutiju sa pitanjima, zajedničkim obedovanjem, pevanjem u crkvenom horu…

Kada do učenja dođe, igrač opet ima punu slobodu da oblikuje svoje studente u skladu sa sopstvenom strateškom vizijom. Ovde motivacija igra presudnu ulogu jer viša motivacija podrazumeva veći broj lekcija koje student može da pređe u toku jedne nedelje a što će opet značiti više poena osvojenih u savladavanju određene veštine. Ove su veštine, opet, određene klasom koju studenti imaju (relativno uobičajena podela na više vrsta ratnika na daljinu ili blizinu i nekoliko vrsta magova) ali se klase, u skladu sa preferencama mogu i slobodno menjati, čak, pred svaku borbu ako tako poželite, a čime se može kompenzovati eventualni gubitak neke vredne jedinice u prethodnoj borbi.

Naravno, slobodno menjanje klase menja i vrednosti atributa likova (brzine, okretnosti, snage, sreće itd.) a što opet može doći u koliziju sa veštinama koje su kod konkretnog lika razvijane mesecima, pa iako okretnog asasina možete pretvoriti u teškog oklopnika uz srazmerno malo napora, uvek postoji pitanje toga koliko će se ova jedinica brzo ili sporo kretati po bojištu, koliko će umeti da koristi mač ili sekiru itd. itd. itd.

Hoću da kažem, ovo je sistem sa mnogo pokretnih delova i Intelligent Systems su ovde igraču stavili u ruke mnogo slobode, više nego i u jednoj prethodnoj igri. Karakteristični „weapon triangle“ iz starih Fire Emblem igara (uprošćeno: mač pobeđuje sekiru, sekira pobeđuje koplje, koplje pobeđuje mač) je odbačen za račun organskijeg odnosa tipova oružja i vrsta jedinica a za šta je zaista bilo krajnje vreme s obzirom na to koliko su jedinice koje koriste ofanzivnu magiju ili lukove i strele vremenom postale važne u Fire Emblem igrama.

Sloboda, naravno, obavezuje i, pogotovo ako je igrač manje iskusan, može da se desi da razvija likove u takvom smeru da njihove prirodne prednosti anulira a da sebe dalje ekonomski dovede u situaciju da ne može da ojača ono što je ojačati potrebno. Ovo je naročito rizik kod igrača koji su više privučeni socijalnom dimenzijom igre – simulatorom koledža, jelte – i koji će vreme što imaju na raspolaganju vikendima trošiti na likove koji su im simpatični, a kojima je motivacija možda već dovoljno visoka, zanemarujući dugoročnije strateške implikacije na sastav borbene jedinice u kojoj možda neće postojati dovoljan balans ofanzivnih i defanzivnih vojnika, boraca na daljinu i tenkova itd.

Igra, doduše, nastoji da ovo kompenzuje na nekoliko načina. Jedan je da, pošto je ovo ionako igra koja se veliki deo vremena odvija u menijima, postoje opsežne i dosta jasne instrukcije o skoro svemu što u menijima možete da uradite pa tako, recimo, promena klase ili tipa bataljona kojim jedinica komanduje u borbi ima jasno numerički i kolorno obeležene pozitivne i negativne promene koje će ovo doneti, motivacije su prikazane jasnim skalama i samorazumljivim emotikonima i, generalno, Intelligent Systems ovde opravdavaju svoje ime i pretvaraju nešto što bi moglo biti košmarna procedura češljanja tabela i poređenja vrednosti u različitim kolonama i redovima u udobnu, ne suviše opterećujuću igru sa raznim brojevima i slikama koja što duže igrate postaje sve intuitivnija.

Druga vrsta kompenzacije je možda za nijansu kontroverznija jer je Fire Emblem: Three Fates daleko najlakša Fire Emblem igra u ovih trideset godina postojanja serijala. Generalno, Fire Emblem se od početka od drugih taktičkih igara svoje generacije (poput ikoničkog Seginog Shining Force serijala koji je dve godine mlađi od prve FE igre) izdvajao upravo insistiranjem na permadeath mehanici i potrebi da igrač planira svaki naredni potez uz veliku svest o mogućim kataklizmičnim posledicama, pa i da, ako je žrtvu sasvim neophodno napraviti, u glavi ima analizu implikacija koje će ovo doneti za ostatak igre. Awakening je već omogućio igranje u modu koji nema permanentnu smrt za likove, a Three Houses ovo ponavlja, omogućujući igraču da igra klasični mod u kome poginule jedinice više ne postoje u igri, ili „casual“ mod u kome se jedinica nakon pretrpljene štete samo povlači sa bojišta i nije dostupna do kraja bitke ali će već za sledeću bitku biti spremna i u punoj formi.

Velim da je ovo donekle kontroverzno ne zato što sam hardkor tradicionalista već jer mi se čini da su Intelligent Systems ovde mogli da naprave nešto nijansiraniji sistem, negde između klasičnog i kežual pristupa, u kome bi pad jedinice u borbi imao određene posledice ili makar cenu. XCOM igre su, recimo, jedinice ranjene u borbi činile nedostupnim nekoliko sledećih nedelja dok traje oporavak, a Three Houses je mogao da ima čitavu lepezu „kazni“, od gubljenja svih iskustvenih poena koje je jedinica stekla ako padne u borbi (a koji se inače prilično izdašno stiču tokom borbe i nije bila retkost da čak i pri kraju kampanje neki od mojih likova dvaput napreduju na sledeći nivo tokom samo jedne bitke), preko umanjivanja motivacije pa do novčanih penala koje je ovo moglo da podrazumeva.

Mislim, sad se ja igram amaterskog dizajnera igara, a to ne biva, ali je fakat da je Three Houses srazmerno laka igra. Najniži nivo težine se ovde naziva „normalnim“ i namenjen je igračima sa manje iskustva i upravo u vezi sa izborom nivoa težina imam i najveću dilemu vezanu za igru. Naime, ovde na jelovniku imamo jedno dosta komplikovano pitanje imajući u vidu koliko je Three Houses dugačka igra: igranje na „Normal“ podrazumeva manje agresivne neprijatelje koji su koji vrlo retko koriste specijalne sposobnosti i sopstvene Gambit napade (koji su vezani za bataljon što ga trenutno koristite i mada ne nanose nužno ogromnu štetu, sprečavaju protivnika da izvede kontranapad), kao i veliki broj iskustvenih poena koji se dobijaju u borbi, te mogućnost beskonačnog ponavljanja opcionih sukoba sa banditima a čime se novac, oprema i iskustvo mogu skupljati praktično bez ograničenja. Ovo znači da igranje na „normal“ kreira manje uzbuđenja uz duži ali dosadniji prolazak kroz kampanju. S druge strane, igranje na „hard“ je ono „pravo“ – likovi sporije napreduju po nivoima, neprijatelji koriste specijalne napade i agresivniji su, nema „besplatnih“ borbi – ali činjenica da će zbog pogibije ovih ili onih likova igrač gotovo sigurno mnoge borbe počinjati iz početka (za razliku od Awakening, ovde nema snimanja usred bitke i jedino možete napraviti bukmark nakon kog izlazite iz igre i koji se posle sledećeg učitavanja automatski briše) znači i da će kampanja i ovde možda trajati jednako dugo samo što će na časovniku u igri stajati manji broj sati jer se neće računati ponovljeni pokušaji.

Drugim rečima, da kampanja traje desetak sati, igranje na bilo kom nivou težine, pa i menjanje na viši nivo (koje je moguće, ali nije moguće vraćanje na niži) u toku kampanje bi bilo uzbudljivije i primamljivije i, pogotovo sa činjenicom da se „ceo“ narativ vidi tek posle tri prolaska kroz kampanju, više bi mamilo na ponovna igranja. Ovako kako jeste, sa bar stotinak potrebnih sati da se vidi „sve“, i činjenicom da između borbi stalno radite iste stvari a da to, uz sve uključene udobnosti (teleportovanje između delova mape, završavanje priličnog dela poslova direktno iz menija) oduzima dosta vremena, Fire Emblem: Three Houses ima određenog sala koje moglo biti skinuto malo nijansiranijim pristupom dizajniranju težine i izazova, pa i automatizacijom određenih aktivnosti. Ovako, igra dopušta automatizovanu poduku studenata svake nedelje ali i dalje morate „pešački“ odraditi vikend-aktivnosti koje im podižu motivaciju a one oduzimaju i ubedljivo najviše vremena. I, da bude sasvim jasno: iako su te aktivnosti superšarmantne, prema kraju kampanje sam već prilično stenjao pred svaki vikend u igri svestan da ću morati da pecam, da sedim na čaju sa kolegama, da kupujem mamce za posebnu vrstu ribe potrebnu mi da spremim obroke koje želim (a koji će mojoj vojsci povećati atribute tako da se lakše izmiču neprijateljskim napadima i imaju višu učestalost razornih kritičnih napada), da opravljam oružje kod kovača, jedan po jedan mač i sekiru, i luk, da zanavljam bataljone. U takvim trenucima sam mislio da bi bilo lepo da igra ima još jedan nivo, metanivo takoreći, menadžmenta resursa gde bih mogao da zadam makroe koji će automatski prodavati određenu klasu predmeta, automatski kupovati materijale, popravljati oružje i zanavljati bataljone, kako bih lakše protrčao kroz aktivnosti koje sam toliko puta već uradio u igri.

Svakako, ako igrate na višem nivou težine i, pogotovo ako igrate klasični mod, sa permadeathom, ovo će vas i naterati da igrate uz mnogo više pažnje posvećene svakom detalju, gde ćete veoma paziti da vam likovi građeni tokom 30 ili 40 sati ne poginu u borbi, gde ćete svaki sledeći potez planirati sa usredsređenošću šahiste koji razmišlja nekoliko poteza unapred i vizualizovanjem mogućih ishoda i implikacija po sve ostale likove na bojištu. Ovde svakako pomaže što se pažnja u dijazniranju interfejsa i signalizacije koju igra ima izvan borbe prenosi i na taktički displej pa su borbe, iako udobno poznate ako ste igrali ijedan Fire Emblem naslov iz serijala, izuzetno ugodne za upravljanje, sa jasnim ukazivanjima na rizike koje preuzimate pozicioniranjem jedinica na određene kvadrate u mreži, jasnim procenama koliko će ko štete kome naneti u razmeni vatre, te mogućnošću vraćanja poteza unatrag sve dok niste pritisnuli dugme za napad kojim se „potvrđuje“ sve što ste prethodno odabrali (pozicija, vrsta napada, oružje koje ćete koristiti). Relativno brzo nakon početka igre dobijate i „divine pulse“, mogućnost ograničenog ali prilično izdašnog „premotavanja vremena unazad“ a koje vam kompenzuje nemogućnost snimanja pozicije u borbama time što dopušta vraćanje veliki broj poteza unazad.

Drugim rečima, Three Houses je igra koja apsolutno želi da trijumfujete na osnovu svoje pameti i snalažljivosti. Generator slučajnih brojeva igra određenu ulogu i određeni napadi će promašivati čak i ako mislite da su statistike apsolutno na vašoj strani, ali ovo nije toliko čest slučaj da bi frustriralo a sa druge strane podseća na potrebu da uvek imate rezervni plan i da ulaganje u bafove koje daju obroci pre bitke, ali i u bafovanje na samom bojištu koje dobijate od određenih magijski orijentisanih likova može značiti razliku između pobede i poraza. Utoliko, do kraja igre sam se nervirao što moja, inače izvanredno korisna snajperistkinja Bernardette, povremeno promaši hitac koji niko drugi ne bi promašio, ali me je i dalje mrzelo da prsten koji poboljšava preciznost skinem sa Hubertove ruke i dam ga njoj jer je njen procenat pogodaka i fatalnih hitaca i ovako bio sumanuto visok, pogotovo kada je otključala Hunter’s Volley, dvostepeni napad sa dve strele. Huberta sam, da ironija bude veća, koristio znatno manje prema kraju kampanje na ime njegove relativne sporosti na bojištu (iako sam upotrebio magijski predmet da mu permanentno uvećam brzinu), ali su momenti kada je imao priliku da koristi svoju ofanzivnu crnu magiju u nekim od poslednjih borbi, bili obeleženi stopostotnom preciznošću pa je Hubert u skladu sa svojom prirodom mračnog velikog vezira iz senki koji se ne guzi mnogo u javnosti ali rešava stvar iz pozadine, bio presudni faktor.

To što sam imao ovakvu slobodu da ne dotegnem svaki šraf do pucanja svedoči o relativno relaksiranoj prirodi ove igre a opet je ovo refleksija činjenice da je Nintendo, vrlo verovatno i svesno, igru pravio da zadovolji i taktičke veterane ali i „kežualniju“ publiku koju je više privukla interesantna priča o politici i sa mnogo dobrih likova, te mogućnost izgradnje čvrstih veza među tim likovima (koju je na kraju moguće i krunisati brakom) kroz brojne dijaloge. Three Houses tako ima i jednu vrlo opipljivu dimenziju vizuelne novele sa jako mnogo dijaloga među mnogo likova i ovde se vidi ogroman napredak napravljen u odnosu na Awakening gde je većina dijaloga izvan centralne priče bila posve trivijalna. Three Houses, naprotiv, veoma mnogo polaže na psihologiju i karaktere svojih likova, njihove lične istorije, traume, ambicije i dijaoizi među njima su instance u kojima se likovi suočavaju sa sobom i drugima, rastu i menjaju se. Ovo je vrlo dobro odmeren „simulator socijalizacije“ koji igri, izvan ratničke dimenzije, daje čitav jedan sloj privlačnosti zanimljiv i publici koja ne bi nužno bila privučena svirepom simuliranju rata, a kako su dijalozi, bez obzira na određeni fantazijsku pompeznost (koja, uostalom, ide po definiciji uz Anime-kvazi-srednjevekovlje koje ovde imamo na jelovniku) zapravo napisano veoma dobro i daju uverljive portrete likova, moram da priznam da je bilo pravo uživanje gledati kako mladi, neiskusni studenti postaju prekaljeni ratni veterani i da je Nintendov eksperiment sa „Persona-lizacijom“ Fire Emblema prilično uspeo. Teksta je ovde mnogo, da, ali opravdano mnogo jer igra ispituje i lične dimenzije svoje postavke – sa likovima koji imaju određene traume iz detinjstva, nacionalističke ponose, ili prosto, jak seksualni nagon – ali i socijalne. Pogotovo je, recimo interesantna tenzija između dece vlastele koja studiraju na Garreg Mach akademiji, i dece bez plemenitog porekla koja se tu takođe obučavaju za vojskovođe, te kako se sve to upliće u širi narativ koji se bazira na ideološkoj platformi jednog od likova da autoritet zasnovan na nasleđivanju vodi čitav kontinent u pogrešnom smeru i uopšteno govoreći je – duboko nepravičan.

I lepo to bude. Već to kako je pomenuta Bernardette od socijalno potpuno rekluzivne devojčice (koja bukvalno odbija da izađe iz svoje spavaonice izvan termina za predavanje) postala strah i trepet bojišta, snajperista koji skida neprijateljske glave iz ogromne daljine i rešava bitku pre nego što mačevi uopšte udare u štitove je bio izvor masivnog zadovoljstva tokom igranja, ali i to u kakvu je rasnu državnicu i ratnicu izrasla Edelgrad (zbog koje sam i odabrao Black Eagles kao kuću kojoj sam se priklonio), koja prema kraju kampanje i najteže udarce gvožđa prima na veliki štit uz radost i podsmevanje protivniku i uzvraća razornim kontranapadima, kako je lepuškasti Ferdinand postao moćni vitez na konju, ali i kako je Gaspar, mladi plemić bez mogućnosti da nasledi presto zahvaljujući tome što ima starijeg brata, sebe pronašao u besomučnom treningu i pretvorio se u silovitog borca sa sekirom u rukama.

Možda je najveći moj utisak o tome šta se na polju same borbe izmenilo u odnosu na starije Fire Emblem naslove to koliko je prelazak sa weapon triangle osnove na slobodniji sistem zapravo razumno prioritizovao borbu na daljinu. Igra ima jedinice koje mogu da lete i za koje prelazak prirodnih prepreka ne predstavlja izazov, a lukovi i strele i magija su veoma značajni aseti u borbi ako se ispravno koriste. Na samom kraju kampanje sam imao svega četiri borca koji su redovno napadali oružjem za borbu na blizinu (od kojih je jedan, zapravo, imao i mogućnost magijskog napada i nju koristio daleko više u finalu) dok je ostalih osmoro koristilo lukove i strele, ali i ofanzivne i defanzivne magije. Igra je vrlo dobrodošlo detaljna i kompleksna u tome ko kada koga i odakle može da napadne i ko napad i kako može da uzvrati pa je jurišanje na orijaške demonske zveri sa ogromnim zalihama zdravlja i area of effect napadima bilo zadovoljstvo planirati, sa napadima iz daljine da neprijatelja načnu i pritrčavanjima da ga likovi sa sekirama, kopljima i mačevima dovrše silovitim specijalnim napadima pre nego što uspe da uzvrati. Dodatno, pošto igrač tokom igranja stiče afinitete mnogo više likova nego što mogu da „stanu“ u jedinicu koju vodi u borbu, neki od njih mogu biti raspoređeni kao ađutanti drugim likovima i ovo kreira zanimljive kombinacije gde, recimo, veoma ofanzivno nastrojen lik dobija i mogućnost automatskog lečenja posle nekih poteza a lik sa mačem posle svpog napada možda dobije i gratis napad magijskog lika koji mu služi kao ađutant.

Dakle, uživao sam u Fire Emblem: Three Houses iako imam određene rezerve u odnosu na to kako su Intelligent Systems dizajnirali nivoe težine a što je opet, posledično, dugačku kampanju učinilo monotonijom nego što bih idealno voleo. U odnosu na, recimo, XCOM 2 sa kojim ova igra deli dosta karakteristika, vidno je koliko su Firaxis znoja prolili da igraču bude teže da napreduje kroz igru ali da se efekti napretka jače osećaju – u Three Houses, sam, recimo, već na prvoj četvrtini kampanje imao najjača dostupna oružja pa u tom pogledu nisam imao čemu da se radujem kako su meseci prolazili a moji studenti napredovali po nivoima.

Ali uživao sam i verujem da će drugi prolazak, na višem nivou težine, biti još povoda za uživanje. Naravno, audiovizuelni sloj igre je u velikoj meri ovome doprineo. Iako je već Awakening imao veoma lepu grafiku (osim što likovi iz nekog razloga nisu imali stopala), sa korišćenjem trodimenzionalne tehnologije, sedam godina noviji Three Houses je ovde napravio značajne korake napred. Ne i revolucionarne – mada to što svi imaju stopala svakako dosta znači – i ovo je igra koja definitivno ima „slabiju“ grafiku od drugih Nintendovih recentnih igara poput Platinumovog Astral Chain ili Next Levelovog Luigi’s Mansion 3. Ne treba ovde očekivati minuciozna senčenja, kompleksno osvetljenje ili složene animacije ovih naslova – Three Houses je, podsećamo još jednom, igra menija prvo i pre svega, i grafika je u njoj, da tako kažem, više ilustracija a manje reprezentacija događanja na ekranu.

Ali ovo je lepa grafika koja 3D modelima uspeva da udahne karakter kakav je obično rezervisan za ručno crtane likove, a dopadljivi gestovi i animacije kojima likovi podvlače odličnu glasovnu glumu uveliko doprinose ovom karakteru. Na bojištu svaki sukob između vojnika ima svoju animaciju i mada se one ponavljaju i videćete ih stotine i hiljade puta do kraja igre, urađene su uglavnom toliko dobro da vam neće dosaditi (a i mogu se lakim pritiskom dugmeta preskočiti). Imam bukvalno pet gigabajta snimljenih videa iz ove igre i veliki broj njih su atraktivne borbene animacije, pa vi vidite da li sam ja lud ili šta…

Najlepša stvar u igri je verovatno dizajn odeće, oružja i opreme. Arhitektonski, Garreg Mach je pristojan srednjevekovni manastir mada bez posebno inspirisanih zahvata u enterijeru, ali uniforme koje vojnici nose, odeća koju studenti imaju izvan bojišta, lepi lukovi, mačevi i sekire, raskošne frizure i ukrasi – ovo je nešto tipično za japanski pristup kreiranju (kvazi)evropskog, (kvazi)srednjevekovnog senzibiliteta i dizajneri su se ovde takmičili ko će lepše i ukusnije, nalazeći uglavnom zlatnu sredinu između atraktivnosti odevnih predmeta i njihove, s obzirom na okolnosti, praktičnosti. Tako da je šezdeset sati gledanja u ove modele uglavnom proteklo u dobrom raspoloženju.

Vratimo se za trenutak rodnoj komponenti igre: prošli Fire Emblem sam igrao kao žena, a ovaj kao muškarac, suviše lenj da se BAŠ MNOGO cimam oko lezbijskih romansi. Prijatno je videti da u Nintendovoj igri mogućnost istopolne romanse – ako već nije reklamirana na televiziji i u finalu superbowla – makr nije sakrivena ispod nekog kamena. Muškarci ovde dobijaju manje opcija,a što je svakako za očekivati od japanske igre, ali opet, napredak se valjda pravi korak po korak pa je dodatno bilo prijatno videti da su romantični dijalozi napisani odlično, pogotovo u lezbijskim flertovanjima kojima sam prisustvovao. Naravno, pošto sam ja mator, konzervativan i sve to, svi parovi na kraju moje igre su bili heteroseksualni – mada u svoju odbranu treba i da kažem da, kada je došao momenat da biram waifu, iako sam flertovao sa nekim od studentkinja, trgnuo sam se, shvatio da sa pozicije njihovog profesora zaista nisam u mogućnosti da etički biram ni jednu, pa sam se odlučio za najmanje romantičnu opciju koja se, tehnički i nije završila pravim brakom ali jeste na zadovoljavajući način krunisala uniju između mog lika i jednog onostranog prisustva u igri.

Fire Emblem: Three Houses, dakle, treba da odigram još najmanje dvaput da bih video šta sve igra nudi i ovo zaista i nameravam da uradim ako ne baš sada i odmah, a ono u neko razumno dogledno vreme. Ovo je, ponoviću, dugačka igra, sa vrtoglavom količinom sistema, misija, atributa, komada opreme, materijala, recepata za obroke, vrsta ribe, borbenih veština, likova i oružja i mada je sada razumem mnogo bolje nego pre šezdeset časova, potreban mi je i mali predah pre nego što se ponovo bacim u rat na Fódlanu. Pogotovo što ću se tom prilikom boriti protiv ljudi koje sam obučavao, posmatrao kako rastu i – zavoleo u svom prvom prelasku. Treba se na to pripremiti.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 07-03-2020

E, pa, srećan vam sedmi Mart a u pripremi za doček Osmog Marta (i prisećanja na deveti i dvanaesti koji su nas, svaki na svoj način zavili u crno) koji valja dočekati uz puno respekta za ljude ma kog da su rodnog identiteta, a pogotovo ako se predstavljaju kao žene jer, da se ne lažemo, nije im lako sa nama ostalima. Metal!

 

 

Geteburška jednočlana blek metal atrakcija, Nachtlieder ima novi EP, Views from the North vol. I, producirao ga je belgijski metalni bog, Déhà i to je praktično sve što treba da znate. Ovo je dubok, leden, tipično nordijski zvuk koga nećete pomešati sa osećajnijim, toplijim srednjeevropskim izrazom, iako ovde, naravno, ima emocija. Ali sve su te emcoije nijanse očaja i beznađa, reklo bi se. Dagny Susanne ovo radi već više od deset godina i izgradila je svoj izraz koji je istovremeno sirov i neprašatajuć ali i dostojanstven i plemenit. Views from the North vol. I je izvrsna demonstracija njene sigurnosti u svoj muzički identitet i vredan dodatak njenom opusu:

 

https://nachtlieder.bandcamp.com/album/views-from-the-north-vol-1

 

Česi Cult of Fire su krajem Februara izbacili čak dva albuma, Moksha i Nirvana, oba inspirisana indijskom mitologijom i ezoterijom. Cult of Fire nisu, dakle tek još jedan atmosferični blek metal bend, već interesantni istraživači graničnih muzičkih krosovera ali i dalje prilično rokaju. Vredi poslušati:

 

https://cultoffire.bandcamp.com/album/moksha

 

https://cultoffire.bandcamp.com/album/nirvana

 

Da kompenzujemo malčice stariji datum prethodna dva izdanja evo nečeg što izlazi tek krajem Marta: treći album francuskih Hecate je melodična, intrigantna galska kombinacija blek metal oštrine i nežne emocije, ali i filozofske zapitanosti. Ima ovakvih bendova (ali u pokušaju) na kilo po Bandcampu pa skrećem pažnju da su Hecate the real deal – blek metal koji ne preti i ne plaši ali nije „mekan“ niti diletantski spravljen, pa dajte albumu Ode au désert suspendu šansu:

 

https://hecate2.bandcamp.com/album/ode-au-d-sert-suspendu

 

Iz iste države stižu Glaciation sa svojim trećim albumom, Ultime Éclat i ovo je dobar primer kako „atmosferični blek metal“ može (ne, TREBA!) da ima dobre pesme sa prosviranim, kvalitetnim aranžmanima koji će onda pravilno kontekstualizovati svu tu emociju i molske harmonije. Glaciation izdaju za Osmose pa je ovo odlično producirano ali senzibilitet koji bend emanira, sa sve pevanjem na francuskom je jedinstven. Vrlo dobro:

 

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/ultime-eclat

 

 

Možda je ovo prosto nedelja za dobre atmoblek albume? Nemački duo Asarhaddon je konačno snimio prvi album uz pomoć sešn-muzičara i Reysa je superslatko melodična i razumno meditativna ploča o smrti, prolaznosti itd. Izvrsno producirano i uz ubedljiv vokalni doprinos Anne Nihil iz progresivnih blek metal sunarodnika Nihilation, ovaj album ima i mnogo te neke tipično nemačke cheesy naivnosti u svom izrazu, ali lepo to na gomili zvuči:

 

https://geisterasche.bandcamp.com/album/reysa

 

Dobrodošlu dozu satanizma i okultizma donose izraelski Thokkian Vortex na trećem albumu, Thy Throne is Mine. Osnivač benda, Lord Kaiaphas je neskriveno inspirisan skandinavskim blek metalom devedesetih pa se ovde i dobro čuju uticaji Dark Funeral i pogotovo Satyricon iz tog perioda. I ne da je ovo BAŠ na nivou te klasike ali je dobro i raznovrsno sa motorhedovskim i okultističkim šmekom (Godspeed Satan) pa i još oštrijim skretanjem ka sedamdesetima i flautom pokretanom proggy-psych okultizmu u Come to the Sabbath. Blek metal je ponekad intenzivno smešan a da i dalje ne gubi svoju oštrinu, pa, evo, Thokkian Vortex ovo sjajno potvrđuju:

 

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/thy-throne-is-mine

 

Kad smo već kod skandinavskog blek metala devedesetih i Motorheada, Tulus su osnovani još početkom devedesetih, a njihov šeti album, Old Old Death je fina kolekcija jednostavnih , tvrdih blek metal pesama sa tim nekim pank-rokerskim naklonom kakav prečicom vezujemo za Darkthrone, mada u Norveškoj imamo čitav podžanr ispunjen bendovima ovog tipa. Tulus su vrlo sigurni u ovom što rade (dakle, sviraju pank sa metal produkcijom?) i imaju iznenađujuće kvalitetan zvuk na ovom albumu pa ga ne treba propustiti:

 

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/old-old-death

 

 

Švajcarci Borgne nisu nužno moja šolja čaja – njihov melanž industrial i black metala uzima najkičastije elemente obe muzike pa je uglavnom previše pompezan za moj ukus – ali novi album, Y, je svakako vredan da se bar jednom čuje. Ovaj duo svira već više od dvadeset godina i Y im je deveti album pa se ovde oseti zrelost i kvalitetno rukovanje materijalom i, pa, ima tu svačeg da se čuje:

 

https://borgne.bandcamp.com/album/y

 

Nazad k atmosferičnom blek metalu stupamo ljubaznošću indonežanskog jednočlanog benda Pure Wrath i njegovog EP-ja The Forlorn Soldier. Tri su ovo pesme preslađenih harmonija ali i veoma zdrave svirke i dobre – za blek metal standarde – produkcije pa, uz puno energije koju Januaryo Hardy isporučuje, ovo može da prođe:

 

https://purewrath.bandcamp.com/album/the-forlorn-soldier

 

 

Za dezinfekciju od svog tog atmobleka dobro će poslužiti treći album norveškog trija Vredehammer. Viperous počinje dugačkim i melodičnim sintisajzerskim uvodom koji će vas, bez sumnje navesti na krivi trag ako niste čuli prethodne ploče ovog sastava. Ono što sledi je četrdeset minuta ozbiljnog black-death prebijanja kroz blastbitove i kao žilet oštre rifove. Vredehammer vrlo sigurno spajaju disciplinovanost i čvrstinu death metala sa black metal oštrinom za visokooktanski kombo pretnje, odlično napisanih pesama i dobrog (lošeg) raspoloženja. Obavezno:

 

https://vredehammer.bandcamp.com/album/viperous

 

 

Blek metal danas prave svi živi. Uđete u autobus i bar 5-6 osoba u umereno punom vozilu je snimilo blek metal album ili makar demo. Nevolja je što mnogo toga ja zapravo čujem jer nemam pametnija posla nego da znatiželjno klikćem na sve što je tagovano kao metal na Bandcampu – a kako blek metal ima neproporcionalno visok procenat jednočlanih projekata, tako se i naslušam kompjuterskih, sobnih i podrumskih snimaka koji u stara dobra vremena ne bi izašli iz vokmena autora i njegove bolje polovine. Zato i jeste pravo zadovoljstvo čuti nešto što se lepo zove „Demo 2020“ a što zvuči profi i smisleno. Desolate Paradise je indonežanski jednočlani atmoblek projekat i ovaj demo ima dve odlično napisane pesme nežnog, melodičnog blek metala koji dobro rukuje i klasičnim instrumentarijem i, bogami, ozbiljnom gudačkom sekcijom. Poznato je da ja nisam preveliki fan atmosferičnog blek metala ali Desolate Paradise ovo radi veoma dobro, ekspresivno i emotivno i ima nerazumno dobru produkciju s obzirom da mu je ovo po svemu sudeći prvi pravi snimak. Hoću reći, ovaj momak odmah treba da snimi album i pokaže drugima kako se ovakve stvari rade:

 

https://desolateparadise.bandcamp.com/album/demo-2020

 

Nijemci Halphas su do sada izdali dva albuma a sada su nas na Bandcampu počastili sa oba albuma smotana u jedan. Album Bundle, kako se ovo zove, prodaje se po duploj ceni ali tu su kompletne verzije albuma Dawn of a Crimson Empire i  The Infernal Path into Oblivion iz 2017. i 2019. godine. Moram da priznam da se meni njihov drugi album dopada više nego prvi i da je zgodno što su ga u ovom bandlovanom izdanju stavili na prvo mesto, nudeći nam razvikan, brz i snažan tevtonski blek metal sa solidnim zvukom a onda to isprativši nešto hermetičnijom prvom pločom. U svakom slučaju, vrlodobro:

 

https://halphas.bandcamp.com/album/album-bundle

 

 

Iznenađujuće prijatan black metal sa malo death metal mirisa stiže sa Floride iz kuhinje benda Luce Signiferum. Lucifer’s Descent je EP sa četiri pesme prilično teškog, bučnog blek metala dobrih tehničkih kvaliteta i solidne produkcije (mada je master PREGLASAN). Ima tu i dobrih, vrlo zaraznih rifova, a EP se završava obradom Mayhemove Freezing Moon koja je odrađena maestralno:

 

https://lucesigniferum.bandcamp.com/album/lucifers-descent-2

 

Italijani Hornwood Fell su izdali ne jedan nego dva albuma ove nedelje. Cursed Thoughts parts 1 i 2 su albumi kvalitetnog post-blek metal čukanja inspirisani redom, Bodlerovim Cvećem zla i raznim delovima Edgara Alana Poa. Visoki koncept i, eh, pretencioznost kad znate da su ovo zapravo uglazbljeni stihovi dvojice autora, ali, muzika je, iznenađujuće odlična. Treba ovo izdržati, naravno, jer je ima mnogo i vrlo je bučna, ali Hornwood Fell imaju dobre ideje i tehnički su vrlo sposobni:

 

https://hornwoodfell.bandcamp.com/album/cursed-thoughts-part-i

 

https://hornwoodfell.bandcamp.com/album/cursed-thoughts-part-ii

 

 

Stonerski kontingent ove nedelje prijatno počinje prvencem „alternativnog stoner/ doom benda“ Lascivia iz Italije. Njihov album, nazvan prosto #1, je odlična, sirova ali sigurna kolekcija moćnih rifova i dobrog gruva. Najveći „problem“ je pevač koji ume da bude previše monoton ali ovo jeste muzika prilične monotonije kako god da okrenete pa dok se vi naslušate svih tih rifčina i klimate glavom uz dobar ritam, skoro da zaboravite na pevanje:

 

https://youtu.be/7heNA6G8AFw

 

Odličan hard rok/ stoner metal EP, Season of the Witch Chapter One dobijamo od čileanskog dvojca Arteaga. Francisco Gonzalez i Sebastian Morales su očigledno inspirisani ’60s i ’70s pshhodeličnim hard rokom – Cream, Sabbath,Butterfly, znate već – i ovaj EP ima malo te simpatične hipi crte u svom jakom, energičnom hard rok nabadanju. Dobri, uspaljivi rifovi i uspelo hipnotički pristup, vrlo sam zadovoljan:

 

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-one

 

 

Meksički Saturno Grooves smo još pre neke dve godine pohvalili za debi album Solar Hawk, a ovogodišnji Cosmic Echoes je još jedna prijatna doza space/ stoner rocka, sva u umilnom fuzzu i lepom, psihodeličnom gruvu. Moglo je ovo da bude malo lepše miksovano ali ova muljavost ipak bendu daje tu potrebnu „space“ dimenziju u kojoj ni praktično šaputanje pevača Joséa Peyroa ne smeta jer se uklapa u opštu atmosferu. Bend voli dinamiku tiho-glasno i dobro je provlači pa i dalje ima moje najtoplije preporuke:

 

https://saturnogrooves.bandcamp.com/album/cosmic-echoes-2

 

 

Iz nekog razloga danas je dan za bendove sa ženskim članovima (a Međunarodni dan žena jem podećamo još jednom – sutra), pa evo i švedske postave CB3 (Charlottas Burning Trio) koja na albumu Aeons nudi još solidnog instrumentalnog stoner roka. Poznato je da sam ja uglavnom nezgodan kad je instrumentalna muzika iz ovog žanra u pitanju i da me je teško zadovoljiti ali CB3 sasvim lepo valjaju težak gruv i dobre rifove koji se pretapaju u psihodelične solaže prizivajući izgubljene kosmičke sonde što komuniciraju očajničkim signalima u tmini beskraja, i Aeons je lepo snimljena, prijatna ploča uz koju se ugodno pluta:

 

https://cb3band.bandcamp.com/album/aeons

 

Italijani Lunar Swamp i svojim imenom a i imenom EP-ja UnderMudBlues vrlo jasno saopštavaju kao će muzika zvučati i pre nego što je čujete. Pitanje je samo koliko će njihov masni, prljavi hard-blues biti ubedljiv. Dobre vesti su da je ovo zapravo prilično ubedljivo. Ako volite težak, sporo valjajući rok, sa očiglednom inspiracijom u kanabinoidima ali i pažnjom da se naprave pesme koje će stajati čvrsto kao komadi vječitog bluz legata a da opet ne izgube spontanost i dušu, Lunar Swamp su vaša adresa. Valjalo bi im malo izgrađenije pevanje od sub-danzigovskih napeva koje ovde čujemo, kao i generalno malo manje spljeskan mastering ali opet, ovo je prijatno da se presluša i više od jednom:

 

https://lunarswamp.bandcamp.com/album/undermudblues

 

 

Iako se Billy Clubs zvanično vode kao Italijani, uvid u postavu potvrđuje da su ovo mahom Slovenci. Njihov album Strange Driving izlazi u Aprilu ali singl, Dope, koji ga najavljuje je vrlo lep tizer prljavog pank-roka u sudaru sa tvrdim stoner-metal zvukom i vredi da ga poslušate:

 

https://billyclubs.bandcamp.com/album/strange-driving-2

 

 

Kalifornijski The Fizz Fuzz na svom prvom albumu, Palmyra zvuči vrlo odmereno i mnogo manje „metal“ od onog što ja inače ovde pominjem, a da je ovo i dalje muzika zasnovana na distorziranim gitarama i jakim, mada sporim ritmovima. Njihova muzika ima elemente psihodelije pa i popa ali jaka, nafazirana gitara je najprominentnije prisustvo u zvučnoj slici pa vredi odvojiti uho:

 

https://taxidriverstore.bandcamp.com/album/palmyra

 

 

Jedan od najboljih „stoner“ albuma ne ove nedelje nego ove godine izbacili su Šveđani Sleepwulf. Njihov epnimni debi je vrhunska rekonstrukcija zvuka, ali važnije, senzibiliteta okultnog hevi roka iz sedamdesetih godina po formuli originatora kao što su bili Black Sabbath i Pentagram. Švedska već ima ovu vrstu tradicije (Witchcraft, reicmo) pa Sleepwulf imaju da se dokažu u prilično elitnoj konkurenciji ali ovo je svejedno izvrsna ploča koju će voleti svako mojih godina a ko je odrastao uz Black Sabbath i druge slične bendove što su spajali bluz, teški rok, okultizam i narkotike. Sleepwulf pritom imaju izvrsnu produkciju i „pitom“ mastering pa je ovo muzika koja ne osvaja na snagu već, naprotiv, suptilnošću i šarmom. Prelep zvuk gitare, „mekano“ pevanje, stamen a nenametljiv ritam, sve kao nekakav izgubljeni biser iz sedamdesetih – izvanredno:

 

https://sleepwulf.bandcamp.com/album/sleepwulf

 

Za nedeljnu dozu grčkog stoner/ desert/ grunge rocka ovog puta će se pobrinuti The Mighty N, bend iz Atine predvođen odličnom pevačicom Natashom Tsirou. Muzika je, standardno za Grke, vrlo ubedljiva, produkcija odlična ali bend se izdvaja iz (vrlo visokog) proseka veoma dobrim aranžmanima, posebno vokalnim, pa Entropia dobija jake preporuke:

 

https://themightyn.bandcamp.com/album/entropia-2

 

 

 

Beast of Revelation su bend starih veterana death metal scene, sa dvojicom Holanđana koji su karijeru napravili u Asphyx (Bob Bagchus na bubnjevima i A.J. van Drenth na gitarama i bas-gitarama) i Johnom McEnteejem iz Incantation na vokalima. Debi album ovog projekta, The Ancient Ritual of Death, donekle sasvim u skladu sa karijerama trojice autora, isporučuje težak, spor i veoma prljav doom-death metal sav u teškim rifovima, sporom tempu i užasnom, grlenom vokalu. Asphyx su uvek imali prvorazredni rif-rad pa je i ovaj album postavljen na odlične temelje i postojano, teškim sporim korakom ide prema neumitnom kraju. Ovo nije, ukazaću, muzika za slušaoca koji u doom metalu voli prefinjenu gotsku dramu i romantičarske prelive – Beast of Revelation su bliži hammer horror senzibilitetu, usredsređeni na tvrdo, mučno čekićanje sporim, postojanim tempom sve dok smrt ne nastupi. A što se meni prilično dopada. Overiti:

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/beast-of-revelation-the-ancient-ritual-of-death

 

Srećom, za publiku koja ipak voli tu gotsku dramu i romantičarske prelive u doom metalu, My Dying Bride imaju novi album. The Ghost of Orion je četrnaesti album skupine iz Halifaksa, njihov prvi po razlazu sa izdavačem Peaceville sa kojim su sarađivali od ranih devedesetih i, po rečima samog benda, „naša najlakša za slušanje ploča“. Što, naravno, može da izazove blagu nelagodu. Ja sam MDB veoma voleo ranih devedesetih kada su u tada dominantno death metalom obojen krajolik ekstremnog metala uveli romantičarski senzibilitet i violinu, i mada je u nekom momentu bend postao premelodičan za mene, nikada se nisu zaputiuli stazom kojom su išli Paradise Lost ili Tiamat, pretvarajući se maltene u metal verzije Depeche Mode. My Dying Bride i na ovom albumu čuvaju fini balans između emotivnog, ali teškog metala i te neke romantičarske raspevanosti, pazeći da pesme obiluju tom nekom (i dalje intimnom) epikom i da se ne pretvore u proste balade-sa-distorzijom. Violina je ovde prominentna, a pevanje Aarona Stainthorpea uobičajeno ekspresivno, na granici te neke romantičarske karikature ali i dalje uvek sa prave strane. Ključno, ovo su dobre pesme, razrađenih tema i epskog ali ne isforsiranog trajanja, pa My Dying Brideu mogu da uputim još jednu iskrenu čestitku za kvalitet koji drže već tri decenije:

 

https://youtu.be/77XihQt8ysY

 

Kratko i slatko stoner/ doom metal uživanje dobijamo singlom Divine Touch moskovskih Fuzzthrone. Mislim, nije to ni TOLIKO kratko, pesma traje deset minuta a sadrži dobar gitarski rad, odličan ritam i gruvb i vrhunski i raznovrsni rad vokalne solistkinje Rite Fevraleve. Valja:

 

https://aasph.bandcamp.com/album/fuzzthrone-divine-touch-single

 

 

Belgijski Psychonaut na svom debi albumu, Unfold the God Man vrlo ambiciozno donosi sedamdeset minuta muzike koja spaja post-metal sa psihodeličnim stoner zvukom i mada to na papiru deluje kao najgora kombinacija svih vremena,istina je da je ovo interesantna ploča. Koju treba izdržati, svakako, ali Psychonaut imaju mnogo dobrih ideja koje umeju da preseku periode obavezne monotonije što ide uz ovu vrstu stonera pa je ovo ploča, uz prilično dinamičan master, koja zavređuje da joj se posveti pažnja:

 

https://psychonautband.bandcamp.com/album/unfold-the-god-man-2

 

 

Dwaal iz Osla na svom debi albumu, Gospel of the Vile nude mračan, spor doom metal sa dubokim death vokalom i pesmama koje se vuku glacijalnim tempom. Ovo je ona inačica doom muzike koja je toliko duboko naštimovana i distorzirana da se rifovi zapravo i ne čuju i jedino što slušaoca povremeno izvlači iz mora katrana su melodični gitarski pasaži kao nekakav svetionik u noći. Ume to da umori, ali bend svoje dugačke, teške i spore pesme piše dosledno i ko voli ovakav zvuk, imaće čemu da se raduje:

 

https://dwaaldoom.bandcamp.com/album/gospel-of-the-vile

 

 

Ross the Boss je snimio novi album, Born of Fire i ovo zvuči baš onako kako očekujete: teškometalno, žestoko i cheesy na jedan ozbiljan, dosledan način. Ross je, ipak, ceo taj mač-i-mišići mačo metal praktično izmislio sa svojim matičnim bendom još osamdesetih godina prošlog veka, a Born of Fire je zapravo primetno bolja i vitalnija ploča od prethodnog albuma „By Blood Sworn“ za koji sam pre dve godine napisao da je pristojan ali nije bio dovoljno pristojan da dobije i osvrt. Born of Fire je brža, bešnja ploča modernog zvuka ali sa tom nekom potrebnom patinom ’80s hair metala i prilično impresionira i atmosferom i rifovima i visokim tempom. Ima tu i melodičnijih, epskijih momenata, poput Maiden of Shadows koja zapravo više vuče na ’80s cheese ali u celini ovo je prilično zdrava i slušljiva ploča koja ima svoje uspone i padove:

 

https://www.youtube.com/watch?v=upCcL39N4DA&list=PLBzBwYhHpqLJpGMw2OtWWnWpdHqSROhIS

 

 

Za sličnu muziku, ali sa više fantazijskog senzibiliteta i koju, uostalom, izvode žene, evo nama trećeg albuma švcajcarske all-girl atrakcije Burning Witches. Dance with the Devil nikako nije nekakvo otkrovenje i album zbog koga bih prodao kuću i imanje, ali jeste u pitanju prilično zdrav „žanrovski“ heavy metal sa dobrom, mada „plastičnom“ produkcijom i poštenom obradom klasičnih tema. Burning Witches u ovoj inkarnaciji svakako demonstriraju kvalitet a njihova odabrana žanrovska kota negde između speed metala, power metala i nešto komercijalnije glam inačice ove muzike im prilično dobro leži. Ako volite „čist“ heavy metal, Burning Witches ga isporučuju sa puno entuzijazma:

 

https://www.youtube.com/watch?v=XI6Dg2SFJX4&list=OLAK5uy_kfN-ujKU_caWGKxdpgqlJqVac3lO1SNcQ

 

 

Kanađani Arcane Tyrant na albumu .​.​.​the War Rages On ponavljaju nekoliko pesama sa prošlogodišnjeg debi albuma, War At The Edge of Time i dodaju nekoliko novih za jedan vrlo zadovoljavajući kombo staroškolskog heavy metala sa veoma epskim, proto-power senzibilitetom. Ovo je muzika gikova osamdesetih koji su pičili D’n’D (jedna persma na prvom albumu zvala se Mindflayer) i čitali stripove i kao takva je veoma bliska mom srcu i uhu, pa bih ovaj album mogao da vrtim beskonačno samo da kvalitet zvuka nije UŽASAN. Ni prvi album nije bio idealan ali nisam siguran da mogu da kažem da su ponovo snimljene pesme sa njega unapređene u smislu kvaliteta zvuka. Nisam siguran kako u Kanadi postignete ovako prljav i mutan miks, ali možda bend zapravo ŽELI da ima zvuk kao da je u pitanju treća verzija presnimka sa kasete a što se, svakako, uklapa uz njihov epski ’80s metal. Tako da, ovo je ploča vrlo dobrih pesama i dobre svirke koju se treba pomučiti da čujete:

 

https://arcanetyrant.bandcamp.com/album/the-war-rages-on

 

Isto Kanađani, RoadRash sebi kače veliku „Canadian Speed Metal“ etiketu, ne bi li se legitimisali na prvi pogled, ali njihov istoimeni singl (dakle, Roadrash), sa dve pesme, je isto toliko pank koliko je i metal. Ne da je to loše, naprotiv, ovo je žestok, brz pank-metal rok sa solidnim pesmama kome ipak fali malo životnosti u miksu (koji je, jelte beživotan) da zaigra u višoj ligi. Ali je dobro i napaljivo:

 

https://roadrashmusic.bandcamp.com/album/roadrash

 

 

Kiprani Solitary Sabred na svom trećem albumu, By Fire & Brimstone donose blago progresivni, simpatični heavy metal koji je na pola puta između Queensryche, Helloween i modernijih power speed pregalaca poput Skelator. Trik kod Solitary Sabred je da su ovo dosta kompleksni, ambiciozni aranžmani koji beže od „komercijalnih“ rešenja svojih starijih kolega i to im zarađuje tu progresivnu dimenziju. Simpatično:

 

https://youtu.be/djrvXjPPmX0

 

https://solitarysabred.bandcamp.com/album/by-fire-and-brimstone

 

 

Njihove komšije, Grci, Dexter Ward na svom trećem albumu, III, nude tradicionalan, herojski heavy metal sa jakim NWOBHM mirisom i kvalitetnim sviračkim kredencijalima. Dexter Ward su bend koji bi, miks na stranu, vrlo komotno ušao u nekakvu rezervnu HM reprezentaciju 1984. godine, da su tada postojali, jer je njihova muzika vrlo vidno inspirisana Diamond Headom, Judas Priestom, Diom i upada u istu priču u kojoj su u ono vreme bili Metal Church ili Raven. Pritom, ima ovde mnogo klasičnog metalskog cheese senzibiliteta – recimo, bend je već omažirao Konana omotom svog singla Stars and Stripes iz 2013. godine a sada imaju i pesmu Conan the Barbarian, što je, naravno, za svaku pohvalu. Miksu ne bi škodilo malo životnosti ali Dexter Ward su sa svojim trećim albumom vrlo sigurno upisani u jaku drugu ligu savremenog NWOBHM zvuka i obavezni su da se čuju ako volite ovakvu muziku:

 

https://dexterward.bandcamp.com/album/iii

 

Da završimo ovaj blok NWOBHM muzike, tu su nam Martyr iz Njemačke i njihov debi EP Highway Warrors koji je, u svoje tri pesme, sav u obožavanju Judas Priest iz perioda ranih osamdesetih ali i ostalih bendova iz te epohe, od Riot, preko Manowar do Accept. Martyr su vrlo precizno skinuli zvuk i senzibilitet, slušajte te solaže, recimo, pa će onome kome je to i osamdesetih bila seljana – pogotovo sa tim vrištavim visokim pevanjem – seljana biti i dalje. Mi ostali možemo ovo da slušamo sa dosta zadovoljstva:

 

https://martyrmetal.bandcamp.com/album/highway-warriors-ep

 

 

Old school death metal je poslednjih nekoliko sezona napravio veliki kambek, pa tako danas dobijamo i kompilacijski album kalifornijskog benda Mortuous na kome su sakupljena njihova dva demo snimka iz 2012. i 2009. godine. Among the Lost / Mors Immortalis zvuči veoma poznato čim ga pustite jer su ovde švedski uticaji sasvim u prvom planu sa dubokim štimom i divljački napumpanim distorzijama , užasnim grlenim vokalom i gitarskim kvintama koje treba da unesu u sav taj pokolj samo malo harmonije. Mortous su na ovim snimcima bili vrlo napaljen, žestok bend, što se čuje po aranžmanima koji začas iz spore meditacije pređu u surovi blastbit, i ovo je, sve u svemu vrlo prijatno za slušanje ako se ubrajate u ljubitelje OSDM/ Swedish death zvuka:

 

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/among-the-lost-mors-immortalis

 

 

Dobar, prilično staroškolski death metal sviraju i Nijemci Graveyard Ghoul na EP-ju The Dissolution of Flesh. Ovo zapravo izlazi tek u Maju na vinilu, a CD verzija je izašla još prošle godine pa je u redu da ga pomenem jer je odnedavno dostupno za slušanje na Bandcampu. Elem, Graveyard Ghoul su mračni, glasni, dobri ali i vrlo organski, i trude se da izađu iz death metal kalupa, te da prigrle horor opšteg usmerenja. I dobro im ide:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/graveyard-ghoul-the-dissolution-of-flesh

 

Torn in Half su mladi bostonski bend očigledno provučen renesansom old school death metala pa su i oni dali svoj prilog u vidu EP-ja Basic Instructions Before Leaving Earth. Ne da Torn in Half imaju nešto dramatično novo da dodaju ovom pravcu i ne bih rekao da bend igra u istoj ligi sa Tomb Mold ili Carnal Tomb, ali ovo je eminentno slušljivo, teško, jako i prijatno:

 

https://torninhalfmetal.bandcamp.com/album/basic-instructions-before-leaving-earth

 

 

A Paingiver su iz Hjustona i njihov EP, Deorum Mortis takođe daje četiri pesme mračnog, kavernoznog, ali solidnog old school death metala. Ima ovde lepih rifova i dobre atmosfere i bend je tehnički i produkcijski veoma dobar. Sad samo treba da se izdignu iz prostog omažiranja Gravea i svet je njihov:

 

https://paingiver.bandcamp.com/album/deorum-mortis

 

Vrlo old-school, ali na južnoamerički način zvuče i Sacrodeath iz Čilea na svom živom EP-ju Apocalipsis Live. Sve je to prljavo, gadno i sirovo do koske, ali ima zdravu osnovu i dobro trese, podsećajući zašto je južnoameriki death metal uvek imao posebno mesto u srcima publike:

 

https://sacrodeath-chile.bandcamp.com/album/sacrodeath-apocalipsis-live-2

 

 

Brazilci Abhorior na svom prvom albumu, Arakh Savna – Temple of the Nightside Emanations nude program black/ death metala samo za najizdržljivije. Ovo je muzika sva u prštanju i monotoniji, dubokim vokalima koji verovatno ne izgovaraju ni jednu reč, besomučnim bubnjarskim rafalima koje smenjuju prespori, tektonski teški pasaži soničnog ambisa… Ukratko, ako volite Teitenblood ili australijske blur-core bendove, Abhorior su svakako nešto što treba da proverite. U protivnom, bežite u suprotnom smeru dok još imate živu glavu:

 

https://blackheartsrecords.bandcamp.com/album/arakh-savna-temple-of-the-nightside-emanations

 

Za nijansu razgovetniji su baskijci Pestilength čiji prvi album, Eilatik nam stiže posredstvom pouzdanih Fucking Kill records. Ovo je, naravno, prljavo, odvratno, sporo, nemelodično, pa brzo i zaglušujuće distorzirano ali u svom tom death/ doom metal užasu ima tračak transcendencije potreban da čovek istraje:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/pestilength-eilatik

 

Smouldering in Forgotten iz Bahreina su daleko od najoriginalnijeg ili najmaštovitijeg benda na svetu ali njihov treći album, Invictus Mortem je pristojna death metal ploča uz koju znate šta dobijate: rifove, duple kikove, zvjersko pevanje,blastbitove… Sve je to prilično dobro i mada ne pomera granice žanra, za onog ko voli, biće besprekorno:

 

https://smoulderinginforgotten.bandcamp.com/album/invictus-mortem

 

 

Poljaci Maggoth guraju neku interesantnu kombinaciju trash-metala i strarinskog crossovera sa sludge metalom pa dobijamo pesme zanimljive strukture, nepredvidivih aranžmana ali i harmonski smele i eksperimentalne. Sve je to nervozna, opresivna muzika ali je istovremeno i puna energije. Istoimeni album nema čak ni imena pesama, obeležene su samo brojevima, ali ovo je iznenađujuće odlično producirano i vrhunski odsvirano. Vredi čuti:

 

https://maggoth.bandcamp.com/album/maggoth-3

 

 

Da i u death metalu ima jednočlanih bendova vrednih pažnje dokazuje Sirijac Salah Alghalayeeni sa svojim projektom Absentation koji već izvesno vreme operiše iz Njemačke. Antimatter Rites je njegov peti album i mada ovo nije nešto što će revolucionisati death metal ni u kom slučaju, radi se o zdravoj, tvrdoj ploči koja se ne zamara preterano modernim trendovima i nudi intenzivan tempo, brutalno pevanje, gitarski čag-čag-skvi i zapravo veoma dobru produkciju. Naravno, nešto je i do toga da sam ja mator pa volim da čujem metal koji uspeva da zvuči zrelije a da zadržava i napaljenost potrebnu da se ovakva muzika pošteno svira, tek, Antimatter Rites je pošten, ubedljiv i mada ne originalan ili inovativan, sasvim zadovoljavajući album tehničkog, brutalnog death metala:

 

https://absentation.bandcamp.com/album/antimatter-rites

 

Odličan, sirov, vrištav, ali moćan i preteći heavy metal dobijamo od  dua Vual na albumu To End All Life. O bendu ne znam bogznašta, ali muzički, ovo je okrutna ploča valjajućih, sporih ali dinamičnih pesama i paklenog vrištanja, negde na razmeđi sporog crust punka, sludge metala i blek metala. Kad vidite sliku i čujete da je bend inspirisan Ligotijem, na trenutak se uplašite da će ovo biti neki isforsirano „edgy“ nerdovi, ali  To End All Life je pažljivo usredsređena i zrela ploča koja uz svu buku i vrištaje nikada ne ide u karikaturu. Obavezno probati:

 

https://vualhate.bandcamp.com/album/to-end-all-life

 

 

Red Tongue Ghost za sebe kažu da su „blackened death metal“ što samo pokazuje da su sve žanrovske odrednice danas besmislene. Njihov debi album, Ghost Stories I je, zapravo ploča odličnog gruva koji je u osnovi sludge metal ali povremeno koristi blek metalske tremolo pikinge sa jedne strane, a klasične bluz skale sa druge. Dakle, dinamična, energična, glasna metal muzika koja se zasniva na poletnim ritmovima, dobrim rifovima i koja povremeno napravi izlet u ekstremnijim smerovima? Da. Eksperimentatorski? Ne zaista, ali smelo i neopterećeno žanrovskim međama. Čuti!

 

https://redtongueghost.bandcamp.com/album/ghost-stories-i

 

 

O japanskom projektu Noah ne znam ništa ali sudeći po onome što se čuje, ovo je klasični Otaku koga je priroda obdarila velikim muzičkim talentom, pa sedi kod kuće, piše simfonični power-metal na tragu muzike iz anime-video igara (tipa Guilty Gear ili BlazBlue, na primer) i izdaje albume ko lud. Revulsion mu je treća ploča za četiri meseca i ovo je odlično producirano, vrlo zrelo aranžirano i generalno – odlično. Mislim, ako volite ultra-kuči, ultra simpatični anime-metal. Nećete pogrešiti:

 

https://noah390.bandcamp.com/album/revulsion

 

 

Implement iz Leedsa su hardcore punk bend koji je napravio kasetu od tri pesme za svoju aktuelnu turneju i ovo, mada u osnovi demo, vrlo dobro zvuči i trese. Ovo je „pravi“ hardcore po mom ukusu, više naklonjen crust punku devedesetih nego onome što se danas čuje kad kažu „metalizirani hardkor“, žestok, glasan i besan, vrlo dobro odsviran i pristojno snimljen:

 

https://implement420.bandcamp.com/album/tour-tape-20

 

 

Dosta dobri i Poljaci The Throne koji na splitu sa Orphanage Named Earth sviraju neki mračni hardcore/ post metal, sa blastbitovima i udaraju jako, ekspresivno i zadovoljavajuće heavy:

 

https://thethrone.bandcamp.com/album/split-w-orphanage-named-earth

 

 

Veterani industrial metala iz Notingema, Pitchsifter su se ove nedelje pojavili na Bandcampu i pokačili tamo neka svoja razna izdanja. Ja sam, naravno, njih intenzivno prestao da slušam nakon albuma Desensitized iz 1993. godine i skretanja u neke više televison friendly vode, pa me jedino ovde rajca njihov prvi demo sa starim pesmama, ali slobodni ste da proverite i ostatak ponude:

 

https://pitchshifteruk.bandcamp.com/album/original-pitchshifter-demo-tape-digital-redux

 

 

Ne znam ko su i odakle su THIS IS WRECKAGE, ali njihov album I DON’T LIVE, I EXIST koji izlazi tek u Julu je ODLIČAN. Nije ovo metal, više razbijački nojz rok, kao da ste spojili Scratch Acid, Nomeansno, Rani Therapy?  i Pere Ubu, ali kad je tempo jak, gitare prže 120 decibela, pevač se promuklo dere i sve je isporučeno uz maksimum nervozne energije, ko da se onda zamara žanrovskim gejtikipingom? Ovo treba slušati!!!!!!

 

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/this-is-wreckage-i-dont-live-i-exist-lp-pre-order

 

 

Insurgent iz Manitobe prže besan, mračan, haotičan hardkor koji pozajmljuje od grajnda i od metala koliko mu treba na EP-ju No Capacity. I dobro to ide. Većinu vremena rifove je nemoguće razaznati ali ovde ima anarhične energije i mnogo (ne)zdravog besa, sve spakovano u kratke pesme kakve bi svirali Cryptic Slaughter ili Righteous Pigs da su odrastali uz Jutjub.

 

https://xinsurgent.bandcamp.com/album/no-capacity

 

Somberspawn iz Kolumbije na svom prvom albumu, Inumbrate nude vrlo drusan i tehnički napredan blackened-death metal. Ovo nije tipično južnoamerički sirov, neprskan sadržaj već visokoisproducirana ploča tehničkog (blackened) death zvuka sa ambiciozninm aranžmanima i kompjuterski preciznom svirkom. Bend, srećom, ima i nešto duše inače bi ovo bila samo demonstracija da se, eto, može i u Kolumbiji. Ali nije, bolje je od toga i, da, ima duše:

 

https://somberspawn.bandcamp.com/album/inumbrate

 

Nisam poznat kao neki ljubitelj progresivnog power metala, ali vredi notirati da kalifornijski Shadowkiller ima četvrti album, Dark Awakening i ovo je melem za uši svakog metlaca koji pati što Blind Guardian ne izbacuju album svakog meseca. Nisu Shadowkiller, da se razumemo, imitatori poznatijih Nemaca, ali ovo jeste muzika u istom epskom, melodičnom i kvalitetnom ključu sa puno multitrekovanih vokala i cheesy kvalitetima kojima se bend ponosi. Kvalitetno:

 

https://shadowkiller.bandcamp.com/album/dark-awakening

 

Kratku ali slatku kasetu sa dve pesme napravili su Self Loathing iz Ohaja. Seasonal Depression nudi manje od deset minuta brutalne kombinacije sludge i death metala sa primereno mračnom atmosferom ali i jakom svirkom. Fino:

 

https://ladselfloathing.bandcamp.com/album/seasonal-depression

 

 

Da li sam se nešto raznežio, šta li je, ali mi je vrlo prijao debi EP benda Land Sharks iz Hadersfilda (a zna se ko je odatle!) koji se zove Dancing in the Fire i ima četiri pesme prijatnog heavy rock treskanja sa poletnom atmosferom i dobrom svirkom i produkcijom. Pritom, ovo nije retro, nije „žanrovski“ metal već muzika koju prave ljudi što su u životu slušali metal i ovo iz njih prirodno izlazi. Pa još te lepe klavijature. Odlično:

 

https://landsharks1.bandcamp.com/album/dancing-in-the-fire

 

Kakve se smeće od grindcorea objavljuje ovih dana, prilično mi je prijao demo The Guillotine Demo bostonskih Stagnater. Ova ekipa ne radi ništa što već pre nje nisu uradili Rotten Sound, Magrudergrind ili Leng Tch’e, ali u ovom trenutku i to je dobro: tehnički kvalitetno, produkcijski odlično, u svakom pogledu profi ako to uopšte ima smisla reći za grindcore. Osam pesama, desetak minuta, kvalitet:

 

https://stagnater.bandcamp.com/album/the-guillotine-demo

 

Izašao je i novi Body Count i mada je devedesetih nisam toliko voleo njihov output – uprkos tome što jesam voleo Ice-T-jev hip-hop rad – Carnivore, njihov treći povratnički album je svakako prilično sljušljiv. Ima ovde dosta groove/ thrash/ metalcore buke ali napravljene uz priličnu dozu razumevanja koja je godina i da se pred narod ne da izaći sa nedokuvanim, recikliranim rifovima i izlizanim temama. Ice-T sada ima dobar bend (drugu gitaru mu, pored Ernieja C-ja  već nekoliko godina svira Juan Garcia iz Agent Steel, a ne treba vam JAČI kredit od toga, jelte) i uz njegove prilično osvešćene sociopolitičke tekstove i uobičajeno jak vokalni deliveri, dobijamo album koji jeste album stadionskog metala ali ima vatre, iskrenosti i težine. Obrada Motorheadove Ace of Spades je svirana već nekoliko godina unazad na koncertima pa ovde dobija vrlo solidnu studijsku verziju, a tu je i stari rep hit Colors, ovog puta u metal verziji i… pa rep-metal nikada nije bio najbolja ideja svih vremena. Ali zato tu bubnjeve makar svira Dave Lombardo i upisuje se u dugačku i impresivnu listu gostiju. Ice-T je od jednog od najvećih strašila američke pop-kulture devedesetih godina, čoveka koji je otvoreno fantazirao o ubijanju policajaca na svojim albumima i bio košmar za roditelje, političare i nastavnike diljem bele Amerike, izrastao u omiljenog američkog ujaka koji dobro zna kako je biti narko diler u getu, stalno na nišanu murije i drugih gangova, ali koji danas igra pandura na televiziji i snima albume što dosledno ruše rasne granice i muzički su, pa, moram da kažem, sve uverljiviji. Rispekt.

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=lAsZUtuZhIA&list=PLBzBwYhHpqLLBivSExumGxYPDR0Ybb7Qk

 

 

Ako volite The Dillinger Escape Plan, onda treba da čujete album Avant-Garbage mineapoliskih The Motion Mosaic jer je u pitanju vrlo očigledan napor da se igra u istoj ligi sa velikim prethodnicima. I, The Motion Mosaic nisu rđavi, mada, naravno, treba uzeti u obzir i da je mathcore, podžanr u kome se sve ovo odvija, neretko obuzet tehnikom i trikovima – poput svog sabrata, tech-death metala – na ušrtb pesama koje bi trebalo sve to da kontekstualizuju. The Motion Mosaic imaju odgovor na ovo, trpajući između nervoznih, tviči rifova i saplićućih ritmova melodične metalcore refrene koji mene namah izbace iz koncentracije i nateraju me da poželim da slušam nešto drugo. Ako niste tako osetljiva uštvica kao ja, dajte šansu Avant-Garbageu jer ovde zaista ima puno energije, puno polomljenih harmonija i blastbitova i svega.

 

https://themotionmosaic.bandcamp.com/album/avant-garbage

 

 

 

Završimo sa indonezijskim technical death metalom, jer zašto da ne. Neptunus su bend koji se MNOGO loži na Rings of Saturn ali, naravno, nema njihov kvalitet produkcije. Što je za tech-death, muziku koja živi i umire na tome da se čuje sa koliko autoriteta muzičari sviraju svoje odabrane instrumente, može da bude pogubno. No, na albumu Planetary Annihilation bend zapravo uspeva da svoj nešto mutniji zvuk pretvori u element atmosfere i mada im ni užasno irkomprimovan master ne čini mnogo usluga, Indonežani su me prijatno iznenadili kvalitetom kompozicija u kojima sva ta arpeđa zapravo imaju estetsko opravdanje i gde se smene tempa smisleno koriste za kreiranje praktično psihodeličnih momenata. Rings of Saturn su me, neću lagati, gadno smorili na zadnjem albumu na ime preterane količine deathcore klecanja i beskonačnih brejkdauna koje su svirali između tech death pirotehnike. Ima toga i kod Neptunusa ali ovaj bend mi to provlači ukusnije i uspeva da stalno drži stvari svežim tim bizarnim gitarskim radom koji bi trebalo da je postao dosadan već posle prve pesme ali nije. Neptunus uspevaju da shvate da je tech-death sa svojim fetišom tehnike često na rubu karikature pa onda guraju još jače u smeru karikature da bi dosegli nešto zaista tuđinski a što je u skladu sa njihovom odabranom temom o vanzemaljcima i uništenju planete. Podsećanje da je indonežanska scena poslednjih desetak godina izrodila mnogo dobrog metala:

 

https://neptunusofficial.bandcamp.com/album/planetary-annihilation

Video igre: Dvadeseti rođendan Playstation 2: Izbor najdražih igara

Juče je bio dvadeseti rođendan konzole Playstation 2 – lansirana  je 4. Marta 2000.godine u Japanu – i u pitanju je i dan-danas najprodavanija konzola u istoriji sa, čini se, čak i za današnji drsko uspešni Sony nedostižnih 155 miliona prodatih komada. Notorno teška za programiranje zahvaljujući ambiciji Sonyjevih inženjera da naprave nešto do tada neviđeno – sećate se „emotion enginea“? – i pregorevanju sklona, konzola je ne samo dovukla desetine miliona ljudi u eru DVD-ja već i bila munja-u-boci koju je Sony, neuspešno, pokušao da ponovi sa Playstation 3, promašivši ne samo osećaj za trendove na tržištu već i bazičnu japansku ljubaznost prema potrošačima. Otud Playstation 2 ima pored objektivnih vrednosti i jednu veliku auru nostalgije oko sebe, jer je nastao u tački kada je gejming postajao mejnstrim forma zabave ali i kada je još uvek investiciona klima bila takva da se moglo eksperimentisati sa konceptima koji će u eri HD-igranja postati jednostavno preopasni. Red  je da, dakle, obeležimo ovaj jubilej, kreirajući definitivnu listu najvažnijih igara za ovu konzolu.

Pravila:

1. Igra ne mora da je PS2 ekskluziva ali mora da je prvo lansirana na ovoj konzoli, Dakle, zbogom Resident Evil 4, zbogom Rez. U redu? U redu.

2. Stavljamo jednu igru po serijalu, dakle, moramo se odlučiti koji GTA je stvarno najbolji od tri igre koje su lansirane na PS2. Što se tiče Metal Gear Solida, volim ja Raidena, ali Big Boss je Big Boss, jelte, a mada sa žaljenjem, zbog te poslednje scene u Shadow of the Colossus, Ico neće moći da uđe na listu. Isplači mi reku, rekli bi mangupi na engleskom.

1. Devil May Cry 3

Naravno da je mladi, drčni Dante morao da bude na vrhu liste ne samo zato što je ovo, možda, najbolja akciona igra ikada napravljena već i zato što ovu igru, evo, petnaest godina kasnije, i dalje igram kao opsednut. Hideaki Itsuno i njegov tim su verovatno mislili da prave poslednju igru u serijalu nakon što je DMC2 bio – s pravom – razapet gde god se krst mogao pobiti, pa su u ovaj prikvel ubacili bukvalno sve što im je ikada palo na pamet, oktrivši, uzgred, u poslednjoj sceni i zbog čega se serijal zove kako se zove. Playstation 2 nastavlja da živi na mom Switchu koji je dobio vrlodobar port DMC3 pre dve nedelje.

2. Shadow of the Colossus

Još jedna od igara koje žive u formi remastera i rimejkova jer bi, iskreno, bio gubitak za globalnu ljudsku kulturu kada ona ne bi bila dostupna. Cenim Sony ne samo zato što su Uedi i njegovom timu omogućili da naprave anti-akcionu akcionu igru gde su pozitivci negativci a kotemplacija i refleksija su prominentniji od mačevalačkih komboa, već i zato što ovu igru uredno ponovo prave za svoje nove konzole iako se ona nikada nije dobro prodavala

3. Katamari Damacy

Tendencija zapadnoevropskih medija je da na ovu listu tradicionalno uleti nastavak originalnog KD, We Love Katamari jer prva igra nikada nije ni izašla u Evropi, verovatno jer su u Namcu mislili da Evropljani nisu dovoljno solidni ljudi da izađu na kraj sa intenzivnom genijalnošću Katamari Damacy. No, mi sa čipovanim konzolama smo ušli na, takoreći prvoj stanici i svedočimo o tome koliko je prvenac Keite Takahashija savršena igra, od perfektnog kanalisanja najprimalnijeg ljudskog instinkta ka gomilanju, pa do suptilne, dobronamerne satire savremenog Japana. Još jedna PS2 klasika koja živi na mom Switchu.

4. Okami

Hideki Kamiya nije radio Devil May Cry 2 i 3 – predajući serijal u ruke sposobnog Hideakija Itsuona koji je sa njim napravio čudo – zato što je radio svoju fantazijsku bajku o božanstvu koje se vraća na zemlju da spase drevni Nipon od prokletstva. Okami nije samo demonstracija Kamiyinog intelektualizma industrijskog formata koji dobro krije oblačenjem kao da je skejter i nepristojnim ponašanjem na tviteru, već i najbolja The Legend of Zelda igra urađena u prvoj deceniji ovog milenijuma. A čak i nema veze sa Zeldom.

5. Metal Gear Solid 3: Snake Eater

Metal Gear Solid 2 je trebalo da bude konfrontativni, strastveni, pa pomalo i gorki oproštaj Hidea Kojime od Metal Gear serijala jer je rekao sve što je imao i to najmanje DVAPUT, pokušavajući da utuvi u glavu poštovaocima ovih igara da je rat loš čak i ako su vojnici dobri. Ali kad je Konami napisao dovoljno veliki ček, Kojima je u sebi pronašao ne samo snagu da ponovo sedne u direktorsku stolicu i kanališe svoj najbolji džemsbondovski senzibilitet, već i inspiraciju da napravi šunjački, akcioni prikvel za ceo serijal koji je imao naprosto genijalan koloplet sistema da JEDAN ČOVEK porazi elitnu jedinicu sovjetske armije, ali i narativ koji je sve promenio.

6. Yakuza (aka Ryu Ga Gotoku)

Svakako, Yakuza 2 je bolja i ekspanzivnija igra, ali prva pustolovina Kazume Kiryua u tokijskom podzemlju, blještavi kaleidoskop kockarnica, restorana, gangstera u skupim odelima i priča o žrtvovanju, dobročinstvima, oproštajima i izdajama, sve na pozadini mafijaškog rata ipak rezonira u kolektivnoj svesti na poseban način. Sega je sa ovom igrom spojila silovitost klasičnih beat ’em up igara i karakternu dubinu RPG-ova i samo je pogrešna percepcija na zapadu, da je ovde u pitanju japanski klon GTA, zaslužna što će serijal Yakuza tek više od decenije kasnije i na „našim“ teritorijama postati blokbaster u kakav je u Japanu brzo izrastao.

7. Persona 4

Playstation 2 nije oskudevao u Atlusovim RPG-ovima i njihov klasični (meta)serijal Shin Megami Tensei je na ovoj konzoli imao pregršt voljenih igara (Nocturne, dva Avatar Tunera, dva Devil Summonera) ali je „tinejdžerski“ spinof serijala, Persona, sa svoje dve igre napravio neočekivano najveći ršum, posebno Persona 4 koja je SMT transformisala iz vrhunskog RPG-a za posvećene u globalni skoro-mejnstrim fenomen. Persona 4 je toliko uspelo iskombinovala priču, sisteme i strukturu igranja vezanu za školski kurikulum i dinamiku malog mesta u japanskoj provinciji da je okinula generisanje talasa klonova koji i dalje uredno niču na sve strane.

8. Grand Theft Auto San Andreas

Prva ne-japanska igra na ovoj mojoj listi svedoči o zastrašujućoj istini koliki sam weeb, ali i o epskoj unutrašnjoj drami da između GTA III koja je moderni open world dizajn praktično kodifikovala, GTA Vice City koja je svemu dodala izraženiju dimenziju satire i socijalnog komentara, i GTA San Andreas koja je sve to ponovila, samo odvrnuto na jedanaest pa još deliričnije – odaberem jednu. Ultimativno, San Andreas pobeđuje za prsa ne samo zato što je veći i skuplji (Tri grada! Gomila manjih mesta između! Samuel L. Jackson igra… policajca?) već i što je bio duboko uronjen u afroameričku kulturu gangova i hip-hopa a ja koliki sam weebo toliki sam i wigga. Ne može se pobeći od svoje prirode.

9. God Hand

Shinji Mikami skoro da ne bi ni bio na ovoj listi uz surove kriterijume nametnute odozgo – i Resident Evil 4 i P.N.03 su originalno GameCube igre – ali je pred kraj konzolne generacije i pred svoj odlazak iz Capcoma sa Atsushijem Inabom i gomilom drugih Capcomovih developera koji će zajedno sa njima preći u novoosnovani nezavisni PlatinumGames napravio igru koja je istovremeno i najavila i parodirala Platinumov hipertrofirani akcioni fokus. God Hand je beat ’em up igra kao nastala u ranim devedesetima, ali sa pristupom tehnologiji sa polovine nultih godina narednog veka, spoj bizarne satire (na primer uz citat Mikea Tysona koji preti Lenoxu Lewisu), Mad Maxa, super sentai animea i surf-rock psihodelije, sve uz i dalje najbolji borilački sistem u kome igra igraču dopušta da dizajnira sopstvene komboe.

10. God of War 2

Druga ne-japanska igra na mojoj listi je ne samo najbolja God of War igra na Playstation 2 već, bez obzira što sam voleo i God of War 3 i ributovani God of War na kasnijim konzolama – najbolja God of War igra do sada napravljena. Cory Barlog je sa ovom igrom prišao veoma blizu idealu japanske character action igre izbacujući sa svojim timom ogromnu količinu svežih, jakih ideja, a onda ih implementirajući u najskupljoj produkciji koju je u to vreme bilo moguće zamisliti. Ako odlučite da poigrate samo jednu God of War igru u životu, to bi trebao da bude ova.

11. Gitaroo Man

Muzičke ritmičke igre su polovinom prve decenije ovog stoleća postale globalni mejnstrim fenomen nezadrživim usponom zapadnjačkog Guitar Hero ali je još početkom veka Gitaroo Man kreirao predložak koji se manje bavio simulacijom-sviranja-rok-gitare kroz tehniku a više idejom da je sviranje rok gitare transcendentna aktivnost kojom se osvežava duša ali i odbijaju invazije tuđina iz svemira. Fantastičan set kompozicija, jasna i poštena mehanika, te kvalitetno bizarna priča čine ovu ranu PS2 igru jednom od najvoljenijih ritmičkih igara ikada među ljudima od ukusa. Ili bar među weeboima.

12. Viewtiful Joe

Hideki Kamiya je toliko veliki šmeker da mu je ovo već druga igra na listi. Posle uspeha sa Resident Evil 2 i Devil May Cry, Kamiya će napraviti interesantan korak nazad u retro smeru, inspirišući se svojom ljubavlju prema super sentai kinematografiji i kreirajući jedan od najurnebesnijih, najlepših (i najtežih) 2D beat ’em upova ikada. Nastavci igre nikada nisu uspeli da uhvate savršenstvo originala, a to što Capcom poslednih pet godina remasteruje i reizdaje SVE druge igre koje je ikada napravio ali nikako i ovu je stvar na koju treba da reaguju u Hagu, ali se prave ludi.

13. Silent Hill 2

Još uvek, evo, 19 godina kasnije, najbolji Silent Hill i možda najbolja horor igra ikada napravljena, sa nekim od najekstremnijih momenata psihološkog horora ikada privoljenih u interaktivni medijum. Nije da kasnije nije bilo dobrh nastavaka i časnih pokušaja i čak su i neke od docnijih Silent Hill igara imale svoje dobre trikove (Sam Barlow nas je psihoanalizirao u Shattered Memories da bi igru učinio strašnom na jedan ličan, intiman način), ali jedina igra za koju možemo da zamislimo da bi prišla Silent Hill dvojci bi bio Kojimin i Del Torov Silent Hills koji NIKADA neće biti napravljen.

14. Beyond Good & Evil

Da ne završimo na baksuznih 13, završićemo na pozitivnih 14. Svakako, na nečijoj drugoj listi bi valjalo da se nađu i Prince of Persia: The Sands of Time, i Ratchet & Clank, i Dragon Quest VIII i Gran Turismo, i Final Fantasy X, ali ovo je moja lista i treba da ostavim i drugima prostora. Ničeovski naslovljena Beyond Good & Evil nema nikakve vidne veze sa Ničeom ali je u pitanju najbolja zapadnjačka interpretacija Zelda formule, zapanjujuće u sebe sigurna multižanrovska akciona igra sjajno osmišljenog sveta i iznenađujuće zaokružene „francuske“ naučne fantastike. Još malo pa će 17 punih godina kako čekamo nastavak a u Ubisoftu ga prave kao da su im naše suze glavni resurs. Komercijalno neuspešni ali kulturno značajni klasik iz jednog boljeg vremena.

Bonus igre koje veoma volim, do mere da bih se bacio na bombu da ih spasem ako bismo se nekako neobjašnjivo zatekli usred nekog bojišta u Drugom svetskom ratu, ali možda ne spadaju u apsolutnu lektiru za nekog ko bi od nule da se upoznaje sa Playstation 2 bibliotekom:

  • Gradius V: Treasureov masterklas iz shoot ’em up dizajna i ujedno poslednja velika shmup igra ikada napravljena?
  • Shadow Hearts: Originalan i veoma topao JRPG iz ere kada je ovaj žanr proživljavao potpunu renesansu
  • Final Fantasy XII: Smela reimaginacija serijala koja je maltene uspela da ga sahrani a danas se prepoznaje kao neumrli klasik
  • Manhunt: Rockstar u grotlu kontroverze grafičkog nasilja i brutalne (kinematske) ekspoatacije a HD-Gaming je bio udaljen još koju godinu u budučnosti. No, Manhunt je bio i solidna šunjačka igra do poslednje trećine kada se deformisao u prilično neudoban ali i dalje napet šuter.
  • Bully: Rockstar u grotlu kontroverze vršnjačkog nasilja i brutalne tinejdžerske ekspoatacije. Bully pored toga što se ovde ipak ne ubija, ima i tu distinkciju da je u pitanju jedan od najboljih saundtraka koje je Rockstar ikada imao BAŠ ZATO što nije sastavljen od licencirane muzike nego pisan sa srcem i dušom za ovu igru.
  • Second Sight: Psi-Ops je poznatija igra iz pod-pod-podžanra „parapshiloški cover shooter iz trećeg lica“ ali Second Sight ima dobru mehaniku i dizajn misija ali i izvrsno smišljenu priču koja zaziva filipdikovski egzistencijalni paradoks kad je to najpotrebnije.
  • Kingdom Hearts: Naravno da je ova igra (pa onda i čitav serijal) pogodila moju slabu tačku spajajući weebo fantaziju sa celoživotnim fantaziranjem o druženju sa Diznijevim junacima, ali sve to na stranu, Nomurin prvi rad u poziciji direktora je i dalje šarmantan i mehanički iznenađujuće zdrav visokobudžetni akcioni RPG za koga mi je dan-danas pomalo čudno da je uopšte mogao da nastane na Playstation 2. Ali bilo je to, odaberimo prave reči: čudo od konzole.

Video igre: Final Fantasy VII Remake Demo – utisci

Kada mašta postane realnost, to može da bude lepo (recimo film Logan) a može da bude i grubo buđenje iz naivnog sna (recimo film The Wolverine), pa, bogami i košmar (recimo, film X-Men Origins: Wolverine). No, kada je mašta vrlo partikularna – a to je da dobijemo moderni rimejk jedne od najikoničkijih igara u celokupnoj istoriji videoigara, tako da se perfektno sačuva zapanjujuća začudnost i bogatstvo iskustva koje je nosio original, ali da se nekako šmirglom i jelenskom kožicom izglancaju dve u međuvremenu protekle decenije i 23 godine napretka u domenu dizajna video-igara bešavno ukroje u poznati nam predložak, da se spoje staro i novo tako da novo bude prirodno a staro netaknuto, tako da sve bude ne onako kako je bilo nego onako kako ga se sećamo a da opet imamo i mnogo toga što će nas iznenaditi ali ne kao kad jedete kokice pa naletite na neiskokano zrno kukuruza nego više kao kad prvi put u životu sipate mleko u čaj i onda shvatite da je baš to bio ukus koji ste celog života znali da mora postojati i sad se čudite kako je to najprirodnija stvar na svetu a vi je tek sad okušate – dakle, kada je mašta TAKO razuzdana i, slobodno možemo reći, besramno ambiciozna, pa, onda je potencijal da umesto mekog ateriranja u paperje nežnih oblaka na rajskome nebeskom svodu tresnemo čelom o betonski zid surovog razočaranja prilično visok.

Hoću reći, igrao sam sinoć demo za Final Fantasy VII Remake i mada je čitanje novinarskih iskustava sa nešto većim bildom igre nego što nam ga je Square-Enix ponudio u ovom demou i gledanje recentnih videa sugerisalo da je u pitanju neočekivano uspela i u sebe sigurna reimaginacija vintidž klasike, malo je reći da je tu bilo i pritajene strepnje. I mada strepnju ne možemo ostaviti po strani ni ovo jutro posle jer mnogo toga i dalje ne znamo a radi se o projektu koji će koštati nekoliko stotina miliona dolara, trajati verovatno najveći deo nastupajuće decenije – kroz, procenjujem, najmanje tri odvojene igre – uz potencijal da sve što može da krene naopako i krene naopako i to odjednom (uključujući pandemiju ovog ili onog virusa, globalnu recesiju za koju razni analitičari vele da je upravo krenula, radikalnu promenu načina na koji se igre kupuju, igraju i prave kao posledicu uspona striming i pretplatničkih servisa, preskupost novih konzola, pa i, što da ne, burn out sindrom na strani Tetsuye Nomure itd. itd. itd.), ono što u ovom trenutku možemo da kažemo da je demo za rimejk veoma ubedljiv kao neka vrsta mission-statementa, da je tehnološki iznenađujuće zreo i stabilan i da igra, na osnovu ovog malenog komada koji sam poigrao, u najmanju ruku veoma dobro razume kako da re-kreira centralne narativne tokove originalne igre uz besprekornu reimaginaciju grafičkog dizajna, možda iznenađujuće dobru kontrolu tempa odvijanja događaja i neke veoma dobro promišljene sisteme.

Što, malo se i stidim da kažem, gotovo da nisam očekivao od ovog projekta.

Tetsuya Nomura je nesumnjivo talentovan čovek i ima svoj (veliki) deo zasluge za pretvaranje voljenog konzolnog RPG serijala u multimedijalnog behemota koji sada iza sebe ima nekoliko filmova, brendirani Audijev automobil i haljinu za venčanje dizajniranu od strane Vivienne Westwood (što, uz sve bizarne konzumerističke krosovere dodaje igri Final Fantasy XV i jednu – još bizarniju – pank rok dimenziju), ali Nomura je tokom proteklih petnaest godina stekao i reputaciju direktora kome je gotovo nemoguće da završi projekte koje je započeo. Glavni primer je, naravno, pomenuti Final Fantasy XV koji je bio u razvoju punu deceniju i završen je (well, izašao je) tek nakon što je Nomura otišao sa projekta da se zanima sa Kingdom Hearts. Tako da je postavljanje čoveka koji je ipak bio samo jedan od Sakaguchijevih podređenih na Final Fantasy VII u direktorsku stolicu za rimejk ove igre delovalo kao loše znamenje i kada su krenule uznemirujuće vesti – igra će biti u jednom komadu, pa onda u epizodama, razvoj će se raditi izvan Square-Enix, pa je onda sve obrisano i vraćeno u kuću da Square-Enix krene maltene od nule – nije delovalo kao preterano pomisliti da mi gotovu igru nikada nećemo videti ili, ako je i vidimo, da neće biti čak ni polomljeni ali dostojanstveni artefakt hibrisa i strasti poput Final Fantasy XV već prosto – razočaravajući komad nereda i konfuzije.

I, da ne uzletimo previše na krilima nade, možda i hoće, možda i hoće, ali igranje ovog dema pokazuje da u Nomurinom timu postoji prilično jasna vizija na osnovu koje se radi i da u tročlanom direktorskom timu koji pored njega – a koji se u međuvremenu iskupio iznenađujuće uspelo iz development hella spasenim Kingdom Hearts III – čine i veteran Motomu Toriyama kao i Naoki Hamaguchi koji je zadužen za borbeni sistem, kao da se zna ko kosi, ko vodu nosi i da stvari funkcionišu iznenađujuće harmonično.

Konkretno, ovaj demo predstavlja sam početak igre i prvu, uvodnu misiju u kojoj se eko-teroristička organizacija Avalanche prihvata zadatka da usred futurističkog grada Midgara kojim u svakom praktičnom smislu upravlja gigantska korporacija Shinra, izvede čin vrlo konkretne sabotaže lokalnog Mako reaktora. Ovaj reaktor, kao i drugi raspoređeni po čitavoj planeti (koja, kako jednom rekosmo nije-Zemlja-ali-jeste-Zemlja) predstavlja temelj moći korporacije Shinra jer ih je eksploatacija materije Mako iz srca planete transformisala iz uspešne firme u de-fakto prirodnog monopolistu koji držanjem pod kontrolom glavnog elementa globalnog energetskog sistema jednako prirodno kontroliše i političare, institucije, naučnike, pa i ljudske živote uopšte.

Za detaljniju priču u ovome i ostalim temama Final Fantasy VII slobodni ste da, između ostalog, pročitate moj prikaz najrecentnijeg igranja remastera originalne igre od pre nekih godinu i po dana, a za ovu priliku je dovoljno da kažemo da rimejk vrlo sigurno uspeva da postavi osnove sveta i zapleta, da nam predstavi  etičku dilemu sa kojom je igrač suočen već na samom početku – terorizam, na kraju krajeva, u 2020. godini ima još zlokobniji prizvuk od onog koji je imao 1997. godine – i da, a što je za mene najključnije, vrlo srećno pogodi ton koji igra treba da ima.

Neka bude još jednom rečeno: originalni Final Fantasy VII je praktično izmislio moderno kinematsko igranje, pretekavši Metal Gear Solid i Half-Life za godinu dana, uspostavljajući potpuno novi standard za produkcijske kvalitete, ali i odnos narativa i igranja u blokbasterima, pa i karakterizaciju protagonista u igrama ovog tipa. (Japanske) role playing igre su pre Final Fantasy VII bile više predmet interesovanja posvećenog tvrdog jezgra konzolnih igrača nego hitovi na razini Marija ili Sonica; sa Final Fantasy VII su maltene preko noći transformisane u de-fakto mejnstrim a pogotovo će ovaj serijal tokom sledećih nekoliko godina imati ulogu diktiranja trendova, dosezanja bioskopske publike, pa i prodavanja ogromne količine (Sonyjevih, pre svega) konzola.

No, Final Fantasy VII je istovremeno bio i produkt svog vremena, Sakaguchijeve intimne refleksije na smrt majke i fascinacije arhitekturom Njujorka, ali i straha od sve moćnijih i manje etički nastrojenih američkih korporacija, pogotovo u oblasti energetike – sa frakingom koji je doživeo masivnu ekspanziju u ranim devedesetima – sve umotano u ljubav prema klasičnim Star Wars filmovima, pa onda provučeno kroz prevratničku prizmu Neon Genesis Evangeliona koji je kada je razvoj Final Fantasy VII krenuo upravo revolucionisao japanski Anime. Sve je to ubačeno u blender i moralo da izađe na drugu stranu dok se razvojni tim borio da ne samo shvati nego, ako može, i reši brojne probleme i pitanja koja je doneo prelazak na trodimenzionalnu grafičku tehnologiju.

Hoću da kažem, Final Fantasy VII jeste u dobroj meri bio frankenštajnovski spoj na mnogo nivoa: grafički, spajao je prerenderovane pozadine i trodimenzionalne modele u režimu koji je najčešće imitirao klasični tile-based dizajn, mešao gejmplej i kinematike od kojih su neki bili prerenderovani filmovi a neki rađeni u endžinu igre; Nobuo Uematsu je odbio da koristi CD muziku iako je imao prostora za nju na tri diska na kojima je igra dolazila, kako bi igrače poštedeo dugačkih učitavanja pred svaku borbu i umesto toga kreirao jedan od svojih najfinijih midi-radova, sa klimaksom u ikoničnoj One –Winged Angel gde je digitalizovao hor i spojio svoju fascinaciju Stravinskim sa svojom ljubavlju ka progresivnom roku; Igra je jednako naginjala tragediji, drami i komediji, uspevajući nekako da provuče i bleskaste gegove poput onog na stepeništu sedišta korporacije Shinra, i psihološki potpuno polomljenog protagonistu, još polomljenijeg negativca ali i jednu od najšokantnijih smrti lika u istoriji medijuma. I sve je ovo uradila uglavnom igraču na uvid dajući male poligonalne modele sa špicastom kosom i popajevski predimenzioniranim nadlakticama i na engleski jezik loše prevedeni japanski tekst.

Kako da uopšte ovako nešto „pretvorite“ u moderni igrački koncept u svetu (i na konzoli) gde suvereno vladaju character-heavy blokbasteri poput The Last of Us, Marvel’s Spider-man ili poslednjeg God of War? U svetu u kome AAA igre često čine ogroman napor da se približe prestige televiziji čak i u slučajevima kada su originalni predlošci vrlo šloki (kao što je prošle godine bio rimejk Resident Evil 2)?

Square-Enix je, bar u okviru ovog demoa, reklo bi se našao odgovor i, kako rekoh, pogodio ton. Ovo, na kraju dana, nije ozbiljna, amerikanizovana televizijska drama već oživljeni, skupi anime sajberpank pa tako i dobijamo:

  • Midgar koji izgleda baš poput impresivnog megalopolisa što spaja odlike Njujorka, Londona i Tokija, sa retro-futurističkim vozovima, crvenim telefonskim govornicama, visokotehnološkim korporativnim obezbeđenjem koje čuva objekte firme (i red u kvartu) i nedužnim devojkama što prodaju cveće na ulici
  • Likove koji su preterani i veći od života čak i na samom početku igre kada pravila pripovedanja diktiraju da je drama na najnižem nivou. Ali ovo je anime drama i reimaginacija jedne od najvećih drama u istoriji videoigara pa je i početak odvrnut na jedanaest. Kada su Cloud Strife i Barret u istoj prostoriji testosteronsko zasićenje atmosfere je toliko da ga možete gristi. Biggs i Wedge konačno su likovi a ne samo imena. Jessie je apgrejdovana u lik sa ne samo mnogo redova dijaloga, već i sa karakterom i njeno flertovanje sa uštogljenim, socijalno neprilagođenim Cloudom je vrlo prirodno i najavljuje erotske trajektorije za koje znamo da će se njima ovaj junoša kretati u nastavku igre
  • Mako reaktor koji je sav u retro-industrijskom stilu sa mnogo sivog metala, nesigurnih platformi i bolesno zelenom svetlošću koju emituje sama supstanca, u odjeku svih strahova od krupne – i beskrupulozne – energo-industrije koje Japan pogotovo ima.
    Sve ovo zajedno tvori jednu iznenađujuće konzistentnu, nekako prirodnu, logičnu celinu i u ovom demou Final Fantasy VII Remake deluje kao da je pronašao svoj glas i u tom glasu ima mesta i za ekstremne emocije i za deadpan komediju, često u okviru iste scene – videti, recimo razmenu između Barreta i Clouda u liftu – u originalu je ovo kratak dijaloški back-and-forth u kome Barret priča o tome kako korporacija Shinra uništava planetu dok Cloud odgovara da se to njega ne tiče. U rimejku, pak, Barret dobija mnogo više teksta i jedan praktično propovednički žar sa kojim govori o ekološkoj katastrofi koju on lično, duboko oseća. Cloudov odgovor ovde je drzak, bezobrazan i smešan, ali i daje odličnu podlogu za kasniji razvoj likova za koji znamo da će doći, kako sa Barretovom ličnom istorijom sa korporacijom, tako i sa Cloudovim traženjem pravog identiteta.

Hoću reći, tekst je napisan dobro, karakterizacije su iznenađujuće pametno ekstrapolirane iz skromne količine teksta i smešnih 3D modela u originalu a glasovna (i ostala) gluma, a koje u originalu nije bilo, iako se tu gazi po gasu mnogo više nego u  standardnoj AAA video igri ovih naših dana, je u skladu sa svetom koji treba da bude utemeljen u određenoj prepoznatljivoj, popkulturnoj vrsti urbane, žanrovske fikcije, ali i da ima mesta za visoke koncepte poput Gaie, Jenove, Sephirothovog obogotvorenja itd.
Opet, treba imati na umu da ovaj demo predstavlja samo prvih sat vremena nečega što treba da traje bar tridesetak sati i da time bude opet, najviše jedna trećina onoga što će igra, kada budu izašle sve epizode, na kraju biti. Trenutno nemamo uvid u Square-Enixove planove – ako uopšte i oni znaju kako će izgledati mapa puta za ovaj sada, eh, pod-serijal u sklopu Final Fantasy franšize – ali podsećam da deo igre koji se odvija u Midgaru u originalu ne traje više od desetak sati ma koliko da sporo igrate i da njegovo ekstrapoliranje u kompletnu igru za sebe – a što treba da bude ovaj prvi deo koji izlazi početkom Aprila – svakako mora da podrazumeva brojne radikalne izmene u pristupu.

Utoliko, vredi primetiti da je ovo što smo odigrali u demou vrlo skriptovan, vrlo linearan komadić igre, napeta i uzbuđenjima nabijena misija grupe urbanih gerilaca koja se, potpuno nesvesna svoje patetične beznačajnosti, bori protiv „zle“ korporacije što drži svet u tako željeznom ekonomskom i političkom stisku da među građanima ne postoji svest o represiji i trenutno stanje se smatra prirodnim. Time je i autorima bilo lakše da kontrolišu dinamiku igranja, odmere verbalne razmene između likova, rasporede susrete sa neprijateljima i naprave impresivnu punktuaciju u vidu moćnih bosfajtova , no jasno je da kada dobijemo punu igru u Aprilu tek ima da vidimo koliko su u Square-Enixu bili kadri da  Midgar prošire i prodube, daju mu „open world“ kvalitet (koji originalna igra zaista dobija tek znatno kasnije kad se Cloud i ekipa zapute na svoju misiju diljem planete) i dizajniraju smislene sporedne kvestove. Slutimo, a Final Fantasy XV nam daje za pravo da tako slutimo, da će veliki broj dodatnog i opcionog sadržaja biti vezan za sakupljanje i lov, eventualno misije eliminisanja visokoprofilnih meta u okruženju i tada će tempo igranja biti u rukama igrača i mnogo teži za kontrolisanje dok će njegovo napredovanje kroz svet igre biti mereno ne samo brojem set pisova koje je video već znatno apstraktnijim parametrima koji će se ticati levelapovanja likova, kreiranja i pronalaženja opreme i drugim detaljčićima. Final Fantasy XV nije u svemu tome bio uspešan, ali, kada se već stalno vraćam na tu igru kao prethodni veliki Nomurin projekat u Final Fantasy franšizi, treba da kažem da je to zato što je ta igra imala ne jedan već dva demoa pre nego što je lansirana i da ni jedan od njih nije imao tu tako snažnu ubedljivost kao ovo što sam sinoć igrao. Opet, da li će Nomura i tim umeti da održe fokusiranost na narativ, likove i pažljivo dizajnirane borbe koju imamo u ovom demou, a da na sve dodaju i neophodni open-world sadržaj i da sve to bude u savršenom balansu? Ne znamo, ali sam sada optimističnije nastrojen nego što sam bio juče.

Između ostalog jer su mnoge sistemske stvari rešene sa dosta autoriteta i zdravog razuma. Na primer, u originalu nikada nije bilo sumnje da je Cloud glavni lik u igri – iako jedan deo igre provodite bez njega – makar i zato što je kretanje kroz igru bilo apstrahovano kroz stapanje svih likova u Cloudov avatar. U rimejku Cloud je bez sumnje glavni junak, ali igra dopušta slobodno menjanje između likova koje igrač želi da vodi, u borbi ali i izvan nje i ovo, na osnovu demoa, funkcioniše sasvim prirodno i bez ikakvih problema u skriptovanju ili radu kamere. U borbi, pak, Hamaguchi je napravio vidan napor da spoji zaslepljujuću akciju kakvu pamtimo iz filma Advent Children (kinematskog nastavka originalne igre), a koja se odvija u realnom vremenu, sa korišćenjem Active Time Battle sistema iz originala. I napor je porodio jedan lep i prirodniji, intuitivniji sistem nego što smo imali bilo u Final Fantasy XIII, bilo u Final Fantasy XV sa jasnim imperativom da se napada u realnom vremenu, čime se ATB skala popunjava a što opet otvara mogućnosti za korišćenje specijalnih poteza i magija koje se mogu birati zaustavljanjem (ili usporavanjem) akcije. Tako ova igra pravi gotovo idealan spoj između borbe u stvarnom vremenu, koja je vrlo opipljiva, masna i masivna, i real time with pause modela (a koji smo pre neki dan onako ocrnili..) gde pametno igranje u stvarnom vremenu otvara opcije za taktičke odluke koje donosite u zaustavnom vremenu, birajući poteze (ili magije) za lika koji trenutno vodite, ali i sa mogućnošću izdavanja komandi za druge likove.

Što funkcioniše iznenađujuće dobro, intuitivno i vizuelno impresivno i zapravo, deluje najpre kao razvijenija forma sistema kojeg je ko-direktor Final Fantasy XV, Hajime Tabata, svojevremeno imao u prikvelu za Final Fantasy VII, PSP igri Crisis Core: Final Fantasy VII. Borbe sa običnom boranijom Shinrinog obezbeđenja su spektakl dominacije nad očigledno slabijim protivnikom i u njima je ulazak u taktički mod maltene nepotreban, ali je susret sa par minibosova i jednim velikim bosom, koji je svojevrsni intenzitetski (ako ne i hronološki) klimaks demoa prilika da se igrač poduči i skromnosti a i taktici u isto vreme. Borba sa Scorpion Sentinelom na pravi način pokazuje paletu (i neophodnost korišćenja) različitih taktičkih pristupa, ali i ukazuje da će borbe sa bosovima u ovoj igri biti ozbiljan posao. Sa Scorpion Sentinelom sam se borio duže od petnaest minuta i mada nisam ugledao natpis Game Over bilo je, da kažemo, za dlaku. Štaviše, i manji neprijatelji, poput robotskih Sweepera sada predstavljaju ozbiljniji izazov i već sada se može razmišljati na šta će ličiti borbe kada se sretnemo sa nekim od zaista teških neprijatelja iz originalne igre.

Mislim, neće biti lake, ali, ako je suditi po ovome što smo videli, biće uzbudljive, zabavne, i imaćemo u njima pune ruke posla. Ovo, doduše, neće biti po volji onim baš najtvrdokornijim ljubiteljima klasičnog ATB sistema kojima će ovaj prelazak u polu-realtime moguće biti kap koja preliva čašu, ali koliko se iz demoa vidi, igra zadržava iste magije, sa istim efektima kao što je imao original (što znači, ako smem da vam dam mali savet, pošto možda u žaru borbe nećete čuti Cloudovu poduku, da robote napadate Barretovim magijskim elektricitetom) a na to dodaje po dva različita moda borbe za likove, „pressured“ i „staggered“ statuse za neprijatelje, specijalne poteze i limit breakove pametno ekstrapolirane iz originala… Tu je i netaknut sistem materia magija koji, ponovo znači, da ćemo imati veliku slobodu u kreiranju bildova za svakog od likova i lake promene tih bildova na terenu kako se okolnosti budu menjale. Ovo je posebno važno jer je iz bosfajtova do sada jasno da igra očekuje da se prilagođavamo neprijatelju i da biranje jednog bilda i tvrdoglavo držanje iste taktike neće doneti željeni rezultat. Recimo da mi ovo uliva dosta optimizma jer svedoči o ozbiljnom ulasku autora igre u sisteme i obezbeđivanju da igrač unutar istih može da eksperimentiše i nalazi svoj izraz. A zbog toga ovo i igramo. Mislim, bar neki od nas. Drugi samo sebe vole da zamišljaju kao žilavog mladića ženske lepote sa predimenzioniranim falusoidnim objektom u rukama. Tejk jor pik!!!!!!!!!!!

Ostaje, ponavljam, da se vidi kako će to sve izgledati kada izađemo iz linearnog, potpuno skriptovanog okruženja i igra nas pusti da sami biramo svoje sledeće poteze. Final Fantasy VII je bila igra prepuna jedinstvenih okruženja, momenata, set pisova i mehanika za jednokratnu upotrebu i skoro da mi je nezamislivo da će Square–Enix uspeti da sve to ponovi i ovom prilikom, samo u višestruko kompleksnijem audiovizuelnom režimu, PLUS da na sve to doda sistemski uređen i zadovoljavajuće dinamičan open-world sadržaj. Ako Nomura ovo postigne, imaće od mene vječno poštovanje.

Čime hoću da kažem da praktično ne verujem da će ovo biti moguće postići i da će negde morati da se krajca, ali ako ništa drugo, Square-Enix radi punom parom i mada nas od izlaska prvog dela igre deli još više od mesec dana, drugi deo je već uveliko u razvoju i kako su stvari u vezi sa endžinom, pajplajnima i vrkflouom, pretpostavljamo, uglavnom rešene, nije toliko suludo biti optimist i reći da će možda rad na tim nastavcima teći ipak primetno brže…

A tehnološki ovo jeste impresivno. Jedna od verovatno najpametnijih odluka koju su S-E doneli je da se licencira Unreal endžin za potrebe ove igre. Svakako, Luminuous Engine je dao neke impresivne vizuelne rezultate u Final Fantasy XV ali uz generalni osećaj da se cela igra stalno nalazi na korak od toga da se raspadne i izazove vam požar u konzoli. Final Fantasy VII Remake, u ovom demou, izgleda briljantno, uz ogromne modele i srazmerno skroman nivo detalja u okruženju (ali su ti detalji modelovani uglavnom izvrsno, videti odeću protagonista ili sprave koje članovi Avalanchea koriste za hakovanje), ali i lepo, nenametljivo osvetljenje,meke tranzicije između instanci igre, briljantne animacije i ponovo jednu ubedljivu konzistentnost između stila, dinamike događaja i opšteg likovnog utiska. Da ne pominjem orkestarske aranžmane te ikoničke muzike…

Opet, naravno, ovo je, ponavljam, jedan mali, linearni deo igre napravljen ručno, kamen po kamen i poligon po poligon i videćemo šta će biti kada igra krene dublje u grad – što je manje zastrašujuće – a pogotovo kada se iz grada u nastavcima izađe i krene avantura koja bukvalno zahvata oba kontinenta na planeti i odlazak na polove. Što je mnogo više zastrašujuće. (Ali bar ćemo sresti Yuffie.)

Dakle, strahu mesta i dalje ima ali on je sada možda nešto nižeg intenziteta. Tetsuya Nomura i njegov tim u Square-Enix su sa ovim demom napravili vrlo ubedljiv, siguran iskaz da ZNAJU šta rade i, možda još i važnije, znaju šta nam treba, čak i ako mi sami to ne znamo. Final Fantasy VII Remake verovatno nikada neće postati ono po čemu SVI pamte Final Fantasy VII niti će uspeti da zadovolji sve ukuse. I, zaista, možda ne zadovolji nikoga kad odistinski izađe, i dalje postoji realna šansa da sve ode u tandariju. Ali makar na sat vremena juče, naši kolektivni snovi i sećanja o igri koju smo toliko voleli, otelovili su se u jednoj zaprepašćujuće samouverenoj, moćnoj reimaginaciji te igre. I tu nam uspomenu niko ne može oteti.

Strip: Lepe naslovnice: The Flash Vol. 1

Ja ponovo pregledam stare brojeve magazina The Flash (začetog brojem 105 1959. godine, jer je izrastao iz magazina Flash Comics) i nalazim brojne lepe naslovne stranice. Naravno, Supermen i Betmen su bili etablirani u to vreme i imali svoj stil naslovnica, a Flash je bio srazmerno nov i uzbudljiv i… ovo su sjajne naslovnice koje su radili sjajni ljudi.

Carmine Infantino je, nažalost, crtačko ime koje se danas pominje manje nego što bi trebalo iako je šezdesetih bio vrlo važan za kreiranje novog izgleda DC-jevih stripova (recimo, redizajn Betmena). Moguće je da je njegov legat pod hipotekom odluka koje je donosio kao izdavač početkom sedamdesetih a koje su dovele do problema sa prodajom. Opet, dok je bio u fotelji izdavača, Infantino je zaposlio Dicka Giordana, a u prethodnoj ulozi gde je bio direktor uredništva, Neala Adamsa i Dennyja O’Neila, dakle, ljude koji su bukvalno bili identitet DC stripova u sedamdesetima.

Infantino je i kreirao novog Flasha sa Robertom Kanigherom i ovo je bio prvi heroj Srebrnog doba koji je nosio ime starog heroja iz Zlatnog doba a da je bio zapravo drugi lik. Dakle, Infantino je na određeni način (ko)kreator Srebrnog doba u DC-ju i njegove naslovne stranice sa kraja pedesetih i početka šezdesetih su bile fantastičan spoj urednosti i akcije. Evo primera tri njegove naslovnice koje pokazuju široki raspon od horor/ fantazje, preko komedije do akcije:

Kao kontrast evo ove naslovne iz 1967. godine koju je radio sa Murphyjem Andersonom i ona je kompleksnija i likovno i koncepcijski:

A ovo je  naslovnica jubilarnog dvestotog broja, ponovo Infantino i Murphy i fantastična drama i jedan skoro nealadamsovski realizam za novu deceniju

Iako je već bio ozbiljan budža u DC-ju, Infantino je nastavio da radi naslovnice za Flasha jedno vreme, pa je, sa ovim mračnim temama i uznemirujućim kompozicijama praktično uveo DC i u bronzano doba:

Kasnijih šezdesetih je Flasha radio Ross Andru a poznato je da je on meni jedan od najomiljenijih crtača ikad na ime njegovog ikoničkog rada na Spajdermenu. Naravno, i na Flashu je ostavio značajan trag i ove naslovnice sa Mikeom Epsositom su sjajan primer Andruove zaljubljenosti u anatomiju, akciju ali i nadrealistički pristup sa komičnim ili ozbiljnim implikacijma:

Naravno, sedamdesetih su došli neki novi klinci, kao što je bio, eh, Gil Kane:

Dick Giordano:

I Neal Adams. Pogledajte genijalnost kompozicije na četvrtoj slici: