Arhiva za april, 2020

Film: Tora no O o Fumu Otokotachi (Ljudi koji su išli po tigrovom repu)

Posted in film with tags , , on 30 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Četvrti film u RTS-ovom ciklusu autorskih filmova Akire Kurosawe je jedna briljantna minijatura i pokazna vežba iz zanata, napravljena nešto posle završetka prethodnog filma, Zoku Sugata Sanshirō, a o kome smo pisali prošle nedelje. No, iako snimljen 1945. godine, ovaj film će se načekati da ugleda mrak bioskopske sale. Kurosawu su u početku cenzurisali japanski ratni cenzori  a zatim, ravnoteže radi, i američke okupacione vlasti – na kraju krajeva, ovaj režiser je iza sebe imao klasičan propagandni rad u vreme kada su Ameri uzeli ostrva pod svoje.

 

Tora no O o Fumu Otokotachi je u ovoj RTS-ovoj adaptaciji preveden pomalo nezgrapno kao Ljudi koji su išli po tigrovom repu, iako bi pravilniji prevod bio „Ljudi koji su zgazili na tigrov rep“. Naime, Yoshitsune Minamoto je vojskovođa koji beži od sopstvenog brata, šoguna Yoritomoa iz razloga koji nisu naročito bitni – recimo samo da je dvanaesti vek u Japanu bilo doba kada je brat na brata udarao i preventivno a neretko i sa sasvim ozbiljnim umišljajem – i on i njegovih šest telohranitelja su se maskirali u putujuće monahe. Kako im je jedini način da stignu do bezbedne teritorije to da pređu preko zemlje kojom krstare šogunove patrole i prođu njegove barikade, a gde su straže instruirane da očekuju sedam muškaraca prerušenih u monahe, oni u ovu avanturu kreću nervozno i svesni da će sledećim korakom „zgaziti tigra na rep“.

 

 

Scenario filma rađen je delimično  po jednom od najpopularnijih kabuki komada iz devetnaestog veka, Kanjinchō a koji je i sam baziran na klasičnom japanskom komadu iz petnaestog veka, Ataka, rađenom u okviru tradicije japanskog plesnog teatra noh. Ataka se smatra remek delom noh teatra a Kanjinchō, prvi put izvedena 1840. godine i ekstremno popularna u devetnaestom veku smatra se i prvom kabuki predstavom koja je rađena kao direktna i verna adaptacija noh predložka. Drugim rečima, Kurosawa je za ovaj film išao na veoma popularan i poznat materijal, omiljen, takoreći, u narodu i pripremio jedan klasičan crowdpleaser, bez sumnje imajući u vidu najmanje dve stvari: teško stanje u Japanu 1945. godine i srazmernu ekonomičnost i jednostavnost produkcije koja, osim kostima i nekoliko jeftinih kulisa nije zahtevala specijalna ulaganja ili tehničke preduslove.

 

Zanimljivo je, međutim, na kakve je razmere nerazumevanja film naišao kod zapadne, eh, publike. U prvom redu, McArthurova okupaciona administracija nije ovom filmu dopustila distribuciju, verujući da je njegov prikaz klasičnog feudalnog Japana i tradicionalnih budističkih vrednosti isuviše nacionalistički opasan da bi se puštao naciji pod stranom, jelte čizmom, pa je film stigao u japanske bioskope tek 1952. godine, punih sedam godina nakon što je završen i posle potpisivanja mirovnog sporazuma u San Francisku kojim su „zvanično“ okončana neprijateljstva između Japana i drugih država. No, pred američku publiku film će doći tek 1960. godine, nakon što je Kurosawa već postao cenjeno ime i uradio svoje velike hitove poput Skrivene tvrđave, Sedam samuraja i Krvavog prestola. Intersantno, kabuki komad Kanjinchō koji je poslužio kao predložak će morati da sačeka još punih šest godina da se pojavi na engleskom jeziku, u jednoj zbirci uticajnih kabuki tekstova.

Naravno, Amerikance onog vremena ne treba PREVIŠE kriviti za nerazumevanje jer su film gledali nakon nekoliko Kurosawinih radova koji su imali izrazito žanrovski rukopis, i primetno uticali na savremenu holivudsku produkciju, no, interesantno je da film i današnje kritičare zbunjuje u dovoljnoj meri da mu se zamera kako je isuviše teatralan, da glumci preglumljuju, da je statičan itd.

 

Na šta je moguće odgovoriti samo na jedan način: jeste li vi, ljudi, ikada videli kabuki predstavu? Tora no O o Fumu Otokotachi je ekstremno osavremenjen, čak nestašno komičan, pomalo i postmoderni pogled na originalni materijal gde se Kurosawa igra sa poznatom i voljenom klasikom, čuvajući ingenioznost postavke i teksta ali osvežavajući formu za novi medijum i novu publiku.

 

U svojoj srži, ovaj kratki film – kraći od sat vremena – je pohvala glumi, odnosno laži koja je toliko prefinjena i strastveno ispletena da postaje uverljivija od istine koju ljudi vide svojim očima. Kurosawa je, naravno, kasnije imao značajno poznatiji rad na uslovno rečeno srodnu temu, Rašomon, i mada ova dva filma nisu ni u istoj klasi, da bude jasno, lepršavost i umeće sa kojim je Tora no O o Fumu Otokotachi napravljen svedoče o ne samo velikom zanatskom umeću na strani produkcije već i o sasvim vidnom uživanju sa kojim su glumci pristupili svom poslu.

 

U centru priče je napor, dakle, grupe progonjenih samuraja maskiranih u monahe da ubede stražu, upozorenu da im dolazi grupa samuraja maskiranih u monahe, kako su u pitanju stvarno monasi koje treba propustiti dalje, kao i likovi glavnog telohranitelja Benkeija, te šefa straže, Togashija oko kojih se vrti to pretezanje predstave, simulacije i njeno „nadstvarivanje“ reklo bi se – očigledne stvarnosti. Snimljen kao laka komedija sa elementima farse, Tora no O o Fumu Otokotachi tokom svoje centralne scene u kojoj Benkei ubeđuje Togashija u nešto u šta niko sa očima ne bi trebalo da može da poveruje, prelazi čitav put od aristotelovskog primenjenog silogizma do ničeanskog pretpostavljanja akcije rečima. I mada nisam siguran koliko su bilo originalni autori komada, bilo Kurosawa imali ikakve predstave o Aristotelu a još manje, jelte, Ničeu, notabilno je da kada do akcije na kraju dođe, ona se ovaploćuje u tipično ničeanskim formama: borbi, plesu i uživanju u dobroj kapljici.

Film, možda srećnom okolnošću, izbegava da se strože drži kabuki forme pa iako u njemu postoje veoma lepi songovi koji manje prepričavaju radnju a više, poput nekog postmodernog grčkog hora, sažimaju unutarnji život protagonista, i iako je korišćena tradicionalna instrumentalna pratnja za neke scene (sigurno odrađen posao od strane prolifičnog Tadashija Hattorija, inače specijaliste za komedije), njegovo glavno izražajno sredstvo je ipak „klasičnija“ gluma a ne ples. Susumu Fujita, Kurosawin omiljeni leading man u tom trenutku, ovde dobija ulogu najvažnijeg sporednog lika, šefa straže Togashija i mada je dobar u svojoj uzdržanoj, dostojanstvenoj plemenitosti, zasenjen je briljantnom glumačkom kreacijom tada već prilično slavnog Denjirōa Ōkōchija, specijalizovanog za uloge samuraja u popularnim chanbara (akcionim, jelte) filmovima. Ōkōchi ovde kreira ulogu toliko preteranu, toliko veću od života da ostavlja bez daha i samog Togashija ali i publiku koja biva zavedena njegovim tako moćnim a tako očigledno apsurdnim, bestidnim laganjem. Kritičari koji pričaju o preglumljivanju ovde svakako ispuštaju iz vida da upravo u apsurdnosti intenziteta sa kojim njegov lik, Benkei ide u izgradnju potpuno paralelne i neverovatne stvarnosti leži komični potencijal ove priče, iako bi to trebalo da bude očigledno, sa kontrastom koji predstavljaju skeptični likovi u straži i Kurosawina agresivna montaža koja u jednom momentu skoro parodijski odstupa od primisli da je u pitanju tek „snimljeno pozorište“.

Naravno, glumatanje izuzetno popularnog komičara Ken’ichija Enomotoa jeste upadljivo – ali i ovde treba imati u vidu da je njegov lik, bezimeni nosač, upravo zamišljen kao tipični komični predah pored koga će Ōkōchijeva prefinjena farsa jače odskočiti kao dublji sloj komedije, drame i filozofske refleksije. Enomoto je, kažu, bio izuzetno popularan pre početka rata, sa velikim uticajem na to kako je japanska pozorišna komedija sebe modernizovala u ovom periodu, a i posle rata je izvršio presudan uticaj na novi talas komedije, pa je davanje njemu uloge nosača koji se beči, priča izmenjenim glasom, izvodi vrlo fizičke gegove – sve na način koji će u Holivudu uskoro popularisati Jerry Lewis – bila neka vrsta davanja najširoj publici onog što ona sigurno voli. No, Enomoto predstavlja i zapravo najčvršću sponu filma sa tradicijom, posebno sa finalnom scenom u kojoj izvodi parodičan, izuzetno ukusno snimljen ples i dovodi priču do prijatnog, pozitivnog zaključka.

 

Tora no O o Fumu Otokotachi je dakle, pomalo kao da ste uzeli Batu Živojinovića da igra apsurdno preozbiljnu dramsku ulogu u filmu u kome Čkalja sve vreme pravi face i baca bizarne viceve, sve snimljeno na pozorišnom setu gde već odjekivanje glasova glumaca pokazuje da ne sede STVARNO u šumi i da su planine u pozadini tek foto-tapet. Ali Kurosawa ovo zanatski odrađuje perfektno. Napisan, navodno za jedan dan i snimljen za par dana, Tora no O o Fumu Otokotachi svejedno prikazuje briljantni režiserski rukopis starog majstora sa perfektno koregrafisanim scenama desetina glumaca, izuzetnim glumačkim momentima i, kako sam već pomenuo, montažom koja pozorišnoj drami dodaje dimenziju kakvu ona nikada nije mogla da ima. Nije ovo mnogo važan film u Kurosawinom opusu ali ja sam uživao.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-04-2020

Posted in metal with tags , , , , , on 25 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Zametališimo onda i ovog vikenda. Ne znam da li je zbog pandemije, proleća ili nečeg trećeg, tek broj notabilnih izdanja je ekstraordinarno visok. Ili to ili su meni kriterijumi opasno pali. Ali, ozbiljno, ovde baš ima za svakog po nešto.

 

Blek metal! Za početak nešto nežno i osećajno. Dämmerfarben iz Nemačke su dobro poznati ljubiteljima melodičnog, sanjivog blek metala, dugih šetnji u prirodi, čitanja knjiga poezije uz mesečinu… Des Herbstes Trauerhymnen MMXX im je treći album ali dolazi posle prilično velike pauze (čak osam godina) i zapravo predstavlja vrlo stare pesme sa demo snimka Des Herbstes Trauerhymnen iz 2006. godine. Bend je, verovatno, zaključio da su njihove muzičarske veštine i studijsko znanje konačno na tom nivou da se ranim kompozicijama da pravi tretman i, pa… šarmantno je to. Ovo su, naravno, jako dugačke pesme, sa gomilom skoro sasvim nepovezanih delova koji variraju u intenzitetu i tempu, kao stvoreno za sanjarenje. Sve je to odlično snimljeno i sa kvalitetnim muziciranjem pa bend koji u stalnoj postavi ima violončelo ovde može da bude zadovoljan kako je uklopio i najnežnije i srazmerno agresivnije delove muzike. Dämmerfarben se meni dopadaju jer, za razliku od blackgaze krila ove muzike, njihov melanholični blek metal ima meni prijatniju dimenziju intime i klasičnije metalske introvertnosti. Lepo izdanje:

 

https://daemmerfarben.bandcamp.com/album/des-herbstes-trauerhymnen-mmxx

 

Onda idemo na nešto sasvim drugačije, SevenSins iz Kazahstana imaju treći album, Legends of Kazakhstan i ovo je sada srećan spoj njihovih ranih deathcore radova sa propisnim blek metalom. Mislim, nema tu mnogo deathcore momenata ali bend pravi interesantne ritmičke diverzije u okviru inače klasičnog, prebijačkog black metala na tragu Watain i sličnih švedskih siledžija. Legends of Kazakhstan je ploča posvećena kazahstanskom folkloru ali na onaj mračni, cheesy način, bez frula, gajdi i daira, nego uz brutalno zakucavanje i krvoločno vrištanje. Odobravamo.

 

https://sevensins.bandcamp.com/album/legends-of-kazakhstan

 

Ne znam da li je Helfró metalski odgovor na afro frizuru* ali istoimeni dvojac iz Rejkjavika ima prvi album koji se zove isto tako i ovo je moćan debi. Ragnar S i Símon Þ kažu da su ovo pesme o samoći i adikciji – kao da bi na Islandu o nečem drugom uopšte imalo da se peva – ali ovo je vrhunski skandinavski blek metal od najoštrije vrste tamo gde bi čovek možda s pravom očekivao shoegazeom posoljene meditacije. Ništa od toga, Helfró biju ko iz šmajsera sve vreme, vozeći se u visokoj brzini i sipajući iz gitara preteće, decidno metalske (a ne postrokerske) rifčine. Album je sav postavljen na ogromnoj energiji rafalnih bubnjeva, brutalnih vokala i gitarske pirotehnike koja šara između superbrzog hromatskog pikinga, disharmoničnih akorda i prefinjenih melodijskih linija koje oplemenjuju sav taj pokolj. A onda bend odjednom uleti u folk napev i pokaže da mu vikinške teme sasvim prirodno leže. Premoćno. Evo, lepo se ne sećam kada sam zadnji put čuo ovako moćan prvi album. Apsolutno obavezna lektira.

*nije

 

https://helfroofficial.bandcamp.com/releases

 

Posle ovakve polivačine teško je ostaviti utisak ali Italijani Drought se baš trude. Njihov debi izlazi osmog Maja, ali se već može čuti posredstvom omiljenog JuTjub kanala i Trimurti je žestoka i atmosferična ploča koja sasvim opravdava to što izlazi za izdavača koji je posvećen avangardi metala. Trimurti je ploča dugačkih, kompleksnih kompozicija koje se odmotavaju jednom kinematskom elegancijom; već otvarač, sedmominutna The Awakening of the Sleeping Serpent postavlja očekivanja na jako visoku razinu pretapajući se iz pažljivo postavljenog uvoda u prebijačku, ali raznovrsnu pesmu punu harmonskih diverzija i aranžmanskih trikova. No, Drought nisu bend koji poseže za trikovima zato što nema supstancu i ovo je album vrlo širokog žanrovskog zahvata, lako spajajući klasičan blek metal sa post-metalskim idejama, mašajući se i za death metal kad treba, sve uz vrlo promišljen miks. 47 minuta ove svirke se, takođe, čini kao prava mera jer su ovo nabijeni, gusti aranžmani prepuni ideja i nakon slušanja čovek istovremeno želi ponovo ali mu treba i odmor. Ovo je avangarda koja nevernika može da zapravo privuče avangardi. Izvrsno:

 

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/trimurti

 

https://youtu.be/ex-WBHF1gcM

 

„Svideo nam se onaj Island, Mehmete“, kažete vi. „Jel’ ima tamo još?“ Ima, naravno, evo još jednog rejkjaviškog benda sa prvim albumom. Nyrst su kvintet sa PREJAKOM promo fotografijom ali i sa vrlo solidnim debijem. Orsök je, ako su vam Helfró bili isuviše nalik na Šveđane, mnogo bliži klasičnom islandskom blek metal izrazu. Ovo je ledena, pustošna muzika širokih prostora i duboke tmine, ali i duševnosti koja peva iz pozadine, kreirajući atmosferu istovremeno dehumanizovanu i neprijateljsku ali i intimnu i ranjivu. Nyrst otvaraju album pesmom od preko devet minuta i ovo je samo upozorenje za sumnjivce, te sempler kako će stvari stajati do kraja: Orsök je ploča velike hermetičnosti ali istovremeno i naglašene emotivnosti, sa ranjivom epikom kakvu samo blek metal iz najtamnijih regiona planete može da iznese:

 

https://nyrst.bandcamp.com/album/ors-k

 

Finski Bythos na svom prvom albumu, Womb of Zero ima vrlo zanimljivu kombinaciju melodičnih, folki tema i krvoločnog blek metal zvuka. Rezultat je epska, zavodljiva muzika koja svakako ima mesto u današnjem skandinavskom blek metal pejsažu. Članovi bendova Behexen i Horna koji su učestvovali u kreiranju ovog albuma su vrlo jasno nastojali da ovo bude poseban bend, sa osobenim zvukom i to je lepo, ali činjenica je i da nisu sve pesme istog kvaliteta i da ćete se nekima vraćati (When Gold Turns Into Lead je, recimo, rani hajlajt albuma) dok ćete druge zaboravljati jer zvuče kao Dissection restlovi. Ali nije ovo rđava ploča, mada joj ne bi škodio čistiji zvuk. Makar se bas gitara lepo čuje.

 

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/womb-of-zero

 

Slovenci Marax nude dosta zabavan simfonijski blek metal na svom – konačno – prvencu, The Witch. Ima tu dosta artficijelnog zvuka, naravno, i vidi se da je ovo bend sklapan u kompjuteru radije nego nešto epskije i veličanstvenije, što neke od ovih kompozicija i zaslužuju, ali opet, u osnovi Marax zvuče solidno, nevaljalo, i ta „sintetička“ dimenzija njihove muzike se uklapa uz pesme dajući svemu simpatičnu postmodernu, kinematsku notu. Solidno.

 

https://maraxofficial.bandcamp.com/album/the-witch

Italijani Blaze of Sorrow imaju već dosta iskustva i njihov melanholični, nežni blek metal zvuči zrelo i ubedljivo na šestom albumu, Absentia. Ovo je, generalno, ne baš sasvim u mom, jelte, bolparku, sve te prozračne molske melodije i postrokersko okretanje akorda, ali bend je veoma dosledan u tome što radi i uspeva da me iznova osvoji. Bez obzira što se ovde čuje da se stvari sada prevashodno prave po utvrđenoj šemi Blaze of Sorrow umeju da izmaštaju pamtljive, upečatljive teme i melodije i mene to hvata:

 

https://youtu.be/D71tKmV0sIQ

 

https://blazeofsorrow.bandcamp.com/album/absentia

 

Argentinski blek metal kvartet Vil ima lepo ime a ima i prvi EP koji se isto zove Vil i koristi – gle iznenađenja – istu sliku Alfreda Rethela koju su naši Bloodbath stavili na svoj prvi EP. Možda računaju da, ako je radilo za ove Jugoviće, radiće i za nas? Mislim, lepa je to slika, i uklapa se uz muziku koja je nihilistički, sirovi ali dostojanstveni blek metal čije brzina i energija postoje u okviru jedne ozbiljne discipline nametnute od strane aranžmana. Vil je srazmerno lo-fi izdanje, ali to radi u njegovu korist jer ovo je muzika uzdržanosti, askeze, odbijanja, pa dobro zvuči ovako malo mutna u masteringu iako je miks snažan i mišićav. Dobri rifovi, dobra svirka. Dobri Vil.

 

https://vilblackmetal.bandcamp.com/album/vil

 

Rusi Sheva razbijaju na singlu Throne of the Demiurge kojim najavljuju novi album. Ova jedna pesma je naizgled beznaporan spoj blek metala, psihodeličnog roka i teatra, a tako i mora biti kada je bazirana na Lotreamonovom spevu Maldororova pevanja. Fenomenalno. Ako album bude ceo ovakav, biću presrećan:

 

https://shevametal.bandcamp.com/album/throne-of-the-demiurge

 

Zrenjaninski enigmatični muzičar Sifr Shraddha ima novi singl svog projekta Ljuska, a kojim najavljuje drugi album i Dreadful Grace je šest i po minuta solidno testerišućeg, sirovog blek metala. Ima to malkice „demo“ senzibilitet, zbog muljavog zvuka i previše nedinamičnog bubnja ali ovo je simpatično napisana pesma i ja ću sa zadovljstvom poslušati album kad bude izašao:

 

https://ljuska.bandcamp.com/album/dreadful-grace

 

 

Exogenesis iz Mineapolisa su, slutim, jednočlani projekat jer njihov debi album, Hymn to the Cosmos, pored sjajnog omota sadrži i vrlo introvertnu, vrlo intimnu muziku očigledno nastalu iz kontemplacija i kontemplacijama i primerenu kao saundtrak. Ovo je uglavnom spora muzika sa temeljitim gotovo marševskim tempom i mnogo harmoničnosti, kako i treba da bude kada se piše himna za sve što postoji. Bend (pojedinac?) nije zainteresovan za demonstracije tehnike, komplikovanje u aranžmanima, pa čak ni za velike dinamičke ili ritmičke promene. Album se uglavnom vozi u „sporo“ i „sporije“ režimima, ali uspeva da ima lepu, doslednu inerciju kretanja unapred, držeći se te centralne ideje o himničnosti na dostojanstven način:

 

https://exogenesis1.bandcamp.com/releases

 

Baskijski (tj. španski, da budemo prjatelji sa obe strane) Elffor je od 1995. godine od kada je nastao snimio više albuma nego Iron Maiden što svedoči o jednoj manijačkoj posvećenosti. Ili o osrednjem kvalitetu? Nemojmo. Spiritus movens ovog benda, Eöl se za ovogodišnje (well, prvo ovogodišnje) (ako ne računamo kompilacije koje je već izbacio) izdanje, Unholy Throne of Doom opremio čitavim bendom a sam ostao samo iza sintisajzera i njegova mešavina sirovog blek metala sa dungeon synth estetikom ovde dobro funkcioniše. Ako je volite. Dugačke pesme, epska atmosfera, to svakako dobro funkcioniše, ali šteta je da je album u koji je uloženo prilično napora da se snimi, masterovan ovako kako jeste. No, vredi odvojiti uvo:

 

https://elffor.bandcamp.com/album/unholy-throne-of-doom

 

Sinistral King su bend trojice mladića koji vole kožne jake i redenike a njihov debi album, Serpent Uncoiling je solidan primer severnoevropskog blek metala (članovi su iz Nemačke, Švajcarske i Norveške) sa jasno isprofilisanim identitetom i naumom. Ovo su duže, atmosferične pesme koje se oslanjaju na tradicionalnu blek metal matricu iz drugog talasa, „radeći“ iz sve snage kroz užurbane bubnjeve i nabrijane gitare, ali i zastajući za momente čiste atmosfere, klavirskih vinjeta, sakralnih horskih recitala. Lepo je to iskombinovano i Sinistral King nadrastaju odavanje puke pošte svojim očiglednim uzorima (poput Rotting Christ, recimo), za jedan lep, sopstveni iskaz.

 

https://sinistralking.bandcamp.com/releases

 

Napalm Records generalno ne objavljuju mnogo albuma koji bi se meni dopali, ali ove nedelje su nas poradovali drugim izdanjem danskog eksperimentalnog blek metal sastava (0). Ploča se zove SkamHan i u pitanju je vrlo moderan album intenzivne atmosfere i upečatljivog zvuka, sav u jakoj ekspresiji i mada je ovo daleko od „klasičnog“ blek metala i bez stida koketira sa post metalom, uspeva da ostavi veoma jak utisak. (0) kao da tačno znaju na kojoj tački njihovo rastezanje žanra dovodi do pucanja pa idu skoro do kraja ali uvek, čak i kad upadnu u shoegazerske meditacije, uspevaju da zadrže sponu sa tlom. Vrlo lepo:

 

https://parentes0parentes.bandcamp.com/album/skamhan

 

https://www.youtube.com/watch?v=Ue_abOMiBn4&list=OLAK5uy_kAAsUQuxiVanBaaYvbGM96DZBJR17hR0k

 

 

Stoner! O nizozemcima Bismarck smo se već pozitivno izrazili u Februaru kada su singlom The Seer najavili album Oneiromancer. Sada je album izašao i, pa, već taj naslov govori sasvim dovoljno. Bismarck su, mastering Jima Plotkina na stranu, bend koji veoma nastoji da uhvati hipnotičku i magičnu stranu stoner muzike, ulazeći duboko u ritualni zanos i ne bronući se mnogo je li to što rade tehnički gledano „metal“. Tako je prva pesma na albumu, Tahaghghogh Resalat zapravo barem 60% obredni napev i plesni ritam koji tek u poslednjoj trećini podseti da je ovo bend sa gitarama i pojačalima. Dobro to zvuči, dovoljno ozbiljno tretirajući svoj religijski materijal, a dovoljno se držeći metalske cheesy poze da se nađe zlatna sredina. Kada bend na sledećoj, naslovnoj pesmi grune u blek metal prženje pa se izgubi u metalskom dronu, stvari odmah legnu na svoje mesto. Bismarck se pozicioniraju udobno na secištu više hermetičnih žanrova da bi napravili muziku koja deluje kao iskušenje za nekog ko bi da kuša ezoterično znanje, bez obzira da li dolazi sa strane metala ili sa strane „religiozne psihodelije“. Bend se zapravo vrlo jako šeta između žanrova, pokušavajući od nekoliko disparatnih ali duhovno srodnih formi da spravi skladnu celinu. Sklad je to stalne promene, da bude jasno, ali duhovno je zaista sklad. Dobar album.

 

https://bismarck.bandcamp.com/album/oneiromancer

 

Iz Ohaja nam stižu Wasteland Coven sa svojim prvim EP-jem, Ruined i ako vam ime benda nije dovoljno sugerisalo stil, ovo je, očigledno, okultni doom metal sa malo tog nekog očajničkog, kraj-je-sveta šmeka. Wasteland Coven su ozbiljni studenti škole u kojoj su predavali Candlemass i imaju lepe, organski sklopljene pesme tužnih a masivnih rifova i melodija, teške a razigrane ritam sekcije, a nad kojima lebdi pevačica (i basistkinja) Susan Mitchel i svemu daje tu lepu ljudsku, ranjivu dimenziju. Odlično to zvuči, i mada bend pati od ne preterano dinamičnog zvuka gitare i vrlo prominentnog bas bubnja u miksu, dok je Mitchelova malo u pozadini, makar je master nešto dinamičniji nego što bendovi ovih dana misle da treba pa to ipak omogućava da se Ruined lepo sluša. Ko voli organski doom bez nameštene epike a sa lepim, tužnim melodijama i teškim zvukom, sa Wasteland Coven će se VRLO lepo udati. Uživao sam.

 

https://wastelandcoven.bandcamp.com/releases

 

Onda su tu denverski Earthdiver sa svojim debi albumom, Lord of the Cosmos i ovo je slično organska, spontana muzika bez nameštene epike ali sa nešto „sirovijim“ senzibilitetom. Earthdiver su nisko naštimovani, jako teški ali pevač na momente vrišti ko iz pakla a bend upada u složenije rif-i-ritam konstrukte pa Lord of the Cosmos i pored doom osnove i ne jednog bleksabatovskog momenta u svojih osam pesama ima i pomalo sludge ekstremnosti u svojoj postavci. Ne da to smeta, ovo je muzika koja je stalno teška, bez obzira na to koliko je u kom trenutku spora, ume da iznenadi neočekivanim pristupom (recimo, War Drums je pesma u kojoj bubnjevi jedva da se čuju) i kada bend svira i „običan“, bluzirani hard rok, to ima sasvim autentičan šmek. Album se završava jedanaestominutnim psihodeličnim behemotom po imenu Crusader. Valjano.

 

https://earthdiverdenver.bandcamp.com/album/lord-of-the-cosmos

 

 

Dust Lord su toliko mali bend da sam maltene u realnom vremenu video kako im se pojavljuje stranica na Metal Archivesu. Ali dobro, to je zbog prvog albuma, Machine Cult koji je kombinacija prijatnih stonerskih rifova i malčice sludge vrištanja i nasilnosti. Machine Cult je solidno snimljena ploča sa masom i bogatstvom zvuka kakvi su potrebni za ovakvu muziku a bez iživljavanja u masteringu pa se instrumenti ipak čuju kao odvojene celine i pletu prijatne drogeraške mreže zvuka. Dosta se ovde svira, više nego kod prosečnog stoner benda, sa maltene mejdnovskim pristupom ispitivanju jedne teme, kroz nekoliko skala i ritmičkih podloga, ali Dust Lord uspevaju da im te osmominutne pesme zvuče sasvim lepo, živo i spontano. Kod muzičara se čuje da baš VOLE da sviraju ovo, pogotovo su bubnjar i basista razigrani i ovaj „stoner violence“ album profitira od toga.

 

https://dustlordpartydoom.bandcamp.com/album/machine-cult

 

Prošle nedelje smo imali kompilaciju latinoameričkog stonera, i to je dobro prošlo, pa evo ove nedelje još jedna. Ovog puta u pitanju je izdavač (više, jelte, fanovska inicijativa) Doomed and Stoned Latinoamerica sa trećom kompilacijom latino stonera, Doomed & Stoned Latinoamerica Vol. III. Sa pedeset pesama u ponudi, jasno je da ovde ima i krša, ali ima i proverbijalnih neizbrušenih dijamanata. Sve što stoji za prošlonedeljnu kompilaciju stoji i ovde sa prepoznatljivim posebnim senzibilitetom ovih južnjačkih umetnika i narkofila i cela kompilacija me podseća na stvari koje su rađene devedesetih, u vreme kada je postalo dovoljno jeftino da se rade diskovi pa su izlazili hardkor sempleri sa po pedeset bendova. E, to je nekako ovo isto. Doomed & Stoned su veliki entuzijasti i njihove smo dosadašnje projekte na Bandcampu vrlo hvalili pa i ovde, garantujem, ima šta da se posluša:

 

https://doomedandstonedlatino.bandcamp.com/album/doomed-stoned-latinoamerica-vol-iii

 

Da ostanemo u latinoameričkom gruvu pomoći će nam i argentiski trio Experiencia Tibetana čiji debi album, Vol I ima samo tri, ali ekstremno dugačke pesme psihodeličnih, skoro ritualnih kompozicija jasno nastalih iz džemovanja i sa očuvanom spontanošću i psihodeličnom energijom koju džemovanje podrazumeva. Da odmah kažemo da je pevanje, hm, stvar ukusa? Gitarista Walter Fernandez definitivno nije veliki pevač i njegovi skoro sanjivi stihovi koji prate gitarske linije ne doprinose previše muzici ali je, bar za moj račun ni ne kvare previše. Bend vrti jak, dobar gruv sa lepim psihodeličnim prelivima i pevanje mu, prav za prav, i nije potrebno. Kada u trećoj kompoziciji Daiana Coro dođe da izrecituje poeziju umesto da peva, to zapravo zvuči idealno. Album bi verovatno bio i bolji da je zaista i snimljen kao džem, umesto što su bubnjevi snimani odvojeno, jer bi onda muzičari imali mogućnost da dinamiku štimuju u realnom vremenu i odgovaraju jedan drugom na nadahnuće. No, i ovako, Vol I je vredan slušanja i vrćenja u krug jer Experiencia Tibetana imaju velikog psihodeličnog šmeka u svom dostojanstvenom lo-fi izrazu.

 

https://experienciatibetana.bandcamp.com/album/vol-i-3

 

Klasičnijoj rok formi bliži su Kanađani Familiars na svom albumu All in Good Time. Omot albuma sugeriše (možda i ironični) retro pristup, ali muzika je sasvim moderna, zapravo, kombinujući klasični teški rok, psihodeliju i malo nežnije shoegaze izmaglice da se spravi kolekcija od osam pesama koje lepo cure. Familiars su vrlo iskomponovani, ne mnogo spontani, jelte, ali pišu solidne pesme i dobro zvuče:

 

https://familiarsmusic.bandcamp.com/album/all-in-good-time

 

Idemo sada u Mumbaj. Deepak Raghu je lokalni bubnjar koji svira i peva u stoner i industrial bendovima Shepherd i Rat King a njegov solo projekat, The Earth Below je objavio debi album desetog Aprila. Nothing Works Vol. 2: Hymns For Useless Gods je kulminacija Raghuovog višegodinjeg rada i objavljivanja demo, EP i singl izdanja i dobro se čuje koliko je rada i razmišljanja – i proživljavanja – otišlo u ovaj album. Nije u pitanju baš metal pa ni baš stoner rok ploča i The Earth Below se zapravo udobno smešta negde između klasičnog roka, popa, noise i alternative rock diverzija iz novije istorije, ali i hard roka i stonera. Zvuči komplikovano ali pesme su zapravo pitke, prirodne, zavodljive. Raghu i njegova dva saradnika (na gitarama i basu) kreiraju pesme koje imaju dosta slojeva zvuka i puno interesantnih efekata a koje uglavnom čujete nesvesno orijentišući se prevashodno na Raghuov dragi, rojorbisonovski senzibilitet u pevanju i pisanju (mislim, slušajte Come to me). Ima tu materijala i za metalce, ne brinite. Lep omot i lep album:

 

https://theearthbelow.bandcamp.com/album/nothing-works-vol-2-hymns-for-useless-gods

 

Fulano su španski psihodelični stoner bend koji voli sve što je iz devedesetih ali i uvek misli na Black Sabbath. Lepo. Njihov drugi EP, Filano II donosi tri odlične pesme sa tri sjajne iterpretacije psihodeličnog roka, krećući se od sporog, hipnotičkog masiranja ušnih školjki u Medusa, prelazeći preko grunge/ punk teritorije u Bomber i završavajući sa sabatovskom, bluziranom Lies. Ovo bi mogla biti i tri različita benda, da se mi razumemo, ali Fulano se sjajno snalaze u sva tri komada. Dobro je:

 

https://stonerfulano.bandcamp.com/album/ii-2

 

Izašao nam je i novi Elder i američki psihodelični stoner junaci, sada sa adresom u Berlinu, na svom petom albumu mene ostavljaju uglavnom hladnim. Omens je melodični progresivni rok kod koga „progesivni“ označava uglavnom to da između strofa ima puno prebiranja po gitarama i gledanja u nebo dok slušalac – barem ovaj ovde, s brkovima – čeka da se bend vrati nekom rifu i pređe na, jelte, stvar. Omens je ploča koja će verovatno prijati slušaocu koji od ovakve muzike očekuje atmosferu i harmonije radije nego rifove i efektni gitarski solo-rad, a pošto sam ja bliže ovom drugom, eto mi ga. Ima ovde malo i prženja, ima nekih lepih gitarskih proggy momenata ali preveliki deo albuma su zamišljene, nekonsekventne akord-sekvence i ritma lišene (ili sa beznačajnim ritmom) sanjarije koje mene ne drže u dovoljnoj meri. Treba razumeti Pink Floyd, slažem se, ali treba i ZNATI svirati kao Pink Floyd a Elder se samo na momente toga prisete. Ako niste ja, a statistički tu ste negde, na 70% šanse da niste, probajte Omens:

 

https://beholdtheelder.bandcamp.com/album/omens

 

Pošto je ove nedelje bio dvadeseti April, nezvanični svetski dan marihuane, tako je i izašlo milion albuma sa brojem 420 u svom imenu. Svi su bili loši. Ko je TO očekivao?!?!?! No, možda najmanje loš je album 420 sastava Pyraweed iz Bakua. Mada je trebalo malo ubeđivanja da mu dam drugu šansu… Ova dva Azerbejdžanska duvača tresu pomalo hermetičan sludge metalom zagađen stoner zvuk, kreirajući mračne, ali primamljive gitarske ambijente ispod kojih idu tvrdi sludge ritmovi. Teško je to i kad se malo naviknete na hermetičan miks, dobro ume da vozi, noseći slušaoca sirovim, energičnim gruvom. Slušajte taj BRUTALNI bas! Monotono pevanje ne doprinosi muzici preterano ali, kako rekosmo i gore, ni ne kvari preterano, pa se Pyraweed okej preslušaju.

 

https://pyraweed.bandcamp.com/album/420

 

Merilendski The Swell Fellas je ozbiljan bend, što se vidi već i po tome da imaju svoj sajt i, kao, neki menadžment. No, muzika sasvim opravdava tu ozbiljnost i njihov novi EP, The Great Play of Extension su tri odlične pesme psihodeličnog popa sa solidnom heavy rock osnovom ali koji i bez stida ide u smeru studijskog eksperimentiesanja primerenijeg originalnom postpank talasu (PIL, Echo & The Bunnymen i drugi koji su se doticali duba mi ovde prvi padaju na pamet). Nije ovo, dakle, metal, ali je psihodelično, uzbudljivo, muzički veoma široko zahvata i uspeva da zvuči eksperimentalno, pa i avangardno a da ne gubi rokerski gruv. Opako:

 

https://theswellfellas.bandcamp.com/album/the-great-play-of-extension

 

Pa su tu onda Dryland iz države Vašington, još jedan u plejadi rok bendova u kojima žena svira bas-gitaru. Lepo. Dances With Waves je kolekcija heavy, stoner/ desert rock pesama sa razrađenim aranžmanima i naglašenim narativnim ambicijama. Bend, na kraju krajeva ima pevača koji ne svira ni jedan instrument i pesme su vidno sklapane oko dugačkih tekstova i ekspresivnih izvedbi Brada Lockharta. Ovo je meni solidno simpatična promena u odnosu na stoner koji inače slušam a koji je baziran na rifovima. Dryland imaju upečatljive rifove ali aranžmani su im, i pored pristojnog gruva, mnogo kompleksniji nego kod prosečnog stoner benda, kreirajući priče koje bi u nekoj drugoj situaciji bile okarakterisane i kao „progresivni“ rok. Ali gruv, taj najbitniji sastojak stoner roka, ovde uspeva da preživi sve vratolomije koje bend pravi kroz ove četiri pesme. Dobar zvuk, odličan bend, ne propustiti:

 

https://drylandheavyband.bandcamp.com/album/dances-with-waves

 

Kineski psihodelični stoner bend Never Before ima novi album i Savage je divljački isfazirana kolekcija snimaka sa nekim lepim temama i dobrim gruvom. Never Before uspevaju da zvuče zaista halucinantno u svom bluziranom, teškom roku, ne gubeći se i pored spotičućig ritmova i uspevajući da nose pesme, i sa njima slušaoca, preko granice od šest minuta, sa dosta autoriteta:

 

https://neverbeforeband.bandcamp.com/album/savage

 

Nemački Camel Driver valjda misle da su EKSTREMNO pametni što su album \ / uspeli da nazovu „Camel Toe“ a da ne napišu Camel Toe. Pa jebote, kolko godina imaju? 14? Kad bi zaista imali toliko godina, ovo bi bio čudesan album ali i ovako nije rđav ako volite instrumentalni stoner rok koji ide celom putanjom od sanjivih prebiranja po pustinjskim akordima do užurbanog, mišićavog prženja. Camel Driver su prilično kinematski u svom komponovanju a sa samo osnovnim instrumentima i to cenim. Plus, imaju dobar zvuk i ovo se okej sluša:

 

https://cameldriver.bandcamp.com/album/-

 

Kalifornijski Ursa se drže medveđe tematike na najlepši način na svom drugom albumu. Mother Bear, Father Toad ima nepodnošljivo dugačak intro, umiksovan sa prvom pesmom da stvari budu gore, ali kad se malo patnje podnese, ono što sledi je odličan, veoma teški progresivni, recimo, stoner metal. Mislim, to sad zvuči istovremeno i reduktivno i suviše opšte, ali, eto, Ursa su na toj nekoj zlatnoj sredni gde je muzika veoma određena svojim gruvom, ali taj gruv je kompleksan i sastoji se od mnogo delova. Nije to lako i treba znati ne preterati a Ursa uspešno ne preteruju, držeći muziku užurbanom i punom SVIRANJA a da se ne gubi taj dragoceni gruv. Vrlo lepo.

 

https://ursa666.bandcamp.com/album/mother-bear-father-toad

 

Vašingtonski Seasick Gladiator imaju ime koje sugeriše pretencioznost pa još kad znate da sviraju „instrumentalni progresivni doom“… Ali nije sve tako strašno. Njihov drugi album, The Hanged Man, istina je, ima i pesmu od 24 minuta i, da, bend pored normalnih instrumentata ima i violinu koja je zapravo centralni instrument, ali… lepo je ovo za slušanje. Pusti se tu mozak na pašu i uživa se u težini zvuka, mišićavoj, dinamičnoj svirci i gomili kvazisrednjevekovnih tema koje bend baš voli da pravi.

 

https://seasickgladiator.bandcamp.com/album/the-hanged-man

 

Polivački psihodelični stoner stiže nam iz Ostina, grada u Teksasu posredstvom živog albuma sastava Bridge Farmers. Ova ekipa ima dva studijska albuma a materijal na Live at the Electric Church je šaranje kroz celu njihovu diskografiju i, pa, vrlo prija. Bend nije sad nešto užasno maštovit ili originalan u svom izrazu, ovo je teška, bass-heavy što se kaže, muzika, sa klasičnim stonerskim rifovima, ali je izvođenje na ovom albumu odlično. Hipnotički ritmovi, monstruozan bas i mučene gitare vrlo brzo slušaoca dovedu u zonu iz koje ga samo povremeno izbacuje pevanje koje nije sjajno, mada nije ni problem. Album svakako ima energiju i spontanost karakterističnu za dobra živa izdanja i ispunjava većinu mojih psihodeličnih potreba:

 

https://bridgefarmers.bandcamp.com/album/live-at-the-electric-church

 

Kad čovek vidi omot drugog albuma meksičkih El Culto De El Ojo Rojo, baš poželi da je u pitanju dobra ploča jer bi bilo greota protraćiti onakvu sliku na nešto neupečatljivo. Srećom, El viaje del Hombre prometeo je vrlo dobar komad bluziranog teškog roka sa očiglednim korenima u muzici sedamdesetih i šezdesetih. El Culto De El Ojo Rojo imaju lep, spontan izraz kakav priliči power-trio postavama i njihove pesme su platforme na kojima sva tri člana prikazuju svoje veštine, ali tako da se stvari ne otimaju kontroli i njeno veličanstvo kompozicija je uvek usluženo. Dakle, rok, bluz, gruv, tvrdina. Bend za ljubitelje Cream i Jimmy Hendrix Experience, ali bez direktnog imitiranja velikih prethodnika, već više sa očiglednim korenima u istom bluzu i drogiranju. Veoma rokerski, veoma dobro:

 

https://elcultodeelojorojomx.bandcamp.com/album/el-viaje-del-hombre-prometeo

 

Kelnski Smokemaster na prvom i istoimenom albumu – a posle nekoliko živih izdanja koja su izbacili – imaju zadatak da budu na visini reputacije koju nosi kelnska škola psihodelične, svemirske rok muzike i, reklo bi se, prolaze ispit sa visokim ocenama. Smokemaster je tripozna, ritualna rok ploča sa veličanstvenim kosmičkim ambijentima koje na zemlji drže pravilno shvaćeni i obrađeni bluz koreni. Ako od prve pesme, Solar Flares ne dobijete malo vrtoglavicu onda niste dobro slušali a kada bend onda uleti u Hammond orguljama ofarbani bugi-bluz sjajne Trippin’ Blues postaje jasno koji je raspon što ga ovi Nijemci naizgled s lakoćom pokrivaju. Smokemaster zvuče bezvremeno, njihov kosmički bluz je mogao biti napravljen i pre pedeset godina a i danas, ovako lepo snimljen i prozračno miksovan, ne zvuči starinski ili anahrono. Briljantna ploča za koju vredi dati pare.

 

https://youtu.be/s9gdZkzH-C0

 

Endboss imaju singl sa dve pesme i Heart of the Sky je glasna, poletna, preterano bi bilo reći „vesela“ ali svakako poletna ploča bluziranog sludge metala sa izvrsnom E. J. Thorpe na vokalnim dužnostima. Muzika od koje se osećate bolje iako ste malo gluvlji:

 

https://end-boss.bandcamp.com/album/heart-of-the-sky

 

 

Portlandski phOG na albumu Whole Horse Both Barrels daju svoj omaž „klasičnom roku“ kako oni sami kažu. I to zvuči dobro. Bend, sastavljen od članova raznih lokalnih ekipa (Fire Nuns, Urchin, Dead Coyote, Taarna, Lets Talk) napravio je ploču gde se amerikana i psihodelija sreću sa bluzom i hard rokom. Sve to ima pomalo „outre“ šarm i deluje kao džem iako je u pitanju sasvim legitiman album, ali to pevanje, ta spontanost pesama, sve mu to daje poseban miris. Nije baš metal ali metalu blisko i zanimljivo da se sluša:

 

https://pronouncedfog.bandcamp.com/album/whole-horse-both-barrels

 

I australijski Frozen Planet….1969 su ponovo sa nama a poslednji album smo im hvalili još prošlog leta. Na svom osmom albumu, Cold Hand Of A Gambling Man ovaj bend nastavlja da zadivljuje svojim improvizovanim, džemovanim psihodeličnim rok zvukom koji je i kao sam, jelte, zvuk, odličan (dakle, studijski kvalitet, instrumenti lepo razdvojeni, svaki ima odličnu boju i ton), a i kompozicije su uglavnom odlične. Frozen Planet….1969 igraju onu najrizičniju igru, bežeći od predvidivog i puštajući da se kompozicije iskristališu same kroz dosledan džeming, ali bend zaista ovo ume da radi. Naravno, ko zna koliko je puta ovo svirano i koliko je neuspelih snimaka završilo neobjavljeno, tek, Cold Hand Of A Gambling Man je značajno bolja ploča od prosečne „stoner jam“ ploče kakve se danas snimaju:

 

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/cold-hand-of-a-gambling-man

 

 

Sardinijski Electric Valley Records za nas ove nedelje ima novu lepu ponudu u formi prvog albuma kalifornijskih Marmalade Knives. Ovaj bend sastavljen je od pedigriranih i posvećenih muzičara, mislilaca i aktivista koji operišu u domenu psihodeličnog roka i Amnesia je jedan siguran, poletan, dobro snimljen debi sa puno kosmičkog u sebi ali i sa tvrdom, fanki ritam sekcijom koja ne da da vam svi ti gitarski efekti udare u glavu i da zaboravite da uz ovu muziku može i lepo da se pleše. Dakle, instrumentalni gruv i psihodelični džem? Tako je, bez mnogo filozofije ali sa mnogo autoritativnog basa, bubnja i razigranih gitara.

 

https://evrecords.bandcamp.com/album/marmalade-knives-amnesia

 

A onda za doom death bratiju (i sestrinstva), tu su njujorški Funeral Leech čiji je debi album, Death Meditation mogao glatko da izađe na 20 Buck Spin i da to bude najprirodnija stvar na svetu. Umesto toga izdao ih je kalifornijski Carbonized Records, ali visoki kvalitet i moćan zvuk su i dalje tu. Funeral Leech se udaljuju od za doom često karakterističnih gotskih uticaja da bi proizveli muziku koja je više, pa, mrtvačka, bliža death korenima od Celtic Frost pa do Incantation, sa kavernoznim, moćnim zvukom i teškim, preteškim rifčinama gitara koje kao da su pravljene u samom paklu. Dodajte na to duboki, grleni death vokal i imate sajnu kombinaciju. Pritom, bend ne smara, ovde nema dosadnih introa i  interludija, pesme idu odmah nogom u jaja i album održava sjajan gruv i atmosferu celim trajanjem. Kada se album završi udaračkom, skoro devetominutnom I am the Cosmos, možda nećete ODMAH krenuti od prve pesme jer ovoliko udaranja ume da umori i najraspoloženije uho, ali želećete da ovo slušate ponovo.

 

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/death-meditation

 

Grci Slough of Despair nisu TOLIKO dobri na albumu Slough of Depsair, ali da ne bude zabune, i njihov death doom je sasvim solidan. Ovde ima malo te gotske komponente međ preteškim gitarama i nemilosrdnim ritmovima, a pevanje, svedeno na promukli šapat svemu daje jednu pomalo hermetičnu zvučnu dimenziju no generalno su pesme vrlo dobre i imaju u sebi dramu bez koje doom ne radi:

 

https://sloughofdespair.bandcamp.com/album/slough-of-despair

Konačno, iz Australije su nam tu Witchskull sa svojim trećim albumom, A Driftwood Cross i kako je ovaj bend jedna od uzdanica Rise Above Records, nema tu iznenađenja, sem možda pozitivnih. Ovo je vrlo topao, prijatan doom metal sa debelim, isfaziranim zvukom i pesmama koje imaju lepe rifove a u prvom planu ih nosi upečatljivo pevanje gitariste Marcusa De Pasqualea. Witchskull se uspešno drže na dovoljnj distanci od Black Sabbath da imaju svoj zvuk i senzibilitet i da ne mogu biti samo jedan od armije sledbenika end imitatora, a da opet opstaju u tom kosmosu heavy metala koji i dalje drži bluz osnovu ama se pomerio daleko prema satanskom i okultnom, sve vreme se podešavajući da bude i seksi i TEŽAK. Veoma dobro, i za stonere i za klasične metalce koji su se uželeli zdrave ozzyjevštine.

 

https://www.youtube.com/watch?v=G1LbAa6CJCo&list=OLAK5uy_lj1TLfgPbgN4RH8eESguLcibHTr_JBj18

 

 

Simpatičan death metal stare škole, ugodno izmešan sa thrashom – takoreći deaththrash? – dobijamo od sastava Blood Mountain iz Masačusetsa na istoimenom izdanju. Mladići nisu dali nikakve podatke – čak ni imena pesama – pa je razumno zaključiti da je ovo tek demo (prodaje se po „imenujte svoju cenu“ principu) koji su učinili dostupnim tek da vide šta će svet reći, ali ovo je fino. Naravno, ima pomalo rustičan, andergraund šarm, ali ima šarma. Lepi su to rifovi, čak prilično melodični, bend lepo svira i pevanje je nekako drago. Prija:

 

https://bloodmountain.bandcamp.com/album/blood-mountain

 

Za još death metala starog kova ljubazno ću vas uputiti na drugi album danskih Wayward Dawn koji je izašao nešto ranije ovog meseca. Wayward Dawn su vrlo dobri u svojoj aproprijaciji Autopsy/ Grave formule na Haven of Lies, uklapajući se savršeno u aktuelni old school death metal talas koji favorizuje rifove, težinu i veliki zvuk umesto da se gubi u prekompleksnim aranžmanima i superbrzini. I dobre pesme piše ovaj bend pa je moja najveća zamerka na mastering koji je brutalan ali, srećom, ovo je muzika kojoj brickwall ne smeta previše. Ako volite rifčine, vokale iz bureta, teške bubnjeve i generalnu brutalnost, uživaćete uz Wayward Dawn.

 

https://targetgroup.bandcamp.com/album/haven-of-lies

 

Trinaestog je Aprila izašao i drugi album memfiskih Shards of Humanity i Cold Logic je pakovanje deaththrash metala kakvo nam je svima potrebno u ovom teškom istorijskom trenutku. Shards of Humanity vole da koketiraju sa death stranom svoje muzike (vokal, blastbitovi) ali njihov osnovni hleb-i-puter su jaki thrash rifovi i moćne solaže. Očigledno pod uticajem velikih prethodnika poput Testament i Death, Shards of Humanity su bend koji će začas od himničnog, srednjetempaškog thrasha uleteti u komplikovane eksplozije ritma i gitarskih solaža i vratiti se nazad da vas natera u kompulzivni moš i trijumfuje prepoznatljivim refrenom. Odlična ponuda:

 

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/cold-logic

 

 

Hrvatski deaththrasheri Hereza – sada sa, reklo bi se, stalnom adresom u Nemačkoj – su snimili treći album, Death Metal Drunks i, pa, zabavno je to. Ovo je prilično pankom injektiran death metal, sa dubokim vokalima i niskim štimom ali i pesmama u kojima ima dosta d-beat šmeka. Bend, bez obzira na nominalnu zajebanciju svira sasvim ozbiljno i nudi dobro produciran, opušteniji death metal-punk, što je dobar recept za prijatan vikend:

 

https://hereza.bandcamp.com/album/death-metal-drunks

 

 

Njujorški No Clouds na EP-ju Fireride nudi „blackened grindcore“ što je u prevodu nešto melodičnija i gruverskija muzika nego što očekujete. Gitare su ovde apsolutno prekvalifikovane za grindcore i bend, generalno zvuči odlično i miksovan je solidno. Pevačica Zoe Oggero takođe odlično odrađuje posao, a muzika, iako ima i blastbitove kako bog zapoveda, vozi se pre svega na tom nekom teškom sludge-posthardcore gruvu ili je barem tokom takvih momenata najpamtljivija. Solidna ploča:

 

https://noclouds.bandcamp.com/album/fireride

 

 

BÂ’A je post metal bend sastavljen od nekolicine članova različitih francuskih blek metal sastava i njihov debi, Deus Qui Non Mentitur zvuči BAŠ kako očekujete. Zapravo zvuči prilično dobro kada se napravi korekcija za produkciju koja je dosta zamuljana (ali je makar master razumno dinamičan) i ovo nije generlički blackgaze album već umešno spravljena ploča jake, emotivne muzike koja uspeva da sačuva ledenu monumentalnost klasičnog blek metala i upari je sa novovekovnim „emo“ senzibilitetom. Francuzi imaju i nekoliko pamtljivih gitarskih tema koje deluju promišljeno i nisu tek prva harmonska progresija koja je gitaristi pala na pamet dok se zagrevao za vežbanje jednog jutra a pesme u globalu imaju apokaliptičnu epiku koju pevanje na francuskom nemerljivo oplemenjuje. Lepo:

 

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/deus-qui-non-mentitur

 

Solidno zapaljiv brutal death metal dobijamo od meni nepoznatog australijskog komboa Descend to Acheron. The Transience Of Flesh ima jednu zdravu, naloženu old school dimenziju utoliko što ovo nisu superkomplikovani aranžmani već više pesme, maltene atmosfere – iako se čukaju 300 na sat. Ali bend vrlo lepo kombinuje rafalne blastbitove sa razumno melodičnim, prosviranim solažama, to preseca kvalitetnim moš-delovima i atmosferičnim, „demonskim“ pasažima. Generalno ovi ljudi vrlo lepo prave pesme. Plus, ovo je IZVRSNO odsvirano i ima miks koji pored sve naprženosti daje malo mesta za disanje. Za mene veliko i prijatno iznenađenje.

 

https://descendtoacheron.bandcamp.com/album/the-transience-of-flesh

 

Pristojan EP sa tri pesme staroškolskog death metala dobijamo od Kanađanina Yvesa Allairea, a koji je poznatiji po umetničkom imenu Evil Lair. Ovaj čovek inače pravi black metal ili blackened funeral doom metal u svojim projektima Kalseroth i Graven Dusk – oće to tako kad vam je nom de plume „zla jazbina“ – ali za ovu priliku Allaire se vraća korenima i pravi tri stvari u maniru ranih devedesetih. I, mislim, ovo je vrlo lepo. Za razliku od većine današnjeg old school death zvuka, ovo nije pravljeno po Autopsy/ Death/ Grave mustri – pošto nisu ti bendovi jedini svirali death metal ranih devedesetih. Ovde se čuje malo Floride, malo Njujorka i malo Teksasa, sa nabrijanim duplim bas bubnjevima i sirovim blastbitovima. Sve je odlično odsvirano i solidno miksovano a Allaire ima uvo i za dobar, mada svakako ne mnogo originalan rif. No, ovakvu muziku ne krećete da pravite sa idejom da u njoj inovirate i Kalseroth – kako se ovaj projekat zove – je dobra stilska vežba iz sirovog, ali dobro sklopljenog death metala. Descension into the Void, dakle:

 

https://kalseroth.bandcamp.com/album/descension-into-the-void

 

Italijanski tech-death metalci Continuum Of Xul su svoj Promo MMXIX izbacili još u Decembru ali sada (to jest u Maju) će ga Meksički Desert Wasteland productions objaviti kao kasetu sa jednom dodatom pesmom. Lepo! Pogotovo jer je u pitanju, nestašni, energični tech-death koji vozi sto na sat i šamara sve vreme. Nije ovo sad neko otkrovenje, Continuum Of Xul ne lome ni jedan kalup, ali sviraju energično, imaju dobar zvuk i znaju da zamešaju odlične rifove sa bizarnim harmonijama. Meksikanci inače naglašavaju da digitalno izdanje ne prodaju – da se za to obratimo samom bendu – ali ko baš hoće, može od njih da ga kupi za 666 dolara. Metal!!!!!!!!!!

 

https://desertwastelands.bandcamp.com/album/mmxix

 

https://continuumofxul.bandcamp.com/releases

 

Rogga Johansson ima još jedan bend. Ovog puta, Reek je sastavljen od članova Wombbath, Fimbultyr i Wachenfeldt i, kada imate toliko projekata kao što ih ima Johansson, već samo smišljanje novog koncepta je dovoljno da donese osmeh na lice. To ne znači da svaka ideja koja vam je pala na um dok ste duvali sa ortacima jedne večeri treba i da postane bend i da snimi album, ali kada ste Johansson maltene je lakše snimiti album nego u glavi dalje prevrtati pomisao „a šta bi bilo kada bi STVARNO izmešali švedski death metal i rokenrol?“ Death Is Something There Between je, dakle, odgovor na ovo pitanje i ako smo još sa Entombedovim Wolverine Blues dobili definiciju death ’n’ roll zvuka, Reek su bend koji će ovu formulu dalje razvijati. Ili je makar koristiti na svoj način u jedanaest pesama koje baštine klasični, debeli, teški swedish death zvuk (mada nije snimano u Sunlightu već u studiju Nostalgica) umešan sa bluziranim, rokerskim kompozicijama. U nekim momentima ovo daje interesantne rezultate ali moram da priznam da je meni album više zanimljiv na razini kognitivne disonance nego kao ploča koju ću rado vrteti mnogo puta. Dakle Death Is Something There Between je zanimljiviji zato što uglavnom ne funkcioniše a postoji, ljudi su ovo pisali, vežbali, snimali i miksovali, nego što pogađa svoje mete. Stvari su najbolje kada su pesme najbliže klasičnom Nihilist/ Entombed zvuku iz faze pre death ’n’ roll dekadencije i da je ceo album ispunjen pankerskim d-beat radom poput Gold in Your Throat, stvari bi stajale vrlodobro. No, album ima dosta istraživačkih momenata gde se bend odaje bluzu koji nije dovoljno proživljen i svodi se na citate i imitacije i ja, u ukupnom utisku, nisam baš zadovoljan. Možda se vama dopadne više:

 

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/reek-death-is-something-there-between

 

Ah, ali zato je tu novi Ulcerate i Novozelanđani su na svom šestom albumu, Stare into Death and Be Still izbrusili zvuk i senzibilitet do visoke zrelosti i sada se ovo pije kao oporo, moćno vino koje udara u noge već pri samom pogledu na flašu. Hoću reći, Ulcerate su se otrgli „tech death“ zamkama i njihova muzika je sazrela na najbolji način, uzimajući svu tu disciplinu tehničkog death metala i uprežući je u narativnu kočiju pokretanu pre svega emocijama. Stare into Death and Be Still je, dakle, album pesama koje nisu tek „kompleksne“ već intenzivno proživljene, sa dinamičkim i emotivnim usponima, padovima, agonijama ali, srećom, i ekstazama. Treba to izdržati, ovo su dugačke pesme i jako komprimovan master ih čini dodatno teškim za slušanje, ali Ulcerate nude zaista prefinjene kompozicije na slušanje sa pričom koju ćete u njima otkrivati tek kroz ponovljena slušanja. Sjajno:

 

https://ulcerate.bandcamp.com/album/stare-into-death-and-be-still

 

Azath su iz Kalifornije ali iz iz Kanade u isto vreme, što je lep kontrast. Bend je veoma inspirisan romanima Stevena Eriksona a na prvom albumu, tj. kaseti, Through a Warren of Shadow, Azath cepaju naizgled prilično lo-fi  a zapravo iznenađujuće sofisticiran death metal. I to je, ako vam ne smeta malo muljaviji snimak, VEOMA dobro. Bend se neće naosvajati nagrada za produkciju, ali ovo je prijatan, vrlo dinamičan death metal koji se kreće velikom brzinom, ima kul rifove – ako možete da ih čujete – i raspoloženog bubnjara (Pierce Williams iz Lord Gore). Volim kada je muzika ovako zaljubljena u brzinu i Azath skoro da se kvalifikuju da budu nazvani deathgrind bendom s obzirom da BAŠ ne uzimaju taoce nego pucaju rafalno kao da je municija besplatna. Ipak, hitam da dodam kako su pesme odlično sklopljene pa se ovde brzina lepo kombinuje sa izletima u gruv i sjajnim brejkovima. Odlična ploča koju nipošto ne treba prevideti zbog nešto muljavijeg snimka:

 

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/through-a-warren-of-shadow

 

After the Abduction su iz Mančestera i njihov brutalni death metal na albumu Cracked and Bled ima neku britansku dimenziju, u tekstovima pre svega, jedna pesma se zove Gagged in the Arse. Muzički, bend nije specijalno originalan i ovo je vrlo „tehnički“, vrlo matematički sklopljen death metal sa mnogo stajki, promena ritma, i gruvom koji samo na trenutak iznikne da bi bio miniran daljim stakato upadima. Nije rđavo, odlično producirano ali nema ni mnogo duše. No, hajde, da je to greh ja bih već bio u paklu:

 

https://aftertheabduction.bandcamp.com/album/cracked-and-bled

 

 

Od svih tagova koje su pensilvanijski Incisor stavili na Bandcamp da opišu svoju muziku fali samo onaj koji bi je najbolje opisao: speed metal. Drugi album, nazvan kao bend nudi šest pesama brzog, prljavog spid zvuka sa pevačem koji se iritantno dere ali meni se to dopada i tim plemenitim spojem panka i metala od koga puca glava u najpozitivnijem smislu. Takav je i omot. Prljavo, žestoko, ljudski, preporučuje se:

 

https://incisorphilly.bandcamp.com/album/incisor

 

Za još spid metala tu su kanadski Occult Burial sa dve pesme koje su tizer za album Burning Eerie Lore. Vrištavo, zlo i napaljujuće, dobro odsvirano, odlično snimljeno, dajte album što pre:

 

https://occultburial.bandcamp.com/album/burning-eerie-lore

 

 

Kalifornijski Ripped to Shreds su uzeli ime po pesmi Terrorizer ali njihova muzika više vuče na klasični deaththrash, sva u znojavom, moćnom tempu i zaslepljujućim solažama. Kada krenu blastbitovi to je orkanski i bend uspešno hvata moć tog nekog ’90s death metala. Ali nije ovo puki tribjut bend, Andrew Lee koji je sve ovo napisao i veliki deo instrumenata odsvirao je izvanredno talentovana osoba (videti malo iznad kako sam mu nahvalio Azath) pa je i album亂 (Luan) kolekcija izvrsnih pesama i  atmosfere koja prosto vuče na uletanje u šutku i agresivan hedbeng. Plus, odlična produkcija, gostovanje Takafumija Matsubare u jednoj ubitačnoj solaži na White Bone Spirit, u celini, dakle, IZVANREDNA ploča. Kakav čovek.

 

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/luan

 

https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/luan

 

 

Bitter Taste postoje od 2011. godine sa prekidima a Descend je prvo izdanje ovog srpskog benda za firmu HeretiK. I, mislim, nije to nužno baš moj žanr – ovo je neki srednjetempaški groove metal sa death vokalima – ali bend nije rđav. Nije mi ni preterano uzbudljiv, ali treba ukazati da ljudi dobro sviraju, imaju taj gruv koji je neophodan za ovu muziku i svaki pojedinačni element muzike je zapravo tehnički veoma dobar – od razigrane ritam sekcije, preko lepih gitara do apsolutno monstruoznog pevanja. Na momente bend podseti na Testament tim nekim melodičnim temama i ja se namah napalim. Ali generalno okej:

 

https://heretikmedia.bandcamp.com/album/descend

 

 

Poljski grindcore ima dobru reputaciju koju treba održavati. Nuclear Holocaust su relativno mlad bend (neverovatno da niko ranije nije oteo ovo ime!) ali su nanizali nekoliko izdanja od 2015. Godine. The Book of Doom je ovogodišnji album i na njemu dobijamo 16 pesama klasične poljske gadarije. Dakle, ovo je jednostavan deathgrind sa pesmama od po minut i prostim rifovima koje bi svako od nas umeo da odsvira sa dan vežbanja. Ali, u tome i jeste šarm ovakve muzike. Nuclear Holocaust nisu na nivou jednih Dead Infection, to ne, ali idu istim tragom i nude muziku koja je šarmantna ako vam ne smetaju odvratne teme i nešto siroviji zvuk. Lepo.

 

https://nuclearholocaust.bandcamp.com/album/the-book-of-doom

 

Werewolves iz Melburna na svom debi albumu The Dead Are Screaming razbijaju. Ovo je vrlo kvalitetan, vrlo tehnički korektan deathgrind koji se drži osnovne, tvrde linije nasilja i zlovolje i sve svoje supermoći koristi za maksimalno zlo. Dakle, ovde nema progresive, nema post metala, nema istraživanja vanžanrovskih teritorija, The Dead Are Screaming je brutalan, razbijački death metal visokog tempa, dubokih vokala, bubnjeva koji zakucavaju iz sve snage i rifova koji krše svaki otpor. Werewolves zanimaju samo nasilje i ružnoća ali u ovom domenu oni pružaju fantastičan, dobro produciran program.

 

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/the-dead-are-screaming

 

Za francuski kvintet Prismeria nisam ranije čuo, ali njihov prvi dugosvirajući projekat, Requiem, pre kog su imali i jedan EP pre par godina, je, pa prilično dobar. Ovo je uglavnom moderniji thrash metal, odsviran vrlo disciplinovano uz niži štim i interesantna izletanja u melodičnije, razrađene pasaže koji bi lepo pristajali i nekom heavy ili doom bendu. Ima tu i nešto deathcore uticaja, ali bend se prevashodno drži trešerske estetike i pravi odlične pesme. Prismeria možda najviše poentiraju time da im muzika ne zvuči „žanrovski“ iako je vrlo utemeljena na razgovetnom, pomalo i tribalnom call and response senzibilitetu. Odlično je ovo:

 

https://prismeria.bandcamp.com/album/requiem

 

Deimler je ime za death metal bend kakvo mogu da smisle samo Španci. Rečeni Španci su svoj prvi album osmislili kao pokazivanje svega što najviše vole kod death metala stare škole, pa je tu spisak bendova dugačak ko moja ruka a koji su žarili i palili devedesetih u ovoj muzici. Album Zero One zbilja pomalo i zvuči kao da ste ukrstili Grave, Demilich, Carnage i slične ortake i mada ovo nije ploča koja mi je sad tu, kao, otvorila treće oko i nečemu novom me podučila, ima ovde vatre i strasti i vrlo očigledne ljubavi za taj stari death metal zvuk, zasnovan na stamenom gruvu, nezemaljski dubokom vokalu i lepim, melodičnim solažama. Deimler ne komplikuju i njihove pesme više polažu na atmosferu i lepe teme nego na sad tu neka revolucionarna aranžmanska rešenja i to je ispravan pristup jer ovaj album ima odličnu atmosferu sa pažljivom, prirodnom razradom dobrih tema. Dokaz da kad se radi iz ljubavi, to se onda i čuje (ako ste dovoljno talentovani i dovoljno krvavo radite):

 

https://deimler.bandcamp.com/album/zero-one

 

Odličan death metal EP snimio je Šveđanin, Andreas Nilsson a pod imenom Occasum. Mislim, tako mu se zove bend. EP se zove Evocation of Death i ovo su tri pesme užurbanog, energičnog death metala koji se ne pali na aktuelne melodeath ili progressive trendove nego puca rafalno, šamara iz sve snage ali ima kvalitetne kompozicije i dobru atmosferu. Naravno, Nilssona znamo kao gitaristu pedigriranih blek metalaca Naglfar i moglo se očekivati da će i njegova death metal strana ličnosti imati šta da kaže. Evocation of Death je impresivan debi i, nadamo se, najava daljih Nilssonovih avantura na death metal teritoriji.

 

https://occasum.bandcamp.com/album/evocation-of-death

 

Disbrigade iz Ekvadora imenom i logotipom sugerišu da je u pitanju čist Discharge-klon bend, što je časna i legitimna rabota, ali njihov pank u sebi ima i dovoljno metala, počev od omota albuma  Catástrofe Mundial na kome je ipak kakav-takav đavo da uživa u uništenju sveta koje ljudi izazivaju, a onda i u muzici u kojoj se klasični D-beat pristuop koga su Discharge patentirali zapravo razvio u pankerski metal nalik na Sacrilege itd. Disbrigade dobro sviraju, imaju kratke i upečatljive pesme i jedini prigovor imam na malo neubedljiv vokal koji je mogao samo malo lepše da bude snimljen i miksovan i sve bi bilo bolje. Ali prija ovo.

 

https://disbrigadeec.bandcamp.com/album/cat-strofe-mundial

 

Total Fucking Destruction su naši stari znanci. Richard Hoak, bubnjar Brutal Truth je sa ovim bendom imao postavu u kojoj je mogao da usvoji eksperimentalniji pristup grindcoreu, što je u teoriji sjajno, osim što za tim nije bilo previše potrebe jer su i sami Brutal Truth od njegovog dolaska u bend bili sve eksperimentalniji. Nije neka tajna da je meni većina toga bila dostojna tek sleganja ramena, tek ponekog blagonaklonog smeška a skoro ništa, sem Kill Trend Suicide EP-ja nije bilo vredno propisnog hedbenga. Hoću reći, eksperiment je plemenit naum ali rezultati nisu garantovani jer to onda ne bi ni bio eksperiment. Brutal Truth su u blender ubacivali japanski thrashgrind, američki sludge rock, nešto power electronicsa i free jazza  ali nikada to nije bilo na nivou, eh, Discordance Axis ili Naked City. Total Fucking Destruction su bili isto to samo bez harizme Dana Lilkera i Kevina Sharpa. Dakle, da citiram Nica Bullena, povodom živog nastupa ovog benda koji je gledao u rodnom Birmingemu: „pants on a stick“. Total Fucking Destruction sada imaju novi album, poetski nazvan  …to be alive at the end of the world. Uz skoro potpuno beo omot i uvodnu pesmu od pet minuta meditacije u kojoj se naslovna rečenica ponavlja preko prilično nezanimljivog kvazidrona, u najavi je pola sata opasnog, pretencioznog smaranja, kažete vi. Ali stvari nisu TAKO loše, hitam ja da tešim. Dok, hm, ne postanu zapravo jako loše. Total Fucking Destruction ovde isprva zvuče za nijansu fokusiranije, koliko se to može uz Hoakovu anarhičnu svirku i namerno šaranje među žanrovima. „Eksperimentalni grindcore“ ovde znači zapravo mešanje pank roka (Sound on Sound) i fanka (A Demonstration of Power) sa grindcoreom koji je, i sad je to zapravo najnezgodnije, sasvim lišen supstance. Problem sa grindcoreom je kao problem sa seksom – ako razmišljate o njemu dok ga radite, bolje nemojte da ga radite. Ovo je muzika nastala spontanim ubrzavanjem panka i metala i njegove najbolje perjanice prirodno, instinktivno operišu na velikim brzinama, u sasvim osobenoj estetici i kodifikovanom jeziku koji se baštini već više od trideset godina, a eksperimenata tu svakako ima u svaku stranu. Total Fucking Destruction previše razmišljaju o svom grindcoreu, praveći, paradoksalno, sasvim banalne pesme od dva dela koji se smenjuju, kao da su fascinirani što se, eto, može svirati ovako brzo i što se pesma može svesti samo na dva rifa i nekoliko izvikanih stihova i, eto kompozicije od 17 sekundi, ili 20 sekundi, ili već… Ovo je vrlo slabo, prazno i album deluje kao da je napravljen da bi parodirao „eksperimentalni grajndkor“ iako se čuje da bi muzičari svakako mogli da se ozbiljnije prihvate posla. Nažalost, njihovo ozbiljnije prihvatanje posla je free improv verzija američke himne koja zatvara album i traje skoro 12 minuta ali od toga ima manje od tri minuta svirke, ostalo je srednji deo koji je tišina. Odavno nisam čuo ciničniji album benda koji ipak ima nekakvu reputaciju i diskografiju.

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mlrUyO3UdoCuMVVvC1seyXbd1BSeGDH1o

 

https://totalfuckingdestructiontl.bandcamp.com/album/to-be-alive-at-the-end-of-the-world

 

Posle ovoga čak i jednočlani Skull Incision (solo projekat Jacoba Leeja koji svira u više kalifornijskih bendova) zvuči kao vrhunac posvećenosti i smisla. Mire je EP sa šest pesama sobnog, kompjuterskog ali dobro produciranog, profi-zvučećeg grindcorea. Skull Incision je zrela forma ove muzike na tragu Agoraphobic Nosebleed i Phantom Limb, sa jakim rifovima i spastičnim strukturama pesama i ovih šest zakucavačkih brojeva od kojih najduži traje 93 sekunde doneće radost svakom domaćinstvu:

 

https://skullincision.bandcamp.com/album/mire

 

Tu je odmah i britanski powerviolence trio Negative Thought Process čiji EP Hell Is​.​.​.​Much Better Than This isto ima šest pesama u manje od deset minuta, ali ovaj bend je za mrvu skloniji gruvu i  mrvećim, srednjetempaškim komadima nasilja. Nije loše, pogotovo uz jako težak, debeo zvuk i tu efikasnost u pisanju pesama koje se skoro sve opet kreću oko jednog minuta. Valjano:

 

https://negativethoughtprocess.bandcamp.com/album/hell-is-much-better-than-this

 

Antifašistički blek metal dobro dođe u svakom kontekstu, pa i sad da plaknemo uši, i tako Neckbeard Deathcamp imaju novo izdanje koje je zapravo split sa još tri benda. Sami NeckBeard Deathcamp su standardno muljavi, Haggathorn su nešto razgovetniji lo-fi blek metal, Race Traitor valjaju mučan sludge a najboji su mi na izdanju zapravo Closet Witch sa svojih pet pesama nadrkanog grindcorea sa jasnim temeljima u panku i MNOGO (negativne) emocije:

 

https://haggathorn666.bandcamp.com/album/4-way-split-haggathorn-neckbeard-deatcamp-racetraitor-closet-witch

 

https://closetwitch.bandcamp.com/album/4-way-split

 

Evo o istom trošku i cele diskografije Closet Witch koja je izašla nešto ranije ovog meseca. Vredi!

 

https://closetwitch.bandcamp.com/album/complete-discography

 

Nekako sam propustio debi album Go Out Swingin sastava Moons pre dve nedelje na pouzdanoj HPGD Productions etiketi, pa evo ga sada. Moons treskaju vrlo težak sludge rock sa stonerskim naklonom ali i zvukom koji razara zvučnike i posle svake pesme morate da popijete aspirin (ili vinjačić) da smirite glavobolju. Ali dobri su, sa mnogo energije ali i poštenim bluzerskim korenima:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/go-out-swinging-2

 

Minimalizam je dobro odabran pristup za prvi album projekta Hock koga čine dva člana benda Alpaca. MMXX ima pet pesama distrozirane bas gitare, organskih ritmova i promuklog pevanja u dobro odmerenom sudaru mračnijeg panka i razigranijeg sludge metala. Ovo je istovremeno ružno i slatko, preteće i plesno i vidi se da je snimljeno brzopotezno i spontano i nekako ta jeftina estetika mu priliči. Metal se da svirati i bez gitare, itekako, a Hock to eminentno dokazuju:

 

https://hocksh.bandcamp.com/album/mmxx

 

Ne znam ko su i šta su Finci Harmaa, ali njihov istoimeni debi album zvuči odlično. Harmaa su negde između post metala i sludge metala sa kompulzivnim, napetim gruvom i pevačem koji ubedljivo urla ali i uz lake prelaze u prozračnije postrokerske harmonije. Ovo je neverovatno uspešna kombinacija i muzici, inače sviranoj žestoko i nervozno, ali disciplinovano, daje dah originalnosti. Ljudi pritom sve pevaju na Finskom, pa ih svetska slava valjda ne zanima ali ovo vrlo vredi čuti:

 

https://harmaa.bandcamp.com/album/harmaa

 

 

Prophesied Gnar je jednočlani projekat iz Teksasa napravljen negde na mestu gde se sastaju skate punk i NWOBHM. I, mislim, ja sam impresioniran njegovim drugim albumom jer Sesh With Death, iako u suštini sobni metal projekat ima iznenađujuće visok kvalitet ne samo svirke već i komponovanja. Sve to ima blago „demo“ prizvuk, ali opet, ovo je radio samo jedan čovek i zaista se vidi da je jako talentovan. Muzika je puna dobrog raspoloženja, pravovernog metalskog štimunga, jakih rifova, agresivnog ritma i falseto vokala pa ovo preporučujem ljudima koji vole ovu muziku ali ne fetišizuju studio:

 

https://prophesiedgnar.bandcamp.com/album/sesh-with-death

 

Necrotanke su zanimljiv ekstremni metal bend iz Valensije i njihova mešavina grajndkora, death i blek metala, sa jednim dostojanstvenim avangardnim otklonom veoma prija ovim ušima i pored glasnog masteringa. Necrotanke na istoimenom debi albumu imaju pesme od po pet i sedam minuta i stručno mešaju klasično čukanje sa otvorenošću za harmonska istraživanja. Rezultat je vrlo zapaljiv, vrlo uzbudljiv materijal, pogotovo uz zvuk gitare koji je osvežavajuće svetao i i pored jake distorzije uspeva da nosi melodije neophodne da ova muzika zaživi. Iako se bend bavi „mračnim“ temama (Innsmouth, Salve Satán), muzika nije namešteno mračna ili hermetična već živa i skoro neobjašnjivo vesela. Izvanredan debi:

 

https://necrotanke.bandcamp.com/album/necrotanke

 

 

20 Buck Spin se ove nedelje vraćaju donoseći nam mini album vankuverskih Auroch koji se zove Stolen Angelic Tongues i prezentira jedan avangardni intro ali onda četiri pesme agresivnog, htonskog black-death metala. Auroch se sasvim uklapaju u trenutnu 20 Buck Spin estetiku, i ovo njihovo izdanje se lepo sluša posle recentnog izdanja njujorških Ruin Lust, noseći mračnu, hermetičnu muziku koja je onoliko nepristupačna koliko je istovremeno i moćna i pravljena sa evidentnom strašću. Auroch su prejaki i kad sviraju brzo i kada mrve sporo. Ubitačno.

 

https://listen.20buckspin.com/album/stolen-angelic-tongues

 

 

Ričmondski Inter Arma su ponovo sa nama, ovog puta sa živim EP-jem Live at Club Congress koji traje pola sata i dostojno prikazuje njihov ekstremni, agresivni a inteligentni, pa i progresivni metal. Album sam jako pohvalio prošle godine a ovaj živi snimak potvrđuje da bend nije studijskog tipa već da i uživo uspeva da pruži vrlo impresivnu prezentaciju svoje kompleksne, kinetične muzike. Fenomenalno:

 

https://interarma.bandcamp.com/album/live-at-club-congress

 

Dva finska sastava, Kiova i Enemies imaju split EP sa tri pesme. Enemies su nešto „brži“ iako je ovo srednjetempaški, nabadački metal na mestu gde se susreću sludge i alternativniji hardcore. Njihove dve pesme su srazmerno kraće i dinamičnije i lepo ispune tih šest minuta koliko im je dodeljeno. Kiova, pak, imaju samo jednu pesmu od devet i po minuta i ovo je istovremeno i mekše, ali i teže, sa malo više te neke vrištave emocije i postrokerskih harmonija. Solidno:

 

https://yourenemies.bandcamp.com/album/kiova-enemies-split

 

 

Teksašani Bare the Mark (tako je, Bare, ne Bear) na Ep-ju No Hope No Future nude prilično pesimisitčan metalcore u susretu sa death metalom. Ovo zapravo ne zvuči kao deathcore i ja mogu da ga slušam bez mnogo muke, uživajući u uglavnom nabadačkom srednjetempaškom napadu sa rešetajućim bas bubnjevima i nekim okej rifovima. Dobra produkcija, solidno:

 

https://barethemark.bandcamp.com/album/no-hope-no-future

 

 

Hack Sabbath su studijski (well, kompjuterski) projekat butleg remiksovanja i mešapovanja Black Sabbath, pa je njihov novi singl, Paranoise demonstracija kako se War Pigs i The Wizard mogu, pretpostavljam za jednu noć čačkanja, pretvoriti u „elektronske“ pesme. Ovo je prilično smela rabota u 2020. godini, pogotovo što su nam Scorn još pre skoro tri decenije dali fantastičan primer kako se Sabbath mogu „elektronisati“ a da to bude izvanredno nadahnuto, no, Hack Sabbath makar ne kvare mnogo pa Warped Pigs ima produženi kompulzivni plesni deo koji sam za sebe sasvim može da prođe dok The Wizhard ima više gabber notu i probavljivo je to:

 

https://waffle-house-records.bandcamp.com/album/hack-sabbath-paranoise-ep

 

Ove nedelje su izašli novi albumi Katatonije i Triviuma koje ja ne mogu da slušam duže od pet sekundi zbog svog profinjenog ukusa. Ali znate šta mogu da slušam? Novog Axela Rudija Pella. To je taj profinjen ukus. Elem, Pell je tu sa novim albumom koji NE MOŽETE čuti u celini na JuTjubu ili Bandcampu ovog trenutka ali verovatno ćete moći za koji sat. Slušajući dve dostupne pesme pomislićete da hevi metal sedamdesetih i ranih osamdesetih godina zaslužuje da povremeno bude oživljavan a Axel Rudi Pell nije najgora osoba koja to može da uradi. Sign of the Times zvuči kao Rainbow sa modernom produkcijom i uz pevača Johnnyja Gioelija je možda i bliži onome kako mi danas želimo da Rainbow zvuči nego što je tom idealu prišao sam Ritchie. Mislim, Gunfire je praktično Kill the King – drugi deo. Pell, naravno, ima svoj stil sviranja gitare, sasvim u tradiciji nemačke heavy škole u kojoj je Pell zajedno sa braćom Schenker jedan od predavača i, generalno, ako ste naštimovani na ovaj zvuk, Sign of the Times bi mogao da vam zaprija:

 

https://axelrudipell.bandcamp.com/album/sign-of-the-times

 

https://www.youtube.com/watch?v=VqZsOT1XQiw

 

https://www.youtube.com/watch?v=OFIAsLN_XU4

 

Australijski Road Warrior, pak, na svom drugom albumu, Mach II vole da pokažu da vole rani Iron Maiden ali njihova muzika ipak nije puko odavanje pošte velikanima. Mach II je punokrvan, autentičan album modernog metala podignutog na temeljima koje je postavio NWOBHM, sa sasvim proživljenim, sazrelim zvukom i odličnim pesmama. Road Warrior uspevaju da izbegnu većinu naglašenih stilizacija koje se vezuju za ovakvu muziku pa ovo, iako je cheesy u neophodnoj meri, ne igra na kartu kič-nostalgije i odistinski bije dobrim rifovima i jakim tempom. Ima ovde mačice i progresivnog duha (nalik na… Voivod?) i Road Warrior svakako nadrastaju svoj pomalo reduktivni „volimo rani Iron Maiden“ imidž. Vrlo lepo:

 

https://roadwarrior-metal.bandcamp.com/album/mach-ii

 

https://youtu.be/I7hFtqe056E

 

 

Warbringer imaju novi album i Weapons of Tomorrow je thrash metal behemot prvog reda, dostojan nastavljač bej ejrija tradicije koju su uspostavili Exodusi, Death Angeli i Testamenti pre tri i po decenije. Warbringer dobro znaju svoj posao i njihov thrash je istovremeno razgovetan, himničan i primeren dobrom hedbengovanju, a da istovremeno kipti od sitnih detalja, ukusnih ukrasa i silnih indikatora da bend zna i koja je decenija i koja je godina ali voli da radi u dobro uspostavljenoj formuli koja ni izdaleka nije još iscrpena. Više od pedeset minuta svirke je solidno ambiciozna ponuda za ovakvu muziku ali Warbringer su vrlo jako istesali svoje kompozitorske i aranžerske veštine pa je Weapons of Tomorrow album na kome i spore, atmosferične pesme (poput Defiance of Fate) zvuče ubitačno i zapravo pokazuju da bend nije tek skupina kolekcionara dobrih rifova. Sa Defiance of Fate Warbringer idu unazad do rane Metalike pa još više unazad pokazujući i kako su Iron Maiden i njihovi NWOBHM ispisnici formirali ukus prve thrash metal generacije. Kada onda počne manični Unraveling znate da vas je album kupio. Fenomenalno:

 

https://warbringer.bandcamp.com/album/weapons-of-tomorrow

 

https://youtu.be/XaGGsDf5prU

 

Tu su i Italijani Abduction čiji je album, Killer Holidays On Planet Earth veseo i dobro raspoložen thrash metal po uzoru na, recimo Accused i sa solidnom dozom thrashcore senzibiliteta u svom zvuku. Nije ovo bend predviđen za velika dela, ali ovo je album zabavne, poletne muzike uz koju se dobro provodi vreme. Uz kvalitetnu svirku, malo „plastičan“ ali dobar miks i poneki dobar rif, upečatljivog pevača i generalno veliku ljubav za thrash, Abduction isporučuju izdanje kojim se mogu ponositi.

 

https://abductionthrash.bandcamp.com/album/killer-holidays-on-planet-earth

 

Nemački Blizzen ima drugi album i  World In Chains je kulturan, dobronameran omaž NWOBHM zvuku, odsviran čisto i produciran (možda previše) čisto. Blizzen vole taj mid-80s Iron Maiden/ Tygers of Pan Tang zvuk, vole da metal zvuči razgovetno, optimistično i malčice komercijalno, pa su ovde rifovi i refreni solidno radio-friendly (Gravity Remains) iako bend ume da pocepa pošten proto-speed metal (Forged with Evil). Ovo je muzika koja se nalazi malčice zarobljena između te ideje da bude slušljiva i prijemčiva i prirodne težnje ka „brootal“ estetici, pa Blizzenu treba još malo sazrevanja ali ovo svakako može da se sluša.

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/world-in-chains

 

Razumem da je „japanske devojčice sviraju hevi metal“ u očima mnogih namrgođenih metalaca okrutna igra sa medijumom koji oni vole, ali treba prevazići svoj testosteron. Lovebites su, recimo, i pored svog blago loli imidža, bend koji taj heavy/ power metal odvaljuje pošteno i za sve pare. Treći album tokijskog kvinteta, Electric Pentagram je nešto što bi trinaestogodišnjem meni nateralo suze u oči i a ni 35 godina stariji Mehmet nije ravnodušan. Ovo je, naprosto, dobar, pošten metal, brz, energičan, zasnovan na jakim rifovima, epskim temama i fantastičnom pevanju pevačice Asami, sav u pirotehnici i oprobanim aranžmanskim forama, ali, pošteno, bez presviravanja i prepoduciranja. Lovebites nisu puki metal-idoru projekat već ozbiljan izvođački i kompozitorski kombo sa karakterom i visokim skilovima. Electric Pentagram izašao je još u Januaru ali u Aprilu smo dočekali američko izdanje pa otud i meni sada to na radaru. Ovo je album koji ima neštpo za svakog: epske a popi melodije za one koji vole melodije, trešersku žestinu za one koji to vole, cheesy ugođaj za sve.  Izvrsno.

 

https://www.youtube.com/watch?v=hLFelI93VkM&list=PLBzBwYhHpqLKb_-ixjCWtfgsRJe1cMrJI

 

A za kraj… Iako 2020. godina deluje kao potpuna katastrofa na svim frontovima, nije sve tako crno. Evo, recimo, Cirith Ungol su snimili novi album. Cirith Ungol, kažete vi a proveravate da li ja to mislim da je danas prvi April. Onaj bend, osnovan 1971. godine, a koji je poslednji album snimio još 1991? TAJ Cirith Ungol? Baš taj. Cirith Ungol su bili neaktivni najveći deo poslednje tri decenije ali od reujedinjenja 2016. godine svirali su sporadično po festivalima i upravo, za Metal Blade izbacili svoj peti album, Forever Black. Dakle, sve JESTE tako crno, ali, hej, crno je dobro. Jer, mislim, Cirith Ungol su ponovo tu i ploča je… dobra? Wow. Konteksta radi, recimo da je ovo bend koji je, kao što se i iz imena vidi, bio jedan od ranih zatočnika Tolkin-metala, donoseći dah epske fantastike i bacanja d’n’d kockica u metal muziku sedamdesetih. Forever Black je, dosledno, ploča epskog metala sa tvrdim, donekle sirovim osnovama i deluje kao osvežavajuća šamarčina u ovom našem modernom vremenu obeleženom preproduciranim power metal zvukom. Dve se stvari ovde valjaju istaći: 1. Bend je impresivno blizak originalnoj postavi, dakle, ovo nije samo „šef + neki novi klinci“ slučaj kako je danas često običaj sa bendovima osnovanim u sedamdesetima i 2. Album je vrlo suvo i svedeno produciran, oslanjajući se na tvrdi, rokerski setap, bez budževine u studiju, bez sintisajzera, milijardu pečeva na gitarama i kao takav, zvuči autentično i uzbudljivo. I, mislim, pesme su mahom odlične. Vidi se u njima da je ovo ekipa koja svira onoliko dugo koliko sam ja živ, u smislu da ovo nije metal modernih trendova i savremenih rešenja, ali Cirith Ungol ne zvuče starinski ili prevaziđeno, au contraire, zvuče kao da su došli da mlađariji pokažu kako se to STVARNO radi, sa sve herojskim, vrištavim pevanjem Tima Bakera koji deluje kao da će svakog trenutka izleteti sa šina i tresnuti vas u lice. Sve to pa još i solidno dinamičan master! Da je svaki kambek ovakav, pa nama bi cvetalo!

 

https://cirithungol.bandcamp.com/album/forever-black

 

 

Film: Zoku Sugata Sanshirō (Džudo saga 2)

Posted in film with tags , , on 23 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Treći film emitovan u RTS-ovom ciklusu filmova Akire Kurosawe je i treći Kurosawin film koga je snimio kao scenarista i režiser, a istovremeno i nastavak njegovog prvog filma, Sanshiro Sugata, odnosno Džudo saga (prikazanog ovde). Uredno!

Zoku Sugata Sanshirō odnosno Džudo saga drugi deo je, barem se tvrdi, verovatno prvi u istoriji nastavak bioskopskog filma koji je nazvan samo tako što je originalu dodat broj dva – dotadašnja praksa filmskih serijala koji su postojali u to vreme je bilo da „epizode“ imaju posebne naslove. Ovo nije baš tačno, već utoliko što originalna reč „zoku“ koja je dodata ispred imena protagoniste u naslovu filma nije numerička oznaka već se može prevesti kao „nastavak“ ili „produžetak“, ali u duhovnom smislu ovde ima određenog rezona. Kurosawa je i sam bio nezadovoljan time kako je prvi film bio skraćivan od strane studija i kako njegov narativ sa duhovnim sazrevanjem protagoniste i demonskom figurom njegovog antagoniste nije imao dovoljno prostora da se razmahne. Pogotovo je taj antagonist bio prikraćen pa, kada se pokazalo da je publika u Japanu pozitivno odreagovala na istorijsku borilačku dramu kojom je Kurosawa debitovao, nastavak je pružio mogućnost da se neke teme prodube.

Osim, naravno, što je nastavak sniman u izrazito nevreme. Dospeo u bioskope u Maju 1945. godine, jedva tri meseca pre bacanja nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki, a u toku žestokih borbi za Okinavu i napada fosfornim bombama na japanske gradove, uključujući prestonicu, Zoku Sanshiro Sugata je film za koji su (kasniji) zapadni kritičari listom navodili da pored te duhovne centralne priče o sazrevanju mladog borca sadrži i izraženu propagandnu komponentu. Ovo je, razume se, tačno, ali i gotovo izlišno kritikovati pogotovo kada se ima na umu šta su Amerikanci tokom samog snimanja radili Japanu – da ne pominjem kako su izgledali američki ratni filmovi iz tog perioda.

Ono što je svakako vredno je da je Kurosawa, bez obzira što je film, kao i prvi deo, baziran na romanu Tsunea Tomite a koji je opet romansirao biografiju svog oca Tsunejiroa Tomite, jednog od prve dvojice majstora nove borilačke veštine u školi koju je osnovao začetnik džudoa, Kanō Jigorō, dakle da je Kurosawa uzimajući literarni predložak uspeo da u njega udene tu „propagandnu“ komponentu na jedan prirodan, čak, estetski zadovoljavajući način.

Naime, centralna priča filma je izrazito jednostavna. Titularni Sanshiro Sugata je najbolji džudo borac svoje škole, a što je potvrdio dosegavši visok nivo tehnike ali i duhovnosti i poražavajući nekoliko teških protivnika u prvom filmu, demonstrirajući esencijalni spoj telesne forme, duhovne discipline i moralne ispravnosti da bi čovek sebe mogao da naziva džudokom. U drugom filmu on mora da se suoči sa novim izazovima koji će dovesti sve tri komponente njegove ličnosti pred izazov i iskušenja.

Jedan od elemenata izazova sa kojim se Sugata suočava je skoro banalan, ali upravo on ukazuje na prevratničku ulogu koju je džudo odigrao potkraj 19. veka u domenu tradicionalnih borilačkih veština – izdižući ovaj sistem borenja iznad puke tehnike u filozofiju utemeljenu na tradicionalnim principima koji ostali iza Konfučija i sintetisani u „Jita-Kyoei“ – uzajamni prosperitet za sebe i druge. Sugata je, dakako, u filmovima hodajući Jita-Kyoei, čovek sa blagim pogledom, blagom rečju i osmehom za sve oko sebe, nikada umoran i uvek spreman da pruži ruku pomoći, koji se neće tući ni iz zabave niti zbog novca ali nikada neće oklevati da zaštiti slabije – ali Sugata je istovremeno i toliko popularan, izdignut na nivo superheroja (ili barem Novaka Đokovića Meiđi ere) da druge škole, one koje još uvek podučavaju džiudžitsu, radije nego „moderni“ džudo, sada nemaju posla i njihovi borci moraju da se ponižavaju boreći se za novac.

Sugata je ovde u veoma interesantnoj i briljantno postavljenoj dilemi gde shvata da je njegov veoma moralni, veoma ispravni filozofski put sa koga ne odstupa niti pravi kompromise – direktno uticao na povećanje ekonomske nejednakosti u zajednici u kojoj živi. Mudro odigrano od strane scenariste Kurosawe i kasnije prelepo – mada samo simbolički – razrešeno u sceni pred kraj filma na koju ćemo se vratiti.

Jer, hajde sada da pogledamo tu „propagandnu“ dimenziju filma. Kurosawa ovde postavlja model koji će kasnije biti repliciran i eksploatisan od strane nebrojenih filmadžija sa svih strana sveta – taj da je sport, pogotovo borilački, metafora za rat i način da slabiji, onaj tlačen od strane imperijalne sile koja sebe smatra kreatorom istorije, u tom ratu pobedi i donese svojoj naciji tako potreban moralni trijumf. Kurosawa film otvara prikazom američkog mornara koji maltretira vozača rikše samo da bi Sugata na kraju morao da – višeg i veoma agresivnog – Amerikanca baci u more, a zatim se jedan od podzapleta tiče revijalne borbe u američkoj ambasadi gde „najbolji američki bokser“, William Lister treba da se bori protiv nekog japanskog majstora džudoa. Ambasada ovo najavljuje u pozitivnom duhu, kao predstavljanje plemenite veštine boksa japanskom narodu, ali Sugata glatko odbija poziv da se bori. Za njega džudo nije predstava niti bi se ponizio da se bori za novac.

Kako i nagađate – drugi borac, baš taj koji mu kaže da zbog Sugatine popularnosti sada njegova škola nema posla, izađe u ring sa Listerom i bude brutalno isponižavan od strane mnogo većeg Amerikanca. Sve je to sport, šatro, ali prizor u ringu je mučan.

Borac ipak ne gine – onako kako će Apollo Creed tragično završiti u Rokiju IV, Kurosawa je ipak čovek delikatnijeg režijskog pristupa nego što će Stallone biti 40 godina kasnije – ali njegov poraz i poniženje znače i da će Sugata prihvatiti kasniji izazov da se sam suoči sa Listerom.

Za Sugatu ovo je prelomni trenutak kada odlučuje da napusti školu jer smatra da će je osramotiti prihvatanjem ove vrste izazova ali neizgovoreni deo svega je, jasno, to da on na sebe prihvata tu vrstu stigme jer treba odbraniti ne samo čast nacije već i čast džudoa kao plemenitog spoja veštine, filozofije i morala. Nazivati ovako nešto pukom propagandom je, dakako, plitko čitanje. Sugata Listera poražava gotovo bez napora, velikom koncentracijom i elegantno rešenim pančlajnom gde bokser pada sam od sebe suočen sa fantastičnom, nepokolebljivom čvrstinom nepokretnog protivnika a Japanac prvo novac odbija i stavlja ga na telo obeznanjenog protivnika da bi nekoliko sekundi kasnije, nakon što borac koga je Lister ranije prebio počne da mu se u suzama zahvaljuje, novac uzeo i dao ga ovom čoveku, čineći jedino što može u tom trenutku da barem malo izravna socijalnu nejednakost koju je izazvao svojim svetačkim ponašanjem.

A kako je ovo tek režirano! Momenat u kome Sugata predaje novac borcu koji se usteže da ga primi a zatim ga u magnovenju ponesu tela oduševljenih džudista iz publike – to je fantastično i dovitljivo rešenje koje zadržava prizor dobročinstva bez ulaska u dalje ekonomske realnosti, jasno se držeći samo simbolike.

Kasnije će mnogi, od Donnieja Yena (odnosno Wilsona Yipa), preko Tonyja Jaa (odnosno Prachye Pinkaewa), pa dakako i Stallonea gotovo doslovno kopirati ovu matricu pokazujući imperijalnu osionost i odmazdu „malih“ ali ponosnih nacija, svako u svom filmu.

(Uzgred, kako je Kurosawa u produkciji rađenoj 1945. godine skupio ovoliko belih, anglofonih glumaca da igraju Amerikance je verovatno priča za sebe koju bi vredelo pročitati.)

No, „glavna“ borba ovde je ono što se nastavlja na radnju prvog filma i antagonistu koga je Sugata porazio u dramatičnom finalu. Njegova braća – koja treniraju karate a ne džudo – ga sada izazivaju na borbu do smrti i ovo je, moglo bi se argumentovati – „propagandniji“ deo filma, posebno što je do 1945. godine moderni karate (Šotokan, Vado Rju, Kjokušinkai) već ozbiljno dobijao na popularnosti potiskujući džudo.

Sugata, naravno, ne može da ne prihvati borbu i finale filma je nešto najdramatičnije što je Kurosawa do tada snimio. Braća Higaki su i inače jako stilizovani i ponašaju se kao da su ispali iz srednjevekovnih priča, jedan od njih besan i lud, drugi samo besan i u kontrastu sa njima prefinjeni stariji brat, džudista Gennosuke Higaki iz prvog filma je gospodin i šmeker. Film mu daje nekoliko lepih kadrova u kojima Ryūnosuke Tsukigata uspeva da dobro provoza svoj džonidepovski šarm i pokaže kako su džudisti generalno prefinjene, višeslojne ličnosti koje cene borbu kao duhovnu kategoriju i poštuju protivnika koji ih je porazio do neba.

Mlađa braća su, pak, puni besa i ne shvataju čitavu tu duhovnu ravan, no, barem imaju smisla za dramu pa se poslednja borba odvija na planini, usred noći, u dubokom snegu i tokom vejavice. Kurosawa je već tokom filma demonstrirao koliko je napredovao u akcionoj koreografiji i prethodne borilačke scene su tvrđe i atraktivnije od onog iz prvog filma, ali ova poslednja je visoko ritualizovana i nije borba tehnika ili veštine već pre svega bprba duha i morala. Glumci su, dakako, uterani da POTPUNO uđu u svoje likove pa su polugoli samo u kimonima i bez obuće, gazeći sneg i kosa belih od pahulja i ova borba ima sav saspens i eksplozivno razrešenje koje očekujete od nečeg gde se jedan, praktično, demon, sukobljava sa čovekom koji uči za sveca i, čak i kad krši slovo pravila, kako mu kaže jedan sveštenik, on to čini da bi očuvao njihov duh. „Pravila su tu da te stave na put“, kaže on, „a da bi na njemu i ostao, ponekad moraš da ih prekršiš.“ Zgodno.

Ipak, pravo finale filma se dešava posle borbe u brvnari gde se tri promrzla borca okupljaju oko vatre i imaju gotovo banalan ali simbolički potpuno perfektan momenat u kome se „prava“ borba završava osmehom i klimanjem glavom a poslednja scena u kojoj Sugata pozdravlja izlazeće Sunce je doslovno prelepa sa muževnom lepotom Susumua Fujite upregnutom u jedan dečački, praktično svetački smeh kojim se, čak i u 1945. godini u Japanu, dočekuju Sunce i novi dan.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-04-2020

Posted in metal with tags , , , , , on 18 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Istorija se toliko brzo razvija da mi jedva držimo korak sa njom. Ono prošle nedelje je bio najduži policijski čas u istoriji novije Srbije a evo, već ove nedelje obaramo taj rekord. Pa još na verski praznik! Policija, pravoslavlje, pandemija, da li je samo meni tu nešto sumnjivo? Da? Samo meni? Oh…

 

Kako god bilo, metal je tu jedini lek.

I to blek metal za prvu dozu, jer na ljutu ranu ide ljuta trava. Poljake Terrestrial Hospice smo voleli na njihovom prvom EP-ju, Universal Hate Speech tamo negde 2018. godine a sada nam stiže i prvi album. Indian Summer Brought Mushroom Clouds je dobro ime za album a koji će izaći tek u Junu. No, omiljeni JuTjub kanal je već dobio pravo na promovisanje celog izdanja i, pa, Terrestrial Hospice nisu omekšali sa vremenom. Indian Summer je agresivna, preteća, mržnje puna ploča. Terrestrial Hospice ne veruju ni u šta lepo i žele svu vrlinu da vide bačenu u blato i, kako i samo kažu, napastvovanu. Neprijatno. Ali muzika je zbilja dobra sa sirovošću koja muzici daje dah autentičnosti ali i aranžmanima koji uspevaju da izbegnu komplikovanje a da deluju prirodno razrađeno i zrelo. Čak i tehnički sporije pesme su pune pretnje i agresije a ovo je svakako i zahvaljujući zvuku koji je apokaliptičan i čoveku malo oduzme dah. Jak start.

 

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/indian-summer-brought-mushroom-clouds

 

https://www.youtube.com/watch?v=8dNq9BFW_f8

 

 

Šveđani Curse svoju kasetu The Awakening​.​.​and the Old prodaju za 7,77 dolara ali je digitalna verzija svega jedan dolar. Zašto tako jeftino, ne znamo, jer je ovo odličan black/ thrash metal sa jednom sirovom, primitivnom oštricom ali primitivnost se ovde odnosi samo na estetiku. Što se tehnike, kvaliteta zvuka, muziciranja itd. tiče, Curse sve testove prolaze sa najvišim ocenama. The Awakening​.​.​and the Old je prijatan EP koji ima nešto blek metalske epike i emocije ali i nešto trešerske čvrstoće, nudeći razgovetnost ali ne i „mekoću“, kroz šest pesama zanimljivih tema, rifova i aranžmana. Odlično:

 

https://curse.bandcamp.com/releases

 

 

Ossilegium je naziv za kosti zaostale nakon što se meko tkivo sahranjene osobe raspadne a kosti se premeste u kosturnicu. To je i ime američkog blek metal benda iz Čikaga koji ima istoimeni debi album. Ja inače često pričam da nisam neki fan američkog blek metala, ali onda ističem istočnu obalu, posebno Njujork i okolinu kao svetle primere. Ossilegium nisu nužno u istoj grupi sa tim njujorškim sastavima, nema tu eksperimentalne oštrice i neke osobene estetike ali njihov debi je vrlo solidan primerak „klasičnog“ blek metala sa jasnim uticajima drugog talasa i visokim muzičarskim umećem. Malo prebučan master svakako, ali pesme su dobre, energične i ovo je blek metal po principu pice: tačno znate šta dobijate ako je uvek kupujete na istom mestu i baš to i tražite:

 

https://ossilegium.bandcamp.com/album/ossilegium

 

 

Baranjske komšije Aetherius Obscuritas sviraju negde od početka veka, Mártír im je već osmi album i ovde se čuje izgrađenost stila, kompozitorska ali i izvođačka zrelost na kome mnogi mogu da im pozavide. Mártír je ploča koja umešno spaja blekmetalske karakteristike – žestinu, brzinu, rapav, vrištav vokal – sa meditativnijim pristupom kompozicijama, kreirajući organske ali kompleksne aranžmane prepune interesantnih harmonskih zaokreta i upada ukusno upodobljenih sintisajzera. Meni se ovo izuzetno dopada i u ravni mi je skandinavskih avangardnih bendova koji operišu u okvirima ovog žanra ali se ne brinu o tome gde su njegove stvarne granice. Mártír je ploča koja zvuči veoma lično, čak pomalo, kako rekoh, meditativno, a da je istovremeno komunikativna, raznovrsna, naglašeno istraživačka. Izvrstan abum (i dobar omot):

 

https://grimmdistribution.bandcamp.com/album/058gd-aetherius-obscuritas-m-rt-r-2020

 

Da nastavimo u sličnom istraživačkom smeru tu su nam Nijemci Khôra, isprva solo projekat multiinstrumentaliste Olega, koji je vremenom izrastao u pravi bend koji nam se sada, na prvom albumu, Timaeus, predstavljaju sa bazom operacija u Irskoj. Khôra je dobra na ovoj ploči. Ne dobra kao Mađari koje sam iznad nahvalio, ali i dalje dobra. Timaeus je album koji blek metal uzima kao osnovu da istražuje u raznim smerovima, ne stideći se atmosferičnih pasaža ali ni orkestracija, horskog pevanja i izlaska sa uobičajene harmonske teritorije za ovu muziku. Da ne pominjem povremeno vrlo nadahnute vokale (slušajte Harvesting Stars). Interesantno je to i ima mnogo atmosfere i jedino bih zamerio natrpan miks gde je sve jedno preko drugog pa još izmasterovano preglasno, što umanjuje impakt inače intrigantne muzike:

 

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/timaeus

 

Brizbejnski Graveir dobijaju sličnu zamerku na mastering i miks za svoj drugi album, King of the Silent World ali to na stranu, ovo je odlična ploča hladnog, dekadentnog blek metala sa tom nekom uzdržanom, hermetičnom atmosferom ali i jednim post-ljudskim odnosom prema životu, smrti, vječnosti, propadljivosti. Ovi Australijanci nisu striktno atmosferični blek metal bend ali atmosfera jeste značajan deo njihove muzike, koja je utopljena u reverbe i deluje istovremeno i prostrano i klaustrofobično. Bend odlično svira i ima intereseantne dinamičke varijacije (tim gore zbog masteringa koji ovo iz sve snage poništava) držeći se jedne žalobne, ali dostojanstvene linije kroz sve, prilično različite pesme. Solidno:

 

https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/king-of-the-silent-world

 

https://graveircult.bandcamp.com/album/king-of-the-silent-world

 

 

Onomad sam za švedski post-black duo Together to the Stars napisao da je to meni „naprosto isuviše gnjecavo ali ja sam surovi muškarac kome šugejz muzika ionako nikada nije bila na vrhu liste popularnih žanrova“ pa bih za drugi album ekipe, As We Wither mogao da ponovim identične komentare, ukazujući da je ovo shoegaze-metal urađen sa puno svesti šta se želi napraviti, kombinujući ekstreman vokal i bubanj, te distorzirane gitare sa nežnim sanjarijama, melanholičnim harmonijama i generalno gorkoslatkom atmosferom. As We Wither je dobro producirana ploča i bend zvuči vitalno i čak donekle dinamično sa bubnjem koji kao da nije (mnogo) peglan u kompjuteru pa daje svemu dodatnu crtu ranjivosti. Album izlazi iduće nedelje pa ako vam sve ovo deluje kao primamljiva ponuda, poslušajte:

 

https://togethertothestars.bandcamp.com/album/as-we-wither

 

https://youtu.be/_t6uOVRFhuk

 

Francuski Fallakr se reprezentativno ugodio za svoj drugi album, Mezv, Marv, Milliget nudeći satanski, mračni black metal koji prati skandinavske predloške (recimo Taake, Dakthrone, pa i stariji Mayhem) radije nego da se uklopi u galsku scenu. Bretonci su vrlo dobri u posredovanju atmosfere mržnje i agresije, ali i kontemplacije (mada se ovde ne kontemplira ni o čemu dobrom), nudeći odlične teme i pamtljive rifove. Zvuk je hermetičan, čak klaustrofobičan, ali valjda to uz ovakvu muziku treba:

 

https://youtu.be/4G_cEC4l7qU

 

Kada svoj solo projekat nazovete At the Altar of the Horned God znate da ćete makar privući pažnju. Španac Heolstor na prvom albumu svog okultnog projekta, Through Doors of Moonlight zna da, sad, kad ima našu pažnju, treba da se predstavi ozbiljno. I album počinje ne jednom već sa dve pesme ritualnih ritmova, obrednih napeva i sintisajzerskih atmosfera. Metal? U srcu svakako, ali estetski, At the Altar of the Horned God ima barem onoliko zajedničkog sa, ehh, Death in June ili (da pobegnemo malo od neprijatnih fašističkih asocijacija) Current 93. Album ima i propisne black metal komade (kreću sa trećim) i ovo je jednako hermetično i čuva istu obrednu, svečanu atmosferu kao i ono što mu prethodi. Heolstor je snimio album koji je daleko od savršenstva ali Through Doors of Moonlight je razoružavajuće ambiciozan u svojoj jednostavnoj, iskrenoj, glume i poziranja oslobođenoj usredsređenosti na onostrano i načine da se ono dosegne i razume. Nije ovo ploča koju će svako slušati pedeset puta – neki je neće ni doslušati – ali mene šarmira ovaj pristup i doslednost u izvođenju:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/through-doors-of-moonlight

 

Finski psihodelični blek metalci (ili blekmetalni psihodeličari?) Oranssi Pazuzu su snimili peti album, Mestarin kynsi i sada je već prilično jasno šta se od benda može očekivati. Ne mislim ovo u nekom negativnom smislu, da je ovo maniristička ili derivativna ploča, ali sa Mestarin kynsi bend isporučuje tačno ono što od njih želite i deo enigme vezane za njihov stvarni muzički identitet je, reklo bi se, ovde nestao. Ipak,  Mestarin kynsi je vrlo prijemčiva, zabavna ploča mračnog, veoma atmosferičnog i veoma psihodeličnog metala sa tripoznim gitarskim efektima i ritualističkom ritmičkom podlogom. Oranssi Pazuzu žele da se „svi oni koji podmeću požare i oni koji puše vutru uhvate za ruke“ i Mestarin kynsi je vrlo manifestno i vrlo sigurno album koji stoji tačno na srednjoj tački između mračnog blek metala i gruverskog, veoma drogiranog stonera. Takav je i miks, sa tminom i solidnom separacijom instrumenata (koju kvari samo opet preglasan master) koje pozivaju na slušanje na ripit i ozbiljno tripovanje. Kako su ovo dugačke pesme i album traje više od pedeset minuta, vremena i prostora za odlazak u zonu i meditaciju itekako ima. Ja zadovoljan:

 

https://oranssipazuzu.bandcamp.com/album/mestarin-kynsi

 

 

Nemački projekat Lycantrophilia je donedavno bio pravljen od strane samo jednog čoveka, ali sada je, za potrebe izdavanja prvog albuma, dodat i pevač i, pa, Blood Moon Chronicles je izuzetno zrela, čak bih rekao zabavna kolekcija blek metal pesama koje za promenu nisu melanholične, zamišljene, reflektivne i meditativne nego žestoke, brze i mešaju klasičan blek metal sa svime što u tom trenutku ima smisla, uključujući izvrsne thrash rifove, grajnderska blastbeat punjenja pa i nešto vodviljske atmosfere. Lycantrophilia idu na ideju kreiranja jednog (labavijeg) narativa koji obuhvata ceo album i ovde pevač DM (aka Thomas Blanc) iz Tuluza svojim raznovrsnim tehnikama i pristupima odrađuje lavovski deo posla oslobađajući šefa benda, Isegrimma, potrebe da mnogo kinđuri aranžmane. Ovde, zato, nema orkestracija i egzotičnih instrumenata i raznolike atmosfere i estetike su kreirane gitarčinama i bubnjevima, kako i dolikuje. Moćan debi:

 

https://lycantrophilia.bandcamp.com/album/blood-moon-chronicles

 

 

Stoner rok! Void Tripper iz Brazila su nam srca već osvojili pre malo više od godinu dana albumom vrlo jasnog naziva – Sabbath Worshipping Doom. Sada se vraćaju sa živim albumom Dead Inside​.​.​.​But Still Live i ovo je devet pesama napušenog i izvrsnog stoner/ doom metala sa svim mikrofonijama i faz distorzijama potrebnim da se čovek oseti dobrodošlo i domaće. Void Tripper uživo imaju kvalitetan gruv i sve te basčine i wah wah pedale preko metalno-kožnog ritma mi vrlo prijaju. Pevanje Mária Fontelesa je i dalje najslabiji element muzike ali ovo zapravo ne smeta mnogo jer album ima tu neku spontanu, užurbanu atmosferu kakvu dobre žive ploče imaju. Sjajno.

 

https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/dead-inside-but-still-live

 

 

 

Za malo dobrog, a instrumentalnog stonera, tu je belgijski The Reefer Wizard sa svojim EP-jem Cultus. Ovo je striknto kućni, verujem jednočlani projekat, ali Cultus ima masivan, moćan zvuk sa basom koji prelepo žvaće ove teške, nisko naštimovane tri pesme i gitarom koja nudi fazirani blagoslov svakom spremnom da sluša. Ovo je muzika sasvim inspirisana kanabisom i posvećena njegovom slavljenju, spontana i jednostavna, ali uspeva da uhvati tu hipnotičku dimenziju kojoj stremi.

 

https://thereeferwizard.bandcamp.com/album/cultus

 

Bongtower dolaze iz Rusije, album im se zove Oscillator i na naslovnoj imaju kosmonauta sa prominentnim ćiriličnim SSSR logom na šlemu. Hoću reći, ovo je album za koji znate kako će zvučati i pre nego što čujete prvi ton. Dobro. Zvučaće dobro. Bongtower cede mastan, težak stoner/ doom metal sa jako isfaziranim gitarama, nemilosrdnim ritmovima i jednom opštom brutalnošću – slušajte to pevanje – koja se onda fino kontrastira sa „svemirskim“ semplovima. Ovo je vrlo gruba, preteća metalna psihodelija ali radi svoj posao dovođenja slušaoca u zonu jako dobro i kada se kroz sabatovski baraž probiju psihodelični efekti na gitarama pa i pravoverni sintisajzeri, sve vrlo lepo dođe na svoje mesto.

 

https://bongtower.bandcamp.com/album/oscillator

 

 

Mađari Satorinaut nastavljaju sa nautičko-psihodeličnim temama ali njihova muzika je mnogo lepršavija i (skoro) nimalo metal. Naslov albuma je Slow Psychedelic Speedrock i ovo su džemovi sa klasičnom bluz osnovom samo svirani žešće, dinamičnije i uz jako mnogo psihodelične gitare. U suštini, vidi se da je bend krenuo iz te neke post-rok sfere ali muzika im je prljavija i psihodeličnija od klasičnog post roka, živa i sirova tako da se svemu doda samo malo tog speedrock gasa. Nije sve ovo utegnuto, ima tu malo lutanja, ali je zdravo i dopadljivo:

 

https://satorinaut.bandcamp.com/album/slow-psychedelic-speedrock

 

Već nam znani Španac Napoleon Rigor Mortis (baš su šašavi ti španski kumovi) ne sedi skrštenih ruku ni tokom epidemije, pa je njegov eksperimentalni doom projekat, Monegros Acid Resort izbacio i i novi album (nakon prvenca iz Decembra prošle godine). The Cult Of The Interstellar Fungus God je jedna kompozicija od 66 minuta i 6 sekundi, razdeljena na pet delova samo zbog tehničkih ograničenja Bandcampa i mada Napoleon zna da napravi zvuk i kreira dramu, meni je njegov psihodelični doom i dalje malo razvučen i nedostaje mu malčice spontanosti ili barem krvi. No, ponovo, vidim da se ljudima ovo dopada i kako je zvučno vrlo dobro, preporučiću ga i ovaj put:

 

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-cult-of-the-interstellar-fungus-god

 

Hispanodelia je kompilacija, ali zapravo više šestočlani split album šest hispanoameričkih psihodeličnih bendova gde svako prilaže po jednu dugačku pesmu i sa ambicijom da se pokaže da postoji nekakav hispanoamerički psihodelični identitet. Sad, nisam siguran da se on baš čuje sa ove ploče, ali ovde ima lepe muzike, od meksičkih La Sustancia Divina koji su vrlo old school i vrlo šarmantni sa svojim orguljama i ’60s gruvom, preko portorikanaca Iglesia Atomica koji su sirovi i blago eksperimentalni pre nego što ulete u gruv, pa do Dominikanaca Múcaro koji su najbliži metalu sa svojim teškaškim gitarama. Preovlađujući utisak o hispanoameričkom viđenju psihodelije je svakako da ovde nema direktnih imitacija severnoameričkih (ali ni evropskih) kolega i da ovo jesu bendovi odrastali na ponešto drugačijim korenima. Lepo da se čuje:

 

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/hispanodelia-split

 

The Brunswick iz Nešvila su vrlo ubedljivi na svom drugom albumu, Contrapasso, nudeći mišićavi, energični hard rok. Nije ovo stoner, barem ne sve vreme, ali ima dobar gruv, teške, fazirane gitare i tu bluz osnovu koja je potrebna za ovakvu muziku. No, ima i bržih pesama, sa harmonijama koje namerno beže iz bluza u „bolesnije“ geografije, ima tu pankerske energije i jednog punk-funk krljanja kakvo nije preterano blisko stoner publici ali je album raznovrstan, odlično odsviran i dobro miksovan. Nikako ne propustiti:

 

https://thebrunswick.bandcamp.com/album/contrapasso

 

The Rhubarb iz Glazgova su malo kilavi u svom psihodeličnom stoner roku na EP-ju The Black Sun a što je šteta. Dobra je ovo svirka i pesme, mada predvidive, nisu loše, ali gitare se jedva čuju – kombinacija niskog štima i distorzije koja im oduzima „debljinu“ – pa su onda vokali, izleteli u prvi plan i sami previše na vetrometini i zvuče nejako i neubedljivo. Sa boljim miksom ovo bi bila mnogo bolja ploča jer The Rhubarb umeju da osete ovu muziku i imaju lepe ideje, pogotovo u domenu vokalnih (žensko-muških) aranžmana:

 

https://therhubarb.bandcamp.com/album/black-sun

 

Standardna grčka ponuda ove nedelje daje nam The Vulcan Itch iz Atine sa istoimenim debi albumom i, standardno za Grke, ovo je odlično spravljen, odlično produciran album težeg roka koji može da se vrti i na rokenrol radiju ali zadovoljiće i nas, kao, zahtevnije. The Vulcan Itch imaju raznovrsne pesme – tako to ide sa dobrim debi albumima – pune dobrih ideja i mada povremeno odu i u previše „komercijalnom“ smeru za moj ukus, ovo je zdravo, vitalno i rokerski u najboljem smislu. Da je producirano za mrvu skuplje, bilo bi i zaista komercijalno u zvuku, no, ovako kakvo je vrlo se dobro sluša i osvaja tom raznovrsnošću ideja.

 

https://thevulcanitch.bandcamp.com/releases

 

Ocean Chief dolaze iz Švedske i Den Tredje Dagen je njihov peti album. Za dvadesetak godina postojanja Šveđani su iskristalisali svoj stil, mešajući spori, mračni doom metal sa psihodeličnim elementima. Nije to ni lako za slušanje jer bend na ovom albumu gleda da ide nasuprot očekivanjima servirajući mučnu, iznurujuću sporost, harmonske diverzije i mračnu death atmosferu, no, ima tu dovoljno interesantnih folk umetaka sa sve pevanjem na švedskom da ovo bude ploča koja zna da nagradi strpljivost:

 

https://oceanchief.bandcamp.com/album/den-tredje-dagen-2020

 

 

Njujorški Torture Drome nastavljaju da budu aktivni i evo ih sa novim EP-jem od pet pesama. DoomSeeker je kolekcija jako faziranih doom kompozicija koje imaju pankersku spontanost ali i jasan uticaj bendova poput Cathedral na zvuk. Produkcijski, ovo je štap-i-kanap stil, ali bend ima svoj karakter i on prozire i kroz pomalo demo-zvuk koji ovde dobijamo. Ne najbolje njihovo izdanje koje sam čuo, al kriza je i ima ovde lepih momenata koje ne treba propustiti:

 

https://torturedrome.bandcamp.com/album/doomseeker

 

Pre malo više od mesec dana smo obratili pažnju na singl italijanskog (a zapravo slovenačkog u suštini) Billy Clubs kojim je najavljivan album Strange Driving. Album je stigao i ne razočarava, nudeći tvrdi pank rok sa teškim, jakim zvukom. Ovo je muzika dobrog raspoloženja, možda prebrza i prejaka za klasičnu stoner publiku ali svakako podobna za svakoga ko voli žestok, teški rok. Preporuke:

 

https://billyclubs.bandcamp.com/album/strange-driving-2

 

Litvanski duo Hellhookah su kao neka doom verzija White Stripes. Ovo dvoje mladih iz Viljnusa na svom drugom albumu The Curse nude težak, ali seksi stoner zvuk, igrajući u punoj meri na tu direktnu, skoro telepatsku vezu koju imate kada je u bendu samo dvoje muzičara koji stalno sviraju zajedno. The Curse je kolekcija dobrih gruv komada sa moćnim multitrekovanim gitarama i jednostavnim, ali fanki bubnjevima. Gitarista Arnas nije najjači pevač svih vremena ali njegov pomalo lomni glas, pogotovo kada ide u nešto više registre, doprinosi životnosti svirke. Pesme imaju jedan praktično industrial efekat sa izuzetno disciplinovanom, jednostavnom ritmičkom podlogom koju bubnjarka Gintarė Stanevičiūtė majstorski kreira pa je ovo preporučljivo i ljubiteljima Godflesh. Lepo:

 

https://hellhookah.bandcamp.com/album/the-curse

 

 

Nizozemski Phe na svom drugom albumu, Glooming Dawn nudi teatralan ali organski stoner/ doom metal kombinujući napušeni gruv sa malo romantičarskog zanošenja, pogotovo u pevanju. Ovo je inače power-trio u kome je bubnjar taj koji peva i to, makar na studijskom materijalu, nije savršeno, ali Ruudove emotivne kadence imaju određenog šarma iako je jasno da bi mu trebalo malo više vežbanja da bude tamo gde je naumio. No, bend sipa solidan, mastan gruv sve vreme pa se album ipak lepo sluša:

 

https://phemusic2.bandcamp.com/album/glooming-dawn

 

Tasmanijski The Wizar’d ima novi album, Subterranean Exile, prvi posle sedam godina a četvrti ukupno i ovo je i dalje prijatan, okultno intoniran doom metal koji se ne stidi klasičnih hevi metal rifova i gestova, ali zna da je glavno oružje mračan, spor gruv. Pevač i gitarista, Ol’ Rusty je svakako mesto na kome se lome koplja. Njegov pomalo kreveljeći, ozijevski stil pevanja se svakako uklapa uz muziku koja treba da bude spora, psihodelična i okultna, a da se drži i hevimetal pravoverja, no, nekima on zvuči previše maniristički. Album ima i čudan miks ali uz sve te napomene, ovo je ploča dobrih pesama koje vredi probati:

 

https://hcrthewizard.bandcamp.com/album/subterranean-exile

 

 

Za death doom ekipu, tu nam je, doduše sa kraja Marta, nemački Nekrovault sa debi albumom Totenzug: Festering Peregrination. Naslov albuma skoro da je nemoguće zapamtiti, deluje kao da je bend nasumično vadio reči iz nekoliko različitih rečnika ali muzika, uz svu manifestnu hermetičnost koja ide uz death doom, zapravo prilično pleni pažnju. Nekrovault uspevaju da izbegnu da sav akcenat u njihovim pesmama bude na teatralnosti i zapravo u ovoj sporoj, teškoj muzici, isporučuju dosta mišićave svirke i aktivnog aranžiranja. Ima ovde i bržih momenata (slušajte

Psychomanteum – Luminous Flames) i to veoma oplemenjuje album koji bi inače bio na ivici da se udavi u hermetičnosti. I omot mi se dopada. Lepo:

 

https://nekrovault-vanrecords.bandcamp.com/album/totenzug-festering-peregrination

 

Tu su nam i finski Hexvessel čiji album Kindred – treći po redu, ako se ne varam – nudi za ove ljude osobenu kombinaciju narodne muzike i (malo) metala. Hexvessel su, za razliku od uobičajenog folk metala koji ovde slušamo, mnogo više folk nego metal sa „šumskom“ atmosferom i instrumentarijem koji su verovatno pod uticajem britanske neo i prog-folk scene iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ja takvu muziku više nego volim i prija mi kako Kindred, pogotovo ovako živo masterovan, da se sačuva dinamika svirke (a u postavi su i viola i truba i razne udaraljke), nosi baklju koju su zapalili Third Ear Band, Bert Jansch, Sandy Denny i slična ekipa. Hexvessel idu i nekoliko koraka dalje, upriličujući psihodeličniji pa i avangardniji ugođaj. Recimo avetinjska Bog Bodies sa svojim Vurlicerom i emotivnim pevanjem podeća na Portishead i Bohren und der club of gore dok je Sic Luceat Lux praktično rock in opposition komad. Lepa, atmosferična ploča sa vrlo malo metala u sebi ali metalcima bliska:

 

https://hexvessel.bandcamp.com/album/kindred

 

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lP87bo0RdXjelrJv9a5DX0v4fC70eUlOQ

 

Konačno, ljubitelji veoma spore muzike dobijaju odličan debi album trija Forlesen, ekipe iz bej-ejrije sklopljene od članova Lotus Thief i Botanist. Hierophant Violent je album sjajnog naziva i sjajnog omota a i muzika, spakovana u dve pesme od po sedamnaest i osamnaest minuta, je prilično impresivna. Forlesen nisu toliko „post metal“ koliko deluje kao da su album snimili odgovarajući na pitanje šta bi bilo da Dead Can Dance sviraju doom pa su ovo pesme sa određenim ritualnim kvalitetima, eterične u svom zvuku, ali teške i prijatno omeđene jakim bas-linijama, stamenim ritmom i razigranim gitarama kada se krene sa „pravom“ svirkom. Naravno, sve to zvuči jako svečano i treba pratiti njegov tempo pa tim više šokira izletanje u divlji, eksplozivni blek metal. Ali Foresen očigledno znaju da je tajna dobrih recepata u suprotstavljanju ukusa. Impresivan debi.

 

https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/hierophant-violent

 

Hardkor danas često označava siledžijsku, metaliziranu muziku sa uličnim stavom i srednjim tempom pa ja to uglavnom slabo i slušam. No, Grim Light iz Minneapolisa ima sasvim pristojan EP pod naslovom True Terror Reigns gde je štim toliko nizak a miks toliko težak da se ovo sluša skoro kao čist metal. Plus, pevač (i, slutim, jedini član benda) zvuči kao da mu je baš teško a to treba ceniti.

 

 

https://grimlight.bandcamp.com/album/true-terror-reigns

 

I Guilt Whip iz Kardifa piče hardkor ali njihova muzika je biža pank korenima, ima poletnost i energiju tipičniju za staru školu, ali i težinu zvuka koja prija metalskom uhu. Singl Lockdown je napravljen i snimljen za vreme, jelte, lokdauna koji, eto, postoji u Velsu i ove tri pesme su fin hardkorpank po receptima starih majstora:

 

https://guiltwhip.bandcamp.com/album/lockdown

 

Portlandski Phantom Hymn je solo projekat muzičara po imenu Ian Makau (!!!) i The Future is a Nightmare je negde u tradiciji švedskog melodičnijeg D-beata  sa nešto malo „blackened“ začina. Ali vrlo malo. Ovo je uglavnom  tvrdi pank više nego meki metal (!!!!) i jedini što mogu da ubrojim u tu blackened kategoriju je da su neke pesme jako dugačke za svoj izabrani žanr na ime dodavanja atmosferičlnih momenata i jednako atmosferičnih blastbeat pasaža. Ali nije ovo rđavo, makar i ovako prljavo producirano:

 

https://phantomhymn.bandcamp.com/album/the-future-as-nightmare-2

 

 

Progresivni deathcore nije baš na vrhu moje liste omiljenih žanrova ali švicarski All Life Ends su dosta dobri na svom debi albumu, The Plague Of Man. Dobro, nije ovo čisti deathcore (pa makar i progresivni, jelte), zapravo je negde na nestabilnom tlu između progresivnog death metala i deathcorea a kako izbegava većinu klasičnih deathcore zamki koje ja ne volim – oslanjanje na monotonalne breakdownove u prevelikoj meri – zapravo je vrlo slušljivo. Ima ovde i mašte i energije a i miks je nešto svetljiji i manje „plastičan“ nego što je deathcore prosek. Kad trešuju, All Life Ends pošteno trešuju i ovo je ploča koja vredi da se čuje:

 

https://alllifeends1.bandcamp.com/album/the-plague-of-man

 

Barishi iz Vermonta su bend sa zanimljivim pogledom na progresivni metal, spajajući hermetičnu, blek metalom optočenu agresiju sa dugačkim, istraživačkim, skoro ritualnim pasažima. Album Old Smoke uspeva da bude sklopljen od dugačkih, neprozirnih pesama jakih rifova i nerazaznatljivih urlanja iz pozadine a da opet u prvom redu bude jedna meditativna dimenzija. Više bi mi se dopadala „mekša“ produkcija, pogotovo što je ovo izuzetno glasan master koji davi inače prostran zvuk sa dinamičkim opsegom koji deluje značajno za puno razumevanje pesama, ali Barishi uspevaju da zaintrigiraju pa i osvoje. Album izlazi tek sledeće nedelje pa se za sada – legalno – mogu čuti samo neke pesme, ali mislim da vredi odvojiti vreme:

 

https://barishi.bandcamp.com/album/old-smoke

 

https://youtu.be/BZa6o0ZyMJs

 

https://youtu.be/Z8V8ih6GrUo

 

 

Pančevački Terrorhammer obeležava desetogodišnjicu postojanja kao i desetogodišnjicu smrti Petera Steelea singlom World Wars III & IV (In memory of Lord Petrus Steele). Terrorhammer, naravno pristaju zvuku Carnivore kao dobro sašivena rukavica pa je njihova obrada, er, hita ovog starog benda Petera Steelea dobra i ubedljiva u svom dobro razgaženom blackened thrash stilu. Uzi sve bolje peva i odaje poštu velikom prethodniku na pevačkoj ravni. Naravno Terrorhammer sviraju brže nego Carnivore pa je i originalnih deset minuta pesme skraćeno na šest i po. Lepo. Druga pesma na singlu je nova verzija Hammer of the Terror Cult kao plastičan primer napretka koji je ovaj bend napravio za deceniju rada. Respekt, do neba.

 

https://terrorhammer.bandcamp.com/album/world-wars-iii-iv-in-memory-of-lord-petrus-steele

 

A beogradski multiinstrumentalista (a bogami i producent) Elio Rigonat pored svirke sa više bendova (Kobold, Vicery…) ima i solo karijeru pa je treći (ako se ne varam) album koji je snimio pod sopstvenim imenom, Nož, jedna neprekiuta kompozicija od pola sata. Sam Rigonat ovo naziva avangardnim metalom ali ima ovde i klasičnog šredinga između elektronskih bitova, sintisajzera i blek metal vokala. Interesantna je to smeša, pogotovo što treba umeti i miksovati ovakav snimak, pun dinamičkkih varijacija i slojeva zvuka. I mada Nož verovatno neće pobediti na natjecanju za MOJ album godine, mislim da je ovo zapravo impresivna ploča koja pošteno pokazuje sva raznovrsna interesovanja svog autora a da i uspeva da se zaokruži kao celina i narativ o osobi koja živi život ispunjen nerazumevanjem da bi na kraju sama sebi presudila. Plus odličan omot koji je uradila Julija Lazić a inspirišući se Miurinim Berserkom. Podrška za Rigonata i respekt za viziju i spremnost da je autoritativno realizuje.

 

https://eliorigonat.bandcamp.com/album/no

 

Superzabavan thrashcore stiže iz Brazila posredstvom živog albuma sastava Surra. Escorrendo Pelo Ralo: Ao Vivo em São Paulo ima sirov ali dovoljno dobar zvuk i bend predstavlja u odličnoj formi kako sviraju svoje superbrze, ali vrlo disciplinovane pesme, uz entuzijastičnu publiku. Ako volite Ratos De Porao i šutku, uz Surra nećete pogrešiti:

 

https://surrahardcore.bandcamp.com/album/escorrendo-pelo-ralo-ao-vivo-em-s-o-paulo

 

Cemetery Filth su bend sa juga Sjedinjenih Američkih Država i njihov debi album, Dominion je, vrlo primereno, jedna teška, moćna komadina death metala stare škole. Cemetery Filth bez sumnje vole Autopsy i Death ali njihova muzika, srećom, nije puko kompiliranje tuđih rifova i fora, pa je ovo omaž starim majstorima ali i samostalno, jelte, umetničko delo dobre produkcije i uverljivog muziciranja. Cemetery Filth umeju da prave pesme koje oduševljavaju živim, dinamičnim ritmičkim smenama, koje imaju upečatljive solaže možda po uzoru na Obituary ili (ponovo) Death, a tu onda dođu i furiozni blastbitovi koji zvuče kao da se sviraju macolom. Lepo je kada na jednom death metal albumu ima rifova uz koje prirodno ide da polomite vrat umesto da je sve u arpeđu i atmosferičnim akordima, jelte. Odličan debi.

 

https://cemeteryfilth.bandcamp.com/album/dominion

 

 

Vrlo dobar debi EP i za Archaic Vanity iz Ankare. Deformed and Disfigured su tri pesme tehničkog death metala sa thrash naklonom, spajajući ekstrovertnu razmetljivost tech-deatha sa „narodnim“ thrash senzibilitetom i ovo je prilično dobra kombinacija. Turci ne zaziru od umetanja milion različitih delova u pesme, često menjaju ritam i tempo i soliraju, ali Deformed and Disfigured ima trešerski šmek sa pamtljivim rif-radom i prozračnim, razgovetnim miksom. Odlična braća Turci.

 

https://archaicvanity.bandcamp.com/album/deformed-and-disfigured

 

 

Kalifornijski Cyanic su svoj poslednji (i ujedno prvi) kompletan album snimili još pre osam godina. No, ako je sudeći po ovogodišnjem demo snimku (Cyanic), spremni su za velika dela. Ovde imamo tri pesme  brutalnog, spazmatičnog death metala koji ne smara sa nekim velikim tehnikama, iako gitarista prži arpeđa kao od šale, nego ih organski upliće u dobre, zarazne kompozicije. Gitarista je posebno raspoložen ovde sa puno izletanja u tanke žice i farbanja inače opresivno nabasovanih rifova lepim melodijama, ali ceo bend zvuči gladno i napaljeno, sa ubitačnom ritam sekcijom i pevačem kome SIGURNO ne biste dali ćerku za ženu. Odličan Cyanic i nadamo se nekom dužem izdanju uskoro:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/cyanic

 

 

Diabolic iz Tampe su tokom nešto više dve od dve decenije postojanja prošli kroz razne smene u postavi, svađali se oko autorskih prava i svašta radili. Sada imaju novi album, Mausoleum of the Unholy Ghost i ljubiteljima brzog, kompjuterski preciznog death metala ovo bi mogao da bude praznik. U najnovijoj verziji, Diabolic se ne bave suptilnostima ovozemaljskog postojanja već biju iz sve snage, koljačkim rifovima, visokim tempom, mrvećim ritmovima i tematikom koja ne ostavlja mesta sumnji u to da ovaj bend zaista ne voli ništa sveto i čisto. Mausoleum of the Unholy Ghost je, s obzirom da su „svom brzinom sve vreme“ albumi uglavnom ispali iz mode i danas se ceni nijansiranost, zapravo iznenađujuće solidan album. Naravno, miks je morao biti prilagođen muzici koja se zbilja pre svega oslanja na brzinu i žestinu pa su bubnjevi tračkice a master zid od cigala, ali pesme su zapravo promišljene i kvalitetne i Diabolic ovim albumom staju rame uz rame sa kolegama iz Hate Eternal. Ako volite brutalni death metal koji nije i glup i ume da svoju brutalnost upakuje i prijemčive, seksi pesme, ne tražite dalje, prepustite se ovim siledžijama:

 

https://diabolic1.bandcamp.com/album/mausoleum-of-the-unholy-ghost

 

Abysmal Dawn iz Los Anđelesa šest godina nisu snimili album pa je Phylogenesis, njihov peti, ploča koja prosto eksplodira iz zvučnika žestinom brutalnog, divljačkog, gladnog death metala. Abysmal Dawn nisu zaintersovani za svetsku slavu i probijanje u mejnstrim pa je ovo beskompromisan, vrlo „žanrovski“ brutalni death zvuk ali sa kvalitetom pesama koji podseća da ovo nisu neki novi klinci što tek traže svoj identitet i izraz imitirajući poznatije kolege. Abysmal Dawn su jako disciplinovani, ne samo u svirci već i u komponovanju i aranžiranju, kadri da ponude i tehnički impresivne detalje (ali uvek u službi pesme) ali i momente inteligentne uzdržanosti i korišćenja „negativnog prostora“ ostavljajući pauze i tišine tamo gde bi neko drugi ubijao presviravanjem. Svejedno, ovo je brutal death metal album pa očekujte puno blastbitova, krvoločnih urlika ali i odličnog, napetog rif-rada. Za ljubitelje ovog žanra – izvrsno. A ja sam, jelte, jedan od tih:

 

https://abysmaldawn.bandcamp.com/album/phylogenesis

 

Stigao je i novi EP belgijskih horor-brutalista Aborted. Pominjao sam ih prošle nedelje pričajući o francuskim kolegama Benighted i meditirao kako su Aborted svom horror-death zvuku dodali dimenziju progresive kako je vreme prolazilo. Le Grande Mascarade je izvrstan pokazni primer na šta sam mislio sa superbrzom i brutalnom svirkom ali i kompleksnim, ambicioznim aranžmanima. Tehnički, brutalni death metal predstavlja vrhunac muzičarske discipline i poništenja ega zarad moći kolektiva i Aborted ovo demonstriraju jače nego ikad nudeći uzvitlanu, skoro dehumanizovanu svirku koja ipak ima jasan narativni nivo i komunicira sa slušaocem daleko preko granice nekakvog pokazivanja (visokih) tehničkih veština:

 

https://www.youtube.com/watch?v=GMSLk_S45mU&list=OLAK5uy_mD5dW8NwBxZ1u6wDsSTrFPcepph02rpoI

 

Deathsiege iz Tel Aviva su sirov blackened death duo i njihov album Unworthy Adversary zvuči kao da je snimljen u kućnom studiju. U ovom slučaju to zvuku daje oštrinu i autentičnost umesto da ga čini amaterskim a svakako pomaže što pričamo o kvalitetnim muzičarima koji ove brutalne, kratke pesme odrađuju valjano i ubedljivo. Deathsiege ubrizgavaju grindcore virus u DNK ekstremnog metala i to vrlo lepo zvuči:

 

https://deathsiege.bandcamp.com/album/unworthy-adversary

 

Exsanguination su iz Masačusetsa i njihov debi EP, Exsanguination I donosi četiri pesme old school death metal dobrote kojoj ne bi škodio samo malo lepši miks. Nije ni ovo rđavo, pogotovo što je ovo muzika koja ne zavisi toliko od ultrakomprimovanih gitara i milisekundske preciznosti bas-bubnjeva. Exsanguination su u svojim pesmama na tragu švedske škole sa epskim melodijama i teškim zvukom i ima ovde veoma inspirisanih momenata. Da se snimi u pravom studiju sa pravim inženjerom zvuka, bilo bi ovo vrlo dobro a i ovako vredi da se čuje:

 

https://exsanguination.bandcamp.com/album/exsanguination-i

 

Sa početka Aprila dolazi nam debi album gotenburških death metalaca, Carnal Savagery. Grotesque Macabre je prilično pleonazičan naslov, ali muzički ovo je dobar, temeljito rekonstruisan švedski death metal iz njegove klasične epohe. Dan Swano je radio mastering za album i njegov rad pristaje ovom teškom, mesnatom, epskom zvuku čak i ako Carnal Savagery ne imitiraju ni jedan (njegov ili drugi) bend direktno, mešajući spore, teatralne doom-death pasaže sa užurbanijim death gestovima. Ne otkriva se ovde topla voda ili išta drugo novo, ali Carnal Savagery su solidni u odabranom žanru i zadovoljiće potrebe slušaoca gladnog swedeath zvuka:

 

https://carnalsavagery.bandcamp.com/album/grotesque-macabre-bonus-tracks

 

Argentinski Mamut ima simpatično ime a njihov (debi?) album, Falso Propeta je takođe simpatičan sa svojim thrash metalom koji se ukršta sa groove metalom i peva na španskom. Groove metal nije baš moja scena, jelte, ali Mamut dobro sviraju, ne lože se na mačo fore i mada ovo ne bih nužno baš slušao u civilstvu, mogao bih da zamislim sasvim prijatno veče u klubu gde bi ovo sviralo. Odličan miks, takođe:

 

https://mamutarg.bandcamp.com/album/falso-profeta

 

 

Italijani Hextar na svom prvom, istoimenom albumu nude dopadljiv, nekako skroman a opet gizdav power metal. Delimično stvar je u produkciji koja je ljupko uzdržana bez za power metal tipične preteranosti u čistoti i efektima, te prebudženog masteringa. No, bend pritom ima lepe, užurbane a melodične heavy metal pesme koje venčavaju taj post-Maiden, post-Helloween zvuk sa skoro pop temama, ne gubeći tvrdu rifovsku osnovu ali ne gubeći ni dobro raspoloženje ni jednog momenta. Pevač zvuči pomalo kao Michael Kiske kad mu nije dan, što se nekako lepo uklapa u ovaj zapravo raskošni ali i dalje low-key album. Lepo:

 

https://hextar.bandcamp.com/album/hextar

 

 

Dark Matter iz Notingema sviraju klasični hevi rok i ne bi ni malo iskakali iz programa tamo negde na prelazu sedamdesetih u osamdesete. Ovo mislim u najboljoj konotaciji, muzika na EP-ju Don’t Panic je žestoka i rokerska, sa pravilno doziranom novovalnom cepačinom koju su uneli NWOBHM bendovi u pomalo ustajalu formulu. Dark Matter zvuče napaljeno i gladno i ovo su četiri pesme sirovijeg zvuka i nepatvorene energije.

 

https://darkmatternotts.bandcamp.com/album/dont-panic

 

 

Mančesterski hevi metalci Absolva imaju peti album, Side by Side i ovo je jedan pošten, glasan i besraman omaž nekim od najvećih imena NWOBHM pravca. Gitarista i pevač Luke Appleton svira sa Blazeom Baileyjem (doduše svira bas kod njega) pa se i kod Absolve čuje dobar deo tog zvuka koji je Blaze pravio sa Maidenima a danas ga sam baštini. Hoću reći, ovo je klasičan metal na tragu Saxon i Judas Priest, sa folk uplivima kao na poznijim pločama Maidena (kad kažem „poznijim“, mislim, naravno na stvari koje su radili posle devedesete). Absolva nisu veliki bend, ali vole to što rade i rade ga dobro, pišući pesme sa klasičnim metalskim solažama i himničnim refrenima, pakujući sve u žestok, brz paket solidne produkcije i prijatnog zvuka. Posebno mi se dopadaju gitare koje su nemirne i čestim i izdašnim soliranjem, te folki pasažima farbaju inače klasičnu rif-svirku. Album se na kraju završava obradama Iron Maiden (2 Minutes to Midnight) i Black Sabbath (Heaven and Hell) koje su čisto prosviravanje bez ikakvih kreativnih transformacija. Mislim, to su ionako skoro savršene pesme kojima ne treba neko da ih „interpretira“ ali je i svedočanstvo kreativnih međa koje sebi Absolva postavlja. Svejedno, ovo je lep, prijatan album:

 

https://youtu.be/IxixjGlZ_-0

 

Za još pravovernog heavy zvuka tu su nam Löanshark iz Barselone, bend koji pušta brkove, vezuje bandane oko glave i zna kako se prašilo u osamdesetima. Dva singla koje je bend izbacio ovih dana (od kojih je prvi aprilski a drugi zvanično izlazi tek u Junu) nude moderan, zdrav i moćan pogled na NWOBHM, bazirajući se na jakim bubnjevima, žestokim rifovima (slušajte samo bas kako kida!) i dobrom soliranju. Löanshark su vrlo potkovan bend, pevač je, recimo, jako karakteran i ima moćno prisustvo smeštajući se negde između Saxonovog Biffa Byforda i  Krokusovog Marca Storacea, puštajući glasinu iz punih pluća i dozvoljavajući mu da se „prirodno“ distorzira. Od dva singla, ovaj stariji, Fast, Heavy, Loud ‘N Proud zvuči mrvu savremenije i nešto je ispoliraniji u miksu, ali i ovaj koji tek izlazi, Midnight Shooter / Red Light Blues je ubedljiv, snažan i slavi klasični, „glupi“, alkoholisani i blago seksistički metal iz sve snage:

 

https://loanshark.bandcamp.com/album/fast-heavy-loud-n-proud-single

 

https://loanshark.bandcamp.com/album/midnight-shooter-red-light-blues

 

Dark Forest iz Dadlija u engleskoj su simpatičan power metal bend koji se loži na srednji vek, folk, šume itd. pa je i njihov peti album, Oak, Ash & Thorn smeša tih srednjevekovnih, folkerskih i blago okultnih elemenata, sve odsvirano sa puno ljubavi i dovoljno vatre da čak i ja koji inače imam neprirodno visok standard za power metal mogu da kažem da ovo može lepo da se sluša. Ima, doduše, i određene pravde u tome da jedan bend iz Britanije taj tolkinovski uticaj kanališe na pravi način i malo preuzme primat od svih tih Nemaca… Preproducirano, naravno, ali to mu je tako u ovom žanru. Dobri Dark Forest:

 

https://darkforest-uk.bandcamp.com/album/oak-ash-thorn

 

Hyperion iz Bolonje sviraju, za mene, malčice drugorazredni hevi metal na svom drugom albumu, Into the Maelstrom. Ali mislim, nije to loše. Ovo je u ’80s tradiciji, melodično i pevljivo, sa referencama na nindže, igru Polybius i svu tu ’80s ikonografiju. Hyperion su ime uzeli, kažu, iz romana Dana Simmonsa, verovatno zaboravivši odakle je to Simmons uzeo, ali ne treba im zameriti, ta derivativnost, to pristajanje da se bude treća ruka im se čuje i u muzici i, ako ga prihvatimo, ovo je vrlo korektan heavy album.

 

https://fighter-records.bandcamp.com/album/into-the-maelstrom

 

https://youtu.be/LnxDkXB4SxE

 

Zato Sölicitör iz Sijetla na svom debiju, Spectral Devastation nude ubedljiv, sirov i veoma šarmantan speed metal po receptima starih majstora ali sa jednom autentičnom vatrom i prljavštinom kakva prija i u 2020. godini. Spectral Devastation ima sve što treba jednom dobrom spid metal albumu – jak tempo, beskompromisnu ritam sekciju, popaljivu kolekciju rifova, ukusno ubačene solaže i harmonske delove, te pevačicu Amy Lee Carlson impozantne pojave i moćnog glasa. Valjalo bi da je ova ploča samo za mrvicu lepše miksovana jer muzika zaslužuje da se čuje (još) bolje ali ovo je album sa jajnicima i energijom koja ne može biti ignorisana. Izlazi sledeće nedelje pa navalite:

 

https://solicitor-speedmetal.bandcamp.com/album/spectral-devastation

 

https://youtu.be/gi39XiVyh5k

 

 

Kada se grindcore ujedini sa thrash metalom, pa to rade ljudi koji shvataju šta je dobro kod jednog i drugog žanra, to može da bude jako dobro. Nizozemski Collision na novom EP-ju, The Final Kill imaju ubitačne rifove, napaljujuće pevanje, trešersku disciplinu u srednjetempaškim nabadanjima napunjenim rešetajućim bas-bubnjevima, ali imaju i eksplozivne, moćne blastbitove i duboke, grlene grind vokale. Ovih osam pesama traju u proseku po dva minuta pa je ovo ploča koja ne stigne da dosadi čak i ako niste ljubitelj žanr(ov)a. Ako jeste, Collision nude odličan program gde su pesme sve pamtljivije i napaljivije što dalje idete. EP se završava obradom SOD-jeve Kill Yourself i Collison ovde demonstriraju da dobro znaju i razumeju. Sve to, pa onda i omot koga je crtao Luis Sendon. Odlično:

 

https://collisiongrind.bandcamp.com/album/the-final-kill

 

Kao što smo prošle nedelje najavili, ove nam je izašao novi The Black Dahlia Murder i, pa… moja prva reakcija je bila „zar je već prošlo dve i po godine od Nightbringers, zaboga!!“ Druga reakcija je bila da je ovo, manje-više, Nightbringers – drugi deo, sa svim dobrim i lošim konotacijama koje to nosi. Verminous je ploča koja još jednom bez sumnje ukazuje da su The Back Dahlia Murder svoj vrhunac dosegli pre desetak godina i tu je negde prestala neka njihova kreativna glad i želja za eksperimentisanjem. Dakle, njihov zvuk je već deceniju „zaključan“ u jednom istom estetskom spektru i bend sada komforno svira sopstveni „žanr“, kadar, očigledno, da u relativno pravilnim razmacima izbacuje albume od kojih ćemo tačno znati šta da očekujemo. I ovo sada zvuči jako negativno, ali hitam i da dodam da je Verminous vrlo spretno sklopljen album sa, doduše, delovima pesama koji bi bez problema mogli da se rasporede u druge pesme, maltene proizvoljnim redosledom i da sve bude isto, ali sa, ipak, dobrom, atmosferom i puno lepih detalja. Muzika The Black Dahlia Murder ima jedan evokativan, skoro kinematski kvalitet sa gitarskim linijama koje, pogotovo na ovom albumu, uživaju u neo-baroknim harmonijama i atmosferičnim, horor pasažima. Kada se na to doda uobičajeno užurbana i čvrsta ritam-sekcija, ostaje samo Strnadovo efikasno pevanje da se zaokruži paket. Dakle, ovo je prijatna ploča, ali i ploča koja ne mrda skoro ni korak napred u odnosu na ono što smo od benda već dobili. Sa deset pesama za 36 minuta reći ću da cenim što se bend makar nije gubio u nekakvim epskim ambicijama. Ovo je deset komada melodičnog death metala koji se ispucaju brzo, žestoko, efikasno i bez mnogo filozofiranja i to je – a vi vidite je li to dobro ili loše – najjači kompliment koji ću dati albumu. Nek su oni nama živi i zdravi:

 

https://theblackdahliamurder.bandcamp.com/album/verminous

 

 

Takođe najavljeno, dobili smo i novi Khemmis i kako je bend iz Denvera sada potpisao za Nuclear Blast i sprema prvi album za „veliku“ etiketu, tako se od prvog dela karijere i fenomenalnog underground izdavača 20 Buck Spin opraštaju svečanim i vrlo dobrim EP-jem Doomed Heavy Metal. Taj naziv, svakako, sugeriše šta ćemo ovde zateći ali Khemmis prijatno iznenađuju. Pored odlične verzije folk pesme A Conversation with Death Lloyda Chandlera koja je klasičan metalski teatarski pogled na narodnu muziku, dobijamo i obradu Diove Rainbow in the Dark kao jedan lep, ljubavi pun omaž čoveku koji nas je predvodio i štitio tolike decenije. Khemmis ispunjavaju i želje, novom verzijom pesme Empty Throne sa fleksi singla izašlog pre par godina, a tu su i tri žive pesme odlično snimljene i producirane. Khemmis su, da bude jasno, uvek bili bend predodređen za veću popularnost i mesto bliže mejnstrimu, no ovaj EP podseća zašto je važno da bendovi sa ovakvo jasnom vizijom i izgrađenim zvukom makar priđu mejnstrimu i malo ga oplemene ako je moguće:

 

https://listen.20buckspin.com/album/doomed-heavy-metal

 

 

The Ditch And The Delta iz Solt Lejk Sitija na svom drugom, a istoimenom albumu pokušavaju da redefinišu sludge metal. Kako? Pa, dodajući uobičajenoj kombinaciji teških, lepljivih rifova i valjajućeg, mrvećeg ritma malo emotivnosti. Mislim, ne da je sludge metal neemotivna muzika ali se spektar osećanja u njemu najčešće sužava na opseg između očaja i besa. The Ditch And The Delta čuvaju svu težinu i žestinu pravovernog sludgea (sa sve masteringom koji anihilira činele, jebo ih bog), kako i dolikuje bendu koji izdaje za Sludgelord, ali su u pesmama malo eksperimentalniji od prosečnih sludge kolega, tražeći harmonski izraz koji na momente ide u „pitomije“, skoro post-metal vode. No, ovo je ekstremno teška i bučna ploča i ne treba strahovati da nije dovoljno „sludge“ ili „metal“. Brutalno, megateško i moćno:

 

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/the-ditch-and-the-delta

 

Za kraj još malo brutalnog death metala, ovog puta sa kraja Marta i iz Meksika. Regurgitated Divinity su debi album nazvali Blessed by the Goatchrist i ovo je moderan brutal death zvuk koji zajmi malo elemenata i od deathcore ili slam škola, ali se pre svega drži ekstremne brutalnosti sa čestim gravity blast deonicama i ekstremnim dualnim vokalom. Sve je to zamorno ako ne volite konstantno dž-dž-dž-dž- dž-dž-dž-dž gitara i rešetanje bubnjeva i tu će prominentni vokali malo pomoći da album ne deluje monotono. Regurgitated Divinity nisu ovde da osvajaju pamtljivim rifovima i njihova muzika to ima zajedničko sa slamming death metalom, taj baraž pikinga i udaranja koji se više čuje kao jedna abrazivna tekstura nego kao kolekcija tema, sa povremenim upadanjem u spore slam deonice. Nekom će to biti monotono i dosadno, ali publici kojoj je ovo namenjeno Regurgitated Divinity će biti po ukusu. Meni su dobri:

 

https://regurgitateddivinity.bandcamp.com/album/blessed-by-the-goatchrist

 

 

Video igre: A Plague Tale: Innocence

Posted in video igre with tags , , , , , , , , , , , on 17 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Kada se nalazimo u jednom takoreći opsadnom stanju, dok vlast koristi sve militarističke metafore kojih može da se seti a pandemija zarazne bolesti je maltene jedina tema o kojoj se priča u čitavom svetu, moguće je da igra koja se dešava usred evropske epidemije crne kuge u četrnaestom stoleću nije baš prva stvar koju bi čovek igrao kada želi malo da se pusti. Al, evo tu smo.

 

A Plague Tale: Innocence je mnoge glave okrenula pre nešto manje od godinu dana dolazeći, naizgled niotkuda. Salva pohvala za igru francuskog nezavisnog studija Asobo verovatno je bila i malo neproporcionalno izazvana dvema važnim njenim karakteristikama:

 

  • Prva je da je APTI definicija idealnog „AA“ naslova. U moru AAA naslova natrpanih kooperativnim onlajn „fičrima“, opterećenih prodajom igre na parče, pretvorenih u skupe digitalne markete u kojim treba napraviti aktivan napor da se nađe sama igra, srazmerno nepoznat tim iz Bordoa je uleteo u prazan prostor pred golom i ponudio fokusirano, pažljivo vođeno linearno iskustvo za jednog igrača postavljeno na temelju dobro razrađenog narativa i oživljeno sigurnim, ako već ne sad tu nešto originalnim mehaničkim dizajnom
  • Druga je da je APTI definicija idealnog „AA“ naslova i utoliko što izgleda bolje nego 99% drugih igara na tržištu. Asobo Studios nisu baš novajlije i daleko od toga da je ovo njihov prvi, jelte, rodeo, ali ja prvi nisam očekivao da kada se jednom ova ekipa otisne u sasvim nesigurne vode ambicioznog autorskog rada, to može da izgleda kao najbolji, najatraktivniji naslovi aktuelne epohe. Pa još na sopstvenom endžinu!

 

 

Hoću reći, A Plague Tale: Innocence je igra koja stoji rame uz rame sa najskupljim konzolnim naslovima poput, recimo The Last of Us ili God of War, dakle, onim igrama koje finansiraju nosioci platforme, sa doživotno eksluzivnim pravima na njih, kako bi pokazali da je samo kod njih ovako nešto moguće. U kontrastu sa tim, A Plague Tale: Innocence je multiplatformska igra koju je izdao Focus Home Interactive, stabilan izdavač ali daleko od nekakvog giganta – najverovatnije je da ovu firmu najpre znate po Cities, Blood Bowl ili Farming Simulator serijalima, mada su Focus Home Interactive svakako zainteresovani i za „žanrovskiji“ program , izdajući stvari poput Mars: War Logs, Greedfall ili Styx.

 

Možda je ovo poslednje, serijal koji je preuzeo na sebe ulogu drugopozivaškog nosioca štafete šunjačkih igara u poslednjoj deceniji, zapravo i prokrčilo put za A Plague Tale: Innocence, pokazujući da prostora za klasične „šunjačine“ još uvek ima na aktuelnom tržištu obeleženom „bigger, louder, more badass“ filozofijom. Ekonomska neisplativost ributovanog Hitmana – koji je inače izvrstan – kao da svedoči o suprotnom, ali Styx igre a sada i A Plague Tale: Innocence još uvek nose neugašenu baklju nade.

 

A Plague Tale: Innocence nije samo šunjački akcioni naslov već igra koja svoju osnovnu mehaniku šunjanja i izbegavanja konflikta prirodno crpi iz svoje narativne postavke. Pozni srednji vek, inkvizicija, najezda pacova i epidemija crne kuge su koordinate između kojih se smeštaju protagonisti ovog naslova, deca sitne plemićke porodice koja nakon što im se u jednom danu sruši čitav svet i nađu se na meti bezdušnog inkvizitora, lokalnih seljana što ih krive za namerno širenje bolesti i bujice pacova koji naviru iz podzemnih jama, moraju nekako da se snađu i prežive.

 

 

Drugim rečima, ovo nije Hitman u kome ste diskretna, bosoglava mašina za ubijanje, niti Splinter Cell sa svojim „fifth freedom“ specijalcem što poteže krav maga fore čim ga neko pogleda popreko (ili, već, uopšte pogleda) i zakreće vratove kao od šale, pa čak ni klasični Thief – sa kojim deli poznosrednjevekovni mizanscen* – gde ste makar cinični profesionalac što će radije ostati neprimećen ali nije mu problem da stvari rešava oštricom. Ovo je igra gde ste u nedvosmisleno neravnopravnom položaju, nemate šansu u borbi ni sa razbesnelim seljanima a kamoli teško oklopljenim vitezovima i izbegavanje da budete viđeni je tematski i tonalno najprikladniji mehanički element igranja.

* Naravno, u Thiefu to nije „pravi“ srednji vek, ima tu raznih anahronih (električna energija, roboti) i nadnaravnih elementa, ali ni APTI se, strogo uzev ne drži udžbeničkog srednjevekovlja…

 

 

A Plague Tale: Innocence ima prilično nezgrapan naslov, gotovo kao nekakav placeholder napravljen sa idejom da se, jer takvo je vreme, mora imati naslov, pa dve tačke, pa još nešto, ali da će se konačna verzija smisliti kasnije, samo što je niko nije smislio. Ovakav kakav je, naslov sugeriše mizanscen (vreme kuge), format (priča) i senzibilitet (nedužnost) ali na jedan izuzetno direktan, bukvalan, estetski nezadovoljavajući način. Srećom, sama igra je mnogo spretnija u posredovanju svojih sržnih vrednosti.

 

A Plague Tale: Innocence se, kako je i gore sugerisano, ne drži tog nekog strogog, istorijskog pogleda na srednji vek, prevashodno jer, za potrebe dramskih tenzija i žanrovskih antagonizama, uvodi elemente natprirodnog u svoj zaplet. Ovo je isprva rađeno sasvim suptilno, igrajući na kartu klasičnog srednjevekovnog sujeverja, da bi igra negde u poslednjoj trećini otkrila karte i pokazala se kao žanrovski fentezi, ali, a ovo je zapravo veliki deo tajne njenog uspeha kao narativnog sklopa, njeno glavno oruđe je baš to da srednjem veku prilazi sa pozicije ne istoricizma, niti savremene fentezi beletristike, već usvajajući veliki deo formalnih elemenata gotske proze.

 

Gotika je jednim svojim delom prilično zaslužna za naše današnje interpretacije srednjevekovlja, romantizujući neke istorijske elemente i provlačeći ih kroz žanrovsko sočivo. U A Plague Tale: Innocence gotski tropi su svuda gde pogledate: mešavina realističkog pripovedanja i fantastičnih motiva, akcenat na dijaboličnom i okultnom na pozadini jakog religijskog sistema, slabašni, unesrećeni protagonisti koji se stalno susreću sa okrutnim, sadističkim pretnjama i iskušenjima što kao da dolaze od sasvim bezosećajnog, možda i osvetoljubivog boga, deca koja gube roditelje, status, zaštitu i suočavaju se sa brutalnošću „stvarnog“ života…

No, A Plague Tale: Innocence svoje trope izuzetno koristi i ovo je jedan od najintenzivnijih narativnih naslova koje sam odigrao u poslednje vreme. Iako sam isprva mislio da će ova igra najpre biti uporediva sa Hellblade: Senua’s Sacrifice – na ime toga da izgleda kao AAA naslov ali trpi vidnu svedenost u mehaničkom smislu, što sam više igrao sve sam više bio impresioniran shvatajući da je APTI sasvim fer uporediti sa Naughty Dogovim The Last of Us. Ovo, za razliku od Hellbladea nije monodrama već ansambl-postavka sa vešto razrađenim likovima i puno kooperacije u mehanici, a spektar različitih mehaničkih tema koje osvežavaju osnovno šunjačko igranje funkcioniše kao celina mnogo bolje od relativno neizbalansirane kombinacije zagonetki i borbe u Hellblade.

 

Glavna junakinja APTI je Amicia, devojka koja se tek, jelte, zadevojčila, po našim shvatanjima tinejdžerka, ali i dalje tatina mezimica koju ovaj ponosno vodi u šetnje po šumi i lov na veprove dok se majka, nadarena botaničarka (i alhemičarka) bavi mladim sinom, petogodišnjim Hugom koji je u skladu sa gotskim predlošcima, nežno, bolešljivo dete. U skladu sa istim tim predlošcima, nesreća se dešava u prvih pola sata igre, engleske trupe – u toku je, ne zaboravimo, stogodišnji rat – napadaju sinhrono sa najezdom crnih pacova koji, kao što danas znamo, putem parazita prenose kugu, deca gube roditelje i grozničavo pokušavaju da prežive u svetu razorenom ratom i bolešću.

 

 

Igra iznenađujuće sigurno rukuje svojim dobrano izraubovanim premisama, kreirajući snažnu, autentično emotivnu priču iz nečega što je mogla biti samo procesija klišea. Kvalitet teksta, ali i glume, te performance capture tehnologije su na impresivno visokom nivou i igra, pogotovo u prvih nekoliko sati, dok nam prikazuje različite lokalitete u pitomom francuskom krajoliku – sada ispunjenom pretnjom i beznađem – a mlade protagoniste vodi od početne traume i očaja prema pronalaženju rezervi snage u sebi i izgradnji mehanizama za prevazilažanje, impresionira ubedljivošću.

 

Ovde su stvari postavljene veoma zrelo, izbegavajući da se prenaglasi zaista ekstremna traumatičnost uvodnog poglavlja. Likovi vrlo malo vremena provode u samosažaljenju i besciljnom preispitivanju da li uopšte vredi da pokušavaju preživljavanje, fokusirajući se umesto toga na svaki sledeći cilj na obzorju – hajde da stignemo do ovog sela, hajde da nađemo doktora koji je pomagao našim roditeljima, hajde da nađemo monaha koji zna gde je doktorova farma – uklapajući standardnu igračku mehaniku sa eksperimentalno potvrđenim psihosocijalnim tehnikama „copinga“ koje se uvek svode na fokusiranje ka jednom dostupnom cilju radije nego na promišljanje totaliteta katastrofe koja se dešava.

 

 

Ne kažem, naravno, da je ovo „realističniji“ tretman traume od onog što je imao Hellblade, ali jeste, barem meni bio prijatniji za igranje i primereniji medijumu u kome se očekuje pre svega delatnost od strane igrača, ne pasivna konzumacija i refleksija. Senua je veliki deo svog vremena provodila prenoseći igraču svoje sumnje u sebe, samosažaljenje i depresivnost, u delovima igre gde igrač nije imao šta da radi. AIPT u kontrastu sa tim, refleksiju provlači kroz dijaloge likova – što je prirodnije – i gde se umesto samotnog depresivnog monologa dobijaju uverljivije razmene sa jednim likom koji legitimno gubi snagu i volju i drugim koji će ga i slagati samo da ne odustane.

 

Utoliko, A Plague Tale: Innocence je impresivan kako ima prirodnu komunikaciju među likovima a tokom „aktivnih“ delova igre. Likovi imaju skriptovane, konteksatualno odgovarajuće razgovore dok rade neke stvari u igri pa igrač ne mora da sedi besposlen i prati „film“ (mada igra ima i odlične neinteraktivne kinematike) već je deo scene, učestvuje u radu i prima karakterizaciju i ekspoziciju na imerzivniji način. Ponovo, nisam mogao da se načudim kako je Asobo Studio ovo napravio da bude uporedivo sa igrama NEUPOREDIVO viših budžeta. Red Dead Redemption ili The Last of Us su naslovi u koje je slupano na stotine miliona dolara, ali A Plague Tale: Innocence igrajući na njihovom terenu i sa, bez sumnje, značajno manjim budžetom, nudi jednako ubedljivu i relatabilnu priču i likove.

 

Naravno, „deca u opasnosti“ je standardni gotski i horor trop, ali igra izvlači ogromnu kilometražu iz ove postavke, varirajući situacije i mehanike od poglavlja do poglavlja i pametno kombinujući narativne i mehaničke inovacije kako bi igrača držala u tenziji a da mu opet pruži i tako značajni osećaj napretka i osnaživanja.

 

Jedan od osnovnih postulata igre je da deca ne mogu da se bore sa vojnicima i čitava mehanika se okreće oko ideje da deca, zato, moraju da budu dovitljivija i snalažljivija od vojnika koji, uostalom, ne žele da budu tu – u oblasti zaraženij kugom i infestiranoj ogromnim čoporima pacova – niti decu shvataju ozbiljno.

 

 

Neće vojnici imati ni milosti prema deci i ako dopustite da vojnik priđe Amiciji – barem u prvoj polovini igre – ona to neće preživeti. Zbog toga postoji čitava mehanika odvlačenja pažnje bacanjem kamenčića prema metalnim predmetima ili bacanjem keramičkih posuda da se polome i zvukom privuku vojnika na pogrešnu stranu. Ovo su vrlo standardne, klišeizirane čak, tehnike šunjačkih igara ali APTI ih brzo kombinuje sa drugim elementima svoje mehanike za koktel koji iako ne revolucionaran pruža vrlo funkcionalan, logičan sklop ideja i mehanika koje su usklađene sa ovom „dečijom“ postavkom ali i sa širom tematikom igre.

 

 

Amicia je, na primer, vrlo vešta sa praćkom. Izvežbana na divljim veprovima, devojka suočena sa vojnicima brzo uči kako da muškarca duplo težeg od sebe što na nju juriša sa podignutim mačem, pogotkom kamenom u glavu trajno onesposobi. Ovo je veoma dobro odmerena mehanika koja prepoznaje da je praćka primitivnije, i uostalom slabije, oružje od mačeva, kopalja i lukova koje koristi vojska, nemoćna protiv vitezova sa kacigama, ali koja Amiciji daje mogućnost da protivnike iznenadi i savlada bez mnogo buke. No, praćka postaje još dragocenija kada Amicia počne od saputnika da uči pripremanje raznih „alhemijskih“ smesa koje imaju funkcije slične Garretovim specijalnim strelama iz Thief serijala. Tako se, recimo, vojnici sa kacigama mogu poraziti ako ih se prvo pogodi u lice projektilom sa jakom iritirajućom supstancom zbog koje će oni grozničavo nastojati da skinu šlem, ali veliki deo onog što Amicia radi da porazi ili izbegne jače protivnike tiče se manipulacije okruženjem.

 

 

Za razliku od, recimo Thief (ili Splinter Cell) gde su senke i mrak najbolji prijatelji protagonista, mrak u ovoj igri ne igra nikakvu ulogu u pogledu vidljivosti – vojnici imaju ograničen vidni ugao, kako je i standard, ali jednako dobro vide i u mraku – ali igra ogromnu ulogu u pogledu pretnje koju predstavljaju pacovi.

 

Pacovi su ovde, svakako, metafora za pretnju kuge i jedan od glavnih simbola mračnog srednjeg veka, poglavito ovog perioda epidemije koju su proširili množeći se opscenom brzinom, ali i vrlo konkretno prisustvo u igri. Veliki deo igre se vrti upravo oko pretnje koju predstavljaju čopori glodara koji nagrću iz podzemnih jama ili otvora u zidovima i proždiru sve na šta naiđu. Rano u igri uspostavlja se konvencija da se pacovi plaše vatre, pa i svetlosti uopšte i veliki deo prepreka koje Amicia i njeni prijatelji moraju da savladaju bave se time kako da upale, održe i prenesu vatru, kako da raspoređivanjem vatri sebi kreiraju bezbedne putanje kroz mrak u kome se roje bukvalno hiljade pacova, kako da usmere svetlost primitivnih reflektora na pacovske putanje i sebi oslobode malo prostora za disanje.

 

 

Kada se ovo iskombinuje sa pretnjom koju predstavljaju vojnici dobija se jedna ne previše ekspanzivna ali ukusno i udobno fokusirana postavka „igrališta“ gde Amicia nalazi načine da sebe, brata i kompanjone sačuva usred pakla na zemlji gde nategnuto primirje između vojske i pacova zavisi samo od baklji koje vojnici nose ili slabašnih logorskih vatri na tlu.

 

A Plague Tale: Innocence je brutalna igra – kako i priliči igri u kojoj u prvih pola sata gledate kako vam ubijaju oca – i Amicia, iako devojka iz fine, gospodske kuće, mora i sama da postane deo ove brutalnosti ako želi da sačuva svoj i bratovljev život. Ima u igri jedna scena gde morate žrtvovati jednu sasvim nedužnu životinju kako bi pacovi, zabavljeni proždiranjem nakratko oslobodili put do trapa u koji morate ući i ovo je prelomni trenutak u kome protagonisti i sami imaju svoj „shit got real“ satori i shvataju da niko neće izaći neukaljan iz ove priče. Kada, nedugo potom, Amicia počinje da manipuliše pacovima kako bi napadali vojnike, ovo je okrutno i užasno, ali protagonisti shvataju da se nalaze u zukorlićevskoj „ili oni ili mi“ antitezi i da nije više momenat da se razmišlja o izgubljenoj nevinosti. Igra, a ovo je važno, nikada ne prelazi u sadističku eksploataciju i nevinost iz naslova se čuva na jednom duhovnom nivou: Amicia će gasiti vatre oko kojih su okupljeni vojnici – misleći da su bezbedni – i gledati kako ih pacovi proždiru u sekundi i nikada neće biti ništa manje nego užasnuta i zgađena ovim prizorom. Ali ona čini ono što mora da učini i sa njom igrač brzo dobija podsećanje na ono da je horor u igrama često ne samo ono što vam se događa već i ono što sami činite.

 

 

Neke od alhemijskih smeša koje Amicia pravi mogu da privuku pacove pa gašenje vatre i zatim bacanje ove smeše pred noge iznenađenim stražarima kreira pacovsku ofanzivu koja izaziva gađenje ali i fascinira svojom efikasnošću. Kombinovanje paljenja i gašenja vatri, preusmeravanja svetala i odvlačenja pacova čini mehanički jelovnik velikog dela igre i Asobo Studio su vrlo pazili da ovi izazovi budu prostorno prirodno omeđeni kako igrač ne bi imao problem sa shvatanjem gde se šta nalazi i šta treba da uradi. I dalje ostaje prostora za eksperimentisanje i neke od situacija se mogu rešavati na različite načine, korišćenjem različitih predmeta i objekata iz okruženja, ali APTI nema Hitmanovu ekspanzivnost. Fokus je uvek na ideji da su ovo deca, slaba ali snalažljiva, koja moraju da izbegavaju ljude radije nego da sa njima ulaze u otvoreni sukob. Igra, naravno, na par mesta krši ovo pravilo, notabilno vrlo rano, krajem drugog poglavlja, uterujući Amiciju u bosfajt koji je naglašeno „gejmi“ sa prepoznavanjem slabih tačaka na protivniku i pogađanjem istih kamenjem iz praćke, ali ovo su uglavnom akcenti u priči, krešenda narativa koja uspevaju da „zarade“ svoje odstupanje od osnovnih mehaničkih modela. Razlog što sam sklon da ovo veoma lako oprostim je svakako i u tome što igra ne pravi onaj kardinalni prekršaj koji mnoge jače produkcije naprave – u ovim akcionim pančlajnima (kojih najviše ima na kraju) igra ne uvodi nove mehanike niti oduzima igraču nešto na šta se do tada oslanjao već ga podstiče da ono što već ima upotrebi brže, spretnije, veštije kombinujući stvari koje je i do tada radio. Otud je čak i urnebesno akciono finale sasvim „zarađeno“ sa košmarnim sudaranjem reka pacova u sceni kao iz samog pakla koja bi, ubeđen sam, i Lovecraftu donela nemirne sne.

 

Drugde, vredi i primetiti kako igra ima vrlo odmeren tempo odvijanja priče. U šesnaest poglavlja koliko sve to traje* ne samo da se sam narativ prirodno odmotava, sa likovima koji imaju predvidive ali perfektno napisane karakterne lukove, već su autori i pazili na to da se u pogledu onog što se radi dobijaju opet prirodna krešenda i opuštanja, gde momente ekstremne napetosti i skrivanja smenjuju scene visceralne akcije, koja opet zamenjuju srazmerno mirnija poglavlja u kojima naši protagonisti rade neke manje dramatične, za nijansu više mundane stvari. Igra se, srećom, nikada ne skotrlja u dejvidkejdžovsku opsesiju banalnim svakodnevnim radnjama koje treba da nas sažive sa likovima** ali postoje ovde momenti „pospremanja“ kuće koji su opet vrlo mudro upleteni u sam narativ da imaju smisla i mehanički ne deluju kao puko popunjavanje vremena.

*GoG Galaxy mi kaže da sam ovo igrao više od 18 sati ali deo toga je bilo „neaktivno“ prebivanje u igri dok sam odgovarao na neke poslovne obaveze, a deo je bilo vraćanje na već pređena poglavlja da bih snimio video ili uradio skrinšotove putem odličnog photo modea. Recimo da je ovo, za normalnog čoveka, nekih deset ili dvanaest sati igranja.

**Jesu ovo Francuzi ali nisu baš SVI Francuzi monstrumi, reklo bi se

 

 

Recimo, u jednom momentu u narativu, naši junaci nailaze na napušten zamak. Nakon neizdrživo napetog šunjanja kroz vojni logor i akcionog bekstva od inkvizicije, velika, poluurušena kamena građevina po kojoj se skitaju pacovi deluje kao dobrodošao, jednostavan problem. Amicia i prijatelji moraju da popale vatre i rasporede mangale sa ugljem po velikom dvorištu takvim redosledom da pacove isteraju iz skrovišta i nateraju ih u duboke jame iz kojih neće izaći – ovo je problem sasvim različit od onog što se dešavalo u prethodnom poglavlju, iako jednako „ozbiljan“, on nema šunjačku napetost i akciona razrešenja već zahteva za nijansu cerebralniji pristup. I, ponovo, autori ovde veoma paze da dvorište zamka bude pregledno, sa pažljivim pozicioniranjim akamere, i da povlačenje poluga i druga manipulacija objektima ima vidljiv i jasan fidbek tako da se izbegava inače čest problem akcionih igara koje pokušavaju da igraču malo promene tempo podmećući mu kognitivni problem između akcionih set pisova, ali ga samo frustriraju nejasnih novim mehanikama i nepreglednošću. APTI ovde polaže za mene možda i najvažniji ispit, dakle, varirajući i mehanike i tempo i intenzitet iskustva tako da se sve vreme zadrži u tom nekom plauzibilnom gotskom mizanscenu i ponudi uverljive likove sa jasnim motivacijama koje se prirodno uklapaju sa mehaničkim ciljevima što igra želi da ih ostvarite.

 

 

Ponovo, Asobo Studio ovde ne izmišljaju mnogo novog ali veoma su sigurni u tome kako da odrade deonice koje su videli u drugim igrama. Čak i obavezna mehanika sakupljanja resursa i kreiranja materijala i apgrejda za opremu je udobna, nenametljiva i blago obogaćuje igranje umesto da ga opterećuje. Sa druge strane, kada Amicijin brat, Hugo, ima jedno poglavlje za sebe ovo je majstorsko sužavanje fokusa do laserske oštrine: petogodišnjak na svojoj strani nema čak ni sestrinu praćku i alhemijska pomagala da gasi ili pali vatre i njegova „misija“ se sastoji od „čistog“ šunjanja i manipulacije okolnim objektima iz senke, uz punu svest o tome da jedan pogled bilo kog prolaznika u njegovom smeru znači siguran poraz.

 

Tako igra vrlo ugodno uspeva da se razvije iz „simulatora bekstva“ u prvih nekoliko poglavlja u nešto stabilnije i srazmerno „mirnije“ u središnjem delu kada deca uspevaju da u svojim životima uspostave određenu rutinu, da bi prema finalu uz dramatične preokrete i (ne)očekivana izdajstva i gubitke, naši protagonisti dobili sasvim delatnu ulogu, sa planiranjem i aktivnim traženjem neprijatela kako bi se jednom za svagda stavila tačka na sukob koji, iako započinje kao maltene božija kazna, kroz umešnu žanrovsku naraciju dobija lične obrise. Scenaristi ovde drže masterklas iz videoigračkog pripovedanja, vodeći likove kroz skriptovane događaje i uspevajući da izvuku maksimum iz neizdrživo napetih trenutaka čiste strave, do povraćanja bolesnih momenata ljudske nasilnosti, nežnih interludija dečije igre i začikivanja, ali i furioznog finala u kome naši junaci simbolički prestaju da budu deca. Ponoviću da Asobo Studio nisu početnici, ali njihova (skoro) dvodecenijska ekspertiza uglavnom se odnosi na proizvodnju licenciranih igara ili direktan rad na tuđim igrama (od Toy Story 3 do najnovijeg Microsoftovog Flight Simulatora). Da je u ovoj firmi bili znanja i veštine i, podvući ćemo, jedne robusne samouverenosti da se proizvede raskošna kinematska akciona igra iz trećeg lica smeštena u bogato oslikan srednjevekovni evropski krajolik, sa snažnom pričom koja savršeno rukuje svojim temama ali i žanrovskim standardima u domenu tempa pripovedanja i likova, i da sve to dolazi u paru sa prirodnim, intuitivnim mehanikama koje rade dobro i u akcionim i u cerebralnijim delovima – to nisam očekivao. Kinematici su režirani profesionalno, glumci odlični, muzika upečatljiva.

 

 

Ovo sve važi i za tehnološki plan gde je igra skoro pa drsko razmetljiva. Asobo Studio su kreirali sopstveni endžin sa očiglednom ambicijom da igru bude moguće srazmerno lako portovati na nekoliko savremenih platformi i ovo je punokrvna savremena „mašinčina“ koja donosi sve što očekujete od naslova pozne druge decenije 21. veka. U firmi su očito imali na umu da rade na linearnoj igri sa jakim narativom pa je i tehnologija primerena njenim zahtevima. Ovde nema brzog prelaska terana niti „fast travel“ opcija a boravci na otvorenom su uglavnom smešteni u prirodno omeđena okruženja (uz obalu reke ili na polje puno ratnih barikada)  pa igra ima svu slobodu da gradi detaljne, impresivno modleovane scene koje se sporo i postepeno strimuju kako igrač kroz njih polako napreduje. Licenciranje Quixel Megascans biblioteka fotogrametrijskih skenova raznih materijala dalo je igri spektar „gotovih“ tekstura koje izgledaju izuzetno „prirodno“ a autori su onda mogli da se posvete dizajniranju samih modela i predmeta u okruženju na kojima se izrazito vidi da su rađeni ručno i uz puno pažnje. Ima jedno poglavlje u igri kada Amicia, Hugo i njihov novi prijatelj Lucas idu preko polja nakon bitke, prekrivenog telima francuskih i engleskih vojnika i njihovih konja – ovo je „dnevna“ scena koja se događa na otvorenom ali užas koji ona izaziva je posledica zastrašujuće realističnosti – i likovnosti – kako samih tela i njihovih položaja tako i materijala uniformi, oklopa i opreme razbacanih po bojištu. U ovakvim momentima igra nadrasta ideju „dobrog dizajna“ – mada je dizajn odeće, oklopa i mašina fantastičan – i ide korak naviše ka, jelte, umetničkom koje čoveka ostavlja bez reči ali sa puno misli.

 

 

Na ovo dolazi izuzetno osvetljenje i ovo jer jedna od stvari koju naprosto ne očekujete od igara iz ove budžetske klase. Igra ima direktno osvetljenje i realistične senke koje bacaju detalji kao što su anatomija lica ili pramenovi kose likova, što svemu daje jednu ubedljivu, životnu svetlosnu dinamiku. Igra dalje koristi prilično napredna rešenja za indirektno osvetljenje i ovde autori ponovo dobro odmeravaju koliko će scene u globalu biti osvetljene i dinamične. Ljudi koji se u to razumeju kažu da je indirektno osvetljenje i dalje jedan od „najskupljih“ problema u renderovanju scena u realnom vremenu i čak i igre velikih studija i dalje imaju problem sa tim da su svetla na dinamičkim i statičkim objektima vidno različita – APTI ne izbegava ovaj problem u potpunosti ali je osvetljenje toliko suptilno i meko da je prosto nemoguće ne izgubiti dah u nekim scenama.

 

 

U neku ruku je najimpresivnije to da endžin stotine i hiljade pacova koji stihijski ali usmereno jure po ekranu renderuje kao individualne fizičke objekte sa animiranim udovima i repovima. Ovo je očigledno bila jedna od osnovnih stvari koje je studio imao na pameti kada je radio na endžinu i rezultati su fascinantni. Naravno, pacovi ne izgledaju „prirodno“ ali umesto velikog amorfnog objekta sa umrljanom teksturom, kako bi stvari bile rešavane u nekoj drugoj igri, ovde zaista imamo masu malih objekata koji se kreću individualno (ali zajednički) i u kojima igrač zaista vidi pojedinačne životinje sa užagrenim očima, golim repovima i gladnim njuškama. Za igru u kojoj su pacovi tako značajan deo mizanscena ali i mehanike, veoma je važno bilo postići da grupe (i gomile) ovih životinja izgledaju upečatljivo i Asobo Studio je ovo odradio izvanredno. Postoji čitavo poglavlje u kome Amicia i Lucas odlaze na teritoriju pacova i spuštaju se u njihova gnezda i ovo je jedno od najimerzivnijih iskustava koje sam u igrama ikada imao.

 

Drugde, bio sam veoma zadovoljan animacijama ovih velikih i detaljnih modela. Ovo je šunjčaka igra i likovi veliki deo vremena provode u polučučnju, a to ovde sve uglavnom deluje prirodno. Penjanja uz merdevine, saginjanja ispod vrata, Hugov pognuti trk petogodišnjaka koji bi svuda i uvek trčao da nije opake bolesti i ljudi koji mu žele zlo, Rodricova stamena, masivna figura i spretnost u borbi, sve su ovo detalji koji upadaju u oči na ime pažnje koja im je poklonjena, ali Asobo Studio jednako paze i na najosnovnije elemente: kako likovi prianjaju na podlogu kad hodaju ili trče, kako izgleda kada guraju sanduke ili poluge, kako vojnici prelaze neravan teren kada se zaleću na Amiciju…. Verovatno mi kvalitet animacije najviše sažima Amicijino gađanje praćkom, gde je veza između izbacivanja projektila, njegovog kontakta sa čelom vojnika i pada vojnika unatrag toliko dobro pogođena i komunicirana igraču audiovizuelnim sredstvima da sam, božemeprosti, imao momente pravog uživanja u ovim momentima.

 

 

Igru sam, kako rekoh, igrao na PC-ju i mada moja grafička kartica ne spada u neku supervisoku kategoriju, igra se sasvim lepo vozi i na high setinzima (doduše uz isključen anti aliasing za koga ne znam ni koj ga moj uopšte stavljaju u igre). Najveći padovi frejmerejta su mi se događali pri spuštanju u tamnicu i suočavanju sa veoma intenzivnim izvorom svetla (u dinamičkom smislu intenzivnim – radi se o velikoj nemirnoj vatri u prostoriji punoj predmeta koji bacaju senke) i u finalu sa hiljadama pacova na ekranu, no, igra izgleda vrlo lepo i na nižim setinzima pa sam siguran da bih na konzoli imao jednako impresivno iskustvo.

 

Paket zaokružuju veoma dobra muzika i glumci. Olivier Deriviere je iskusan kompozitor sa velikim brojem igara u CV-ju (uključujući Vampyr, Greedfall, Obscure, Assassin’s Creed IV: Black Flag — Freedom Cry, pa čak i uskoro izlazeći Streets of Rage 4) i njegove kompozicije, sve tematski „korektne“, sa korišćenjem drvenih i metalnih akustičnih instrumenata i glasa (dakle, bez struje, amplifikacije ili savremenih produkcijskih tehnika) zvuče fantastično. Nežne pastoralne teme na gitari i nikelharfi, sa pevanjem bez reči ali i mračne, mučne kompozicije za violončelo i violu da gambu za momente napetosti i nasilja su ne samo izuzetno pogođeni komadi za situacije u igri gde se čuju već se mogu slušati i izvan igre i Deriviere svoj rad nudi i na Bandcampu, pa toplo preporučujem da se poslušaju ponuđeni primeri.

 

Što se glasovne glume tiče, igru sam igrao na francuskom sa (uglavnom odličnim) engleskim titlovima i ovo je bio pun pogodak. Francuski glumci su izvrsni sa afektacijom tipičnom za gotski mizanscen ali bez karikiranja i odlaska u ekstrem, sa perfektnom dikcijom i nijansiranjima koja spasavaju povremeno neupečatljive facijalne animacije likova. Igra ima i engleski dab ali slušanje engleskog sa francuskim naglaskom mi je delovalo kao da će pojeftiniti jedno inače vredno i za mene i pomalo uzvišeno iskustvo.

 

 

Na posletku, A Plague Tale: Innocence je onaj sveti gral evropske igračke produkcije za koji uglavnom želimo da verujemo da postoji iako ga tako retko srećemo: igra koja po produkcijskim kvalitetima konkuriše najskupljim produktima najvećih izdavača, ali koja ima vrlo malo zajedničkog sa prenapuhanim always-online, microtransaction-heavy igrama kakve danas dominiraju industrijom. Ovo je igra za određen soj igrača – onih koji vole priču, vole da igraju sami i da se užive u iskustvo, koji vole da ih igra uplaši, da im preti i učini da se osete bespomoćno jer će tako konačni plemeniti trijumf biti vredniji – i kao takva, kako rekoh, ne izmišlja mnogo novog ali ono što je staro ona besprekorno upliće u izuzetno funkcionalan i zreo koloplet mehanika i pripovednih tehnika da ponudi celinu koja na kraju ima ono najvažnije – dušu. Asobo Studio trenutno radi i na nastavku ove igre i mada ovaj narativ svakako ne zahteva nastavak, veoma sam zainteresovan da vidim šta će izvrsni Francuzi sledeće da urade u A Plague Tale: Innocence „univerzumu“. Ako volite kvalitetne gotske narative i kvalitetan šunjačko-akcioni jelovnik, verujem da ćete u ovoj igri uživati. A možda i suzu pustiti.

Film: Ichiban utsukushiku (Najlepše)

Posted in film with tags , on 15 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Drugi film koga je RTS emitovao u ciklusu radova Akire Kurosawe je Najlepše, odnosno Ichiban utsukushiku, film ušao u bioskope u Aprilu 1944. godine i njegov drugi autorski naslov u ulozi režisera i scenariste. Za razliku od prvog filma o džudisti koji sazreva da bi osim borca postao i čovek, a koji i pored svoje jasne didaktičke namere ima i klasičniju formu i namenjen je i zabavi gledalaca, Ichiban utsukushiku je klasičan propagandni rad koji tematizuje aktuelni trenutak, daje mu pseudorealistički a zapravo izrazito pozitivni, mobilizacijski ton i bavi se prevashodno time kako civili mogu da se usred sada već višegodišnjeg rata i, uostalom, ozbiljnih gubitaka koje je do tada Japan pretrpeo u pacifičkom, jelte, teatru, smisleno i presudno uključue u ratni napor.

 

Ichiban utsukushiku, utoliko, nije zabavan film već pre svega film koji treba da bude pokretač akcije, oslanjajući se na portrete „običnih“ ljudi koji, u ratu koji je Japan, ne zaboravimo, u velikoj meri objašnjavao kao odbrambeni – napad na Perl Harbur kojim je otpočet rat u pacifičkom teatru je u Japanu shvatan kao preventivni napad od ogromne vojne sile koja bi pre ili kasnije sama napala Japan – i pravedni rat što se nastavlja na stotine godina istočniazijske istorije u kojoj je postojala pretnja od mongolskih i kineskih osvajača.

Kurosawa priču smešta u fabriku kompanije „Istočnoazijska optika“ koja proizvodi optičke nišane za japansku ratnu avijaciju i mornaricu i ovo mu omogućava da priča bude razumno „civilna“ a da opet ima duh ratne discipline i užurbanosti. Kako ovo svakako ne spada u Kurosawine veće radove – mada je režiser izjavljivao da mu je ovo izuzetno drag film, možda i zato jer je tokom snimanja između njega i glavne glumice Yoko Yaguchi buknula romansa koja je odmah po završetku produkcije krunisana brakom – tako je i fer primetiti da je ovo klasična propagandan alatka utoliko što praktično i nema zaplet. Na početku filma rukovodstvo fabrike objavljuje da je zarad podrške trupama na moru i u vazduhu neophodno da se uveća proizvodnja i da se norma za muškarce tokom naredna četiri meseca podiže za 100 procenata, a za ženske zaposlene za 50% i to je, praktično sve. Ostatak filma, posle jednog vrlo klasičnog vučićevskog govora koga direktor drži radnicima putem razglasa, objašnjavajući da se uvećana norma može dosegnuti jedino transformacijom ličnosti, posmatramo napore radnica da normu ne samo dosegnu već i prebace i drama, onoliko koliko je ima, nalazi se na sitnijim, ličnim planovima.

 

Hoću reći, možda bi u filmu sa izrazitije komercijalnom namerom priča imala i izraženije dramsku strukturu, sa protagonistima, ali i antagonistima, možda nekakvim socijalističkim agitatorima koji bi usred vremena kada se očekuje jedinstvo trovali sa pričom o eksploataciji, možda bi čak imali i trilersku komponentu sa špijunom koji dojavljuje Amerikancima šta se radi u firmi, ali Ichiban utsukushiku je izrazito propagandna tvorevina i film koji manifestno mora da pokaže jedinstvo, nepokolebljivost, požrtvovanost i odgovornost. S obzirom da smo mi sami ovakve filmove snimali četvrt veka nakog okončanja rata, Ichiban utsukushiku nam je sasvim razumljiv.

 

Ali, dodao bih, razumljiv je i modernijim generacijama jer je moguće povlačiti mnoge paralele sa našom aktuelnom propagandnom produkcijom a koja je najprepoznatljivija u serijalu Vojna akademija Dejana Zečevića.

Sličnosti zapravo ima više nego što bi se na prvi pogled očekivao, obe produkcije uzimaju nominalno realističku postavku a onda je vrlo programski razlažu na sasvim idealizovane komponente. Obema nedostaje zaplet (što je u prvoj sezoni Vojne akademije najizrazitije) a što nadomešćuju intimnijim, pojedinačnim dramama čija su razrešenja i pouke u skladu sa idejom transformacije nesavršenog pojedinca u vrednog člana kolektiva kao idealom socijalne evolucije, obe tu u suštini totalitarnu, kolektivističku notu zaklanjaju iza humanizacije svojih protagonista ali i samog kolektiva, prevashodno oličenog u oficirima (Vojna akademija) i rukovodstvu fabrike (Ichiban utsukushiku). Ovo je nivo gde su Kurosawin i Zečevićev rukopis najsličniji sa vrlo evidentnim idealizovanjem sistema i njegovih predstavnika koji su ne samo odlučni, nepogrešivi i potpuno verni državi već imaju i izraženu humanost i brigu za one koji su im povereni na staranje.

 

I dok Zečević kao jednu od svakako osnovnih vrednosti serije postavlja rodnu ravnopravnost sa potpuno izjednačenim tretmanom ženskih i muških likova, Kurosawa ovu, za ono vreme kontroverzniju ideju, tretira u više ideološkom ali i dramski zanimljivijem ključu. Naime, film se bavi samo ženskim delom fabrike i žene ovde jasno simbolizuju ne-ratnički deo stanovništva. Vojnici, koji se u filmu i ne pojavljuju, su idealizovane ratničke figure koja bez razmišljanja polažu živote za domovinu. Žene u fabrici su, pak, sažetak i simbol promene čitave društvene paradigme koja je – ne samo u Japanu, naravno, SAD i Britanija imaju jednako poznate primere – nastupila tokom rata sa izvlačenjem žena iz porodičnog okrilja – i statusa izdržavanog lica – dajući im delatnu, odgovornu i konkretno proizvodnu funkciju. U marksističkom smislu, ovo je momenat kada žene postaju akteri u društvu i film to jasno prikazuje.

Ichiban utsukushiku je makar utoliko emancipatorski film jer pokazuje žene koje ne dopuštaju da išta bude važnije od doprinosa ratovanju, pa se te male, intimne drame tiču bolesti i povreda, porodičnih tragedija ali i sitnih propusta na poslu koji prerastaju u velike lične traume, osramoćenja i napore da se neproporcionalno velikim dodatnim radom ovo kompenzuje. Žene u ovom filmu svoju radnu odgovornost shvataju toliko ozbiljno da je stavljaju ispred zdravlja ili porodične sreće i mada njihove porodice za ovo imaju puno razumevanje, a i rukovodstvo mu pristupa sa nepogrešivo humanističkih pozicija, ta odgovornost ih izdiže iznad do tada tradicionalne društvene uloge hraniteljke i domaćice.

 

Kurosawa je sa ovim filmom započeo svoju praksu uterivanja glumaca u „prisilnu“ metodsku glumu, pa je tako njegov ženski ansambl za vreme snimanja spavao u fabričkim spavaonama, jeo u fabričkoj menzi i bio instruiran da koristi imena likova u međusobnoj komunikaciji. Naravno, gluma i dalje ima elemente izrazito teatralnog, pogotovo kad likovi prolaze prelomne momente – radnica koja predradnicu moli da drugima ne kaže kako svako veče ima temperaturu da bi mogla da nastavi da radi, pa nešto kasnije i čitava svađa koja nastupa jer se misli da predradnica nju štedi pošto joj je miljenica a ova odbija da im kaže da je bolesna itd. – ali Kurosawa je veoma uspešno postigao da se kolektivistički duh oživi i snažno kanališe u scenama u kojima učestvuju desetine glumica.

Ima tu veoma lepih prizora marširanja uz doboše i flaute (čime, zapravo radnice i započinju svaki radni dan, a odvajaju i vreme za vežbanje sviranja i marševanja) ali je najupečatljivije kako Kurosawa naizgled lako režira višesmerne dijaloge sa dvadesetak glumica u kadru, usredsređenih na jednu fokalnu tačku, formatiranih istom odećom i pametno postavljenim osvetljenjem.

 

Ichiban utsukushiku je, dakle, vrlo socrealistički film iako snimljen u društvu koje nije baštinilo klasični socrealizam, te služi kao podsećanje da su totalitarni režimi bez obzira na to da li su bili utemeljeni na tradicionalističkim mitovima ili na revolucionarnim fetišima, imali gotovo identičan jezik u umetnosti. Paralele između slikarstva i arhitekture država kao što su nacistička Nemačka, Musolinijeva Italija i sa druge strane SSSR su već mnogo i često povlačene, ali sasvim je jasno da se mnogo paralela prepoznaje i u sedmoj, jelte, umetnosti. Ali, opet, Kurosawa je, praveći film u kome protagonisti bukvalno pevaju pesmu kojom se zaklinju na uništenje SAD (i Britanije, za svaki slučaj), uspeo da u saundtrak ubaci i parčence kompozicije Semper Fidelis američkog kompozitora Johna Philipa Souse, a koju znamo i kao himnu američkih marinaca. Umetnost, izgleda, čak i kad je propagandna, voli da preksače granice…

Ichiban utsukushiku je i pored svoje vrlo labave dramske strukture, idealizovane radnje i likova, ipak film izrazitog šarma i puno sa entuzijazmom rađenih kadrova koji osvajaju svojom geometrijom (recimo posmatranje sočiva pod mikroskopom sa svojim ukrštenim linijama aparata i šaka radnice), ili britkim prelazima i rezovima među scenama. Ichiban utsukushiku se svakako ne pamti zbog priče ili dubine likova ali nosi u sebi vatru koja nije samo ratnička već i, zaista, umetnička. Što je, u finalnom istorijskom zbiru, nadamo se, najvažnije.

Video igre: Luigi’s Mansion 3

Posted in video igre with tags , , , , , on 13 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam Luigi’s Mansion 3, Nintendovu – naravno – ekskluzivu za Switch sa kraja prošle godine i neću preterati ako kažem da mi je to kumulativno gledano bilo u vrhu liste najlepših 25 sati koje sam proveo u 2020.  Da nisam usamljen u tom sentimentu svedoči i podatak da je igra do sada prodala više od pet miliona primeraka i trenutno je deseta najprodavanija igra za Switch svih vremena.

Ako se pogleda ta lista, delić slike o tome zašto je Nintendo nešto sasvim drugo u odnosu na Microsoft ili Sony (da ne pominjem Segu, ili možda… Atari?) postaje jasniji. Dobro, svakako, ovo je firma koja se bavi SAMO igrama, starija od svih drugih u ovoj grani privrede, sa postojanjem koje spaja tri stoleća i proizvođenjem igračaka i igara još od sedamdesetih godina dvadesetog veka (a ako računate karte za igranje, onda i od kraja devetnaestog), ali nije puka masivnost nakupljenog iskustva ono što Nintendo čini drugačijim.

Rekao bih da je to jedan intenzivan, skoro do razine kulta, rad na utvrđivanju svog identiteta kroz stalno proširivanu ali jasno utemeljenu ergelu likova i sa njima povezanih igračkih serijala. Kad se malo pogleda, Microsoft ima Master Chiefa a Sony ima… pa… Spyro the Dragona i… er… Nathana Drakea ali ni jedan od njih nema ništa približno kulturnoj prepoznatljivosti Super Marija. Jedina igračka maskota koja je ikada zaista mogla da pripreti Mariju u ovoj sferi (ne računajući, svakako, Pacmana koji im svima prethodi) je bio Segin Sonic ali ovde Nintendo ima drugu prednost. Marijove igre su skoro uniformno izvrsne. Sonikove… pa… da budemo ljubazni i da kažemo da nisu… izvrsne.

Na neki način impresivno je kako Nintendo ostaje privržen svom intelektualnom vlasništvu i u dobru i u zlu. Kada se Wii prodavao tako ludački dobro da je ozbiljno ugrozio Playstation 2 na listi najprodavanijih konzola ikada (mada je nije i dostigao na posletku), Nintendo je, bez obzira na sav taj brenčing-aut u „plavi ocean“ sa naslovima namenjenim generalnoj populaciji poput Wii Sports, Wii Fit ili Wii Music, i dalje našao vremena da napravi nekoliko referentnih igara u svojim sržnim serijalima. The Legend of Zelda igre za Wii se ne smatraju najboljima u serijalu, Fire Emblem je prošao srazmerno loše držeći se vrlo tradicionalne forme, ali Mario Kart Wii je (bila) deveta najprodavanija igra svih vremena i druga najprodavanija Wii igra uopšte, a Super Mario Galaxy igre se i danas smatraju nekim od najboljih Martio igara ikad napravljenih.

S druge strane, i kada su se 3DS a pogotovo Wii U prodavali znatno lošije, Nintendo je i dalje pravio igre bez namere da na bilo koji način popusti: Mario Kart 8 je toliko dobra igra da je čak i njegov remaster za Switch prodao skoro 23 miliona primeraka, o Breath of the Wild sam već pisao naširoko, a Super Mario 3D World, Pikmin 3 i Yoshi’s Woolly World su sve bile vrhunske igre u svojim serijalima.

A tu je bio i Luigi’s Mansion 2 aka Luigi’s Mansion: Dark Moon, fantastična igra za 3DS napravljena kao nastavak igre za Nintendo Gamecube koju skoro pa niko nije igrao.

Luigi’s Mansion se tokom ove dve decenije isprofilisao u neku vrstu serijala za znalce i gurmane. Raspeta preko tri nastavka na tri različite platforme (plus jedan pojačani, ali vrlo pozni port prve igre za 3DS), izdavana u velikim vremenskim razmacima (trinaest i sedam godina), reklo bi se da je ova horor-komedija o Marijovom plašljivom bratu Luiđiju neka vrsta rada iz ljubavi za njegove autore, proizvod protekcije u Nintendu gde neko baš voli ovu igru i ne da joj da umre ma koliko nepopularna bila. Ali to bi bilo pogrešno.

Prvi Luigi’s Mansion se zbilja smatra slabo prodavanom igrom ali on jeste došao u nezgodnom trenutku debitujući na Nintendovoj najslabije prodavanoj konzoli (well, do tada… Wii U je kasnije ubedljivo oborio ovaj neslavni rekord prodajući skoro dvostruko manje konzola) koja se držala „konzervativne“ ideje o fokusiranju na igranje igara u generaciji kada su Sony i Microsoft napadno trubili o multimediji. Pritom, tradicija da nova Nintendova konzola izlazi na tržište sa novom Mario igrom koja će definisati identitet cele generacije je ovde smelo napuštena – neki bi rekli suludo proćerdana – time što je launch title za Gamecube bio Luigi’s Mansion, igra u kojoj je Marijo igrao ulogu žrtve kidnapovanja (inače rezervisanu za princezu Peach) a u kojoj je njegov brat, Luiđi, morao da nevoljno stupi u rolu heroja i bukvalno se tresući od straha tokom cele igre porazi armiju duhova, pronađe i oslobodi svog poznatijeg brata.

Nije samo zamena uloga bila kontroverzna u ovoj igri, Luiđi je već imao aktivne uloge u prethodnim Super Mario Bros. naslovima, služeći kao alternativni lik za multiplejer komponente, a imao je i svoje sopstvene solo naslove (od kojih je drugi, edukativni naslov za DOS i neke konzole bio bukvalno nazvan Mario is Missing, cementirajući Luiđijev identitet kao „drugog“ brata koji se aktivira tek kada superheroj Marijo nije dostupan). Možda je presudno bilo to da Luigi’s Mansion nije bio platformska igra i da je akcioni gejmplej sa trčanjem i skakanjem, kakav je narod po inerciji očekivao i priželjkivao, zamenio atmosferičnim horor-trilerom i sporijim avanturističkim pristupom.

No, čak i takav Luigi’s Mansion je prodao dva i po miliona kopija a u Kanadi napravljen, trinaest godina mlađi nastavak za 3DS, Luigi’s Mansion: Dark Moon je bio apsolutni razarač i, zapravo, ova igra i dalje ima nešto jaču prodaju nego Luigi’s Mansion 3 sa svojih 5,45 miliona primeraka u ovih sedam godina.

Reći da su igrači tokom godina dovoljno sazreli za Luiđijev sofisticirani mehanički model je samo deo istine i bilo bi nefer jer bi se tako ignorisao fantastičan rad kanadskog developera Next Level Games zaslužnog za drugi i treći nastavak. Next Level su firma sa sasvim osrednjim portfoliom, naravno, ali dve Luigi’s Mansion igre koje su napravili ne samo da su među najboljim naslovima svojih respektivnih platformi nego su zapravo i toliko konzistentno dobre i kreativne da je lako zaboraviti da je u pitanju second party development i da ovo nisu igre napravljene interno, u nekom od Nintendovih studija.

Na ovom mestu ću biti slobodan da vas zamolim da pročitate moj prikaz Luigi’s Mansion: Dark Moon za 3DS jer skoro 100% onoga što piše tamo može bez adaptacije da se primeni i na Luigi’s Mansion 3. Evo samo nekoliko rečenica koje su tačne i sada, kao i u 2013. godini, bez obzira na koju ih od dve igre iz serijala primenite: „Luiđijevi pokreti, gestikulacija, izrazi lica i reakcije na događaje u igri, igre sa osvetljenjem, način na koji okruženje reaguje na strujanje vazduha koje proizvodi Luiđijev usisivač za duhove, sve ovo oživljava igru u meri kojom malo koji savremeni naslov može da se pohvali. (…) Avanturistički problemi su mahom logični (…) a sebi mogu da dopuste relativnu jednostavnost jer igra ima izvrsne komponente istraživanja (potragu za novcem koji služi za kupovinu apgrejda Luiđijeve opreme) i borbe. Tehnologija koja pokreće igru je naravno besprekorna i Luiđijeva kombinacija stroboskopske baterijske lampe da duhove zaslepi i usisivača da ih zarobi ima izvanredno taktilne kvalitete, sa borbama koje su, iako kako rekoh, mahom nenasilne, svejedno veoma atraktivne. Igrač u njima mora da taktizira ali i da demonstrira dobre reflekse, brze reakcije na izmenjene uslove na bojištu, i, još jednom ću istaći, ni jedna Ghostbusters igra ne može da prismrdi ovom izvrsno doteranom modelu borbe.“

Zaista, ja inače prezirem svoje tekstove stare i sedam dana ali u ovom od pre sedam godina mi je skoro svaka na mestu.

Šta izdvaja Luigi’s Mansion 3 od prethodne igre koju sam toliko nahvalio 2013. godine?

Za početak, ovo je igra nastala u radikalno drugačijem kontekstu sa Switchem koji se apsurdno dobro prodaje i usred sezone u kojoj je Nintendo naređao nisku sumanutih hitova kombinujući sigurne pogotke poput Pokemon Sword & Shield ili ovde već prikazivani rimejk The Legend of Zelda: Link’s Awakening sa revitalizovanim Fire Emblem serijalom (takođe prikazanim) ali i sasvim novim IP-jem u liku takođe voljenog Astral Chain. Luiđi ovde istovremeno nije morao da nosi na plećima odgovornost za finansijsku stabilnost kompanije – jer je Nintendo veoma uspelo kreirao čitav front popularnih, raznolikih i dobro prodavanih 1st party naslova – ali je i nastupio u sezoni gde su mnoge Switch paradigme rušene, demonstrirajući da ova konzola može i više od onog što je do sada pokazala. Tako je i Luiđi demonstrirao da i on može više.

Ima nekoliko unapređenja po kojima se Luigi’s Mansion 3 izdvaja od svog prethodnika, u prvom redu činjenica da je ovo konzola sa značajno naprednijim grafičkim kapacitetima, ali i drugim analognim stikom što olakšava manipulaciju Luiđijevim, da prostite, alatom. Lepša grafika i bolje kontrole nisu mala stvar kada ste star, razmažen čovek sa preobiljem mogućnosti da se zabavite a premalo slobodnog vremena.

No, glavna unapređenja su zapravo suptilna i demonstriraju evoluciju razmišljanja na strani autora, bolje razumevanje koncepta sa kojim se radi, savršeniju kontrolu nad formom. Luigi’s Mansion 3 je bolja igra od Dark Moon ne zato što lepše izgleda i ima bolje kontrole nego jer je tim u Next Level sada još bolje shvatio kako da iskombinuje horor i komediju tako da igra na apsurdističke komponente jednog i drugog žanra, još bolje razumeo kako da igraču pruži slobodu i autonomiju a da mu obezbedi i vođeno, pažljivo tempirano i dinamizovano iskustvo, konačno, razumeo kako da repetitivne radnje koje su u srcu svake akcione igre na konzoli učini imantneno zadovoljavajućim.

Pođimo od ovog prvog: koncept horor-komedije ovde je izdignut na nivo visokog kempa. Već drugi Luigi’s Mansion se zapravo nije ticao rezidencije koja bi bila u Luiđijevom vlasništvu već celog kompleksa zgrada na zabačenom imanju, a ovaj treći stvari uspelo dinamizuje igrajući na pouzdane trope hotela posednutog duhovima. Spona sa prethodnim nastavcima postoji, tu je i dalje profesor E. Gadd, tu je zli kralj duhova King Boo zbog koga duhovi, inače nestašni ali nenasilni polude i počnu da ugrožavaju živ svet, ali Luigi’s Mansion 3 je horor komedija u kojoj Luiđi i njegov brat te princeza Peach i svita Toadova* dolaze na bez sumnje zasluženi odmor u velelepni hotel negde u provinciji, nakon što su tamo pozvani. Ispostavlja se, naravno, da je u pitanju zamka koju im je postavio King Boo u saradnji sa vlasnicom hotela i dok dlanom o dlan svi članovi grupe su natprirodno kidnapovani i pretvoreni u slike i jedino Luiđi, obdaren prirodnim instinktom preživljavanja (tj. paničnim kukavičlukom) preostaje slobodan da, koristeći storboskopsku lampu i usisivač za duhove Poltergust, a pod vođstvom profesora E. Gadda, porazi onostranu brigadu i oslobodi rodbinu i prijatelje iz kandži zlog kralja duhova.
* Za igrače koji nemaju dovoljno iskustva sa Mario igrama: Toadovi zapravo nisu žabe već humanoidne pečurke jer je njihovo ime skraćeno od Toadstool. Čitavo kraljevstvo kojim princeza Peach vlada je u znaku pečurki pa se i zove Mushroom Kingdom.

Next Level i Nintendo, naravno, sa temom posednutog hotela idu daleko u komično preterivanje. Luiđi ovde mora da sistematski, sprat po sprat uklanja duhove i skuplja dugmad za lift čime otvara pristup višim spratovima, ali dok je jedan deo spratova koliko-toliko „realističan“ i podseća na nešto što biste našli u hotelu – uključujući teretanu, diskoteku, podrume sa perionicom veša i vodovodnim instalacijama – drugde naš preplašeni junak ulazi u sasvim fantazmagorične ambijente gde postaje jasno da niko ovde ne igra po pravilima: botanička bašta na sedmom spratu transformisana je u razuzdani biljni horor sa centralnom stabljikom koja probija nekoliko spratova; njoj prethodi čitav srednjevekovni zamak na šestom spratu, sa sve oklopima, mačevima, šiljcima koji izbijaju iz patosa i slabo osvetljenim tamnicama a što kulminira borbom sa duhom u oklopu u nekoj vrsti parodije na viteške turnire srednjeg veka; osmi sprat je studio za produkciju igranih televizijskih serija sa teleportovanjem između ekrana i četiri odvojena seta koje Luiđi mora da izmanipuliše da bi pronašao megafon za duha-reditelja koji je ključna ličnost za rešavanje ovog sprata… Hotel je ovde jasan sažetak za čitavu podvrstu horora koji seže unatrag do gotske proze i transformisan je kroz neka ključna savremena dela strave, ali je istovremeno i metafora „ničijeg“ prostora, prostora koji može biti iznajmljen, korišćen na različite načine, transformisan onako kako kapital i trendovi zahtevaju. Nintendo, da bude jasno, nije sklon nekakvim direktnim komentarima na našu, jelte, povijesnu zbiljnost pa u Luigi’s Mansion 3 ne treba učitavati preveliku dubinu sociopolitičke kritike – hotel je ovde, jednostavnije, mesto koje su drugi sagradili da ga vi koristite onako kako možete da platite i način na koji se taj hotel transformiše usled invazije duhova je naprosto prirodno mutiranje njegove svakodnevne višeznačne uloge na način koji je autorima dopustio da se najviše zabave.

Ovo ima lepe implikacije na to šta sve autori mogu da rade u variranju atmosfere i dinamike igranja, dopuštajući im da vas u jednom trenutku postave u hiperglamurozni potrošački raj ugodnih restorana i salona u kojima vrhunski pijanisti zabavljaju dame i gospodu dok ona ispijaju skupa pića, a u sledećem da vas zatvore u edgaralanpoovski košmar prostorija za mučenje, lanaca i gvozdenih rešetki, da vas ubace u dehumanizovani prostor kojim vladaju osvetnički nastrojene mutirane biljke i gde je cirkularna testera jedini pravi prijatelj, da bez mnogo napora posegnu u genetsko sećanje i suoče vas sa oživljenim skeletom tiranosaurusa gde je žrtvovanje nečeg što ste počeli da doživljavate kao prirodan produžetak sopstvenog tela jedini način da preživite.

Luigi’s Mansion 3 ne kreira horor koji bi bio neizdrživ za odraslog čoveka, ali ako ovu igru igrate sa decom, njihove reakcije će bez sumnje biti intenzivne, kako na Luiđijeve komično preterane strašljive animacije i reakcije (čak tri dugmeta su odvojena za plašljivo dozivanje Marija koji NIKADA ne odgovara) tako i na užas koji nastupa kada duhovi iznađu način da još jedan od klišea popularne kulture iskoriste na svoj način. Ajkula sa kukom umesto jednog peraja? Prisutna. I to na spratu koji je čitav uređen kao ostrvo sa gusarima. Egipatska grobnica sa otrovnim zmijama, teturajućim mumijama, smrtonosnim gasom koji nagrće iz otvora na zidu dok vi grčevito tražite način da ih zapušite, sa demonskom faraonkom koja predstavlja konačnog bossa na ovom spratu? Svakako. Ovo još nisam smeo da pokažem svojim malim bratanicama koje inače obožavaju Super Mario Odyssey i odlepe od radosti kadgod vide Luiđija u toj igri. Plašim se, iskreno, da bi neki od prizora u Luigi’s Mansion 3 mogli da budu previše intenzivni za mlađu koja ima šest i po godina.

Poslednji spratovi u igri su, u simpatičnoj inverziji „tipičnog“ horor-iskustva odvojeni za moderna okruženja pa se ovde borite kroz fitnes-centar, prelazeći teretanu i saunu da dođete do bossa koji je vaterpolo entuzijast (i koga ćete poraziti ispuštanjem vode iz bazena), imaćete plesni sukob sa ekipom hip-hop-plesača i didžejkom sa opsceno velikom kolekcijom opsceno velikih afro-perika, konačno, suočićete se sa samom vlasnicom hotela u dehumanizovanom hi-tech okruženju poslovnog dela hotela na vrhu, bežeći od lasera i krsteći se nad dekadencijom apartmana za visokoplatežne goste i partnere.

Što se tiče dinamike i tempa igranja, te pomenute autonomije koja se usklađuje sa pažljivim vođenjem iskustva, ovde je korak napred u odnosu na Dark Moon impresivan i tiče se upravo onog o čemu sam pričao pre neki dan pišući o Black Mesa: Luigi’s Mansion 3 ima gotovo perfektan „pacing“. Developeri i producenti su ovde impresivno radili – sasvim verovatno lomeći sami sebi kičmu i pišajući krv – da uobliče gotovo svaki sprat hotela kao distinktno i zaokruženo iskustvo koje ostavlja utisak čitavog poglavlja priče sa zapletom, preokretima i raspletom, a da opet vraćanje na već pređene spratove donosi dovoljno nagrada i podsticaja da bude primamljivo kao ideja.

Luigi’s Mansion igre su i inače više „gusta“ nego ekspanzivna iskustva, sa mapama čija je veličina svakako manja od, recimo, raskoši koju nudi Super Mario Odyssey, ali sa mogućnošću da se na svakom ekranu zadržite nesrazmerno mnogo vremena probajući šta tu još sve može da se uradi. Ovde postaje sasvim jasno da dok su Luiđijeve igre po prirodi stvari spinofovi serijala u kojima glavnu ulogu ima stariji brat Marijo, one žanrovski zapravo od njih preuzimaju vrlo malo. Luigi’s Mansion poglavito nisu platformske igre (skakanje praktično ne postoji) pa ni akcione igre u nekom užem smislu, smeštajući se u slot rezervisan za „klasičnu“ akcionu avanturu.

I kad kažem „klasičnu“ onda mislim ovo: Luigi’s Mansion 3 nije puka akciona igra sa sakupljanjem ključeva (mada, da, ključeve morate pronalaziti), već igra čiji se avanturistički naum ostvaruje kroz perfektno odmerene zagonetke koje zahtevaju pažljivo pretraživanje okruženja, malo eksperimentisanja i lateralnog razmišljanja da bi se problem uspešno rešio.

I kažem „perfektno odmerene“ jer su problemi u Luigi’s Mansion 3 zaista školski, ma šta školski, AKADEMSKI primer kako se dizajniraju zagoneteke koje čoveka intrigiraju, inspirišu i na kraju zadovolje, radije nego da ga zbune, iritiraju i na kraju frustriraju.

U prvom redu, svi problemi su zasebni i u sebi zaokruženi, bez arhaičnih inventarskih zagonetki i potrebe da se pamti vizuelni raspored ičega što vam trenutno nije pred očima.* Čak i kada problemi zahtevaju rad sa nekoliko prekidača i promene stanja na više odvojenih mesta, ovo je uvek obuhvaćeno jednim pogledom uz udoban, skoro neprimetan automatski rad kamere na pomeranju rakursa tako da se zahvati čitava potrebna površina i pruži jasan uvid u to što radite.
*Štaviše, igra praktično i inteligentno parodira ovu ideju time što u jednom trenutku, u joga-sobi na trinaestom spratu zahteva da pomerate ogledalo u sobi i vidite pred sobom postere na zidu radije nego da ih pamtite, venčavajući tako avanturistički i akcioni gejmplej na organski način.

Drugo i možda ključno definišuće za ovaj serijal, Luigi’s Mansion 3 pronalazi izuzetan balans između relativno svedenog seta glagola na raspolaganju glavnom junaku i broja i prirode objekata u okruženju na koje se ti glagoli mogu primeniti. Ovde se i vidi taj jak kontrast u odnosu na Marija. Super Mario Odyssey u punoj meri igra na kartu Marija kao superheroja transformacije, kreirajući neverovatne scenarije gde će titularni junak posedati tela sasvim različitih bića u različitim kraljevstvima, a što će mu dati da pored za njega uobičajenog trčanja i skakanja bude u stanju i da pliva, roni, leti, hoda na štulama, puže kao gusenica, vozi se i puca kao tenk, skače i odbija se kao gumena lopta, na kraju, notabilno, ruši i gazi kao tiranosaurus. Super Mario Odyssey je ekstrovertno iskustvo, sledeći Marijovu ekstrovertnu personu, igra u kojoj se mogućnosti stalno šire i osnov identiteta je otvorenost za druge identitete.

Sasvim suprotno, Luigi’s Mansion 3 je igra introvertnosti, malog seta stalno istih glagola koje samo treba prepoznati kao funkcionalne (pojedinačno ili u sekvenci) u stalno novim situacijama. Luiđi, povučen i plašljiv, socijalno sasvim neuklopljen, navikao da bude u senci uspešnog brata, taj Luiđi ovde od skoro samog početka ima pristup trima osnovnim funkcijama svoje opreme: usisivaču koji snažno usisava i izbacuje vazduh (i… sve drugo), vodoinstalaterskim vakuum-gumama koje se mogu prilepiti za neke površine da bi ih lakše povukli usisivačem i baterijskoj lampi koja može jako da bljesne i na trenutak zaslepi osobe nezaštićenih očiju i poseduje „darklight“ filter pomoću kog se mogu videti ektioplazmični, normalnom pogledu nevidljivi predmeti u okruženju. Do kraja igre on će dobiti još bukvalno samo dve nove alatke, od kojih je jedna – pojačana snaga usisivača – strogo lokalizovana i koristi se samo na par mesta u centralnom narativu, a druga deluje kao maltene šala – Luiđijev „klon“ napravljen od zelene želatinozne smese koju Luiđi nosi u kontejneru na plećima junačkim.

Ovo je čitav Luiđijev „arsenal“ i zapanjujuće je koliko kilometraže igra izvlači iz njega pakujući nezamislivu količinu interaktivnosti i u najskučenije prostorije i mameći igrača da stalno isprobava svaku od svojih alatki, siguran da će nešto doneti interesantan, možda i koristan rezultat.

Iskreno, u prvoj sobi u kojoj Luiđi dobije pristup usisivaču – a što je zapravo parking u podrumu hotela – proveo sam pola sata nakon što sam rešio problem koji mi je omogućio da idem dalje u igri, koristeći sve alatke na svakom objektu u okruženju i oduševljeno klimajući glavom kada bi se pokazalo da ima još skrivenog blaga na mestima koja na prvi pogled ne deluju intuitivno da se uopšte istraže, da naprsline na zidovima kriju zagipsovane štekove novčića a gepeci parkiranih kola se mogu otključati stroboskopskim bljeskom…

Čitava igra je ovakva, sa mogućnošću da kroz nju projurite za desetak-dvanaest časova, pobeđujući glavne duhove i rešavajući obavezne – najčešće ingeniozne – probleme, ali i sa zamamnom dubinom čim zagrebete ispod površine. Mišje rupe i tajni prolazi, zidovi koji mogu biti srušeni i rešetke kroz koje Luiđijev klon može da se provuče, zlatni paukovi skriveni u zidovima, dragulji razbacani po spratovima… Luigi’s Mansion 3 ima solidnu količinu opcionog sadržaja čiji deo otkrivate organski, samo prolazeći kroz igru a kome se možete i sasvim posvetiti, tragajući za dobro sakrivenim „Boo“ duhovima od kojih će vas svaki poslati na komplikovanu poteru kroz već pređene prostorije ili sakupljajući pomenute dragulje čije pronalaženje je mera vašeg eksperimentatorskog duha i kapaciteta za razmišljanje „izvan kutije“.

Ja, poznato je, nisam ni najkreativnija ni duhovno najmanje lenja osoba na svetu, pa mi je izuzetno prijalo kako igra ima taj sloj za „običnog“ igrača a koji je i sam izvrstan, pun pamentih zagonetki i inteligentnog humora, a onda ima i čitav dodatni kontingent problema i izazova koji su sve vreme tu, na njih se ukazuje (postoje i predmeti koji se daju kupiti za sakupljeni novac u igri, a koji olakšavaju pronalaženje Boova i dragulja), a koji služe da prošire i prodube interakciju sa igrom radije nego da vas frustriaju svojom neprozirnošću.

Preko svega toga ide i to izvrsno vođenje kampanje, sa preokretima koji dolaze u trenucima kada vam se čini da ste konačno ušli u rutinu i svežim perspektivama na već viđene spratove. Neke od misija će, recimo, nakon što pomislite da su gotove imati čitav drugi čin užurbane potere za spektralnim neprijateljem koji je sirotom Luiđiju – što se upravo poradovao pobedi – smrsio konce. Na jednom spratu Luiđi se suočava sa triom duhova-mađioničara koji će, između ostalog, poremetiti raspored soba tako da mapa u gornjem desnom uglu na koju možda do tog trenutka niste obraćali mnogo pažnje jer je bila tako organski uvezana u igranje, odjednom postaje oruđe subverzije i igrača dovodi do konfuzije. Na ovom istom spratu će traganje za izlazom nakon što ste pronašli željeni predmet podrazumevati čitav set novih neprijatelja u sobama za koje ste mislili da su sada bezbedne.

Ovde dolazimo i do tog trećeg nivoa rafinmana ove igre u odnosu na prve dve. U prikazu Dark Moon sam već pominjao tu taktilnost radnji koje igrač kroz Luiđija u igri izvodi, ali Luigi’s Mansion 3 stvari izdiže na još viši nivo. Nintendove igre i inače posvećuju abnormalno visoku pažnju vizuelnom, zvučnom i taktilnom fidbeku koji proizvode uobičajene radnje u njihovim igrama i ovo je strategija koja se već decenijama debelo isplaćuje. Već sam to negde pisao: u Super Mario Odyssey ćete izvesti radnju „skakanja“ verovatno nekoliko desetina hiljada puta tokom 70 ili 100 sati igranja i Nintendo želi da vam ovaj osnovni glagol u igri i posle deset hiljada ponavljanja donese malu porciju zadovoljstva, sitnu endorfinsku nagradicu i osmeh na lice. Isto je i u Luigi’s Mansion gde je i posle petnaest ili dvadeset sati prosto usmeravanje mlaznice usisivača prema još jednom kanabetu u igri i posmatranje buketa zelenih dolarskih novčanica skrivenih u istom kako naviru napolje poput neke monetarne fontane, te uz zvuk papirnog lepeta uleću u crevo – duboko zadovoljavajuća petlja za oko, uho i ruku. Još prostije, samo usmeravanje mlaznice usisivača na predmete u okolini i posmatranje kako se spojevi cevi treskaju, kako jastuci lete unaokolo a nameštaj se prevrće su primalna, lepa iskustva. Video-igre često posežu duboko u naše infantilne nagone i trude se da pronađu „jeftine“ načine za njihovo zadovoljenje a Next Level i Nintendo znaju da je jedan od najprimalnijih nagona prosto izazivanje fidbeka, odgovora iz okruženja. Beba će puštati zvuke i mahati udovima dok god bude dobijala odgovor na ovo i na istom principu igrač Luigi’s Mansion ni posle dvadeset sati neće prestati da uživa u reaktivnosti okruženja, u načinu na koji se radoznalost i eksperimentisanje nagađuju ali i kako najprostije radnje – usisavanje đubreta, prevrtanje sanduka, odvrtanje slavine, čak i kvazi “skok“ koji se izvodi „ispucavanjem“ usisivača na dole i od koga se sve na Luiđiju trese i preti da otpadne – donose fantastične animacije, prijatno mikrovibriranje kontrolera, perfektne zvučne efekte i Luiđijeve komične vokalizacije.

Borba je ovde jedno od mesta na kojima se najpre primeti evolucija između druge i treće igre. U prikazu Dark Moon podvukao sam da je borba nenasilna jer se svodi na zaslepljivanje duhova stroboskopskim bljeskom i zatim njihovo usisivanje usisivačem. U Luigi’s Mansion 3 ona je malo nasilnija time što duhove koje ste delimično usisali, a oni se još otimaju, možete omlatiti o patos, zidove, nameštaj i druge duhove, da im brže smanjite izdržljivost.

Sa jedne strane ovo skraćuje vreme borbi dajući vam novi nivo aktivnog učestvovanja umesto da samo držite duha, menjate smer na stiku onako kako se on otima i čekate da mu se potroši rezervoar snage. Sa druge, osećaj udaranja duhom je, božemeprosti, divan, sa komičnim ali vrlo energičnim, nasilnim animacijama. Pogotovo je briljantno kada vidite da dok duhom udarate u druge okolne duhove oni prepadnuto leže na patosu i pokušavaju da se zaštite rukama. Opet, ovo je uživanje u nasilju – ta rak-rana videoigračkog medijuma generalno – ali je ovo makar crtanofilmovsko, karikirano nasilje u kome se jasno vidi komična a ne eksploatativna, sadistička namera.

Najveća inovacija u mehaničkom smislu je svakako pomenuti zeleni Luiđijev klon – urnebesno nazvan Gooigi – golem od zelenog želatinoznog materijala koji može da prolazi kroz rešetke i ulazi u slivnike (gde Luiđi, uprkos svojoj izvornoj vodoinstalaterskoj ekspertizi nema pristupa), metalne bodlje na podu mu ne smetaju a i ako naleti na vodu ona će ga razložiti u sekundi i vratiti u Luiđijev ranac, bez nanesene štete glavnom liku. Korišćenje Guiđija, naravno, proširuje dijapazon i zagonetki i borbe u maltene eksponencijalnom maniru, ali i ovde su Next Level i Nintendo vodili računa da rešenja i akcije budu intuitivni, prirodni i da Guiđi – koji ima potpuno prekopiran asortiman glagola od Luiđija – zaista deluje kao ekstenzija tela (konkretno, drugo telo sa istim setom sposobnosti ali koje ne može zaista biti povređeno) a ne kao nemi drugi lik u igri, sa istim modelom ali drugom teksturom od protagoniste. Guiđi je presudan za neke momente u igri, recimo za pominjanu borbu sa skeletom tiranosaurusa gde ćete beštiji podmetnuti neranjivog golema da ga žvaće dok mu Luiđi priprema odlazak na vječni počinak, a pred kraj igre inventivno dizajnirani bosfajtovi zahtevaju korišćenje oba karaktera naizmenično u sve složenijim, ali opet prirodnim scenarijima.

Uopšte, bosfajtovi, koji su bili dobri i u prethodnoj igri, ovde su dovedeni na nivo pravog spektakla, sa stalno ingenioznim novim načinima da se iskoristi Luiđijev (i Guiđijev) arsenal i samim bossovima koji nisu puki mehanički konstrukti što menjaju set poteza kad im zdravlje padne na pola, nego stalno inspirisano dizajnirani set pisovi centrirani na figuru – ili grupu – koja simbolizuje i sažima temu čitavog sprata što ste ga upravo prešli. U videima koje nudim se vide delovi ovih borbi i ustvrdiću da po tome kako su dizajnirane, one spadaju u sam vrh medijuma. Na primer, većinu bossova, naravno, pobeđujete iz prve jer su napravljeni tako da imate prostora da ih posmatrate i eksperimentišete sa pristupom, a da opet predstavljaju legitimnu pretnju na ime svojih, često maštovitih načina da neutrališu neke od Luiđijevih uobičajenih tehnika.

Luigi’s Mansion 3, prirodno, još i pokazuje koliko Switch može da zablista na audiovizuelnom planu kada je u pravim rukama. Daleko su, na sreću, iza nas istorijske nepravde iz prošlih vremena kada zapadni developeri ne bi dobijali adekvatnu dokumentaciju za hardver sa kojim rade i za koji stvaraju pa su njihove igre izgledale lošije od onih pravljenih u Japanu. Naravno, Luigi’s Mansion 3 je Nintendova igra a Nintendo sebi ne bi dopustio da mu igra izgleda ništa manje nego fantastično, no, opet, zadivljujuće je kako jedan kanadski studio, radeći sa japanskim producentom – iskusni Kensuke Tanabe koji je imao prste i u Link’s Awakening – uspeva da proizvede igru koja deluje lepše od maltene bilo čega na konkurentskim, mnogo MNOGO jačim mašinama.

Svakako, odabir crtanofilmovskog, ne-realističnog stila znači i da se brojni problemi vezani za uncanny valley i slične koncepte rešavaju sami od sebe ali opet, ne treba minimizovati uspehe Next Level. Luigi’s Mansion 3 je apsolutni spektakl ručno pravljenih animacija koje oživljavaju svaku situaciju, briljantnog osvetljenja, savršeno iskorišćenih šejdera da se teksturama daju vizuelna svojstva čitavog spektra materijala. Ne znam da li mi je voda i u jednoj igri izgledala ovako primamljivo kao u bazenu na trinaestom spratu, recimo, a veliki beli ekran na zidu na petnaestom ima, potpuno nepotrebnu i jedva vidljivu tekstutu – filmskog platna. Uz muziku koja perfektno hvata taj karnevalski srednji put između komedije i napetosti i neverovatan dijapazon zvučnih efekata i voalizacija (pa i nešto govora – Charles Martinet je, naravno, jedini koji izgovara prave reči glumeći Luiđija i Marija, dok svi ostali pričaju izmišljenim jezikom), ukupni audiovizuelni ugođaj igre je neprevaziđen. Ponovo, Nintendova produkcija savršeno shvata a zatim realizuje ideju da nije stvar u realističnosti već najpre u karakteru i Luigi’s Mansion 3 je igra izrazitog karaktera, na istom nivou sa najboljim crtanim filmovima iz bioskopskih dvorana.

I to je, dodatno, čini esencijalnim dodatkom svakoj ozbiljnoj igračkoj kolekciji. Samo zato što smo odrasli, jelte, ne znači da smo ubili dete u sebi, a Luigi’s Mansion 3 dobro zna da dete – odraslo ili neodraslo – ne treba ni potcenjivati ni nuditi mu polupečen sadržaj jer ono, kao, ne zna za bolje. Luigi’s Mansion 3 nas poštuje toliko da nam nudi ono najboilje, izvrsnu zabavu i pažnju da nam ni jedan minut teško odvojenog slobodnog vremena ne prođe uzalud. A opet, ako ste i po godinama dete i imate mnogo slobodnog vremena, igra poziva na duboki zaron i potragu za tajnama (i to i pre nego što se setite da postoji i multiplejer). Kako ne biti impresioniran takvim paketom?

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-04-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 11 aprila, 2020 by mehmetkrljic

U toku najdužeg policijskog časa u Srbiji u, ako je verovati ljudima koji o tome vode računa, poslednjih osamdeset godina, poštenoj ženi ne preostaje mnogo drugog sem da se posveti najtananijim duhovnim sadržajima. Dakle, metalu. Uđimo u čarobni svet metala i ovog vikenda, kao i svakog drugog, uostalom. Sledeće nedelje nam stižu novi Khemmis i The Black Dahlia Murder a ove nedelje:

 

Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa nemački Stellar Master Elite, naši stari znanci, nude novi EP sa tri pesme, Hologram Temple: Ominous i to je sad neka kombinacija ranije neobjavljenih pesama i eskperimenata. SME su u blek metalu uobičajeno ubedljivi i kvalitetni, a finalna komozicija je nekakav mračni sintisajzerski kinematski momenat i, pa… dopadljivo je.

 

https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple-ominous

 

 

Iz iste države stižu grubi i brutalni Inferit. Saksonci imaju debi album, Diverge in the Absence of Light i ovo nije blek metal tanane emocije i setne atmosfere. Inferit se bave smrću, demonima, satanizmom i muzika im je mišićava, puna pretnje i energije, ali album je uz to i promišljen, sastavljen od pesama koje su sklapane po različitim formulama (Nocturnal Death Snydrome maltene zvuči kao grind/ crust u nekim svojim segmentima, recimo) i sklon ovaploćenju u sasvim različitim brzinama i dinamikama. Dobar, raznovrstan debi za bend koji i pored sve te diversifikacije muzike zapravo kao da ima ideju šta je njegov pravi identitet. Plus, veoma ukusan omot.

 

https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/inferit-diverge-in-the-absence-of-light

 

Indonežanskog talentovanog multiinstrumentalistu po imenu Januaryo Hardy već smo pominjali pre nekoliko nedelja na ime impresivnog EP-ja njegovog projekta Pure Wrath. Evo ga ponovo, ovog puta sa još nežnijim atmosferičnim blek metalom, u sklopu projekta Lament. Visions and a Giant of Nebula je u barem istoj meri shoegaze/ post-rock album koliko je i blek metal album i mada ja nisam nužno najprvija publika kojoj ovo treba nuditi, Hardy je toliko dobar u ovome što radi da ne mogu da odvojim uvo. Visions and a Giant of Nebula je vrlo bukvalan koncept (videti omot albuma, jelte), a muzika je refleksivna i nežna, no Hardy ima osećaj i ruku da sve te molske sanjarije uplete u lake, prirodne za sviranje i prijatne za slušanje post-rok džemove u kojima izletanje u blek metal kečeve i hriptanje bude lepa punktuacija. Da je ovo lepše masterovan album bio bi skoro pa idealan.

 

https://pestproductions.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

 

https://lamentina.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

 

 

Litvanski pregaoci Luctus su napravili petogodišnju pauzu ozmeđu dva albuma. Bio je tu jedan EP, selidbe iz zemlje u zemlju, svašta se dešavalo, ali novi album je snimljen u Litvaniji koja je ponovo baza ove grupe, miksovan u Štokholmu u studiju Necromorbus Studio B i predstavlja jednu vrlo dobru legitimaciju nove faze i nove zrelosti ovog benda. Užribis je ploča koja se nalazi na toj nekoj zlatnoj sredini između skandinavske hladnoće i emotivnosti koju vezujemo za komšijske slovenske blek metal radove. Tako valjda ima i smisla kad muzika dolazi iz baltičke države. No, Luctus nisu samo spoj ove dve estetike već i bend sa veoma razrađenim rukopisom, pesmama od po sedam minuta koje imaju ambiciju i smelost da se drže osnovne blek metal estetike nasilja i nihilizma, a da razvijaju svoju viziju dosledno i mnogo dalje nego što bi se na prvi pogled očekivalo. Ima ovde malo i death metal komponente, ali u prvom planu je i dalje hermetični ali i epski blek metal koji ume da usred teške paljbe bubnjeva ugradi neke neočekivano prozračne gitarske teme. Pedesetak minuta ovog prebijanja sa osećajem prođe neosetno jer se sluša u transu i zanesenosti. Odlično:

 

https://luctus.bandcamp.com/album/u-ribis

 

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/u-ribis

 

 

Lebenssucht su nemačko-austrijsko-belgijski projekat o kome će se, verujemo, tek pričati, jer je sklopljen od nekih pedigriranih muzičara. Jedan od njih je legenadarni Déhà koji je ove nedelje praktično eksplodirao sa nekoliko novih izdanja u različitim žanrovima (čitati niže za više detalja), ali ni ostali nisu tikve bez korena, pogotovo bubnjar, belgijski kolega Ahephaim. – 273​,​15°C, kako se album zove je, naravno, temperatura apsolutne nule i mada je ovo muzika puna vatre, njena, jelte, duhovna hladnoća sasvim zavređuje ovakav naslov. Lebenssucht uspevaju da naizgled beznaporno uhvate taj spoj vitalne strasti i depresivnog očaja što stoji u srcu blek metala već decenijama i kanališu ga kroz dugačke, užurbane ali osećajne pesme depresivnog blek metala. Ovo nije DSBM kao odsutno prebiranje po gitari dok se levom rukom menjaju tri akorda, već ozbiljan, agresivan rad koji sugeriše ne samo mirnoću u srcu oluje već šupljinu u srcu crne rupe, ako smem da se tako izrazim. Nepreskočivo:

 

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/27315-c

 

https://lebenssucht.bandcamp.com/album/27315-c

 

 

Šveđani Voodus su imali zapažen album pre par godina i njihov novi EP, koji, doduše, izlazi tek u Junu ali se već može slušati, je ambiciozno sočinjenije sa samo dve pesme ali dve pesme od jedanaest i trinaest minuta. Voodus se mažu crnim po licu i kite nitnama, no, Open the Otherness je suptilan rad koji spaja blek metal, flamenko harmonije pa i nežne, akustične gitarske arabeske i ajronmejdnovske solaže. Ovo nije muzika samo za šutku već očekuje da usred bojnog polja malo i zastanete, udahnete vazduh, osvrnete se oko sebe. Atraktivno, ambiciozno, prilično cheesy i odlično producirano:

 

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/open-the-otherness

 

https://youtu.be/CLXlBJStF6U

 

Dopao mi se čileanski bend Gates of Tyrant čiji je album Vortex Towards Death primer kako moderni blek metal može da ima sve te harmonije uobičajeno vezane za post-blek senzibilitet a da i dalje bude čukački, brz, demonski nastrojen – metal. Gates of Tyrant imaju vrlo lepe i pamtljive melodije, sve rabeći tu setnu harmonsku estetiku i mada je album smrvljen u masteringu ipak vredi napora da se sluša jer prosto osvaja lepotom:

 

https://gatesoftyrant.bandcamp.com/album/vortex-towards-death

 

Takođe iz Čilea, kalkü na albumu Bosque y Ruinas donose 14 pesama sirovog pank-blek-metala. Supernaivno, snimljeno kao iz druge sobe ali neprskano, autentično i prilično zarazno. Meni ovo zvuči življe od većine blek metala iz Severne Amerike koji sam čuo ove nedelje:

 

https://kalku.bandcamp.com/album/bosque-y-ruinas

 

Iz Švajcarske stiže Woeful Silence i EP Void Desecration kombinuje atmosferični blek metal sa svim njegovim pripadajućim emocijama i refleksijama sa jedne strane, sa satanističkim, razgnevljenim blek prebijanjem sa druge. Simpatična kombinacija u kojoj ne smeta previše taj lo-fi kvalitet snimka:

 

https://woefulsilence.bandcamp.com/album/void-desecration

 

 

Nightwalker je jednočlani nemački projekat koji se drži stare škole i formule totalne alijenacije u svojoj muzici na EP-ju Dark Sorcery. Uvod na orguljama ustupa prostor na bini rafalnoj paljbi posle taman toliko vremena da se čovek zabrine i sve je ovde uglavnom u redu. Nightwalker svira jednostavnu, idiosinkratičnu muziku bez mnogo obaziranja na to šta bi diktirali kakvi trendovi ili ukus publike. Ima, naravno, mnogo sirovih blek metal bendova koje čujem na bandcampu koji su samo neslušljivi i Nightwalker uspeva da pronađe „slatku tačku“ između ekstremne hermetičnosti i, ipak, nekakve humanosti i prijemčivosti:

 

https://youtu.be/Qb9hX6pWK94

 

 

Ne znam da li kalifornijski jednočlani sastav This White Mountain albumom Finality i prvom pesmom koja se zove This is the End (a i druga se zove The End of Me, kad smo već kod toga) pokušava nešto da nam najavi i ako da, nadam se da je Kevinu Narowskom neko dovoljno blizu da ga spreči u izvršenju suicida. U svakom slučaju, ovaj album, njegov treći, je kvalitetno snimljen i miksovan depresivni blek metal koji pokazuje da i u ovom podžanru, pogotovo u njegovoj one-man inačici, možete imati i kvalitet – kompozitorski, muzičarski, produkcijski – pored te ogoljene, ranjive emocije. Ljupko.

 

https://thiswhitemountain.bandcamp.com/album/finality

 

Volio sam beloruski Downcross na njihovom drugom albumu, jesenas, a oni su nas sad poradovali i novim EP-jem, Current Towards End. Braća Belorusi nastavljaju da šibaju ozbiljan, ratno raspoložen blek metal koji svoju hromatsku melodičnost i pomalo old school rifove odlično upliće u aranžmane koji nisu pretenciozni već organski uređeni da se atmosfera i gruv prirodno prelivaju iz takta u takt. Brutalan mastering je problem koji je ovaj bend imao i ranije, pa ga ima i sada, ali Current Towards Death je izvanredan EP slovenskog metala koji se ne utapa u tipično slovenskim tropima, pa i kada pređe u molsku harmoniju, to bude diverzija i kratak predah pre povratka u borbu. Lektira:

 

https://downcross.bandcamp.com/album/current-towards-end

 

Švedski Fyr ima , iz nekog razloga, dva bubnjara u postavi ili bar tako tvrdi Metal Archives. Kako god, njihov debi EP, Come Calamity je vrlo solidna post-black metal ploča sa četiri pesme koje nisu puki shoegaze sa vrištanjem već interesantno aranžirani komadi koji se šetaju celim putem od post-roka do „pravog“ blek metala. Neke od njih su nežnije (Unroamed, recimo), neke žešćije – Vibrancy koja zatvara EP je nekako baš „metalska“ – ali ovo je odličan, dosta suvo produciran i masterovan materijal i bend se sluša sa apetitom.

 

https://fyrmetal.bandcamp.com/album/come-calamity

 

 

Stoner rok i ove nedelje jak. Italijanski duo Zolle na svom novom albumu Macello nastavlja sa fascinacijom svinjama – vidite samo taj sjajni omot – ali i nudi muziku koja spaja težinu stoner roka sa malo žovijalnijim harmonskim programom. Macello je ploča na kojoj stonerski zvuk iznenađujuće dobro paše uz povremeno sasvim glam-rok rifove, za tu neku ultimativnu kombinaciju veselih sedamdesetih. Većina pesama je sasvim instrumentalno a što je u redu jer kada i ima pevanja, Zolle bi radije da se ono ne čuje, provlačeći glas samo kao još jedan, povučeni i diskretni izvor zvuka. No, ovo su lepe, optimistične pesme koje ipak drže propisnu tonažu i meni se to dopada:

 

https://zolle.bandcamp.com/album/macello

 

Losanđeleske okultne sveštenice High Priestess imaju drugi album, Casting the Circle i, iako ovo nije NAJBOLJI psihodelični dum album koji sam čuo ove godine, nije ni mnogo udaljen od te pozicije. Prija mi taj temeljiti, metodični pristup muzici koji ove tri žene provlače, shvatajući je ne kao zabavu za dokonu omladinu već kao portal ka onostranom, jelte.  Casting the Circle u imenu ima vikanski ritual i svih pet pesama na albumu imaju tu ritualnu, svečanu dimenziju, sa sporim, obrednim ritmovima i horskim napevima. Ovo se dobro uklapa uz valjajuće rifove i harmonije prizvane gitarama i klavijaturama. Naravno, treba imati apetita za pesme i do sedamnaest minuta trajanja, ali High Priestess se na mamutskoj Invocation zapravo najviše i rasviraju ulazeći u psihodelični trans koji lepo vozi slušaoca u finale albuma gde se horski pozdravlja sam nečastivi. Lepa, fokusirana ploča ovih dobrih žena.

 

https://highpriestessmusic.bandcamp.com/album/casting-the-circle

 

 

Pre par godina smo imali lepe reči za francuski sastav Fátima, opisujući ih kao sirovi stoner kome bi nešto bolji miks koristio a gde pevač zvuči identično kao Curt Cobain. E, pa, dve godine kasnije, Fátima ima novi album, Turkish Delights i mogu da ponovim sve, od reči do reči. Ovo je i dalje odličan sirovi stoner, sada sa naprstkom više orijentalnog tona u svojoj psihodeliji, pevač i dalje zvuči identično pokojnom Kurtu i, pa, i dalje ne razumem zašto bend ovako miksuje i masteruje svoja vredna izdanja. Turkish Delights ima pristojnu separaciju instrumenata, barem utoliko da se bas gitara lepo čuje, ali gitara, skroz zaprljana preteranom distorzijom i muljav bubanj naprosto ne mogu da odvedu ovaj album do mesta koje mu pripada. A, pripada mu visoko mesto jer je muzika ovde još bolja, zrelija, pesme su dinamične, maštovite, pune dobrog gruva i psihodelije i ovaj album ću slušati mnogo puta, možda samo malo psujući što neko svesniji ne sedne za mikser. No, to je Fátima, voleli je ili mrzeli, a ja je, bogami, volim:

 

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/turkish-delights-release-date-04-10-2020

 

Za Nijemce Lord Vigo nisam nikad čuo, a oni imaju, evo, već treći album. Danse de Noir je ploča epskog doom metala, a što je, kao i obično, kratica za spoj doom pompe sa klasičnom hevimetal pompom, sve uz puno cheesy gestova i, pa, pompe. Dobro, preterujem sa tom rečju, ali Lord Vigo baš ovo zazivaju svojim epskim gotskim vokalom, sintetizovanim zvonima i orguljama koje prijatno farbaju teške gitare. Album je delimično inspirisan Blade Runnerom a što je u redu jer su neke od pesama klasičan ’80s hevi metal samo sa nižim štimom i malo tvrđim miksom. The Verge of Time apsolutno zvuči kao nešto što ste mogli čuti 1986. godine na nekom radiju, sa svojim srednjim tempom, raspevanim aranžmanom i nabadačkom bas linijom. Doom? Ovo pre zvuči kao demo snimak Yes u njihovoj najkomercijalnijoj fazi! Elem, Lord Vigo su dakle bend za ljude koji vole cheesy metal ali cene svirku i trud oko metalnih delova kompozicija. Šteta je da nemaju lepši miks, ali ovo je ploča na kojoj vredi istrajavati jer svaka pesma ima nešto novo da ponudi (recimo, Shoulder of Orion koja bez najave upada u čist Iron Maiden mod rada):

 

https://lordvigo.bandcamp.com/album/danse-de-noir

 

 

Kada bend nazovete korišćenjem jednog stiha Jima Morissona jasno je da ozbiljno mislite (ili da nemate blama, heh). Scream of the Butterfly iz Njemačke, na svom drugom albumu, Birth Death Repeat vozi prijatan, samo malo starinski hard rok sa jakim bluzerskim korenima i prominentnim Hammond orguljama u zvuku. Sve to lepo curi nama koji smo rođeni tu negde u vreme kada je Morrison preminuo mada Scream of the Butterfly ne imitiraju Doors i bliži su klasičnim hard rok bendovima iz te epohe. Odlično odsvirana i miksovana ploča za ljubitelje hard-bluza.

 

https://screamofthebutterflyband.bandcamp.com/album/birth-death-repeat

 

Cegvera su bend iz Bristola koji sebi pripisuje sviranje post-doom metala. I dobro, njihov album The Sixth Glare ima taj postrokerski senzibilitet u kombinaciji sa moćnom distorzijom i teškim zvukom. Cegvera su duo, ne pevaju i ovo su surovi, energični, uživo snimljeni ne-baš-džemovi ali svakako pesme koje su iz džemovanja nastale, komadi lepog gruva i lepih harmonija koje izvlače sirovi, prljavi instrumenti. Prijatno za poneti i slušati na nekoj budućoj šetnji kroz grad:

 

https://cegvera.bandcamp.com/album/the-sixth-glare

 

Album Sun Worship Kingdom je izašao još polovinom Marta, ali Brainswitch su „naši“, tj. iz Mostara pa je u redu da se skrene pažnja na ovaj simpatični post metal uradak. Ploča je sanjive atmosfere i hipnotičkog tempa, sa vrlo dobro pogođenim zvukom i energijom koja postoji ali se drži pod kontrolom i pušta koliko treba da ne poremeti ugođaj. Brainswitch, dakle, imaju i momente čistog metalisanja međ svom tom sanjivošću ali ovo nije ploča koja preti, već više koja umiruje:

 

https://music.brainswitchband.com/album/sun-worship-kingdom

 

Isto iz Marta, ali sa njegovog kraja dolazi i album Klaustrophobic umetnika iz Njujorka sa prebivalištem u Teksasu. Clyde Von Klaus pravi idiosinkratičnu, osobenu muziku koja meša težinu stoner roka i enegiju esid panka u pesmama koje nisu prosti otežali bluz već imaju neočekivane, originalne strukture. Clyde Von Klaus ima i zanimljiv zvuk i ovo je album vredan truda:

 

https://clydevonklaus.bandcamp.com/album/klaustrophobic

 

Poljski MAG na svom istoimenom debiju nudi vrlo mračnu ali i energičnu mešavinu doom i black metala, gde se gruv i ozijevsko pevanje začas izmetnu u blastbitove i vrištanje. Dobro su oni to iskombinovali i mada je ovo ploča koja zrači tu neku andergraund sirovost, ona je koncptualno jasna i zaokružena. U ovim dugačkim pesmama ima mesta čak i za malo dungeon synth ispada pa je album zapravo veoma raznovrstan i eksperimentatorski inspirisan. Lepo:

 

https://magdoom.bandcamp.com/releases

 

Grci Citrus Blossom imaju lepo ime a imaju i odličan album (EP?) jakog roka. Eyes Filled With Apathy nije tipičan grčki stoner/desert rock hibrid već potentna, psihodelična i heavy rokenrol svirka koja ima gruv i interesantna melodijska rešenja, odrađena vrlo dinamično i snimljena tako da se čuju ta tri instrumenta kroz koje muzičari prosipaju svoje emocije. Pevanje je više „pop“ od tipične stonerske ponude a to se dobro uklapa uz gitarske trikove koje bend smišlja da sugeriše i druge žanrove muzike uz tvrdi rok i ovo je jedna zdrava, poletna i glasna a ne preglasna ploča koju treba čuti i slušati:

 

https://citrusblossomband.bandcamp.com/releases

 

Thousand Limbs iz Oklenda na albumu Mara nude tri dugačke pesme postrokerskih melodija i doom težine, poentirajući kod publike koja voli glasan i težak zvuk ali joj je dosta mračnih atmosfera. Mara je album molskih harmonija i setne širine, ne možda nužno namenjen baš meni ali pametno podešen da se dopadne publici koja ovako nešto traži. Bez pevanja, sa puno ponavljanja i dramatičnim tranzicijama između delova, Mara ima dovoljno hipnotičke snage i zdrave svirke da i mene osvoji:

 

https://thousandlimbs.bandcamp.com/album/mara

 

Sleeping Village iz Nju Džersija sami za sebe kažu da je poenta benda „bestidno obožavanje Black Sabbath“. Ništa manje ne dobijamo od polusatnog EP-ja Holy Water koji u svojih pet pesama donosi mnogo lepih rifova i okultne atmosfere. Ova tri mladića su ipak preskromni u sopstvenom marketingu jer je njihova muzika, mada vidno utemeljena u Sabatima, istovremeno živa, zdrava i kvalitetna. Meni sve to zvuči prirodno i spontano i ma koliko Sabati ovde provajdovali osnovu, Sleeping Village majstorski rade alatkama što su im ih drugi predali u amanet i kreiraju ploču sjajnog gruva i prijatnog zvuka. Da je sav stoner ovako dobronameran i poletan, gde bi nam kraj bio. Sleeping Village mi JAKO prijaju.

 

https://sleepingvillageband.bandcamp.com/album/holy-water

 

 

Briselski metal pregalac, Déhà je poznat po svojoj prolifičnosti kroz mnoštvo bendova i projekata ali je i osoba koja se godinama bori sa depresijom. Svestan da nije jedini, kao i da je doba pandemije posebno teško za osobe koje već imaju nekakve probleme, za dva dana je seo, napisao, snimio i izmiksovao album Of Fire and Infinity koji služi kao sredstvo za prikupljanje novca za osobe kojima je novac u ovoj epidemiji potreban. Plemenito. Of Fire and Infinity nije tipičan metal juriš kakav očekujete od ovog čoveka, već jedna kompozicija od pola sata duboko ritualne prirode, sa tribalnim ritmovima i obrednim napevima, sve pomešano sa nešto elektronskog, plesnog ritma i strastvenih recitacija na francuskom koje slave prirodu i život. Kada muzika konačno pređe u neku vrstu atmosferičnog blek metala ovo nije samo nešto što ste očekivali proteklih sedamnaest minuta već i prirodna spona između te neke tradicionalne obredne muzike i savremenih potreba za pripadanjem zajednici a kroz različite forme popkulturnog stvaralaštva. Déhà je belgijsko nacionalno blago a, preko metal-proksija, i svetsko:

 

https://deha.bandcamp.com/album/of-fire-and-infinity

 

 

Detroitski Pyrrhic na albumu The Shape of Death to Come sviraju jednu vrlo šarmantnu kombinaciju black i death metala koja nosi i blago progresivne elemente. Ovo su promišljeni aranžmani i kompozicije sa bezbroj sitnih detalja u raznim slojevima zvuka. A opet, ovo je miksovano iznenađujuće sirovo što muzici daje jednu organsku nijansu i toplinu kakva je retka kod ovakvih bendova. Meni se ovo dopada i češe mi prog-death svrab na pravi način, bez preproduciranosti i muzičarskih egzibicija.

 

https://pyrrhicmi.bandcamp.com/album/the-shape-of-death-to-come

 

 

Portugalski kvartet Burn Damage ima novi EP i Downward Passage su četiri pesme dobre produkcije i profi svirke. Burn Damage su negde između neo-thrasha i groove metala sa daškom death senzibiliteta i kada se stvari lepo slože, ume to da bude dobro. Pesma koja EP otvara, Vortex je sasvim korektna kao što je i Inception. Sporije pesme, Fire Walk With Me i They Live su atmosferičnije i mada nisu aktivno odbojne, meni bi biše prijale da su duplo kraće i duplo brže. Ali ja sam jednostavan, čak priprost čovek pa poslušajte sami:

 

https://ragingplanet.bandcamp.com/album/burn-damage-downward-passage

 

 

Army of Karens je simpatičan grindcore duo sa humorističkim tekstovima i istoimenim EP-jem od pet pesama a koji traje osetno ispod pet minuta. Sve je to sobni grindcore ali zapravo solidno dobre produkcije i kvalitetnih pesama koje traju uglavnom manje od jednog minuta. „Uredan“ nije baš epitet koji ljudi često koriste za grindcore ali Army of Karens su baš to i meni je to prijatno:

 

https://armyofkarens.bandcamp.com/album/army-of-karens

 

 

Nemački M.A.D. su ime uzeli po pesmi sa prvog albuma Napalm Death a gitarista i nosi majicu Napalm Death na profilnoj fotografiji, međutim njihov album A Plague Caused the Deaths skoro uopšte ne liči na Napalm Death. Ovo je mračni, death metalom inspirisani thrashcore – recimo – i svestan sam da i ovo na papiru zvuči kao Napalm Death ali nije. M.A.D. su bend mnogo više u tom nekom mračnom gruvu koji preseca brže, thrash/ death/ grindcore elemente, i nekako su BAŠ nemački u svemu tome. Dobro producirani i sigurni u sebe, M.A.D. su razgovetno i dobro kontrolisano lice grindcore/ thrash muzike i meni to danas lepo leglo:

 

https://madmusicasche.bandcamp.com/album/a-plague-caused-the-deaths

 

Galactic Mechanics je studijski projekat iz Ohaja koji drži stopala duboko u death metal tradiciji a glavu visoko, u kosmosu. U prevodu, novi EP talentovane braće Ocaña, The Ominous Quadrant donosi četiri pesme progresivnog space-death metala koji je solidno „metalan“ a progresivni deo se odnosi prevashodno na neparne ritmove i povremene upade u melodična soliranja. Sve je to odlično odsvirano i puno bravuroznog muziciranja koje, srećom, nije samo sebi svrha i ipak služi samim kompozicijama. EP je napravljen uz saradnju sa velikim brojem gostiju, veoma dobro miksovan i može da se bez ikakvog stida nosi i sa najvećim prog i tech death imenima na sceni. Svaka čast:

 

https://galacticmechanics.bandcamp.com/album/the-ominous-quadrant

 

 

Jedan pravi death metal biser dolazi nam ove nedelje (zapravo izlazi tek 24. Aprila, ali vreme je izgubilo svoju linearnu jednostavnost otkad smo u izolaciji, jelte) iz Ujedinjenog kraljevstva. Live Burial su bend iz Njukasla i pored toga što imaju simpatično ime, imaju i drugi album, Unending Futility koji je interesantan omaž grupi Death negde na prelazu iz njene faze originalne, trešerske sirovosti u progresivnu fazu kojom će obeležiti devedesete. Utoliko, Live Burial imaju album koji zvuči kao ubrzani Death iz rane faze, brutalan i mračan, kao da se Chuckova ekipa ukrštala sa najcrnjim delovima švedske death metal scene, potopljen u prostrani, sonorni miks koji meni ne prija preterano ali je makar master dinamičan i ovo može da se pošteno odvrće. Live Burial su majstori aranžiranja i donose nam death metal koji je ekspresivan i žestok a opet duboko utemeljen u propisnoj, rekao bih prilično nihilističnoj, mračnoj tradiciji ovog žanra. Ploča za sladokusce:

 

https://liveburialdeath.bandcamp.com/album/unending-futility-death-metal

 

 

Symbolik je kalifornijski simfonijski death metal bend i njihov debi album, Emergence je impresivna ploča. Ako volite ovakvu muziku. Naravno, meni ovo ume da bude previše kiči sa svim tim neoklasičarskim gestovima ali Symbolik se časno trude da napišu album koji ima legitiman četrdesetominutni narativ i to se mora poštovati. Solidno producirano da se čuju sva ta minuciozna instrumentalistička detaljisanja, ali ne preprpducirano, i ne zaboravljajući ni na klasični hedbeng, Emergence je ploča koja se trudi da ima i jare i pare i ne mogu je zbog toga osuđivati. Neću mnogo ovo slušati u godinama koje dolaze ali kada mi se bude slušao neoklasičarski brutalni death metal, znam kome mogu da se obratim:

 

https://youtu.be/Eam8xEagZjI

 

https://symbolik.bandcamp.com/album/emergence

 

 

Nešto više po mom ukusu je, svakako, kanadski Akurion, neka vrsta death metal supergrupe u kojoj bas svira Olivier iz Cryptopsy/ Cattle Decapitation, peva Mike DiSalvo iz Coma Cluster Void a koji je takođe bio u Cryptopsy, na par pesama gostuje i Lord Worm… ali Akurion NE zvuče kao Cryptopsy, već imaju svoj zvuk, bliži death progresivi nego brutalnom tehničkom zakucavanju Cryptopsy. Naravno, zakucava se ovde, bubnjar Tommy McKinnon (ex-Neuraxis, a gde svira i gitarista, Rob Milley, zajedno sa Olijem na basu) je primer death metal bubnjara koji ima i očekivanu matematičku preciznost ali i jedan lep, prirodan gruv pa su tako i najžešće pesme ovde prijatno udaljene od betonskog zida brutal death muzike i imaju mnogo atmosferičnih gitarskih i bas tema. Dugačke kompozicije, kompleksno aranžiranje ali očuvanje pomenute prirodnosti i ambicija da se proizvede death metal koji će ostati u svojoj najizrazitije „mačo“ dimenziji ali neće bežati od „ženskih“ senzibiliteta (između ostalog kroz melodični ženski vokal koji farba neke od momenata), uz mnogo pažnje koja se obraća na atmosferu i generalno zvuk čine Come forth to me pločom koja osvežava death metal matricu i revitalizuje čitav žanr. Od ljudi sa ovolikim pedigreom manje nismo ni očekivali:

 

https://akurion-ca.bandcamp.com/album/come-forth-to-me

 

 

Intercranial Purulency su mladi (ali ne neiskusni) bend iz Barija i, pa, oni se protiv beznađa bore tako što su objavili novi EP, Interdimensional Escalation Of Voracity. Već iz imena benda i naslova EP-ja jasno je da je u pitanju slamming death metal i Italijani nimalo ne razočaravaju. Za razliku od prosečnog slema koji danas čujemo na internetu, Intercranial Purulency su bend sa dobrom produkcijom i kvalitetnim brutal death metal osnovama. Ima ovde dobrih rifova i muzički bend stvari obavlja vrlo profesionalno, uključujući komponovanje i aranžiranje. Intercranial Purulency za sada samo malo koči to što su neoriginalni i pesme im zvuče kao varijacije na radove poznatijih kolega poput Abonimable Putridity, ali ima vremena za dalje rafiniranje svog identiteta, ovo što se da čuti je vrlo zdravo, vrlo profi i slemovi su im keči i zarazni. Više ne treba ni tražiti od benda gde je prosek godina prilično nizak i ovo izdanje se posluša u slast:

 

https://intracranialpurulency.bandcamp.com/album/interdimensional-escalation-of-voracity

 

 

 

Nemački trešeri Final Error su našli jeftin način da izbace novo izdanje. Kako se od albuma koji su izbacili proteklog Maja u postavi promenio pevač, tako EP New Vocals sadrži šest pesama sa istog albuma samo sa snimljenim novim vokalima. Slatko i ne samo što novi pevač, Nico, zvuči bolje nego je i novi miks prijatniji za uši. Nemački thrash je sinonim za neka od najvećih dostignuća u ovoj muzici i mada Final Error nisu baš na tim vrtoglavim visinama, ovo je dobra, tvrda metal muzika kakvu svako pošten može svako da sluša i voli.

 

https://finalerror.bandcamp.com/album/new-vocals-ep

 

Još thrasha dobijamo od projekta Ellefson, a u kome, jasno je, glavnu reč vodi David „Junior“ Ellefson, basista Megadeth. Simple Truth je EP sa tri pesme (od kojih je jedna uživo a druga u studijskoj i živoj verziji) i ovo je gruvi, radijski thrash metal koji odrađuju kvalitetni muzičari i biće drag starijoj publici sa svojim ’80s šmekom ali i visokim kvalitetom instrtumentalnog rada:

 

https://ellefson.bandcamp.com/album/simple-truth-ep

 

 

Tokijski grindcore bend Corbata je svoj prvi album, En La Bruo reizdao na bandcampu, dodavši mu jednu retku pesmu plus sirove verzije nekih od pesama sa albuma (u demo ili proba verzijama). Corbata pripadaju svetloj tradiciji japanskog grindcorea, mada nisu sasvim u klasi sa legendama poput SOB, Die You bastard i Takafumija Matsubare. No, En La Bruo je energična, tvrda ploča trešerskog grajnda sa karakterističnim visokim vriscima ali i jednom razgovetnijom „core“ komponentom. Nije revolucija ali je agresivno i sirovo koliko treba, sa pesmama koje imaju devedesetosekundne aranžmane i solidnu produkciju:

 

https://corbata.bandcamp.com/album/en-la-bruo-rare-track

 

Simpatični finski death metal sastav iz arktičkog kruga, Asketia na svom singlu Let Gods Die ima tri verzije ove neobično pevljive pesme. Pored originala koji nudi ugodan i melodičan death metal bez odlaska u celu tu melodeath žanrovsku tangentu, tu je i potpuno elektronska verzija kao i treća verzija koja je negde između. Simpatično!

 

https://asketia.bandcamp.com/album/let-gods-die-single

 

Sijetl nije baš poznat po svojoj death metal sceni, ali Orator su simpatičan, prilično intelektualno nastrojen death metal sastav iz ovog grada. Kallipolis (Live) je živa verzija njihovog poslednjegalbuma, Kallipolis i ovo je vrlo sigurna, zrela svirka death metala koji se ne loži toliko na brutalnost i agresiju koliko na kvalitetan gruv i dobre rifove. Orator su uživo vrlo ubedljivi i ovo je solidno miksovan snimak pa vredi poslušati ako vam je do zrelijeg, prijatnog death metala koji nije namenjen samo krvavom hedbengu:

 

https://oratorseattle.bandcamp.com/album/kallipolis-live

 

 

Za Wojtek nisam siguran ni odakle su (Italija?) niti koju muziku zapravo sviraju ali ovo je vrlo hermetični, kalustrofobični i nekako napaljujući metal program. Album Hymn for the Leftovers nalazi se negde na razmeđi teškog, mračnog sludge metala i metaliziranog gitarskog nojza sa mnogo distorzije, urlanja, militantnih ritmova i zvukom koji samo što ne napravi požar u mojim zvučnicima. Nije prepametno ali je solidno:

 

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/hymn-for-the-leftovers

 

Malo prljavog sludgea i hardkora/ d-beata dobijamo na split EP-ju bendova Detrvire i Reaptile. Detrvire su više u d-beat brzini i njihove tri pesme, spojene u jednu, imaju tu melodičnost koju su Šveđani uneli u ovu muziku a, evo, i Belgijanci je baštine i to sa uspehom. Repteal su sporiji, mračniji i njihove pesme su više metal sa sludge težinom i dramatikom. Pristojno:

 

https://reaptile.bandcamp.com/album/split-with-detrvire

 

Fever Dreams iz Filadelfije baš vole mathcore ali, srećom, makar i umeju da ga sviraju. The Result of a Time Lapse je solidan EP bizarnih ritmičkih struktura i flažoleta koji iskaču sa svih strana, dobro odsviran i miksovan sa dužnom pažnjom. Fever Dreams sviraju žanr koji živi i umire na tome koliko uspevate da namerno neprirodnim strukturama date duše i uspevaju u dobroj meri da se istaknu međ kolegama:

 

https://feverdreamspa.bandcamp.com/album/the-result-of-a-time-lapse

 

Sirov i neprskan brutalni death metal dolazi nam iz Bogote, posredstvom albuma nazvanog, er, Extermination to this Plague a koji je snimila grupa Calvario. Kolumbijci sviraju tehnički kompetentno, ali jednostavno, ne ložeći se na tech-death fore nego rabeći klasične harmonske progresije i mošerske ritmove. Sve je to aranžirano malo predarežljivo i pesme bi mogle da budu i kraće ali meni sirovost ovog zvuka, sa tim old school vokalom i pljeskavim bubnjevima zapravo baš prija:

 

https://calvariocol.bandcamp.com/album/extermination-to-this-plague

 

Iz Meksika, pak, dolaze progresivni death metalci Kalaveraztekah čiji je debi album, El Despertar de Los Tiempos prepun zvonkog zvuka bas-gitare, i kvazifolklornih motiva. Kalaveraztekah imaju jednu kinematsku, pomalo kempi interpretaciju te neke tradicionalne muzike i to njihovom metalu daje osobeni šarm. Dobro oni sviraju i pesme su im okej, mada se oseća da valja tu još sazrevanja da se desi pre nego što efekte i trikove zamene dublji zahvati u materijal. Ali sasvim se lepo sluša i više je nego impresivno za prvi album:

 

https://kalaveraztekah.bandcamp.com/album/el-despertar-de-los-tiempos

 

Za malo pank ukusa danas  besplatna kompilacija (a možete je i platiti i sve pare idu za štampanje fanzina Paranoize) Hurricanes & Hand Grenades Vol. 3. Gomila podrumskog, garažnog, sobnog i svakojakog drugog podzemnog hardkora uz puno energije i entuzijazma. Inače sam nešto u daunu ove nedelje, ništa mi ne zvuči dovoljno dobro a ovo me je baš oraspoložilo:

 

https://paranoizenola.bandcamp.com/album/hurricanes-hand-grenades-vol-3

 

Trash Talk iz Bangalora su impresivan postmodernistički metal bend koji spaja razne žanrove muzike u tvrde, nervozne kompozicije jakih ritmičkih naglasaka i harmonskih istraživanja. Bend samog sebe naziva eksperimentalnim i to danas, eto, znači nešto u smislu „tvrđa verzija Faith No More“, ali, mislim, dobri su, zaista. EP Burd ima četiri relatrivno kratke pesme ali mnogo muzike i snimljen je odlično:

 

https://trashtalkindia.bandcamp.com/album/burd

 

Ponovo Déhà! Ovog puta pod pseudonimom COAG, ali opet sa albumom napisanim, snimljenim i miksovanom za rekordno kratko vreme – svega tri dana. Power Violence Vol. II je, kako mu i ime kaže, ploča koja se bavi ovom nervoznom, brzom formom ekstremne muzike, i Déhà je zapravo odličan u ovome. Album je možda i bliži čistom grindcoreu ali vrištavi vokal i spazmatične gitare mu daju potreban koeficijent powerviolence, pa, violentnosti. Veoma dobro i, kao i drugo njegovo solo izdanje o kome danas pričamo, sav zarađen novac daje ljudima pogođenim nedaćama. Plemenito PLUS odlično zvuči. Déhà je divan čovek:

 

https://coag.bandcamp.com/album/power-violence-vol-ii

 

Mass Failure iz Toronta imaju demo (Demo 2019) sa tri pesme i ovo je simpatičan, sirov ali tehnički korektan thrashcore koji koristi elemente black i death metal žanrova. Jedan je čovek ovde odsvirao sve instrumente ali stvari ne zvuče ni „mašinski“ ni nezrelo, naprotiv, ovo je muzika koja svoju relativnu jednostavnost doseže kroz sazrevanje i što demo ide dalje slušalac je sve impresioniraniji kako pesme imaju karakter i kvalitet. Odličan početak za Mass Failure, pa makar bio „inspirisan onim najgorim što čovečanstvo ima“.

 

https://kmmd.bandcamp.com/album/mass-failure-demo-2019

 

 

Azusa su supergrupa sklopljena od bivših članova The Dilinger Escape Plan, Twisted into Form, Extol, Absurd² itd. itd. itd, koja, dakle, drži noge na dva kontinenta, severnoameričkom i, er, severnoevropskom, (tj. u Norveškoj). Loop of Yesterdays je drugi album ovog projekta i jedna interesantna i prilično impresivna smeša tvrđeg, trešerskog zvuka i džeziranih ambijenata i lutanja. Azusa nije mathcore sastav i njihova muzika je organskija, sklonija ponavljanju, ali svakako jednako ambiciozna i slepa za žanrovske ili harmonske barijere. Grčka pevačica Eleni Zafiriadou u dobroj meri nosi ovaj bend svojim odličnim kombinovanjem agresivnog metal vokala i prozračnih, multitrekovanih sanjarija. Ovo je i odlično miksovano, ali Azusa ne može sasvim da pobegne od zloduha formalnog eksperimentisanja i album nema fokus koji bi mu bio potreban da iznese svoje podugačko trajanje, slušajući se više kao kolekcija kul segmenata pesama nego kao ploča sa jasnim narativom.

 

https://azusaband.bandcamp.com/releases

 

Francuski veterani ekstremnog metala, Benighted su ponovo sa nama i njihov deveti album, Obscene Repressed će, mislim, biti pravi melem na ranu svima kojima je poslednji Cattle Decapitation bio isuviše setan i zamišljen. For d rekord, meni su se Cattle Decap dopali u toj poslednjoj inkarnaciji, ali Benighted sa ovim albumom nude vrlo usredsređen, brutalan deathgrind bez filozofija i meditiranja, rešetajući duplim bas bubnjevima, izvlačeći najekstremnije grlene vokale (popularni “bri-bri“) i generalno se baveći agresijom, hororom i zverstvima. Benighted stvaraju u tradiciji splatter horror estetike koju su u evropskom death metalu proslavili komšije Aborted i zapravo Obscene Repressed i daje muziku nalik na Aborted koji se rešio savremenijih, blago proggy elemenata svoje muzike i bavi se samo udaračkim, brzim grajndom i mošerskim prelazima. Odlična produkcija, jasnoća misije i sigurnost egzekucije daju Benightedu preporuku iako ovo nije muzika neke velike ambicije u estetskom smislu.

 

https://benighted.bandcamp.com/album/obscene-repressed

 

 

Kanadski reto-progresivci Spell imaju treći album, Opulent Decay i ovo je interesantna ploča, mračnih tema ali raznovrsne atmosfere i kompozicija koje se trude da ’70s proggy metal spoje sa komercijalnijim, ’80s zvukom. Pošto sam lenj čovek i uvek posežem za opštepoznatim da bih približio partikularno, reći ću da Spell na ovom albumu svoj (po prirodi stvari) na Rush nalik prog-rok mešaju sa Blue Oyster Cult heavy svirkom ali onda u sve dodaju naprstak, recimo Queensryche proggy-glamura. Kada se muzika potopi u močvaru psihodeličnih efekata – slušajte te koruse na gitari – dobija se interesantan zvuk i kada Spell napišu stvarno inspirisanu pesmu, to zvuči odlično. Sibyl Vane, nadahnuta Wildeovim visokim gotikom je jedan od hajlajta ovog albuma i preporučuje bend iz sve snage. Nije sve na ovom istom nivou ali Spell imaju dobre ideje i umeju da naprave zaraznu temu koja čoveku ostaje u pamćenju. Uz master koji je dinamičan i daje psihodeličnim elementima muzike prostora da se razmahnu, ovo je album koji možda nije čitav remek-delo ali je pošten i intrigantan rad brkatog trija.

 

https://spellofficial.bandcamp.com/album/opulent-decay

 

Poslednjeg dana marta irski Grief Eater su izbacili svoj prvi album, takođe nazvan Grief Eater i kako je ovo masterovao Jim Plotkin a ja po automatizmu pustim sve u šta je on umešao prste, evo nas sada ovde. Grief Eater nudi manje od pola sata hermetičnog, moćnog sludge metala koji nastupa u jasnoj tradiciji Iron Monkey i drugih ostrvskih sludge prethodnika, ali nije sikofantska imitacija. Ovo je jaka, klaustrofobična, ekspresivna muzika u kojoj emocija ima mnogo, pa makar sve bile negativne, ali u kojoj, kako za sludge metal i dolikuje, disciplina stoji na prvom mestu. Pet pesama žestokog prebijanja u kome ima taman toliko vremena da se na momente uhvati vazduh, odličan zvuk, sve preporuke:

 

https://griefeater.bandcamp.com/releases

 

 

Takođe sa ostrva, ali ovog puta, makar nominalno iz Londona, dolaze Calligram, koji takođe baštine sludge zvuk, osim što njihova intepretacija ima i mnogo blek metala u sebi. Calligram su bend čiji su članovi iz Francuske, Brazila i Italije i svoj prvi album su nazvali The Eye Is The First Circle a po rečenici iz jednog eseja Ralpha Waldoa Emersona što sve sugeriše priličnu pretencioznost, jelte, ali muzički bend apsolutno opravdava ovaj pristup. Već sam mnogo puta kukao da većina britanskog blek metala mene ostavlja hladnim, pa su Calligram zapravo primer kako bend koji jedva da je britanski i jedva da svira blek metal, zapravo može da ovu muziku učini apsolutno potentnom. Kombinacija blek metal brzine i sludge hermetičnosti funkcioniše odlično na ovom albumu dajući svemu jednu ozbiljnu, zrelu crtu a da se ne gubi izvorna metal divljačnost. Odlično:

 

https://calligram.bandcamp.com/album/the-eye-is-the-first-circle

 

Dobili smo i novog Joea Satrianija i ovaj vrhunski studijski muzičar pokazuje da posle četvorodecenijske karijere nije izgubio tehniku, ali ni preterano promenio senzibilitet. Što znači da je ovo i dalje prksavi, „komercijalni“ metal za gitariste, ali koji ne zaboravlja sasvim ni njihove devojke, odsviran i produciran na najvišem zamislivom profi nivou. Meni Satriani nikad nije bio negativac ali ga nikada nisam ni slušao iz zadovoljstva. Neizmerno značajan kao učitelj i sjajan zanatlija, Satriani svakako zaslužuje da ga poslušate ako ste ga ikada voleli:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kaypnbVupHYyKCNuCLz1sm4khW7SbeQVI

 

 

Čikaški Like Rats ima treći album i Death Monolith je očekivano krvav sudar death metala sa sludgecoreom, uzimajući najbrutalnije elemente od oba žanra, odustajući od komplikovanja i puštajući pesme da se voze na snazi i osećaju. Ne da su ovi aranžmani jednostavni, Like Rats svoje pesme očigledno pišu, vežbaju i menjaju uz mnogo promišljanja, ali one zvuče organski i gladno radije nego „konstruisano“ ako tako mogu da kažem. Like Rats imaju ime koje su uzeli od pesme Godflesh i logo na kome bi im pozavideo bilo koji blek metal bend, ali njihova muzika je ono najvažnije kod njih, prkosno lična, brutalna ali istovremeno ekstrovertna i iskrena, baš kako nam treba u ovom  trenutku naše povijesne zbiljnosti. Like Rats sviraju „čist“ metal, bez stilizacija ili odmaka, gurajući pedalu do šasije pa nek ide život. Moćno.

 

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/death-monolith

 

Straight edge hardcore je još pre četvrt veka bez stida navukao metal uniformu i pretvorio se, makar zvučno u integralni deo žanra. Drain iz Kalifornije nastavljaju ovu tradiciju na prvom albumu, California Cursed proizvodeći jedan prepoznatljivi crossover zvuk. Ima to šarma i mada ja više volim kad je ovakva muzika brža, Drain umeju da se nose sa svojom kombinacijom mid-tempo gruva i trešerskih ispada.

 

https://drain831.bandcamp.com/album/california-cursed

 

Japanski Abigail i hojlandrski Vulcan Tyrant imaju sladak split EP na Horror Pain Gore Death Productions i ovo su četiri pesme „uličnog“ metala gde se te neke apstraktnije forme (blackened thrash, recimo) sreću sa motorhedovskim speed interpretacijama. Abigail su značajno bolje producirani ali obe strane su šarmantne ako volite ultimativnu prljavštinu:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-9

 

 

Britanski Fury, i pored toga što ima više iks nego ipsilon hromozoma u postavi, trudi se da gradi što je muževnije moguć imidž stavljajući na naslovnu stranu svog trećeg albuma, The Grand Prize – trkački automobil. Lepo. Cenim trud mada su Fury meni drugorazredni bend i njihov NWOBHM, iako ima lepe rifove i pristojne solaže i kreće se solidnim tempom, ipak je, mora se i to reći, pomalo kilav i pripitomljen. Sve je to već odsvirano i iako su Fury sasvim časni nastavljači rada zemljaka koji su žarili i palili pre četrdeset godina (a neki i dalje žare i pale), oni niti imaju ideje da grade na ovoj baštini, niti imaju zvuk da se izdignu iznad odavanja pošte. Ali dobro, ponekad je i to okej:

 

https://furyofficial.bandcamp.com/album/the-grand-prize

 

 

Više mi se dopadaju španski (well, katalonski, ako slušate šta oni kažu) Metacrani čiji je prvi EP, Aigua, Terra, Aire i… Foc pored malo preglasnog mastera, zapravo lepa ploča žestokog NWOBHM zvuka koji koketira sa speed metalom. Nisu Metacrani originalni ali imaju dovoljno krvi u svom zvuku i dovoljno veruju u taj cheesy revolucionarni polet koji proklamuju da se ovo vrlo lepo sluša. Da je lepše producirano bilo bi mnogo bolje:

 

https://youtu.be/1spXV9DWQYs

 

E, al zato nema greške na split-singlu čikaških bendova Mindight Dice i Hitter. Obe pesme su prljav, žestok, rokerski metal, sa jasnim NWOBHM naklonom ali bez robovanja ideji da se moraju imitirati poznatiji bendovi. Hitter su pankerskiji sa pesmom koja je kao napravljena za šutku svojim brzim tempom i smenom akorda, a Midnight Dice imaju metalske rifove, dupli bas bubanj i raspoloženu  pevačicu, vukući nimalo prikriveno na ono što je, recimo, Dio radio u svojoj solo karijeri ali pržeći prljavije i dovoljno originalno. Obavezno:

 

https://midnightdice.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-hitter

 

https://hitter.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-midnight-dice

 

A onda su tu i kanadski Traveler čiji smo prvi album prošle godine voleli. Bend nije značajno unapredio produkciju na Termination Shock ali songrajting i svirka su izvrsni. Ovo je sada malo pomereno od preuzimanja Iron Maiden matrice bez kusura i Traveler su dobili tu proggy-spacey komponentu koju sam im onomad tražio. Pesme su odlične i bend zaista samo treba da dobro promisli o miksu za sledeći snimak jer sada ova muzika zaista zaslužuje mnogo bolji studijski tretman. Bubanj je, recimo, ovde, daleko ispod kvaliteta koji sviranje Chada Valliera ište. No, nismo snobovi pa da nas NE SASVIM SAVRŠEN miks udalji od jedne odlične ploče. Svaka čast, Travelere, kidate.

 

https://travelermetal.bandcamp.com/album/termination-shock

 

 

Za kraj nešto užasno teško i bolesno, dakle, samo za gurmane. Gangrenectomy sa Sicilije na svom drugom albumu, Cannibalistic Criteria of the Mantis nastupaju sa najprljavijih, najsadističkijih slamming death metal pozicija. I trijumfuju. Mnogo savremenog slema ne ume da uhvati gruv koji je presudan za ovaj žanr pa se bendovi gube u neusmerenoj nasilnosti i karikaturi brutalnosti. Naravno, muzika Gangrenectomy je SVA u karikaturi ali dosledno i ozbiljno sviranoj pa je ovo album koji vas odmah ubacuje u zonu i u njoj drži poput profesionalnog rvača, brutalnim slem rifovima, nemilorsdnom bubnjarskom masažom i tvrdokornim „zrikavac“ pevanjem, prekidajući torturu samo da se ubaci po koji horor sempl. Pa još taj omot! Ne znam da li će Cephalotripsy zaista ikada snimiti taj novi album, ali Gangrenectomy sa svojim drugim dugosvirajućim izdanjem ističu ozbiljnu kandidaturu za njihove naslednike.

 

https://amputatedveinrecords.bandcamp.com/album/cannibalistic-criteria-of-the-mantis

 

 

Knjiga: Unazad, Radmilo Anđelković

Posted in knjige with tags , , , , , on 10 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Pročitao sam roman Unazad, autora Radmila Anđelkovića, jednog od najznačajnijih srpskih pisaca fantastike poslednjih četrdeset godina i, za mene lično možda i bitnije, jednog od pisaca fantastike koji, bez obzira na rada ukrštanja sa folklornom, istorijskom i mitološkom fantastikom, zapravo baštini nasleđe tvrđe naučne fantastike, ono koje je meni privatno i najdraže. U jednom širokom oceanu aktuelnih fantastičkih pisanja u Srbiji i po regionu, gde su druge forme fantastike u značajnoj prednosti, dragoceno je imati aktivnog ovakvog stvaraoca, sa radnim vekom koji se proteže unazad decenijama i koji ni slučajno nije na zalasku, naprotiv – Anđelković deluje nikad spremnije da ide ne samo dalje već i napred i da stvara isprobavajući nove pristupe materiji i nove tehnike pisanja.

(Napomena: Unazad, pisano bez navodnika odnosi se na čitav tekst knjige od korice do korice, dok se „Unazad“, sa navodnicima, odnosi na prvu polovinu romana koja se ovako zove za razliku od druge koja se zove drugačije.)

Unazad je, utoliko, bitan žanrovski roman decenije koja se upravo završava i time je i važnije imati na umu koliko je zapravo literarna fantastika, bez obzira na cvetanje koje se dešava i kod nas i u svetu, krhka stvar, pogotovo ako se pita tržište i nestalni ukus publike. Da je Tardis, požrtvovani izdavač ovog romana naštampao, po CIP informacijama, samo sto primeraka ove knjige je razlog ne samo da se žali nego i da se ozbiljno razmišlja o tome šta se ostavlja narednim generacijama čitalaca – i stvaralaca – u fantastičkoj literarnoj orbiti. Ne pričam naravno o tome da je Tardis trebalo da glavačke uleti u finansijski suicid i istroši se na proizvodnju hiljada primeraka romana koji bi svakako morao da bude i predmet ozbiljne marketinške kampanje da bi prišao statusu bestselera na ime svoje kompleksne pripovedne tehnike i kriptične tematike*, ali sada je svakako momenat da se razmišlja o alternativnim formama distribucije, prezervacije i, možda najvažnije, kritičke diskusije o ovakvim romanima. Unazad je knjiga koja svojom aktuelnošću vidno odskače od proseka domaće fantastike koji se, barem se meni što je posmatram sa strane i sa dovoljno bezbedne udaljenosti tako čini, uglavnom drži mitološkog kvazi- i pop-istorijskog, baveći se vječnim pitanjima o tome ko je narod najstariji i kako se sve još može eksploatisati vampirski motiv koji je, makar terminološki, ovaj deo sveta poklonio ostatku planete. Anđelković je svoje smene u rovovima istorijske fantastike već odradio i Unazad je knjiga koja radi i raspravlja o onome SADA sa ozbiljnom zagledanošću u to kako će ovo SADA oblikovati ono SUTRA.

*Guglaćete Bolcmanove mozgove, nemojte da me lažete, znam da hoćete

Jedna od stvari koja meni upada u oči uvezi sa romanom Unazad je njegova forma a koja je nominalno u neskladu sa Anđelkovićevim proklamovanim nezadovoljstvom spram prodora postmodernističke literature u fantastiku u Srbiji. Iako je često umeo da se oglasi na ovu temu i podvuče kako za razliku od postmodernista koji možda malo i „varaju“, on piše pravu naučnu fantastiku – dakle onu utemeljenu na plauzibilnim naučnim tezama makar one bile i posve neverovatne na ovom stadijumu našeg znanja – i iako je Unazad svakako roman koji se čvrsto drži naučnofantastičnih motiva u svojoj osnovi (virtualna realnost i virtuelna društva, futuristika, čak i određena, „mekša“ postapokaliptična dimenzija), on istovremeno ima neke ključne odlike postmodernističkog teksta onako kako je definisan pola veka unazad.*

*Heh, „unazad“ 😆

Recimo, jedan od centralnih motiva je stvaranje potpuno novog sveta naučno-tehnološkim sredstvima, a koji je – praktično i bez obzira na detalje tog objašnjenja – tipičan bodrijarovski simulakrum. Dalje, tehnološka osnova za kreiranje ovog simulakruma otkriva se kroz literarni rad jednog srpskog pisca, a koga to dovodi usred sukoba interesa američke državne bezbednosti i mračnih privatnih kompanija a koji su svi iznenađeni što se rešenje za kojim tragaju pojavilo, naizgled niotkuda, u neobjavljenom romanu nekog muškarca sa Balkana. Ova prednost literarnog teksta u odnosu na „fizičku“ realnost je, naravno, duboko kodifikovana u deridijanskom shvatanju opisivanja i kreiranja onog što se doživljava (i oživljava) kao „stvarnost“ i sam motiv bi vrlo lako mogao da se zamisli u kakvoj pripoveci sa polovine dvadesetog veka, u nekom kortasarovskom rukopisu. Ta metatekstualnost  unutar romana proteže se i izvan granica samog romana kroz tretiranje poznatih osoba iz aktuelne javne sfere (i to na globalnom nivou) i Unazad, pogotovo koristeći poznate elemente iz života samog autora i spajajući ih sa trenutnim geopolitičkim fascinacijama planete, otvoreno tretira svet kao predstavu a svoj tekst kao neku vrstu njenog detaljnog sinopsisa. Konačno, Unazad je i naglašeno intertekstualna tvorevina time što se „obična“ forma romana ovde subvertira deljenjem teksta na dve jasno odvojene celine. Sam roman „Unazad“, a koji čini prvu polovinu knjige je, recimo, za nijansu konvencionalniji politički i naučnofantastični triler koji se odvija hronološki urednim redosledom, dok druga polovina otpada na nešto razuđeniji „Baba Vanga Case File“, roman za sebe što se događa u budućnosti i sa drugim likovima (i ima i hronološki teže za lociranje elemente), a koji je istovremeno i delimično najavljen sadržajem neobjavljenog romana pisca iz prvog dela. Štaviše, kada se stigne do poslednje strane, pitanje šta je zapravo kreiralo šta – je li tekst kreirao stvarnost, je li stvarnost kreirala tekst – ostaje kao zagonetka čitaocu da krene ispočetka i ponovo, sa pažnjom iščita ceo roman ne bi li na drugi prolaz pohvatao finije intertekstualne reference.

Da li ovim hoću da kažem da je Anđelković postmodernista? Ne, ali svakako mu od ruke ide korišćenje postmodernističkih tehnika.

Unazad je istovremeno i roman koji podseća na rak-ranu domaćeg fantastičkog izdavaštva – i, pretpostavljam, solidnog dela izdavaštva beletristike uopšte – a to je urušavanje infrastrukture koja autorski tekst dovodi do čitaoca. Ovde nikako ne mislim na samu fizičku distribuciju koja, da opet ukažemo, u eri digitalizacije (i, da ostanemo u temi, virtualizacije) ima mnogo novih opcija a koje će bez sumnje poroditi i mnoge nove forme. Ovde mislim prevashodno na ljudski, stručni rad koji podrazumeva ograničenje apsolutizma autora i kreiranje književnog dela kroz proces i rad posvećenog tima.

Zvuči užasno, jer autori su ipak ljudi vezani za svoja dela jačim sponama od neke tamo banalne pupčane vrpce, ali žanrovska literatura, rekao bih dokazano unatrag decenijama, živi i umire na kvalitetu podrške (a ne restrikcija) koju autoru daju urednici, lektori, korektori… Ali pre svega urednici. Unazad, notabilno, ima potpisanog izdavača i tehničkog urednika (koji je obavio častan posao) ali ne i urednika. A Unazad je tekst koji je mogao mnogo da dobije ozbiljnim uredničkim intervencijama.

Naravno, to košta i vremena i živaca i para pa su ovde urednici zamenjeni tzv. beta-čitačima, učesnicima u „proizvodnom procesu“ nastanka romana kroz čitanje radnih verzija i davanje sugestija. Dok ovo svakako ima svoju vrednost u kreativnom radu, Unazad je roman čija se tematska potentnost i elegancija rečenice često nalaze u oštroj opoziciji sa samim pripovednim formatom koji je – iako ovo nije ekstremno razvučena knjiga sa svojih 350-ak strana – istovremeno i prebrz, sa stalnim promenama gledišta i lokaliteta, ali i trom, sa utiskom da se glavne teme u romanu razmatraju tek na nekoliko mesta a da su ostalo popunjavanja nebitnim a svakako ne-esencijalnim detaljčićima koji iako ne deluju ornamentalno na kraju nemaju veću funkciju od ukrasa.

Možda je prava reč to da je Unazad nefokusiran roman, a što može biti refleksija njegovog procesa nastajanja. Neki od segmenata drugog dela romana – BVCF, dakle – stari su, barem da ja znam, i svih deset godina i prethode sedam godina izlasku romana. Utisak je, a možda grešim, da je Baba Vanga Case File nastao prvi, kroz spajanje različitih, u prvo vreme odvojenih motiva i zapisa a koji su okupljeni u celinu (za koju je i autor bio svestan da se strogo-uzev ne treba gledati kao roman već kao kolekcija tekstova koji zajednički idu u sličnom smeru – još  jedan postmodernistički element u Anđelkovićevom pisanju, bekstvo od „velikog narativa“ i fragmentiranost slike) a da je onda prvi deo romana, smešten u „sada i ovde“ napisan kao neka vrsta kontekstualizacije onog što se dešava u drugom, zahvaljujući svojoj rastresenijoj formi, za razumevanje težem delu.

Rezultat ovoga je da se prva polovina, samo „Unazad“, čita kao politički triler bez jasnih dramskih akcenata, kao akcioni, on the road narativ u kome akcija daleko nadilazi same uloge što bi protagonisti trebalo da ih imaju u narativu. Drugačije rečeno, „Unazad“ je polovina romana, a celina za sebe, kojoj se ne veruje jer on sam za sebe pluta između akcione, trilerske proze sa političkom i naučnofantastičnom osnovom a koja je neuverljiva i žanrovski slabija i, sa druge strane, meditativnijeg, reflektivnijeg putopisnog romana koji bih barem ja radije čitao i u kome autor ubedljivo koristi svoja životna iskustva i poznavanje određenih lokaliteta u Sjedinjenim američkim državama.

Žanrovski je ovo svakako ambiciozno jer uzima jedan naglašeno realistički prosede bazirajući postavku na (kvazi)autobiografskom materijalu iz života samog Radmila Anđelkovića a zatim ga ekstrapolira u triler sa misterijama, dvostrukim identitetima, jurnjavama automobilima i pucanjem. Ovo je legitiman napor ali utisak iz samog teksta je da je autor zapravo mnogo više želeo da piše jedan reflektivni putopis, svoja opažanja i meditacije o Americi, njenoj savremenoj mitologiji i odnosu ka ostatku sveta* a da je za žanrovskim zapletom posegao jer nije znao kako drugačije da dinamizuje ovu pripovest i „proda“ je čitaocima.

*Možda baš kao Bodrijar u svojoj „Americi“?

Razume se da možda grešim i da nagađanje namera autora i nije posao kritike, no, ovo je drugačiji način da se kaže da su trilerski delovi nezadovoljavajući deo prve polovine romana. Pogotovo je problematično postavljanje dvojice nosilaca akcije, dakle, žanrovski rečeno, akcionih heroja, u centar radnje, oca i sina, kada je jasno da je otac, pomenuti srpski pisac Damjan, jedini stvarni lik u ovoj pripovesti. Njegovi članovi porodice, prijatelji u Americi pa i sam ko-protagonist, sin Konstantin su tu samo da budu puke reflektivne površine za Damjanovu introspekciju. „Unazad“ je prevashodo jedna vežba iz podizanja literarnog spomenika figuri pisca, autora, nekome ko posmatra, promišlja a na kraju oblikuje i, reklo bi se – stvara stvarnost, dakle, možda i vežba iz samoobožavanja, i likovi Damjanove porodice i prijatelja su ravni i nezanimljivi sami po sebi jer služe samo da podvlače Damjanovu delatnu dimenziju, dok su sami nedelatni, svedeni na čekače, isprazne komentatore i ljude kojima se stvari događaju. Ovo nije zadovoljavajuća postavka u romanu koji ima mnogo likova sa imenima i eksplicitnim unutrašnjim životima koje iznose čitaocu, a koji su svi, ponavljam, usredsređeni na Damjana, a pogotovo ne sa likom Konstantina koji je nosilac čiste „žanrovske“ akcije u romanu.

Uz sva pominjanja postmodernističkih elemenata Anđelkovićevog najnovijeg romana, njegov tretman likova je iznenađujuće modernistički. Njegovi likovi su, u maniru beketovskog Moloe ili šćepanovićevskog bezimenog protagoniste Usta punih zemlje, sadržani gotovo sasvim u delatnom. Njihove motivacije i lične istorije su samo lažni mamci za čitaoca, nebitni za ovo što trenutno rade, gde akcije imaju vrednost po sebi i deo su interakcije opšteljudskog sa svetom, radije nego elementi karakterizacije koji bi, eventualno mogli biti poopšteni na neku kategoriju stanovništva.

U tom smislu, roman o Konstantinu koji bi se bavio njegovom transformacijom iz službenika u vođu odreda američkih specijalaca, sa sve kinematskim pucanjem iz automatskog oružja i ubijanjem sasvim otuđenog „drugog“ u sukobima visokoapstraktnog konteksta bi mogao da bude brutalna disekcija žanrovskog formata i potkazivanje reakcionarnosti forme političkog trilera. Ali „Unazad“ ne ostavlja ovakav utisak. On, barem ovom čitaocu, ostavlja utisak na brzinu napisanog trilera u kome ako baš mora da se puca, nek se puca brzo i nek se završi, sa na brzinu skiciranim likovima američkih specijalaca i likom Konstantina koji je potpuno ispražnjen od afekata ili uverljive motivacije i tekst ga prikazuje gotovo kao robota koji reaguje samo na pominjanje oca Damjana.

Slično tome, visoki politički trilerski zaplet koji prelazi u naučnu fantastiku opterećen je istom takvom lapidarnošću u prikazu predsednika SAD, Donalda Trampa i njegove, u to vreme, desne ruke, Stiva Banona koji ulaze u ekstremno komplikovan gambit gde se bukvalno ratuje za futurističku tehnologiju sa dobro opremljenim, beskrupuloznim korporacijama, a sa karakterizacijama koje bi bile primerenije švercerima na srpsko-bugarskoj granici. „Unazad“ dakle, kao prva polovina romana, u svojoj trilerskoj komponenti prevashodno ostavlja utisak farse, ali same za sebe ne dovoljno zanimljive.

Roman uvek živne kada je u centru radnje Damjan ali ovde treba istaći da je ovo pre svega priča o tome koliko je Damjan pametan i koliko više zna od svakog drugog u romanu a što, opet, Anđelković izdiže na nivo osnovne pripovedne tehnologije, pazeći da na svakom koraku čitaocu da mnogo manje informacija nego što ih, naravno, sam ima, držeći ga u mraku i podstičući da sam poveže konce.Ovo je legitimna tehnika, naravno, i možda i kreira bolje čitaoce, ali dobar deo romana čitalac provodi ne znajući zašto čita to što čita, sa likovima nejasnih motivacija, neizgrađenih karakterizacija, morajući da na poverenje uzme to da će priča na kraju doneti isplatu.

Jedan deo isplate su svakako „damjanovske“ mudrolije, ono u čemu je Anđelković tradicionalno jak, sa intuitivnim i decenijama izgrađivanim balansiranjem rečenica i misli tako da se kreiraju poente i filozofski komentari kakvima u klasičnom žanru ne bi bilo mesta.

„Unazad“ ovde ima i dodatni metatekstualni trik, gde sveznajući pripovedač zapravo više puta otkriva svoj identitet i ruši četvrti zid, pa su umetanja komentara i filozofskih opservacija i zaključaka u tekst koji ih inače ne bi trpeo jedna legitimna posledica ove metatekstualnosti. Naravno, veliki deo teksta u ovom prvom delu je usmeren na to da se Damjan opeva kao karakter kome se treba diviti, posednik znanja i refleksije kojim drugi ne mogu da priđu, neko ko će, makar preko naratora ili drugih likova što su ionako samo njegova ekstenzija davati politička tumačenja, životne lekcije, objašnjavati Amerikancima Ameriku, Srbima Srbiju itd.

Utoliko je drugi deo romana problematičniji jer u Baba Vanga Case File nema ovog očiglednog metanarativnog prisustva koje bi pravdalo silne filozofske vinjete što posle određenog vremena prete da pređu u manirizam. Ovde je još vidniji nedostatak uređivanja teksta koje bi pomoglo da se tekst BVCF ne izmetne u procesiju mudrijaških ospervacija ne zato što su one same po sebi negativne ili nemaju vrednost, nego jer tekst sam po sebi počinje da trpi. Gotovo svi likovi u ovom delu romana – a ima ih, daobog, veoma mnogo – su puni istih filozofskih refleksa da najprostije, pragmatične razgovore iznenada zavrnu udesno, kao da im je Aristotel suvozač pa se tako dijalozi izmeću u gotovo pavićevski*skeč na svakoj okuci. „Odakle ste došli?“, recimo bi bilo pitanje koje lik postavlja drugom liku a onda bi mu, po ovoj mustri stigao odgovor „Odakle? A ne pitaš… kuda idemo? Nije li na kraju krajeva važnije da čovek zna kuda se zaputio nego otkud je došao?“ „Nije lako znati kad ne znaš, slažem se, ali kad ne znaš kuda si krenuo a znaš odakle si, uvek ti ostaje ta odstupnica, mogućnost da se vratiš, da ponovo budeš tamo gde te znaju. Pa onda i sam – znaš.“

*sinišapavićevski, molićulepo, ne, miloradpavićevski, ne treba ni sa postmodernizmom preterivati

Karikiram, naravno, ali ovo jeste bio osećaj koji sam imao čitajući drugi deo romana. Bezbrojne dijaloške razmene između likova koji svi pričaju skoro istom kadencom i intenzitetom, identično psuju, identično skreću u poučne sofističke minijature, presecane sasvim trivijalnim, pomalo i banalnim replikama na teme kojima se pisac neobično opseda (recimo o uriniranju kao ultimativnom elementu „života“ u virtuelnom svetu a o kojem se priča začuđujuće mnogo puta, ili insistiranje na umereno smešnoj šali sa imenom korejskog lika) čine veliki deo teksta u drugoj polovini. Ono što Anđelkoviću nikako ne mogu da zamerim je da se trudi da izbegava ekspozitorne infodampove i radije će priču pričati kroz dijaloge likova. Kao što pisac njegovog pedigrea i treba da radi.

Ali s druge strane, drugi deo romana ima opsceno mnogo likova i skakanje radnje sa lokaliteta na lokalitet, potrebno da se kreira drama u jednom žanrovskom miljeu koji je apstraktniji od puke on the road priče iz prvog dela, nažalost biva opterećeno time da svi ovi likovi služe da se dobiju malecni komadići priče koje treba nekako sastaviti u skladnu celinu do kraja – uz minimalnu ili nikakvu pomoć pisca – ali sami za sebe nisu ni zanimljivi ni, čak, dovoljno različiti da se estetski pravda njihovo postojanje. Primera radi, drugi deo romana ima dva prominentna ženska lika, Emu i Maraju i, u tehničkom smislu pripovedanja, one su značajne za tekst jer daju informacije i uvide sa obe strane granice između virtuelnog i stvarnog sveta, potrebne da mi sklopimo kompletnu sliku. Ali Maraja i Ema imaju identičnu ličnost do mere da sam aktivno sebe morao da podsećam da se ne radi o istoj osobi. Obe misle na isti način, pričaju istim tonom, ritmom i rečnikom, obe imaju u situacijama koje su daleko od normalne (čak i po standardima postapokalipse nastale padom svih geostacionarnih satelita i prekidima komunikacija i napajanja energijom) iste afektivne defekte, odnosno njihove reakcije na svet(ove) oko sebe su robotske, utilitarne, veoma udaljene od „ljudskih“ i time ih čine neinteresantnim za čitanje.

No, ovo je naprosto kako Anđelković želi da piše a tu je, verovatno, njemu manje važno da li ja to želim da čitam. U imejl razmeni koju smo imali pre desetak godina a koja se ticala upravo jednog delića BVCF koji je tada nastajao, napisao sam mu između ostalog i ovo:

“Hoću da kažem, Maraja mi nije zanimljiva kao lik. A to je meni problem u prozi koja se svakako bazira na likovima (bar otvaranje sa Borivojem tako sugeriše). I kod Borivoja se nadam daljem produbljivanju karakterizacije, da ne pominjem opširnijem objašnjenju tehnologije sa kojom se hvata u koštac, operativnom memorijom itd. Pri kraju ovog odlomka Borivoje i Ema imaju akcionu scenu (mislim, akcionu u smislu da obavljaju neku akciju) i ona se mahom posreduje kroz dijalog. Ovo je dobro rešenje jer štedi i pisca i čitaoca prepričavanja scene, ali ono što mu fali je opet više karaktera u dijalozima. Nemam dovoljno snažan utisak da su ljudi koji izgovaraju ove rečenice zaista ljudi, sa ličnim osobinama, mišljenjima, predrasudama itd., već ovde najviše deluju kao alatke za posredovanje radnje. Kod Maraje, pak, makar u ovom delu koji sam imao prilike da pročitam je stvar ista osim što njen lik nije ni  imao priliku da se uspostavi snažnije u domenu karakternih osobina (i nekakve suštastvenosti) pre nego što joj se desi to što joj se desi pa je i emotivna reakcija mene kao čitaoca srazmerno slabija.

U globalu, dakle, moja glavna sugestija bi bila da je potrebno likove dodatno humanizovati, ne u smislu humanitarnosti, već u smislu ljudskosti, da im se da začin, reakcije koje nisu utilitarne u smislu pričanja priče nego karakterolške, u smislu njihove dublje definicije, samim tim dubljeg utiska na čitaoca a onda i identifikacije.

S druge strane, sasvim je moguće da ja uopšte nemam pojma o čemu pričam.“

Evo nas, deset godina kasnije, i ja i dalje imam identičnu reakciju na identične stvari u romanu. I sasvim je moguće da i dalje nemam pojma o čemu pričam. Unazad je veličanstveno zapleten narativ o svetu koji kreira tekst koji kreira svet i na nivou koncepta je fascinantan i smeo. Na nivou rečenice, često bljesne jače i ubojitije nego što iko – makar koga sam ja čitao – na domaćoj sceni može i da sanja, gradeći male bravure i dajući prelepe, promišljene uvide koji ostaju uz čitaoca dugo nakon što zaboravi zaplet romana. Ali istovremeno, ovo je i roman čiji veliki broj hladnih i beživotnih likova (a bez obzira na njihovu „glumu“ i afektiranje) odvlači deo pažnje sa njegovih jakih strana. Kada se pisac konačno, reklo bi se, privoli da nam, iz pozicije sveznajućeg, nenametljivog naratora, na 331. prvoj strani napiše jedan i po pasus o tome kako se apokalipsa dogodila i šta je bilo posle, ovo je kratki pogled u svet koji nam Unazad samo sugeriše ali nikada ne predstavlja, terajući nas da sklapamo mozaik čije različite deliće drže neprebrojni ljudi (i konstrukti) izveštačenih, uzajamno zamenjivih glasova i plošnih karakterizacija. Nije to lako. I koliko god me Unazad u nekim delovima inspirisao i radovao, toliko isto želim da je, bez obzira na dugo, najmanje sedam godina dugo, nastajanje, imao više vremena da se na njemu radi dublje, nemilosrdnije i urednički žešće. Onda bismo, možda, umesto ovog divljeg dragulja imali izbrušeni brilijant. Ali, opet, Anđelković je sada još iskusniji i izgrađeniji pisac i biće zanimljivo videti šta od njega dolazi sledeće.

Video igre: Black Mesa

Posted in video igre with tags , , , , , , , on 9 aprila, 2020 by mehmetkrljic

Prošli put kad je meni i meni bliskima život bio poremećen višom silom a dnevni itinerar se raspao i bio zamenjen vanrednim aktivnostima – tokom, dakle, NATO agresije 1999. godine – dobar deo vremena sam proveo gledajući prijatelja kako igra Half-Life. Igra je u to vreme bila stara tek nekoliko meseci i u proleće 1999. godine delovala sveže, futuristički, inovativno.

Dvadesetjednu godinu kasnije ima neke polomljene simetrije u tome što je vanredno stanje koje trenutno proživljavamo kao planeta, nacija i kao pojedinci u dobroj meri obeležila igra Black Mesa: amaterski ali veličanstveni rimejk originalnog Half-Life nastajao tokom petnaest godina kao spomenik gotovo apsurdno visokoj ambiciji pa i hibrisu tima ne-profesionalnih developera koji se tokom vremena osipao, obnavljao, mutirao i mučio da u najdužem porođaju u istoriji donese na svet ne samo lepo dete već i dete dostojno mesijanske stigme koju je Half-Life sa godinama stekao.  Reći da je između izlaska tog prvog Half-Life i početka rada na Black Mesa rimejku prošlo sedam a u radu na rimejku petnaest godina je, mislim, dovoljna ilustracija divne apsurdnosti cele situacije. A to da je Black Mesa konačno, posle godina u early accessu, izašla baš u istom mesecu kada i Half-Life: Alyx, nova kanonska igra u Half-Life univerzumu je i neka vrsta kosmičke pravde. Hajp koji je nastao oko Alyx – urpkos njenoj ekskluzivnosti usmerenoj na igrače sa više novca, s obzirom da se radi o VR produktu – koristan je i za Black Mesa, igru zamišljenu kao ultimativno ljubavno pismo prvom Half-Life.

Naime, a evo kratke retrospektive za mlađe čitaoce, Valve je, nakon izgradnje čitavog svog carstva na temelju fantastičnog uspeha Half-Life, do 2005. godine napravio i Steam, svoju onlajn distributivnu platformu od koje danas zarađuju gro novca, i svoj sopstveni endžin, Source, na kome su napravljeni i Half-Life 2 (i njegove epizodne ekstenzije), i Portal i Counter Strike: Source i Left 4 Dead. U 2005. godini Valve je i originalni Half-Life portovao na Source, zadržavajući originalnu grafiku i zvuk ali se rešavajući pomalo zastarele tehnološke osnove (zasnovane na hibridu Quale i Quake 2 endžina a što je čak i u 2008. godini bilo malčice retro) i zamenjujući je Source alatima. Između ostalog, igra je u Source verziji imala lepšu fiziku i mada su starinski 3D modeli i dalje izgledali neprirodno sa ragdoll animacijama, ovo je svakako bilo dobrodošlo osveženje.

No, dve grupe hardkor ljubitelja Half-Life su smatrale da je Source port bio isuviše brz i prljav posao, da igri nisu doneta unapređenja koja bi dopustila njenoj, jelte, prelepoj suštini da zasija još jače pa se odmah po objavljivanju Source porta krenulo sa fanovskim pokušajima da se napravi nešto bolje. Dva tima koja su u isto vreme krenula sa istim namerama brzo su stopljena u jedan a ideja je bila da Black Mesa: Source izađe 2009. godine, sa unapređenim facijalnim animacijama, čestičnim efektima i podrškom za savremeniji hardver (konkretno za višejezgarne procesore koji su tog momenta postajali standard u high i mid-end PC igranju). Verzija Black Mesa koja je izašla 2012. godine je imala Valveov blagoslov i sadržala sva poglavlja Half-Life osim završnog dela na tuđinskom svetu Xen. Većina igrača slaže se da je Xen najslabiji, najviše vidno zbrzan segment originalne igre pa je Crowbar Collective, kako se ovaj multinacionalni, volonterski tim nazvao, sebi stavio u zadatak da ovde odstupi od ideje pukog kopiranja Valveovog predloška i kreira bolji, sadržajniji finalni deo igre. Kao što sada znamo, za ovo im je bilo potrebno još osam godina.

Teško je naći presedan za ovakav poduhvat u igračkoj industriji. Vredni moderi i amaterski developeri, zaista, stalno rade na rimejkovanju, dimejkovanju, portovanju poznatih igara, svaki drugi dan slušamo o modovima koji su zapravo čitave nove kampanje u Skyrimu, ponekada i rimejkovi čitavog Obliviona u Skyrimu, ali Black Mesa je pritom iz napora da se originalna igra lepše ušminka ne samo podignuta na nivo ULTIMATIVNE verzije Half-Life nego je i njen tim dobio ogromnu podršku od samog Valvea uz pristup profesionalnoj Source dokumentaciji, završno sa dopuštenjem da se Black Mesa prodaje na Steamu kao potpuno legitiman komercijalni proizvod. Stanite samo za trenutak i zamislite da se išta slično desi sa nanovijim iteracijama Call of Duty ili Battlefield ili Far Cry. Valve danas često kritikuju da to više nije „ona stara“ firma u koju su se – pogotovo PC – igrači kleli, ali Black Mesa podseća da i dalje nije u pitanju bezdušni korporativni entitet (jer, Valve, evo i dve decenije kasnije, nije izašao na berzu i ne priklanja se ćudima deoničara) već firma koja razume ljubav prema njenim kreacijama i shvata kako negovanje te ljubavi u krajnjoj instanci i njoj samoj donosi korist.

Zašto je Half-Life igra koja generiše takvu ljubav, odanost i, pa… fanatizam? Zašto je i danas, 22 godine posle prve igre, 16 godina posle druge i 13 godina posle poslednje epizodne ekstenzije druge igre i dalje kolektivni igrački beli kit taj nedosanjani Half-Life 3, igra čiji nedostatak u našim životima čak ni, po svemu sudeći odlični, VR naslov Half-Life: Alyx ne može da nadomesti? Razloga svakako ima mnogo, a ne mali deo ovoga je kvalitet druge igre i njenih epizoda od kojih se druga završila užasnim klifhengerom. No, ne treba smetnuti s uma: prvi Half-Life je bio skoro pa revolucija.

Nastao kao prirodna ekstenzija dizajnerskih filozofija u domenu FPS žanra koje su dominirale sredinom dvedesetih, Half-Life je gradio na idejama i rešenjima popularnih igara svoje epohe. Prirodno se nastavljajući na Quake školu, ne najmanje i izborom endžina na kome će biti pravljen, Half-Life je u sebi imao i Apogee/ 3D Realms duha, unoseći u apstraktnu naučnu (i nenaučnu) fantastiku Quakea i elemente „realističnosti“ koji su se nazirali u Rise of the Triad i Shadow Warrior a koji su najizraženiji bili u Duke Nukem 3D. No, Half-Life je od svega ovoga napravio melanž bez presedana u dotadašnjoj istoriji video-igara, kreirajući pažljivo skriptovan narativ koji je delovao „stvarno“ i „ozbiljno“ mnogo više nego što su njegovi prethodnici bili.

Half-Life je jedna od prvih većih FPS igara sa prominentnim likovima koji igraču nisu neprijatelji (mada je Shogo, godinu dana ranije, ovo već imao kreirajući i civile, i saborce i saradnike za jednu uverljiviju sliku svog kvazianime sveta) i njegovo ikoničko otvaranje sa mladim doktorom nauka, Gordonom Freemanom koji se spušta u utrobu postrojenja Black Mesa, vozeći se internom uspinjačom kroz orijaške silose i podzemne hale uz kasnije susretanje i kratke razgovore sa pripadnicima obezbeđenja i drugim naučnicima, a sve na putu ka test-sobi u kojoj će učestvovati u daljim eksperimentima na tuđinskoj materiji – ovo otvaranje je u velikoj meri definisalo duh Half-Life ali i igara iz prvog lica koje će za njim doći. Ne samo FPS igara. RPG igre do tada izvođene u prvom licu imale su uobičajeno visok nivo apstrakcije sa kombinacijom teksta i slike koji su više objašnjavali nego što su prikazivali. Half-Life će, sa svojim fokusiranjem na prisustvo i jednu intenzivno telesnu dimenziju postojanja u svetu igre kreirati mustru koju će dalje preuzeti kako FPS igre (najizrazitiji omaži su možda bile igre Cevata Yerlija, prvi Far Cry i Crysis) tako i RPGovi, od ranih sledbenika u vidu System Shock 2 i Deus Ex koje su ukrštanjem matematičkih elemenata RPG-a i „prezentnosti“ halflajfovskog FPS-a praktično utemeljile immersive simulation podžanr (nastao sa igrom Thief iste godine kada je izašao originalni Half-Life) pa preko Vampire: The Masquerade: Bloodlines (prve 3rd party igre napravljene na Source endžinu, izašle iste nedelje kada i Half-Life 2) sve do novijih Bethesdinih radova u Elder Scrolls i Fallout franšizama.

Half-Life je uspostavio standard „kinematičnosti“ FPS igara, naizgled paradoksalno nikada ne napuštajući perspektivu glavnog junaka i oduzimajući igraču kontrolu nad kretanjem samo u jednom izuzetno kratkom segmentu na sredini. Iako je igra imala i relativno malo teksta u odnosu na standarde drugih žanrova, poput RPGova i avantura, autori Half-Life su razumeli da osećaj imerzije nije nužno stvar iscrpnog objašnjavanja toga gde se nalazite, šta radite i šta vam se događa. Half-Life je bio „kinematska“ igra na ime više svojih karakteristika:

  • Akcija u igri nije deljena na „nivoe“ ili „mape“ što je u ono vreme bio standard, i, učitavana delić po delić radije nego po poglavljima (koja su i dalje postojala u narativu), zapravo je predstavljala neprekinut prikaz jednog jedinog dana u životu Gordona Freemana, mladog istraživača koji je ujutro došao na posao u naučno postrojenje u Novom Meksiku a završio ga poražavanjem tuđinskog tiranina na sasvim drugom lokalitetu u svemiru. Ovo, slažemo se, nije nekakav standard za to kako filmska naracija uobičajeno teče, ali ekstremna doslednost u tome kako je igrač vođen od tačke do tačke u igri, sa internim logikama narativa i sveta u kome se on odvija, delovali su presudno ubedljivo. Half-Life je raskrstio sa idejom o mapi-kao-lavirintu ili mapi-kao-sekvenci-zagonetki i uspeo da kreira realistično okruženje sa delovima Black Mesa postrojenja koji su delovali logično i srazmerno jedni sa drugim i onda  pažljivo dozirao lavirintske probleme i sekvence zagonetki da ostavi utisak „prirodnosti“.
  • Drugi likovi su na Gordona Freemana reagovali na različite načine, pa iako sam Freeman nikada ne izgovara ni jednu reč, on postaje, tokom tog jednog dana neka vrsta simbola nade za preživele naučnike i pripadnike obezbeđenja u Black Mesi ali i zastrašujući duh za marince poslate da počiste nered nastao u postrojenju. Kada igrač posle nekoliko sudara sa marincima počne da sluša razgovore u kojima oni govore o nemu i zaklinju se da će mu naplatiti živote koje je među njima oduzeo, kada čuje kako ga pominju preko radio-hedsetova i vidi uvredljive poruke nažvrljane farbom po zidovima kojima mu frustrirani vojnici prete, ovo je osećaj do tada neviđenog uranjanja u svet igre i impakta na njene likove i okruženje – snažan čak i sada, 22 godine kasnije, sa odličnom glasovnom glumom i unapređenom grafikom u Black Mesa.
  • Priča u igri, iako po standardima, jelte, filma, najdalje može da dobaci do razine direct to video SF akcijaša, je u medijumu videoigara imala do tdada nepoznat nivo doslednosti pre svega u pripovedanju. Svakako, borba sa gnjecavim headcrabovima na početku i velikom lebdećom ćelavom bebom na kraju nisu nekakvi primeri „ozbiljne“, egzistencijalno zapitane naučne fantastike od koje bi Kubrik pao sa stolice, ali Valve je sa ovom igrom praktično patentirao ambijentalno pripovedanje, čineći da igrač čuje delove razgovora, vidi deliće skriptovanih događaja koji će svi na gomili dati, ponovo, samo parče priče, samo naznaku misterije u koju je Gordon Freeman nevoljno ušetao i postao delatni element, ali ovo je, u kombinaciji sa tim osećajem da ste „tamo“ donelo opojne efekte. Pritom, postavljanje naučnika u centar priče – za razliku od svemirskih vojnika i profesionalnih ubica iz dotadašnje istorije FPS žanra – bez obzira na njegovu borilačku ekspertizu koja do kraja postaje sasvim žanrovski prenaglašena (uz nošenje desetak komada oružja i eliminisanje trocifrene količine opozicije do kraja igre) uz uverljiv prikaz opreme i mašine koje će Freeman koristiti, zamenjivanjem apstraktnih „paketa zdravlja“ iz drugih igara plauzibilnijom kombinacijom posebnog, eksperimentalnog kostima koji Freeman nosi i stanica za njegovo napajanje, sve je ovo dalo priču koja je lansirala hiljade fanfic projekata i ukopala se duboko u kolektivno nesvesno ogromnog broja igrača.

Black Mesa se, naravno, trudi da ne pokvari ono što je bilo dobro pa je najveći deo ove imerzivnosti plemenito očuvan. Crowbar Collective je, kako rekosmo, sastavljen prevashodno od ljudi iskreno zaljubljenih u originalni Half-Life pa je i ovaj projekat nastao iz opsedanja nivoom detalja kakvo ne bi bilo svojstveno nekom „profesionalnom“ radu. Naravno, profesionalni rad na rimejku Half-Lifea ili bilo koje druge igre bi daleko pre isteka petnaeste godine razvoja bio odveden u šumu i upucan u glavu iz milosrđa, da se zaustavi dalje krvarenje novca, ali onda ne bismo imali očuvan ovaj nivo vernosti originalu. Black Mesa impresivno unapređuje kvalitet grafike kroz novo osvetljenje, nove teksture i čestične efekte a da ipak čuva „realistični“ senzibilitet originalne igre, prikazujući nam samu Black Mesu kao jedan maltene mitološki lokalitet sa svetlim, pomalo sterilnim laboratorijama u kojima započinjete avanturu, preko metalnih konstrukcija iza lepih pregradnih zidova, silaska u podrume poplavljene u nesreći koja se dogodila, sa metalom koji tamo rđa još odavno, pa sve do izlaska na jako sunce i pod plavo nebo Novog Meksika i lansiranje rakete u orbitu u jednom jasnom činu uspenja Gordona Freemana uz socijalnu lestvicu firme. Delovi igre sa futurističkim postrojenjima koja su preplavili vanzemaljci, robotskim aparatima koji i dalje funkcionišu iako ih ljudi više ne kontrolišu, tuđinskim čudovištima u poplavljenim delovima, zombifikovanim naučnicima kojima su na glavu zakačene odvratne onostrane životinje, podzemnom železnicom i marincima koji su došli da budu manje skalpel a više bacač plamena – ovo sve uglavnom u Black Mesa funkcioniše veoma dobro, držeći se duha Half-Life čak i kada se odstupa od praćenja njegove mape u korak.

Taj duh – uz neizgovorenu a sugerisanu kritiku sprege države i big biznisa koji nauku koriste bez potrebnih etičkih korekcija – podrazumeva  ne samo kvalitet pucanja već i kvalitet samih problema koje treba rešavati između pucanja. Half-Life je svoju „realističnost“ zaradio i time što je uobičajene „doomovske“ apstraktne zagonetke (nađi crveni ključ za crvena vrata) odenuo u „stvarnije“ ruho šaljući igrača niz duboke šahtove liftova, uz servisne merdevine, preko ventilacionih cevi i krovova pomoćnih zgrada na koje će se popeti preko porušenih stubova dalekovoda, da pronađe ključne prekidače, aktivira pumpe za gorivo (ili vodu u kasnijem delu igre), poveže prekinutu elektroenergetsku mrežu, i Black Mesa ovo sve pnavlja sa razumevanjem šta je i pre dve decenije ovakav dizajn problema činilo primamljivim za igrača. Jedna rana situacija sa vanzemaljskim čudovištem u silosu za testiranje raketnih motora je odličan primer za ovu imerzivnu filozofiju kod dizajniranja problema, i Black Mesa autoritativno ponavlja njene  korake, tražeći od igrača da čuje i shvati šta mu govore drugi likovi, da osmotri okruženje i pronađe putanje koje nisu namenjene redovnom stanju ali koje su inženjeri što su ovo mesto konstruisali ipak osmislili za nedajbože, da prevaziđe prepreke nastale detonacijama i izlivanjem toksičnih materija, pobije tuđinsku faunu koja se u međuvremenu naselila i kombinacijom liftova i merdevina stigne do mesta u postrojenju gde se priključuju struja i dovod goriva. Kada se posle svega vratite u „blast pit“ i aktivirate raketni motor koji spali odvratnog stvora čiji su samo pipci veličine trospratnice ovo donosi zadovoljstvo veće nego da ste imali klasičan bossfight i ispalili u statičnu a uzvitlanu metu 700 metaka iz svog MP5 automata.

Naravno, bude ovde i mnogo pucanja. Vanzemaljska opozicija u Half-Life je više zanimljiva za gledanje nego za borbu jer je obdarena niskom inteligencijom i jednostavno skriptovana (pa se izazovi uglavnom sastoje u tome da vas napadaju sa nekoliko udaljenih pozicija dok vi balansirate na simsu širine pet santimetara), ali marinci i dalje imaju uglavnom impresivan nivo svesti da treba da sačuvaju svoj život i i dalje se kreću kroz ambijent uz razumevanje gde su zakloni i kako su prostorije spojene jedna sa drugom, koriste eksploziv i generalno, podsećaju zašto je prvi Half-Life skoro deceniju (recimo do pojave prvog F.E.A.R.) držao ubedljivo prvo mesto po „stvarnosti“ osećaja borbe.

No, kako je i originalna igra prema kraju malko počela da gubi dah, tako i Black Mesa, u naporu da bude bolja od svog uzora i svakako iz najbolje namere, čini neke diskutabilne korake šaljući Gordona Freemana i igrača u finale na planetu Xen.

Xen je u originalnom Half-Life bila relativno kratka deonica sa apstraktnim, tuđinskim ambijentom i dva bosfajta. Uobičajeno, Xen je kritikovan za to što nije dizajniran sa istom pažnjom prema detaljima i nivoom inspiracije za mape i zagonetke kao ono što mu je prethodilo. Crowbar Collective sa svojim, potencijalno, beskonačnim vremenom na raspolaganju, uzeli su na sebe da ovu poslednju deonicu značajno prošire i nafiluju je kognitivnim i platformskim problemima koje treba rešavati da bi se igrač probio do ta dva bossa koje treba eliminisati. I, ponavljam, ovo je bila dobra i plemenita namera.

Problem je u tome što ovo igri dodaje ogroman komad novog materijala koji, iako imitira filozofiju originalne igre što je praćena i do tog momenta, naprosto nema u sebi taj metanivo dizajnerske svesti koji je bio zaslužan za ono kako je Half-Life kao finalni proizvod ovaploćen. Rezultat je da, dok je mnogo problema koje Crowbar Collective smišlja za Xen deonicu po internoj logici sasvim na nivou Half-Lifea, njihovo raspoređivanje u narativu – a koji je na ovoj tački sveden bukvalno samo na prelazak mape – pati od užasnog neshvatanja šta se događa sa tempom igre.

Taj element igranja, za koji anglofoni koriste termin „pacing“ je, tipično jedna od najtežih stvari da se pogodi u razvoju produkta u kome ogroman deo vremena potrošite na pravljenje tako bazičnih stvari kao što je animacija hodanja ili fidbek koji dobijate kada doskočite na platformu.* Pacing je metanivo dizajna, deo procesa razvoja igre u kome nemilosrdno sečete ono što ste mesecima mukotrpno pravili, napravljene delove bacate u đubre a krančujete kao ludi da biste kreirali nove koji će se bolje uklopiti, sve zasnovanona testiranju i odgovorima test-igrača o tome kako im se činilo ovo a kako ono a da li je ono možda trebalo da dođe pre ovog i da traje kraće itd. Valve su, poznato je, firma koja EKSTENZIVNO testira svaku deonicu igre upravo postavljajući ovakva pitanja i pazeći na to da li igračima treba pet ili pedeset sekundi da vide prekidač postavljen visoko na zidu pa vraćanjem u kod igre da se pojača svetlo koje prekidač baca kako bi igračima lakše privukao pažnju.
*I jedno i drugo je vrlo solidno u Black Mesa, kad smo već kod toga

Crowbar Collective jednostavno nisu imali ovu vrstu resursa na raspolaganju i finale njihove igre je tipično svedočanstvo razvojnog procesa u kome je mali broj testera koji su ovo igrali do tog momenta bio toliko uvežban i verziran da se potpuno smetnulo sa uma da ono što je logično i vidljivo osobi koja je već spičila hiljadu sati igrajući istu igru neće biti jednako vidljivo i logično igraču koji je unutra tek dvadeset.

Sa jedne strane, ovo je i neka vrsta old school dizajna – stare igre vas nisu vukle za rukav i pokazivale vam gde je sledeći prekidač i kuda tačno sledeća pokretna traka na koju skačete – između pet identičnih – zaista vodi, ali, s druge strane, cela poenta projekta Black Mesa, a posebno Xen deonice jeste bila u tome da se stvari modernizuju, čuvajući originalni duh ali uvodeći savremenija rešenja. Xen je, nažalost, procesija „jumping puzzle“ instanci koje su frustrirajuće još od prvog Quakea i za koje je još prvi Half-Life kritikovan, procesija „vidite li dva santmetra široku, neosvetljenu ivicu na metar i po visine na koju treba da skočite da biste išli dalje?“ momenata, procesija ogromnih soba sa mnoštvom prekidača koje treba pronaći i uključiti, a sve u okruženju koje, za razliku od „zemaljskog“ dela igre, nema intuitivnost predmeta i aparata koje vidite. Na Xenu su stvari tuđinske i, iako je ovo normalno s obzirom da smo na drugoj planeti, to istovremeno ekstremno usporava igranje, terajući igrača da razaznaje šta je dekoracija a šta predmet sa kojim se može stupiti u interakciju. S jedne strane, ovo je plemenita ideja koja nagoni igrača da uči potpuno novi vizuelni jezik dvadesetpet sati unutar prelaska igre. S druge strane, ponovo, ovo je frustrirajuće, usporava prelazak i kreira gomilu malih blokada u vreme kada ste već spremni da se pošibate sa poslednjim bosom i završite ovu igru.

Ovo je šteta i to solidna šteta, jer Crowbar Collective u prethodnim deonicama igre pokazuju hvalevrednu svest, pa je, recimo, poglavlje On a Rail, u kome se vozikate podzemnom železnicom u postrojenju, a koje je u originalu trajalo možda i neprilično dugo, ovde ekspertski skraćeno tako da se sačuvaju svi važni set pisovi i akcenti u priči, a da se ukloni nebitni deo ispraznog, niskokvalitetnog provođenja vremena između.

Nažalost, na Xenu dobijamo upravo ovo – beskonačni niz soba u kojima nije jasno šta treba raditi, gde ćete stalno ginuti jer se tavanica spušta ili vam padne kutija na glavu ili se dešava nešto treće što ne možete predvideti kad uđete u jedno vizuelno vrlo neprozirno okruženje sastavljeno od tuđinskih simbola i mašina nejasne namene – a između tih soba zatupljujuće nove susrete sa stalno istim neprijateljima koji imaju samo rudimentarne skripte ponašanja i jedini način da budu izazov za teško naoružanog Freemana je da nagrću u velikim brojevima. Što oni, dakako i rade, čineći borbu umesto brizantnom i uzbudljivom zapravo iznurujućom.

Najgore je, svakako što igra nema način da komunicira igraču šta se od njega očekuje u ovim susretima. Ponovo, ovo je bio standard u PC igrama pre dvadeset godina i FPS igre iz doba Half-Life su podrazumevale stalno stiskanje quicksave tastera i metod probe-i-greške (gde greška podrazumeva smrt i ponovno učitavanje pozicije) kao jedini način da saznate šta je to dizajner želeo da učinite na ovom mestu, ali, PONOVO, Black Mesa je nastala sa idejom da će neke stvari biti unapređene i modernizovane.

Problem je vidan kada se recimo borite sa gomilom Gargantua stvorenja koji su toliko veliki i opasni da ste, ranije, na Zemlji, samo jednog od njih morali da ubijete navođenjem minobacačkog napada na njegovu poziciju. Na Xenu vas u jednom momentu jure tri ili četiri ovakva stvora a dok igrač shvati da sa njima ne treba da se bori već da je potrebno izvesti MILIMETARSKI precizan skok preko provalije od jedno 20 metara i naprosto im pobeći, to može da ga košta nerava. No, problem ESKALIRA u borbi sa prvim Xen bossom, četvoronožnom arahnoidnom noćnom morom po imenu Gonarch koja je naprosto toliko mučna da sam bio na ivici da deinstaliram igru.

U Half-Lifeu ova borba je relativno teška i ima tri faze kako zver beži od Freemana po trpljenju velike štete. U Black Mesa ova borba je KOŠMAR jer Gonarch beži po mnogo većoj mapi i skriva se u hodnicima kojima ćete lutati satima pre nego što je ponovo nađete, potpuno ubijajući tempo i adrenalinsku inerciju ove borbe. Ponovo, najgori element ovde je što ne znate kada šta treba da radite. Ne kažem da je trebalo kreirati grafički prikaz štete koju nanosite neprijatelju, ali ovde intenzivno nije jasno kada treba da se borite a kada da bežite. Gonarch je neranjiva u nekim fazama borbe a kako je i sklona problemima sa skriptovanjem, nije isključeno da ćete, kao i ja, imati momente kada se neprijatelj zaustavi na jednom mestu a vi ispraznite svu municiju koju imate u njenu kesu sa jajima i onda učitate poziciju iz početka jer je to nije ni zagolicalo.

Utoliko, sa Gonarchom sam se namučio daleko preko mere koju bih prihvatio u nekoj igri manjeg pedigrea, a narednih nekoliko sati saplitanja kroz teleporte i muvanja između laserskih mreža postavljenih bezikakve logike u uzane hodnike i šahtove u potrazi za finalnim bossom me nisu posebno odobrovoljili. Srećom, poslednja borba sa Nihilanthom je zapravo klasični cheesy FPS obračun sa gigantskim, lebdećim (bukvalno) glavonjom koji zahteva malo opservacije i snalaženja ali se pre svega oslanja na izbegavanje neprijateljske vatre i ispaljivanje užasne količine municije u metu. Nakon golgote koju mi je Black Mesa priredila na Xenu ovaj dramatični, eksplozivni i u najboljem smislu old school krešendo mi je bio potreban da izbrišem nešto gorčine iz usta i stavim urednu tačku na svoj prelazak igre.

Mada, nije ni ovo prošlo baš kako treba jer mi je igra krešovala pred sam kraj pa onda krešovala još tri puta nakon što bih učitao poziciju. Ovo sam rešio učitavanjem pozicije snimljene samo pola minuta ranije pa nije bilo mnogo škrgutanja zubima, ali treba ukazati da  Black Mesa ima povremene probleme sa skriptama koje se zbunjuju i da ovo, iako je takođe u tradiciji PC igara, može da doprinese zlovolji. Od 32 sata koje sam proveo igrajući Black Mesa, bar 3-4 sata su otišla na bezuspešne napore da prođem kroz deo postrojenja gde se reciklira smeće a gde je prolaz kroz koji je trebalo da izađem misteriozno bio zagrađen vratima od lima. Ovaj deo je dosta menjan u razvoju igre i igrači tvrde da u najnovijoj verziji ta vrata ne postoje ali kako ja nikada pre retail verzije Black Mesa nisam igrao ni jednu staru verziju, kako nemam instalirane nikakve modove, a Steam mi je podešen da igru drži na najnovijoj verziji sve vreme, i dalje mi nije jasno zašto je do ovoga došlo. Srećom, Black Mesa omogućava učitavanje svakog poglavlja igre odvojeno od samog početka pa sam na kraju ovaj problem rešio prelaskom na sledeće poglavlje.

Kad se već žalim na tehničke elemente, igra povremeno ima zvučne bagove karakteristične za Source igre, a mada je frejmrejt po difoltu otključan i bez v-synca kako i dolikuje pravom PC naslovu (a na radost moje nove grafičke kartice koja se na nekim mestima iživljavala sa trocifrenim brojem frejmova), u nekim momentima je broj frejmova padao na niske dvocifrene vrednosti i izazivao mi ozbiljnu glavobolju. Mislim, dobro, star sam i osetljiv, kad smo bili mladi nije nam smetalo da igramo softverski renderovane FPS naslove koji su jedva prebacivali deset frejmova u sekundi, ali napominjem da ovo nije bilo u nekim užurbanim momentima masovne borbe i puno čestičnih efekata već naprotiv, u momentima mirnog platformskog igranja. Hoću da kažem, i posle petnaest godina razvoja Black Mesa i dalje ima prostora da se glanca i sređuje.

Ali da ne završim gunđajući kao nekakav terminalno nezadovoljeni gad, Black Mesa mi je većinu svog vremena izuzetno prijala. Klasični Half-Life dizajn i tempo su u prve tri četvrtine igre sa razumevanjem i ljubavlju rekonstruisani da pritisnu svu pravu endorfinsku dugmad u mom endokrinom sistemu i daju mi savršenu ponudu ukusnih sendviča razmišljanja i borbe. Kozmetički, iako Black Mesa nema skupi glanc modernih FPS-ova, ovo je vizuelno dosledna i logična igra koja ima karakter i jasno komunicira sve što treba da komunicira (najveći deo vremena). Zvučno, reći ću da sam bio impresioniran ne samo neočekivano odličnom glasovnom glumom već i fantastično pogođenom muzikom i zvučnim efektima koji su uspeli da rekonstruišu osećaj igranja Half-Life onakvog kakav pamtimo, dajući tu esencijalnu – a nesvesnu – dimenziju sveukupnom osećaju prisustvovanja u svetu igre.

Black Mesa je sulud projekat, projekat nastao u potpuno drugoj epohi i opstao u potpuno drugoj ekonomskoj paradigmi od one koju poznajemo poslednjih petnaest godina. Kao i originani Half-Life, Black Mesa je svedočanstvo velikog entuzijazma i nesputane ambicije uz koje, izgleda, mora ići i poneki pogrešan korak. U celini, presrećan sam što je ova igra preživela svj epski razvojni ciklus i mada je ovakva kakva je svakako nesavršena, ona je ambiciozniji pokušaj dosezanja savršenstva od većine „pravih“ komercijalnih FPS-ova koji se danas prave. Za to sleduje veliki respekt.