Film: Sugata Sanshirō (Džudo Saga)

Pre nekoliko dana sam se glasno žalio kako, eto, danas na televiziji ne može da se vidi film stariji od dvadeset godina, rastući hic et nunc u gadnog čiču , sve uz reminiscencije kako su u našoj mladosti znali da cene tradiciju  i kako je tadašnji RTB imao te lepe cikluse Johna Forda, Alfreda Hitchcocka i Akire Kurosawe. Naravno, posle par rečenica sam se i sam setio da već mesecima gledam 30 i 40 godina stare filmove Buda Spencera na televiziji, a onda sam u novinama video i najavu za ciklus filmova – baš Akire Kurosawe na RTS-u. Naš i vaš prijatelj, John Reynolds,  Odgovorni urednik filmskog programa RTS nije čitač misli već samo čovek sa velikom ljubavlju prema filmu i velikim znanjem o istom.

RTS2 je ionako kanal na kome ide sve što vredi na ovoj televiziji rekli bi sad cinici.

Kako god, prvi film u ciklusu, emitovan u Ponedeljak uveče bio je i prvi Kurosawin film, ili makar prva produkcija koju je on režirao. Džudo Saga (aka Sugata Sanshirō), to jest Saga o Džudou je jedan od dva scenarija koje je još uvek mladi Kurosawa imao pripremljene i tražio mogućnost da ubedi studio da ga puste da režira. Iako je već nekoliko godina važio za pouzdanog režisera druge ekipe u kompaniji Toho, scenario koji je želeo da režira nije se uklapao u ono što je u ratnim godinama Ministarstvo kulture podržavalo, pa je roman Tsunea Tomite – sina poznatog džudo borca Tsunejira Tomite – a koji je baštinio vrlo tradicionalnu temu, bio sigurnija produkcija za sve. Tako je Kurosawa uradio adaptaciju romana i napravio svoj prvi autorski film.

Džudo Saga je, zaista, veoma tradicionalistička priča. Postavljen u 1883. godinu – usred Meiji ere koja je simbol japanske modernizacije, industrijalizacije i osvajanja pozicije regionalne sile – film se odvija u malom japanskom provincijskom gradu i prati vrlo stereotipnu priču o mladom džudo-borcu (titularni Sugata Sanshirō) koji mora da prevaziđe sve te za mladost prirođene prepreke – tvrdoglavost, sebičnost, impulsivnost – i pronađe u sebi čovečnost da bi mogao da se nazove pravim džudo borcem. Oslonjen na klasični zaplet koji eksploatiše rivalitet između škola borilačkih veština i konzervativan u samom narativu, film ipak nalazi načina da komunicira i moderne misli i pristupe.

Delimično, ovo je i na samoj razini priče koju, koliko god tradicionalna bila, Kurosawa režira sa mnogo humora, dotičući se gotovo i parodijskog odmaka na nekim mestima. Vrlo ozbiljne, vrlo ritualne scene borbi muškaraca koji samo za borbu žive su često snimljene kao ples, koreografisane sa pažnjom i poštovanjem, ali odmaknute od proste demonstracije snage i borilačke veštine. Rezovi kojim Kurosawa sugeriše natprirodno jaka bacanja od kojih borci odleću nekoliko metara u daljinu – neki i ostaju mrtvi od toga – imaju u sebi i komičnu dimenziju bez obzira što film nominalno ovo prikazuje kao vrhunac drame.

I u osnovi priče se oseća taj dah moderniteta. Rivalstvo dve škole džiudžitsua se, barem nominalno, bazira na tome što učitelj iz jedne od njih svoju veštinu počinje da naziva džudo radije nego puki dž(i)udžitsu, sugerišući da se radi ne samo o veštini borbe (što sufiks džitsu označava, odnoseći se na tehniku pre svega) već o sveobuhvatnijem filozofskom pristupu („do“ značu „put“). Pripadnici druge škole misle da on to radi da bi pred lokalnom policijom mogao da se hvali da je izumeo novu borilačku veštinu kako bi od nje dobio ugovor da obučava policajce za borbu, pa rešavaju da ga presretnu na drumu i prebiju. „Ali bez oružja, da se ne osramotimo“, kaže njihov sensei dok se šestorica boraca spremaju da napadnu jednog čoveka iz zasede.

Naravno, majstor ih sve pobaca u vodu i Sugata Sanshirō, koji se do pre nekoliko minuta zamalo pridružio njegovim protivnicima ga moli da uči u majstorovoj školi.

Sugatin lik je centralna tematska okosnica filma, predstavljen kao mladić usijane glave koji u borbi vidi samo demonstraciju snage on vrlo rano dobija žestoku kritiku od svog senseija da mu nedostaje čovečnost i da nikada, uprkos tehnici, neće biti dobar džudista. Sugata ovo shvata vrlo ozbiljno i prolazi kroz samonametnutu torturu u kojoj doživljava neku vrstu satorija i iz temelja menja svoj pogled na svet.

Ova veoma tradicionalistička trajektorija lika je odrađena veoma lapidarno – Sugata i bukvalno preko noći menja svetonazor – i Kurosawa je ovde vidno zainteresovaniji da prikaže napredne tehnike režije i montaže nego da razvija narativ mnogo dalje od romana.

Ali te tehnike jesu izvanredne. Montaža u kojoj se jedna od Sugatinih papuča vidi u nekoliko godišnjih doba je remek-delo protoka vremena, a njegova noć u blatu i prosvetljenje u čijem centru je rascvetala bela ruža su beskrajno ljupki. Drugde Kurosawa uživa u tranzicijama između scena koje imaju naglašeni artizam svojim uzimanjem geometrijskog oblika iz naredne scene i uokvirivanjem prethodne u njemu (tzv. „swipe“) ili dubokim kadrovima gde se akcija odvija po „vertikali“.

No, u osnovi ovo je, rekosmo, vrlo tradicionalna priča. Likovi su ikonički, sa Sugatinim protivnicima koji nakon što ih on poražava postaju njegovi najbolji prijatelji, sa rivalstvima koja nemaju drugu osnovu do želje da se pokaže čiji je džudo bolji, ali je ponekada jedini način da se to pokaže smrt, sa prelepom ćerkom jednog od rivala koja Sugati pokazuje šta su nesebičnost i plemenitost samo nemom molitvom ispred oltara. Kada Sugata njoj popravlja papuču na stepeništu dok pljušti kiša a ona ne zna da će se snažni mladić uskoro boriti protiv njenog oca, ovo je savršenstvo romantičnog, nedužnog a ipak prijatno erotičnog flerta koliko ste u četrdesetim godinama uopšte mogli da zamislite.

Opet, naravno, nije sve što je Kurosawa zamislio, moglo i da se realizuje, film je bio solidno cenzurisan, sa sedamnaest isečenih minuta (uvodni tekst iz verzije iz pedesetih godina a koju smo i gledali na RTS pominje 512 metara isečene trake), ne bi li se privoleo ukusu rantih cenzora pa je tako i lik borca Higakija – jedne pomalo dijabolične figure – a koji je finalni boss protiv kog će Sugata morati da dokaže šta je sve naučio, u noćnoj borbi nasred polja šibanog vetrom, sa nebom kojim jure oblaci i reflektuju svetlo meseca u stroboskopskim bljeskovima, taj lik je na kraju samo naznačen ali ne i sasvim dorečen. Sveden više na prisustvo nego na delatnu ličnost, Higata je svedočanstvo o dubini ovog filma koja nije do kraja realizovana.

Ali i zalog za nastavak koji je snimljen naredne godine. Možda ćemo i njega videti na RTS? Ne znam nisam pogledao koji će sve filmovi biti emitovani.

Kako god, Džudo Saga nije previše značajan film u Kurosawinom opusu, osim što je izvanredno značajan jer je bio prvi i pokazao da mladi režiser govori jezikom koji njegovi savremenici neće naučiti još mnogo godina. Njegova rana ambicija da postane slikar jasno se vidi ne samo u kompoziciji nekih scena već i u tranzicijama sa svojim geometrijskim pravilnostima i igri svetla u nekoliko kadrova. Naivan i dobronameran u svom tradicionalističkom narativu, ovo je film koji ipak nosi i određenu težinu u svom ozbiljnom tretmanu mačo-muškaraca, ali uspeva i da je na nekoliko mesta blago i sa simpatijama – parodira. Nije rđavo za prvenac. Vidimo se sledeće nedelje.

2 mišljenja na “Film: Sugata Sanshirō (Džudo Saga)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s