Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-04-2020

U toku najdužeg policijskog časa u Srbiji u, ako je verovati ljudima koji o tome vode računa, poslednjih osamdeset godina, poštenoj ženi ne preostaje mnogo drugog sem da se posveti najtananijim duhovnim sadržajima. Dakle, metalu. Uđimo u čarobni svet metala i ovog vikenda, kao i svakog drugog, uostalom. Sledeće nedelje nam stižu novi Khemmis i The Black Dahlia Murder a ove nedelje:

 

Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa nemački Stellar Master Elite, naši stari znanci, nude novi EP sa tri pesme, Hologram Temple: Ominous i to je sad neka kombinacija ranije neobjavljenih pesama i eskperimenata. SME su u blek metalu uobičajeno ubedljivi i kvalitetni, a finalna komozicija je nekakav mračni sintisajzerski kinematski momenat i, pa… dopadljivo je.

 

https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple-ominous

 

 

Iz iste države stižu grubi i brutalni Inferit. Saksonci imaju debi album, Diverge in the Absence of Light i ovo nije blek metal tanane emocije i setne atmosfere. Inferit se bave smrću, demonima, satanizmom i muzika im je mišićava, puna pretnje i energije, ali album je uz to i promišljen, sastavljen od pesama koje su sklapane po različitim formulama (Nocturnal Death Snydrome maltene zvuči kao grind/ crust u nekim svojim segmentima, recimo) i sklon ovaploćenju u sasvim različitim brzinama i dinamikama. Dobar, raznovrstan debi za bend koji i pored sve te diversifikacije muzike zapravo kao da ima ideju šta je njegov pravi identitet. Plus, veoma ukusan omot.

 

https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/inferit-diverge-in-the-absence-of-light

 

Indonežanskog talentovanog multiinstrumentalistu po imenu Januaryo Hardy već smo pominjali pre nekoliko nedelja na ime impresivnog EP-ja njegovog projekta Pure Wrath. Evo ga ponovo, ovog puta sa još nežnijim atmosferičnim blek metalom, u sklopu projekta Lament. Visions and a Giant of Nebula je u barem istoj meri shoegaze/ post-rock album koliko je i blek metal album i mada ja nisam nužno najprvija publika kojoj ovo treba nuditi, Hardy je toliko dobar u ovome što radi da ne mogu da odvojim uvo. Visions and a Giant of Nebula je vrlo bukvalan koncept (videti omot albuma, jelte), a muzika je refleksivna i nežna, no Hardy ima osećaj i ruku da sve te molske sanjarije uplete u lake, prirodne za sviranje i prijatne za slušanje post-rok džemove u kojima izletanje u blek metal kečeve i hriptanje bude lepa punktuacija. Da je ovo lepše masterovan album bio bi skoro pa idealan.

 

https://pestproductions.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

 

https://lamentina.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

 

 

Litvanski pregaoci Luctus su napravili petogodišnju pauzu ozmeđu dva albuma. Bio je tu jedan EP, selidbe iz zemlje u zemlju, svašta se dešavalo, ali novi album je snimljen u Litvaniji koja je ponovo baza ove grupe, miksovan u Štokholmu u studiju Necromorbus Studio B i predstavlja jednu vrlo dobru legitimaciju nove faze i nove zrelosti ovog benda. Užribis je ploča koja se nalazi na toj nekoj zlatnoj sredini između skandinavske hladnoće i emotivnosti koju vezujemo za komšijske slovenske blek metal radove. Tako valjda ima i smisla kad muzika dolazi iz baltičke države. No, Luctus nisu samo spoj ove dve estetike već i bend sa veoma razrađenim rukopisom, pesmama od po sedam minuta koje imaju ambiciju i smelost da se drže osnovne blek metal estetike nasilja i nihilizma, a da razvijaju svoju viziju dosledno i mnogo dalje nego što bi se na prvi pogled očekivalo. Ima ovde malo i death metal komponente, ali u prvom planu je i dalje hermetični ali i epski blek metal koji ume da usred teške paljbe bubnjeva ugradi neke neočekivano prozračne gitarske teme. Pedesetak minuta ovog prebijanja sa osećajem prođe neosetno jer se sluša u transu i zanesenosti. Odlično:

 

https://luctus.bandcamp.com/album/u-ribis

 

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/u-ribis

 

 

Lebenssucht su nemačko-austrijsko-belgijski projekat o kome će se, verujemo, tek pričati, jer je sklopljen od nekih pedigriranih muzičara. Jedan od njih je legenadarni Déhà koji je ove nedelje praktično eksplodirao sa nekoliko novih izdanja u različitim žanrovima (čitati niže za više detalja), ali ni ostali nisu tikve bez korena, pogotovo bubnjar, belgijski kolega Ahephaim. – 273​,​15°C, kako se album zove je, naravno, temperatura apsolutne nule i mada je ovo muzika puna vatre, njena, jelte, duhovna hladnoća sasvim zavređuje ovakav naslov. Lebenssucht uspevaju da naizgled beznaporno uhvate taj spoj vitalne strasti i depresivnog očaja što stoji u srcu blek metala već decenijama i kanališu ga kroz dugačke, užurbane ali osećajne pesme depresivnog blek metala. Ovo nije DSBM kao odsutno prebiranje po gitari dok se levom rukom menjaju tri akorda, već ozbiljan, agresivan rad koji sugeriše ne samo mirnoću u srcu oluje već šupljinu u srcu crne rupe, ako smem da se tako izrazim. Nepreskočivo:

 

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/27315-c

 

https://lebenssucht.bandcamp.com/album/27315-c

 

 

Šveđani Voodus su imali zapažen album pre par godina i njihov novi EP, koji, doduše, izlazi tek u Junu ali se već može slušati, je ambiciozno sočinjenije sa samo dve pesme ali dve pesme od jedanaest i trinaest minuta. Voodus se mažu crnim po licu i kite nitnama, no, Open the Otherness je suptilan rad koji spaja blek metal, flamenko harmonije pa i nežne, akustične gitarske arabeske i ajronmejdnovske solaže. Ovo nije muzika samo za šutku već očekuje da usred bojnog polja malo i zastanete, udahnete vazduh, osvrnete se oko sebe. Atraktivno, ambiciozno, prilično cheesy i odlično producirano:

 

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/open-the-otherness

 

https://youtu.be/CLXlBJStF6U

 

Dopao mi se čileanski bend Gates of Tyrant čiji je album Vortex Towards Death primer kako moderni blek metal može da ima sve te harmonije uobičajeno vezane za post-blek senzibilitet a da i dalje bude čukački, brz, demonski nastrojen – metal. Gates of Tyrant imaju vrlo lepe i pamtljive melodije, sve rabeći tu setnu harmonsku estetiku i mada je album smrvljen u masteringu ipak vredi napora da se sluša jer prosto osvaja lepotom:

 

https://gatesoftyrant.bandcamp.com/album/vortex-towards-death

 

Takođe iz Čilea, kalkü na albumu Bosque y Ruinas donose 14 pesama sirovog pank-blek-metala. Supernaivno, snimljeno kao iz druge sobe ali neprskano, autentično i prilično zarazno. Meni ovo zvuči življe od većine blek metala iz Severne Amerike koji sam čuo ove nedelje:

 

https://kalku.bandcamp.com/album/bosque-y-ruinas

 

Iz Švajcarske stiže Woeful Silence i EP Void Desecration kombinuje atmosferični blek metal sa svim njegovim pripadajućim emocijama i refleksijama sa jedne strane, sa satanističkim, razgnevljenim blek prebijanjem sa druge. Simpatična kombinacija u kojoj ne smeta previše taj lo-fi kvalitet snimka:

 

https://woefulsilence.bandcamp.com/album/void-desecration

 

 

Nightwalker je jednočlani nemački projekat koji se drži stare škole i formule totalne alijenacije u svojoj muzici na EP-ju Dark Sorcery. Uvod na orguljama ustupa prostor na bini rafalnoj paljbi posle taman toliko vremena da se čovek zabrine i sve je ovde uglavnom u redu. Nightwalker svira jednostavnu, idiosinkratičnu muziku bez mnogo obaziranja na to šta bi diktirali kakvi trendovi ili ukus publike. Ima, naravno, mnogo sirovih blek metal bendova koje čujem na bandcampu koji su samo neslušljivi i Nightwalker uspeva da pronađe „slatku tačku“ između ekstremne hermetičnosti i, ipak, nekakve humanosti i prijemčivosti:

 

https://youtu.be/Qb9hX6pWK94

 

 

Ne znam da li kalifornijski jednočlani sastav This White Mountain albumom Finality i prvom pesmom koja se zove This is the End (a i druga se zove The End of Me, kad smo već kod toga) pokušava nešto da nam najavi i ako da, nadam se da je Kevinu Narowskom neko dovoljno blizu da ga spreči u izvršenju suicida. U svakom slučaju, ovaj album, njegov treći, je kvalitetno snimljen i miksovan depresivni blek metal koji pokazuje da i u ovom podžanru, pogotovo u njegovoj one-man inačici, možete imati i kvalitet – kompozitorski, muzičarski, produkcijski – pored te ogoljene, ranjive emocije. Ljupko.

 

https://thiswhitemountain.bandcamp.com/album/finality

 

Volio sam beloruski Downcross na njihovom drugom albumu, jesenas, a oni su nas sad poradovali i novim EP-jem, Current Towards End. Braća Belorusi nastavljaju da šibaju ozbiljan, ratno raspoložen blek metal koji svoju hromatsku melodičnost i pomalo old school rifove odlično upliće u aranžmane koji nisu pretenciozni već organski uređeni da se atmosfera i gruv prirodno prelivaju iz takta u takt. Brutalan mastering je problem koji je ovaj bend imao i ranije, pa ga ima i sada, ali Current Towards Death je izvanredan EP slovenskog metala koji se ne utapa u tipično slovenskim tropima, pa i kada pređe u molsku harmoniju, to bude diverzija i kratak predah pre povratka u borbu. Lektira:

 

https://downcross.bandcamp.com/album/current-towards-end

 

Švedski Fyr ima , iz nekog razloga, dva bubnjara u postavi ili bar tako tvrdi Metal Archives. Kako god, njihov debi EP, Come Calamity je vrlo solidna post-black metal ploča sa četiri pesme koje nisu puki shoegaze sa vrištanjem već interesantno aranžirani komadi koji se šetaju celim putem od post-roka do „pravog“ blek metala. Neke od njih su nežnije (Unroamed, recimo), neke žešćije – Vibrancy koja zatvara EP je nekako baš „metalska“ – ali ovo je odličan, dosta suvo produciran i masterovan materijal i bend se sluša sa apetitom.

 

https://fyrmetal.bandcamp.com/album/come-calamity

 

 

Stoner rok i ove nedelje jak. Italijanski duo Zolle na svom novom albumu Macello nastavlja sa fascinacijom svinjama – vidite samo taj sjajni omot – ali i nudi muziku koja spaja težinu stoner roka sa malo žovijalnijim harmonskim programom. Macello je ploča na kojoj stonerski zvuk iznenađujuće dobro paše uz povremeno sasvim glam-rok rifove, za tu neku ultimativnu kombinaciju veselih sedamdesetih. Većina pesama je sasvim instrumentalno a što je u redu jer kada i ima pevanja, Zolle bi radije da se ono ne čuje, provlačeći glas samo kao još jedan, povučeni i diskretni izvor zvuka. No, ovo su lepe, optimistične pesme koje ipak drže propisnu tonažu i meni se to dopada:

 

https://zolle.bandcamp.com/album/macello

 

Losanđeleske okultne sveštenice High Priestess imaju drugi album, Casting the Circle i, iako ovo nije NAJBOLJI psihodelični dum album koji sam čuo ove godine, nije ni mnogo udaljen od te pozicije. Prija mi taj temeljiti, metodični pristup muzici koji ove tri žene provlače, shvatajući je ne kao zabavu za dokonu omladinu već kao portal ka onostranom, jelte.  Casting the Circle u imenu ima vikanski ritual i svih pet pesama na albumu imaju tu ritualnu, svečanu dimenziju, sa sporim, obrednim ritmovima i horskim napevima. Ovo se dobro uklapa uz valjajuće rifove i harmonije prizvane gitarama i klavijaturama. Naravno, treba imati apetita za pesme i do sedamnaest minuta trajanja, ali High Priestess se na mamutskoj Invocation zapravo najviše i rasviraju ulazeći u psihodelični trans koji lepo vozi slušaoca u finale albuma gde se horski pozdravlja sam nečastivi. Lepa, fokusirana ploča ovih dobrih žena.

 

https://highpriestessmusic.bandcamp.com/album/casting-the-circle

 

 

Pre par godina smo imali lepe reči za francuski sastav Fátima, opisujući ih kao sirovi stoner kome bi nešto bolji miks koristio a gde pevač zvuči identično kao Curt Cobain. E, pa, dve godine kasnije, Fátima ima novi album, Turkish Delights i mogu da ponovim sve, od reči do reči. Ovo je i dalje odličan sirovi stoner, sada sa naprstkom više orijentalnog tona u svojoj psihodeliji, pevač i dalje zvuči identično pokojnom Kurtu i, pa, i dalje ne razumem zašto bend ovako miksuje i masteruje svoja vredna izdanja. Turkish Delights ima pristojnu separaciju instrumenata, barem utoliko da se bas gitara lepo čuje, ali gitara, skroz zaprljana preteranom distorzijom i muljav bubanj naprosto ne mogu da odvedu ovaj album do mesta koje mu pripada. A, pripada mu visoko mesto jer je muzika ovde još bolja, zrelija, pesme su dinamične, maštovite, pune dobrog gruva i psihodelije i ovaj album ću slušati mnogo puta, možda samo malo psujući što neko svesniji ne sedne za mikser. No, to je Fátima, voleli je ili mrzeli, a ja je, bogami, volim:

 

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/turkish-delights-release-date-04-10-2020

 

Za Nijemce Lord Vigo nisam nikad čuo, a oni imaju, evo, već treći album. Danse de Noir je ploča epskog doom metala, a što je, kao i obično, kratica za spoj doom pompe sa klasičnom hevimetal pompom, sve uz puno cheesy gestova i, pa, pompe. Dobro, preterujem sa tom rečju, ali Lord Vigo baš ovo zazivaju svojim epskim gotskim vokalom, sintetizovanim zvonima i orguljama koje prijatno farbaju teške gitare. Album je delimično inspirisan Blade Runnerom a što je u redu jer su neke od pesama klasičan ’80s hevi metal samo sa nižim štimom i malo tvrđim miksom. The Verge of Time apsolutno zvuči kao nešto što ste mogli čuti 1986. godine na nekom radiju, sa svojim srednjim tempom, raspevanim aranžmanom i nabadačkom bas linijom. Doom? Ovo pre zvuči kao demo snimak Yes u njihovoj najkomercijalnijoj fazi! Elem, Lord Vigo su dakle bend za ljude koji vole cheesy metal ali cene svirku i trud oko metalnih delova kompozicija. Šteta je da nemaju lepši miks, ali ovo je ploča na kojoj vredi istrajavati jer svaka pesma ima nešto novo da ponudi (recimo, Shoulder of Orion koja bez najave upada u čist Iron Maiden mod rada):

 

https://lordvigo.bandcamp.com/album/danse-de-noir

 

 

Kada bend nazovete korišćenjem jednog stiha Jima Morissona jasno je da ozbiljno mislite (ili da nemate blama, heh). Scream of the Butterfly iz Njemačke, na svom drugom albumu, Birth Death Repeat vozi prijatan, samo malo starinski hard rok sa jakim bluzerskim korenima i prominentnim Hammond orguljama u zvuku. Sve to lepo curi nama koji smo rođeni tu negde u vreme kada je Morrison preminuo mada Scream of the Butterfly ne imitiraju Doors i bliži su klasičnim hard rok bendovima iz te epohe. Odlično odsvirana i miksovana ploča za ljubitelje hard-bluza.

 

https://screamofthebutterflyband.bandcamp.com/album/birth-death-repeat

 

Cegvera su bend iz Bristola koji sebi pripisuje sviranje post-doom metala. I dobro, njihov album The Sixth Glare ima taj postrokerski senzibilitet u kombinaciji sa moćnom distorzijom i teškim zvukom. Cegvera su duo, ne pevaju i ovo su surovi, energični, uživo snimljeni ne-baš-džemovi ali svakako pesme koje su iz džemovanja nastale, komadi lepog gruva i lepih harmonija koje izvlače sirovi, prljavi instrumenti. Prijatno za poneti i slušati na nekoj budućoj šetnji kroz grad:

 

https://cegvera.bandcamp.com/album/the-sixth-glare

 

Album Sun Worship Kingdom je izašao još polovinom Marta, ali Brainswitch su „naši“, tj. iz Mostara pa je u redu da se skrene pažnja na ovaj simpatični post metal uradak. Ploča je sanjive atmosfere i hipnotičkog tempa, sa vrlo dobro pogođenim zvukom i energijom koja postoji ali se drži pod kontrolom i pušta koliko treba da ne poremeti ugođaj. Brainswitch, dakle, imaju i momente čistog metalisanja međ svom tom sanjivošću ali ovo nije ploča koja preti, već više koja umiruje:

 

https://music.brainswitchband.com/album/sun-worship-kingdom

 

Isto iz Marta, ali sa njegovog kraja dolazi i album Klaustrophobic umetnika iz Njujorka sa prebivalištem u Teksasu. Clyde Von Klaus pravi idiosinkratičnu, osobenu muziku koja meša težinu stoner roka i enegiju esid panka u pesmama koje nisu prosti otežali bluz već imaju neočekivane, originalne strukture. Clyde Von Klaus ima i zanimljiv zvuk i ovo je album vredan truda:

 

https://clydevonklaus.bandcamp.com/album/klaustrophobic

 

Poljski MAG na svom istoimenom debiju nudi vrlo mračnu ali i energičnu mešavinu doom i black metala, gde se gruv i ozijevsko pevanje začas izmetnu u blastbitove i vrištanje. Dobro su oni to iskombinovali i mada je ovo ploča koja zrači tu neku andergraund sirovost, ona je koncptualno jasna i zaokružena. U ovim dugačkim pesmama ima mesta čak i za malo dungeon synth ispada pa je album zapravo veoma raznovrstan i eksperimentatorski inspirisan. Lepo:

 

https://magdoom.bandcamp.com/releases

 

Grci Citrus Blossom imaju lepo ime a imaju i odličan album (EP?) jakog roka. Eyes Filled With Apathy nije tipičan grčki stoner/desert rock hibrid već potentna, psihodelična i heavy rokenrol svirka koja ima gruv i interesantna melodijska rešenja, odrađena vrlo dinamično i snimljena tako da se čuju ta tri instrumenta kroz koje muzičari prosipaju svoje emocije. Pevanje je više „pop“ od tipične stonerske ponude a to se dobro uklapa uz gitarske trikove koje bend smišlja da sugeriše i druge žanrove muzike uz tvrdi rok i ovo je jedna zdrava, poletna i glasna a ne preglasna ploča koju treba čuti i slušati:

 

https://citrusblossomband.bandcamp.com/releases

 

Thousand Limbs iz Oklenda na albumu Mara nude tri dugačke pesme postrokerskih melodija i doom težine, poentirajući kod publike koja voli glasan i težak zvuk ali joj je dosta mračnih atmosfera. Mara je album molskih harmonija i setne širine, ne možda nužno namenjen baš meni ali pametno podešen da se dopadne publici koja ovako nešto traži. Bez pevanja, sa puno ponavljanja i dramatičnim tranzicijama između delova, Mara ima dovoljno hipnotičke snage i zdrave svirke da i mene osvoji:

 

https://thousandlimbs.bandcamp.com/album/mara

 

Sleeping Village iz Nju Džersija sami za sebe kažu da je poenta benda „bestidno obožavanje Black Sabbath“. Ništa manje ne dobijamo od polusatnog EP-ja Holy Water koji u svojih pet pesama donosi mnogo lepih rifova i okultne atmosfere. Ova tri mladića su ipak preskromni u sopstvenom marketingu jer je njihova muzika, mada vidno utemeljena u Sabatima, istovremeno živa, zdrava i kvalitetna. Meni sve to zvuči prirodno i spontano i ma koliko Sabati ovde provajdovali osnovu, Sleeping Village majstorski rade alatkama što su im ih drugi predali u amanet i kreiraju ploču sjajnog gruva i prijatnog zvuka. Da je sav stoner ovako dobronameran i poletan, gde bi nam kraj bio. Sleeping Village mi JAKO prijaju.

 

https://sleepingvillageband.bandcamp.com/album/holy-water

 

 

Briselski metal pregalac, Déhà je poznat po svojoj prolifičnosti kroz mnoštvo bendova i projekata ali je i osoba koja se godinama bori sa depresijom. Svestan da nije jedini, kao i da je doba pandemije posebno teško za osobe koje već imaju nekakve probleme, za dva dana je seo, napisao, snimio i izmiksovao album Of Fire and Infinity koji služi kao sredstvo za prikupljanje novca za osobe kojima je novac u ovoj epidemiji potreban. Plemenito. Of Fire and Infinity nije tipičan metal juriš kakav očekujete od ovog čoveka, već jedna kompozicija od pola sata duboko ritualne prirode, sa tribalnim ritmovima i obrednim napevima, sve pomešano sa nešto elektronskog, plesnog ritma i strastvenih recitacija na francuskom koje slave prirodu i život. Kada muzika konačno pređe u neku vrstu atmosferičnog blek metala ovo nije samo nešto što ste očekivali proteklih sedamnaest minuta već i prirodna spona između te neke tradicionalne obredne muzike i savremenih potreba za pripadanjem zajednici a kroz različite forme popkulturnog stvaralaštva. Déhà je belgijsko nacionalno blago a, preko metal-proksija, i svetsko:

 

https://deha.bandcamp.com/album/of-fire-and-infinity

 

 

Detroitski Pyrrhic na albumu The Shape of Death to Come sviraju jednu vrlo šarmantnu kombinaciju black i death metala koja nosi i blago progresivne elemente. Ovo su promišljeni aranžmani i kompozicije sa bezbroj sitnih detalja u raznim slojevima zvuka. A opet, ovo je miksovano iznenađujuće sirovo što muzici daje jednu organsku nijansu i toplinu kakva je retka kod ovakvih bendova. Meni se ovo dopada i češe mi prog-death svrab na pravi način, bez preproduciranosti i muzičarskih egzibicija.

 

https://pyrrhicmi.bandcamp.com/album/the-shape-of-death-to-come

 

 

Portugalski kvartet Burn Damage ima novi EP i Downward Passage su četiri pesme dobre produkcije i profi svirke. Burn Damage su negde između neo-thrasha i groove metala sa daškom death senzibiliteta i kada se stvari lepo slože, ume to da bude dobro. Pesma koja EP otvara, Vortex je sasvim korektna kao što je i Inception. Sporije pesme, Fire Walk With Me i They Live su atmosferičnije i mada nisu aktivno odbojne, meni bi biše prijale da su duplo kraće i duplo brže. Ali ja sam jednostavan, čak priprost čovek pa poslušajte sami:

 

https://ragingplanet.bandcamp.com/album/burn-damage-downward-passage

 

 

Army of Karens je simpatičan grindcore duo sa humorističkim tekstovima i istoimenim EP-jem od pet pesama a koji traje osetno ispod pet minuta. Sve je to sobni grindcore ali zapravo solidno dobre produkcije i kvalitetnih pesama koje traju uglavnom manje od jednog minuta. „Uredan“ nije baš epitet koji ljudi često koriste za grindcore ali Army of Karens su baš to i meni je to prijatno:

 

https://armyofkarens.bandcamp.com/album/army-of-karens

 

 

Nemački M.A.D. su ime uzeli po pesmi sa prvog albuma Napalm Death a gitarista i nosi majicu Napalm Death na profilnoj fotografiji, međutim njihov album A Plague Caused the Deaths skoro uopšte ne liči na Napalm Death. Ovo je mračni, death metalom inspirisani thrashcore – recimo – i svestan sam da i ovo na papiru zvuči kao Napalm Death ali nije. M.A.D. su bend mnogo više u tom nekom mračnom gruvu koji preseca brže, thrash/ death/ grindcore elemente, i nekako su BAŠ nemački u svemu tome. Dobro producirani i sigurni u sebe, M.A.D. su razgovetno i dobro kontrolisano lice grindcore/ thrash muzike i meni to danas lepo leglo:

 

https://madmusicasche.bandcamp.com/album/a-plague-caused-the-deaths

 

Galactic Mechanics je studijski projekat iz Ohaja koji drži stopala duboko u death metal tradiciji a glavu visoko, u kosmosu. U prevodu, novi EP talentovane braće Ocaña, The Ominous Quadrant donosi četiri pesme progresivnog space-death metala koji je solidno „metalan“ a progresivni deo se odnosi prevashodno na neparne ritmove i povremene upade u melodična soliranja. Sve je to odlično odsvirano i puno bravuroznog muziciranja koje, srećom, nije samo sebi svrha i ipak služi samim kompozicijama. EP je napravljen uz saradnju sa velikim brojem gostiju, veoma dobro miksovan i može da se bez ikakvog stida nosi i sa najvećim prog i tech death imenima na sceni. Svaka čast:

 

https://galacticmechanics.bandcamp.com/album/the-ominous-quadrant

 

 

Jedan pravi death metal biser dolazi nam ove nedelje (zapravo izlazi tek 24. Aprila, ali vreme je izgubilo svoju linearnu jednostavnost otkad smo u izolaciji, jelte) iz Ujedinjenog kraljevstva. Live Burial su bend iz Njukasla i pored toga što imaju simpatično ime, imaju i drugi album, Unending Futility koji je interesantan omaž grupi Death negde na prelazu iz njene faze originalne, trešerske sirovosti u progresivnu fazu kojom će obeležiti devedesete. Utoliko, Live Burial imaju album koji zvuči kao ubrzani Death iz rane faze, brutalan i mračan, kao da se Chuckova ekipa ukrštala sa najcrnjim delovima švedske death metal scene, potopljen u prostrani, sonorni miks koji meni ne prija preterano ali je makar master dinamičan i ovo može da se pošteno odvrće. Live Burial su majstori aranžiranja i donose nam death metal koji je ekspresivan i žestok a opet duboko utemeljen u propisnoj, rekao bih prilično nihilističnoj, mračnoj tradiciji ovog žanra. Ploča za sladokusce:

 

https://liveburialdeath.bandcamp.com/album/unending-futility-death-metal

 

 

Symbolik je kalifornijski simfonijski death metal bend i njihov debi album, Emergence je impresivna ploča. Ako volite ovakvu muziku. Naravno, meni ovo ume da bude previše kiči sa svim tim neoklasičarskim gestovima ali Symbolik se časno trude da napišu album koji ima legitiman četrdesetominutni narativ i to se mora poštovati. Solidno producirano da se čuju sva ta minuciozna instrumentalistička detaljisanja, ali ne preprpducirano, i ne zaboravljajući ni na klasični hedbeng, Emergence je ploča koja se trudi da ima i jare i pare i ne mogu je zbog toga osuđivati. Neću mnogo ovo slušati u godinama koje dolaze ali kada mi se bude slušao neoklasičarski brutalni death metal, znam kome mogu da se obratim:

 

https://youtu.be/Eam8xEagZjI

 

https://symbolik.bandcamp.com/album/emergence

 

 

Nešto više po mom ukusu je, svakako, kanadski Akurion, neka vrsta death metal supergrupe u kojoj bas svira Olivier iz Cryptopsy/ Cattle Decapitation, peva Mike DiSalvo iz Coma Cluster Void a koji je takođe bio u Cryptopsy, na par pesama gostuje i Lord Worm… ali Akurion NE zvuče kao Cryptopsy, već imaju svoj zvuk, bliži death progresivi nego brutalnom tehničkom zakucavanju Cryptopsy. Naravno, zakucava se ovde, bubnjar Tommy McKinnon (ex-Neuraxis, a gde svira i gitarista, Rob Milley, zajedno sa Olijem na basu) je primer death metal bubnjara koji ima i očekivanu matematičku preciznost ali i jedan lep, prirodan gruv pa su tako i najžešće pesme ovde prijatno udaljene od betonskog zida brutal death muzike i imaju mnogo atmosferičnih gitarskih i bas tema. Dugačke kompozicije, kompleksno aranžiranje ali očuvanje pomenute prirodnosti i ambicija da se proizvede death metal koji će ostati u svojoj najizrazitije „mačo“ dimenziji ali neće bežati od „ženskih“ senzibiliteta (između ostalog kroz melodični ženski vokal koji farba neke od momenata), uz mnogo pažnje koja se obraća na atmosferu i generalno zvuk čine Come forth to me pločom koja osvežava death metal matricu i revitalizuje čitav žanr. Od ljudi sa ovolikim pedigreom manje nismo ni očekivali:

 

https://akurion-ca.bandcamp.com/album/come-forth-to-me

 

 

Intercranial Purulency su mladi (ali ne neiskusni) bend iz Barija i, pa, oni se protiv beznađa bore tako što su objavili novi EP, Interdimensional Escalation Of Voracity. Već iz imena benda i naslova EP-ja jasno je da je u pitanju slamming death metal i Italijani nimalo ne razočaravaju. Za razliku od prosečnog slema koji danas čujemo na internetu, Intercranial Purulency su bend sa dobrom produkcijom i kvalitetnim brutal death metal osnovama. Ima ovde dobrih rifova i muzički bend stvari obavlja vrlo profesionalno, uključujući komponovanje i aranžiranje. Intercranial Purulency za sada samo malo koči to što su neoriginalni i pesme im zvuče kao varijacije na radove poznatijih kolega poput Abonimable Putridity, ali ima vremena za dalje rafiniranje svog identiteta, ovo što se da čuti je vrlo zdravo, vrlo profi i slemovi su im keči i zarazni. Više ne treba ni tražiti od benda gde je prosek godina prilično nizak i ovo izdanje se posluša u slast:

 

https://intracranialpurulency.bandcamp.com/album/interdimensional-escalation-of-voracity

 

 

 

Nemački trešeri Final Error su našli jeftin način da izbace novo izdanje. Kako se od albuma koji su izbacili proteklog Maja u postavi promenio pevač, tako EP New Vocals sadrži šest pesama sa istog albuma samo sa snimljenim novim vokalima. Slatko i ne samo što novi pevač, Nico, zvuči bolje nego je i novi miks prijatniji za uši. Nemački thrash je sinonim za neka od najvećih dostignuća u ovoj muzici i mada Final Error nisu baš na tim vrtoglavim visinama, ovo je dobra, tvrda metal muzika kakvu svako pošten može svako da sluša i voli.

 

https://finalerror.bandcamp.com/album/new-vocals-ep

 

Još thrasha dobijamo od projekta Ellefson, a u kome, jasno je, glavnu reč vodi David „Junior“ Ellefson, basista Megadeth. Simple Truth je EP sa tri pesme (od kojih je jedna uživo a druga u studijskoj i živoj verziji) i ovo je gruvi, radijski thrash metal koji odrađuju kvalitetni muzičari i biće drag starijoj publici sa svojim ’80s šmekom ali i visokim kvalitetom instrtumentalnog rada:

 

https://ellefson.bandcamp.com/album/simple-truth-ep

 

 

Tokijski grindcore bend Corbata je svoj prvi album, En La Bruo reizdao na bandcampu, dodavši mu jednu retku pesmu plus sirove verzije nekih od pesama sa albuma (u demo ili proba verzijama). Corbata pripadaju svetloj tradiciji japanskog grindcorea, mada nisu sasvim u klasi sa legendama poput SOB, Die You bastard i Takafumija Matsubare. No, En La Bruo je energična, tvrda ploča trešerskog grajnda sa karakterističnim visokim vriscima ali i jednom razgovetnijom „core“ komponentom. Nije revolucija ali je agresivno i sirovo koliko treba, sa pesmama koje imaju devedesetosekundne aranžmane i solidnu produkciju:

 

https://corbata.bandcamp.com/album/en-la-bruo-rare-track

 

Simpatični finski death metal sastav iz arktičkog kruga, Asketia na svom singlu Let Gods Die ima tri verzije ove neobično pevljive pesme. Pored originala koji nudi ugodan i melodičan death metal bez odlaska u celu tu melodeath žanrovsku tangentu, tu je i potpuno elektronska verzija kao i treća verzija koja je negde između. Simpatično!

 

https://asketia.bandcamp.com/album/let-gods-die-single

 

Sijetl nije baš poznat po svojoj death metal sceni, ali Orator su simpatičan, prilično intelektualno nastrojen death metal sastav iz ovog grada. Kallipolis (Live) je živa verzija njihovog poslednjegalbuma, Kallipolis i ovo je vrlo sigurna, zrela svirka death metala koji se ne loži toliko na brutalnost i agresiju koliko na kvalitetan gruv i dobre rifove. Orator su uživo vrlo ubedljivi i ovo je solidno miksovan snimak pa vredi poslušati ako vam je do zrelijeg, prijatnog death metala koji nije namenjen samo krvavom hedbengu:

 

https://oratorseattle.bandcamp.com/album/kallipolis-live

 

 

Za Wojtek nisam siguran ni odakle su (Italija?) niti koju muziku zapravo sviraju ali ovo je vrlo hermetični, kalustrofobični i nekako napaljujući metal program. Album Hymn for the Leftovers nalazi se negde na razmeđi teškog, mračnog sludge metala i metaliziranog gitarskog nojza sa mnogo distorzije, urlanja, militantnih ritmova i zvukom koji samo što ne napravi požar u mojim zvučnicima. Nije prepametno ali je solidno:

 

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/hymn-for-the-leftovers

 

Malo prljavog sludgea i hardkora/ d-beata dobijamo na split EP-ju bendova Detrvire i Reaptile. Detrvire su više u d-beat brzini i njihove tri pesme, spojene u jednu, imaju tu melodičnost koju su Šveđani uneli u ovu muziku a, evo, i Belgijanci je baštine i to sa uspehom. Repteal su sporiji, mračniji i njihove pesme su više metal sa sludge težinom i dramatikom. Pristojno:

 

https://reaptile.bandcamp.com/album/split-with-detrvire

 

Fever Dreams iz Filadelfije baš vole mathcore ali, srećom, makar i umeju da ga sviraju. The Result of a Time Lapse je solidan EP bizarnih ritmičkih struktura i flažoleta koji iskaču sa svih strana, dobro odsviran i miksovan sa dužnom pažnjom. Fever Dreams sviraju žanr koji živi i umire na tome koliko uspevate da namerno neprirodnim strukturama date duše i uspevaju u dobroj meri da se istaknu međ kolegama:

 

https://feverdreamspa.bandcamp.com/album/the-result-of-a-time-lapse

 

Sirov i neprskan brutalni death metal dolazi nam iz Bogote, posredstvom albuma nazvanog, er, Extermination to this Plague a koji je snimila grupa Calvario. Kolumbijci sviraju tehnički kompetentno, ali jednostavno, ne ložeći se na tech-death fore nego rabeći klasične harmonske progresije i mošerske ritmove. Sve je to aranžirano malo predarežljivo i pesme bi mogle da budu i kraće ali meni sirovost ovog zvuka, sa tim old school vokalom i pljeskavim bubnjevima zapravo baš prija:

 

https://calvariocol.bandcamp.com/album/extermination-to-this-plague

 

Iz Meksika, pak, dolaze progresivni death metalci Kalaveraztekah čiji je debi album, El Despertar de Los Tiempos prepun zvonkog zvuka bas-gitare, i kvazifolklornih motiva. Kalaveraztekah imaju jednu kinematsku, pomalo kempi interpretaciju te neke tradicionalne muzike i to njihovom metalu daje osobeni šarm. Dobro oni sviraju i pesme su im okej, mada se oseća da valja tu još sazrevanja da se desi pre nego što efekte i trikove zamene dublji zahvati u materijal. Ali sasvim se lepo sluša i više je nego impresivno za prvi album:

 

https://kalaveraztekah.bandcamp.com/album/el-despertar-de-los-tiempos

 

Za malo pank ukusa danas  besplatna kompilacija (a možete je i platiti i sve pare idu za štampanje fanzina Paranoize) Hurricanes & Hand Grenades Vol. 3. Gomila podrumskog, garažnog, sobnog i svakojakog drugog podzemnog hardkora uz puno energije i entuzijazma. Inače sam nešto u daunu ove nedelje, ništa mi ne zvuči dovoljno dobro a ovo me je baš oraspoložilo:

 

https://paranoizenola.bandcamp.com/album/hurricanes-hand-grenades-vol-3

 

Trash Talk iz Bangalora su impresivan postmodernistički metal bend koji spaja razne žanrove muzike u tvrde, nervozne kompozicije jakih ritmičkih naglasaka i harmonskih istraživanja. Bend samog sebe naziva eksperimentalnim i to danas, eto, znači nešto u smislu „tvrđa verzija Faith No More“, ali, mislim, dobri su, zaista. EP Burd ima četiri relatrivno kratke pesme ali mnogo muzike i snimljen je odlično:

 

https://trashtalkindia.bandcamp.com/album/burd

 

Ponovo Déhà! Ovog puta pod pseudonimom COAG, ali opet sa albumom napisanim, snimljenim i miksovanom za rekordno kratko vreme – svega tri dana. Power Violence Vol. II je, kako mu i ime kaže, ploča koja se bavi ovom nervoznom, brzom formom ekstremne muzike, i Déhà je zapravo odličan u ovome. Album je možda i bliži čistom grindcoreu ali vrištavi vokal i spazmatične gitare mu daju potreban koeficijent powerviolence, pa, violentnosti. Veoma dobro i, kao i drugo njegovo solo izdanje o kome danas pričamo, sav zarađen novac daje ljudima pogođenim nedaćama. Plemenito PLUS odlično zvuči. Déhà je divan čovek:

 

https://coag.bandcamp.com/album/power-violence-vol-ii

 

Mass Failure iz Toronta imaju demo (Demo 2019) sa tri pesme i ovo je simpatičan, sirov ali tehnički korektan thrashcore koji koristi elemente black i death metal žanrova. Jedan je čovek ovde odsvirao sve instrumente ali stvari ne zvuče ni „mašinski“ ni nezrelo, naprotiv, ovo je muzika koja svoju relativnu jednostavnost doseže kroz sazrevanje i što demo ide dalje slušalac je sve impresioniraniji kako pesme imaju karakter i kvalitet. Odličan početak za Mass Failure, pa makar bio „inspirisan onim najgorim što čovečanstvo ima“.

 

https://kmmd.bandcamp.com/album/mass-failure-demo-2019

 

 

Azusa su supergrupa sklopljena od bivših članova The Dilinger Escape Plan, Twisted into Form, Extol, Absurd² itd. itd. itd, koja, dakle, drži noge na dva kontinenta, severnoameričkom i, er, severnoevropskom, (tj. u Norveškoj). Loop of Yesterdays je drugi album ovog projekta i jedna interesantna i prilično impresivna smeša tvrđeg, trešerskog zvuka i džeziranih ambijenata i lutanja. Azusa nije mathcore sastav i njihova muzika je organskija, sklonija ponavljanju, ali svakako jednako ambiciozna i slepa za žanrovske ili harmonske barijere. Grčka pevačica Eleni Zafiriadou u dobroj meri nosi ovaj bend svojim odličnim kombinovanjem agresivnog metal vokala i prozračnih, multitrekovanih sanjarija. Ovo je i odlično miksovano, ali Azusa ne može sasvim da pobegne od zloduha formalnog eksperimentisanja i album nema fokus koji bi mu bio potreban da iznese svoje podugačko trajanje, slušajući se više kao kolekcija kul segmenata pesama nego kao ploča sa jasnim narativom.

 

https://azusaband.bandcamp.com/releases

 

Francuski veterani ekstremnog metala, Benighted su ponovo sa nama i njihov deveti album, Obscene Repressed će, mislim, biti pravi melem na ranu svima kojima je poslednji Cattle Decapitation bio isuviše setan i zamišljen. For d rekord, meni su se Cattle Decap dopali u toj poslednjoj inkarnaciji, ali Benighted sa ovim albumom nude vrlo usredsređen, brutalan deathgrind bez filozofija i meditiranja, rešetajući duplim bas bubnjevima, izvlačeći najekstremnije grlene vokale (popularni “bri-bri“) i generalno se baveći agresijom, hororom i zverstvima. Benighted stvaraju u tradiciji splatter horror estetike koju su u evropskom death metalu proslavili komšije Aborted i zapravo Obscene Repressed i daje muziku nalik na Aborted koji se rešio savremenijih, blago proggy elemenata svoje muzike i bavi se samo udaračkim, brzim grajndom i mošerskim prelazima. Odlična produkcija, jasnoća misije i sigurnost egzekucije daju Benightedu preporuku iako ovo nije muzika neke velike ambicije u estetskom smislu.

 

https://benighted.bandcamp.com/album/obscene-repressed

 

 

Kanadski reto-progresivci Spell imaju treći album, Opulent Decay i ovo je interesantna ploča, mračnih tema ali raznovrsne atmosfere i kompozicija koje se trude da ’70s proggy metal spoje sa komercijalnijim, ’80s zvukom. Pošto sam lenj čovek i uvek posežem za opštepoznatim da bih približio partikularno, reći ću da Spell na ovom albumu svoj (po prirodi stvari) na Rush nalik prog-rok mešaju sa Blue Oyster Cult heavy svirkom ali onda u sve dodaju naprstak, recimo Queensryche proggy-glamura. Kada se muzika potopi u močvaru psihodeličnih efekata – slušajte te koruse na gitari – dobija se interesantan zvuk i kada Spell napišu stvarno inspirisanu pesmu, to zvuči odlično. Sibyl Vane, nadahnuta Wildeovim visokim gotikom je jedan od hajlajta ovog albuma i preporučuje bend iz sve snage. Nije sve na ovom istom nivou ali Spell imaju dobre ideje i umeju da naprave zaraznu temu koja čoveku ostaje u pamćenju. Uz master koji je dinamičan i daje psihodeličnim elementima muzike prostora da se razmahnu, ovo je album koji možda nije čitav remek-delo ali je pošten i intrigantan rad brkatog trija.

 

https://spellofficial.bandcamp.com/album/opulent-decay

 

Poslednjeg dana marta irski Grief Eater su izbacili svoj prvi album, takođe nazvan Grief Eater i kako je ovo masterovao Jim Plotkin a ja po automatizmu pustim sve u šta je on umešao prste, evo nas sada ovde. Grief Eater nudi manje od pola sata hermetičnog, moćnog sludge metala koji nastupa u jasnoj tradiciji Iron Monkey i drugih ostrvskih sludge prethodnika, ali nije sikofantska imitacija. Ovo je jaka, klaustrofobična, ekspresivna muzika u kojoj emocija ima mnogo, pa makar sve bile negativne, ali u kojoj, kako za sludge metal i dolikuje, disciplina stoji na prvom mestu. Pet pesama žestokog prebijanja u kome ima taman toliko vremena da se na momente uhvati vazduh, odličan zvuk, sve preporuke:

 

https://griefeater.bandcamp.com/releases

 

 

Takođe sa ostrva, ali ovog puta, makar nominalno iz Londona, dolaze Calligram, koji takođe baštine sludge zvuk, osim što njihova intepretacija ima i mnogo blek metala u sebi. Calligram su bend čiji su članovi iz Francuske, Brazila i Italije i svoj prvi album su nazvali The Eye Is The First Circle a po rečenici iz jednog eseja Ralpha Waldoa Emersona što sve sugeriše priličnu pretencioznost, jelte, ali muzički bend apsolutno opravdava ovaj pristup. Već sam mnogo puta kukao da većina britanskog blek metala mene ostavlja hladnim, pa su Calligram zapravo primer kako bend koji jedva da je britanski i jedva da svira blek metal, zapravo može da ovu muziku učini apsolutno potentnom. Kombinacija blek metal brzine i sludge hermetičnosti funkcioniše odlično na ovom albumu dajući svemu jednu ozbiljnu, zrelu crtu a da se ne gubi izvorna metal divljačnost. Odlično:

 

https://calligram.bandcamp.com/album/the-eye-is-the-first-circle

 

Dobili smo i novog Joea Satrianija i ovaj vrhunski studijski muzičar pokazuje da posle četvorodecenijske karijere nije izgubio tehniku, ali ni preterano promenio senzibilitet. Što znači da je ovo i dalje prksavi, „komercijalni“ metal za gitariste, ali koji ne zaboravlja sasvim ni njihove devojke, odsviran i produciran na najvišem zamislivom profi nivou. Meni Satriani nikad nije bio negativac ali ga nikada nisam ni slušao iz zadovoljstva. Neizmerno značajan kao učitelj i sjajan zanatlija, Satriani svakako zaslužuje da ga poslušate ako ste ga ikada voleli:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kaypnbVupHYyKCNuCLz1sm4khW7SbeQVI

 

 

Čikaški Like Rats ima treći album i Death Monolith je očekivano krvav sudar death metala sa sludgecoreom, uzimajući najbrutalnije elemente od oba žanra, odustajući od komplikovanja i puštajući pesme da se voze na snazi i osećaju. Ne da su ovi aranžmani jednostavni, Like Rats svoje pesme očigledno pišu, vežbaju i menjaju uz mnogo promišljanja, ali one zvuče organski i gladno radije nego „konstruisano“ ako tako mogu da kažem. Like Rats imaju ime koje su uzeli od pesme Godflesh i logo na kome bi im pozavideo bilo koji blek metal bend, ali njihova muzika je ono najvažnije kod njih, prkosno lična, brutalna ali istovremeno ekstrovertna i iskrena, baš kako nam treba u ovom  trenutku naše povijesne zbiljnosti. Like Rats sviraju „čist“ metal, bez stilizacija ili odmaka, gurajući pedalu do šasije pa nek ide život. Moćno.

 

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/death-monolith

 

Straight edge hardcore je još pre četvrt veka bez stida navukao metal uniformu i pretvorio se, makar zvučno u integralni deo žanra. Drain iz Kalifornije nastavljaju ovu tradiciju na prvom albumu, California Cursed proizvodeći jedan prepoznatljivi crossover zvuk. Ima to šarma i mada ja više volim kad je ovakva muzika brža, Drain umeju da se nose sa svojom kombinacijom mid-tempo gruva i trešerskih ispada.

 

https://drain831.bandcamp.com/album/california-cursed

 

Japanski Abigail i hojlandrski Vulcan Tyrant imaju sladak split EP na Horror Pain Gore Death Productions i ovo su četiri pesme „uličnog“ metala gde se te neke apstraktnije forme (blackened thrash, recimo) sreću sa motorhedovskim speed interpretacijama. Abigail su značajno bolje producirani ali obe strane su šarmantne ako volite ultimativnu prljavštinu:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-9

 

 

Britanski Fury, i pored toga što ima više iks nego ipsilon hromozoma u postavi, trudi se da gradi što je muževnije moguć imidž stavljajući na naslovnu stranu svog trećeg albuma, The Grand Prize – trkački automobil. Lepo. Cenim trud mada su Fury meni drugorazredni bend i njihov NWOBHM, iako ima lepe rifove i pristojne solaže i kreće se solidnim tempom, ipak je, mora se i to reći, pomalo kilav i pripitomljen. Sve je to već odsvirano i iako su Fury sasvim časni nastavljači rada zemljaka koji su žarili i palili pre četrdeset godina (a neki i dalje žare i pale), oni niti imaju ideje da grade na ovoj baštini, niti imaju zvuk da se izdignu iznad odavanja pošte. Ali dobro, ponekad je i to okej:

 

https://furyofficial.bandcamp.com/album/the-grand-prize

 

 

Više mi se dopadaju španski (well, katalonski, ako slušate šta oni kažu) Metacrani čiji je prvi EP, Aigua, Terra, Aire i… Foc pored malo preglasnog mastera, zapravo lepa ploča žestokog NWOBHM zvuka koji koketira sa speed metalom. Nisu Metacrani originalni ali imaju dovoljno krvi u svom zvuku i dovoljno veruju u taj cheesy revolucionarni polet koji proklamuju da se ovo vrlo lepo sluša. Da je lepše producirano bilo bi mnogo bolje:

 

https://youtu.be/1spXV9DWQYs

 

E, al zato nema greške na split-singlu čikaških bendova Mindight Dice i Hitter. Obe pesme su prljav, žestok, rokerski metal, sa jasnim NWOBHM naklonom ali bez robovanja ideji da se moraju imitirati poznatiji bendovi. Hitter su pankerskiji sa pesmom koja je kao napravljena za šutku svojim brzim tempom i smenom akorda, a Midnight Dice imaju metalske rifove, dupli bas bubanj i raspoloženu  pevačicu, vukući nimalo prikriveno na ono što je, recimo, Dio radio u svojoj solo karijeri ali pržeći prljavije i dovoljno originalno. Obavezno:

 

https://midnightdice.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-hitter

 

https://hitter.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-midnight-dice

 

A onda su tu i kanadski Traveler čiji smo prvi album prošle godine voleli. Bend nije značajno unapredio produkciju na Termination Shock ali songrajting i svirka su izvrsni. Ovo je sada malo pomereno od preuzimanja Iron Maiden matrice bez kusura i Traveler su dobili tu proggy-spacey komponentu koju sam im onomad tražio. Pesme su odlične i bend zaista samo treba da dobro promisli o miksu za sledeći snimak jer sada ova muzika zaista zaslužuje mnogo bolji studijski tretman. Bubanj je, recimo, ovde, daleko ispod kvaliteta koji sviranje Chada Valliera ište. No, nismo snobovi pa da nas NE SASVIM SAVRŠEN miks udalji od jedne odlične ploče. Svaka čast, Travelere, kidate.

 

https://travelermetal.bandcamp.com/album/termination-shock

 

 

Za kraj nešto užasno teško i bolesno, dakle, samo za gurmane. Gangrenectomy sa Sicilije na svom drugom albumu, Cannibalistic Criteria of the Mantis nastupaju sa najprljavijih, najsadističkijih slamming death metal pozicija. I trijumfuju. Mnogo savremenog slema ne ume da uhvati gruv koji je presudan za ovaj žanr pa se bendovi gube u neusmerenoj nasilnosti i karikaturi brutalnosti. Naravno, muzika Gangrenectomy je SVA u karikaturi ali dosledno i ozbiljno sviranoj pa je ovo album koji vas odmah ubacuje u zonu i u njoj drži poput profesionalnog rvača, brutalnim slem rifovima, nemilorsdnom bubnjarskom masažom i tvrdokornim „zrikavac“ pevanjem, prekidajući torturu samo da se ubaci po koji horor sempl. Pa još taj omot! Ne znam da li će Cephalotripsy zaista ikada snimiti taj novi album, ali Gangrenectomy sa svojim drugim dugosvirajućim izdanjem ističu ozbiljnu kandidaturu za njihove naslednike.

 

https://amputatedveinrecords.bandcamp.com/album/cannibalistic-criteria-of-the-mantis

 

 

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-04-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s