Film: Zoku Sugata Sanshirō (Džudo saga 2)

Treći film emitovan u RTS-ovom ciklusu filmova Akire Kurosawe je i treći Kurosawin film koga je snimio kao scenarista i režiser, a istovremeno i nastavak njegovog prvog filma, Sanshiro Sugata, odnosno Džudo saga (prikazanog ovde). Uredno!

Zoku Sugata Sanshirō odnosno Džudo saga drugi deo je, barem se tvrdi, verovatno prvi u istoriji nastavak bioskopskog filma koji je nazvan samo tako što je originalu dodat broj dva – dotadašnja praksa filmskih serijala koji su postojali u to vreme je bilo da „epizode“ imaju posebne naslove. Ovo nije baš tačno, već utoliko što originalna reč „zoku“ koja je dodata ispred imena protagoniste u naslovu filma nije numerička oznaka već se može prevesti kao „nastavak“ ili „produžetak“, ali u duhovnom smislu ovde ima određenog rezona. Kurosawa je i sam bio nezadovoljan time kako je prvi film bio skraćivan od strane studija i kako njegov narativ sa duhovnim sazrevanjem protagoniste i demonskom figurom njegovog antagoniste nije imao dovoljno prostora da se razmahne. Pogotovo je taj antagonist bio prikraćen pa, kada se pokazalo da je publika u Japanu pozitivno odreagovala na istorijsku borilačku dramu kojom je Kurosawa debitovao, nastavak je pružio mogućnost da se neke teme prodube.

Osim, naravno, što je nastavak sniman u izrazito nevreme. Dospeo u bioskope u Maju 1945. godine, jedva tri meseca pre bacanja nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki, a u toku žestokih borbi za Okinavu i napada fosfornim bombama na japanske gradove, uključujući prestonicu, Zoku Sanshiro Sugata je film za koji su (kasniji) zapadni kritičari listom navodili da pored te duhovne centralne priče o sazrevanju mladog borca sadrži i izraženu propagandnu komponentu. Ovo je, razume se, tačno, ali i gotovo izlišno kritikovati pogotovo kada se ima na umu šta su Amerikanci tokom samog snimanja radili Japanu – da ne pominjem kako su izgledali američki ratni filmovi iz tog perioda.

Ono što je svakako vredno je da je Kurosawa, bez obzira što je film, kao i prvi deo, baziran na romanu Tsunea Tomite a koji je opet romansirao biografiju svog oca Tsunejiroa Tomite, jednog od prve dvojice majstora nove borilačke veštine u školi koju je osnovao začetnik džudoa, Kanō Jigorō, dakle da je Kurosawa uzimajući literarni predložak uspeo da u njega udene tu „propagandnu“ komponentu na jedan prirodan, čak, estetski zadovoljavajući način.

Naime, centralna priča filma je izrazito jednostavna. Titularni Sanshiro Sugata je najbolji džudo borac svoje škole, a što je potvrdio dosegavši visok nivo tehnike ali i duhovnosti i poražavajući nekoliko teških protivnika u prvom filmu, demonstrirajući esencijalni spoj telesne forme, duhovne discipline i moralne ispravnosti da bi čovek sebe mogao da naziva džudokom. U drugom filmu on mora da se suoči sa novim izazovima koji će dovesti sve tri komponente njegove ličnosti pred izazov i iskušenja.

Jedan od elemenata izazova sa kojim se Sugata suočava je skoro banalan, ali upravo on ukazuje na prevratničku ulogu koju je džudo odigrao potkraj 19. veka u domenu tradicionalnih borilačkih veština – izdižući ovaj sistem borenja iznad puke tehnike u filozofiju utemeljenu na tradicionalnim principima koji ostali iza Konfučija i sintetisani u „Jita-Kyoei“ – uzajamni prosperitet za sebe i druge. Sugata je, dakako, u filmovima hodajući Jita-Kyoei, čovek sa blagim pogledom, blagom rečju i osmehom za sve oko sebe, nikada umoran i uvek spreman da pruži ruku pomoći, koji se neće tući ni iz zabave niti zbog novca ali nikada neće oklevati da zaštiti slabije – ali Sugata je istovremeno i toliko popularan, izdignut na nivo superheroja (ili barem Novaka Đokovića Meiđi ere) da druge škole, one koje još uvek podučavaju džiudžitsu, radije nego „moderni“ džudo, sada nemaju posla i njihovi borci moraju da se ponižavaju boreći se za novac.

Sugata je ovde u veoma interesantnoj i briljantno postavljenoj dilemi gde shvata da je njegov veoma moralni, veoma ispravni filozofski put sa koga ne odstupa niti pravi kompromise – direktno uticao na povećanje ekonomske nejednakosti u zajednici u kojoj živi. Mudro odigrano od strane scenariste Kurosawe i kasnije prelepo – mada samo simbolički – razrešeno u sceni pred kraj filma na koju ćemo se vratiti.

Jer, hajde sada da pogledamo tu „propagandnu“ dimenziju filma. Kurosawa ovde postavlja model koji će kasnije biti repliciran i eksploatisan od strane nebrojenih filmadžija sa svih strana sveta – taj da je sport, pogotovo borilački, metafora za rat i način da slabiji, onaj tlačen od strane imperijalne sile koja sebe smatra kreatorom istorije, u tom ratu pobedi i donese svojoj naciji tako potreban moralni trijumf. Kurosawa film otvara prikazom američkog mornara koji maltretira vozača rikše samo da bi Sugata na kraju morao da – višeg i veoma agresivnog – Amerikanca baci u more, a zatim se jedan od podzapleta tiče revijalne borbe u američkoj ambasadi gde „najbolji američki bokser“, William Lister treba da se bori protiv nekog japanskog majstora džudoa. Ambasada ovo najavljuje u pozitivnom duhu, kao predstavljanje plemenite veštine boksa japanskom narodu, ali Sugata glatko odbija poziv da se bori. Za njega džudo nije predstava niti bi se ponizio da se bori za novac.

Kako i nagađate – drugi borac, baš taj koji mu kaže da zbog Sugatine popularnosti sada njegova škola nema posla, izađe u ring sa Listerom i bude brutalno isponižavan od strane mnogo većeg Amerikanca. Sve je to sport, šatro, ali prizor u ringu je mučan.

Borac ipak ne gine – onako kako će Apollo Creed tragično završiti u Rokiju IV, Kurosawa je ipak čovek delikatnijeg režijskog pristupa nego što će Stallone biti 40 godina kasnije – ali njegov poraz i poniženje znače i da će Sugata prihvatiti kasniji izazov da se sam suoči sa Listerom.

Za Sugatu ovo je prelomni trenutak kada odlučuje da napusti školu jer smatra da će je osramotiti prihvatanjem ove vrste izazova ali neizgovoreni deo svega je, jasno, to da on na sebe prihvata tu vrstu stigme jer treba odbraniti ne samo čast nacije već i čast džudoa kao plemenitog spoja veštine, filozofije i morala. Nazivati ovako nešto pukom propagandom je, dakako, plitko čitanje. Sugata Listera poražava gotovo bez napora, velikom koncentracijom i elegantno rešenim pančlajnom gde bokser pada sam od sebe suočen sa fantastičnom, nepokolebljivom čvrstinom nepokretnog protivnika a Japanac prvo novac odbija i stavlja ga na telo obeznanjenog protivnika da bi nekoliko sekundi kasnije, nakon što borac koga je Lister ranije prebio počne da mu se u suzama zahvaljuje, novac uzeo i dao ga ovom čoveku, čineći jedino što može u tom trenutku da barem malo izravna socijalnu nejednakost koju je izazvao svojim svetačkim ponašanjem.

A kako je ovo tek režirano! Momenat u kome Sugata predaje novac borcu koji se usteže da ga primi a zatim ga u magnovenju ponesu tela oduševljenih džudista iz publike – to je fantastično i dovitljivo rešenje koje zadržava prizor dobročinstva bez ulaska u dalje ekonomske realnosti, jasno se držeći samo simbolike.

Kasnije će mnogi, od Donnieja Yena (odnosno Wilsona Yipa), preko Tonyja Jaa (odnosno Prachye Pinkaewa), pa dakako i Stallonea gotovo doslovno kopirati ovu matricu pokazujući imperijalnu osionost i odmazdu „malih“ ali ponosnih nacija, svako u svom filmu.

(Uzgred, kako je Kurosawa u produkciji rađenoj 1945. godine skupio ovoliko belih, anglofonih glumaca da igraju Amerikance je verovatno priča za sebe koju bi vredelo pročitati.)

No, „glavna“ borba ovde je ono što se nastavlja na radnju prvog filma i antagonistu koga je Sugata porazio u dramatičnom finalu. Njegova braća – koja treniraju karate a ne džudo – ga sada izazivaju na borbu do smrti i ovo je, moglo bi se argumentovati – „propagandniji“ deo filma, posebno što je do 1945. godine moderni karate (Šotokan, Vado Rju, Kjokušinkai) već ozbiljno dobijao na popularnosti potiskujući džudo.

Sugata, naravno, ne može da ne prihvati borbu i finale filma je nešto najdramatičnije što je Kurosawa do tada snimio. Braća Higaki su i inače jako stilizovani i ponašaju se kao da su ispali iz srednjevekovnih priča, jedan od njih besan i lud, drugi samo besan i u kontrastu sa njima prefinjeni stariji brat, džudista Gennosuke Higaki iz prvog filma je gospodin i šmeker. Film mu daje nekoliko lepih kadrova u kojima Ryūnosuke Tsukigata uspeva da dobro provoza svoj džonidepovski šarm i pokaže kako su džudisti generalno prefinjene, višeslojne ličnosti koje cene borbu kao duhovnu kategoriju i poštuju protivnika koji ih je porazio do neba.

Mlađa braća su, pak, puni besa i ne shvataju čitavu tu duhovnu ravan, no, barem imaju smisla za dramu pa se poslednja borba odvija na planini, usred noći, u dubokom snegu i tokom vejavice. Kurosawa je već tokom filma demonstrirao koliko je napredovao u akcionoj koreografiji i prethodne borilačke scene su tvrđe i atraktivnije od onog iz prvog filma, ali ova poslednja je visoko ritualizovana i nije borba tehnika ili veštine već pre svega bprba duha i morala. Glumci su, dakako, uterani da POTPUNO uđu u svoje likove pa su polugoli samo u kimonima i bez obuće, gazeći sneg i kosa belih od pahulja i ova borba ima sav saspens i eksplozivno razrešenje koje očekujete od nečeg gde se jedan, praktično, demon, sukobljava sa čovekom koji uči za sveca i, čak i kad krši slovo pravila, kako mu kaže jedan sveštenik, on to čini da bi očuvao njihov duh. „Pravila su tu da te stave na put“, kaže on, „a da bi na njemu i ostao, ponekad moraš da ih prekršiš.“ Zgodno.

Ipak, pravo finale filma se dešava posle borbe u brvnari gde se tri promrzla borca okupljaju oko vatre i imaju gotovo banalan ali simbolički potpuno perfektan momenat u kome se „prava“ borba završava osmehom i klimanjem glavom a poslednja scena u kojoj Sugata pozdravlja izlazeće Sunce je doslovno prelepa sa muževnom lepotom Susumua Fujite upregnutom u jedan dečački, praktično svetački smeh kojim se, čak i u 1945. godini u Japanu, dočekuju Sunce i novi dan.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s