Film: Tora no O o Fumu Otokotachi (Ljudi koji su išli po tigrovom repu)

Četvrti film u RTS-ovom ciklusu autorskih filmova Akire Kurosawe je jedna briljantna minijatura i pokazna vežba iz zanata, napravljena nešto posle završetka prethodnog filma, Zoku Sugata Sanshirō, a o kome smo pisali prošle nedelje. No, iako snimljen 1945. godine, ovaj film će se načekati da ugleda mrak bioskopske sale. Kurosawu su u početku cenzurisali japanski ratni cenzori  a zatim, ravnoteže radi, i američke okupacione vlasti – na kraju krajeva, ovaj režiser je iza sebe imao klasičan propagandni rad u vreme kada su Ameri uzeli ostrva pod svoje.

 

Tora no O o Fumu Otokotachi je u ovoj RTS-ovoj adaptaciji preveden pomalo nezgrapno kao Ljudi koji su išli po tigrovom repu, iako bi pravilniji prevod bio „Ljudi koji su zgazili na tigrov rep“. Naime, Yoshitsune Minamoto je vojskovođa koji beži od sopstvenog brata, šoguna Yoritomoa iz razloga koji nisu naročito bitni – recimo samo da je dvanaesti vek u Japanu bilo doba kada je brat na brata udarao i preventivno a neretko i sa sasvim ozbiljnim umišljajem – i on i njegovih šest telohranitelja su se maskirali u putujuće monahe. Kako im je jedini način da stignu do bezbedne teritorije to da pređu preko zemlje kojom krstare šogunove patrole i prođu njegove barikade, a gde su straže instruirane da očekuju sedam muškaraca prerušenih u monahe, oni u ovu avanturu kreću nervozno i svesni da će sledećim korakom „zgaziti tigra na rep“.

 

 

Scenario filma rađen je delimično  po jednom od najpopularnijih kabuki komada iz devetnaestog veka, Kanjinchō a koji je i sam baziran na klasičnom japanskom komadu iz petnaestog veka, Ataka, rađenom u okviru tradicije japanskog plesnog teatra noh. Ataka se smatra remek delom noh teatra a Kanjinchō, prvi put izvedena 1840. godine i ekstremno popularna u devetnaestom veku smatra se i prvom kabuki predstavom koja je rađena kao direktna i verna adaptacija noh predložka. Drugim rečima, Kurosawa je za ovaj film išao na veoma popularan i poznat materijal, omiljen, takoreći, u narodu i pripremio jedan klasičan crowdpleaser, bez sumnje imajući u vidu najmanje dve stvari: teško stanje u Japanu 1945. godine i srazmernu ekonomičnost i jednostavnost produkcije koja, osim kostima i nekoliko jeftinih kulisa nije zahtevala specijalna ulaganja ili tehničke preduslove.

 

Zanimljivo je, međutim, na kakve je razmere nerazumevanja film naišao kod zapadne, eh, publike. U prvom redu, McArthurova okupaciona administracija nije ovom filmu dopustila distribuciju, verujući da je njegov prikaz klasičnog feudalnog Japana i tradicionalnih budističkih vrednosti isuviše nacionalistički opasan da bi se puštao naciji pod stranom, jelte čizmom, pa je film stigao u japanske bioskope tek 1952. godine, punih sedam godina nakon što je završen i posle potpisivanja mirovnog sporazuma u San Francisku kojim su „zvanično“ okončana neprijateljstva između Japana i drugih država. No, pred američku publiku film će doći tek 1960. godine, nakon što je Kurosawa već postao cenjeno ime i uradio svoje velike hitove poput Skrivene tvrđave, Sedam samuraja i Krvavog prestola. Intersantno, kabuki komad Kanjinchō koji je poslužio kao predložak će morati da sačeka još punih šest godina da se pojavi na engleskom jeziku, u jednoj zbirci uticajnih kabuki tekstova.

Naravno, Amerikance onog vremena ne treba PREVIŠE kriviti za nerazumevanje jer su film gledali nakon nekoliko Kurosawinih radova koji su imali izrazito žanrovski rukopis, i primetno uticali na savremenu holivudsku produkciju, no, interesantno je da film i današnje kritičare zbunjuje u dovoljnoj meri da mu se zamera kako je isuviše teatralan, da glumci preglumljuju, da je statičan itd.

 

Na šta je moguće odgovoriti samo na jedan način: jeste li vi, ljudi, ikada videli kabuki predstavu? Tora no O o Fumu Otokotachi je ekstremno osavremenjen, čak nestašno komičan, pomalo i postmoderni pogled na originalni materijal gde se Kurosawa igra sa poznatom i voljenom klasikom, čuvajući ingenioznost postavke i teksta ali osvežavajući formu za novi medijum i novu publiku.

 

U svojoj srži, ovaj kratki film – kraći od sat vremena – je pohvala glumi, odnosno laži koja je toliko prefinjena i strastveno ispletena da postaje uverljivija od istine koju ljudi vide svojim očima. Kurosawa je, naravno, kasnije imao značajno poznatiji rad na uslovno rečeno srodnu temu, Rašomon, i mada ova dva filma nisu ni u istoj klasi, da bude jasno, lepršavost i umeće sa kojim je Tora no O o Fumu Otokotachi napravljen svedoče o ne samo velikom zanatskom umeću na strani produkcije već i o sasvim vidnom uživanju sa kojim su glumci pristupili svom poslu.

 

U centru priče je napor, dakle, grupe progonjenih samuraja maskiranih u monahe da ubede stražu, upozorenu da im dolazi grupa samuraja maskiranih u monahe, kako su u pitanju stvarno monasi koje treba propustiti dalje, kao i likovi glavnog telohranitelja Benkeija, te šefa straže, Togashija oko kojih se vrti to pretezanje predstave, simulacije i njeno „nadstvarivanje“ reklo bi se – očigledne stvarnosti. Snimljen kao laka komedija sa elementima farse, Tora no O o Fumu Otokotachi tokom svoje centralne scene u kojoj Benkei ubeđuje Togashija u nešto u šta niko sa očima ne bi trebalo da može da poveruje, prelazi čitav put od aristotelovskog primenjenog silogizma do ničeanskog pretpostavljanja akcije rečima. I mada nisam siguran koliko su bilo originalni autori komada, bilo Kurosawa imali ikakve predstave o Aristotelu a još manje, jelte, Ničeu, notabilno je da kada do akcije na kraju dođe, ona se ovaploćuje u tipično ničeanskim formama: borbi, plesu i uživanju u dobroj kapljici.

Film, možda srećnom okolnošću, izbegava da se strože drži kabuki forme pa iako u njemu postoje veoma lepi songovi koji manje prepričavaju radnju a više, poput nekog postmodernog grčkog hora, sažimaju unutarnji život protagonista, i iako je korišćena tradicionalna instrumentalna pratnja za neke scene (sigurno odrađen posao od strane prolifičnog Tadashija Hattorija, inače specijaliste za komedije), njegovo glavno izražajno sredstvo je ipak „klasičnija“ gluma a ne ples. Susumu Fujita, Kurosawin omiljeni leading man u tom trenutku, ovde dobija ulogu najvažnijeg sporednog lika, šefa straže Togashija i mada je dobar u svojoj uzdržanoj, dostojanstvenoj plemenitosti, zasenjen je briljantnom glumačkom kreacijom tada već prilično slavnog Denjirōa Ōkōchija, specijalizovanog za uloge samuraja u popularnim chanbara (akcionim, jelte) filmovima. Ōkōchi ovde kreira ulogu toliko preteranu, toliko veću od života da ostavlja bez daha i samog Togashija ali i publiku koja biva zavedena njegovim tako moćnim a tako očigledno apsurdnim, bestidnim laganjem. Kritičari koji pričaju o preglumljivanju ovde svakako ispuštaju iz vida da upravo u apsurdnosti intenziteta sa kojim njegov lik, Benkei ide u izgradnju potpuno paralelne i neverovatne stvarnosti leži komični potencijal ove priče, iako bi to trebalo da bude očigledno, sa kontrastom koji predstavljaju skeptični likovi u straži i Kurosawina agresivna montaža koja u jednom momentu skoro parodijski odstupa od primisli da je u pitanju tek „snimljeno pozorište“.

Naravno, glumatanje izuzetno popularnog komičara Ken’ichija Enomotoa jeste upadljivo – ali i ovde treba imati u vidu da je njegov lik, bezimeni nosač, upravo zamišljen kao tipični komični predah pored koga će Ōkōchijeva prefinjena farsa jače odskočiti kao dublji sloj komedije, drame i filozofske refleksije. Enomoto je, kažu, bio izuzetno popularan pre početka rata, sa velikim uticajem na to kako je japanska pozorišna komedija sebe modernizovala u ovom periodu, a i posle rata je izvršio presudan uticaj na novi talas komedije, pa je davanje njemu uloge nosača koji se beči, priča izmenjenim glasom, izvodi vrlo fizičke gegove – sve na način koji će u Holivudu uskoro popularisati Jerry Lewis – bila neka vrsta davanja najširoj publici onog što ona sigurno voli. No, Enomoto predstavlja i zapravo najčvršću sponu filma sa tradicijom, posebno sa finalnom scenom u kojoj izvodi parodičan, izuzetno ukusno snimljen ples i dovodi priču do prijatnog, pozitivnog zaključka.

 

Tora no O o Fumu Otokotachi je dakle, pomalo kao da ste uzeli Batu Živojinovića da igra apsurdno preozbiljnu dramsku ulogu u filmu u kome Čkalja sve vreme pravi face i baca bizarne viceve, sve snimljeno na pozorišnom setu gde već odjekivanje glasova glumaca pokazuje da ne sede STVARNO u šumi i da su planine u pozadini tek foto-tapet. Ali Kurosawa ovo zanatski odrađuje perfektno. Napisan, navodno za jedan dan i snimljen za par dana, Tora no O o Fumu Otokotachi svejedno prikazuje briljantni režiserski rukopis starog majstora sa perfektno koregrafisanim scenama desetina glumaca, izuzetnim glumačkim momentima i, kako sam već pomenuo, montažom koja pozorišnoj drami dodaje dimenziju kakvu ona nikada nije mogla da ima. Nije ovo mnogo važan film u Kurosawinom opusu ali ja sam uživao.

Jedno reagovanje to “Film: Tora no O o Fumu Otokotachi (Ljudi koji su išli po tigrovom repu)”

  1. […] morale biti prekidane zbog krčanja creva glumca, ali ako je Kurosawa u svom prethodnom filmu, prošle nedelje opisanom Tora no O o Fumu Otokotachi, praktično snimao pozorište i puštao glumce da imaju teatralne uzlete i fantastične, pozorišne […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: