Film: Sugata Sanshirō (Džudo Saga)

Pre nekoliko dana sam se glasno žalio kako, eto, danas na televiziji ne može da se vidi film stariji od dvadeset godina, rastući hic et nunc u gadnog čiču , sve uz reminiscencije kako su u našoj mladosti znali da cene tradiciju  i kako je tadašnji RTB imao te lepe cikluse Johna Forda, Alfreda Hitchcocka i Akire Kurosawe. Naravno, posle par rečenica sam se i sam setio da već mesecima gledam 30 i 40 godina stare filmove Buda Spencera na televiziji, a onda sam u novinama video i najavu za ciklus filmova – baš Akire Kurosawe na RTS-u. Naš i vaš prijatelj, John Reynolds,  Odgovorni urednik filmskog programa RTS nije čitač misli već samo čovek sa velikom ljubavlju prema filmu i velikim znanjem o istom.

RTS2 je ionako kanal na kome ide sve što vredi na ovoj televiziji rekli bi sad cinici.

Kako god, prvi film u ciklusu, emitovan u Ponedeljak uveče bio je i prvi Kurosawin film, ili makar prva produkcija koju je on režirao. Džudo Saga (aka Sugata Sanshirō), to jest Saga o Džudou je jedan od dva scenarija koje je još uvek mladi Kurosawa imao pripremljene i tražio mogućnost da ubedi studio da ga puste da režira. Iako je već nekoliko godina važio za pouzdanog režisera druge ekipe u kompaniji Toho, scenario koji je želeo da režira nije se uklapao u ono što je u ratnim godinama Ministarstvo kulture podržavalo, pa je roman Tsunea Tomite – sina poznatog džudo borca Tsunejira Tomite – a koji je baštinio vrlo tradicionalnu temu, bio sigurnija produkcija za sve. Tako je Kurosawa uradio adaptaciju romana i napravio svoj prvi autorski film.

Džudo Saga je, zaista, veoma tradicionalistička priča. Postavljen u 1883. godinu – usred Meiji ere koja je simbol japanske modernizacije, industrijalizacije i osvajanja pozicije regionalne sile – film se odvija u malom japanskom provincijskom gradu i prati vrlo stereotipnu priču o mladom džudo-borcu (titularni Sugata Sanshirō) koji mora da prevaziđe sve te za mladost prirođene prepreke – tvrdoglavost, sebičnost, impulsivnost – i pronađe u sebi čovečnost da bi mogao da se nazove pravim džudo borcem. Oslonjen na klasični zaplet koji eksploatiše rivalitet između škola borilačkih veština i konzervativan u samom narativu, film ipak nalazi načina da komunicira i moderne misli i pristupe.

Delimično, ovo je i na samoj razini priče koju, koliko god tradicionalna bila, Kurosawa režira sa mnogo humora, dotičući se gotovo i parodijskog odmaka na nekim mestima. Vrlo ozbiljne, vrlo ritualne scene borbi muškaraca koji samo za borbu žive su često snimljene kao ples, koreografisane sa pažnjom i poštovanjem, ali odmaknute od proste demonstracije snage i borilačke veštine. Rezovi kojim Kurosawa sugeriše natprirodno jaka bacanja od kojih borci odleću nekoliko metara u daljinu – neki i ostaju mrtvi od toga – imaju u sebi i komičnu dimenziju bez obzira što film nominalno ovo prikazuje kao vrhunac drame.

I u osnovi priče se oseća taj dah moderniteta. Rivalstvo dve škole džiudžitsua se, barem nominalno, bazira na tome što učitelj iz jedne od njih svoju veštinu počinje da naziva džudo radije nego puki dž(i)udžitsu, sugerišući da se radi ne samo o veštini borbe (što sufiks džitsu označava, odnoseći se na tehniku pre svega) već o sveobuhvatnijem filozofskom pristupu („do“ značu „put“). Pripadnici druge škole misle da on to radi da bi pred lokalnom policijom mogao da se hvali da je izumeo novu borilačku veštinu kako bi od nje dobio ugovor da obučava policajce za borbu, pa rešavaju da ga presretnu na drumu i prebiju. „Ali bez oružja, da se ne osramotimo“, kaže njihov sensei dok se šestorica boraca spremaju da napadnu jednog čoveka iz zasede.

Naravno, majstor ih sve pobaca u vodu i Sugata Sanshirō, koji se do pre nekoliko minuta zamalo pridružio njegovim protivnicima ga moli da uči u majstorovoj školi.

Sugatin lik je centralna tematska okosnica filma, predstavljen kao mladić usijane glave koji u borbi vidi samo demonstraciju snage on vrlo rano dobija žestoku kritiku od svog senseija da mu nedostaje čovečnost i da nikada, uprkos tehnici, neće biti dobar džudista. Sugata ovo shvata vrlo ozbiljno i prolazi kroz samonametnutu torturu u kojoj doživljava neku vrstu satorija i iz temelja menja svoj pogled na svet.

Ova veoma tradicionalistička trajektorija lika je odrađena veoma lapidarno – Sugata i bukvalno preko noći menja svetonazor – i Kurosawa je ovde vidno zainteresovaniji da prikaže napredne tehnike režije i montaže nego da razvija narativ mnogo dalje od romana.

Ali te tehnike jesu izvanredne. Montaža u kojoj se jedna od Sugatinih papuča vidi u nekoliko godišnjih doba je remek-delo protoka vremena, a njegova noć u blatu i prosvetljenje u čijem centru je rascvetala bela ruža su beskrajno ljupki. Drugde Kurosawa uživa u tranzicijama između scena koje imaju naglašeni artizam svojim uzimanjem geometrijskog oblika iz naredne scene i uokvirivanjem prethodne u njemu (tzv. „swipe“) ili dubokim kadrovima gde se akcija odvija po „vertikali“.

No, u osnovi ovo je, rekosmo, vrlo tradicionalna priča. Likovi su ikonički, sa Sugatinim protivnicima koji nakon što ih on poražava postaju njegovi najbolji prijatelji, sa rivalstvima koja nemaju drugu osnovu do želje da se pokaže čiji je džudo bolji, ali je ponekada jedini način da se to pokaže smrt, sa prelepom ćerkom jednog od rivala koja Sugati pokazuje šta su nesebičnost i plemenitost samo nemom molitvom ispred oltara. Kada Sugata njoj popravlja papuču na stepeništu dok pljušti kiša a ona ne zna da će se snažni mladić uskoro boriti protiv njenog oca, ovo je savršenstvo romantičnog, nedužnog a ipak prijatno erotičnog flerta koliko ste u četrdesetim godinama uopšte mogli da zamislite.

Opet, naravno, nije sve što je Kurosawa zamislio, moglo i da se realizuje, film je bio solidno cenzurisan, sa sedamnaest isečenih minuta (uvodni tekst iz verzije iz pedesetih godina a koju smo i gledali na RTS pominje 512 metara isečene trake), ne bi li se privoleo ukusu rantih cenzora pa je tako i lik borca Higakija – jedne pomalo dijabolične figure – a koji je finalni boss protiv kog će Sugata morati da dokaže šta je sve naučio, u noćnoj borbi nasred polja šibanog vetrom, sa nebom kojim jure oblaci i reflektuju svetlo meseca u stroboskopskim bljeskovima, taj lik je na kraju samo naznačen ali ne i sasvim dorečen. Sveden više na prisustvo nego na delatnu ličnost, Higata je svedočanstvo o dubini ovog filma koja nije do kraja realizovana.

Ali i zalog za nastavak koji je snimljen naredne godine. Možda ćemo i njega videti na RTS? Ne znam nisam pogledao koji će sve filmovi biti emitovani.

Kako god, Džudo Saga nije previše značajan film u Kurosawinom opusu, osim što je izvanredno značajan jer je bio prvi i pokazao da mladi režiser govori jezikom koji njegovi savremenici neće naučiti još mnogo godina. Njegova rana ambicija da postane slikar jasno se vidi ne samo u kompoziciji nekih scena već i u tranzicijama sa svojim geometrijskim pravilnostima i igri svetla u nekoliko kadrova. Naivan i dobronameran u svom tradicionalističkom narativu, ovo je film koji ipak nosi i određenu težinu u svom ozbiljnom tretmanu mačo-muškaraca, ali uspeva i da je na nekoliko mesta blago i sa simpatijama – parodira. Nije rđavo za prvenac. Vidimo se sledeće nedelje.

Ilustracije: Đorđe Lobačev: ilustracije za roman „Pet stotina miliona beguminih“

Za laku noć i prijatan san: najnoviji projekat mog oca je da je uzeo sve stare knjige Žila Verna koje ima, rana ili prva srpska (a ja pretpostavljam i jugoslovenska) izdanja i prevode njegovih knjiga, pa ih skenira da bi ove po devedesetak godina stare knjige sačuvao od propadanja. Kako bi bilo čitljivije, on skenove protera kroz OCR softver, odabere font koji najčešće nije isti kao u originalu ali drži isti prored i margine i veličinu tako da su stranice praktično iste kao u originalu. Ima tu dosta posla ali ispadne lepo i čitljivo. Meni je vrlo zanimljivo da čitam te prve prevode i gledam kako se pravopis menjao od hiljadudevetstodvadesetih naovamo.

Najnovija knjiga koju je skenirao je novija, izašla je 1946. godine, dakle posle rata i izdao ju je Privredni pregled. U pitanju je „Pet stotina miliona beguminih“ i razlog što je sada pominjem je da ovo izdanje ima i ilustracije rađene posebno za jugoslovensko izdanje, a koje je radio niko drugi do – Đorđe Lobačev.

Lobačevu je ovo verovatno bila sitna tezga i ovo su crteži koje je, slutim smandrljao za jednu noć, ali opet, Lobačev je bio BOG i on i kad radi na brzinu pravi stvari koje vredi videti. Nisu ovo sve slike u knjizi, ako nekog zanima nek se javi, poslaću mu PDF, ali evo malo kako je to izgledalo:

Pročitani stripovi: November, Afterlift i The Weatherman

Pre neki dan je drug Truman počeo sa nama da deli svoje utiske o serijalu Sex Criminals a ja sam kao nekakav sikofant krenuo da hvalim njegove autore, Matta Fractiona i Chipa Zdarskog. Kao nekom magijom, poklopiće se da danas u pregledu najsvežije pročitanih stripova pišem o novim radovima ove dvojice vedeta nezavisne scene (a koji, doduše, rade i visokoprofilne stripove za Marvel i DC u ovom trenutku, Fraction na Jimmyju Olsenu, Zdarski na Daredevilu). Alah, zaista, ponekad sve to tako uredi.

Prvi na redu za danas je November, odnosno prvi tom trodelne priče pod ovim nazivom a koji se, taj prvi tom, zove November: Vol. I: The Girl on the Roof.

The Girl on the Roof je, prikladno, i izašao još u Novembru, i bilo bi vam oprošteno ako biste, poneseni atmosferom i tim podnaslovom, pomislili kako je u pitanju nekakav romantični zaplet. Fraction je spisatelj visokog koncepta, svakako, ali on nije morissonovska figura u kojoj su koncepti uvek u prvom planu a unutarnji život protagonista sekundaran, niti je ellisovski cinik koji bi ljubavnu priču mogao da zamisli samo kao farsu. Sve je to sasvim tačno i ja vam čestitam na ovom sasvim racionalnom i, uostalom, oštroumnom toku misli, ali bili biste sasvim u krivu. The Girl on the Roof i November uopšte predstavlja povratak Matta Fractiona žanru mračnog, noar krimića kakav je znao da skuva na početku svoje strip-karijere.

Zaista, Fractiona publika koja ga zna od pre njegovog rada za Marvel pamti najpre po kolumnama za Comic Book resources i ranim Image radovima poput Five Fists of Science i Casanova. Ovaj potonji će svojom intenzivnom maštovitošću i izrazito leftfield interpretacijom špijunske matrice biti i Fractionova karta za ulazak u Marvel gde je radio i neke visokoprofilne serijale (prevashodno Hawkeye, Uncanny X-Men i Invincible Iron Man) pre nego što se, nakon Fear Itself najstrašnije smorio i rešio da jedno vreme radi samo creator-owned stvari. Sada je, čini se, ovaj talentovani scenarista našao dobar balans pa radi i za DC i za Image u pauzama pisanja televizijske serije koju sa suprugom Kelly Sue DeConnick radi za Legendary.

Elem, November je, dakle, krimić donekle zaista po uzoru na Last of the Independents koga je još  2003. godine Fraction uradio sa Kieronom Dwyerom za kalifornijski AiT/Planet Lar. Iako se, naravno, vide skoro dve decenije razvoja Fractiona kao mislioca i Fractiona kao zanatlije, još je Last of the Independents imao u najavi specifičan način na koji ovaj autor vidi krimić, sa posebnom pažnjom posvećenom atmosferi i prostoru potrebnom likovima za refleksiju.

November: Vol. I: The Girl on the Roof za razliku od Last of the Independents nije strip sa jednom pomalo romantičnom slikom kriminala i kriminalaca. Ovde nema tog duha nemira i nesputane slobode koja, eto, ima neku svoju cenu a koji je krasio rani Fractionov rad. The Girl on the Roof je definisan svojom teskobom, urbanom paranojom, osećajem bezizlaza. Ovo je osamdesetak strana stripa koji počinju slikom ograde napravljene od gvozdene mreže, a nastavljaju se poemom „No!“ engleskog pesnika Thomasa Hooda napisanom jedva godinu dana pre Hoodove rane smrti 1845. godine, a što je nastupila nakon nekoliko godina provedenih u ozbiljno narušenom zdravlju. Pesma „No!“ govori o Novembru u Londonu, magli i smogu od kojih se ne vide ni Mesec ni Sunce, gde nema ni leptira ni pčela, ni voća ni cveća ni ptica i mada se strip November dešava u Americi (sudeći po urbanim prizorima koje Elsa Charretier majstorski predstavlja – negde na istočnoj obali) a maglu zamenjuje kiša, teskobnost Hoodove poeme je uredno prisutna.

The Girl on the Roof je izuzetno intrigantan rad jer njegovi autori uspevaju da priču samo započnu, ni slučajno razviju, kroz četiri vinjete o četvoro likova koji su, to je sasvim jasno, povezani zajedničkim zapletom, a da nam taj zaplet prikažu samo u najnascentnijoj formi. Utoliko, o čemu se u November radi još uvek ne znamo, ali intriga postoji i interesovanje da vidimo šta će biti dalje je na visokom nivou.

Fraction i Charretierova idu na vrlo „indi“ senzibilitet pričajući veliki deo narativa kroz dvanaestopanelne mreže na svakoj tabli. Ovo je veoma usitnjena, intenzivno fragmentirana forma pripovedanja u kojoj delići scena i misli slede jedni druge, često ne u hronološkom redosledu već više po principu slobodnog asociranja, dajući nam priču ne onako kako se odvijala nego onako kako umovi protagonista skaču sa krešenda na krešendo u njoj, smenjujući emotivne uzlete besa, stida, krivice, tuge, kroz slike, često za sebe sasvim nejasne, i komadiće teksta koji daju samo sentiment a skoro nimalo konteksta. Ovo, da se razumemo, može da bude naporno ili iritirajuće za manje strpljivog čitaoca, pogotovo jer je, kada pročitate ceo prvi tom, jasno da će kontekst biti razotkriven najverovatnije tek u finalnom tomu trilogije, ali autori svoje majstorstvo demonstriraju i tako što, poput neke jako iskusne striptizete, veoma dobro odmeravaju koliko mogu da nam pokažu da bismo ostali užasno napaljeni a da se money shot odlaže na čitavih godinu dana.

Konkretno, prva od četiri vinjete se tiče titularne „devojke na krovu“, Dee koja dobija posao o kakvom je mogla samo da sanja i koji se, kako i kaže njen tajanstveni poslodavac, Mann može opisati sledećim rečima: „Suviše dobro da bi bilo istinito? Ne. Suviše dobro da bi bilo legalno? Svakako.“

Dee je angažovana zbog svoje ljubavi ka enigmatici i britkog analitičkog uma ali njen novi posao je vrlo banalan – mada dobro plaćen, no, Dee će brzo otkriti da novac ne donosi i sreću. Najveći deo njene prve vinjete nam pokazuje isečke njenog života koji je ispunjen frustracijom i sukobima tako da su kratki uvodni i završni momenti razgovora sa poslodavcem, kao uokvirujući segmenti ovog prvog toma način da nam se sugeriše dramatična promena koja se ne tiče samo Dee, ali o kojoj do kraja nećemo mnogo saznati.

Ono što hoćemo saznati je da ovde ima i drugih likova i posebno su dve središnje priče primeri majstorskog preplitanja veoma malog, skoro banalnog zapleta u kome dve žene koje se ne znaju dolaze u kontakt jedna sa drugom, a sa bogatim i dubokim karakternim radom koji ovde odrađuje najveći deo posla. Nakon što zaklopimo The Girl on the Roof i dalje ne znamo šta se događa ali imamo likove u koje smo jako investirani jer smo sa njima proživeli nekoliko sati traumatične, dramatične noći ispunjene naporima i stresom, i imamo obrise zavere koja nam se pokazuje samo u parčićima i u pokretu, ali nas nepogrešivo hvata na udicu i vuče unapred.

Charretierova – nakon radova za velike kuće na Harley Quinn, Bombshells, Unstoppable Wasp itd. – ovde odrađuje najveći deo najtežeg posla sekući priču na parčiće i praveći zastrašujuće brze i smele rezove, prebacujući nam fokus pažnje na sasvim druga mesta, predmete i likove usred nedovršenih misli i još uvek tekućih rečenica, kako bi nas držala u sinhronizaciji sa razbacanim umom protagonistkinje Dee. Dvanaest panela po strani je, naravno, pakao za svakog crtača i Charrtierova uspeva da skoro pa thumbnail-art pretvori u funkcionalni narativ dinamičnim radom „kamere“ i pažljivom obradom likova koji su svedeni na ikoničke, funkcionalne i izražajne elemente, sa samo najneophodnijim elementima pozadine. Ritam od četiri panela po kaišu se prekida i lomi onako kako je potrebno udarati akcenat u izražavanju trenutne misli, a ovo izuzetno dobro predstavlja i afekte protagonista, zamenjujući potrebu da se tekstom ili prenošenjem kamere na neko drugo mesto dodatno „objašnjava“ šta se događa, November je strip intenzivno usredsređen na to kako protagonisti doživljavaju okruženje radije nego na samo okruženje, a uz sve prikladne napomene o nepouzdanom naratoru koje ovo podrazumeva.

Ovo je, dakle, veoma impresivan rad i svoje autore prikazuje na vrhuncu njihovih profesionalnih karijera, ali svakako mu treba prići dobronamerno i sa strpljenjem. November svoj rasplet, pa, iskreno, čak ni zaplet, neće pokazati u prvom tomu i mada je drugi zakazan za Maj, videćemo koliko će aktuelna svetska kriza da ove planove poremeti. Opet, na čisto pripovednom nivou, nemoguće je ne diviti se tome kako The Girl on the Roof rukuje likovima, protokom vremena, „osećajem“ grada, pomenutom teskobom koja nije samo predmet kriminalističkog zapleta već i sasvim svakodnevnih problema likova koji žive u istom gradu, u različitim socijalnim krugovima, pa i različitim klasama. Iako je November „očigledno“ krimić, on je istovremeno i humanizovan rad, onako kako određeni nezavisni stripovi skoro programski umeju da budu, bežeći od ikoničkih likova „većih od života“ i pokazujući nam ranjivo ljudsko telo i dušu (sama Dee, recimo, ne samo da je socijalno neuklopljena lezbijka koja ide po striptiz barovima i kiti sisate plseačice dolarima, već i hoda sa štakom).

Fraction ovde vrlo iskusno razume kada je potrebno da se oglašava a kada treba da ćuti i da pusti druge da rade svoj posao. Njegovi dijalozi su uvek bili efikasni, Fraction je rano u svojoj karijeri sebi zadao maksimum reči koje likovi smeju da imaju na stranici, a ovde se najviše usredsređuje na davanje samo najosnovnijih informacija o kontekstu (fragmenti sećanja Dee) i dijaloških razmena koje su u jednakoj meri bitne za karakterizaciju koliko i za teranje radnje napred. No, opet, on zna da Charretierova na crtežu i Matt Hollignsworth na koloru mogu da urade više slikama nego on sa hiljadu reči pa je „krimi“ senzibilitet stripa velikim delom njihova zasluga. Hollinsgworth ovde pokazuje koliko je spretan i kada na meniju nije bogati, topli kolor za koji smo ga toliko hvalili prošle nedelje na Seven to Eternity. November ima tu atmosferu hladne, jesenje noći u gradu, kiše i tmine i Charretierova već veliki deo te atmosfere kreira dubokim, crnim senkama i odsusttvom svetla i detaljnih pozadina. Hollihgsworth onda na to dodaje smirene, uzdržane tonove, bez gradijenata, dajući svemu veoma „stripovski“ ali i veoma „noar“ ugođaj. Leterer Kurt Ankeny je onaj ko ovde može da izazove najviše kontroverze i mrštenja s obzirom da je njegov – reklo bi se ručno rađeni – tekst vrlo karakteran ali ne lak za čitanje. November je strip u kome nema „stripovskih“ stilizacija u prikazivanju scena, nema ispisanih zvučnih efekata niti teksta koji ispada iz balončića ili menja font tako da Ankeny radi mnogo sa jako ograničenim alatom i meni se, na posletku, dopada kako se uklopio u ovaj ansambl.

November je, dakle, fascinantan projekat i baš ono što nam od Image Comicsa treba sada kada Vertiga više definitivno nema. Uz upozorenje da ovde pričamo o dugorčnoj investiciji pažnje i interesovanja, dajem najtopliju preporuku za čitanje.

A onda da vidimo šta je u međuvremenu Chip Zdarsky, trenutno veoma cenjen zbog Daredevila i recentnih radova sa Spajdermenom, radio u nezavisnoj sferi.

Ili, da li baš ZAISTA nezavisnoj? ComiXology je, na kraju krajeva, firma koja drži najveći deo tržišta digitalne distribucije stripova i već više od pola decenije je u vlasništvu Amazona. Po „normalnim“, kapitalističkim pravilima, ComiXology je srce korporacijske Amerike, ali po senzibilitetu, pa, recimo da je njihov ComiXology Originals program, u kome već dokazani autori rade originalne stripove za ovaj servis, bliži tim nekim nezavisnim kućama poput Ahoy ili Vault.

ComiXology Originals još uvek nije proizveo nekakav game changer, strip zbog koga će ovaj servis postati nezaobilazan i za najtvrdokornije čitatelje papirnih izdanja – zapravo selekcija mangi koje ovaj servis donosi kao „originale“ je za sada uzbudljvija od „pravih“ originala – ali jeste doneo nove i originalne stripove Richarda Starkinga, Andyja Digglea, pa, evo sada i Chipa Zdarskog.

Zdarsky se, inače, ne zove Chip Zdarsky kao što se ni Matt Fraction ne zove Matt Fraction. Fractionu je pravo prezime Fritchman a Kanađanin Zdarsky se zapravo zove kao kada biste basistu i gitaristu Iron Maiden spojili u jednu osobu: Steve Murray. Ne da je to bitno na nekom kosmičkom planu ali je lepo znati pa i pomisliti da se ni Jason Loo, partner od Zdarskog na projektu Afterlift, verovatno ne zove BAŠ Jason Loo i, kako je u pitanju Kanađanin kineskog porekla, da je njegovo ime kompleksnije i egzotičnije u svojoj originalnoj formi.

Dakle, Afterlift je bio miniserijal koji je počeo da izlazi u Oktobru i nedavno se završio petim brojem da bi ComiXology promptno izbacio i kolekciju koja je u trenutku dok ovo kucam na sumanutom, osamdesetšestpostotnom popustu pa je možete kupiti po ceni jedne jedine epizode od devedesetdevet centi (plus PDV). A vredi.

Afterlift, svakako, nije najbolji strip koji sam pročitao ove nedelje, niti nekakav novi prodor za Zdarskog i Looa ali kao projekat nastao da se zaradi za malo hleba i usput promoviše digitalni distributivni servis originalnim autorskim radom, on je i vrlo prijatan za čitanje.

Sam naziv je igra reči koja spaja engleski izraz za zagrobni život i aluziju na rajdšering servise a u glavnoj ulozi imamo Janice Chen, mladu američku Kineskinju koja je – na užas svoje porodice – batalila studiranje i za život zarađuje (i to JEDVA) vozeći kolima (kupljenim od njenog dela babinog nasledstva) strance u noći. Rajdšering je, naravno, danas kontroverzna tema, spoj ultimativne neoliberalne fantazije o neograničenoj moći i fleksibilnosti tržišta sa socijalnom realnošću u kojoj proletarijat gubi svoju delatnu karakteristiku i pretvara se u sve siromašniji i nemoćniji prekarijat dok firme koje Iz godine u godinu radom gube novac postaju sve bogatije na ime sulude investitorske politike. Afterlift se samo malo dotiče ove dimenzije našeg sveta i brzo se od slice-of-life narativa pretvara u fantastičnu priču o putovanju u zagrobni život i borbi za dušu mlade devojke Suzanne koja je umrla predoziravši se koktelom opioida. Suzanna je (uglavnom) katolkinja i njeno samoubistvo, iako nikog njime nije povredila do sebe, ispunjava kriterijum da demon Dumu dođe i, koristeći Janiceinu uslugu prevoza, poveze je u pakao.

Afterlift je jednostavna, priča koja, bez obzira na svoju potencijalno složenu duhovnu i mitološku zapletenost, zapravo ima u sebi jednu skoro školsku čistotu. U njenom središtu je Janice, ćerka koja je razočarala roditelje, sestra koja je izdala sestru, drugarica koja je odbacila sve svoje prijatelje i Afterlift je, na kraju dana priča kako ona pronalazi veru, ali na onaj najbolji način, kakav drugi vernici uglavnom nemaju prilike da sami iskuse: suočavajući se sa konceptima greha i iskupljenja, pakla, raja i čistilišta i dobijajući priliku da donese odluke koje će na kraju definisati kakva je ona zaista osoba. Zato, na kraju krajeva i imamo umetnost uopšte i strip partikularno, da bismo ovakve priče mogli da pričamo, čitamo i promišljamo – mislim, raj i pakao su, jelte, svuda oko nas a odluke koje donosimo od nas prave njihove arhitekte.

U ovom stripu su stvari, srećom, znatno „žanrovskije“ i dinamičnije od naših svakodnevnih života i kada Janice odluči da Suzanni pomogne ovo podrazumeva sumanutu jurnjavu kolima kroz purgatorijum i sam pakao, borbe mačevima (i pištoljima!!!) sa demonima, susret sa samim Luciferom koji će svoju filozofiju zla objasniti na najjednostavniji, najplastičniji način, ne baveći se partikularnim mitološkim detaljima već demonstrirajući da je zlo, prosto, sila bez kontrole. Tu je i pali anđeo koji nije izgubio svoja krila, a koji je em crn em gej, a što ne samo da podseća da je ovo strip sa kraja druge decenije dvadesetprvog veka gde smo se, hvala Sotoni, konačno odmakli od ideje da je beli, protestantski mitološki i sociološki ključ default pozicija za svu popularnu kulturu, već i šire, služi kao prečica da podseti na taj neki inkluzivni pristup ovoj pripovesti koji autori forsiraju. Glavna junakinja je, na kraju krajeva, Kineskinja čiji su roditelji originalno bili budisti ali je otac posle smrti njene sestre prešao u neki hrišćanski kult koji ga je solidno ošišao za keš i ovo je tako američki stereotip kakav samo pošteni Kanađani mogu da ovako dobro pogode u jednom kratkom, slatkom stripu. Zagrobni život Afterlifta, prigodno, ima formu preseka svih mitologija i verovanja iz istorije sveta, uzimajući partikularna imena i mesta onako kako odgovara onome ko ih u tom trenutku posmatra ali temeljeći se na neprolaznosti ideje da je zagrobni život ono gde se čoveku posle svega meri šta i ko je bio za života i razrezuje po zasluzi.

Utoliko, Janice od devojke što od krivice beži u neodgovornost tokom ove avanture izrasta u nešto više, pronalazeći ne samo svrhu već i svoj poziv i mada ovo nije najelegantnije razrešeno u finalu, jer strip prelazi iz akcione avanture na jednu filozofskiju ravan u samom finalu i to je malo nagao, nezarađen prelaz, opet je osećaj koji sve na kraju ostavlja dobar i filozofski optimističan.

Jason Loo nije mnogo poznat široj publici jer je njegov najveći rad, The Pitiful Human-Lizard (koga sam crta i piše) vrlo „kanadski“ strip i osim njega je najdalje do mejnstrima dobacio radeći jedan tom IDW-ovog Kill Shakespeare. No, za ovog će se momka, sigurno tek čuti jer je Afterlift vrlo siguran i konzistentno ubedljiv rad. Loo nije najdetaljniji crtač svih vremena i Afterlift, kao akciona priča, deluje korektno ali ne nešto ekstra atraktivno. No, Afterlift kao indie ljudska drama mora da ima i protagoniste sa „pravim“ emocijama, sposobnim i da odu u sasvim žanrovske ekstreme komedije i akcije i Loo je ovde na svom terenu. Dok su akcione scene relativno svedene i pripovednu jasnoću često stavljaju ispred spektakla, gluma Loovih likova je ono što upada u oči sa pažnjom koju crtač posvećuje tome da se „normalni“ ljudi u vrlo nenormalnim okolnostima – shvatanja da pakao i raj postoje, da su demoni stvarni a anđeli imaju krila i moćne mačeve – ponašaju uverljivo, onako kako bi slučaj bio u nekom sasvim drugom stripu, recimo, iz pera Terryja Moorea ili Craiga Thompsona. Loo takođe savršeno uklapa sasvim mundane prizore ljudi u odelima, automobila i urbanih četvrti severne Amerike, sa tminom pakla i demonima inspirisanim maskama iz indonežanske mitologije (koje crtač pamti iz kuće svog ujaka). Opet, Loo ne ide na prenaglašenu dramu, rezonujući da strip, radi svog filozofskog poentiranja, mora da izbegne odlazak u „čist“ žanr pa su automobilske jurnjave atraktivne ali ne hipetrofirane po tonu, dok se borbe rešavaju bez previše kinematskih kadriranja i spektakla. Kolorist Paris Alleyne, takođe Kanađanin, afričkog porekla, ovde vrsnim radom oplemenjuje Looov crtež, bojeći toplim tonovima porodične i urbane scene sa početka, prelazeći u snažnije nijanse crvene i žute kada krene demonska akcija, gradeći tmurnu, turobnu atmosferu u paklu pažljivim gradiranjem sive, ljubičaste, tamnozelene i plave i odlučujući se za svetle, vodenim bojama nalik prozračne kolore pred rajskim vratima. Alleyne je mladi umetnik koji je imao tek nekoliko tezgi na naslovnicama za Marvel i Image ali po onome što je tamo pokazao, kao i po koloru za Afterlift, pričamo o čoveku koji će imati izvanrednu karijeru kao kolorist. Paket zaokružuje leterer koga smo prošle nedelje jako hvalili za Grafity’s Wall. Aditya Bidikar se već odavno u mom srcu parkirao sa These Savage Shores i Indus i na Afterlift dokazuje svoju visoku klasu, dinamizujući Loov crtež i dajući svemu potrebni ekspresivni raspon.

Afterlift je, na kraju dana, „mali“ strip, sa jednom jasnom porukom i vrikoprofesionalnom egzekucijom. On neće izroditi serijal niti će njegove likove ljudi nositi na majicama dvadeset godina od sada ali ovo je kvalitetan, fokusiran rad koji se čita lako i pokreće emociju u čoveku. Ponekad je to apsolutno dovoljno.

Za treći strip danas odabrao sam The Weatherman, Imageov serijal koji je krenuo polovinom 2018. Godine i do danas naređao urednih dvanaest brojeva u dve „sezone“. Obe sezone su skupljene u dve fine kolekcije (takođe trenutno na 36% popusta na ComiXologyju ako vam se troše pare) od kojih je druga izašla krajem Februara i ovo je jedan od onih stripova kojima Image podseća na to zašto je u pitanju treći po važnosti – i popularnosti – izdavač u Severnoj Americi. Svakako, Dark Horse ima veću tradicionalnu „težinu“, pogotovo sa imperijom koju je unutar ovog izdavača sagradio Mike Mignola, da ne pominjem reprinte EC-ja i sjajne stvari koje trenutno tamo rade Jeff Lemire i Karen Berger, pretvarajući polako Dark Horse u zamenu za nekadašnji Vertigo itd. ali Image je firma koja i dalje uspeva da lansira najveći broj vitalnih serijala po jedinici vremena, koji će ne samo obeležiti trenutnu strip-epohu već i pružiti pipke dovoljno daleko u mejnstrim da se takmiče sa „velikim“ kolegama što imaju korporacijsku zaleđinu. Naravno da IDW, BOOM!, Dynamite, Vault itd. imaju svoje uspehe, ta pričali smo onoliko i o Locke & Key i o Codi itd., ali Image uspeva da konzistentno porađa visokokvalitetne strip-produkcije koje imaju taj zapaljivi kombo moćnih ideja i jake egzekucije, prikazujući renomirane autore u njihovim najboljim izdanjima (Fraction, Remender, Hickman, Brubaker, Philips, Dragota, Opeña, Warren Johnson…) ali pružajući i ljudima sa nešto manje iskustva priliku da se pokažu rame uz rame sa zvezdama.

The Weatherman je upravo pokazni primer ove Imageove filozofije tretiranja svakog svog stripa podjednako ozbiljno. Njegovi kreatori, Jody LeHeup i Nathan Fox nisu neke velike zvezde u svetu severnoameričkog stripa – LeHeup se do sada prevashodno bavio uređivanjem (radeći za Marvel, između ostalog na ikoničnom Uncanny X-Force) i ima samo jedan prethodni serijal za Image kao scenarista (Shirtless Bear Fighter, naravno), dok je Fox prevashodno komercijalni ilustrator i podučitelj čiji je stripovski CV takođe veoma kratak (pojedine epizode Vertigovog DMZ, jedan miniserijal za Marvel) – ali je The Weatherman serijal visokog koncepta, eksplozivne izvedbe, sa pažljivim uredničkim radom Josha Johnsa koji LeHeupa zna još iz vremena sarađivanja za Valiant i strip koji može da stoji rame uz rame sa uratcima poznatijih kolega.

Image Comics, naravno, nije firma u kojoj urednici mnogo diktiraju šta i kako mora da se radi. Kada nema brige o decenijskom kontinuitetu i likovi i priče su u vlasništvu samih autora, urednik može da se bavi svojim osnovnim poslom, dakle, UREĐIVANJEM materijala, brigom za njegovu unutarnju konzistentnost, ritam, ton i mada u nekim od Imageovih izdanja vidimo da su autori imali mnogo veću moć od samih urednika, čini se da je The Weatherman pokazni primer jednog izvrsno sklopljenog tima na delu gde je svako razumeo šta mu je posao i priču, razbarušenu i nepoćudnu, na kraju spakovao u urednu, visoko funkcionalnu formu.

The Weatherman je, za početak, naučnofantastični strip koji se događa u poznom dvadesetosmom veku. Zemljani su do 2770. godine uspešno kolonizovali najveći deo Sunčevog sistema, sa Marsom koji je bujajuća, vrlo urbanizovana sredina ali i funkcionalnim kolonijama na Veneri, pa i Titanu. Glavni junak, Nathan Bright je čitač vremenske prognoze na marsovskoj televiziji i svojevrsna zvezda koja, uprkos tome da firme zadužene za to zapravo kontrolišu vremenske prilike umesto da ih samo prate i predviđaju, od svog segmenta emisije vesti pravi šou zbog koga ga prepoznaju i – uglavnom – vole kad izađe u čaršiju.

Iako je u pitanju XXVIII vek, Mars koji vidimo u The Weatherman najviše podseća na Ameriku, jelte, kasnog XX i ranog XXI veka. Leteća prevozna sredstva koja piče po plavom nebu iznad grada Redd Bayja na stranu, prizori iz The Weatherman na početku stripa pokazuju nam užurbanu, vitalnu urbanu zajednicu gde biznis cveta, rase i kulture se mešaju slobodno i bez mnogo razmišljanja i niko ne pita kako se oblačite ili kojim naglaskom pričate. Nathan Bright se u ovo društvo uklapa projektujući personu ekstrovertnog minornog selebritija koji istovremeno nema prebogat socijalni život, ali voli svoju kerušu, ramen i šale na svačiji, a najviše sopstveni račun. Nathan Bright je, dakle, onako kul kako može da se dopadne nama, nerdovima koji čitamo stripove, a da ipak zrači aurom osobe koja ima prepoznatljivost pa i uticaj i među normalnim ljudima.

Već na kraju prve epizode SVE ovo se ruši i The Weatherman se izmeće u nečuveno razuzdanu akcionu priču koja istovremeno isporučuje sve trope što ih očekujemo od klasičnog fish out of water akcijaša, a da ih je istovremeno svestan i pažljivo ih dekonstruiše i potkazuje kako priča odmiče. U tom smislu The Weatherman uspeva da ima i jare i pare, nudeći eksplozivan komad sa puno pucanja i klanja – nešto kao da ste Neveldinu i Tayloru dali da režiraju rimejk Čoveka iz Akapulka – a da istovremeno ispada i pametan, baveći se ne samo visokim naučnofantastičnim konceptima već i nijansirajući svoje likove pažnjom kakvu ovi obično ne uspevaju da dobiju u stripovima ovog nivoa intenziteta.

Jer, mislim, intenzitet je ogroman. Bright vrlo brzo nakon početka stripa biva uvučen u poteru epskih razmera, koja se nalazi u preseku nekoliko istovremenih zavera iza kojih stoje tajne državne službe, terorističke organizacije, kriminalni sindikati i plaćeničke firme i postaje deo potpuno nekompatibilnog ali do kraja iznenađujuće funkcionalnog ansambla likova skupljenih sa potpuno različitih strana zakona i sa potpuno različitim motivacijama, ali koje ljuta muka natjera da se usredsrede na dosezanje istog cilja. Ovaj cilj – kontraintuitivno ali možda i genijalno – uključuje potragu za mekgafinom koji će učiniti da Nathan Bright nestane. Ne da samo umre – što bi bilo suviše jednostavno – već da bude poništen, izbrisan. Zašto? Ne bih da spojlujem ali dovoljno je reći da je na kocki život na Zemlji i Marsu a da će nervozni, nerdi Nathan Bright, svestan da će se epska avantura u kojoj učestvuje u NAJBOLJEM scenariju završiti njegovim nestajanjem, ljude koji aktivno rade na njegovom uništenju negde pred kraj druge sezone nazvati svojim prijateljima.

Ova druga sezona se, evo MALOG spojlera, dobrim delom dešava na Zemlji koja prolazi epohu INTENZIVNE medmaksovske postapokalipse u kojoj preživeli ljudi rade NEZAMISLIVE stvari da bi očuvali ono malo života i društva što je preostalo i u ovom delu stripa The Weatherman demonstrira i svoje najveće nedostatke. Ovo nije preteška priča za praćenje, pa je i pored obilja likova i zavera koje se međusobno prepliću u njegovom narativu, uvek jasno kuda su naši junaci krenuli i šta ih motiviše – a to je stvarno minimum koji jedan pošten akcioni strip treba da ispuni – ali u nastojanju da se u drugoj sezoni urnebes koji je prva donela sa svojim revolucionarnim preokretima, visokim body countom i agresivnim naučnofantastičnim tropima, da se taj urnebes premaši, priča dobija gotovo fantazijski preokret sa (pseudo)naučnim tezama koje su pokretale prvu sezonu što se izmeću u još pseudonaučnije, gotovo farsične ideje. Istovremeno, LeHeup i Fox uvode likove koji gotovo kao da su upali iz nekog drugog stripa – konkretno iz nekog stripa koji su radili Le Tendre i Loisel, recimo – i The Weatherman u ovom svom središnjem delu trilogije skoro da menja žanr, prepuštajući začudnosti mesta, stvorova i događaja da maltene odnesu prevagu nad tvrdim karakternim radom i uverljivom pseudonaukom koje smo do tog momenta gledali.

Maltene, ali srećom, ne sasvim. Iako su neki od koncepata iz druge sezone dosta neplauzibilni, pogotovo u sklopu znanja koje smo stekli u prvoj, energija stripa je toliko velika a glavni likovi toliko čvrsto postavljeni da uspevaju da sa sobom povuku priču čim ona zapreti da se zaglibi u zemaljskoj politici i mnoštvu novih likova.

Opet, istovremeno, nauka, tehnologija i njihove društvene aplikacije ali i uticaj na evoluciju društva su uvek interesantno osmišljene i u The Weatherman vidimo bizarne, ali pravoverno naučnofantastično-socijalno-kritičke ekstrapolacije tehnologije virtuelne realnosti koja, stimulišući sva čula a ne samo vid i sluh, cveta kroz pornografsku industriju ali dobija zloslutne dimenzije kad postane jasno da će neki ljudi dobro platiti da virtuelno muče druge osobe koje će svako virtuelno sečivo ili plamen osećati kao da su stvarni.

Ovaj strip ipak živi i umire na temelju svojih likova i nije slučajno da je u njegovom naslovu upravo onaj glavni iako je on veliki deo vremena samo putnik u karavanu koji vode drugi – obučeniji za akciju i, valjda, spremniji da ubiju. Bright je moralno i emotivno težište priče oko koga se okreću otvrdli policijski službenici, plaćenici sa privatnim agendama, naučnici koji ga preziru, pa čak i preživeli Zemljani. On je onaj „stripovski“ lik koji ide unaokolo i sapliće se pa i pada „unapred“, uz ludu sreću, ali i jedno ipak plemenito srce koje kuca u grudima što se najvećma koriste za ispaljivanje frivolnih šala kad im je najmanje mesto. Utoliko je dubina Brightovog lika primamljivija kao motiv oko koga će biti izgrađen treći tom The Weatherman, i gde će komedija, akcija i tragedija imati najveće uloge da sa njima igraju.

Nathan Fox je ovim stripom sebe stavio na mapu crtača u severnoameričkom stripu na spektakularan način. The Weatherman je strip u kome se izuzetan, gotovo pahekovski preteran dizajn (zgrada, opreme, plovila, uniformi, oružja…)  spaja sa anarhičnom energijom pripovedanja i jednom gotovo nezaustavljivom SIGURNOŠĆU linije sa kojom se crta. Znam da je hvaljenje jednog crtača tako što ćete ga uporediti sa drugim, poznatijim, bedna praksa, ali Fox je jedan od retkih autora koji može da priđe Danielu Warrenu Johnsonu po tome kako će svaku geometrijsku logiku rastegnuti i izlomiti da dobije tačno onaj naboj silovitosti koji mu je potreban, a da ne žrtvuje jasnoću prizora i smera u kome se radnja odvija. Ako kažem da je Fox prevashodno ilustrator, istovremeno mislim i da je taj ilustrator u sebi godinama krio strip-crtača koji se borio da izleti napolje i pokaže šta zna. Weatherman je onoliko preteran i urnebesan koliko je dovoljno da se shvati da, pored sve primamljivosti ideje da bi od ovoga mogla da se napravi televizijska serija, ona nikada ne bi mogla da uhvati snagu i distorzirani ton stripa. Foxove kompozicije su sumanute i naizgled anarhične ali uvek i u svakom trenutku ČITLJIVE. U borbi žene sa nožem protiv trostruko težeg oklopljenog muškog protivnika, Fox razmazuje udove po papiru jer se kreću prebrzo za „kameru“ i uklapa gomilu sitnih panela da oslika jedan neprekinuti pokret kojim ona čini nezamislivo. I sve je to sasvim jasno, sasvim tečno, sasvim PRIRODNO. Drugde vidimo scene demonstracija na Marsu i možemo da prepoznamo individualne likove u masi, pa scene kosmičkih plovila koja se sudaraju u svojim orbitama, sumanute ulične jurnjave automobilima i rafale kojima se u sekundi ubijaju čitave jedinice vojske – Fox sve ovo odrađuje sa jednakim balansom jasnoće i groteskne, neprirodne, samo u stripu moguće iskrivljenosti linija, nakrivljenosti geometrija panela, komprimovanja vremena da vidimo nemoguće i pomislimo da je moguće. Kada se u drugoj sezoni akcija apgrejduje na praktično Kaiđu vs. Transformers nivo, Fox kao da samo otvori novi ventil na tušu i krene da crta još neverovatnije prizore.

No, nije ovaj strip samo akcija. Likovi u njemu, kako rekosmo, drže temelje i oni su ikonički dizajnirani (gledajte Nathanovu frizuru, Amandin beli oklop, Marshalov kauojski šešir i brkove…) a istovremeno stripovski ekspresivni sasvim u skladu sa maničnom energijom priče. Sam Nathan je izuzetan kao lik i u komičnim scenama koje mu prirodno leže i, zapravo, malo mi je i žao što The Weatherman treba da se završi trećom sezonom jer je ovo lik sa kojim bi možda moglo još toga da se radi.

Iskusni Dave Stewart je radio kolor za prvi tom dok ga je u drugom nasledio manje poznati ali odlični Moreno Dinisio i The Weatherman veliki deo svoje atmosfere i identiteta bazira na njihovom radu. Ovo je strip jarkih boja, futurističkog optimizma u čijem srcu raste ogromna pretnja i ovaj kontrast između raspoloženja je sjajno uhvaćen u crtežu koji je nervozno energičan, često namerno „ružan“ i koloru koji je uvek intenzivan, pun primarnih boja, ŽIV. Ni Stewart ni Dinisio ne baziraju „futurističnost“ koju strip treba da posreduje na vidljivim „kompjuterskim“ kolorisanjima, ovde nema napadnih gradijenata, kompjuterskog umekšavanja svetla ili rastera, već svuda idu na prirodnije ali i dalje jarke, snažne, ponosne boje koje se savršeno uklapaju uz ton crteža i radnje. Leterer Steve Wands je iskusni profesionalac koji je radio neprebrojne stripove za razne izdavače (Betmena, Flasha, Trinity, Supergirl, Gideon Falls, Six-Gun Gorilla…) ali koga najlepše pamtim iz odličnog Starve gde je radio letering preko crteža Danijela Žeželja. U The Weatherman, Wandsov letering je integralni deo anarhične ali usmerene energije crteža i pripovedanja, umećući zvučne efekte da oživi scene akcije ali i kontrolišući ton i intenzitet dijaloških razmena suptilnim promenama veličine i pozicije fonta.

The Weatherman je, kako već rekosmo, još jedan Imageov uspeh i potvrda da se i manje poznati autori mogu pokazati kao fantastično kreativni kada imaju podržavajuće okruženje, dobru produkciju, urednika koji razume ton i energiju stripa i dovoljno vremena da se sve uradi po najvišim standardima. Naravno, The Weatherman neće nikada biti prodavan onako kako se prodaju Avengersi niti bi, siguran sam, televizijska adaptacija ikada mogla da ima intenzitet koji strip emituje sa svake table, ali tim je važnije prepoznati ga kao fenomen koji, na kraju krajeva, može da nastane i postoji samo u stripu, sa kompleksnom, razrađenom vizijom sveta i energijom koja bi u svakom drugom medijumu koštala daleko više nego što može da se zaradi. Slavimo The Weathermana za to što jeste, slavimo ga onako kako on slavi svoj medijum i daje mu sve što ima dok od njega uzima sve što ovaj može da ponudi. Slavimo ga!

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 04-04-2020

Mačka mi ima maligni tumor koji ne može da se operiše, što znači da ćemo terapijom i dobrim ophođenjem nastojati da joj život učinimo što dužim i udobnijim u mesecima koji dolaze. A što je nekako i ono što se valjda sad svi trudimo da učinimo jedni za druge. U ovo vreme, jelte, smrti, jedna od terapijskih preporuka je i metal. Ozbiljno.

 

 

Ove nedelje puno dobrog stonera i thrasha ali počinjemo sa blek metalom. I to u Americi a što nije karakteristično za nas. Tj. mene. Mislim, dobar deo američkog blek metala me ostavlja hladnim, ali, kada bismo malo proširili objektiv verovatno bismo lako zaključili da me dobar deo blek metala i inače ostavlja hladnim. Pošteno. Elem, Häxanu je jedan od milion projekata muzičara pod imenom Alex Poole a na debi albumu, Snare of All Salvation Poole sarađuje sa pevačem, L.C. koji je napisao i tekstove i ovo je album solidnog, melodičnog ali žestokog blek metala koji ne ruši nikakve granice niti iznenađuje iskakanjem iz kalupa ali može da se pohvali dobrim temama i ekspresivnom svirkom, lepo snimljenom i generalno prijatnom:

 

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/h-xanu-snare-of-all-salvation

 

Danski Glemsel je mlad trio, koji postoji od prošle godine a Unavngivetje njihov prvi EP i ovo je prijatna, nordijski hladna ali melodična i žestoka muzika dobre produkcije i kvalitetne svirke. Glemsel čak EP (koji inače ima sedam pesama i traje malo manje od pola sata) počinju odličnom death metal deonicom da bi bez gubljenja koraka prešli u blek klasiku sa epskim temama i lepim zvukom. Reklo bi se da od ovog benda svašta može da bude, pa kako pun album najavljuju za jesen, treba ih držati na radaru:

 

https://glemsel.bandcamp.com/releases

 

Iz Švedske stiže jednočlani Svartkonst sa svojim drugim albumom, Black Waves i ovo je jedna lepo odmerena kombinacija black metala sa malo death i, čak, crustcore elemenata. Rickard Törnqvist ne samo da dobro svira nego i ima osećaja za komponovanje i ovo je nekoliko nivoa iznad uobičajenog masturbatorskog solo-blek metala a kako je čovek odgovoran i za snimanje i miks moram još više da se divim uspešnom odmicanju od svoje muzike i uobličenju albuma da zvuči kao prava ploča pravog benda a ne kao zabava muškarca koji ima previše slobodnog vremena u izolaciji. Nisam siguran kako to da Törnqvist nema bogatiju muzičarsku karijeru s obzirom na kvalitet koji demonstrira, ali šta to vas sada briga? Black Waves je odlična ploča i zavređuje pažnju:

 

https://svartkonst666.bandcamp.com/album/black-waves

 

O prvom albumu švicarskih Aara smo imali nekoliko lepih reči prošlog Marta a evo njih ponovo, sa novim albumom. En Ergô Einai je ploča koja zaoštrava priču sa prethodnog albuma i pokazuje bend u zrelijoj formi mada zadržavajući svetonazor i pristup sa prvog albuma. Ovo je emotivno i ekspresivno istovremeno sa tim da je hermetično i neprozirno. Recimo to, kako se pevač jedva čuje dok gitare umiljato pletu prelepe harmonije, kako interludiji ovde zvuče kinematski i i dalje veoma sakralno, kako se bend bavi prosvetiteljstvom iz 18. veka kao glavnom svojom temom. Odličan bend koji i dalje nije za svakoga i impresivan drugi album:

 

https://aara.bandcamp.com/album/en-ergo-einai

 

Više nego prijatno iznenađenje stiže iz Njemačke u vidu novog abuma dua Membaris čiji je poslednji dugosvirajući projekat izašao još tamo 2012. godine. Misanthrosophie je, zato, ploča koja istrčava na teren jako napaljeno i željno dokazivanja. Prva stvar koju zapažamo je prirodan zvuk bubnjeva, sa dinamičkim varijacijama i toplinom na koje nismo navikli u ovom dobu trigera i kompjuterskog editovanja i mada sam album nema baš dinamičan master – a što je šteta s obzirom na muziku – to me je odmah odobrovoljilo. Drugo je da su Membaris zapanjujuće sigurni u aranžmanima koji drsko barataju sa milion odvojenih segmenata i raspoloženja koji se nekako uklapaju u razumne kompozicije umesto da budu dosadni pačvork. Ovde imate klasično blek metal čukanje, vrisku, melodične, multitrekovane vokale, neočekivano umiljate solaže, sve povezano iznenađujuće funkcionalnim bridževima i međudelovima a bend se majstorski kreće između epike, lirike, ekspresivnosti, hladnoće. Ako ste osam godina čekali da čujete novi album Membaris bićete veoma bogato isplaćeni za strpljenje. Fenomenalno:

 

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/misanthrosophie

 

Severni Irci, Drakonis, na svom novom albumu, Blessed by Embers, podsećaju me zašto blek metal iz Ujedinjenog kraljevstva uglavnom ne volim naročito, iako je on često formalno sasvim dobar. Draskonis su čisti i umiveni i kvalitetno sviraju ali i dobar deo njihove muzike me uopšte ne uzbuđuje sa svojim korektnim muzičarskim delom ali neinspirisanom ekspresivnom dimenzijom. No, ja sam možda ipak samo mator i blaziran i Blessed by Embers bez sumnje ima mnogo pokušaja da se ne naročito nadahnuta blek metal osnova oplemeni sa malo folka, malo death metala, malo od svega, pa možda nekom drugom ovo bude mnogo lepše nego meni:

 

https://hostilemedia.bandcamp.com/album/blessed-by-embers

 

 

Njemački Depravation na svom drugom (a NE trećem) albumu, III: Odor Mortis nudi sasvim by numbers ali dobar nemački blek metal. Ima ovde, dakle, i čukanja i sporijih delova, i refleksije i atmosfere ali i poštenog, znojavog rada. Cenio bih da je album malo, pa, užurbaniji, recimo, ali ima ovde dobrog materijala i, pošto je snimljeno i odsvirano veoma dobro, vredi ga čuti:

 

https://depravation.bandcamp.com/album/iii-odor-mortis

 

 

Ja ne znam ni šta je ovde izdavač ni šta je bend ni kako se zove album, ali pretpostavićemo da je ars-infame baltimorski izdavač a da je Urizen’s peste bend iz Kolumbije koji na svom novom (prvom? tko zna?) albumu (kome ne znamo ime) svira nekakav… grub, sirov ali opet i višeslojan blek metal. Ovo nije klasično lo-fi izdanje iz pasivnih krajeva planete nego naprednije i ne-toliko-ali-ipak-pomalo-lo-fi izdanje koje ima i atmosferu ali i ume da ujede. Žestoko je, ali ima i momente refleksije, hoću da kažem. Satanizam se često pretvara u čistu pozu pa je lepo da ima bendova koji ga malo izbacuju iz zone komfora:

 

https://ars-infame.bandcamp.com/album/urizens-peste-new-album-2020

 

 

 

Kad vam se bend zove Unholy Craft a EP ste nazvali It Is The Time Of The Christian Fall prilično je jasno koji vam je mission statement. Bend je iz San Hozea u Kostariki i njihov blek metal je vrlo sirov i grub, zapravo po zvuku bliži old school death metalu nego onom što danas podrazumevamo pod blekom. Ima ovde vrlo lepih rifova ali u prvom planu je taj bes i sirovost. Fino.

 

https://unholycraft.bandcamp.com/album/it-is-the-time-of-the-christian-fall

 

Italijani O (da, slovo „O“) sviraju „extremely heavy mixture of post hardcore / black metal“ što, mislim, hajde, kome TO može da se ne dopadne? Problem sa njihovim albumom Antropocene (pored toga što se ta reč ipak piše sa slovom „h“) je u priličnoj monotoniji. Sve pesme zvuče isto, naime, sa istim tempom i istom dinamikom i dok bi to moglo da sasvim okej prođe kod benda koji svira neke genijalne rifove, O se vrlo pale na rifove koji su samo jedan ton. Ipak, album ima dobar zvuk i napada agresivno i meni je to dovoljno da ih preporučim makar za mikroslušanja.

 

https://circularsign.bandcamp.com/album/antropocene

 

Stonerski deo ponude je ove nedelje iznenađujuće jak a prvi na redu su Finci Demonic Death Judge koji, uprkos imenu, na svom albumu The Trail zvuče sasvim prijateljski i opušteno, kao pravljeni za žurke i prijatne večeri sa društvom u klubu kakve barem još nekoliko nedelja niko od nas (na svetu?) neće moći da priušti. Demonic Death Judge su vrlo strejt u svom shvatanju stonera: nizak štim, dobar rif, poletan gruv i pevač koji se dere – to je sve što nam treba za dobro raspoloženje, čini se, sa odličnim zvukom koji bend ima, tim neodoljivo faziranim gitarama i moćnim bas-delom spektra. Valjana, ako ne i inovativna ploča:

 

https://demonicdeathjudge.bandcamp.com/album/the-trail

 

Velnias su bend iz Kolorada ali, pretpostaviću litvanskog porekla s obzirom da njihovo ime referira na „bestijalno božanstvo prirodnog sveta“ iz baltičkih mitova. Scion of Aether je njihov treći album za dvanaest godina i producirao ga je Billy Anderson pa je ovo, razumljivo, vrlo post-metalski orijentisana ploča inspirisana prirodom, samotnim meditacijama daleko od ljudi i komuniciranjem sa silama koje nemaju jezik. I mislim, ako ste dobro raspoloženi za ovako nešto, Velnias svakako isporučuju muziku koja se gradi postepeno, od meditativnog šapata do dostojanstvenog ritualnog plesa. Meni je Andersonov miks malo previše taman i natrpan a i bend isuviše vuče na taj neki stereotipni postrokerski pristup razvijanju tema, no ovo je svakako ozbiljan rad koji i pored predvidivosti uspeva da više puta pozitivno iznenadi. Vredi pustiti:

 

https://velnias.bandcamp.com/album/scion-of-aether

 

 

 

 

Telepathy je tako lepo ime za bend, a ovi ljudi iz Eseksa imaju i dobar naziv novog albuma: Burn Embrace. Ni muzika nije loša ako volite dosta post-metalski, instrumentalni nastrojeni teški zvuk. Telepathy operišu u otprilike istoj ravni kao Pelican utoliko što njihov „cinematic sludge“, kako ga sami zovu, zaista ima tu neku evokativnu, kinematsku dimenziju. Post rok je ovako nešto najavljivao još sa ranim izdanjima GY!BE i dobro je videti da i ove neke njegove metalske varijante umeju da uhvate priključak. Burn Embrace nije nikakvo remek-delo ali je prijatna ploča:

 

https://telepathyband.bandcamp.com/album/burn-embrace

 

Sardinijski Electric Valley Records je izdavač posvećen stoner i psihodeličnom roku, doomu i ostalim srodnim i bliskim žanrovima i podžanrovima, a prošle smo nedelje pominjali jedan njihov album, prvenac benda Loose Sutures. Electric Valley Records – Vol​.​2 je, pak, kompilacija na kojoj se možete upoznati sa još nekim njihovim bendovima i ima moje tople preporuke. Za većinu njih, bez sumnje, niste nikada čuli ali ovo je jedanaest pesama teških rifova, drogiranih atmosfera i generalne ljubavi prema Black Sabbath i najtežoj strani ’70s psihodelije. Puno wah-wah pedala, puno bluzerskih harmonija i „svemirskog“ pevanja, a sve profi odsvirano i snimljeno – zabava za celu porodicu

 

https://evrecords.bandcamp.com/album/electric-valley-records-vol-2

 

Odličan, fazirani psihodelični/ hard rok dobijamo i od njujorškog benda Black Electric na njihovom albumu Utopian Hymns. Ovo je sve, od omota, preko hendriksovskih solaža i creamovskog psihodeličnog popa pa do sabatovskog gruva, vrlo „programski“ album u stilu vrhunske gitarske muzike kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, ali Black Electric su jako, JAKO dobri u odabranom stilu, odlično sviraju, pišu izvrsne pesme i dobro su producirani i ovo je ploča za nekoliko generacija slušalaca:

 

https://theblackelectric.bandcamp.com/album/utopian-hymns

 

Meksikanci Veljet na svom albumu Viva El Diablo valjaju lep, pishodeličan i, očigledno, blago satanistički instrumentalni stoner rok. Veljet je pravi primer benda koji nema neku visoku ambiciju ili originalan pogled na formu kojom se bavi, ali koji unutar nje kreira toplu, živu muziku koja jako prija duši a uz nju se lepo i maše kosom – ako je imate. Pritom, Viva El Diablo je masterovan sa dosta dinamike u zvuku i ima taj neki zdravi, prozračni finalni saund pa se može odvrnuti glasno i uživati u njegovoj psihodeliji:

 

https://veljet.bandcamp.com/releases

 

Dva italijanska benda, Falling Giants i Grodek, imaju solidan split album, Highwaymen at the Vesper i ovo je lep paket sludge i doom metala, gde su Falling Giants malo spontaniji i džemerskiji a Grodek metalskiji i dumerskiji. Ali sve to na gomili vrlo lepo zvuči i ispunjava svoju svrhu dovođenja slušaoca u „zonu“:

 

https://fallinggiantsfilth.bandcamp.com/album/highwaymen-at-the-vesper

 

https://grodek1.bandcamp.com/album/highwaymen-at-the-vesper

 

I Španci Free Ride imaju kratak ali sladak singl, Nazaré koji svoj stoner meša sa acid punkom i nudi jednu odličnu pesmu sa osam minuta jake svirke i dobre produkcije. Izvrsno:

 

https://freerideband.bandcamp.com/album/nazar

 

Kako ja obično kažem nešto na temu Portlanda i toga da su bendovi iz ovog grada čudesni, računajte da sam to i sada rekao. Robots of the Ancient World su na albumu Cosmic Riders sve ono što treba da budu: moćni, heavy, psihodelični, a opet nikako prenaglašeni ili iskarikirani u onome što rade. Njihov psihodelični teški rok je pokretan plemenitom fuzz distorzijom i ima u sebi pank roka isto koliko i metala. Zvuči, rekao bih, autentično i opojno:

 

https://robotsoftheancientworld.bandcamp.com/album/cosmic-riders

 

I ponovo Španija: Wicked Wizard su izvrstan baskijski stoner rok bend sa samo daškom flamenko zanošenja u nekim pesmama. Ostalo je vrlo pravoverno obožavanje na oltaru Black Sabbath ali sa mnogo veštine, znanja i osećaja. Warlords of the Dark Realm je primereno cheesy ime za album koji je sav u moćnom rifu i letećem gruvu i koji se bavi raznim mračnim i graničnim temama, ali ovo je na kraju dana, odlična, plesna i zarazna muzika za stoner sladokusce:

 

https://wickedwizzard.bandcamp.com/album/warlords-of-the-dark-realm

A onda ponovo Italija. Witches of Doom je bend koji se bez sumnje previše trudi da iskomunicira svoj svetonazor, kako samim imenom tako i naslovom trećeg albuma koji se zove Funeral Radio. No, Witches of Doom nisu i loši, uprkos tom prekomernom trudu i Funeral Radio je zapravo šarmantna ploča stoner roka i dooma iz Rima, sa nekim vrlo lepim momentima harmonske ekspresije koja se odmiče od klasične bluz-rok osnove. Slušajte, primera radi, početak Coma Moonligh i kako se sve transformiše u klasičan hard rok. Bend je, iz meni nejasnih razloga svoj inače solidan miks maltene uništio intenzivno preglasnim masteringom, pa se album sluša teže nego što treba, ali to na stranu, Funeral Radio je lep album hard rok/ stoner muzike za slušaoce raznih generacija.

 

https://witchesofdoomband.bandcamp.com/releases

 

Da ne budemo ni ove nedelje bez Grka, tu su nam The Noise Figures čiji je novi album, The Perfect Spell odlična kolekcija jako isfaziranih, tvrdih rok komada koji se ne zanimaju za to jesu li u svom rokanju bliže panku, metalu, grandžu ili već kojoj podvrsti gitarske muzike. Ovo su inspirisane, dobro napisane pesme sa dobrim zvukom (mada, za Grke tipično preglasnim masterom – jesu li svi tamo gluvi?) koje će da prijaju i publici koja ne voli metal putem svojih lepih vokalnih aranžmana a metalcima će se umiliti težinom i distorzijom. Idealno.

 

https://thenoisefigures.bandcamp.com/album/the-perfect-spell

 

 

 

I Hovenweep iz Finiksa su jako dobri na svom EP-ju Salvian Journey koji je sav u psihodeličnim prelivima i uzdržanom ali poletnom gruvu. Bend više zanima suptilna hipnoza gruvom nego jako metalsko udaranje (mada ima i toga) pa otud i naglasak na bas-rifovima uz udaljeni vokal i nežni zvuk hammonda u pozadini. Prelepa psihodelija.

 

https://hovenweep.bandcamp.com/releases

 

Consumer je italijanski blackened doom bend i njihov EP – takođe nazvan Consumer – nije neka prvorazredna demonstracija ove muzike. Ali nije ni rđav. Tri su ovo pesme teškog zvuka, sa sporim, masivnim rifovima i dubokim death vokalom i povremenim izletima u bržu svirku. Consumer se, reklo bi se, još nalaze u onome što hoće da rade a kako je ovo bend sastavljen od članova drugih bendova, onda u pitanje ne treba dovoditi svirački deo priče – koji je vrlo korektan – već samo to da li će se njihov identitet iskristalisati jače na narendim izdanjima. Ovo do sada je pristojno.

 

https://consumersludge.bandcamp.com/album/consumer-ep

 

Nedavno hvaljeni portlandski izdavač Doomed & Stoned je prošle godine počeo sa organizovanjem godišnjeg festivala (u Australiji) ali ove godine se to, iz očiglednih razloga neće ponoviti pa je umesto festivala izdata kompilacija sa bendovima koji su bili planirani za festival. Kako sam im i prošlu kompilaciju nahvalio, tako i Windburn Doomed & Stoned Festival vredi svaku paru i svaki minut koji u ovo možete da uložite. Ovo je sve dobar, pošten stoner i doom metal, kvalitetne svirke i produkcije, plus sve pare idu bendovima koji je tebalo da nastupaju tako da nemate razloga da ne priuštite sebi malo užitka a njima da imaju da jedu:

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/windburn-doomed-stoned-festival

 

S obzirom koliko je Kanada prazna i hladna zemlja, čudo je da doom metal nisu baš tamo izmislili. Loviathar iz Otave sviraju baš kao da jesu na svom drugom albumu, Lightless koji je lepa kolekcija pesama što umiču klasičnim doom gestovima i stereotipima dok čuvaju težinu, sporost, epski zahvat i lirsku ekspresiju kakva ide uz doom. Lightless ovo čini idući na harmonska rešenja koja nisu sasvim uobičajena za ekstremni metal, pa ni metal uopšte, uspelo venčavajući gotski senzibilitet sa hardrokerskim pristupom, a sve u zvuku i miksu koji su mračni, moćni, teški i obavijaju vas sa svih strana. Bend sebe vidi kao podjednako doom i post-metal autfit i ovo je sasvim fer jer njihov blend zvuka i kompozicija uspeva da izbaci klišea iz dooma i post-metala podjednako i zvuči heavy i moćno a originalno. Sjajan album:

 

https://loviatar.bandcamp.com/album/lightless

 

 

Njemački Deaf Lizard su svoj prvi album, No Man’s Sky (pretpostavljam inspirisan istoimenom igrom) snimili uživo u garaži i kažu da ga nisu posle popravljali „u kompjuteru“ ali ovo je zapravo kvalitetno zvučeći, samo malo siroviji stoner rok dobrog gruva i dobrih namera. Bend nema neke velike ambicije da nešto novo izmišlja u ovoj muzici i najveći deo No Man’s Sky je puko sviranje žanra. Ali je solidno odsvirano i ako volite psihodelični stoner mahom baziran na rifovima ali i sa lepim momentima „svemirskih“ gitara i klavijatura, ovo je ploča koja je sve bolja što dalje u njoj idete.

 

https://deaflizard.bandcamp.com/album/no-mans-sky

 

 

 

Australijski Lucifungus imaju super omot a i naziv albuma, Derek, je prilično genijalan (tako se zove i gitarista benda). Naravno, ovo je teški, psilocibinom gonjeni doom/ stoner koji je uglavnom instrumentalnog tipa i onako, simpatično spontan. Lucifungus zvuče kao da su ovo snimili u sopstvenoj garaži u jednom cugu, ali opet, ovo nije amatersko, početničko prebiranje po instrumentima, nego tvrdi, dobri doom bez visokog koncepta ali uz visok nivo psihoaktivnih agensa. Vredi čuti:

 

https://lucifungus.bandcamp.com/album/derek

 

 

Procez iz Gdanjska sviraju simpatičan mada nimalo revolucionaran heavy metal/ stoner rok sa pristojnom produkcijom i ponekim dobrim rifom. Nema ovde preteranih muzičkih uzbuđenja, ali  Sześć Trzecich je ploča koja se lako sluša ako ste u raspoloženju za još neki album Bjesova a Bjesova nema niotkuda:

 

https://procez.bandcamp.com/album/sze-trzecich

 

A sada death: Morderca iz Poljske sviraju švedski death metal na svom prvom albumu, nazvanom I i, pa, to je simpatična kombinacija. Morderca se nimalo ne trude oko originalnosti i, naprotiv, vrlo otvoreno imitiraju Dismember, Entombed i njihove kolege, kako u rifovima tako i u zvuku koji je masivan mada se ipak čuje da ovo nije studio Sunlight, tako da, ko voli ovakvu muziku, ima ovde čemu da se raduje. Pevanje na poljskom je jedini kuriozitet vezan za ovaj bend i ono muzici daje jednu lepu, neočekivanu dimenziju:

 

https://morderca.bandcamp.com/album/i

 

Još švedskog death metala koji stiže iz ne-Švedske dobijamo od Nemaca Death Apocalypse na njihovom EP prvencu, Rhapsodies from Hell. Treba ovde odvojiti sekund i pomisliti da je „Death Apocalypse“ jedno od najbesmislenijih metal imena ikad, ali EP je vrlo solidan. Death Apocalypse krljaju pošteno, sa debelim, masivnim zvukom i nekim lepim rifovima. Sve je to, dakako, vrlo bazirano na Dismember/ Entombed/ Grave itd. predlošcima ali Nemci, iako ne beže daleko od formule, uspevaju da je osveže promišljenim aranžmanima i ovo se vrlo lepo sluša:

 

https://deathapocalypse.bandcamp.com/album/rhapsodies-from-hell

 

Kalifornijski The Incursion na prvom singly, Trudging Through Artillery isporučuje jako brutalan a opet old school death metal koji uspeva da smeša iznurujuću težinu stare škole sa gravity blast rafalima. Ovo je hermetično ali opet zabavno i mada je produkcijski prilično naporno za uši, meni se dopada.

 

https://theincursion.bandcamp.com/album/trudging-through-artillery-b-side-gau-8

 

 

Nizozemski Burial je bio relativno malo poznat death metal bend aktivan uglavnom početkom devedesetih. Snimili su samo jedan album i sada će taj album biti reizdat posredstvom isto nizozemskog Raw Skull Recordz. Relinquished Souls je originalno izašao 1993. godine i ima jedan izrazito ’93. zvuk sa čistom, malo kliničkom produkcijom nalik na Massacre i svirkom negde između švedskih Merciless, Death i, pa… Massacre. Nije to NAJuzbudljiviji album svih vremena, ali je dobar i meni prija taj blagi povratak u vreme kada smo bili pod sankcijama i trpeli najstrašniju inflaciju u istoriji… šta bre ja ovo pričam? Prija mi podsećanje na koncerte koje smo tad držali i gde su metalci povremeno tražili od nas da sviramo ovakve stvari (a mi nismo znali, naravno). Dobar je Burial i dobro je da su ovo ime za muzički projekat koristili pre krojdonske dubstep zvezde.

 

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/relinquished-souls

 

Takođe Nizozemci, bend Graceless na svom drugom albumu, Where Vultures Know Your Name donose sasvim strejt, filozofiranja oslobođeni TEŠKI death metal za mahanje kosom i ispijanje piva. Graceless su neskriveno, praktično BESTIDNO inspirisani Bolt Throwerom ali kome danas ne bi dobro došlo malo Bolt Throwera? Tako da je Where Vultures Know Your Name kolekcija sporih, superteških, mrvećih komada nisko naštimovanog ratnog death metala koji se valja napred kao oklopljeni mamut i osvaja srce i dušu. Jedina zamerka ide na mastering koji je, čak i za muziku ovako „četvrtastu“ u svojoj osnovnoj formi preterano spljeskan. Da bendu to ne kvari zvuk do neslušljivosti svedočanstvo je njihovovog kvaliteta u pisanju i izvođenju pesama. Pustite  Graceless i osetite kako vam sve brige čile uz ovaj teški ali topli, umilni metal:

 

https://graceless-deathmetal.bandcamp.com/album/where-vultures-know-your-name

 

Potpuno razarački debi album imaju Black Curse iz Denvera, ekipa sastavljena od pedigriranih muzičara iz Blood Incantation, Khemmis, Primitive Man i Spectral Voice. Album Endless Wound, koji izlazi tek 24. Aprila nudi apokaliptični black-death metal zvuk koji beži od (čestih) kompikacija ovog drugog i (česte) meditativnosti ovog prvog ne bi li nam ponudio ploču jednostavnh, sirovih a ubistvenih pesama crnila i nihilizma. Black Curse bi se vrlo lepo uklopili u katalog jednih 20 Buck Spin, recimo – Khemmis ionako izdaju zanjih – mada je, kada sam video ko je ovde izdavač, i to imalo 100% smisla. Nemački Sepulchral Voice Records je prošle godina imao razarački album finskih Concrete Winds koji smo ovde jako hvalili, a Black Curse deluju kao drugi deo iste priče i mrve sve pred sobom orkanom crnila i besa. Samo za posvećene:

 

https://blackcurse-svr.bandcamp.com/album/endless-wound

 

 

Imali smo ove nedelje mnogo jakog grinda: dobar, naduvan i loše raspoložen grindcore stiže nam iz San Fernanda posredstvom benda Soggy Endo. Brutal Truth su još pre skoro trideset godina kreirali taj kanabisom pokretan grindcore pa otud i ovaj EP koji se zove The Chronic. Šest je tu pesama i dobro se krlja, sa visokim tempom ali i umećem valjanja stonerskog gruva usred tuče. Fino:

 

https://soggyendo.bandcamp.com/album/the-chronic

 

 

Onda, imamo zdrav i prijatan deathgrind iz Seula na albumu Human Dregs, benda Dissektist. Dissektist su inspirisani zvukm ranih devedesetih i imaju simpatičan gruv negde između Righteous Pigs i ondašnjeg Cannibal Corpse, a sve je to lepo snimljeno i napravljeno za serijsko izazivanje šutki. Odobravam iz sve snage:

 

https://dissektist.bandcamp.com/album/human-dregs

 

 

Poljaci Coffinwood sebe nazivaju black-death bendom, ali ovo je zapravo više deathgrind. I to opasan! EP Storm of Steel album tematski je orijentisan na Prvi svetski rat – a što mu je i najveća spona sa blek metalom – a muzički se to ovaploćuje u tvrdim, death gitarama i rafalnim blastbitovima. Sve pomalo zvuči kao ubrzani Cannibal Corpse a što je za mene automatski znak kvaliteta, samo uz rifove koji su nešto melodičniji i VEOMA popaljivi. Coffinwood krljaju svom snagom sve vreme i to znači da je ovo muzika koja svoju „extreme metal“ etiketu zarađuje na najbolji način, ali hitam da dodam da su pesme napisane odlično, sa mnogo dobrih rifova generalno zaraznim forama sve vreme. Odličan EP.

 

https://coffinwood.bandcamp.com/album/storm-of-steel

 

A onda neka vrsta progresivnog grindcorea sa prvim albumom projekta Ritual Dictates koji čine bivši članovi popularnih šaljivdžijaThree Inches of Blood. Dobro, imali smo i čudnije ponude u životu. Give in to Despair je ploča sa jedanaest pesama što je, jelte, malo za klasičan grindcore, ali ovo je zaista proggy sa dužim kompozicijama, harmonskim iznenađenjima, horskim vokalima i, uopšte, pristupom muzici koji ide daleko šire od uobičajene grajnderske minimalistike. No, Ritual Dictates, iako se neće umiliti klasičnoj grajnd publici, čuvaju dovljno hardkor osnove u svojoj muzici, sa blastbitovima i žestinom, da se sva ta progresiva odlično drži na okupu i ovo je album svežih i zanimljivih pesama koji bi mogao i da vam malo proširi vidike.

 

https://ritualdictates.bandcamp.com/album/give-in-to-despair

 

Pošto je grindcore muzika te neke detinje jednostavnosti i naivnosti, on se istorijski, sasvim neiznenađujuće, neretko koristi i za komediju. Imali smo Chronical Diarrhoea još osamdesetih a Rumuni Blutrină nastavljaju ovu svetlu tradiciju mešajući semplove Duška Dugouška i Paje Patka sa solidnim grindthrashom. Ovo je dobro snimljeno i odsvirano i mada nije svaka pesma remek-delo, ipak ih ima osamnaest i nađe se tu lepih momenata koje vredi ponoviti. A, da, album se, komedijaški, zove Modulating Convulsion of a Uranium Infused Haemorrhoid Coalescing with a Trapezoidal Signal into a Paradigm:

 

https://blutrina.bandcamp.com/album/modulating-convulsion-of-a-uranium-infused-haemorrhoid-coalescing-with-a-trapezoidal-signal-into-a-paradigm

 

Japanci Mortify su svoj debi album, Stench of Swedish Buzzsaw izdali još u Oktobru ali Fucking Kill Records priprema remasterovano (za vinil) izdanje za Jun, pa ga evo na Bandcampu već sada. Mortify vole švedski death metal zvuk – otud naziv albuma – ali zapravo sviraju grindcore i mada ovo nisu naročito elegantne pesme, zadovoljavaju moju potrebu za smrdljivim, tamnim grajndom na najbolji način:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/mortify-stench-of-swedish-buzzsaw

 

 

Još grajndkora? Nema problema! Wvrm za sebe tvrde da su „jedini grindcore bend iz Južne Karoline“ i mada ovo ne mogu lično da posvedočim, mogu da kažem da je njihov treći album, Colony Collapse iako ne naročito inovativan, jedna sasvim dobra ploča u tradiciji američkog grajnda te neke treće generacije, sa odjecima onog što su radili Magrudergrind, Full of Hell i njihovi ispisnici. Dakle, vriska, distorzija, mikrofonija, čukanje, grčevi, ali i ljubav ka sporim, teškim pasažima. Wvrm uglavnom nemaju gruv koji je primeren nekim starijim grajnderima (mada, slušajte početak Anti-Democracy/ Locust Breath) ali su u svojoj odabranoj formi psihotičnog zvuka i udaranja vrlo dobri:

 

https://wvrmgrind.bandcamp.com/album/colony-collapse

 

JOŠ grajndkora? Ma, samo trpaj. Skam su iz Švedske i njihov debi album, Sounds of a Disease daje trinaest pesama intenzivne agresije i moći. Skandinavija, a pogotovo švedska imaju ozbiljan legat u grajndkoru (Nasum, Gadget…), ali Skam (na srpskom bi ovo bio Sram) se bez problema u njega ugrađuju pločom koja je zastrašujuće agresivna, sa zvukom koji pršti na sve strane (ali ima moćan „donji deo“, dakle, intenzivnu bas-frekvenciju) i pesmama koje nisu krateži od po pola minuta već svoje dvominutno trajanje ispunjavaju interesantnim idejama i diverzijama. Grindcore se uobičajeno, istorijski, shvata kao muzika sastavljena od samih klimaksa, pravljena od strane ljudi koji jedva da znaju da drže instrumente ali Skam ne samo da znaju da sviraju već i uspevaju da među svim tim klimaksima diferenciraju i stvore pravu kompozicijsku dinamiku. Fenomenalno:

 

https://skam-se.bandcamp.com/album/sounds-of-a-disease

 

 

Black Particles iz Budimpešte sviraju prilično „mekan“ blackgaze, sa mnogo shoegaze i post rock elemenata i ovo su instrumentalne, gruvi pesme koje se meni iznenađujuće mnogo dopadaju. Black Particles su dobro producirani i mada su im pesme verovatno nastale iz džemovanja, ovde ima dobrih tema i ideja koje bend ne propušta da uhvati i dobro protrese. Pritom, ovo je izdao naš, novosadski Splitting Sound Records pa albumu Wave Function Collapse, uprkos imenu koje svedoči da je neko od članova benda gledao Big Bang Theory naduvan, apsolutno vredi posvetiti pažnju.

 

https://splittingsoundsrecords.bandcamp.com/album/wave-function-collapse-ssr-rr-0185

 

https://blackparticles.bandcamp.com/releases

 

 

Ovde često pomenemo neki pank bend jer su metal i pank, uprkos tim nekim početnim razlikama, kasnije prilično konvergirali i publika im je često ista. Tako treba shvatiti i pohvalu za album Final War lionskog benda Raymz koji je garažno prljav ali metalski disciplinovan i ima dobre, poletne, sirove pank pesme koje ću opet, u nedostatku boljeg poređenja, uporediti sa, recimo Poison Idea. Dakle, tvrdo, momački i bez prisenka pop-pank senzibiliteta. Sjajno:

 

https://raymzfinalwar.bandcamp.com/album/final-war

 

Sepulchral Voices iz Brisela (ne treba ih mešati sa gore pomenutim nemačkim Sepulchral Voice Records) na svom albumu Evil Crusaders ulažu dosta napora da pronesu slavu belgijskog blackened thrash metala planetom uprkos globalnom lokdaunu. I, mislim, nisu loši. Nisu fenomenalni, nisu kao izvrsni Bütcher, ali ovo je lepa sirovina koja će prijati i raw black metal publici i onima koji vole grublji thrash.

 

https://sepulchralvoices666.bandcamp.com/album/evil-crusaders

 

Common Enemy su (možda?) nazvani po staroj pesmi Napalm Death ali zapravo muzički ne liče na njih. Mnogo. Eponimni EP ovog australijskog benda je metalizirani D-beat sa ženskim vokalom i mada je ovo daleko od najboljeg što sam čuo u toj kategoriji u životu, nije ni rđavo i publici koja voli Nausea i slične ’90s pojave, ovo će se dopasti.

 

https://commonenemydiy.bandcamp.com/album/ep

 

 

Wows iz Verone imaju jedno od najmanje metalnih imena u istoriji metala ali ovaj šestočlani bend, iako se gura u post-metal žanr, zapravo na albumu Ver Sacrum, zvuči primereno metalno. Dobro, imaju pesmu od šest minuta koja je bez bubnjeva i samo kao neki emotivni ambijent na gitarama, ali generalno, ko voli taj neki emotivniji post-metal zvuk koji ipak ne zaboravlja da bude i heavy i nije se sasvim odao shoegazeu, za takvog Wows isporučuju:

 

https://coypurecords.bandcamp.com/album/ver-sacrum

 

https://thewows.bandcamp.com/album/ver-sacrum

 

 

 

Mick Barr ponovo napada, ovog puta u svom solo identitetu, Ocrilim. Plvence Abrost R Msitloun sadrži dve dugačke (18 i 16 i po minuta) kompozicije sklopljene oko Barrovih gitarskih, multitrekovanih improvizacija. Da bude jasno, ovo su samo gitare + efekti (bez udaraljki itd.) i Barr ovde spaja svoj stari senzibilitet iz vremena Orthrelm i The Flying Luttenbachers sa blek metal karijerom iz poznijeg perioda. Meni se on uvek dopadao, mislim, njegova muzika, pa mi je i ovaj album vrlo lep za slušanje. Barr ima osećaja za improvizovanje, shvata kako se od događaja i gestova sklapaju kompozicije i zvuk distorzirane gitare je ovde topao i prijatan a opet dovoljno agresivan. Lepo.

 

https://ocrilim.bandcamp.com/album/plvence-abrost-r-msitloun

 

 

Nešto manje avangardni ali i dalje dovoljno „eksperimentalni“ su Sangha iz Severne Dakote čija je muzika na albumu Samsara nekakav mučan, alternativni metal koji malo podseća na Zeni Geva i dobro bi se uklopio u stvari rađene u Birmingemu i okolini krajem osamdesetih i početkom devedesetih iako zapravo ne imitira taj zvuk. Ali senzibilitet je uporediv.

 

https://sangha.bandcamp.com/album/samsara

 

Londonski Beggar sam omašio kad su u Januaru svoj debi album, Compelled To Repeat izbacili na Bandcampu ali kako ih sada APF records izdaju „stvarno“, lep je trenutak da se posluša ova bučna ploča sludge metala sa samo malo post-metal šmeka. Beggar su vrlo surovi, sa rasturačkim ritmovima, razaračkim rifovima i vokalnim vrištanjem a kako je ovo sve na kraju izmasterovao Jim Plotkin, dobili smo vrlo agresivnu ali neodoljivu muzičku ponudu. Beggar me, eto iznenađenja, najviše podsećaju na nihilističkiju verziju Fudge Tunnel, a to nije mala stvar:

 

https://thusspokethebeggar.bandcamp.com/album/compelled-to-repeat

 

Brazilski Imminent Doom na demo snimku Guerra Iminente: Demo Versions nam donosi demo verzije pesama sa svog EP-ja Guerra Iminente iz 2016. godine. I ljupko je to: thrashgrind sa lepim rifovima i brzog tempa, kao nekim teleportom dopremljen iz 1991. Godine ili tako nešto:

 

https://imminentdoomattack.bandcamp.com/album/guerra-iminente-demo-versions

 

 

Helsinški Rämlord je projekat članova Impaled Nazarene, National Napalm Syndicate i Legenda, no muzika na njihovom prvom albumu, From Dark Waters je, neočekivano, melodičan, rokerski heavy metal koji se trudi da se vrati izvornom uzbuđenju ’70s i ’80s teškog roka a da izbegne citiranja, reference i manirizam. Nije to ni lako, ali bend je vrlo maštovit u svemu što radi, da ne pominjem kvalitetan i ovo je muzika koja će u jednom trenutku zvučati kao Judas Priest, pa onda Saxon, a u sledećem kao nekakav glam rok bend sa polovine sedamdesetih, da bi sve završilo u gotskom roku. Interesantan je to miks, ali bend je vrlo dobar u svom kreiranju radio-friendly (i to po ’80s standardima) zvuka i mada ja svakako ovaj album neću slušati svakog dana, za stariju publiku ovo može da bude apsolutno zavodljivo sa svojim skakanjem između Def Leppard, Heart, Y&T i slično. Impresivna ploča:

 

https://raemlord.bandcamp.com/album/from-dark-waters

 

 

 

Reaper Metal Productions su posle mnogo meseci pauze konačno izbacili novi album Lady Beast i sa svetom je, na trenutak, sve u redu. Lady Beast su jedan od najsigurnijih bendova ovog izdavača, koji nam uvek isporučuju tačno ono što očekujemo i The Vulture’s Amulet, četvrti album ekipe iz Pitsburga već prvom pesmom, Metal Machine, manifestno uspostavlja koordinate između kojih ćemo se kretati: NWOBHM, slavljenje metala kao stila života i epskog, kvazimitološkog koncepta, jednostavno aranžiranje muzike, navijačko pevanje Deborah Levine… Najšarmantniji element kod Lady Beast je upravo to da ovaj bend nikada nije imao nekog štofa da bude „veliki“ i njihovo držanje klasične HM matrice je utoliko autentičnije i vitalnije. The Vulture’s Amulet je ploča sasvim predvidivih, čak stereotipnih metal rešenja, bez produkcijskih inovacija, bez nekakve pojedinačne virtuoznosti ili pokušaja da se 40 godina stara matrica ikako promeni, ali baš zato praktično svaka od ovih pesama zvuči kao nešto na šta ste mogli ludom srećom naleteti na radiju 1981. godine, u momentu kada je glavni didžej otišao da popuši cigar duvana a klinac koji mu kuva kafu ubacio svoju ploču na gramofon. Lady Beast dostojanstveno nose ovaj barjak drugorazredne ali nepogrešivo klasične metal svirke i ne razočaravaju.

 

https://ladybeast.bandcamp.com/album/the-vultures-amulet

 

Skyrider iz Njukasla su mladi hevi metal bend sa velikom ljubavlju prema klasici iz osamdesetih i njihov drugi EP, Vol. 2 pokazuje mnogo uticaja Iron Maiden, ranih Def Leppard i slično. Nekome će ovo biti suviše čisto i starinski producirano, ali meni prija ovako suv miks i master koji nije glasan i Skyrider su pravi odmor za moje uši sa svojom melodičnom, heavy ali ne prebučnom muzikom i svirkom koja je vrlo korektna i dopašće se i muzičarima među nama ali i normalnoj publici.

 

https://skyryder.bandcamp.com/album/vol-2

 

Detroitski Midas na svojoj kolekciji demo snimaka  – Demo Tapes – ima nešto progresivniji zvuk, ali ovo je takođe duboko u NWOBHM tradiciji i malo podseća i na rani Iron Maiden. Ne treba da brine činjenica da su ovo demosi jer je zvuk dobar i njegova blaga sirovost se zapravo fino uklapa uz odabrani muzički pravac benda. Vrlo lepo a i pevač zaista zvuči kao Paul DiAnno:

 

https://midasbanddetroit.bandcamp.com/album/demo-tapes

 

https://www.youtube.com/watch?v=HoxeEmtlIE8

 

Freeways iz Ontarija su mekši od prethodna dva benda – a što se vidi već iz omota albuma koji umesto crteža futurističkih motora i čekića i bodlji ima crtež, er… autobusa – no, True Bearings je dobra ploča u kanadskoj tradiciji hard roka i melodičnijeg hevi metala. Mislim, Freeways ne zvuče kao April Wine ili Loverboy ali dolaze iz te neke priče, mešajući tvrđi zvuk sa radio-friendly, pop senzibilitetom a da se ne gubi rokerska žestina. Tačno su gde treba da budu, hoću da kažem. Ovo je još jedan album sa razumnim masteringom i samo mogu da pohvalim ljude koji RAZUMEJU.

 

https://freeways410.bandcamp.com/album/freeways-true-bearings

 

E, sada thrash: Thrownness je grozno ime za bend, ali taj bend, iz Sankt Petersburga svira solidan, vrlo ’80s thrash metal na EP-ju  Antihuman. Pevač je posebno ’80s sa svojim sjajnim lavežom i daje bendu mnogo karaktera ali muzika je generalno dobra, tvrda i popaljiva. Thrash metal negde između Dark Angel, Death Angel i, recimo malo više hardcore punk priče, prava stvar:

 

https://thrownnessband.bandcamp.com/album/antihuman

 

Kad smo već kod bizarnih imena metal bendova: kultni italijanski blek-trešeri Necrodeath – osnovani još 1984. godine!! – imaju novi EP i Neraka je simpatičan, vrlo atmosferičan komad blackened oštrine ali i kompleksne, pomalo razmetljive svirke. Necrodeath nisu „progressive“ bend ali Neraka je ploča vrlo teatralnog tona i sa mnogo interesantnih preokreta u kompozicijama. Plus, lepo teče pored sve te aranžmanske ambicije. Valja!

 

https://blacktearslabel.bandcamp.com/album/necrodeath-neraka

 

Breaking the Silent iz Alberte na svom prvom EP-ju (koji se zove Debut EP) daje tri odlično odsvirane i producirane pesme melodičnog, malčice i „komercijalnijeg“ thrash metala. Mislim, ovo ima neskrivene power metal elemente u svom simpatičnom pevanju i puno sviranja skala, ali su pesme dobre, izvrsno aranžirane i ovo je žestoka, zabavna muzika koju, pritom, možete preuzeti potpuno besplatno. Rispekt:

 

https://breakingthesilent.bandcamp.com/album/debut-ep

 

Testament imaju dvanaesti album, Titans of Creation i ovo je jedan od najbolje držećih ’80s thrash metal bendova u vasioni, rekao bih. Naravno, Testament osamdesetih nisu spadali u veliku četvorku ali joj jesu bili prokleto blizu, niti su spadali u ono manje poznato ali sumanuto kreativno krilo američkog thrasha (Dark Angel, Overkill, Vio-Lence, Forbidden, Hexx…) već su imali svoju viziju. Ta vizija je, a znam da to sad zvuči sumanuto, uvek bila da se uzme ono što je Metallica počeka da radi pa napustila u potrazi za svetskom slavom i pokaže da se na tome može izgraditi strahopoštovanja vredan legat. Ovim ne želim da kažem da je Testamen ikada imitirao Metaliku niti da je svesno uzeo išta od nje, ali Testament JESTE uvek zvučao kao najbolji delovi Master of Puppets koji su dosledno razvijeni u trodecenijsku karijeru.

 

Titans of Creation, utoliko, nije otkrivanje tople vode ni na koji način pa ni jedan od najboljih Testament albuma ali jeste neodoljivo prepoznatljiv i ZDRAV Testament album sa DiGiorgio/ Hoglan ritam-sekcijom koja usput razbija ali prevashodno kreira temelj za Skolnickovu i Petersenovu gitarsku pirotehniku, iznad čega lebdi titanski vokal Chucka Billyja. Titans of Creation dakle, nije suviše „kreativan“ jer Testament na njemu uglavnom rade ono što su uvek radili, ali jeste ploča koja zvuči titanski, sa moćnim zvukom, instrumentalnom virtuoznošću koju isporučuje jedna od najboljih postava u istoriji metala, a koja nikada ne dolazi ispred samog songrajtinga i kvaliteta kompozicija. Dakle, pomalo maniristički, predvidivo ali nikad manje nego moćno i pošteno.

 

https://youtu.be/u12MUjmZo4c

 

 

Album Violence nizozemskih trešera Grindpad izašao je još pre godinu dana ali reizdanje od pre dve nedelje za nemački Iron Shield Records vredi ovde pomenuti jer je ovo odličan, agresivan a zabavan thrash metal. Grindpad vole da na omote albuma stavljaju ajkule koje jedu žene na plaži i ovo podseća na njujorši MOD a na koje, zapravo, Grindpad takođe dosta liče. I mada je Billy Milano budala, baziranje zvuka na ranom MOD i nije tako loša stvar a Grindpad sviraju veoma dobro i isporučuju surovi thrashcore baš kakav volim:

 

https://grindpad.bandcamp.com/album/violence

 

Pa onda klivlendski Subtype Zero koji ODVALJUJU sa svojim EP-jem Ceremonious Extinction. Ovo su četiri pesme udaračkog thrasha, producirane moćno i prepune popaljivih rifova, vrištećih solaža i vokala koji diže na noge i ljude koji su odavno odustali od šutki i mošpitova. Da su se Slayer sparili sa, recio Crumbsuckers, zvučali bi ovako. Fenomenalno:

 

https://subtype-zero.bandcamp.com/album/ceremonious-extinction

 

 

Belushi Speed Ball iz Kentakija izgledaju kao gomila nerdova i inspirišu se stripovima za svoje omote, ali muzički, ovo je vrlo solidan thrash metal. This is What We Look Like je EP sa tri pesme i ovo je stamen, ne suviše inovativan ali jak thrash u nekoj Sacred Reich tradiciji, samo sa duhovitijim tekstovima. Recimo.

 

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/this-is-what-we-look-like

 

Kalifornijski Bombscare na svom EP-ju Bastions of Blood mešaju thrash metal sa malo djenta, malo proggy fazona, malo blek metala, malo svega i svačega, ali ovo je svakako zanimljiv koktel dobre svirke i dobre produkcije. Nikada niste sigurni gde će ovaj album sledeće otići, a što može da dinamizuje slušanje. Ne bi mu škodio dinamičniji master, doduše, ali može da se čuje:

 

https://youtu.be/Ns2IEe0P4sg

 

Za malo jakog Megadeth vajba obratićete se bendu Ormagoden iz Grenobla. Njihov EP The Den of Sin je veoma inspirisan ranim Megadethom u svakom svom elementu, od dovitljivih aranžmana, preko inspirisanog gitarskog rada pa do pevanja. Što je sve zapravo vrlo dobro. Pevač ima UŽASAN francuski naglasak kad peva na engleskom – a peva na engleskom sve vreme – ali to dodatno doprinosi šarmu:

 

https://ormagoden.bandcamp.com/album/the-den-of-sin

 

Odličan thrash metal dobijamo i iz Argentine od benda Sin Anestesia. Nunca seré parte je EP sa pet pesama vrlo ambiciozne svirke ali i jasne vizije kako sve to mora da se uklopi u thrash formulu. Basista je, verovatno šef benda jer ne samo da ubija nego su i pesme, vrlo očigledno pisane na basu pa aranžirane za druge instrumente, ali ovo zaista prija. Bend je muzički veoma dobar i osvežavajuće je čuti ovako disciplinovanu a opet razigranu ploču pa još sa tim sjajnim južnoameričkim šmekom:

 

https://youtu.be/3re7aWtxp3c

 

 

A za još Južne Amerike tu su Mofo iz Brazilije, thrash metal bend sa death metal tendencijama, kako sami kažu. Sick and Insane ne naginje previše na death metal stranu i ovo je najveći deo vremena dobar, pravoveran thrash metal čvrst, disciplinovane svirke sa sjajnim rifovima i zapaljivim pevanjem. Death uticaji su možda prevashodno u tome kako bubnjar radi nogama i uvaljuje ukrase gdegod stigne ali ostatak svirke je opasna trešagija za sladokusce. Fenomenalno.

 

https://mofothrash.bandcamp.com/album/sick-and-insane

 

Za kraj malo, er, eksperimentalnog deathgrind beatdowna. Cameron McBride nas je jesenas već oduševio svojim projektom Voidgasm a njegov projekat Methwitch ima album Indwell koji meša pomenuti deathgrind sa malo beatdown hardcore zvuka. I to je sve jako heavy, jako hermetično, jako agresivno, čak, za 90% nasumičnih slušalaca aktivno neprijateljski nastrojeno. No, McBride je veoma talentovan i posvećen muzičar i Indwell je psihotična ali agresivno eksperimentalna i interesantna ploča koja spaja grčevitu eksplozivnost grindcorea sa beatdown težinom i brutalnošću, pa sve baca u blender i masakrira u miksu. Teško za slušanje ali pošteno i moćno:

 

https://methwitch.bandcamp.com/album/indwell

 

 

Strip: Lepe table: Posveta Juanu Giménezu

Prekjuče, drugog Aprila 2020. godine je od posledica infekcije virusom COVID-19 umro Juan Giménez, jedan od najpoznatijih i globalno najpopularnijih argentinskih strip-crtača i ilustratora.

 

Giménez je rođen 1943. godine i nakon završavanja škole za industrijski dizajn, studirao na Akademiji lepih umetnosti u Barseloni. Ovo transkontinentalno prisustvo omogućilo mu je da se svojom strašću – stripom – bavi i u Argentini i u Španiji gradeći svoje ime i u evropskom i u južnoameričkom stripu paralelno. U Argentini je između četrdesetih i šezdesetih godina prošlog veka strip-medijum doživljavao veliki razvoj i ovo se smatra zlatnim dobom argentinskog stripa koji je nabujao od političke satire i dečijih stripova u savremene forme koje su uključivale superheroje (kao što je bio Misterix, recimo) ali i stripove za odrasl(ij)u publiku nastale pod evropskim uticajem, poput i ovde veoma popularnog Morta Cindera. Ono što je karakterisalo argentinski strip iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih bio je veliki uticaj italijanskih autora. „Venecijanska grupa“ u kojoj je bio i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na razvoj argentinske scene – Alberto Breccia, autor Morta Cinderai Francisco Solano López, autor Eternauta su smatrani počasnim članovima ove ekipe italijanskih imigranata – pa je i mladi Giménez svoje prve stripove rađene za publikacije argentinskih izdavača Record i Colomba radio pod velikim uticajem Pratta i Lópeza.

 

No, kako je istovremeno imao i mnogo kontakta sa Evropom, Giménez će publikovati i za španske i italijanske izdavače poput Zona 84, Comix International kao i Lanciostory i Skorpio. Većina radova iz ovog vremena bilaj je za Giméneza način da izgradi svoju tehniku crtanja i pripovedanja, radeći ratne i, ono što je naročito voleo, naučnofantastične stripove pa će Argentinac uskoro postati poznat kao momak koji jako dobro crta svemirske brodove, futurističku tehnologiju, daleke planete…

 

Ja sam prvi put na njegov rad (in)direktno naišao gledajući originalni Heavy Metal iz 1981. godine gde je Giménez bio odgovoran za dizajn segmenta Harry Canyon a koji mi je ostavio i najveći utisak i najviše mi se zadržao u sećanju svojim za Heavy Metal/ Métal Hurlant tipičnim spojem futurističkog i retro-palp senzibiliteta, nasiljem i seksom kakvih nije bilo u „normalnim“ stripovima i crtanim filmovima koje sam tada trošio. Harry Canyon je bio inspirisan Moebiusovim radovima, a što će se pokazati i kao neka vrsta predskazanja za dalji Giménezov rad.

 

Giménez je osamdesetih godina nastavio da radi za razne evropske izdavače, notabilno za Métal Hurlant i iz ovog perioda datiraju i neki od njegovih najpoznatijih radova poput Time Paradox i Le Quatrième Pouvoir (tj. Četvrta sila, a koju u izdanju vrednog Komika iz 2017. godine imamo da kupimo i u našim knjižarama… ili barem, u ovom trenutku, na Kupindu).

 

Našoj publici će Giménez, kao i velikom delu anglosaksonskog sveta ostati najpoznatiji kao saradnik Alejandra Jodorowskog na serijalu Kasta Metabarona (odnosno Metabarons) a koji je započeo sa izlaženjem 1992. godine za francuski Humanoids da bi se završio osmim tomom 2003. (spinofove i prikvele su radili drugi crtači, između ostalog naš Janjetov). Prvo pojavljivanje Metabarona bilo je u serijalu Inkal još 1981. godine a koga je crtao Moebius i ovde imamo tu sponu između dva crtača i vizionara koji su bili izuzetno različiti po stilu i pristupu a opet su bili ko-kreatori dva ključna serijala povezana čudnim kosmičkim nitima i imaginacijom Alejandra Jodorowskog.

 

Kod nas je Kastu Metabarona izdavao beogradski Beli Put, sa uredničkim vođstvom životno zaslužnog Bobana Kneževića i kako sam – do dan danas neobjašnjivo – od strane izdavača bio zamoljen da napišem pogovor za srpsko izdanje, predlažem da oni koje interesuje više podataka (ili makar više spekulacija) vezanih za ovaj opus isprate ovaj link i pročitaju šta sam sve to pisao u Pogovoru pre dobrih trinaestak godina.

 

A mi bismo velikom Giménezu poštu morali da odamo onako kako je jedino i prigodno, diveći se njegovom crtežu. Giménez je, kako sam već napomenuo, ekstremno različit autor od Moebiusa koga je u određenom smislu nasledio. Tamo gde je Moebius na Inkalu bio lepršav, brz i psihodeličan, Giménez je bio masivan, slikarski spor, kinematski raskošan. Na neki način, iako je Moebius spadao u originalnu Bande dessinée ekipu i radio za Métal Hurlant mnogo pre Giméneza, ovaj drugi je bio crtač koji će Métal Hurlant/ Heavy Metal senzibilitet pronositi kroz devedesete do u dvadesetprvi vek.

 

Narednih sedam tabli je iz američkog izdanja The Fourth Power iz 2017. godine. Giménez je ovde bio kompletan autor, radeći i crtež i kolor i scenario i dijaloge i ovo je primer kako njegov crtež, iako masivan i voluminozan, sa konturama rađenim olovkom koja ne ostavlja uvek jasnu ivicu lika, nije bio nužno i statičan:

A narednih osam tabli je iz Kaste Metabarona, američkog izdanja iz 2011. godine i ovde se vidi dalji rafinman Giméneza kao ilustratora i imaginatora ali i kao pripovedača koji je, radeći sa Jodorowskim, čovekom sa velikim iskustvom u vizuelnim medijima učinio svoj stil još „naučnofantastičnijim“ i vizuelno impresivnijim. Gledajući neke od ovih tabli pitam se koliko je Giménez uticao na mangu generalno i Niheija Tsutomua i njegove najpoznatije stripove.

 

Kako god, Giménez je bio jedno od najvećih imena u evropskom stripu ikada i sa svojom dugom i plodnom karijerom uticao na autore na svim kontinentima, bez ikakve sumnje. Imamo tu sreću da zahvaljujući vrednim (i požrtvovanim) izdavačima, njegove radove možemo da čitamo i na našem jeziku u dobroj opremi i kvalitetu štampe. Njima hvala a Giménezu večna slava.

 

Pročitani stripovi: Thor/ King Thor, Annihilation Scourge i Gwenpool Strikes Back

Pa… danas je prva Sreda posle… ne znam koliko decenija da u Americi skoro da neće izlaziti novi stripovi. Diamond, veliki distributer koji pokriva gotovo sto procenata tzv. direktnog tržišta prestao je da prima narudžbine (uprkos lavovskim naporima striparnica širom SAD da nastave sa prodajom makar uz gubitke na troškovima lične dostave svojim mušterijama) pa su i izdavači reagovali. Nešto digitalnih stripova hoće izaći, ali trenutna situacija deluje zaista sumorno:

 

2000 AD: Continuing as normal, with the exception of the Best of 2000 AD series (planned to start at the end of April, now delayed indefinitely).

Aftershock: No new monthly comics.

Archie: Will be releasing for this week only (April 1st), then stopping, with the exception of Vampironica: New Blood #4 on the 15th.

Aspen: No new monthly comics.

Black Mask: No new monthly comics.

BOOM! Studios: No new monthly comics.

Dark Horse: No new monthly comics.

DC: Monthly titles delayed until the end of April. Until then, will continue to publish their digital-first titles as normal, as well as uploading new back-issues for the first time. Are also reportedly exploring new printers and distributors for physical.

Dynamite: No new monthly comics, and no new GNs/collections either.

IDW: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Image: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Lion Forge: No announcement I can find, but likely the same as sister company Oni Press (see below).

Marvel: No new monthly comics.

Oni Press: Nothing this week. Still re-arranging future schedule and aiming to release a reduced amount of comics.

Valiant: No new monthly comics.

Viz Media: No announcement yet, but no digital titles seem to be listed for this week.

Yen Press: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

Zenescope: Still releasing according to Comixology, but no official announcement made.

 

Ekonomski potresi koje će ovo izazvati u strip-industriji su bez sumnje veliki, od toga da verovatno dobar broj striparnica neće preživeti, preko gotovo neizbežnog otkazivanja gomile tekućh serijala i prelaska mnogih serijala na samo digitalnu publikaciju pa do SIGURNO neizbežnog preispitivanja toga je li oslanjanje na jednog, monopolskog distributera uopšte prihvatljiv model za budućnost.

 

Kao da prisustvujemo kraju jedne epohe, drugovi i drugarice. A kad ambis tako drsko gleda u nas, moramo i mi da mu uzvratimo pogled. Danas pregledom recentnih superherojskih stripova koje sam pročitao, ovog puta ekskluzivno u Marvelovoj publikaciji.

 

Za početak, red je da kažemo i poslednju reč o radu Jasona Aarona na serijalu Thor, odnosno na poslednjem serijalu o Thoru, bogu groma koji je Jason Aaron pisao. Odnosno, na poslednja dva serijala od kojih je jedan bio normalan, tekući (sa šesnaest epizoda), a drugi miniserijal od četiri broja, ali svi su oni bili deo jedne iste priče koju je poslednjih pola decenije Aaron dosledno pričao u Thor stripovima i, bez ikakve se sumnje upisao vrlo visoko na tabelu značajnih autora Thora, rame uz rame sa Walterom Simonsonom. Ako mi je dopušteno da ovako nešto kažem.

 

Naravno, sve to može biti i stvar ukusa, Aaronov Thor je po tonu, pogotovo u ovom poslednjem tekućem serijalu bio značajno žovijalniji od onoga kako inače zamišljamo stripove o Thoru, na rubu parodije praktično, pa sasvim mogu da razumem ako poređenje sa Simonsonom namah iznervira nekog čitaoca i natera ga da baci telefon iz ruke i pripreti u neodređenom smeru.

 

No, ono što veoma cenim kod Aarona je da je uspeo da napiše više od sto brojeva stripa o Thoru sa veoma jasnom idejom o tome kako uopšte o ovom liku pisati u dvadesetprvom veku, da je imao jasan filozofski cilj i da ga je do kraja dostigao snažnim finalnim iskazom.

 

 

Problem sa Thorom je svakako u tome da danas, skoro punih šest decenija nakon što se pojavio u osamdesettrećem broju magazina Journey Into Mystery, 1962. godine, ideja o nordijskom božanstvu koje dolazi iz Asgarda ali je i superheroj sa punim radnim vremenom deluje skoro neprihvatljivo kempi. Stan Lee, Jack Kirby i Leejev brat Larry Lieber su, kada su kreirali Thora imali vrlo malu ambiciju da se uhvate u koštac sa implikacijama činjenice da su uzeli postojeće božanstvo i stavili ga da hoda po Zemlji (i leti unaokolo po Sunčevom sistemu, jelte), a u narednih nekoliko decenija u Marvelu je narastao čitav panteon bogova i bogolikih bića koja su Thorovu poziciju (i poziciju ostalih asgardskih božanstava) dovela u vrlo neobičnu metafizičku dilemu.

 

Možda je neko jednom i seo – ili će sesti – i napisao definitivnu disertaciju o tome kakva je ZAISTA hijerarhija bogolikih entiteta u Marvelovom univerzumu, kako istovremeno postoje Thor i Hercules (čuj, postoje, igraju za isti tim!), šta nam dođu Eternalsi a šta Celestialsi, koliko su Death, Living Tribunal, Galactus, Entropy, a posebno Eternity i Infinity bliski ideji „Boga“, sa velikim „B“ onako kako je danas shvataju monoteističke religije, gde se tu uklapaju Korvac, Beyonder i Cyttorak, kako imamo i Mephista i Satana i Lucifera i kako se već zvao onaj Đavo iz Aaronovog Wolverinea, da ne pominjem kako se u TO uklapaju recentni Hickmanovi kosmički entiteti nastali od mašinskih inteligencija i naseljeni u crnim rupama. Ali sve to znači da kada danas treba da pišete strip o bogu čiji otac, Odin, i dalje insistira da nosi i sufiks „Sveotac“ i tvrdi da je on taj kome se univerzum pokorava, imate mnogo komplikovanih zastavica na stazi oko kojih morate da vozite divlji slalom.

 

Utoliko sam bio impresioniraniji Aaronovim poslednjim Thor serijalom koji je išao od 2018. godine do pred kraj prošle a u kome je scenarista uspeo da se provoza između ovih pitanja skoro bez pretrpljene štete, kreirajući visokooktanski, energijom nabijen strip o Thoru, sinu Odinovom, koji se vratio svom originalnom pozivu boga groma (nakon dva serijala u kojima je umesto njega ulogu Thora igrala Jane Foster i o čemu sam, na kraju, imao prilično pozitivno mišljenje). Ovaj serijal, primereno, ne prelazi tek tako preko događaja iz Original Sin i Unworthy Thor i jedna od najboljih stvari koje je Aaron uradio je upravo ta humanizacija Thora Odinsona kroz, za Marvelove superheroje inače uobičajeno, dovođenje u pitanje njegove „vrednosti“. Aaron je kroz svoje serijale pokazao i hubris koji po prirodi stvari ide uz nekog ko stolećima uživa status božanstva i direktnog potomka Sveoca univerzuma, ali i kasnije odrastanje i sazrevanje Thora koji nije proglašen „nevrednim“ na osnovu neke veštačke zvrčke u zapletu već na osnovu sasvim fundamentalnog pitanja za dvadesetprvi vek: jesu li i kome bogovi danas uopšte potrebni?

 

Ovaj poslednji tekući serijal uspeva da ovo pitanje drži na agendi dok se, istovremeno, sve vreme vozi u visokoj brzini akcione komedije, prikazujući Thora sa novom dimenzijom ličnosti, skromnošću i praktično skrušenošću (koja svakako ima određeni hrišćanski miris) ali i požrtvovanjem koje je nanovo inspirisano dubljim shvatanjem svoje uloge kao osobe i bića koje je jače i izdržljivije od drugih i kome drugi veruju pa mu se čak i mole.

 

Ovo je za mene dobrodošlo u pogledu razvoja lika koji postoji skoro šezdeset godina, a sam strip je, kako rekoh, brz, zabavan i iznenađujuće duhovit.

 

 

Ili ne TAKO iznenađujuće, na kraju krajeva, Aaron ima reputaciju ozbiljnog autora koji piše gritty stripove što u centru imaju teška socijalna (Schism, Scalped, PunisherMAX) ili religijska pitanja (Wolverine, Ghost Rider, originalni Thor: God of Thunder) ali Aaron je izuzetno talentovan za komediju i zapravo je, recimo, Hulk koga je pisao početkom decenije postao značajno bolji strip kada se scenarista manuo ozbiljnog, tragičkog tona i pretvorio ga u on-the-road komediju, a Wolverine and the X-Men je bio jedan od najzabavnijih serijala svoje ere.

 

Thor je, dakle, u ovoj poslednjoj aaronovskoj inkarnaciji bio akciona komedija, strip slikan na veoma širokom platnu, sa letenjem kroz svemir, skakanjem između carstava nordijske mitologije, sa Thorom koji ume da bude autentični bogoliki ratnik iz severnjačkih eda ali i kozerski šaljivdžija kakvog danas publika privučena stripovima Waititijevim filmom s pravom očekuje. Mike Del Mundo kao glavni crtač ovog serijala je bio… pa, moram reći smeo izbor. Del Mundo je prevashodno poznat kao autor naslovnih strana – ima milion nominacija za Harvija i Ajznera u ovoj kategoriji a Šusterovu nagradu u istoj je i osvojio 2013. godine – i njegov rad na crtežu samih stripova (dakle, „interior art“) je do susreta sa Aaronom bio uglavnom sporadičan, po jedna epizoda u ovom ili onom serijalu gde je uskakao da zameni glavne crtače dok oni uhvate priključak. Aaron ga je uposlio za miniserijal Weirdworld 2015. godine a očigledno je da mu se Filipinčev rad veoma dopao jer ga je uzeo i za ovaj serijal.

 

Del Mundo je za mene neko čiji je senzibilitet svakako bliži posteru nego stripu i stoji da je s obzirom na način kako on koloriše svoje stripove i koristi mnogo efekata da utopi figure u pozadine, ponekada njegovo pripovedanje teže za praćenje. Ovde svakako pomaže što je Aaron hiperefikasan sa tekstom i besprekorno vodi čitaoca kroz narativ pa Del Mundo ima slobodu da svoj psihodelični pristup odvrne na jedanaest, kupajući sve u bljeskovima svetlosti i jake boje i kreirajući urnebesno natrpane table na kojima nije nužno uvek jasno gde se koji kadar završava a gde počinje naredni. Mislim, kada se u šestom broju Christian Ward pojavi da ga na kratko zameni, a on je KRALJ psihodelije, a čitalac odjednom ima utisak da se pripovedanje malo smirilo, onda znamo da Del Mundo ovde puca iz svih oružja.

 

I, mislim, razumeću ako to nekome bude prepreka u čitanju. Del Mundo malo smiruje stil prema kraju serijala, prilazeći bliže klasičnom strip-pripovedanju, pa je završetak prirodniji za praćenje ali i dalje stoji da Del Mundovi prizori često deluju kao gravure ili posteri radije nego kao strip. No, to je svakako uvek impresivno.

 

 

Poslednji tekući Thor je uspešno profitirao od zaključka priče koju je Aaron započeo još 2015. godine sa mračnim elfima i korporacijom Roxxon i njihovim pohodom na ostala carstva, pa je čak i War of the Realms, company crossover koji sam pročitao i bukvalno odmah zaboravio samom Thoru doneo dovoljno dobrog da se priča o Odinsonu i njegovm ponovnom osvajanju statusa „vrednog“ udobno doveze do kraja. Aaron je ovde i umešno rukovao drugim dugačkim zapletom koji je postavio pre pola decenije, dovodeći Thorov odnos sa svojim ocem i, uopšte, položaj Odina u „današnjem“ univerzumu do jednog logičnog zaključka, ostavljajući na kraju serijala svoje likove na jednoj zrelijoj, progresivnijoj poziciji nego kada ih je preuzeo. Momenat kada u broju 14 Thor i Odin nasred bojnog polja imaju sasvim prirodan, neusiljen dijalog o čekiću, tom falusnom simbolu koji „meri“ nečiju „vrednost“ i pronalaze u sebi kapacitet da budu darežljivi, zreli i nimalo sebični je maltene bio vredan čitave War of the Realms frtutme i pravilno postavio figure na tablu za dirljiv i veoma dostojanstveno ispisan poslednji broj koji napušta komediju, gazi po elegiji i deluje kao jedan inspirisan kraj epohe.

 

Osim što, naravno, tu nije kraj, jer je,kako rekosmo, Aaron posle svega uradio i četvorodelni miniserijal King Thor sa Esadom Ribićem na olovkama i to je bio njihov „stvarni“ oproštaj od ovog lika ali i stvarni kraj priče započete od strane ove dvojice autora 2015. godine.

 

King Thor baštini deo mitosa o Thoru koji je Aaron uveo još u serijalu God of Thunder, prikazujući Thora na kraju životnog puta, pred kraj same smrti univerzuma, gde samo milošću Thora Sveoca Zemlja ponovo ima na sebi život dok se u ostatku svemira zvezde gase a Thorove tri unuke su ostarelom bogu jedini izvor istinske životne radosti. Aaron je temelje ove priče postavio odavno a sada, u njenom finalu on povezuje sve konce razbacane poslednjih nekoliko godina, Lokija sa njegovim patološki antagonističkim odnosom prema bratu i novom moći koju je osvojio, ali i finalno suočavanje sa idejom koju je još u God of Thunder izrekao Gorr the God Butcher – da su bogovi neprihvatljiva, nepravedna anomalija u univerzumu koji bi bolje živeo da ih nema.

 

 

King Thor je superspektakl, naravno, sa Ribićem koji crta stare, jedva još uvek žive bogove kako lete kroz zvezde i bacaju jedni druge u crne rupe, sa epskim tonom koji svejedno i dalje nosi u sebi pripovednu efikasnost i ima vremena da uživa u detaljno razrađenim borbenim scenama, ali ovo je istovremeno i Aaronova poslednja reč – barem za sada – na temu toga ima li mesta za bogove u današnjem svetu i ako ima – gde je ono? Aaron je, već smo o tome pričali, bivši vernik koji veoma očigledno kroz svoj kreativni rad pokušava da razreši sopstveni odnos sa božanskim, da pronađe koja je tačno forma božanskog koju on, kao čovek, može da poštuje i, možda, voli i u King Thoru se odgovor na ovo pitanje elegantno pronalazi. Naravno, ponovo ovde imamo donekle hristijanizovano čitanje sazrevanja odnosa boga prema onome što je (nominalno) njegova kreacija, jedno insistiranje na ljubavi i uzajamnom poverenju koje nije prirođeno nordijskoj mitologiji (u njoj su bogovi, posle Ragnaroka praktično ražalovani), ali ponovo, Marvelovi stripovi o Thoru nisu „nastavak“ nordijskih mitova pa čak ni polemika sa njima. Oni su, pogotovo u Aaronovom (i Ribićevom) poslednjem jurišu, pronalaženje iskre duhovnog u materijalnom svetu i verovanje u nešto što je neprolazno, bez obzira kako ga zovemo, verovanje, na kraju dana, da jaki u sebi moraju prepoznati da je snaga DUŽNOST, ništa više ali i ništa manje od toga. U poslednjem, četvrtom broju ovog serijala, Thor na kraju, sopstvenom kontemplacijom pronalazi odgovor na sva pitanja koja nije razrešio sa ocem, ali i svoje konačno mesto u večnosti, a spektakularno ređanje različitih Thorova kroz istoriju univerzuma (što je na samom kraju svog postojanja u ovom stripu) nam ostavlja mogućnost za brojne buduće zanimljive serijale. Aaron i Ribić su se na veličanstven način oprostili od lika kome su udahnuli novi život i, važnije, izgradili novi karakter i ostavili Donnyju Catesu i Nicu Kleinu ozbiljan legat u amanet. Respekt.

 

 

Matthew Rosenberg je Marvelu bio, reklo bi se, dobra investicija. Drčni momak iz Njujorka koji se deset godina bavio muzikom na sve moguće načine je, posle kratke ali strelovite karijere u nezavisnom stripu (ozbiljno, 4 Kids Walk Into a Bank je jedan od najboljih stripova decenije) postao jedan od najpouzdanijih Marvelovih scenarista sa uspelim radovima na X-Men, Punisheru, Star Warsu… Toliko da mu je prošle godine omogućeno da orkestrira mali company crossover pod imenom Annihilation Scourge.

 

Originalni Annihilation, krosover započet još 2006. godine bio je u najvećoj meri delo Keitha Giffena (čini mi se poslednji njegov značajan rad za Marvel) ali je poslužio kao odskočna daska za scenaristički duo Dana Abnetta i Andija Lanninga koji su u okviru Annihilationa započeli pisanje serijala Nova a zatim odmah bili postavljeni kao scenaristi nastavka, Annihilation: Conquest iz čega je izrasla nova verzija Guardians of the Galaxy a koja je godinama bila predmet hvale upućenih čitalaca i tavorila sa relativno malim tiražom. Dok se nije desio film, baziran na upravo ovim likovima i pretvorio GotG u jedan od najpopularnijih Marvelovih stripova poslednjih godina.

 

 

Naravno, Abnett i Lanning su odavno prestali da ga rade (i razišli se kreativno) ali jesu posle Annihilation Conquest ispisali još nekoliko krupnih svemirskih priča, nastavljajući kosmičku sagu kroz War of Kings, Realm of Kings i, konačno, The Thanos Imperative čime je simbolički završen najveći deo njihovog rada u „svemirskom“ delu Marvelovog univerzuma a koji je građen na temeljima velikih prethodnika poput Jima Valentina i Jima Starlina.

 

Annihilation i njegovi nastavci su meni bili vrlo dragi stripovi a to to što je nakon velikog uspeha filma Guardians of the Galaxy novi serijal radio Brian Bendis i, da kažemo to najnežnije što možemo, ostavio bled utisak, je značilo da bi za bilo koji „novi“ rad vezan sa Annihilation bila potrebna sveža krv.

 

Matt Rosenberg je ta sveža krv i Annihilation Scourge je, čini mi se, bio idealan poligon da se isproba može li ovaj momak da se uopšte igra na ovolikom terenu.

 

Jer, da budemo jasni, Rosenberg je scenarista koji ume da piše spektakl, ali su njegovi stripovi u Marvelu mnogo bliži ulici, i „normalnim“ likovima nego kosmosu i bićima iz paralelnih univerzuma. Njegov Uncanny X-Men je bio priča o urbanoj gerili radije nego kosmička, multiverzalna saga kao u Hickmanovoj izvedbi koja je usledila, a Punisher mu je i pored mnogo pucnjave i eksplozija, bio strip o nekoliko likova i njihovom odnosu.

 

Otud i Annihilation Scourge najbolje funkcioniše kada se priča fokusira na likove i bavi njihovim reakcijama na još jednu pretnju koja se nadvila nad univerzum. Rosenberg je ovde napisao uvodni i finalni broj (Alpha i Omega, jelte), kao i epizodu o Novi, dok je Beta Ray Billa pisao Michael Moreci, Fantastičnu četvorku Christos Gage, a Silver Surfera povratnik Dan Abnett.

 

Ono što je jasno je da je Rosenberg i sam bio zainteresovaniji za likove nego za zaplet. Osnova krize kroz koju ovog puta kosmos mora da prođe je skoro pa prozaična, titularni scourge je zapravo invazija bića iz „kancerverzuma“, paralelnog univerzuma koji smo posetili u The Thanos Imperative, u kome smrt ne postoji i sve što živi živi i raste večno, baš kao nekakav nezaustavljivi tumor. Prvi na udaru su Blastaar i Annihilus, stari oponenti Fantastične četvorke, a koji žive u „Negativnoj zoni“, i Rosenberg se vrlo očigledno zabavlja stavljajući dva stara, primitivna Marvelova negativca jednog naspram drugog dok pokušavaju da razumeju pretnju koja se nadvila nad njihov domen, a potom se širi i na sve ostale.

 

Da ne spojlujem sad baš sve, Sourge nisu samo nasumična pretnja, imaju određen plan i predvodi ih jedan nama dobro poznati lik, ali glavna priča koju Rosenberg ovde gleda da ispriča je to kako Annihilus mora da se ponizi, ode u pozitivnu zonu, tj. normalan Marvelov univerzum i tamo traži pomoć. Annihilus i Nova (Richard Rider) su neočekivan i nekompatibilan par, pogotovo u regrutnom pohodu po Zemlji i univezumu i Rosenberg ovde kreira duhovitu i funkcionalnu hemiju koja dobro nosi narativ.

 

 

No, Annihilation Scourge je kratak narativ. Sve četiri epizode između Alpha i Omega događaju se istovremeno i njihovi autori imaju malo vremena da se pozabave svojim likovima. Oni to uglavnom odrade zanatski solidno i čitanje po jedne avanture Beta Ray Billa i Srebrnog letača a koje podsećaju na jake strane ovih likova je udobno iskustvo. Ironično, iako su temelji cele ove priče u prošlosti Fantastične četvorke, njihova epizoda najviše deluje kao nepotrebna – ovo je na kraju krajeva tim koji trenutno ima tekući, prilično visokoprofilan serijal i njihovo umetanje u Annihilation Scourge, uprkos Gageovom trudu deluje najviše kao odrađivanje posla.

 

U celini, ne verujem da će Annihilation Scourge biti pamćen kao značajan momenat u Marvelovoj istoriji. Priča je uglavnom ukalupljena u standardne trope i njena najveća snaga je u radu sa likovima. I taj rad je dosta dobar – vrlo rado bih čitao tekući Nova serijal koga piše Rosenberg čak i da u njemu nema Annihilusa da mu bude partner – ali šanse da uskoro dobijemo novi tekući Silver Surfer, Nova a pogotovo Beta Ray Bill serijal su bile bliske nuli i pre aktuelne izdavačke apokalipse.

 

Ako se Annihilation Scourge shvati samo kao Rosenbergovo ispipavanje granica do kojih može da se ide, podsećanje na neke poluzaboravljene likove i, dodatno, podsećanje na slavu voljenog Annihilationa, onda je ovo sasvim opravdan projekat. Ipak, iako sam ga pročitao bez napora, nisam siguran da bih ga preporučio ikome ko nije već intenzivno investiran u Annihilation i ko, istovremeno, nije spreman da vidi da se ovaj voljeni koncept ovde pomera samo za milimetar unapred. Ako spadate u takve, crtež Ibraima Robersona u Annihilation Scourge: Nova je svakako najbolji od svega što ćete u ovih šest epizoda videti.

 

 

Pre par nedelja se završio i petodelni miniserijal Gwenpool Strikes Back i u vezi sa njim imam veliki broj konfliktnih emocija. Sa jedne strane, tu je sreća i radost što Gwenpool nije zaboravljena, što joj je, da budemo sasvim jasni, omogućeno da i dalje živi, sa druge, dobar deo vremena tokom čitanja imao sam osećaj nelagode da autori zaposleni na ovom oživljavanju nisu zaista shvatili ne samo ŠTA već i KO je Gwenpool.

 

Pošto sam prilično siguran da to ne zna ni većina naših čitalaca, evo malog razjašnjenja:

 

Gwenpool je strip koji je sebi verovatno učinio najlošiju moguću uslugu odabirom imena glavnog lika i magazina, sugerišući (ne)upućenoj publici da se radi o liku iz paralelnog univerzuma u kome Spajdermenova devojka, Gwen Stacy nije poginula kao u glavnom univerzumu (Zemlja 616) niti je sama postala Žena-pauk, kao u Spider-Gwen univerzumu (Zemlja 65) već je postala tamošnja verzija Deadpoola. Kostim koji asocira na Deadpoola (slična kapuljača, dve katane na leđima) ali uz velike bele površine, a što je zaštitni znak Spider-Gwen, je uneo dodatnu konfuziju.

 

Jer, sve ove pretpostavke su pogrešne. Gwenpool je svoje ime odabrala iz najbanalnijeg mogućeg razloga – njeno pravo ime je Gwen Poole – a paralelni univerzum iz kog je ona došla u Marvelov univerzum 616 je ovaj naš u kome sad sedite i čitate tekst o stripu Gwenpool – i više u njega ne može da se vrati.

 

Unbelievable Gwenpool je, dakle, uprkos sigurno namernoj asocijaciji na Gwen Stacy i Deadpoola i time asocijaciji na lako zezanje na temu aktuelnih trendova u Marvelovom izdavaštvu zapravo bio strip visokog koncepta fokusiran na intertekstualnost i seciranje psihologije lika koji ne samo da je svestan da je u stripu već, za razliku od, na primer Deadpoola koji će tu svest koristiti za povremene duhovite komentare, nju upregnuti u naporu da potpuno prekrši pravila strip naracije i pronađe razlog svog postojanja.

 

Ko je TO očekivao?

 

Niko, ali Christopher Hastings, kreator Gwenpool je čovek koji očigledno voli da se igra sa očekivanjima publike, kao i da igra jako dugačku igru sa svojim zapletom i narativom.

 

„Christopher Hastings?“ kažete vi, „Otkad nismo čuli to ime!“

 

Od 2008. godine, kažem ja, kada sam o njegovom web stripu The Adventures of Dr. McNinja pisao u 69.epizodi svoje kolumne za UPPS. Ala vreme leti!

 

Hastings je, podsetimo, scenarista i crtač koji je studirao kod Waltera Simonsona a Dr. McNinja je bio urnebesno duhovit „meta“ strip o doktoru koji je istovremeno i (američki) Škotlanđanin i nindža, spajajući akciju i komediju na perfektan način sa svakom tablom koje su izlazile triput nedeljno. Mislim, nemojte mi verovati na reč, strip je i dalje onlajn pa možete da ga proverite sami: http://www.drmcninja.com/

 

Dr. McNinja je doživeo i štampana izdanja a Hastings je u Marvelu uradio par tezgi pre nego što su on i japanski ženski crtački tandem Gurihiru seli da rade Unbelievable Gwenpool a na osnovu dizajna Chrisa Bachaloa.

 

 

Unbelievable Gwenpool je imao svega 26 epizoda između 2016. i 2018. godine ali je bio voljen velikim delom i zbog toga što je, pogotovo pri kraju serijala, njegov lik napravio ogroman napor da pronađe smisao u onome što radi i što mu se dešava, i da osigura da bude zapamćen kao pozitivac.

 

Moj glavni problem kada sam počeo da čitam Gwenpool Strikes Back je bio upravo u tome da je scenaristkinja miniserijala Leah Williams akcenat veoma snažno bacila na intertekstualnu dimenziju stripa, gotovo potpuno ignorišući razvoj karaktera koji je Hastings odradio u originalnom serijalu.

 

Jer, originalno, Gwenpool je bila izrazito nebrižljiv lik, čak amoralan do granice sociopatije. Transportovana iz našeg sveta u svet stripa, svesna ne samo da je u stripu već i naoružana poznavanjem svih istorija i tajni likova koje sreće (uključujući tajne identitete i najskrivenije slabosti), u prvo vreme se Gwenpool ponašala ekstremno neodgovorno, odlučujući da će biti superheroj koji koristi automatsko oružje i ubija bez mnogo razmišljanja – pošto je u stripu – i ne brinući sa koje se strane zakona nalazi sve dok radi stvari koje je zabavljaju.

 

Hastings je ovde stvari radio polako i postepeno, pokazujući kako devetnaestogodišnjakinja korak po korak odrasta i razvija moralno čulo prepoznajući da su likovi oko nje „živi ljudi“ isto koliko i ona sama i da je njeno poznavanje njihovih identiteta i istorija u ovom svetu zapravo samo još jedna supermoć, ne zeleno svetlo da se igra sa tuđim sudbinama. Unbelievable Gwenpool je od puke meta-zajebancije prvo evoluirala u iznenađujuće human i topao strip u kome Batroc the Leaper (!!!) služi kao moralni stožer i uzor psihopatskoj klinki a zatim i u filipdikovsku eksploraciju samog medijuma u kojoj je ova klinka svoje „moći“ (poznavanje ritma pripovedanja, razdvajanje bitnih likova od onih koji samo popunjavaju radnju, osećanje gde se nalazi ivica kadra i njeno prelaženje kad je potrebno – a što je de fakto kontrola nad vremenom i prostorom) koristi da bi opravdala svoje postojanje i na kraju dana, ostavila iza sebe vredan umetnički artefakt u kome će Batroc i drugi likovi nastaviti da žive makar u sećanjima čitalaca.

 

Gwenpool Strikes Back sve ovo kao da zaboravlja i prve tri epizode su gotovo lišene jasnog zapleta i sastoje se od intenzivnih metatekstualnih diskusija u kojima se Gwenpool ponovo poigrava sa životima drugih likova kao da ni malo ne brine kakav efekat njene razorne moći mogu da imaju. Zaplet, onoliko koliko ga ima, se tiče njenog nastojanja da do kraja pete epizode miniserijala izbegne da bude retkonovana u lik koji može da se koristi u „običnijim“ Marvelovim kontekstima i osigura kanonski kontinuitet za sebe koji će joj omogućiti kasnija solo pojavljivanja u novim miniserijalima, pa, možda, jednom, i u nekom novom tekućem serijalu.

 

Ovo nije rđav zaplet, ako niste gadljivi na čitavu tu metakoncepciju, ali radnja Gwenpool Strikes Back je u prvoj polovini serijala vođena izrazito neuredno, bez jasne narativne linije, sa stvarima koje se događaju jer je potrebno da se dogode, ali bez jasne veze između radnji glavnog lika i onoga što se događa u ostatku sveta. Ovo je, pored toga što iritira čitaoca i u direktnoj suprotnosti sa kanonskim Gwenpool konceptom u kome je glavni lik odavno shvatio da ono što ona radi ima opipljive posledice u svetu koji naseljava. Hastings jeste uživao u tome da zbunjuje čitaoca ali njegovi narativi su imali jasnu kauzalnost i centralni zaplet na čijoj pozadini su metakoncepti onda mogli da dobro „rade“.

 

Williamsova, kako rekoh, akcenat stavlja upravo na „meta“ dimenziju i tek negde u četvrtoj epizodi radnja i zaplet ovog stripa počinju da ostavljaju utisak koherentne priče. Opet, to je najviše jer strip konačno prestaje da samo diskutuje sam sa sobom i pređe u akciju i ovde izvrsni Španac David Baldeon ima priliku da zablista crtajući bizarnu ali konzistentnu „meta“ akciju u kojoj učestvuju različite verzije Gwenpool i… drugi likovi.

 

Do kraja miniserijala Gwen uspeva da pronađe „sebe“ kakvu može da poštuje – najvećim delom zahvaljujući Kamali Khan koja se pokazuje kao pravi drug i superheroj velikog formata* – i zapravo prihvata retkonovanje koje je istovremeno i duhovito ali i daje mnogo potencijala za kasniji njen život (pogotovo što je i samo lako podložno ponovnom retkonovanju), no iako me je strip ipak odobrovoljio ovim finalom, moram da primetim da je glavna junakinja na kraju, u smislu emocionalne i etičke zrelosti tačno na istom mestu na kome je bila kada su Hastings i Gurihiru završili originalni serijal. Dakle, Williamsova je morala da je prvo „onezreli“ da bi joj dala priliku da ponovo sazri što, razumem, jeste jedan način da ponovo pišete o Gwenpool ali ne i najkreativniji.

*Ne, zaista nisam pravio najgoru igru reči svih vremena. Jeste prvi April, ali ipak je vanredno stanje, nije vreme za nedogovornu zajebanciju!

 

 

Drugo i možda još problematičnije je što je retkonovanjem njenog porekla, Gwen sada pogodna za učestvovanje u mnogo superherojskih timova, ali jedna od glavnih teza originalnog serijala je bila upravo da Gwenpool koja gostuje u tuđim serijalima ili u timskim stripovima nije ona „prava“ jer čitlac ne vidi svet iz njene metaperpektive već se njene „moći“ tretiraju kao puka alatka radije nego kao svetonazor. Drugačije rečeno, većina likova u Marvelovom univerzumu smatra da je Gwenpool mentalno poremećena jer razgovara sa nevidljivim sagovornicima, obraća se nepostojećoj kameri i govori o drugim osobama kao da su likovi u priči – njeno pojavljivanje u timskim stripovima bi moglo da je cementira u baš takvoj karakterizaciji, potiskujući upravo esencijalnu prirodu ovog lika koji je naučio da od nepažljive, brljive devojke koja ne razmišlja o drugima, postane odgovorna, brižna zrela osoba.

 

Treći način na koji je Gwenpool Strikes Back inferioran u odnosu na originalni serijal je i u tome da je Hastings sa puno apetita koristio vrlo trećerazredne likove da Gwen, okružena njima, nauči nove lekcije. Od pomenutog Batroca, preko M.O.D.O.K.-a i Paste Pot Petea pa do odmetnutog Doombota koji živi svoj život nezavisno od Doktora Dooma, originalni serijal je imao galeriju toplih, zanimljivih likova koji su imali svoje živote i služili kao moralni kompas nekontrolisanoj protagonistkinji, pa su tu gostovanja Milesa Moralesa i samog Doktora Dooma bila samo višnja na vrhu, jelte, torte.

 

Gwenpool Strikes Back ne ume da ponovi ovakav pristup i od početka krećee sa najjačima, koristeći Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron Mana, Deadpoola, Fantastičnu četvorku i Hulka kao tupa oružja kojima ovom serijalu treba da se obezbedi određena relevantnost. Naravno, niko od njih nema karakter – sem Deadpoola koji se nekako uvek otme kontroli – i ponovo tek pri kraju serijala dobijamo stvarne karakterne i emotivne momente, a što je šteta.

 

David Baldeon je makar odličan crtač. Originalni serijal je imao izrazito shōnen/ shōjo estetiku – na kraju krajeva crtačice su bile japanke i rasle pod uticajem Akire Toriyame – ali Baldeon je dovoljno veliki umetnik da ovo ne mora da imitira a da opet pogodi pravi ton stripa. Zapravo, Baldeonov stilizovani, karikaturalni pristup je ovom stripu i primereniji nego što je bio u Domino serijalima koje je pre ovoga radio za Marvel pa su intenzivni meta-koncepti koje Williamsova osmišljava za njega realizovani besprekorno, sa čestim promenama tona i stila, poigravanjem sa geometrijom kadrova i stalno novim, svežim načinima da se prikaže Gwenino „ispadanje“ iz kadrova i sa stranica, prelaženje iz jednog u drugi deo stripa i kontrolisane protoka vremena. Baldeon je ovde potegao najteže oružje i ovo je i pored sve buke koju on unosi u pripovedanje stalno novim trikovima zapravo vrlo tečan i lak za praćenje narativ.

 

 

Ostaje žal što taj narativ nije bio nešto više od ponavljanja – i to manje spretnog – karakternog luka koji je Gwen već imala u originalnom serijalu ali kao ljubitelj Gwenpool, srećan sam što je ipak krajem 2019. godine imala prilku da nas podseti na svoju energiju i ako ništa drugo, pronađe način da se makar povremeno pojavljuje u stripovima koje čitamo.

 

Sad samo da vidimo da li će oni uopšte izlaziti…