Film: Ne žalim svoju mladost (Waga seishun ni kuinashi)

Ne žalim svoju mladost, odnosno Waga seishun ni kuinashi je prvi posleratni film Akire Kurosawe* i došao je ove nedelje na red u RTS-ovom ciklusu ovog velikog režisera.

*Ako se ne računa Asu o tsukuru hitobito za koga je Kurosawa smatrao da ga je režirao pod pritiskom i tražio da se kasnije izostavlja iz njegove biografije

 

Snimljen 1946. godine, pod okupacionim, jelte, vlastima, Ne žalim svoju mladost je iznenađujuće levičarski, idealistički film smešten negde na pola puta između sovjetske socrealističke hagiografije i živkonikolićevske kritike ne samo režima već i, jelte, nemislećeg naroda.

Vrlo konkretno, film prati život i sudbinu mlade buržujske žene, ćerke uglednog profesora pravnog fakulteta na Univerzitetu u Kjotu koja se u vreme početka japanskih imperijalističkih napada na kinesku teritoriju, ne priznajući, do ušiju zaljubljuje u očevog studenta, mladog, prpošnog Ruykichia Nogea koji je arhetipski idealizovani studentski aktivist i predvodnik progresivnih gibanja na univerzitetu. Profesor i nesuđeni, jelte, tast, blagonaklono gleda na ideje mladog buntovnika, koji inspiriše i sve druge studente oko sebe da se aktiviraju i ustaju protiv fašističkog režima i imperijalističkog ratovanja, ali smatra da on ipak mora da ima u vidu i svoju budućnost i da se agitovanje i protestovanje ne sme pretpostaviti završavanju škole. Prateći matricu događaja iz stvarnog života gde je 1933. godine profesor Takigawa Yukitoki suspendovan jer se smatralo da studentima prodaje marksističke ideje, a što je dovelo do solidarisanja ostalih nastavnika, masovnog bojkota nastave od strane studenata i demonstracija, film relativno brzo pokazuje da su sva energija mladosti i sva idealističnost levičarskog optimizma ipak nedovoljni pred zahuktalim žrvnjem istorije, pa se radnja u skokovima premešta da nam pokaže japanski ulazak u rat, oćevo izopštenje sa fakulteta, ali i dalje živote protagonista.

 

Glavna junakinja, Yukie Yagihara je tipična – praktično stereotipna – osvešćena buržujka što će od početka prezirati Nogeovog druga sa fakulteta, Itokawu koji je uz prijatelje jer ga loži frka, ali je pragmatičan, želi da završi školu i kada to i obavi, postaje ugledan deo državnog aparata koji poslušno svira u diple što mu ih pod nos potura imperijalni režim. Noge, koji je u međuremenu dopao zatvora zbog svog agitpropa, po izlasku odbacuje svoju levičarsku ideologiju i Itokawa ga, kao ipak briljantnog diplomca prava preporučuje za rad u državnoj službi.

 

Film, za razliku od prethodnih Kurosawininh radova, iako napisan na brzinu – za dvadeset dana, kažu – ima vrlo ambiciozan narativni sadržaj sa višestrukim skokovima kroz vreme, uglavnom izvedenim briljantnim montažama i prati svoje protagoniste u prelomnim momentima njihovih života. Yukie, na primer, napušta porodicu i odlazi da živi u Tokiju jer ne želi da je gledaju kao babadevojku koja se nije udala (a nama je jasno da tajno pati za Nogeom koji je sada negde drugde i, reklo bi se, neko drugi) i tamo ima skromnu, pomalo i mučnu egzistenciju. Njen ponovni susret sa Itokawom je vrlo uredno režiran, utilitaran i daje nam apdejt o životima likova u 1941. godini, ali njen ponovni susret sa Nogeom je remek-delo (apstraktne) melodrame sa vremenskim pretapanjima kadrova i nemom, telesnom glumom.

Nogeova životna priča inspirisana je životom, i smrću, Hotsumija Ozakija, nekadašnjeg savetnika  japanskog premijera i jedine osobe koja je u Japanu pogubljena zbog izdaje. Ozaki je informacije prodavao Sovjetskom savezu, računajući da komunistička sila, predvođena Staljinom jedina ima snagu – i pravičnu dispoziciju – da zaustavi zahuktalu japansku ratnu krvožeđ. U filmu nije specifikovano kome je i da li je uopšte Noge ikome predavao informacije, tek, jasno je da je on radio nešto nezakonito baveći se antiratnim aktivizmom iz samog srca režima.

 

Problem ovog filma je svakako onaj koji često mori socrealistički izraz a to je idealizovan, ravan glavni junak. Noge u ovom filmu nije glavni junak, Yukie je (i zbog toga je film u početku gadno propatio kod kritike, nenavikle na ženske protagoniste u ozbiljnim dramama), ali je Noge svejedno moralni centar filma, težište oko koga se okreće sve drugo: Yukie i njeni roditelji, pragmatični preletač Itokawa koji Nogea i dalje donekle smatra prijateljem iako ne pokazuje preterano uzbuđenje kada ovoga uhapse i onda on – eto, slučajno – umre u ćeliji, pa i Nogeovi roditelji na selu koji su sa sinom prekinuli kontakte zbog njegove komunističke dispozicije.

 

Film, u skladu sa svojojm pomenutom, ambicioznom naracijom, ima deo u kome Yukie i Noge žive zajedno i ovo je ponovo montaža romantičnih trenutaka sa smehom i plakanjem u kojoj Kurosawa skoro da parodira ovakav rukopis, žureći da pređe preko obaveznog materijala pre nego što stigne do levičarskih poenti priče. Tako imamo scenu u kojoj Noge i Yukie sede u bioskopu i gledaju neku komediju i cela sala se kida od smeha a Yukie plače – smeh i plakanje na snagu spojeni u istoj sceni i Kurosawa kao da nam govori „evo, sve je tu, idemo dalje, nije ovde poenta“.

 

No, čini mi se da bi prava poenta filma, dugačka koda u kojoj Yukie posle Nogeove smrti nosi njegove ostatke staramajci i ocu na selo i odlučuje da živi sa njima iako ih nikada pre nije upoznala, da bi ona bila nešto jača da je sam lik Nogea imao više vremena da se izgradi. Ovako, Noge je više odsustvo nego prisustvo u filmu, više o njemu slušamo nego što ga gledamo a montaža scena u kojima su on i Yukie zajedno, iako briljantno tehnički izvedena, zapravo ne prikazuje samog Nogea kao više od serije polaroida. Otud je moralno težište filma više proklamovano nego doživljeno od strane gledaoca.

A što je svakako greota jer su glumci u filmu fantastični i svi odrađuju sjajan posao. Anegdote kažu da je u vreme snimanja u Japanu vladala – to ionako znamo – teška ekonomska i socijalna situacija pod okupacionim vlastima i da su neke scene morale biti prekidane zbog krčanja creva glumca, ali ako je Kurosawa u svom prethodnom filmu, prošle nedelje opisanom Tora no O o Fumu Otokotachi, praktično snimao pozorište i puštao glumce da imaju teatralne uzlete i fantastične, pozorišne role, u ovom filmu ih je pritisnuo da budu stvarni. Naravno, ovo je 1946. godina i ima tu za eru karakteristične (melo)dramatike, ali preovlađuje jaka emocija, vidljiv unutarnji život, pa i vidljiva nameštenost soba koje sebe sada smatraju odraslim. Glumci, radeći sa likovima u rasponu od deceniju i po, daju izuzetan prikaz sazrevanja, pronalaženja svrhe, ali i kvarenja ljudi sa vremenom. Ovde glumica Setsuko Hara, sa dvadesetšest godina već iskusna filmska radnica a tokom sledećih deceniju i po jedna od najvoljenijih japanskih filmskih glumica, pruža izvanrednu ulogu transformišući se iz kapriciozne, samo malo razmažene buržujke u osobu kojoj je STALO i koja će podrediti svoj život staranju o „malim“ ljudima. Njeni roditelji neće imati razumevanja za njenu transformaciju ali će je podržati kada vide koliko im je ćerka srećna na selu, uz svekra i svekrvu koje je i sama transformisala u ljude sada ponosne na sina, inače proglašenog za izdajnika.

 

Poslednji segment filma je svakako dramski i najupečatljiviji, jer Yukie na selu ne samo da treba da prevaziđe odbojnost koju za snaju što je nikada nisu upoznali osećaju roditelji preminulog sina, već i vrlo konkrento neprijateljstvo seljana koji otvoreno napadaju porodicu zbog izdaje i teraju je iz sela. Četrdeset godina pre nego što će Nikolić snimiti U ime naroda, Kurosawa daje sažetak mentaliteta, jelte, palanke, i zla koje nastaje kada ljudi veruju da je sistem iznad njih, napravljen kroz nekoliko izuzetnih scena koje treba da idu u svaku antologiju socrealističke kinematografije.

 

Naravno, socrealizam nije baš skroz bez razloga često smatran nižom umetničkom formom i Kurosawin film ima te neke nedostatke koje sam pominjao, ali njegovo prikazivanje martirske radničke uloge u društvu (radničko-seljačke, čak, jer ovo nije boljševički narativ) je dostojanstveno i bez greške, sa izuzetnim montažama i likovnošću pojedinih scena.

Film je i inače vizuelni tur d fors, pogotovo u kontrastu sa prethodnim filmom koji je bio mali, ekstremno skromni studijski rad. Kurosawa ovde po drugi put u karijeri radi u realističkom savremenom mizanscenu, ali za razliku od njegovog drugog filma koji je bio socrealistički ali sa sasvim drugim predznakom i slavio, propagandistički, japanski ratni napor „kod kuće“, Waga seishun ni kuinashi je vrlo umetnički razuzdana forma. Pomenuo sam već montaže i film ih je prepun, koristeći ih da premosti godine ali i da sažme nove uslove, nove situacije i nove zrelosti u protagonistkinji. Neke od ovih montaža su udžbenički primeri kako se to radi, neki rezovi su fantastična, tipična za Kurosawu likovna pretapanja jedne figure u drugu, srodnu po obliku i funkciji, a tu je i jedna praktično avangardna scena u kojoj Yukie kroz nekoliko brzih rezova, stojeći na istoj poziciji iza vrata u sobi prolazi pravu oluju emocija.

 

Waga seishun ni kuinashi nije manje „propagandni“ film od Ichiban utsukushiku, ali, osim što ima levičarsku, komunističku notu protivljenja ratu i divljenja radu, on ima mnogo snažniju, ličniju priču protagonistkinje. Kako sam već rekao, ona bi bila i bolja da je ljubavni sprint u sredini filma urađen sa više prostora i da je lik Nogea dobio više ljudske dubine. No, ovako smo dobili svetačku ikonu Nogea, ali ovo kompenzuje minuciozan i višeslojan lik Yukie koja bez mnogo deklamacija i „propagande“ prikazuje celu tu emancipaciju žene u ondašnjem društvu, buržujke koja je cenjena jer „pravi lepe cvetne aranžmane“ iako u jednoj skoro uzgrednoj replici čujemo da je u školi stalno crtala avione i vozove, a koja ima nerazrešen, pomalo nedozreo ljubavni odnos sa Nogeom i koja na kraju svoj život pretvara u plemenit spomenik radu, lojalnosti i poštovanju, demonstrirajući upravo tu humanost i ljubav koju kod Nogea nismo stigli da vidimo ali o kojoj je on pričao. Nije to malo.

One thought on “Film: Ne žalim svoju mladost (Waga seishun ni kuinashi)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s