Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-05-2020

Imali smo dobru metalnu nedelju, i to ne samo zato što je novi Killitorous ODLIČAN. Lepo je imati dobru nedelju makar na neki način kad je već opšte stanje tako… loše. Na primer, meni je umrla mačka, sada je kremirana i biće sahranjena uzkoren jednog našeg drveta. Metal? Zauvek. Idemo redom.

Blek metal! Italijanski solo projekat Disamara ima prvi album, Notturna è la quiete i ovo je šest pesama atmosferičnog blek metala kakav meni zapravo jako prija. Hoću da kažem, da ovde, za početak, ima puno poštene, znojave svirke i Maur, koji opslužuje sve instrumente, je snimio izuzetno ubedljiv (možda čak i živi!) bubanj koji odlično nosi pesme. Gitare su, svakako, srazmerno monotone jer atmoblek zahteva određenu količinu monotonije da bi „radio“ ali i one zvuče živo, sa dubokim, jakim basom i dinamičnim ritam-gitarama koje nisu samo zid akorda kao kod slabijih bendova iz slične branše. Pesme su dugačke i duboke, kako žanr to zahteva i ovo je, uz prilično dobru produkciju album uz koji se autentično uživa:

 

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/notturna-la-quiete

 

Za nijansu meni manje zanimljivo, ali „objektivno“ prilično dobro sočinjenije dobijamo sa trećim albumom ruskog DSBM solo projekta SelfDestroyer. Ovaj momak iz Jekaterinburga je 2018. godine  krenuo sa žestokom diskografskom dinamikom ali je, srećom, onda malo stao na loptu pa je Cemetery of Broken Destinies izašao posle dve godinice pauze i čuje se da su ovo promišljene i proživljene pesme. One su i dugačke, najkraća od tri pesme na albumu ima 14 minuta, i pošto se uglavnom kreću u srednjem i sporijem tempu sa mnogo praznih prostora za kontemplaciju, meni je to sve i malo, kako da kažem, ne baš dosadno ali ne ni suviše prioritetno za slušanje. No, Thanataur koji sve ovo piše i svira ima nesumnjivo izgrađenu viziju i zna tačno šta hoće sa ovom izrazito emotivnom, čak patetičnom (u nepežorativnom smislu) muzikom i tu dužina i kontemplativnost imaju svoje mesto. Depresivni blek metal za one koji depresiji hrle.

 

https://selfdestroyerblack.bandcamp.com/album/cemetery-of-broken-destinies

 

Iz Škotske nam stiže Ruadh (aka Tom Perrett) sa svojim drugim albumom, The Rock of the Clyde i ovo je atmosferičan, nežan blek metal sa ozbiljnim šugejzerskim aspiracijama, ali i sa dobro osmišljenim krosoverom sa keltskim narodnjacima. Ovo nije prost, sobni atmosferični metal koga pravi jedan čovek i mada ima introvertnost i harmonsku nežnost karakterističnu za takve bendove, bogati aranžmani, sa sve ženskim pratećim vokalima daleko nadilaze uobičajeni one-man-BM prosek. Album će se nesumnjivo dopasti ljudima koji vole srednjevekovnu muziku, uživaju u romansiranim mitovima i za praznike kosplejuju kao bardovi, dvorske dame, šumske vile i vilenjaci. Iako je Saor, kao poznatiji škotski narodno-atmosferični kolega, čini se, prirodno poređenje, Ruadh ima osoben zvuk, raskošne aranžmane i sasvim svoju filozofiju. Vrlo lepo.

 

https://ruadh-northernsilence.bandcamp.com/album/the-rock-of-the-clyde

 

https://ruadh.bandcamp.com/album/the-rock-of-the-clyde

 

 

Norveški solo projekat hriščanskog blek metala Nattesorg izbacio je album Out of the Tombs a koji je zapravo kompilacija pesama sa dva izdanja stara svega par godina, ali u remasterovanim verzijama. Nattesorg nije nužno najbolji sirovi blek metal izvođač koga ćete čuti ijedne nedelje, muzika mu je često veoma monotona a prilično sobna produkcija mu pomaže samo do jedne tačke kada krene da odmaže, ali kako retko imamo priliku da ovde pomenemo neki hrišćanski blek metal projekat, ovaj svakako zaslužuje malo pažnje. Čisto da se proveri stara izreka da Đavao ima sve najbolje melodije:

 

https://nattesorg.bandcamp.com/album/out-of-the-tombs

 

Danski Wolfaz sebe opisuju kao zvuk koji biste dobili kada bi se Darkthrone i Taake udružili da sviraju d-beat punk i to je svakako JEDAN način da se privuče moja pažnja. No drugi, a reklo bi se sasvim nevezan, je taj da izdate solidan EP sa tri pesme bučnog a melodičnog blek metala. Sotes runer je ploča koja sirovost i suptilnost spaja u jedno, dajući tipično skandinavsku brutalnu melodičnost i pržeće gitare, organske blastbitove i atmosferu koja je i mračna i ekstatična u isto vreme. Nema ovde mnogo te d-beat pankerice koju bend reklamira ali mi to uopšte ne smeta, Wulfaz su izbacili bučan i primamljiv EP poštenog blek metala i to je dovoljno:

 

https://wulfaz.bandcamp.com/album/sotes-runer

 

Amerikanci Bound by Entrails su bili neaktivni jedno vreme ali novi EP, Aberration Prayer najavljuje nove diskografske radove. Ovo su četiri pesme muzike koja još uvek ima korene u blek metalu iako je u procesu sazrevanja benda evoluirala daleko preko granica žanra, pa je danas to smeša folk motiva, melodičnog pevanja i energičnije metal svirke. Vrlo dobro produciran i kvalitetno odsviran, Aberration Prayer je EP impresivno širokog stilskog i estetskog zahvata kojem skoro da nisu ni potrebni blek metal elementi jer je uverljiv u svakoj mutaciji svojih dugačkih pesama. Ali lepo je što ih ima:

 

https://boundbyentrails.bandcamp.com/album/aberration-prayer

 

Švedski satanisti Amagedda nisu snimili album od 2004. godine, ali nisu bili ni potpuno neaktivni u protekloj deceniji, sa nekoliko singlova koje su izbacili. Svindeldjup Ättestup je, tako, ipak svojevrsni povratak među žive i četvrti album ovaj bend prikazuje u dobroj formi sa za Skandinavce tipično autentičnim zvukom i idejama. Armagedda interesantno grade na osnovama švedske blek metal klasike pružajući opasnu, preteću ali fascinantnu i veoma melodičnu muziku koja, razume se, potpuno izmiče danas aktuelnim idejama o „melodičnom blek metalu“ bežeći od atmoblek i blackgaze formula. Umesto toga, ovo su pesme pune ledene elegancije i album je kinematska, veoma evokativna kolekcija tema i kompozicija koje se svojim okultnim materijalom bave dostojanstveno i zrelo. Ja sam inače poznat kao primitivac koji blek metal voli skoro jedino kad je brz, ali Armagedda potpuno demoliraju moje slušalačke navike svojom dinamičnom, impresivnom muzikom i promišljenom produkcijom. Fenomenalno:

 

https://armagedda.bandcamp.com/album/svindeldjup-ttestup

 

Finski trio Kasvoton na svom prvom albumu, Jumalansa tappaneet, a posle decenije rada i izdavanja kraćih nosača zvuka daje vrlo dobar argument za svoju viziju blackened death metala. Jumalansa tappaneet je tako ploča koja ima neposrednost i ekspresivnost kakvu intuitivno vezujemo za black metal, ali ima i rifove tipičnije za death metal koji, kada padaju preko brutalnog blastbita i keca, zvuče skoro kao grindthrash (slušajte furioznu Dehumanisaatio). Bend odlično kombinuje te elemente da ponudi devet pesama agresivne ali ukusne, primamljive metal svirke sa dobrom produkcijom i nepatvorenim gnevom. Lepo je kad bend sačeka da sazri pre nego što izda debi album i ovo je baš odlično:

 

https://kasvotonband.bandcamp.com/album/jumalansa-tappaneet

 

Španski satanski Katalonci Mørknatt imaju novi EP, Icarus (ali neće da ga stave na Bandcamp) i ovo je žestok, nagaren (i nagaravljen) black metal sa uticajima thrasha i to zvuči prilično dobro. Španska blek metal scena nije naročito poznata u Evropi i Mørknatt zapravo zvuče skoro kao da su iz Skandinavije sa svojim oštrim zvukom i napadačkim stavom, a njihov satanistički svetonazor i slatke ali opasne melodije su pravilan začin u muzici koja je konfrontativna ali i zavodljiva. Četiri pesme krvoločne svirke u manje od dvadeset minuta, sasvim korektno:

 

https://youtu.be/Q4jpJ_2rLAE

 

Njemački Hexenbrett na svom prvom albumu, Zweite Beschwörung: Ein Kind zu töten imaju vrlo simpatičan pristup blackened rock’n’roll zvuku sa muzikom koja je inspirisana Goblinom i sličnim kinematskim Italo-horror radovima iz sedamdesetih barem koliko i pravim blek metalom. Utoliko, ovo je ploča na kojoj kinematski sintisajzeri imaju posla isto koliko i distorzirane, tremolo gitare a bend iako solidno snimljen i produciran zvuči kao da svira u napuštenoj bioskopskoj sali pred ne više od troje ljudi. Ima ovde sjajne atmosfere i jedne veličanstvene a jeftine epike:

 

https://hexenbrett.bandcamp.com/album/zweite-beschw-rung-ein-kind-zu-t-ten

 

Šveski Sodomisery imaju upitan kvalitet rasuđivanja kad je u pitanju imenovanje benda, ali debi album, The Great Demise im je sasvim solidan. Ovaj bend, koji predvodi izvesni Harris Sopovic – za koga slutim da je poreklom sa naših prostora, jelte – baštini taj malo death metalu okrenuti black metal kakav su recimo u svoje vreme promovisali Dissection i ako vam se to dopada kao koncept, ovo je pristojna, vrlo profi odsvirana i snimljena muzika u kojoj ima dosta melodije i epske atmosfere. Bend čine muzičari sa dosta iskustva u drugim projektima i čuje se taj kvalitet i u pisanju i u svirci. Sodomisery su razgovetan, pa i srazmerno prijatan bend u odnosu na uobičajeni blek metal program koji ja ovde guram pa poslušajte ako vam se to čini kao zgodna ponuda:

 

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/sodomisery-the-great-demise

 

Árstíðir lífsins su bend za koji se po imenu vidi da je sa Islanda, ali zapravo ga čine jedan Islanđanin i dva Nemca od kojih jedan već duže živi na Islandu. Nepotrebno znanje? Pa, svakako. Enivej, ovaj bend, čije ime znači „Životna doba“ izdao je, evo, već šesti album za deceniju rada i Saga á tveim tungum II: Eigi fjǫll né firðir je direktan nastavak prethodne ploče, jedan meditativan opus pun gudačkih instrumenata i zamišljenog šaputanja. Ima ovde i propisnog metalisanja ali proći će skoro deset minuta dok čujete prvi distorzirani akord u trećoj pesmi, Sem járnklær nætr dragask nærri a koja i sama traje deset minuta i bezbedno je reći da Árstíðir lífsins nisu ekipa koja stvari radi na brzinu. Kompozicije na ovom albumu su ekspanzivne, epske dužine i širine i čine deo dužeg narativa koji se ne iscrpljuje u kraktim, eksplozivnim ejakulacijama gneva. Kada Árstíðir lífsins sviraju žestoko to zvuči JAKO ubedljivo i pravi izvanredan kontrast tihim, snolikim akustičnim pasažima i šapatu. Veoma dugačka ploča ali vredna truda.

 

https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-ii-eigi-fj-ll-n-fir-ir

 

A iz Finske dobijamo debi još jednog solo projekta. Ime benda je Kryptamok a njegov jedini član, Hex Inferi (aka Mika Packalen) se ovde pokazuje kao dobar domaćin nudeći na albumu Verisaarna vrlo ubedljivu, žestoku old school svirku. Kryptamok je veran drugotalasnom blek metalu sa mešavinom epskih, ledenih melodija i ozbiljne žestine u izvođenju. Ovo je istovremeno nervozna, besna muzika, ali i dostojanstvena meditacija na vječne teme, sve urađeno vrlo profi i kvalitetno sa aranžmanima koji tačno znaju kako da harmonski razviju Packalenove brutalne, ratničke rifove. Odlično je i pevanje i ovo je još jedan album premijum kvaliteta sa finske scene:

 

https://www.youtube.com/watch?v=mhg2YAHibPU

 

Isti izdavač, Purity Through Fire, se ove nedelje iskazao i debi albumom nemačkih Slagmark i Purging Sacred Souls je gruba, sirova ploča blek metala sviranog iz duše. I to duše pune mržnje i gneva. Ovo je, ne treba ni napominjati, ponovo vrlo old school pristup, muzika testerišućih gitara i premlaćivanih bubnjeva uz jeziva cepanja larinksa tamo gde drugi bendovi imaju pevanje. No, Slagmark nisu tek još jedan garažni blek metal projekat sa bandcampa, a što se čuje iz kvaliteta kompozicija koje imaju autentične emocije i pamtljive melodije a čemu vrlo hardkor izvedba veoma pogoduje. Iz duše, kako rekosmo:

 

https://slagmark.bandcamp.com/releases

 

Stoner! Naši dobri poznanici iz Meksika, Vinnum Sabbathi i australijski Comacozer imaju split Here & Beyond, sa tri pesme teškog, psihodeličnog stoner metala. Vinnum Sabbathi su sasvim na liniji svog poslednjeg izdanja, sa teškim, masivnim, džemovima urađenim iz jednog pokušaja a na koje su dodati semplovi i pošto ovaj bend veoma dobro zna šta radi, ovo ne zvuči neusmereno i lutalački već fokusirano i moćno. Comacozer su znatno mekši, opušteniji i više, jelte, laid back u svojoj jednoj, šesnaestominutnoj pesmi, dajući nam duboki space rock i prijatnu meditativnu muziku koju nose disciplinovani bas i bubanj a farbaju moćno razigrane gitare:

 

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/here-beyond-split-w-comacozer

 

https://comacozer.bandcamp.com/track/sun-of-hyperion

 

Grci Seer of the Void svoj album Revenant izbacuju tek u Avgustu ali su ga već dali na promociju omiljenom JuTjub kanalu i ovo je vrlo solidan, mada ne revolucionaran doom metal satanističkog usmerenja, ali sasvim stonerske, opuštene i gruvi atmosfere. Istini za volju, Seer of the Void nisu nešto mnogo maštoviti i njihove pesme su uglavnom bazirane na ponavljanju teških, masnih rifčina preko bubnjeva koji sviraju spore, ritualne ritmove. No, bend ima dobar zvuk, pogotovo tu bogato distorziranu gitarčinu i to u mnogome iznosi pesme, čak i uprkos pomalo neimpresivnom pevanju. Pokazuje se, jelte, da, ako imate dobre rifove i dobar zvuk gitare, više od pola posla u doom metalu je već obavljeno. Dakle, možda ne obavezna lektira, ali prijatno:

 

https://seerofthevoid.bandcamp.com/releases

 

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/seer-of-the-void-revenant

 

https://youtu.be/VGRGvVtHQ0o

 

Oh, ali zato Italijani Black Rainbows imaju novi album za Heavy Psych Sounds Records i Cosmic Ritual Supertrip je baš ono što piše na pakovanju: kosmički, ritualni supertrip. Dobro, zapravo je ovo izvrstan album zaraznog, šmekerskog, malko drogiranog hard roka, kao, uostalom, i njihov prethodni opus koji smo hvalili, ima dve godine. Black Rainbows odlično pakuju taj neki ’70s senzibilitet psihodeličnog, prljavog, garažnog roka u moderniji, teži, distorziraniji i glasniji zvuk tako da se dobije idealna kombinacija metala, garažnog panka i psihodelije. Bend i dalje ima talenat za moćne rifčine, komunikativan vokalni stil i pamtljive melodije, ali ima i supertežak zvuk, basčinu koja se džilita ispod gitara i sparinguje sa teškim bubnjem i ovo, mada preglasno masterovano, odiše zdravljem i lepotom. Još jedan siguran pogodak za Italijane.

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/black-rainbows-cosmic-ritual-supertrip

 

SadBoots su odličan brazilski kvartet iz Belo Horizontea koji svojim EP-jem Shoeshine takođe donosi dah sedamdesetih, izbluziranog teškog roka i tog nekog vremena kada je bavljenje rokenrolom još uvek delovalo kao opasna rabota. Ali i duševna. Shoeshine ima četiri pesme sa puno bluza ali i dobrog raspoloženja, kojima je najveća zamerka da se, u inače dobrom pevanju možda za nijansu preglasno čuje brazilski naglasak, ali to, sa druge strane i doprinosi šarmu ovih izvedbi. SadBoots su inače veoma ubedljivi sa svojim velikim, jakim rifovima, sjajnim bek vokalima i generalnom atmosferom žurke koju donose. Vrlo lepo:

 

https://sadboots.bandcamp.com/album/shoeshine

 

Juice Oh Yeah nije novi projekat popularnog beogradskog repera već ruski bučnorokerski duo čiji je drugi album, Juice Oh Yeah (prvi se zvao Sila Vselennoy) izuzetno upečatljiva kolekcija pesama odsviranih mahom samo na bas-gitari i bubnjevima. Ima ovde i drugih instrumenata, poput kvalijatura, bendža, dvanaestožičane gitare tu i tamo, ali je album prevashodno odrađen na basu bez pragova i bubnju, sa pesmama koje imaju psihodelični, suncem opaljeni feelgood gruv i jaki volumen koji će se dopasti i metalcima čak i ako ovo nije zaista metal. Bend sebi pripisuje i eksperimentalnu etiketu i ovo je fer s obzirom da je u osnovi njihova muzika ipak neki rok a da je evoluirala u psihodeličnim smerovima daleko izvan puke „rok“ sfere, usvajajući skale i harmonije koje se ne osećaju sasvim kod kuće u tradicionalnoj zapadnjačkoj (ili tradicionalnoj bluz) intonaciji. Uz eksperimentisanje ide i malo džemovanja i neke pesme kao da su mogle da budu za nijansu dorečenije, zapravo kao da su na poentu mogle da pređu ranije, ali ako ste u dobrom raspoloženju za bučnu ali opuštenu psihodeličnu muziku, Juice Oh Yeah će vam leći:

 

https://juiceohyeah.bandcamp.com/album/juice-oh-yeah

 

Viskonsinski Wailin Storms ima novi album i Rattle je elegantan čin balansiranja između teškog doom/ post metal zvuka i, recimo, noise rock estetike koja malo vuče na Jesus Lizard i njihovu braću i sestre. Sve je to veoma glasno i dramatično i iako u osnovi koristi mnogo nemetalnih alatki čini mi se da je metalcima vrlo blisko na ime svoje energije ali i majstorski građene atmosfere koju nose zavijajuće gitare, ritualni bubnjevi, a nadasve jak, moćan bas koji je kičma cele muzike i nosi je sa sigurnošću unapred. Zato gitare i imaju prostora da prave toliko buke, a pevač da ovako teatralno izvodi svoje akrobacije i Wailin Storms su skoro kao da ste uzeli mladog Nicka Cavea i naredili mu da svira metal. Kako vam to zvuči?

 

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/rattle

 

Hairless Monk iz Ajove je jednočlani psihodelični stoner projekat jednog Jacoba Willenborga i njegov novi album, Monolith je sada već uobičajeno instrumentalna i vrlo tripozna proslava glasnih, jako isprženih gitara i tribalnih ritmova. Willenborg vrlo lepo svira sam sa sobom, praveći muziku koja ima tu neku old school industrial disciplinu ali i naglašeni psihodelični sloj preko diktata ritmova i to dosta dobro funkcioniše. Odsustvo vokala sve možda čini za nijansu hermetičnijim nego što bih ja voleo ali u muzici se događa dovoljno stvari da mi se zadrži pažnja. Kućno ali solidno:

 

https://hairlessmonkmusic.bandcamp.com/album/monolith

 

Norveški Kryptograf najavljuju svoj prvi album što izlazi u Junu singlom Crimson Horizon i ovo odlično zvuči. Kryptograf su inspirisani kasnim šezdesetima i psihodeličnim hard rokom iz tog vremena pa u ovoj pesmi odlično kombinuju svemirski psihodelični ugođaj i melodični, a opet vrlo teški rok poznijeg hipi perioda. Mogao bi ovo biti odličan album:

 

https://youtu.be/j6RmmhlYW7E

 

Drugi album argentinskih Babas del Diablo a koji se zove  EL ORIGEN DEL H​@​MBRE izašao je još početkom meseca ali vredi da se i kod njega zapljunemo jer je i ovo jedna lepa kolekcija pesama koje jesu metal ali su primamljive i za publiku kojoj „žanrovski“ metal nije blizak srcu. Babas del Diablo vole jake rifove, glasne bubnjeve i melodične refrene (sve na španskom pritom, prelepo), bez nekakve ambicije da to zvuči kao neki drugi bend, ili da bude „komercijalno“. Ovo je samo glasna, vitalna muzika, snimljena dosta dobro i bliska svakome ko voli metal, pank ili bučni rok:

 

https://babasdeldiablo.bandcamp.com/album/el-origen-del-h-mbre

 

 

Doom publika koja ište nešto presporo, preteško, pretužno, ove nedelje bi trebalo da dođe na svoje sa drugim albumom italijanskog jednočlanog funeral/ blackened doom projekta Noctu. Gelidae Mortis Imago je dugačka, ekstremno spora i atmosferična ploča koja se nalazi na granici karikature, čak i za muziku kao što je funeral doom koja je već sva u graničnim oblastima. Ovde pre svega mislim na zvuk koji je, kada jednom prođe lepi klavirski uvod, vrlo udaljen, prilično mutan i kao da se zaverio da i inače neprozirnu muziku učini još neprozirnijom. Ali ako ste skloni ovakvoj muzici, za Noctu se vredi pomučiti. Ovo nije album koji sanja o top listama, radijskoj eksploataciji i intervjuima za popularne JuTjub vlogove već hardkor eksploracija kraja života i večnosti smrti, kroz glacijalno spore, svečane, ali ne zanosne već, naprotiv, sasvim racionalne, smirene muzičke stavove i, ako izdržite do finalne kompozicije, monumentalne Isolato Da Un Mondo Senza Speranza, njenih pola sata mučne, spore ali veličanstvene dekonstrukcije žanra i muzike kao medija će vas, sasvim moguće, posve hipnotisati:

 

https://noctuitaly.bandcamp.com/releases

 

Okrutan, težak, brutalan, mračan sludge metal prodaju nam vankuverski Heron na albumu Time Immemorial i ovo je muzika matematički ugođena da vam ne bude prijatno a da ipak ne možete da odvojite uvo od nje. Mislim, ako ste sjebani i tako to. Hoću reći, mene ovo jako prima, sa svojim napalm-gitarama, vrištanjem i ritmovima koji biju ko iz haubice, sa svojom crnom, hermetičnom atmosferom i  dobrim miksom (koga ni jako glasan master nije uspeo da sasvim upropasti) (mada se trudi, dovodeći ceo snimak na ivicu nepodnošljive distorzije) i kada Heron, kao u Boiling Ancient Light i Void Eater izvuku iz sebe jedan skoro relaksiran gruv, to je iznenađujuće dobrodošao predah na ploči ispunjenoj sadističkim prebijanjem. Ovo je album koji traje manje od četrdeset minuta a što je idealno s obzirom na intenzitet kojim je odsviran. Vredno:

 

https://heronsludge.bandcamp.com/album/time-immemorial

 

Old Man Gloom su se nakon smrti basiste Caleba Scofielda i šestogodišnje diskografske pauze vratili sa ne jednim već sa dva albuma. Seminar VIII: Light Of Meaning i Seminar IX: Darkness Of Being su prilično dobri apdejti zvuka koji Aaron Turner i ekipa vrte, evo, već više od dvadeset godina, podsećajući da se u ono vreme to još nije zvalo post metal a ni reč sludge nije nužno značila ono što znači sada. Kako bilo da bilo, ovo su glasne, energične ploče uobičajene kombinacije horor gestova i nežnih, naivnih emocija i mada ja Aarona Turnera nikada nisam ubrajao u ekipu vrhunskih umetnika koji trasncendiraju metal svirajući ga bez stida (gde on sebe bez sumnje vidi) – a to se ni sada ne menja – ovo je vrlo pristojno za slušanje i, sa sigurnim songrajtingom, dobrim miksom i nepogrešivim masteringom Jima Plotkina, predstavlja vrlo dobru ponudu za ovu godinu:

 

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/seminar-viii-light-of-meaning

 

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/seminar-ix-darkness-of-being

 

Nemački Azid Spit sebe opisuju rečima „punkmetalrock, lofi, fuckyou“ i to je maltene dovoljno da se verno predstavi zvuk i senzibilitet singla Toxic Fix/ Skeleton King. Za slučaj da treba još neka reč, evo: distorzirano, prljavo, zarazno, pankerski, rokerski i metalski sve u isto vreme, prebrzo za stoner, prenaduvano za pank, sa nekim stvarno dobrim metal rifovima  (u Skeleton King pogotovo). Jako dobro zvuči:

 

https://azidspit.bandcamp.com/album/toxic-fix-skeleton-king-7

 

Koarse iz Vašingtona sviraju vrlo prljav, jako distorziran i nisko naštimovan sludge metal na EP-ju Pink Doom. Sludge ume da bude ekstremno agresivan stil a kod Koarse se ovo ispunjava u ekstremnim vokalima (koji nešto nalik ljudskom glasu dosegnu tek na pesmi Part III) i brutalnoj težini. Korase, ipak, imaju i malo garažnog šmeka i uspešno kombinuju death/ sludge krvoločnost sa malo lepršavije, pankerske estetike. Poslednja pesma je, pak, spori, mrtvački doom sludge i ovaj EP ima ponešto za svakog (dok god taj svako voli ekstremno i brutalno):

 

https://koarse1.bandcamp.com/album/pink-doom-ep

 

Zgodna minijatura stiže nam u formi EP-ja  Les Anathèmes pariske ekipe Maps and Foils. To su tri pesme nekakvog avangardnijeg thrashcorea izmešanog sa malo progresive u vrlo kratkim pesmama, sve sjajno odsvirano i miksovano i toliko kratko da ostavi čoveka sa ozbiljnim apetitom za još. Pa i pevanje na Francuskom! Sjajno:

 

https://mapsandfoils.bandcamp.com/album/les-anath-mes

 

Barren Womb su finsko-norveška momčad koju zovu (ili sami sebe zovu) najvrednijim bendom na andergraund sceni. Ne znam za to ali novi album, Lizard Lounge je dobra kombinacija panka, noise rocka i metala, sa hrapavim, distorziranim zvukom i dobrim gruvom. Bend ima rokerski šmek, nojzersku eksperimentatorsku narav ali i metalsku ljubav prema težini a da se ni na jednu stranu na naginje dovoljno dugo da padne. Fina ploča:

 

https://www.youtube.com/watch?v=nXn2jyL-KwU&list=OLAK5uy_n28Rce1K-6RoWVHGfOziUsBZ9f7k4_fdA

 

 

Nisam nešto zapaljen da čujem SVAKI instrumentalni power metal album koji se pojavi na svetu ali s obzirom da je Ancient Awakening snimio jedan čovek, Norvežanin, Dan Johansen (očigledno etnički Danac, kad smo već kod toga), poslušao sam ga i impresioniran sam. Johansen nastupa apsolutno unutar vrlo klasične (da ne kažem neoklasične) tradicije ovakve muzike, koju je kanonizovao rani Yngwie Malmsteen i ima ne samo veštinu da sve što zamisli i odlično odsvira, već i, možda i važnije, dobre ideje. Ovo je album koji se apsolutno oblaporno prepušta svojim „shred“ ekscesima ali zbilja ima i dobre pesme sa zavodljivom narativnom inercijom i mada sve ima samo malčice „demo“ zvuk, poglavito zbog programiranog bubnja, ovo je apsolutno impresivan opus ako volite ovakvu muziku.

 

https://danjohansen.bandcamp.com/album/ancient-awakening

 

 

Iranski Pointed Mutation ima prvi EP na kome su i pesme sa prva dva singla ali i dva nova komada (od kojih je jedan, doduše, samo intro). S obzirom da o iranskoj sceni uglavnom ne znamo bogznašta, prijatno je iznenađenje čuti izvrsnu produkciju i izuzetno profi muziciranje na ovom EP-ju. Muzički, Pointed Mutation mešaju death metal i groove metal na način koji je, meni barem (a ja nisam neki ljubitelj groove metala), prilično uspeo, sa dovoljnom dozom gruva da ovo bude prijemčivo širim masama, a bez pozeraja i siledžijstva koje se neretko vezuje za takvu muziku. Ovaj EP je tako negde između Sepulture i The Haunted, sa kvalitetnim, možda malo metalcore pevanjem i mada groove elementi muzike ne umiru od originalnosti, ovo lepo teče i lepo se sluša:

 

https://pointedmutation.bandcamp.com/album/engineering-the-unhuman

 

Ako vam se prošle nedelje dopala kompilacija čileanskih thrash bendova napravljena od strane ruske etikete Global Thrash Attack, nije nemoguće da ćete biti oduševljeni ovonedeljnom kompilacijom kolumbijskih bendova koje je sklopio isti izdavač. Koordinate su uglavnom iste i ja sam ponovo raspamećen kako je ovo dobar izbor i u muzičkom i u produkcijskom smislu. Iako, kao i svaki pošten čovek, ja volim latinoamerički thrash metal, istina je i da je veliki deo te muzike koji danas čujemo na Bandcampu uglavnom rudimentaran i produkcijski vrlo siromašan. No Rusi u Global Thrash Attack su majstori svog zanata pa iznova biraju bendove koji imaju ono što od južnjačkog thrasha želimo – sirovost, surovost, neposrednost, brizantnost – ali i ono što od njega samo priželjkujemo, a to je tehnički kvalitet i dobar zvuk. Colombian Thrash Attack isporučuje i jedno i drugo sa 15 bendova koji svi, jelte, cepaju baš kako treba, podsećajući na najbolji način na thrash eksploziju sa polovine osamdesetih i tu neku energiju prvog talasa kada se malo filozofiralo a mnogo tuklo. Kao i u slučaju prošlonedeljne kompilacije, i ovu možete kupiti za bilo koju sumu novca a izdavač i čitav svoj katalog nudi, sa popustom, za smešnih 16,10 dolara. Pa kako ih ne voleti?

 

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/colombian-thrash-attack-compilation

 

Još thrasha? Može, evo split albuma dva češka benda koji je izašao pre par nedelja ali vredi da se zavrti i danas. Murder Inc. imaju intro i četiri pesme razaračkog, glasnog thrasha koji se ne zamara nekakvim visokoparnim temama (prva pesma se zove Anal Canal) ali ni muzičkim filozofiranjem i ovo je kvalitetan ali jednostavan, spontan thrash metal koji juri napred razaračkom energijom i urla ko blesav o smrti i seksu. To je taj neki raspon koji očekujete od ljudi (i žena) koji su, sudeći po slici, u svojim ranim dvadesetim godinama, Dobra produkcija, odlične solaže, generalno snažno. Kaar su za nijansu stariji bend, sa nešto više diskografskog iskustva pa i zvuče možda za mrvu izgrađenije u zvuku. I ovo je thrash metal bez filozofiranja, brzog tempa i ogromne energije, ali su aranžmani, bez obzira na tu sprintersku estetiku, nešto kompleksniji. Možda na prvo slušanje najviše u uši upadaju pamtljivi rifovi koje bend uspelo provlači u svakoj pesmi, a svakako pomaže i stamena, odlična produkcija koja muzici daje snagu bez suviše žrtvovanja dinamike. Sjajno izdanje za svakog ljubitelja old school thrasha:

 

https://murderinc.bandcamp.com/album/split-kaar-murder-inc

 

https://kaarthrash.bandcamp.com/album/split-kaar-murder-inc

 

Thrash metal je ime igre (eh…) i na albumu Good Friends, Bad Company italijanskih Hellcome! ali njihova interpretacija thrash formule je i savremenija i šira od žanrovske pravovernosti. Ako ćemo pravo, Italijani i ne sviraju „čist“ thrash već od njega polaze da bi svoju opsednutost alkoholom i dobrim zezanjem kanalisali kroz pesme koje idu i u thrash’n’roll stranu, znaju da budu simpatično melodične ali umeju da budu i mračnije i opasnije. Generalno, Good Friends, Bad Company se ne iscrpljuje u feelgood vajbu koji se nudi za predjelo i ovde ima interesantnih permutacija thrash formule, sa melodičnim refrenima ali i atmosferičnim pasažima. Nije ovde sve SJAJNO ali je u celini album prilično zabavan i drži pažnju. Plus, vrlo dobra produkcija.

 

https://hellcomeband.bandcamp.com/album/good-friends-bad-company

 

I još thrasha? Nema problema! Dead Sentry iz Manitobe imaju debi album i mada je bend, reklo bi se, implodirao i sada ima samo jednog člana, ekipa je ipak doprinela snimanju i ovo nije ploča koju je snimio samo Stefan Smith a koji prevashodno svira gitaru i peva. Enivej, Dead Sentry, kako se i album zove je ploča kvalitetnog, tehnički naprednog thrash metala sa jasnim korenima u zvuku Kreatora, Devastation, Megadeth i sličnih bendova. Ploča je snimljena jako čisto i zvuk je zdrav i moćan to onda omogućava da se ceni kvalitet kompozicija koje umeju da potraju. Mada bend ne odlazi u ekscese (pesme su između četiri i šest minuta uglavnom), ovo su interesantni aranžmani rifova i strofa-bridževa-refrena sa jakim oslanjanjem na tvrdi rif-rad i veoma upečatljivim vokalom koji zvuči kao mladi Dave Mustaine na steroidima. Nisam siguran ima li budućnosti za ovaj bend, jelte, ali ovo je impresivan debi album uglavnom srednjetempaškog, razgovetnog ali tvrdog thrash metala koji meni vrlo prija:

 

https://deadsentry.bandcamp.com/album/dead-sentry

 

I za JOŠ thrasha, od no bullshit vrste, evo nama OPET Wraitha koji su svoj prošlogodišnji album, Absolute Power (o kome sam imao umereno lepe reči sve gunđajući da je dobro ali predvidivo) dopunili ovog meseca izašlim EP-jem, Index Case: The Quarantine Sessions… i ponovo izdali. I, mislim, dobro je. Album mi se na novo slušanje zapravo dopada više nego prvi put – ipak sam sada devet meseci gluvlji – a nove četiri pesme su mi prijale i pre par nedelja, pa je sve u paketu zapravo vrlo prijatna ponuda:

 

https://wraith-us.bandcamp.com/album/absolute-power-special-edition

 

Čilanci Crisis de Pánico na EP-ju Herencia imaju dobar omot i tri pesme pristojnog, vrlo ekspresivnog thrash metala. Ovo je muzika koja bendu, reklo bi se, veoma znači jer se oseti jaka strast u izvođenju i mada pesme nisu sad neki brilijanti inteligentnog komponovanja i aranžiranja, one lepo izlaze i prenose emociju koja je bendu očigledno važna. Meni se dopada:

 

https://crisisdepanicobanda.bandcamp.com/album/herencia

 

Iz Ukrajine nam dolazi Dmitry Prasolov, inače bubnjar thrash metal benda Reabilitator, koji pod imenom Metal Disease snima solo albume. Na programu je, neiznenađujuće, i dalje thrash metal stare škole i mada njegov drugi album, Deadly Attack nije neka sad nešto prevratnički dobra ploča, Prasolov svira sa dosta strasti i isporučuje jednostavan i šarmantan thrash uz koji bi, da je sada 1985. godina, klinci vozili skejtborde i pili pivo iz konzervi. Ako volite The Accused ili Agnostic Front iz osamdesetih, ovo je album izrazito naklonjem tom istom điru:

 

https://metaldisease.bandcamp.com/album/deadly-attack

 

Bosanci Misery Crown imaju novi EP, Northern Wind i mada ovo nije muzika nužno sasvim bliska mom ukusu, kvalitet apsolutno treba isticati kad se na njega naleti. Bend je sada već veoma sazreo provlačeći svoj „južnjački metal“, vozeći odličan gruv, prijemčive tribalne melodije i aranžmane koji dopuštaju da muzika ima više slojeva što se lepo dopunjuju i ne smetaju glavnim temama kompozicija da zablistaju. Northern Wind je, kaže bend, i konceptualni EP sa temama koje se bave njihovom zemljom i mada pesme imaju naslove koji će nama nešto značiti (Una, K.R.A.J.I.N.A.), tekstovi na engleskom su dovoljno apstraktni da budu prijemčivi širokom zahvatu publike. Misery Crown sada već vrlo uspelo balansiraju između tvrđeg progresivnog, groove metala i neke, recimo, komercijalnije note nalik na, hm, Audioslave ili štogod slično i mislim da će ih ovaj EP promovisati u sam vrh regionalne metal ponude.

 

https://miserycrown.bandcamp.com/album/northern-wind-ep

 

Ako volite rani Dillinger Escape Plan, singl pod nazivom Daughter’s benda HU-MID bi mogao da vam prija. Ovi momci, koji sebe nazivaju i najagresivnijim bendom u Toledu, nimalo prikriveno obožavaju DEP i njihova muzika je nervozni, disonantni, ritmički stalno nemirni mathcore sa dosta spretnosti u pisanju pesama i izvođenju tih komplikovanih kompozicija, a i sa dovoljno sirovosti da sve ne zvuči kao laboratorijski eksperiment:

 

https://humidtheband.bandcamp.com/album/daughters

 

Helsinški Minus One imaju zanimljiv EP „alterna-thrashing punk-metal“ muzike, kako je sami opisuju. A taj frankenštajnovski opis zapravo dobro oslikava realnost koju dobijamo na Karma Reiteration. Ove četiri pesme imaju eksplozivnost i neposrednost panka, razgovetnost tog nekog alternativnog roka, ali i težinu i brutalnost (ekstremnijeg) metala kroz death vokale, tremolo rifove i blastbitove. Da bi sve to zajedno uopšte funkcionisalo treba znati napisati pesme i Minus One drže lepu lekciju iz spajanja disparatnih elemenata u organsku, zdravu celinu sa opskurnijim, hermetičnijim momentima koji smenjuju melodične, himnične pasaže a da sve to smisleno sedi jedno uz drugo uz pametne harmonske prelaze, ritmičke celine i dinamičke varijacije. Bend, pametno, ostavlja najkompleksniju, najimpresivniju pesmu za kraj i može da se pohvali odličnim zvukom i produkcijom. Veoma impresivan EP:

 

https://minu5one.bandcamp.com/album/karma-reiteration

 

Kardifski This is Wreckage su manje metal, više neki tvrdi noise rock bend – na Bandcampu se pominju Jesus Lizard i Killing Joke, što je dosta srećno poređenje – ali je metal slušaocu muzika na albumu I Don’t Live, I Exist sigurno bliska. This is Wreckage baziraju pesme na mišićavom, jako prominentnom basu, sinkopiranom gruvu gde se bubanj savršeno uz njega uklapa, a preko čega ide bombardovanje disharmoničnim gitarama i izvikivanim vokalima. Naravno, ima mnogo bendova sličnog usmerenja, ali Velšani se izdvajaju kvalitetom – što pesama, što izvedbe, što produkcije. Ovo je vrlo zapaljiv paket, od početka do kraja, ispunjen nervoznom, eksplozivnom energijom. Velšani su album stavili na Bandcamp još u Martu, ali su u međuvremenu postigli sporazum da se to u Julu objavi na vinilu za američki Forbidden Place Records, pa otud uleteše i meni u orbitu. Sjajni su:

 

https://thisiswreckage.bandcamp.com/album/i-dont-live-i-exist-2

 

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/this-is-wreckage-i-dont-live-i-exist-lp-pre-order

 

Čileanski El Bosco su takođe tu negde, između noise rocka i metala, možda donekle nalik na, recimo, Therapy? i njihov album, Transmogrified je bučna, razigrana ploča brzog tempa i raspevanih refrena koja će prijati i normalnijoj publici. Ima ovde, takođe, i sasvim dovoljno „pravog“ metala za moj ukus (recimo, Hammer of Destiny sa svojim sinkopiranim ritmom i rifovima koji blago omažiraju Iron Maiden), a ploča je solidno producirana i ima veoma mnogo energije. Oraspoloži ovo:

 

https://elboscobanda.bandcamp.com/releases

 

U vestima iz klasične heavy metal sfere imamo album finskih Satan’s Fall sa kraja Aprila koji bih ja, tipično, preskočio jer je malo star ali kako je u pitanju kompilacija njihovih još starijih radova, onda može da prođe. „Može da prođe“ je i generalna ocena opusa ovog benda koji radi u rasnom heavy metal ključu, provlačeći NWOBHM energiju i eksplozivnost od 2015. godine. Satan’s Fall ne donose u NWOBHM formulu bogznašta novo ali su ubedljivi u njenoj primeni i pesme su im žestoke, melodične, himnične i generalno zapaljive. Nisam potpuno ubeđen pevačem koji izvlači lepe falsete ali je u „normalnom“ registru nekako ni tamo ni vamo, no, kvalitetna svirka ostatka benda svakako kompenzuje ovu malu upitnost. Past of je, dakle, album koji sakuplja pesme sa demo snimka Seven Nights, EP-ja Metal of Satan i singla Forever Blind, a što je celokupan studijski opus benda do danas. I, moram da kažem, to je sasvim dostojanstven opus. Bend je progutao i svario heavy metal klasiku i lepo je reciklira, dajući dobre izvedbe i sjajnu produkciju a završavanje albuma obradom Danger Zone Kennyja Logginsa je briljantan potez.

 

https://satansfall.bandcamp.com/album/past-of

 

Baskijci Aeroscreamer su me kupili na keca time što na omotu njihovog inauguralnog EP-ja, Cast The Fire imaju fotografiju dugokose metalske osobe sa sekirom u rukama. Naši smo, dakle. Muzika, pak, nije TOLIKO dobra koliko sam se nadao ali je slušljiva. EP počinje sintisajzerskim uvodom i ovaj instrument je dosta zastupljen i u ostatku muzike, preuzimajući na sebe deo solaža dok su, uzgred odlične, gitare tu da sviraju harmonske delove i druge solaže. Dobro to bude, mada bendu treba još malo sazrevanja. Recimo, pevačica Leire Zubizarreta bi profitirala od malo više žestine u izvedbi mada ima lepe aranžmane i višeglasja. Nekome će „mejdnovski“ foršpili koje bend vrti između strofa biti suviše narodnjački ali ja moram da priznam da, jebiga, volm taj blagi turbofolk miris u metalu. Bend svoju muziku naziva „direct heavy metal“ i ovde bez ikakve sumnje ima dovoljno dobrog metala koji je taman ugođen sa mojim ukusom da EP preporučim makar i uz sitne rezerve:

 

https://aeroscreamer.bandcamp.com/releases

 

Šveđani Commando imaju debi album, Rites of Damnation i ovo je nekakav proto-spid metal sa solidnim temama i rifovima i okultnom tematikom. Hoću da kažem, nije ovo preterano brzo i po tempu pre spada u klasičan heavy metal, ali je ipak oštrije, mračnije i pevač se gadno dere. Ali su gitarske teme zaista dobre i pamtljive. Vredi pustiti:

 

https://commandoswe.bandcamp.com/album/rites-of-damnation

 

Švajcarski Gomorra su bend koji je dugo svirao pod imenom Gonnoreas a sada, posle četvrt veka, promenili su ime u nešto za nijansu marketabilnije i izdali album Divine Judgment. Ovo je inače bend u kome od početka svira Damir Eskić, novi gitarista Destruction i to je već neka vrsta preporuke, naravno, ali nije da je potrebna. Muzika na Divine Judgment stoji sama za sebe vrlo solidno, postavljena tačno na sredinu između tvrdog thrash metala i klasičnog heavy zvuka za ultimativni ugođaj nekih, recimo, kasnih osamdesetih ili ranih devedesetih samo odsviran i snimljen sa svim modernim benefitima koji se podrazumevaju. Utoliko, Gomorra nudi kolekciju pesama koje su melodične i cheesy u dobrom smislu, sa pamtljivim, zaraznim refrenima i razularenim solažama, a sve to razvučeno preko ritam-deonica koje su tvrde, nadrkane, vrlo trešerske i disciplinovane a opet žive. Naravno, publici koja više voli namrgođeniji thrash zvuk, Gomorra će biti suviše melodična i vesela ali ko je odrastao uz Maiden i poradovao se W.A.S.P. i Helloweenu kada su se pojavili umeće da ceni bend koji se nalazi negde na sredini, provlačeći i power metal epiku i klasični prljavi teški rok uz puno umeća. Odlično:

 

https://gomorraband.bandcamp.com/album/divine-judgement

 

Ove godine kao da bukvalno svake nedelje neki bend koji je počeo sa svirkom još u ranim osamdesetima (ili kasnim sedamdesetima) izbaci novi album kao da to nije ništa i kao da su četrdesetogodišnje karijere u metal muzici standard a ne neverovatni izuzeci. Pošto imam godina koliko imam ne mogu a da ne budem tronut svaki put pa makar neki od novih albuma ne bili sjajni. Ove nedelje na redu su Tokyo Blade i njihov deseti album za 37 godina – Dark Revolution. Ovaj britanski bend nikada nije bio nešto VELIKI, da se mi razumemo, ali je bio pošten izdanak NWOBHM talasa i imao svoje mesto na ondašnjoj sceni. Novi album je utoliko vrlo veran Tokyo Blade estetici držeći se svih prepoznatljivih gestova ’80s NWOBHM zvuka koji je bend baštinio, a zubog čega mi donosi osmeh na lice, ali i ni u jednom elementu ne nadilazeći prosto nizanje tih gestova kroz jedanaest pesama, a što me podseća zašto nikada nisu bili veći nego što su bili. No, ne može svaki bend da bude Iron Maiden, pa se u novom albumu Tokyo Blade može uživati uz menadžment očekivanja, znajući da ćete dobiti kvalitetan, vrlo žanrovski ’80s metal koji sviraju ljudi što su u ovoj priči već decenijama i ne bave se ovom muzikom zbog para ili slave već jer je osećaju i vole. Tako se to i čuje i meni ovo prija. Album se u delovima, legalno, može čuti na JuTjub kanalu gitariste Andyja Boultona:

 

https://www.youtube.com/channel/UCCUUB67JwdJQXB1qrF6iV7Q/videos

 

A, mislim, evo ih i Finci Oz koji sviraju od 1982. godine. Njihov novi, osmi album, Forced Commandments je prijatna kolekcija klasičnih heavy pesama koje su mogle biti napisane i u osamdesetima ali su izvedene sa ubeđenjem i ljubavlju prema ovom zvuku. „Gerijatrijski metal“ je nekako postao izraz koji za mene odiše toplinom i zaista mi je prijatno kada čujem da ljudi u sedmoj deceniji života sviraju muziku koja je većinski i pre četrdeset godina smatrana smećem i grdnim kičom, a koju je kritična masa publike ipak prepoznavala kao autentičnu i vrednu pažnje. Forced Commandments je, utoliko, lepa ploča starinskog ali ne izlizanog zvuka koja neće izazvati nikakvu revoluciju ali prija ovim starim ušima:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n4LkdM7Juj1MbgbFwZSYdnolvfIw2Vbs8

 

Lepa vest je da i oklendski War Cloud imaju novi album, Earhammer Sessions i ako ste malo začuđeni, s obzirom da je odlični State of Shock izašao nedavno, takoreći jesenas, e, pa, ovo je zapravo živi album. I, ja zaista imam slabost prema koncertnim albumima jer sam odrastao uz neke legendarne ploče ove sorte a i, budimo iskreni, NWOBHM, čak i novotalasni NWOBHM zapravo najbolje zvuči na živim albumima. No, ovo nije ZAISTA koncertni album već album snimljen u studiju ali uživo i bez nasnimavanja i to je malo razočaranje. No, War Cloud su jako dobri i ove, „žive“ verzije pesama sa njihova prva dva albuma zvuče odlično i služe, u najmanju ruku, kao dobro predstavljanje benda novoj publici koja će možda biti i šokirana kako kalifornijska ekipa zvuk sa početka osamdesetih svira kao da je izmišljen jutros. Volite Maiden sa Di Annom? War Cloud su vaša furka:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/earhammer-sessions

 

Norveško-italijanski Mausoleum of Death svoj prošlogodišnji EP Inside the Veil spretno nastavlja sa ovogodišnjim EP-jem Behind the Veil. Iskusno. Mausoleum of Death sviraju teški, mesnati old school death metal sa naglašenim rifčinama i jednom razgovetnošću koja nije primerena modernijem, tehničkijem death zvuku ali ni klasičnim OSDM bendovima koji se oslanjaju na razmazanost Autopsy/ Grave modela. U zvuku Mausoleum of Death ima vidljivih thrash korena (pre svega te JEBENE rifčine, slušajte početak Portraits of Death) a oni su majstorski evoluirani u death smeru da se dobije teška, čvrsta, nepraštajuća a seksi muzika. Sjajno:

 

https://mausoleumofdeath.bandcamp.com/album/behind-the-veil

 

Gruzijski Angel of Disease su se nazvali po pesmi Morbid Angel, jelte, ali iako i sami sviraju death metal, zapravo zvukom ne podsećaju na Treja i drugove. Njihov drugi album – posle jedanaest godina čekanja – Obscure Conjuring je lepa kombinacija old school razgovetnosti i progresivnijih gestova sa interesantnim ritmičkim intervencijama i dosta prijatne melodije.  Angel of Disease ovde, dakle, više nastupaju u Death (možda malo i Cynic) modusu rada i mada zapravo ne donose bogznašta novo na scenu, ovo je prijatan, lepo i pitko produciran i odlično odsviran album pesama koje death metal vide kao zgodan estetski temelj za istraživanje različitih melodijskih konstrukcija, čuvajući tvrdoću ali se ne baveći nekakvim br00talnim pozerajem. Razigrano i prijatno:

 

https://angelofdisease.bandcamp.com/album/obscure-conjuring

 

 

Italijanski jednočlani „svemirski“ death metal projekat Cosmic Putrefaction ima drugi album, izdao ga je I, Voidhanger i to bi trebalo da je garancija određenog kvaliteta. I nije da nije, The Horizons Towards Which Splendour Withers je ploča solidne ambicije da ispriča veličanstvene svemirske priče u možda sličnom maniru kako to rade bendovi poput Vector, Artificial Brain ili, notabilno, Wormed, a mladi Gabriele Gramaglia, multiinstrumentalista sa još nekoliko jednočlanih projekata se pokazao kao vrlo solidan izvođač pa i kompozitor. Nije ovo sasvim na nivou ugođaja koji pružaju gore nabrojani bendovi, Gramaglia više ponavlja forme koje su drugi pre njega ovaplotili i mada je jako dobar u tome, reklo bi se da njegovoj muzici fali taj malecni element zaokruženosti, osećaj kako se priča na kraju formatira da ne bi bila samo niz kul fragmenata. Ali opet, impresivno je da ovo sve radi samo jedan čovek. Ja se po difoltu pržim na albume koji spajaju kosmičku metafiziku, lavkraftovsku stravu i  brutalnost tehničkog death metala pa je The Horizons Towards Which Splendour Withers ne savršeno elegantna realizacija ove vizije ali prilično zanimljiva. Treba pratiti ovog momka.

 

https://cosmicputrefaction.bandcamp.com/album/the-horizons-towards-which-splendour-withers

 

Nemačka etiketa Unholy Conspiracy Network je izbacila sempler/ kompilaciju sa četiri benda koji joj trenutno pripadaju i UCDEATH je album kvalitetnog ekstremnog metala, sa Ichor koji sviraju svoj morbidejndželovski, dostojanstveni death, sa krvoločnim blek metalcima Der Rote Milan, sa fantastičnim grajnderima Massacre the Wastelend koji spajaju tech death i grindcore na najbrutalnije načine i sa našim starim favoritima Stellar Master Elite čija je kombinacija black i doom metala već visoko cenjena na ovim stranicama. Odlična lična karta za izdavača koja se prodaje po ceni koju sami izaberete. Poslušajte:

 

https://unholyconspiracydeathwork.bandcamp.com/album/ucdeath

 

Već sam mnogo puta rekao da melodični death metal nije nužno moja muzika, ali to ne znači da neću obratiti pažnju kada se pojavi neko izdanje koje mi prija. Dark Divinity sa Novog Zelanda na svom ovogodišnjem EP-ju, Messianic, a koji ponavlja neke pesme sa singlova što su ih izdavali od 2017. godine, ima predvidiv ali prijatan zvuk i strukture pesama koje se oslanjaju na žanrovske recepte što su ih, recimo, The Black Dahlia Murder već pošteno definisali. I to, ispada, meni bude dovoljno. Nije ovo ni najpametnija ni najoriginalnija muzika ove nedelje, ali zna, kako se to kaže, s koje joj je strane hleb namazan, pa akcenat stavlja na pamtljive melodije što ih sviraju gitare, na agresivan ritmički rad bubnjara i, u kritičnoj meri, na moćan veštičji vokal pevačice Jolene Tempest. Messianic dokazuje da metal ne mora da bude ni sad nešto preterano pametan ni preterano originalan ni preterano kompleksan ako dobro razume svoju estetiku i ulaže srce i dušu u svirku koja tu estetiku posreduje. Uzmite recimo pesmu Cambion koja je samo interludij ali koja u minut i 22 sekunde ispriča tačno šta treba i kako treba, da bi za njom Night of the Witches bila jednostavna ali po atmosferi epska metal prebijačina. Meni se ovo dopada više nego što sam očekivao a pokazalo se da je ta kombinacija mejdnovskih rifova, tvrde ritam-sekcije i sjajnog, agresivnog vokala Tempestove siguran put do mog srca.

 

https://darkdivinity.bandcamp.com/album/messianic

Heavy Industry iz Virdžinije nisu još pustili da se ceo album Grooves and Grinds čuje na Bandcampu (Edit: u međuvremenu su skinuli nekoliko pesama i ostavili samo prve dve da se čuju, pomerivši datum izlaska na Avgust), ali i ovo što se čuje dobro razbija. Bend svira jednostavan ali kvalitetan deathgrind sa moćnim rifovima, napadačkim bubnjevima i surovim vokalima. Ovo, za razliku od mnogih kolega, stavlja više akcenta na pamtljive rifove i atmosferu nego na haotično rešetanje BPM-om, pa je možda blisko i publici kojoj deathgrind nije baš prva ljubav. Bend sebe poredi i sa Rotten Sound in Nasum i taj tehnički, kvalitetan, zreo grajndkor je zapravo ono gde ih i ja najviše čujem:

 

https://heavyindustry.bandcamp.com/album/grooves-and-grinds

 

Za još grindcore ugođaja tu nam je Henry Kane iz švedske. U pitanju je ko zna koji paralelni projekat prolifičnog Jonnyja Petterssona koji se, reklo bi se, takmiči sa zemljakom Roggom Johanssonom u tome ko će imati više projekata u svakom trenutku. Elem, Henry Kane nije nov napor za Petterssona i Age of the Idiot je zapravo već drugi pun album ovog projekta. Kako istorijski volim švedski grindcore, imam lepe reči i za ovo izdanje mada je sa 19 pesama u 34 minuta ovo album koji malčice precenjuje svoj kapacitet da drži pažnju. Pettersson ima dobar zvuk sa ekstremno debelim, vrlo švedskim gitarama i ubistvenim blastbitovima preko kojih idu razgovetni, izvikivani vokali i sve ima lep balans između ekstremnog metala i nadrkanog panka, baš kako grindcore zna i ume da zablista. No, rekao bih da su pesme, iako solidno napravljene, mogle da budu po 30% kraće i da se Pettersson uglavnom drži formule koja dobro radi ali postaje repetitivna nakon nekoliko komada. Ovo, dakle, nije na nivou već pomenutih Nasum ili Rotten Sound sa kojima svakako može da se uporedi ali to ne znači da je loše i nevredno slušanja, samo da se lakše vari na parče.

 

https://henrykanecrust.bandcamp.com/album/age-of-the-idiot-death-metal-grind-crust

 

 

Ara iz Viskonsina nisu Ara iz Portugalije i ne sviraju blek metal već tehnički death metal. No, njihov drugi album, Jurisprudence nije samo procesija brzo sviranih skala i neparnih ritmova. Ara su bend koji tech death podžanr shvata kao prostor za eksperimentisanje sa atmosferama i strukturom pesme tako da se dobija zavodljivo mračna, konceptualno kompleksna muzika koja tek na momente učazi u prepoznatljive tech death ekscese izlomljenih sinkopa i brzih soliranja. Opet, ovo je propisan death metal, dakle, veoma tvrd, sa puno hromatskih rifova i blastbitova, zverskim vokalima i bend uspelo smenjuje tipičnije death metal komade sa onima gde eksperimentišu sa harmonijom, ritmom i formom generalno a da i dalje drže navučenu mantiju detah metal pristojnosti. Neke od dužih kompozicija su fascinantne – osmominutna Etymologicide, recimo, sa svojim smenama tempa i amtosfera – ali jedna stvar koju veoma imam da zamerim bendu je mastering koji je apsurdno preglasan i skoro sasvim uništava zvuk ovog albuma. Već sam se verovatno svima popeo na onu stvar sa ovim pritužbama, ali Jurisprudence je album intrigantne muzike i moćnih ideja zarobljen u neslušljivom zidu od cigala. Zašto, zaboga?

 

https://arawi.bandcamp.com/album/jurisprudence

 

Denverski Pile of Priests imaju genijalno ime za bend a ni muzika na njihovom drugom, eponimnom albumu nije nimalo rđava. Ovo je old school death metal osvežen promišljenim melodijama i jednim metaaranžmanskim pristupom koji obezbeđuje ovom, inače konceptualnom albumu, zanimljivu naraciju i opravdava poigravanje sa atmosferama i dinamikama. U osnovi je ovo uvek tvrdi, stameni death metal, naravno, ali osvežen progresivističkim melodijskim pasažima, simpatičnim ukrasima na bas-gitari i teatralnim inscenacijama u pevanju (slušajte Conjuction of Souls). Pile of Priests su dobro podsećanje da death metal često optužuju da u njemu sve zvuči isto, sa njegovom opsesijom hromatskim rifovima i nerazaznatljivim grlenim vokalima, ali da je to, često, potpuna glupost. Ovo je sjajan, ekspanzivan album sa mnogo svirke i mnogo muzike i to što ne beži daleko od death metal matrice ni slučajno ne znači da je monoton i nedinamičan. Sjajno:

 

https://pileofpriests1.bandcamp.com/album/pile-of-priests-2

Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje (zapravo, zvanično naredne, ali se sve da čuti na Bandcampu već sada) donose svoje najnovije, po sopstvenim rečima odvratno izdanje. U pitanju je split EP bendova Heinous i Fluids, pod nazivom Snuffed / Torture Euphoric. Na programu je, naravno, grdni goregrind i Heinous iz Finiksa ne donose ovom žanru ništa novo ili originalno ali su pristojno artikulisani, razumeju da su rifovi bitni, da je ritam sekcija značajna i da je pičšifterom izvitopereni vokal samo ukras na muzici. U redu je. Fluids su iz istog grada i oni svom goregrindu daju jednu težinu i sporost koja ga čini gotovo hipnotičkim. Detinjasta je ovo muzika, svakako, ali Fluids u njoj kreiraju dimenziju kontemplativnog.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/snuffed-torture-euphoric-split

 

 

Već sam ostao bez superlativa kad govorim  pitsburškom izdavaču 20 Buck Spin koji su prošle godine RAZVALILI a ove, evo, nismo stiglo ni do pola a već mogu da se pohvale sa nekoliko antologijskih izdanja. Ovo je postao izdavač kod koga preorderujem muziku jer unapred znam tačno šta ću dobiti čak i kada me albumi, kao juče izašli Slaver australijskih Cauldron Black Ram, iznenade. Ali prijatno. Cauldron Black Ram imaju sasvim očekivan zvuk kakav baštine 20 Buck Spin bendovi, nisko naštimovan, dubok pomalo tup death metal sa jasnim afinitetima ka težini i iskrivljenim rifovima stare škole, ali za razliku od prethodnih par izdanja koja su me oduševila uraganskom paljbom (albumi Auroch i Ruin Lust notabilno), Slaver je iznenađujuće spora ploča. Ne i nežna, ali ovo je death metal koji u crnu, bolesnu čorbu teških, brutalnih rifova ubacuje iznenađujuće razrađene, neočekivano melodične teme, sve prebačeno preko saplićućih, teških ali energičnih i vižljastih ritmova. Cauldron Black Ram death metalu skoro da donose klasičnu power-trio hemiju, svirajući muziku koja je očigledno tvrdo zapisana i mesecima uvežbavana sa energijom i spontanošću kao da džemuju na probi. I ovo se iznenađujuće dobro uklapa u 20 Buck Spin estetiku. Lepo je i čuti da je miks dovoljno čist da se sva ta kriva a moćna muzika lepo čuje, sa prominentnim korišćenjem harmonajzera na vokalima kada je to oportuno. Izvrsna ploča i potvrda da 20 Buck Spin dobro znaju šta rade.

 

https://listen.20buckspin.com/album/slaver

 

I za kraj, da, izašao je novi Killitorous, posle šest predugačkih godina čekanja i The Afterparty veoma dobro isporučuje brendirani tech death i brendirani humor kanadske momčadi uz novu dimenziju zrelosti ali i bez upadanja u zamke pretencioznosti. Drugim rečima, The Afterparty je upravo onakav drugi album kakav svaki bend sebi može samo da poželi. Killitorous su bend koji je svakako bio u opasnosti da postane žrtva svog kvaliteta jer je mladi i nepoznati kanadski sekstet (bend ima čak tri gitare!) posle prvog albuma koji je okrenuo mnoge glave, postao meta većih bendova koji su došli da mu traže članove. Tako izvanredni bubnjar Eric Morotti sada svira u Suffocation a gitarista Aaron Homma u kanadskim trešerima Annihilator. No, očigledno je da je Killitorous za ove ljude bio više nego proof of concept i materijal za audicije pa je The Afterpaty logičan nastavak šest godina starog Party, Grind, urnebesni orkan neoklasičarskih rifova, životinjskog pevanja, ludačkih rafala blastbitova i, er, humorističkih semplova i citata? Da, Killitorous su jedan od retkih tech death sastava na planeti koji sebe ne shvataju preozbiljno iako se u muzičkom smislu ne može govoriti o zajebanciji. Ovde je humor dodatna dimenzija kompleksne i estetski zaokružene muzike, dobrodošao povremeni iskorak koji potkazuje preozbiljnost tech death podžanra generalno, ali nikako njegovo ismevanje. Killitorous veoma zrelo spajaju humor i vrtogalvo kompleksne neoklasičarske ispade na Rodney Dangerfield Of Dreams sa ekstremnim metalom i album u celini veoma profitira od ove smele, ekspanzivne strategije.  Killitorous su, uostalom, svesni da su dobri, JAKO DOBRI i da kad si jako dobar imaš otvorenu mogućnost da guraš limite i kršiš pravila. Tako, uostalom, forme i mediji i evoluiraju. Naravno, tech death je muzika ekstremne discipline, velikih odricanja i masovnih treninga ali Killitorous podsećaju da nije TO ono što u njemu vredi već da je produkt, sama pesma, sama muzika na kraju dana ono što se sluša i da tehnika i navežbanost nisu same za sebe dovoljne. Uostalom, pesma 30 Minutes koja opisuje loš LSD trip je i fantastičan način da se sažme tech death pristup Killitorousa sa ubistvenim hromatskim baražima koji se smenjuju sa melodičnim, psihodeličnim soliranjem dok bubanj rešeta ispod pevača Mathieua Dhania koji gubi razum. Album je i pun visokoprofilnih gostiju ali zvuk na njemu je uvek unutar Killitorousove vizije, makar se ona rastezala gotovo do jeresi na Insanity As A Pathway To Fame & Fortune: The Tyrannical Tirades Of Mike Tyson sa melodičnim vokalima i kantri ekscesom a koji se, opet, bešavno uklapaju u tehnički, brutalni deathgrind. Killitorous su na dobrom putu da postanu Naked City death metala a veoma je malo većih komplimenata koje umem da dam. Slušajte ih.

 

https://killitorousofficial.bandcamp.com/album/the-afterparty

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: