Film: Tihi duel (aka Shizukanaru Kettō)

Osmi film Akire Kurosawe, Tihi duel (aka Shizukanaru Kettō), emitovan je na bivši Dan mladosti, a u okviru RTS-ovog ciklusa filmova ovog velikog režisera. Iako se ovaj film ne smatra posebno značajnim u Kurosawinom opusu – sa pravom, dodao bih, jer se radi o upečatljivoj ali prilično svedenoj produkciji – ima nekoliko elemenata zbog kojih vredi da ga istorija zabeleži, a sa čisto estetske strane radi se o interesantnoj priči i nekoliko memorabilnih glumačkih momenata.

Tihi duel je notabilan po tome da je u pitanju prvi film koga je Kurosawa snimio nakon prekida rada za Toho Studios. Kurosawa je za ovu produkciju radio još od pre rata – u vreme kada su se još zvali PCL (tj. Photo Chemical Laboratories) on je učio zanat na tuđim filmovima – a onda tokom rata i napravio svoje prve autorske radove o kojima sam već pisao. No, do 1949. godine Kurosawa je već bio veliko ime – Pijani anđeo o kome sam pisao prošle nedelje je uspelo rezonirao i sa publikom i sa kritikom i okitio se i naslovom filma godine u prestižnoj publikaciji Kinema Junpo – i bilo je vreme da svoje kreativne vizije realizuje na ravnopravnijoj nozi. Tako su on i nekoliko kolega režisera i producenata osnovali nezavisnu producentsku firmu Film Art Association i prvi film je bio baš Tihi duel, urađen uz finansijsku potporu i za distribuciju kompanije Daiei sa kojom će Kurosawa imati plodnu i uspešnu buduću saradnju.

 

No, sam Tihi duel je bio prilično niskoprofilna produkcija, više testiranje vode nego plotun iz svih oružja. Za predložak je uzeta drama savremenog pisca, dramaturga i scenariste Kazua Kikute, jednog prolifičnog autora koji je nastavio sa radom sve do dvedesetih godina, a sa intrigantnom i vrlo savremenom temom, i film je u dobroj meri i snimljen kao „filmovano pozorište“, sa produkcijom u vrlo „sterilnim“ studijskim uslovima, tako da se gotovo čitava priča, sem uvoda i dve scene u enterijerima u gradu, dešava u nekoliko prostorija jedne iste zgrade. I sama postavka je veoma pozorišna sa Kurosawinom veoma smirenom režijom i prepuštanjem glumcima da nose emotivne i dramske uzlete u krešenda ove priče.

 

Da ovo nije u potpunosti kamerni film, i da ima odmaka od filmovanog pozorišta, pored povremeno britke montaže, svedoče i za Kurosawu već uobičajene scene kojima se prikazuju meteorološke pojave a koje simbolizuju i atmosferu i protok vremena. Pogotovo je ponovljeni kadar na ogradu na kojoj loza cveta ili se suši – u zavisnost od toga koje godišnje doba trenutno gledamo – tipični Kurosawa, ali film zapravo počinje jednim upečatljivim kadrom na otvorenom, gde vidimo automobil u noći i po jakoj kiši a zatim prelazimo u mračni, oznojeni enterijer poljske bolnice u Drugom svetskom ratu gde Toshiro Mifune u ulozi ratnog hirurga operiše vojnika kome život visi o koncu.

Verovatno se osećajući slobodnijim sada kad radi u nezavisn(ij)oj produkciji, Kurosawa pravi snažnu scenu sa puno uzdržane drame i napetosti a čija se težina shvata tek nekoliko minuta kasnije kada, sada već od operacije oporavljeni vojnik priznaje doktoru koji se tokom rada i u ne odveć sterilnim uslovima posekao skalpelom pa nastavio da operiše – da ima sifilis. Doktor Kjođi ovo prima uznemireno, ali ga trpi mirno, fatalistički i savetuje vojnika da se leči kada se vrati kući, a onda i sam sebi prepisuje tretman u to vreme jedinim pouzdanim medikamentom  za ovu infekciju, Salvarsanom.

 

Drama ovog filma odvija se zapravo pre svega u glavi doktora Kjođija koji, iako bez simptoma, godinama sebe leči i svestan je da je potencijalno zarazan, pa zbog toga verenici koja ga je dugo čekala, bez objašnjenja kaže da trenutno od braka nema ništa. Kjođijeva dilema ovde deluje gotovo veštački: ako jo kaže da ima sifilis ona će insistirati da ga čeka sve dok se ne izleči a kako to može da potraje i svih pet godina, on ne želi da dvadesetsedmogodišnjoj Misao „krade vreme“. Otud je njegova strategija da je naprosto drži u neznanju i na njena emotivna pitanja u čemu je problem i da li je on to prestao da je voli odgovara mrštenjem i značajnom šutnjom. Ona, pak, nastavlja svakog dana da dolazi u bolnicu koju Kjođi drži sa ocem i da mu odano i krotko sprema ručak i pegla stvari, strpljivo čekajući da ga prođu bubice.

 

Naravno, ovaj film je tragedija – žanrovski, ne po kvalitetu – ali ta tragedija je prevashodno rezultat Kjođijeve nemogućnosti da komunicira nešto što, i pored sve racionalne i lekarske inteligencije koju ima, on duboko doživljava kao sopstvenu sramotu. Osećaj krivice koji ga mori ga uteruje u iracionalno, emotivno praktično zlostavljačko ponašanje i kada ga otac suoči sa pitanjem šta mu je i čuje priznanje o sifilisu, stariji doktor će biti taj koji će Misao saopštiti da je veridba raskinuta. Tako Tihi duel nije samo film o muškoj sujeti i gotovo apsurdnom ponosu i krivici koju on treba da maskira, već i film o društvenom stavu prema intimnom i potrebi da se u društvenoj sferi ne kreiraju uznemirenja i nelagodnosti.

 

Ovo je veoma tipično japanska mentalitetska tema i Kurosawa nemilosrdno kontrastira stoičkog, skoro do apsurda smirenog i racionalnog lekara Kjođija sa likom njegovog ratnog pacijenta , sifilističara Nakade koga ponovo sreće i koji mu saopštava da je on „sam“ ozdravio, bez terapije i tretmana, da je oženjen i čeka dete. Kjođijeva herojska, mučenička žrtva, kako on sopstvenu situaciju doživljava u svojoj glavi, odjednom deluje potpuno apsurdno i dok otac i sin lekari Nakadi objašnjavaju da što pre mora da dovede trudnu ženu da pregledaju nju i fetus, stižu i abrovi da se Misao, Kjođijeva verenica, uskoro udaje za drugog čoveka.

Ovo su vrlo neprijatne, bolne teme i Kurosawa priču metodično vodi do nekoliko krešenda na kraju gde zatvoreni, socijalno distancirani Japanci imaju esktremne eksplozije emocija, samooptuživanja, mržnje, besa, kajanja. Najveći tragičar je, iz svoje vizure sam doktor Kjođi koji u jednoj brizantnoj sceni gde se plače na sve strane, recituje kako je svoju čednost čuvao za suprugu koja se sada udaje za drugoga a on ni puku telesnu želju ne može da zadovolji jer ne sme da ugrozi tuđe zdravlje.

 

Iako je kraj filma, i pored par tragičnih momenata, dostojanstven i human, stoji i da su Kikuta kao autor drame i Kurosawa i Senkichi Taniguchi koji su adaptirali scenario, na kraju mislili da je ovde dovoljno rečeno samim prikazivanjem rascepa u nutrini jedne pristojne, čak veoma plemenite osobe i da nekakva dalja izgradnja/ razgradnja lika i istraživanje „šta je bilo dalje“ nije neophodna. Ovo, možda, ima smisla u 1949. godini u Japanu jer film ipak prikazuje ekstremno emotivne momente u životima ljudi koji su socijalno ekstremno uzdržani i paze na svaku reč i gest, ali stoji da se iz neke naše današnje vizure ovo ipak vidi kao polovičan, blago nedorečen iskaz, gde je problem tek načet i zapravo nema onu dubinu koju su možda ondašnje publike u njemu videle.

 

Ipak, Tihi duel je pamtljiv film, a zahvaljujući snažnoj glumi pre svega. Mifuneu se ovde ponovo pridružuje Takashi Shimura – koji mu ovde, prikladno, nakon filma gde je glumio neuspelu, ciničnu očinsku figuru – igra oca (zanemarujući to da je uzrasna razlika između dvojice glumaca tek 15 godina). Shimura je izvrstan kao starija, iskusnija verzija svog sina, neko ko je i sam pretrpeo drame i gubitke i ponaša se racionalno, ali sa autentičnom toplinom i nepatvorenom emotivnošću. Noriko Sengoku je odlična kao buntovna, nekonvencionalna medicinska sestra na obuci koja, prevarena i ponižena od strane svog seksualnog partnera rešava da, prkosno, rodi dete izvan braka i bude srećna izvan tradicionalnog modela porodice. Ovo prikazivanje jedne žene kako ide uz nos socijalnoj paradigmi i astrogim očekivanjima društva je prilično tipičan Kurosawin kritički um na delu. No, razume se, Toshiro Mifune je ovde zvezda i Kurosawa ide nasuprot očekivanjima publike, uprežući svog divljeg pastuva u vrlo svedenu, emotivno omeđenu ulogu u kojoj Mifune najviše glumi negativnim ekspresijama, prećutkivanjem, gledanjem u drugu stranu, držanjem maske dostojanstva i razuma dok mu se srce cepa a telo treperi od višegodišnje neuslišene želje i ljubavi koju ne sme da iskaže.

Otud su i scene u kojima Mifune ima emotivne, strastvene izlive, jako uspešne. Mogu misliti tek kako su katarzično delovale na ondašnju publiku, naviklu da mladog glumca gleda u ulogama harizmatičnih kriminalaca a ovde suočenu sa jednim potpuno drugačijim Mifuneovim likom koji čitav film ulaže ogromne napore da održi mramornu masku na licu i ubedi sebe, možda i više nego publiku, da čini najispravniju, najracionalniju stvar. A bol ne prestaje.

 

Kurosawa ovde ima nekoliko prelepih kadrova, takođe, koristeći bolničke ambijente i igre sa osveteljenjem da oživi inače svedenu produkciju i namerno umirenu scenografiju, no Tihi duel je u celini zaista prilično tih, smiren film u kome teške strasti i bolne drame počivaju najviše ispod površine i kada i pomole glavu, poručuje finale filma, plemeniti ljudi će u sebi naći snage da ih vrate natrag u ponor iz koga su došle. Muziku za film je radio Akira Ifukube, najpoznatiji po svojim budućim skorovima za filmove o Godzili a u ovom filmu on kreira prelep kamerni saundtrak baziran na temama odsviranim na kotou, dajući užasnoj drami u srcu ove priče gorkoslatki preliv što je čini podnošljivijom.