Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-05-2020

Dakle, šta smo imali prošle nedelje? Vlada okončala vanredno stanje bez dobrog izgovora, plan za bezbedan javni prevoz napušten na zahtev predsednika, poslanici opozicije fizički napadali poslanike vladajuće koalicije, predstavnici druge opozicije protestovali protv predstavnika prve opozicije, a i protiv muslimana, jer ipak, Đurđevdan, Ramazan, Dan pobede i kraj vanrednog stanja sve na malom prostoru, pa ne može to naš mozak da izdrži. Zato, dajte da se držimo metala, tu bar znamo na čemu smo.

 

 

Blek metal kao predjelo uvek lepo legne a ove nedelje su ponajbolji albumi baš iz ovog žanra. Holandski duo Standvast ima novi album, Oersymboliek i to je jedna tvrda, tipično severnjačka afera, muzika bazirana na rifovima i žestini. Standvast su dovoljno old school da to meni prija, dakle, zvuče tvrđe i bješnje od dobrog dela savremenog blek metala što se ukršta sa shoegazeom i sličnim smerovima, a dovoljno su i moderni da ne upadaju u nekakav rivajvalistički talas. Najvažnije, imaju dobre rifove i pesme koje ne smaraju nego idu napred.

 

https://releases-werewolf-promotion.bandcamp.com/album/oersymboliek

 

 

Supersimpatični su mi Ancestral Ceremony iz Ekvadora koji su svoj debi album, Arts Of Death Of The Satanic Inquisition posvetili skandinvaskim prethodnicima i ponudili jednu lo-fi ali iskrenu i šarmantnu ploču sirovog black/ speed metala. Ovo uspeva da postigne lepu ravnotežu između blek metalske sirovosti i oštrine i nekog tradicionalnijeg metal izraza, sve snimljeno u verovatno prilično siromašnim uslovima, ali nekako i taj malo jeftiniji zvuk doprinosi autentičnom ugođaju. Mislim, slušajte im obradu Emperora. Dragi ljudi:

 

https://ancestralceremony.bandcamp.com/album/arts-of-death-of-the-satanic-inquisition

 

 

Vredensdal su ponovo sa nama i moram da priznam da sam prezadovoljan evolucijom omiljenog viskonsinskog blek metal benda. The Tyrant Shade je odličan američki blek metal, sada sa veoma dobrom produkcijom a muzičari, The Goblin Reaper i Lord Mortkin su se ovde baš pokazali, svirajući razigrano, bogato i uz očigledan gušt. Vredensdal sada nije SAMO obožavanje drugotalasnog norveškog blek metala već ima i plemenitu dimenziju blackened thrasha, a kompozicije su moćne, epske, a da se ne gube u nameštenoj emotivnosti i nekakvim produkcijskim ponorima. Odlični rifovi, odlični aranžmani i nadasve jedna, snažna, iskrena ekspresivnost. Prezadovoljan sam:

 

https://vredensdal.bandcamp.com/album/the-tyrant-shade

 

 

Gudsforladt su komunistički blek metal bend iz Salema u Masačusetsu, što je lepa i tako američka kombinacija tih nekih percipiranih utlimativnih, jelte, zala, a njihov novi EP, Possible Realms daje četiri pesme melodičnog, melanholičnog ali i dalje oštrog i tvrdog metal zvuka. Gudsforladt imaju pomalo screamo/ post black senzibiliteta u svojoj muzici ali je svirka brza i čvrsta pa sve te nežne molske harmonije ne umanjuju impakt jakog naboda koji bend provlači. Gudsforladt rade od 2016. godine i do sada su izdali pregršt EP-jeva a Possible Realms je, mislim, dobar pokazatelj da su spremni na propisan debi. Vrlo lepo:

 

https://gudsforladt.bandcamp.com/album/possible-realms

 

Evo odmah posle komunista nečeg sasvim suprotnog. Mislim, ne kažem da su Patala fašisti, dalekobilo, nisu, ali ko je ikada očekivao da imate blek metal bend iz Palo Altoa? Helou, pa to je NEKSUS silikonske doline, crno srce (neo)liberalnog lkapitalizma. Ali, da budemo fer, da jesmo to očekivali, očekivali bismo i da taj bend baš ovako zvuči. Patala na svom debi albumu, Trials of Humanity nude svežu i interesantnu, malo progresivnu muziku koja je možda samo 30% blek metal. Mislim, mažu se ovi ljudi po licima, ali muzički ovo je veoma raznovrsno, mešajući tradicionalniji blek metal zvuk sa melodičnom, gotskom ali i vrlo teatralnom muzikom. Gotika jeste teatralna sama po sebi, slažem se, ali Patala je više inspirisana japanskim gotik metal bendovima i evropskim melodeath sastavima poput Children of Bodom nego što su im uzori bili Sisters of Mercy pa je i ovaj album zapravo po strategijama, ako već ne po zvuku bliži interesantnoj, teatralnoj eklektici Sigh nego, recimo, Cradle of Filth pristupu. Vrlo zanimljivo, a to kažem ja, koji baš i ne volim gotik:

 

https://patalaofficial.bandcamp.com/album/trials-of-humanity

 

U moru lo-fi black metala po Bandcampu, argentinski Vöid su mi se izdvojili svojim istoimenim prvencem, valjda zato što imaju… dušu? Ovo je garažni, sirovi blek metal, naravno, sa potmulim zvukom i vrlo malo dinamike, gitarom koju bas jede 90% vremena i prostim aranžmanima, ali, pesme su izašle iz duše i izvedene su strastveno tako da mi je ovo prijatno da slušam. Da bend uđe u pravi studio i ovo snimi sa samo malo boljim zvukom – milina.

 

https://voidblacklp.bandcamp.com/album/v-id

 

Finski …and Oceans svakako nisu lo-fi ponuda. Ovaj simfonijski blek metal kombo još od polovine devedesetih teše svoj zvuk mešajući pržački blek metal, orkestracije i u poslednje vreme sve više industrijsku elektroniku za raskošan, ekspanzivan zvuk i pristup. Ovogodišnji album, Cosmic World Mother svakako opravdava svoj pompezni naslov takođe pompeznom muzikom, aranžmanima punim sinti-orkestracija i harmonskih preliva koji će suze u oči naterati nastavnicima muzike. Mene  …and Oceans uglavnom ostavljaju hladnim u tom nekom pogledu jer mi njihova rasvirana, kičasta epika prija pre na intelektualnom nego na emotivnom nivou. Ali opet, ne mogu da sad tu nešto mnogo kritikujem, u okvirima onoga što bend želi da uradi, Cosmic World Mother je perfektan album. Bend je svoje ran(ij)e simfo-blek  tendencije ovde doveo do visoke zrelosti, koristeći elektronske i industrial gestove kao dopunu osnovnog pristupa i to sada radi kako treba. Ako volite, obožavaćete:

 

https://andoceans.bandcamp.com/album/cosmic-world-mother

 

Nizozemski Bezwering sa svojim debi albumom, Aan de wormen overgeleverd nude interesantnu, blago avangardnu interpretaciju klasičnog blek metala. U osnovi, pesme ovde imaju sve odlike ratničkog, agresivnog BM pristupa, ali zvuk je interesantan, višeslojan, sa pogotovo zanimljivo urađenim gitarama, pevač Alfschijn ima dugačke, melodične klin deonice (i to mu ide dobro, slušajte himničnu Rouwstoet, recimo), a neke pesme odlaze sve dok blackened rock’n’roll estetike (Aan gene zijde, na primer). Ovo je svakako album za više slušanja i meni se dopada njegova raznovrsnost ali i kvalitet koji bend demonstrira sa promišljenim kompozicijama i izuzetnom svirkom. Da je mastering samo malo manje glasan, bila bi ovo idealna ploča.

 

https://bezwering-vanrecords.bandcamp.com/releases

 

 

Italijani Forgotten Tomb nisu baš moja scena, ali izdali su deseti album, Nihilistic Estrangement pa je možda red da se notira. Forgotten Tomb sada već vrlo udobno rade taj svoj spoj „komercijalnijeg“ blek metala i „komercijalnijeg“ gothic-doom zvuka. Ovo je ponovo izašlo za poljski Agonia Records i u pitanju je kvalitetno producirana, dobro napisana, dobro odsvirana ploča muzike koja dobro zna kud će i šta će. Respekt iako ovo ja neću slušati.

 

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/nihilistic-estrangement

 

https://officialforgottentomb.bandcamp.com/album/nihilistic-estrangement

 

 

Zato mi se mančesterski (!!!) Winterfylleth mnogo više dopada. Britanci se inspirišu istorijom i anglosaksonskom literaturom, kako piše na njihovom profilu na Metal Archives, ali muzički ovo je blek metal sa dovoljnom količinom skandinavskog DNK da bude po mojoj meri. Album The Reckoning Dawn je već sedmi za ove vredne Britance i daje nam lepu kombinaciju žestoke, melodične, severnjački ledene svirke i ambicioznih vokalnih aranžmana u kojima klasično blek metal vrištanje sparinguje sa horskim baritonima. Winterfylleth pišu dugačke, atmosferične pesme i imaju prilično spljeskan master, ali ovo svakako uspeva da se meni uvuče pod kožu i ponese me svojom epskom širinom i hladnom a opet emotivnom atmosferom. Šteta je što bendovi sa dobrom produkcijom na kraju mnogo toga upropaste u masteringu, ali za Winterfylleth treba učiniti napor jer su odlični:

 

https://winterfylleth.bandcamp.com/album/the-reckoning-dawn-deluxe-edition

 

Sasvim razuman (ako već ne i potpuno opravdan) strah koji sve nas hvata kada treba da preslušamo album još jednog poljskog benda i mrmljamo sebi u bradu „valjda nisu i ovi nacisti“ donekle se umanjuje projektima kao što je album Transsatanizm jednočlanog projekta Biesy. PR, jedini član ovog benda je inače pevač simpatičnih i ekscentričnih blek metalaca Gruzja, a ovde nastupa u svom krosdreserskom identitetu, Faustyna IHS Moreau. I Transsatanizm je zapravo vrlo zabavan album eklektičnog, ekspanzivnog blek metala koji se u dobroj meri drži osnovne forme brutalnih pržačkih rifova i suptilnih gitarskih atmosfera ali je bogato nadograđuje eksperimentisanjem sa pevanjem (La dolce instant), elektronikom (Nowa Transylwania), odlascima u bučan, distorziran gotski pop (Golgota 2045) i svakojakim drugim diverzijama. I perverzijama. Ovo na kraju ispada srećan spoj jer blek metal, koji je nominalno transgresivna muzika, mora i sam da bude podložan transgresiji da bi sačuvao vitalnost. Faustyna IHS Moreau ovde nalazi dobru, funkcionalnu formulu da uz odličnu produkciju i bez nekakvog spadalačkog eklekticizma pruži album pun iznenađenja ali i identiteta. Sjajno:

 

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/transsatanizm

 

Isti izdavač, Godz ov War Productions izdao je i drugi album krakovskog dua Odraza i mada je Rzeczom u poređenju sa Transsatanizmom konvencionalnija blek metal ploča, ona je i dalje odlična. Meni, na primer, je ovo album nedelje. I, mislim, „konvencionalnija“ ovde zapravo znači da je ovo vrlo savremen blek metal koji nema problem da se priključi na postmetalske izvore energije i meša melanholičnije, a zapravo meditativnije atmosfere, sa jakim udaranjem. Odraza su veoma po mom ukusu jer krljaju snažno i ubedljivo, izbegavajući za blek metal tipične žanrovske stereotipe, zvučeći ekspresivno, i izuzetno vladajući songrajtingom. Pesme su ovde kompleksne, sa mnogo delova ali aranžmani „dišu“ i zvuče spontano kroz sve te promene smera i atmosfere. I, da se ne lažemo, Odraza su ovde napisali nekoliko rifova koji mogu u enciklopedije (pa samo Świt opowiadaczy ih ima bar tri) i imaju fantastičan omot. Pa još ta fenomenalna produkcija! Mislim, ja stalno hvalim Poljake iz sve snage, a albumi kao što su ova poslednja dva podsećaju i zašto. Retko mi se dešava da nešto kupim i pre nego što sam ga pošteno čuo, ali ovo je izvanredno.

 

https://odraza-official.bandcamp.com/album/rzeczom

 

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/rzeczom

 

 

Konačno, ove nam se nedelje vratio i Naglfar, jedan od ključnih blek metal bendova švedske scene. Cerecloth je album posle predugih osam godina čekanja i, pa, ja sam veoma zadovoljan. Naglfar nisu izgubili svoj karakteristični zvuk koji kombinuje brutalan, disciplinovan, leden metal sa odmerenim, dostojanstvenim,melanholičnim melodijama. Naravno, u ovih osam godina melodični blek metal je prosto eksplodirao i ukrstio se sa svim mogućim žanrovima, napravio velike korake u evoluciji čitavog žanra, ali je lepo čuti i jedan od bendova koji su ovakve stvari praktično izmislili kako se vraća na scenu autoritativnim opusom. Cerecloth jednostavno pogađa sve tačke u mom srcu i, svakako, možda je samo stvar u tome da sam ja staromodan, ali ovo je idealna kombinacija žestine, energije i nežne, melanholične emocije za moje potrebe. Kod Naglfara sve te melodije ne zvuče kičasto, već, sred te ledene atmosfere, imaju jednu epsku moć i nepatvorenu emociju a bend, iako snima za Century Media, i dalje zvuči tr00 i autentično, bez utapanja u nekakvoj „komercijalnoj“ interpretaciji svojih korena. Ja sam (pre)srećan što ovaj album zvuči ovako a nadam se da nisam jedini:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mB5kjznSt4rGf1hsB1LLbbcXZwS_Oy03c

 

 

Počnimo ovonedeljnu stoner orgiju jednim lepim doom metal singlom. Grave Disgrace su sanktpeterburški trio sa dosta iskustva i tako moćnim zvukom i identitetom da me čudi da ih Rise Above Records još nije uhapsio. Da se razumemo, na singlu Day of the Dead taj je identitet najviše usmeren na re-kreiranje zvuka dobro odležalih Black Sabbath, ali kada je TO u doom metalu bio grijeh? Day of the Dead je spora, teška, masivna, hipnotička, ozijevski zarazna pesma koju bi svaki bend ovog sveta bio ponosan da ima u opusu:

 

https://gravedisgrace.bandcamp.com/track/day-of-the-dead

 

Francuski Cairns je odličan sludge/ doom metal bend koji je 2016. godine snimio i album Terra Dementia i album Cairns a evo ih tek sada pred nama. Možda je ovo izašlo u nekim limitiranim tiražima i ranije, naravno, ali tko će ga znati… Elem, Terra Dementia ima vrlo godfleshovski prizvuk sa teškim, organskim i melanholičnim  pesmama i lakim psihodeličnim gruvom. Cairns je tvrđi, mračniji, više „tradicionalniji“ sludge no, Cairns imaju tu melanholičnu crtu koja prozire i kada se ozbiljno ljute  i, opet, ima tu malo Godflesha ili bar istih uticaja kao i Godflesh. Sjajno ovo zvuči i sedi između alternativnog nojz roka i sladž metala, baš gde treba:

 

https://cairns-music.bandcamp.com/album/terra-dementia

 

https://cairns-music.bandcamp.com/album/cairns

 

Valjan stoner rok dobijamo iz njemačkog mesta Münster. Bend se, takođe dobro, zove Tankdriver i jedino je ime albuma – Fuckushima – malo previše. Ali ovo je lepa, gruvi muzika za ljubitelje desert i grunge krila ovog pravca, sa pristojnim pesmama i pomalo urnebesnim upozorenjem da je materijal namenjen odraslima i da ovu muziku ne treba da slušaju maloletnici. Malo se tu, da kažemo, preteruje, pošto je Fuckushima sasvim pristojan i uredan album teškog roka. Al dobro, marketing.

 

https://tankdriver.bandcamp.com/album/fuckushima

 

 

Iz Luizijane dolaze Forming the Void sa solidnim četvrtim albumom, Reverie. Forming The Void svoj progresivni doom metal ovde lepo ukrštaju sa blagim mastdonskim tendencijama, ali muzika im je u presudnoj meri bazirana na teškim rifovima a manje na ritmičkoj komplikovanosti. Bend ima, za ovu muziku pogotovo, prilično ekstrovertan, prijemčiv nastup, sa lepim klin vokalom i bez žanrovskog bekeljenja a što čini efektnu kombinaciju sa teškim gitarčinama. Takođe, tempo je, za nešto što je nominalno doom, prilično lepršav a gruv je prirodan i spontan. Prijatno:

 

https://formingthevoid.bandcamp.com/album/reverie

 

 

Gas Giant su iz Nizozemske i njihov EP Earthward Ascend je skoro pa tipičan komad stoner psihodelije. Znate već kako to ide: lepi, teški, valjajući bluzom natopljeni rifovi, gruv umotan u hašišarsku izmaglicu, zarazne rokerske melodije i refreni, topla, fazirana gitara…. Blaga kritika ide na pevanje koje je neizgrađeno i nedovoljno ubedljivo ali bend ima u globalu zdrav zvuk pa se ovo nekako srećno prevaziđe. Vredi:

 

https://gasgiantband.bandcamp.com/releases

 

Grci Stonila sviraju instrumentalni stoner rok što ja generalno gledam da zaobilazim ali Stonerotica je pristojan album. Ne i idealno miksovan, bubanjo je, recimo, malo previše suv i valjalo bi mu dinamike, ali dobro, gitare su lepe i bend uspeva da provuče malo te mediteranske lepote sunca i maslina kroz spore, ali ne namešteno „heavy“ pesme bluzerskih osnova i lepih solaža:

 

https://stonila.bandcamp.com/album/stonerotica

 

Takođe iz Grčke dolaze Mather čiji album  „This Is The Underground.“ (sa sve tačkom) donosi veoma dobro realizovanu psihodeličnu stoner viziju. Ovde imamo sedam pesama spore (a nekad i brže!), elegantne muzike u kojoj razigrane, lepe gitare sparinguju sa odličnim sintisajzerima. Mather imaju nimalo stidljivu komponentu progresivnog roka u svojoj psihodeliji ali i taman toliko „heavy“ zvuka da budu u metal kategoriji. Meni je ovo, uz dobar zvuk i odmerenu dinamiku svirke, vrlo lepo.

 

https://mather.bandcamp.com/releases

 

Onda imamo Italijane Buss čiji je prvi EP, takođe Buss, analogno snimljen, težak i prelepo faziran. Bend ne svira klasičan stoner i bliži je, kako i sam kaže „’70s andergraund rok sceni“, sa pesmama koje imaju bluz osnovu i psihodeličan prizvuk ali nisu sabatovske već su bliže tom nekom proto-pank zvuku bendova kao što su bili Heartbreakers, Richard Hell ili, šta ja znam, Dead Boys. Svakako je ovo izvrsna ploča koja je mogla da bude manje glasno masterovana ali je puna sjajnih tema, dobre atmosfere i spontane, eksplozivne svirke:

 

https://bussband1.bandcamp.com/album/ep

 

 

Heavy Psych Sounds nas je prošle nedelje obradovao Sonic Dawnom a unapred smo znali da ove izlazi novi Brant Bjork i njegov album, nazvan samo Brant Bjork je tu i, mislim, ispunjava sve što od njega očekujete. Bjorkov post-Kyuss autput je bio uglavnom smiren, meditativan pustinjski rok pa je i ovaj album takav, ploča odmerenog tempa i dinamike, bez suvišnih nota, sa jednim skoro uzdržanim pristupom materijalu. Bjork kao da se najbolje oseća kada ideje koje ima jedva pušta da se razrade, ne dajući volumenu i energiji da zaklone teme i melodije. I, mislim, ovo je čovek koji svakako ima pedigre i zanat u rukama da ne mora da se krije iza buke i žanrovskih stereotipa, pa je i ovo ploča dobrih pesama ali koja je, priznajem, meni za nijansu manje uzbudljiva nego što sam se nadao. No, ovim neću da kažem da ovaj lejd bek dezert rok nije prijatan za slušanje, naprotiv, samo da sam se nadao i transcendentnijem iskustvu:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-brant-bjork

 

Teksaški God Shell mešaju blackened doom, post metal i malo sludgea za vrlo sirovu, nihilističnu studijsku seansu na EP-ju A Life Through Scorched Eyes. Sve je to vrlo neprijatno i mračno, osim pesme Sonnet koja je dva minuta prebiranja po gitari i još dva minuta found sound šuma. Dobro. Kad sviraju, God Shell su vrlo hermetični ali prijemčivi pa ako vam se dopada deskrpicija, vredi stisnuti:

 

https://godshell.bandcamp.com/album/a-life-through-scorched-eyes

 

 

Unholy Slough su bend sa krajnjeg istoka Rusije koji, iako svira doom metal, izgleda ne zna da je Brojgelov „Trijumf smrti“ neko već iskoristio za omot jednog svog kompilacijskog albuma. Kad kažem „neko“, mislim „Black Sabbath“. Oh. Enivej, Triumph je drugi album Unholy Slough i ovo je do karikature zamračen doom sa malo sludge, black i death metal elemenata, težak, crn ko noć, spor i hermetičan. I mada nikako ne predviđam slavnu budućnost i stadionsle koncerte za Unholy Slough, ima ovde taman toliko esencijalne doom metal energije da meni ova razmrljana, mračna ploča bude simpatična:

 

https://unholyslough.bandcamp.com/album/triumph

 

Za još ruskog dum metala tu su Gvorn iz Jekaterinburga čiji se singl, Sounds From the Crypt smešta bliže „tradicionalnom“ doom metalu devedesetih – Paradise Lost ili My Dying Bride formulama iz prve polovine dekade – i u toj jednoj pesmi od solidnih deset i po minuta proizvodi ne mnogo originalnu ali vrlo lepo slušljivu smešu teškog, sporog metala i melanholičnog, kriptogotskog sentimenta. Derivativno ali solidno:

 

https://gvorndoom.bandcamp.com/album/sounds-from-the-crypt-single

 

 

Mančesterski Celladoor su metaliziranija Nirvana. To je to, mislim, ne treba viša da znate, ovo ima Nirvanin gruv, ima Nirvaninu tiho-glasno dinamiku i pevača koji potpuno skida Kurtov namučeni, hipsterski stil pevanja. EP Happy Place je, naravno, više pank nego metal ali ima za nijansu manje folka nego što se može naći u Nirvaninom opusu pa otud sve to ovde. Nije rđavo:

 

https://celladoor.bandcamp.com/album/happy-place

 

 

Pre skoro tačno tri meseca hvalili smo prvi album debi album grčkih stonera King Mountain a oni vele da su reakcije na njega bile tako dobre da nam sada, u znak zahvalnosti, poklanjaju instumentalni album Beleaguered koji su snimili tokom pandemijske izolacije. Zaista, Beleaguered se može kupiti za bilo koju količinu novca, pa i za dž, ali i, da budem iskren, nije ovo baš dobro kao Doomed Man Blues. Mislim, isti je to senzibilitet, bluzirani, spori teški rok, ali vidi se da su ovo komadi nastajali kroz džem i bez vremena da izrastu u kompletne kompozicije. Opet, King Mountain dobro sviraju i imaju solidan miks pa je ovo prijatno za slušanje sve vreme. Ne mogu da se sad nešto previše žalim:

 

https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/beleaguered-instrumental

 

Death doom je muzika koja, kad je dobra, ume da čoveka baš usisa kao neki moćni vrtlog. Winter su devedesetih godina bili bend koji je, praktično izmislio ovakav pristup iako su snimili, takođe praktično, samo jedan album (Into Darkness iz 1990. godine), a sada njihov gitarista, Stephen Flam (aka Spacewinds) ima novi projekat koji je, trideset godina kasnije, praktično nastavak Wintera drugim sredstvima. Bend, ili projekat, se zove Göden a njihov prvi album, Beyond Darkness (kapirate?) je naizgled beskrajna ploča sporih, žalobničkih ritmova i nisko naštimovanih, teških rifova koji preko njih bez žurbe odjekuju i odbijaju se od tamnog nebesnog svoda. Nije ovo, naravno, ploča bez kraja, ali jeste u pitanju dugačak, pomalo predugačak opus kome je taj iznurujući, mučni tempo jedno od glavnih oružja. Album počinje uvodnom Glowing Red Sun koja je devet minuta meditacije, ali ova pesma radi sasvim kako treba, vrteći dobar, ubedljiv death doom rif i tonući sve dublje u uzvitlane solaže. Ima ovde i recitacija i album sebe svakako veoma ozbiljno shvata no, ako ste skloni death doom estetici, prijaće vam taj odmereni, mrtvački spori korak kojim se sve kreće, ti prirodno distorzirani vokali i svečano htonska atmosfera. Možda bi album bio nešto efektniji da je kraći ili da pesme ponekad odstupaju od jedne iste formule, ali Göden je dosledna, posvećena i pročišćena rezurekcija Winter formule i nemam ja tu mnogo da zamerim:

 

https://goden-beyond-darkness.bandcamp.com/album/beyond-darkness

 

Pretpostaviću da ime dua iz Osake, BlackLab ima veze sa labradorima a ne sa laboratorijama kuda mene moj oštećeni mozak vuče, no, važnije je da ove dve carice imaju novi album, Abyss i njihov sirovi, bučni doom/ stoner zvuk je ovde u robusnoj formi. BlackLab su ono što ja ponekad opisujem koristeći deskriptor „White Stripes doom metala“, kombo koji ide na spontanost i hemiju karakterističnu za power-duo postave, pa su i ovo pesme zamočene u krvavu distorziju, sa ritmovima koji se UDARAJU radije nego da se sviraju i šmekerskim pop-rok senzibilitetom ispod užasne buke koju žene proizvode. Yuki Morino ovde stručno šalta između melodičnijih, pop-vokala i brutalnih metal urlika, sipajući paklene rifčine bez zastajanja, a stamena bubnjarka Chia Shiraishi ODVALJUJE instrument, uobličujući pesme u moćan gruv. Ovo je, takođe, preglasno masterovano i time jako teško za uši ali vredi žrtvovati se jer je odlično:

 

https://blacklabmoon.bandcamp.com/album/abyss

 

Bostonski Ego Death nalaze se negde između metaliziranog hardcorea i death metala na svom albumu The Harbinger of Decay, a da to ipak nije tek deathcore. Mislim, ništa protiv deathcorea, mislim da bi se jednom delu te publike ovo svakako dopalo. Ego Death imaju zanimljive ideje u vezi ritma i harmonija u svom uglavnom srednjetempaškom ali agresivnom izrazu. Imaju i dobru produkciju i mada vokal ume za nijansu previše da nagne u deathcore stranu, u globalu ovo nije meni nezanimljivo izdanje:

 

https://egodeathma.bandcamp.com/album/the-harbinger-of-decay

 

 

Gitarista meni dragih niških bendova T-Error i Polarni Fazani, Srđan Petrović snimio je interesantan solo-EP pod imenom INSAN(E). EP je nazvan Čovek… i ovo nije „samo“ metal već interesantna kombinacija metala, elektronike i, pa, skoro ambijentalnog pristupa. Kad se svira metal onda se, srećom, svira metal i Čovek… svakako prolazi moj test zainteresovanosti sa pesmama koje imaju i thrashersku žestinu ali i mejdnovski proggy naklon. Zvučno ovo varira i rekao bih da možemo da kažemo da je u proseku u pitanju vrlo slušljiv snimak, sa nekim momentima koji su malo više „demo“ kvaliteta ali ništa od ovoga ne grebe po ušima niti iritira. Ima dobrih rifova, lepih melodija i, najvažnije, puno srca u ovome:

 

https://insanhardcore.bandcamp.com/album/insan-e-ovek-ep-2020

 

 

Worn Thin iz Hudson Valleyja u državi Njujork na EP-ju Name Yourself daju dobar, gruverski thrash metal na konzumaciju. Ovo je muzika sa dosta pank senzibiliteta ali disciplinovana i „visokotehnološka“ u dovoljno metalnom smeru, sa odličnom pevačicom i bez gubljenja na kojekakvim mačo moshcore stranputicama. Dobar zvuk, tvrde gitare, meni prija:

 

https://wornthin845.bandcamp.com/album/name-yourself

 

 

Wraith iz Indiane za sebe lepo kažu da su „no bullshit speed & thrash metal“ i njihov EP  Index Case: The Quarantine Sessions​.​.​. je baš to – četiri pesme jednostavnog metala sa dosta pank elemenata, na tragu rane metalike ali sa sirovijom estetikom (više Dischargea, manje Diamond Heada, recimo) i, naravno, modernom, kvalitetnom produkcijom. EP se tematski bavi, jelte, pandemijom koje smo još uvek deo samo da bismo napakostili Vučiću a mada je ovo daleko od esencijalnog izdanja, prijatno je:

 

https://wraith219.bandcamp.com/album/index-case-the-quarantine-sessions

 

Sa velikim zadovoljstvom obaveštavam da su Kvebečani Metalian ponovo među nama. Prošle godine sam voleo njihov album Vortex a sada dobijamo živi snimak, Metalian! Live at Katacombes. Metalian, sa svojim klasičnim heavy stilom veoma pristaju uz živi ambijent gde se demonstrira kvalitet i sviračko umeće ali se i dodatno loži energija i napaljenost pesama i njihove interpretacije. Izrasli iz zvuka Judas Priest, Iron Maiden i raznih NWOBHM atrakcija, Metalian su ovde odlično snimljeni, uz taman toliko „žive“ sirovosti da se čuje da je ovo koncert, sa gitarama zgodno raširenim po kanalima i izvrsnim pevanjem, te izborom pesama koji će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Ako volite NWOBHM i njegove derivate, sa Metalian ni ove godine nećete pogrešiti. Fantastično:

 

https://metalian1.bandcamp.com/album/metalian-live-at-katacombes

 

Litvanski Ūkanose („U magli“) na svom EP-ju  .​.​.​kai griaudėjo miškai​.​.​. sviraju raspevan, melodičan folk metal i mada se meni sve to ne sviđa preterano, dobro je urađeno i te kombinacije frule i drugih etničkih instrumenata sa umereno (ne)zanimljivim metalom uspevaju da proizvedu lepu atmosferu i dobro raspoloženje. Četiri pesme, ne traje dugo, nije neprijatno:

 

https://ukanose.bandcamp.com/album/kai-griaud-jo-mi-kai

 

 

Poljski Old Skull je samo jedan od nekoliko metal bendova sa ovim imenom ali njihov debi EP, Death Rattle je toliko dobar da će možda uskoro oni biti i jedini. Death Rattle nam predstavlja ova dva muškarca, oba člana benda Bloodstained u old school death metal raspoloženju, sa teškim, masnim, uzbudljivim rifovima i stamenim, moćnim ritmom. Kroll i Gregor razumeju i „osečaju“ ovu muziku i daju nam pet pesama koje se razvijaju organski i imaju jasnu atmosferu i gruv, izbegavajući za moderniji death metal tipične „neprirodne“ cut and paste strategije. Zvuk Old Skull je pritom težak, intenzivan i dovoljno profi da se odvrne glasno i uživa. Veoma dobro:

 

https://oldskull69.bandcamp.com/album/death-rattle

 

Unholy Undead je solo projekat izvesnog Seana Powersa iz Denvera i njegov EP, Grave nosi četiri pesme šarmantnog, vrlo „kućnog“ ali vrlo dobro urađenog koktela metala, elektronike i panka. Sve to ima izvesnu demo dimenziju i Sean ponavlja nekoliko dobrih trikova kroz više pesama ali ima ovde talenta i lepih momenata:

 

https://unholyundead.bandcamp.com/album/grave-e-p

 

Jednočlan je i poljski projekat Torn from the Womb, ali u njemu Konrad Dera već nekih šest godina pravi brutalni, tehnički death metal. Ovogodišnji EP, sa tri pesme, Medieval Medicine prikazuje Deru u dobroj formi sa kvalitenom produkcijom i solidno napisanim pesmama brutalne ali dovoljno sofisticirane forme. Pored svoje dve pesme Dera obrađuje i Panteru i mada ja nisam neki ljubitelj tog benda, Strength Beyond Strength je slušljiva pesma i ovo je solidna obrada:

 

https://tornfromthewomb.bandcamp.com/album/medieval-medicine-ep

 

Losanđeleski Keverra su trio matorih, namrgođenih muzičara koji vole sludge metal pa je i njihov prvenca, Keverra sklopljen od deset pesama koje imaju prilično ’90s senzibilitet. Ovim hoću da kažem da Keverra imaju u sebi Eyehategod nasleđa ali da se čuje i malo industriala, pa i malo tog nekog „hate metal“ zvuka koji su promovisali Fudge Tunnel. Što je meni vrlo okej. Izvrištani, distorzirani vokali neće biti po svačijem ukusu ali meni to dodaje crtu prljavštine koja bendu lepo leži. Ovo je i snimao i producirao Sanford Parker, iskusni studijski stručnjak iza radova Lord Mantis, Minsk, Eyehategod, Yob , Wovenhand pa i Voivod i to dodaje još malo pedigrea ovom albumu. Lepo:

 

https://keverra.bandcamp.com/album/keverra

 

 

Inače, Floriđani, Siren su izdali pre par nedelja novi album, Back From the Dead. I mislim, kada više od trideset godina niste imali novu ploču, to je, reklo bi se,adekvatan naziv. Siren se pritom mogu pohvaliti da im je povratnički album vrlo solidan. Ovo je, doduše metal koji jeste blago arhaičnog tona, ali bend, čini se, samo time ostaje veran sebi, provlačeći melodični, cheesy, ali prijatan hevi metal koji u sebi ima više nemačkog nego britanskog korenja – uz, svakako, napomenu da Siren sviraju u jednoj američkoj tradiciji u koji spadaju i Queensryche ili Fates Warning. Dakle, petnaest pesama epike, klasičnih ’80s rifova, krljačkog bubnja i liričke tematike koja priča o životu bez obaveza, automobilima, rokenrolu i, povremeno (Treason, recimo), o nekim, kao ozbiljnijim stvarima. Siren su razoružavajuće neposredni, vrlo ubeđeni u svoju viziju i ubedljivi u njenoj realizaciji. Nije ovo muzika koja otvara nove horizonte ali dostojanstveno rezurektuje nešto što smo voleli.

 

https://sirenbandus.bandcamp.com/album/back-from-the-dead

 

Meksički Witchspëll na svom istoimenom albumu (a koji je i dugosvirajući debi) zvuče donekle slično mada njihova muzika ima više sklonosti ka upadanju u klasičnije rhythm & blues forme (She’s a Killer) a onda i ka omažiranju Iron Maiden koje počinje sa The Mirror & the Coven. Solidan je ovo heavy metal, sa kompleksnijim pesmama poput Savage! Savage! i dosta mejdnovskog šmeka, a što meni, prirodno, prija. Pevač (koji svira i bas i drugu gitaru) nije idealan, ali Witchspëll pišu dobre pesme sa dosta instrumentalne pirotehnike tako da ovo ne uspeva da previše zasmeta.

 

https://witchspell.bandcamp.com/album/witchsp-ll

 

Absence of Truth je jednočlani bend iz Sent Luisa i nekako mi bilo simpatično kako je čovek napisao „any enjoyment means the world“. Jer, mislim, iako muzika na njegovom albumu, Fear in the Hearts of Men nije nužno moja šolja čaja, zapravo mi je zazvučala okej. Ovo je uglavnom metalcore/ djent sa malo melodičnih izleta i mnogo srednjetempaškog nasilja i frustriranog dranja i, iako produkcija nije vrhunska, zapravo je na pravom mestu da zvuči i autentično i izražajno, a da ne bude prepeglano i bezdušno. Pritom, ovo je napisano i izvedeno vrlo dobro. Probajte, ima šarma:

 

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/fear-in-the-hearts-of-man

 

Bear iz Antverpa na albumu Propaganda nude simpatičan mathcore/ metalcore program dubokih štimova, kompleksnih ritmova i promenljivih atmosfera. Glupo se osećam kad kažem da Bear ovde ne nude bogznašta originalno imajući u vidu kako je shizofrena i multifokusirana njihova muzika, ali, jebiga, mathcore je žanr koji već izvestan broj godina baštini baš takav pristup. No, dobra vest je da su Bear barem vrlo pristojni u onome što rade, nudeći pop-verziju djenta i djent verziju mathcorea koja ako ne probija neke kalupe i ne ruši granice makar isporučuje sve što biste od ovakve muzike mogli da poželite:

 

https://bearpropaganda.bandcamp.com/

 

https://www.youtube.com/watch?v=sNzlDXgufIA

 

Za malo art-rokerskiju priču od Bear, tu nam je peti album njemačkih The Hirsch Effekt. Za debatu je, svakako, jesu li ovi ljudi zapravo metal bend, ali Kollaps je ploča koja ima sasvim dovoljnu količinu tipično metal gestova u svom užurbanom, vrlo raznovrsnom programu da ja nemam problem sa doslednošću. Kollaps je nervozna, vrištava, ali i dostojanstvena ploča koja sa prividnom lakoćom spaja metal progresivu, postpank pa i postrok, dajući stalno iznenađujuću, stalno mutirajuću formu, ali, hvala nečastivom, i dosta supstance. Naravno, u ovako postmodernističkoj muzici supstancu valja naći, ali u tome i jeste slast u svim tim igranjima sa formom. The Hirsch Effekt, možda ključno, imaju vrlo zabavan, vrlo „igrački“ (tj. „playful“) senzibilitet, uspevajući da muziku rastegnu do krajnjih granica izražajnosti, tako da se sudari sa karikaturom, ali da se zadrže sa prave strane. Intrigantno i odlično snimljeno:

 

https://thehirscheffekt.bandcamp.com/album/kollaps

Wharflurch sa Floride sviraju, prigodno, vrlo aromatičan (da ne kažem smrdljiv), baš onako močvarni old school death metal. Njihov EP, Lurking Doom daje nam pet pesama dobre atmosfere i tamnog gruva. Ovde se čuju sve očekivane Autopsy reference koje vam padaju na pamet, ali Wharflurch imaju dobre pesme, i neki svoj identitet i mada je ovo moglo da bude malo osetljivije masterovano, zvuk je dobar i lepi se za uši. Dobro je:

 

https://wharflurch.bandcamp.com/album/lurking-doom-ep

 

Meksički Demön Ripper je solidan na prvom albumu, Mind Reset. Ekipa iz Duranga ovde svira moderan thrash metal sa dovoljno petljanja da se zavredi i tag „technical“ koji su postavili na dno svoje bandcamp strane. Za moj ukus ovde ima zapravo previše petljanja i bend je najjači kada pusti da pesme idu prirodno, bez namernih ukrasa i oneobičenja. Ipak, solidan zvuk i u celini pristojan album:

 

https://demonripper.bandcamp.com/album/mind-reset

 

I Revel in Rot iz Viskonsina se kreću negde u orbiti thrash metala ali ovo je mnogo sirovije, pa i meni zabavnije. Nonexistence Imminent je EP sa čak sedam pesama blackened thrash izraza koji je lepo spontan, prljav i prirodan, sa lepim harmonskim iznenađenjima usred teške paljbe oštrim rifovima. Nije ovo muzika suptilnosti i intelekta, ali Revel in Rot uspevaju da u jednom vrlo grubom estetskom miljeu naprave pesme koje se razlikuju jedna od druge i da svaka ima svoj identite. Fino.

 

https://revelinrot.bandcamp.com/album/nonexistence-imminent

 

Za dobar thrash se, naravno, već skoro četiri decenije možete obratiti njemačkim stručnjacima Destruction koji su upravo izdali svoj živi album Born to Thrash – Live in Germany. Ovo je živi album, koji pokazuje da je bend itekako i dalje u formi, mešajući pesme iz svih delova dugačke karijere, pa tako ovde imamo i ponešto sa prošlogodišnjeg Born to Perish, ali, naravno, i besmrtne hitove koji su definisali čitav žanr i solidifikovali poziciju benda u istoriji (Mad Butcher, Total Desaster, Thrash til Death, Bestial Invasion). Nema tu sad mnogo filozofije, ako znate Destruction, znate i kako sve to zvuči, ako ne znate, ovo je idealna prilika da se upoznate sa jednim od najvažnijih thrash metal bendova u istoriji. Born to Thrash svakako ne zvuči divljački i revolucionarno kako su Destruction zvučali osamdesetih ali je ovo i dalje katalog nekih od ključnih thrash komada u dobrim izvedbama:

 

https://www.youtube.com/watch?v=qZlaMkeVjdM&list=OLAK5uy_mybG3aVK-YfzPque0LRNGSHjpCXZNj1zg

 

Ne znam ko je Petrol Hoers, „performer, producer who is also a horse“ ali ova ekstravagantna britanska persona  i pionir pravca „digital horsecore“ je upravo izdala album 21 Viral Hits pod imenom Petrol Hoers And Friends. I ovo je vrlo solidna grindcore ploča. Da se razumemo, ne donosi 21 Viral Hits neki nov, svež, neočekivan pogled na grindcore, ali je ovo kompetentan, kvalitetan album dobre muzike koja sa razumevanjem koristi grajnderski vokabular i nema gotovo ničeg od površne infantilne fascinacije koju grindcoreom tipično pokazuju umetnici iz drugih, jelte, grana, rada. Neke pesme su više naklonjene gruvu (Locusts, recimo, mada i ona ima pošten blastbit) a neke su „čistiji“ grindcore, ali ovo je zapravo impresivna ploča gde je sam autor – Petrol – uradio muziku i produkciju a gosti koje je skupio konkursom su napisali tekstove i snimili vokale. Još i pare idu za banke hrane za one koji hranu ne mogu da priušte. Ljudski. Kupite:

 

https://petrolhoers.bandcamp.com/album/21-viral-hits

 

Za kraj da dodamo još malo grindcorea a iz kuhinje uveg pouzdanog Horror Pain Gore Death Productions koji za petnaesti Maj pripremaju izlazak split EP-ja  No Chords Barred bendova Formless Master i Bayht Lahm. Ali, mislim, na Bandcampu se već sve može čuti i priorderovati. Formless Master su, naravno, Takafumi Matsubara sa američkim prijateljima, neobavezan ali šarmantan spoj tehničkog grindcorea i kung fu semplova. Daleko je ovo od najvažnije stavke u Matsubarinoj biografiji, ali ko sad kaže da čovek posle golgote koju je preživeo ne sme da se zabavlja? Njihova strana EP-ja ima masu dobrih rifova (pogotovo u poslednjoj, četvorominutnoj Ballad Of Bolo Yeung), vrištanja i preciznih blastbitova. Bayht Lahm iz Nju Džersija su, komparativno, više lo-fi, hermetičnija interpretacija grindcore predloška pa time imaju i potencijal da se svide publici koja ne voli kada se ovaj žanr ukršta sa drugima i pokušava da razbije svoj manifestno hermetični kalup. Solidni su Bayht Lahm i trude se da pobegnu od ideje da grajnderi ne znaju da pišu pesme duže od pola minuta. Ovo je kao Fear of God koji je imao priliku da malo evoluira:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/no-chords-barred

 

Film: Ne žalim svoju mladost (Waga seishun ni kuinashi)

Ne žalim svoju mladost, odnosno Waga seishun ni kuinashi je prvi posleratni film Akire Kurosawe* i došao je ove nedelje na red u RTS-ovom ciklusu ovog velikog režisera.

*Ako se ne računa Asu o tsukuru hitobito za koga je Kurosawa smatrao da ga je režirao pod pritiskom i tražio da se kasnije izostavlja iz njegove biografije

 

Snimljen 1946. godine, pod okupacionim, jelte, vlastima, Ne žalim svoju mladost je iznenađujuće levičarski, idealistički film smešten negde na pola puta između sovjetske socrealističke hagiografije i živkonikolićevske kritike ne samo režima već i, jelte, nemislećeg naroda.

Vrlo konkretno, film prati život i sudbinu mlade buržujske žene, ćerke uglednog profesora pravnog fakulteta na Univerzitetu u Kjotu koja se u vreme početka japanskih imperijalističkih napada na kinesku teritoriju, ne priznajući, do ušiju zaljubljuje u očevog studenta, mladog, prpošnog Ruykichia Nogea koji je arhetipski idealizovani studentski aktivist i predvodnik progresivnih gibanja na univerzitetu. Profesor i nesuđeni, jelte, tast, blagonaklono gleda na ideje mladog buntovnika, koji inspiriše i sve druge studente oko sebe da se aktiviraju i ustaju protiv fašističkog režima i imperijalističkog ratovanja, ali smatra da on ipak mora da ima u vidu i svoju budućnost i da se agitovanje i protestovanje ne sme pretpostaviti završavanju škole. Prateći matricu događaja iz stvarnog života gde je 1933. godine profesor Takigawa Yukitoki suspendovan jer se smatralo da studentima prodaje marksističke ideje, a što je dovelo do solidarisanja ostalih nastavnika, masovnog bojkota nastave od strane studenata i demonstracija, film relativno brzo pokazuje da su sva energija mladosti i sva idealističnost levičarskog optimizma ipak nedovoljni pred zahuktalim žrvnjem istorije, pa se radnja u skokovima premešta da nam pokaže japanski ulazak u rat, oćevo izopštenje sa fakulteta, ali i dalje živote protagonista.

 

Glavna junakinja, Yukie Yagihara je tipična – praktično stereotipna – osvešćena buržujka što će od početka prezirati Nogeovog druga sa fakulteta, Itokawu koji je uz prijatelje jer ga loži frka, ali je pragmatičan, želi da završi školu i kada to i obavi, postaje ugledan deo državnog aparata koji poslušno svira u diple što mu ih pod nos potura imperijalni režim. Noge, koji je u međuremenu dopao zatvora zbog svog agitpropa, po izlasku odbacuje svoju levičarsku ideologiju i Itokawa ga, kao ipak briljantnog diplomca prava preporučuje za rad u državnoj službi.

 

Film, za razliku od prethodnih Kurosawininh radova, iako napisan na brzinu – za dvadeset dana, kažu – ima vrlo ambiciozan narativni sadržaj sa višestrukim skokovima kroz vreme, uglavnom izvedenim briljantnim montažama i prati svoje protagoniste u prelomnim momentima njihovih života. Yukie, na primer, napušta porodicu i odlazi da živi u Tokiju jer ne želi da je gledaju kao babadevojku koja se nije udala (a nama je jasno da tajno pati za Nogeom koji je sada negde drugde i, reklo bi se, neko drugi) i tamo ima skromnu, pomalo i mučnu egzistenciju. Njen ponovni susret sa Itokawom je vrlo uredno režiran, utilitaran i daje nam apdejt o životima likova u 1941. godini, ali njen ponovni susret sa Nogeom je remek-delo (apstraktne) melodrame sa vremenskim pretapanjima kadrova i nemom, telesnom glumom.

Nogeova životna priča inspirisana je životom, i smrću, Hotsumija Ozakija, nekadašnjeg savetnika  japanskog premijera i jedine osobe koja je u Japanu pogubljena zbog izdaje. Ozaki je informacije prodavao Sovjetskom savezu, računajući da komunistička sila, predvođena Staljinom jedina ima snagu – i pravičnu dispoziciju – da zaustavi zahuktalu japansku ratnu krvožeđ. U filmu nije specifikovano kome je i da li je uopšte Noge ikome predavao informacije, tek, jasno je da je on radio nešto nezakonito baveći se antiratnim aktivizmom iz samog srca režima.

 

Problem ovog filma je svakako onaj koji često mori socrealistički izraz a to je idealizovan, ravan glavni junak. Noge u ovom filmu nije glavni junak, Yukie je (i zbog toga je film u početku gadno propatio kod kritike, nenavikle na ženske protagoniste u ozbiljnim dramama), ali je Noge svejedno moralni centar filma, težište oko koga se okreće sve drugo: Yukie i njeni roditelji, pragmatični preletač Itokawa koji Nogea i dalje donekle smatra prijateljem iako ne pokazuje preterano uzbuđenje kada ovoga uhapse i onda on – eto, slučajno – umre u ćeliji, pa i Nogeovi roditelji na selu koji su sa sinom prekinuli kontakte zbog njegove komunističke dispozicije.

 

Film, u skladu sa svojojm pomenutom, ambicioznom naracijom, ima deo u kome Yukie i Noge žive zajedno i ovo je ponovo montaža romantičnih trenutaka sa smehom i plakanjem u kojoj Kurosawa skoro da parodira ovakav rukopis, žureći da pređe preko obaveznog materijala pre nego što stigne do levičarskih poenti priče. Tako imamo scenu u kojoj Noge i Yukie sede u bioskopu i gledaju neku komediju i cela sala se kida od smeha a Yukie plače – smeh i plakanje na snagu spojeni u istoj sceni i Kurosawa kao da nam govori „evo, sve je tu, idemo dalje, nije ovde poenta“.

 

No, čini mi se da bi prava poenta filma, dugačka koda u kojoj Yukie posle Nogeove smrti nosi njegove ostatke staramajci i ocu na selo i odlučuje da živi sa njima iako ih nikada pre nije upoznala, da bi ona bila nešto jača da je sam lik Nogea imao više vremena da se izgradi. Ovako, Noge je više odsustvo nego prisustvo u filmu, više o njemu slušamo nego što ga gledamo a montaža scena u kojima su on i Yukie zajedno, iako briljantno tehnički izvedena, zapravo ne prikazuje samog Nogea kao više od serije polaroida. Otud je moralno težište filma više proklamovano nego doživljeno od strane gledaoca.

A što je svakako greota jer su glumci u filmu fantastični i svi odrađuju sjajan posao. Anegdote kažu da je u vreme snimanja u Japanu vladala – to ionako znamo – teška ekonomska i socijalna situacija pod okupacionim vlastima i da su neke scene morale biti prekidane zbog krčanja creva glumca, ali ako je Kurosawa u svom prethodnom filmu, prošle nedelje opisanom Tora no O o Fumu Otokotachi, praktično snimao pozorište i puštao glumce da imaju teatralne uzlete i fantastične, pozorišne role, u ovom filmu ih je pritisnuo da budu stvarni. Naravno, ovo je 1946. godina i ima tu za eru karakteristične (melo)dramatike, ali preovlađuje jaka emocija, vidljiv unutarnji život, pa i vidljiva nameštenost soba koje sebe sada smatraju odraslim. Glumci, radeći sa likovima u rasponu od deceniju i po, daju izuzetan prikaz sazrevanja, pronalaženja svrhe, ali i kvarenja ljudi sa vremenom. Ovde glumica Setsuko Hara, sa dvadesetšest godina već iskusna filmska radnica a tokom sledećih deceniju i po jedna od najvoljenijih japanskih filmskih glumica, pruža izvanrednu ulogu transformišući se iz kapriciozne, samo malo razmažene buržujke u osobu kojoj je STALO i koja će podrediti svoj život staranju o „malim“ ljudima. Njeni roditelji neće imati razumevanja za njenu transformaciju ali će je podržati kada vide koliko im je ćerka srećna na selu, uz svekra i svekrvu koje je i sama transformisala u ljude sada ponosne na sina, inače proglašenog za izdajnika.

 

Poslednji segment filma je svakako dramski i najupečatljiviji, jer Yukie na selu ne samo da treba da prevaziđe odbojnost koju za snaju što je nikada nisu upoznali osećaju roditelji preminulog sina, već i vrlo konkrento neprijateljstvo seljana koji otvoreno napadaju porodicu zbog izdaje i teraju je iz sela. Četrdeset godina pre nego što će Nikolić snimiti U ime naroda, Kurosawa daje sažetak mentaliteta, jelte, palanke, i zla koje nastaje kada ljudi veruju da je sistem iznad njih, napravljen kroz nekoliko izuzetnih scena koje treba da idu u svaku antologiju socrealističke kinematografije.

 

Naravno, socrealizam nije baš skroz bez razloga često smatran nižom umetničkom formom i Kurosawin film ima te neke nedostatke koje sam pominjao, ali njegovo prikazivanje martirske radničke uloge u društvu (radničko-seljačke, čak, jer ovo nije boljševički narativ) je dostojanstveno i bez greške, sa izuzetnim montažama i likovnošću pojedinih scena.

Film je i inače vizuelni tur d fors, pogotovo u kontrastu sa prethodnim filmom koji je bio mali, ekstremno skromni studijski rad. Kurosawa ovde po drugi put u karijeri radi u realističkom savremenom mizanscenu, ali za razliku od njegovog drugog filma koji je bio socrealistički ali sa sasvim drugim predznakom i slavio, propagandistički, japanski ratni napor „kod kuće“, Waga seishun ni kuinashi je vrlo umetnički razuzdana forma. Pomenuo sam već montaže i film ih je prepun, koristeći ih da premosti godine ali i da sažme nove uslove, nove situacije i nove zrelosti u protagonistkinji. Neke od ovih montaža su udžbenički primeri kako se to radi, neki rezovi su fantastična, tipična za Kurosawu likovna pretapanja jedne figure u drugu, srodnu po obliku i funkciji, a tu je i jedna praktično avangardna scena u kojoj Yukie kroz nekoliko brzih rezova, stojeći na istoj poziciji iza vrata u sobi prolazi pravu oluju emocija.

 

Waga seishun ni kuinashi nije manje „propagandni“ film od Ichiban utsukushiku, ali, osim što ima levičarsku, komunističku notu protivljenja ratu i divljenja radu, on ima mnogo snažniju, ličniju priču protagonistkinje. Kako sam već rekao, ona bi bila i bolja da je ljubavni sprint u sredini filma urađen sa više prostora i da je lik Nogea dobio više ljudske dubine. No, ovako smo dobili svetačku ikonu Nogea, ali ovo kompenzuje minuciozan i višeslojan lik Yukie koja bez mnogo deklamacija i „propagande“ prikazuje celu tu emancipaciju žene u ondašnjem društvu, buržujke koja je cenjena jer „pravi lepe cvetne aranžmane“ iako u jednoj skoro uzgrednoj replici čujemo da je u školi stalno crtala avione i vozove, a koja ima nerazrešen, pomalo nedozreo ljubavni odnos sa Nogeom i koja na kraju svoj život pretvara u plemenit spomenik radu, lojalnosti i poštovanju, demonstrirajući upravo tu humanost i ljubav koju kod Nogea nismo stigli da vidimo ali o kojoj je on pričao. Nije to malo.

Video igre: Streets of Rage 4

E, pa, dakle, reći da sam „završio“ Streets of Rage 4 je u suštini beznačajan iskaz. Svako može, uprkos očekivanim vajkanjima po internetu da je igra preteška, da „završi“ Streets of Rage 4 za jedno popodne.* I niko, niko nikada neće moći da kaže da je SA Streets of Rage 4 završio za jedno popodne. Ovo je igra koja se igra nedeljama, mesecima, a sasvim moguće i godinama. Na kraju krajeva, skoro su tri decenije prošle od originalnog Streets of Rage a ja ni slučajno nisam jedini koji tu igru igram prilično redovno, svake godine, na svim zamislivim platformama.**

* Meni je trebalo pet dana jer imam druge obaveze… Doom Eternal, bolesna mačka, čitanje stripova..
** Fun fact: iako igru imam legalno kupljenu na Steamu, Playstation 3, Playstation 4 i Switchu, neretko mi se desi da mi je najbrže da upalim emulator i igram piratski ROM putem PC-ja, Classic Mini SNES-a ili PlayStation Classica – budala, dragi moji, ostaje budala.

Streets of Rage 4, u ovoj, 2020. godini skoro da i dalje deluje kao nedostižni san, akcident iz paralelne vremenske linije, iz boljeg univerzuma kome nismo dopustili da se rodi, ovako grešni kakvi smo, skloni lošim izborima, obožavanju tržišta i podršci naduvanim korporativnim i nacionalnim liderima. Ima i neke poetske pravde da se usred bizarne pandemijske krize u kojoj smo svedoci sukoba paradigmi – čuvaju li se životi ili način življenja? Jesu li vredniji ljudi ili tržišta? Jesu li, na kraju krajeva medicinski radnici heroji kojima treba tapšati ili ovce poslate na klanje u uslovima rada decenijama sistematski unazađivanim na ime tržišne filozofije? – pojavljuje nova inkarnacija igre koja ne samo da deluje lekovito na dušu (i nešto manje na prste – vaši zglobovi vam NEĆE zahvaljivati kada budete igrali na najvišim nivoima težine) već i ima jednu besprekornu čistotu koncepta. U momentu kada se ceo svet bori protiv sada već memefikovanog „nevidljivog neprijatelja“, gde solidarnost znači ne biti u dodiru sa drugima, izolovanost od zajednice je vrhunska vrlina, a ultimativni čin herojstva je ne raditi ništa, ne biti ni sa kim, sedeti kod kuće i smrdeti, Streets of Rage 4 leči i time što pred vas nikada ne stavlja problem koji se ne rešava pesnicama.*

*nogama, štanglama, satarama, tejzerima…

U 2020. godini beat ’em up igre su teška margina, prćija retronauta i malih studija koji oživljavaju uspomene na sopstvenu mladost protraćenu u arkadama i ispred televizora sa Megadrajvom usijanim od višečasovnog igranja. Danas je možda i teško setiti se da su ove igre bile de fakto mejnstrim  u periodu poznih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka. Već sam više puta pominjao da radim na dužem tekstu koji bi trebalo da predstavlja istorijat i pregled najinteresantnijih naslova iz ovog žanra, ali dok se to ne privede kraju, evo jednog sažetka koji će kontekstualizovati moje i opštenarodno oduševljenje novom igrom u starom serijalu.

Beat ’em up igre ili, kako ih kraće zovu, brawleri ili, kako ih mi na srpskom zovemo, „tabačine“ ili „tuče“ su ultimativna emanacija duha osamdesetih. Iako ih ljudi često mešaju sa borilačkim igrama („fighting games“, dakle, igrama jedan-na-jedan poput Street Fighter, Mortal Kombat, King of Fighters, Fatal Fury, Tekken itd.), brawleri su distinktan podžanr sa sasvim osobenim mehaničkim karakteristikama i, vrlo često, sasvim osobenom, prepoznatljivom estetikom. Dok su borilačke igre „esktremizovana“ ali formalno sportska nadmetanja u omeđenim, uglavnom statičnim arenama, namenjene prevashodno borbi između dve žive osobe i obdarene eskalirajuće kompleksnim borilačkim sistemima,tabačine su igre koje simuliraju uličnu tuču (odnosno, njene filmske interpretacije po uzoru na Warriors Waltera Hilla i druge slične filmove), imaju ambijent kroz koji se napreduje (jedan od naziva za podžanr je i „belt scrollers“ jer se odvijaju u ambijentu koji se premotava kao fabrička traka), umesto pogleda sa strane uglavnom drže (lažnu) izometrijsku perspektivu, igrač se, sam ili sa drugim ljudskim saradnicima bori protiv okruženja i, notabilno, borilački sistemi su po pravili znatno jednostavniji i lišeni dubine.

Ove igre nastale su kao buntovni, nestašni deo medijuma, usađujući se među „svemirske“ pucačine (Xevious, Galaga, Gradius, Side Arms, R-Type…), za nijansu „realističnije“ akcione igre koje su simulirale rat (Green Beret, Commando, 1942 ) i „srednjevekovne“ akcijaše (Black Tiger, Ghosts ’n’ Goblins), nudeći „opasniju“ estetiku u kojoj su, uprkos čestim smeštanjima igara u zamišljenu postapokaliptičnu budućnost, mizanscen, protagonisti i neprijatelji bili veoma tipični za urbanu paranoju osamdesetih obilato prikazivanu u filmovima koji će slediti Hillov i Carpenterov utemeljiteljski rad sa kraja prethodne i početka tekuće decenije. Od Stalloneove Cobre, preko italijanskih simulacija Amerike, pa do ponovo Hilla (48 Sati, Crveno usijanje) i nastavaka Winnerovog Death Wish, te njima srodnih policijskih eksploatacija J. Lee Thompsona (uključujući ultimativnu fuziju u Death Wish 4 koji je Thompson režirao preuzevši Bronsona kao baklju desničarskog koncepta slobode od Britanca Winnera), gradovi su u kinematografiji osamdesetih – i popularnoj kulturi uopšte, setimo se da je Punisher kao strip-lik nastao sedamdesetih ali će tek polovinom osamdesetih dobiti svoj „pravi“ karakter – prikazivani kao bojišta, bojna polja na kojima besne ratovi u kojima su civili žrtve dobro organizovanih, nemilosrdnih bandi što koriste nemoć liberalnog sistema da uspostave sopstvene autonomne domene i eksploatišu nejač.

Prvi pravi brawler, Technosov Nekketsu Kōha Kunio-kun je, zapravo, bio smešten u srazmerno neviniji mizanscen japanskih srednjoškolskih klika i tinejdž bandi ali je, kako sam već pisao, u prelasku okeana i lokalizaciji za zapadna tržišta pretrpeo i promenu estetike, slećući u svet kao iščupan iz Hillovih Ratnika podzemlja. Renegade, kako se igra zvala u zapadnoj verziji, je žanru dao estetiku i osnovnu mehaniku, njegova evolucija u Double Dragon je žanru dala formu i učinila ga socijalnim iskustvom a onda će Capcomov Final Fight solidifikovati kontrolnu šemu i ritam igranja.

Igračka scena koja se stvorila oko ovih igara bila je veoma vibrantna i strastvena pa su štancovani nastavci i rađeni konzolni portovi hitova iz arkada. Kada sam gore pomenuo da su ove igre bile de fakto mejnstrim onda treba uzeti u obzir da su do polovine devedesetih kada je žanr počeo da izlazi iz mode, firme poput Capcoma ili Konamija prodale milione arkadnih automata i imale lukrativne ugovore za licenciranje koji su porodili neke od najpopularnijih naslova ranih devedesetih: Konamijeve X-Men, Teenage Mutant Ninja Turtles ili Simpsons igre, Capcomovi Punisher i Aliens vs. Predator su bili fantastični hitovi i vrhunci ovog žanra, a, zahvaljujući paklu licenciranja u kome se videoigrački medijum već decenijama nalazi, praktično ni jedna od njih danas nije dostupna na nekoj sasvremenoj platformi i zainteresovani igrači su osuđeni na MAME emulaciju i piratske ROM-ove.

U ovakvom ambijentu, Segin Streets of Rage je bio svojevrsna anomalija ali i disruptivni agent. Za razliku od preovlađujuće filozofije da su brawleri pre svega arkadne igre, namenjene kratkim, visceralnim iskustvima i dizajnirane da posle prvih nekoliko ekrana postanu sumanuto teške,* Sega je sa Streets of Rage želela da napravi killer app za svoj Mega Drive i pokaže da su iskustva po intenzitetu i zabavnosti bliska arkadnim moguća i na kućnom hardveru.

*ozbiljno, igram arkadni Double Dragon već, evo, 32 godine u kontinuitetu i NIKADA ga nisam završio sa samo jednim kreditom, čak ni u kooperativnom igranju

Ovo se, uostalom, lepo uklapalo u ideju da su neki od velikih Seginih arkadnih hitova, poput Space Harriera ili After Burnera imali svoje reprezentativne nastavke na kućnoj konzoli. Streets of Rage je bio u velikoj meri Segin odgovor na Capcomov monstr-hit Final Fight ali i demonstracija rafinmana dizajna i svesti da kućno igranje zahteva nešto drugačiji pristup. Sega je već imala iskustva sa belt-scrolling žanrom kroz legendarni Golden Axe ali, baš zato što je Streets of Rage pravljen za konzolu a ne za arkadnu mašinu ova igra je imala sasvim drugačiji ritam i mehaničku podlogu. Tematski, ovo je priča o gradu koga proždire organizovani kriminal i karate-policajcima* koji su napustili rad u policiji jer su svesni da ih igranje po pravilima ograničava u borbi protiv gangsterske pošasti.

*ZNAM da je Blaze džudistkinja, ne ludirajte se, pa i Adam je bokser, „karate“ je ovde sažetak za SVE borilačke veštine

Ovaj vrhunski ’80s koncept izašao je u leto 1991. godine, prvo u Japanu pod moćnim nazivom Bare Knuckle a zatim dobio – pored arkadnog porta! – i nastavke 1992. i 1994. godine. Eto, od tada smo čekali na Streets of Rage 4. I kad kažem „mi“, mislim i na to da je ovaj serijal bio, čini mi se, znatno popularniji u Srbijici i od Final Fight i od Double Dragon, najpre na ime solidne penetracije Mega Drive konzola u populaciju. Streets of Rage je, neka me neko ispravi ako grešim, bio formativno iskustvo za mnoge klince koji su stasavali u devedesetima uz sankcije, ratove u okruženju i urušavanje svih društvenih, jelte, vrednosti.* Streets of Rage je ovde morao mnogima izgledati kao jedini način da se pobegne, pa makar i u svet u kome crvenokosa žena u minihaljini kida od batina desetine nabildovanih uličnih gangstera u ime pravde, slobode i jednakosti.

*koje se, uspešno, nastavlja i do danas.

Prljava tajna čitavog brawler žanra je da je, u proseku, ovo jedan od  mehaničlki najpovršnijih žanrova u medijumu video igara. Dok su borilačke igre nakon Street Fighter II nastavile u smeru sve većeg produbljivanja mehanike i kreirale zastrašujuće evolutivne grane komboa, pariranja i raznih drugih tehnika, taktika i „meta“ sadržaja, dok su shoot ’em upovi krenuli sa sve većim usložnjavanjem obrazaca kretanja i kalkulacija skora, kulminirajući u Danmaku (bullet hell) talasu polovinom decenije, brawleri su uglavnom ostajali veoma jednostavni. Kako su igre bile u velikoj meri namenjene kooperativnom igranju dvoje ili više igrača odjednom, tako su se i dizajneri, čini se, malo ustezali da ubacuju kompleksnije mehaničke ideje, plašeći se možda razlike u kvalitetu između kooperativnih igrača, a možda i samo rezonujući da će sve skuplje licence biti dovoljne da se mašine dobro prodaju i da nema opravdanja da se ide u dubinu kad su već potrošene tolike pare na prepoznatljivi look & feel. Ishod je da su mnogi brawleri, čak i oni dobri, poznati među njima, uglavnom mehanički veoma jednostavni, sa sistemima koji se vrlo malo razlikuju od onog do čega je došao Final Fight još 1989. godine, svega tri godine posle Kunio Kuna. Svakako, TMNT igre su imale sjajnu animaciju, X-Men je koristio dva ekrana da prikaže sve te borce odjednom, a Punisher je pored pesnica koristio i pištolj, ali se maltene na prste jedne ruke mogu nabrojati igre koje su zaista zagrebale ispod površine i otišle dalje od udarac-skok-bacanje-superpotez kombinacije. Capcom je sa Armored Warriors i Aliens vs. Predator pokazao da ima ambiciju da ode dublje, Winkysoft je sa Denjin Makai (i pogotovo nastavkom, Denjin Makai II – Guardians) ozbiljno poradio na sistemu komboa a Iremov Ninja Baseball Bat Man je, vrlo verovatno sam vrhunac žanra kombinujući intuitivan borilački sistem sa lakim za izvođenje komboima i izvrsno tempiranu kampanju sa bizarnim audiovizuelnim dizajnom.

Streets of Rage je ovde bio pozitivna anomalija sa svojim od samog početka veoma promišljenim kombinovanjem kretanja, napadanja, defanzivnih tehnika i tehnika za kontrolu grupa protivnika da, kreirajući i znatno duže nivoe od arkadne sabraće, isporuči iskustvo dubljeg, sistematičnijeg igranja. Već je prvi Streets of Rage ostavljao utisak da ste ovde, za razliku od brzopoteznih Renegadea, Final Fightova i Double Dragona, ušli u dužu obavezu, sa blažom krivom eskalirajuće težine i izuzetno dobrim osećajem za ritam svake od sekcija. Streets of Rage 2 je rafinirao ovaj pristup maestralno kreirajući prirodne kombo-napade, omogućujući kreativnu primenu bacanja za rešavanje teških situacija (uz vrlo jednostavne inpute) i dalje glancajući dizajn samih nivoa. Streets of Rage 3 je igra oko koje se već dve i po decenije lome koplja na ime različitih promena koje je unela – od posebnog sistema za kontekstualno kreiranje muzike, preko uvođenja mehanike trčanja i defanzivnog kotrljanja po podu za sve likove, pa do, možda najkontroverznije, činjenice da je zapadna lokalizacija drastično promenila priču, likove i izbacila neke od susreta.

Ako smo sve to apsolvirali, da se vratimo na Streets of Rage 4. Sega očigledno nije znala šta bi dalje sa ovim IP-jem pa je pozitivno odgovorila na upit od strane francuskog izdavača Dotemu i njemu pridruženog developera Lizardcube a koji su već pokazali hvalevrednu veštinu i razumevanje za Segine klasične naslove svojim fantastičnim rimejkom trećeg Wonderboyja u igri Wonder Boy: The Dragon’s Trap. Sega je pristala da ustupi licencu i Lizard Cube su se, udruženi sa studiom Guard Crush bacili na posao.

Priznajem da su prvi utisci, u najavama, bili malo zabrinjavajući jer je sve delovalo kao u Flashu na brzinu sklepana imitacija Streets of Rage kakvih, bez sumnje, već ima kolko hoćete po raznim Android i inim prodavnicama. No, finalni produkt je fantastičan.

Streets of Rage 4 je ne samo sa razumevanjem i ljubavlju unapređen nastavak klasičnog serijala već i njegova smela, a opet sasvim prirodna evolucija tako da se dobije moderna, dinamična igra koja na jedan potpuno logičan način uzima (skoro) sve što je bilo dobro u starim igrama i uklapa ga u skoro idealnu formu.

Streets of Rage 4 je i direktan nastavak prethodnih igara u narativnom smislu, jer ovde naši junaci moraju da se, deset godina kasnije, ponovo okupe i odgovore na novu pretnju. Mr. X, poražen u prethodnoj igri je, nažalost, stigao da izrodi i decu na vreme, pa su blizanci Y (jedno žensko, drugo muško, molim lepo) tu da se ne samo osvete pravdenicima koji su ocu osujetlili planove, već i da putem muzike hipnotišu čitav Wood Oak City. Da to neće tako moći pored Adama, Blaze i Axela, kaže i Adamova ćerka Cherry a tu je i Floyd, orijaški baja sa kiborškim rukama. Predstava može da počne.

Dvanaest nivoa, koliko sadrži kampanja ove igre donose prepoznatljivu, familijarnu formu i sadržaj, ali osveženu za novo stoleće. Streets of Rage 4 ima mnoge neprijatelje kojih se sećate iz prethodnih igara, neke sa gotovo identičnim šemama napada i odbrane, neke doterane za novo doba, a dobili smo i mnogo novog. Osećaj tokom igranja, barem meni, nije bio nostalgičan jer Streets of Rage 4 pod rukom ostavlja utisak intenzivne prirodnosti, intuitivnosti, jedne ultimativne podmazanosti, pa je ovo više snažna realizacija onoga što su prethodne igre već imale u svojoj srži a manje pokušaj da se imitiraju njihovi vrhunci.

Ključne dve stvari za Streets of Rage serijal su ovde veoma dobro prepoznate i dosledno evoluirane na viši nivo. Dizajn nivoa i susreta sa neprijateljima je izvanredan kreirajući „prirodne“ instance učenja, proveravanja znanja i „diplomiranja“, dajući ne samo konstantnu strminu krive rasta težine već i pažljivo odmerene momente popuštanja tenzije. Streets of Rage 4 je teška igra, najteža u serijalu već na ime toga da veliki broj težih protivnika, uključujući bosove ima super armour i time nastavlja da vas napada čak i dok trpi štetu, ali i na ime čiste brojnosti neprijatelja, ali ovo je, razume se, i sasvim fer  razmena za činjenicu da se posle svakog pređenog nivoa pozicija automatski snima i da se ne očekuje da igru pređete u jednom cugu. Svaki nivo započinjete sa maksimalnim brojem života, a oni su, primetićete, i sve kraći kako idete prema kraju igre. Streets of Rage 4 veoma odmereno, rekao bih majstorski prema kraju igre iskustvo sažima tako što sve više skraćuje distance koje prelazite a sve više usložnjava susrete sa neprijateljima, računajući da se bolje uči kada su problemi kompleksni i intenzivni a da između njih nema mnogo sadržaja koji bi vam obarao koncentraciju. Tako je poslednjih nekoliko nivoa ispunjeno još malo pa đavolski sadističkim kombinacijama protivnika od kojih neki napadaju na daljinu, drugi imaju automatske odgovore na vaše razorne napade iz skoka (na koje naučite da se oslanjate do tog momenta ako, kao ja, igrate sa slabijim likovima kao što su Blaze i Cherry), treći imaju rvačke zahvate koje će koristiti kada im priđete, četvrti se zaleću iz velike daljine i zbog super armoura ne mogu biti presretnuti kontranapadom.

A opet, Streets of Rage 4 je gotovo potpuno nefrustrirajuća igra. Ne zato što sve sve može igrati na nižim nivoima težine ili u kooperaciji sa boljim igračima (dvoje preko interneta ili četvoro u istoj sobi – ako imate toliko kontrolera) – mada, da, i zbog toga, naravno – već pre svega jer taj izvrsni dizajn nivoa i susreta u kome nema „sala“ i nema banalnih susreta koji su tu samo da popune prostor, malo produže vreme igranja i malo vam saseku zdravlje (i volju da idete dalje), dolazi u kombinaciji sa veoma lepo odmerenim borilačkim sistemom koji Streets of Rage 4 primetno pomera ka borilačkoj rodbini.

I stare Streets of Rage igre imale su komboe, naravno, ali Streets of Rage 4 ide dalje od bazičnih stringova od pre četvrt veka dopuštajući linkove između kombinacija poteza tako da igrač može da se odmakne od proste dial-a-combo osnove i počne da kreira svoje složene serije inputa uzimajući u obzir razliku u aktivnim frejmovima koju je obezbedio stavljanjem protivnika u privremeno stanje paralize. Beat ’em up igre generalno nemaju defanzivne tehnike – blokiranje pre svega – ali Streets of Rage ima defanzivni potez koji ne samo da nanosi protivniku štetu nego i garantuje igraču nekoliko invincibility frejmova (kao i bacanje) što omogućuje taktička uletanja u najgušće grupe protivnika i pravljenje ršuma među njima. Beat ’em up igre, generalno, nemaju ni „naprednije“ opcije za kombo-linkove, poput odbijanja protivnika od zidova i žongliranja (Ninja Baseball Bat Man je imao bouncing i air grabove, ali ne i žongliranje) i Streets of Rage 4 ovde zapravo ulazi u malu grupu modernih naslova, zajedno sa Fight’N Rage koji tehnike iz borilačkih igara shvataju ozbiljno i primenjuju ih u aksonometrijskom okruženju sa mnogo neprijatelja. Ovde je, tako, moguće protivnike odbijati od zemlje (Blaze ima blitz move idealan za ovo) čime ih nameštate za kombo napad u vazduhu (Cherry, pak ima automatski aerial combo kao deo svog blitz poteza), ali i od ivica ekrana i žonglirati ih po nekoliko puta pre nego što padnu na zemlju i igra vas resetuje u neutralni položaj.

Streets of Rage 4 je, nažalost izgubio defanzivno kotrljanje po podu i, zvanično, samo defanzivni napad i bacanje daju veću količinu invincibility frejmova, ali i neki blitz napadi obezbeđuju određeni prozor neranjivosti. Kako sam najviše igrao sa Blaze – mojom starom simpatijom – tako sam i njen blitz napad – unapređenu verziju iz starih igara – spemovao što sam više mogao kod protivnika sa projektilima jer mi je omogućavao da „prođem“ kroz njih bez štete.

Igri takođe nedostaje i univerzalni „dash“ odnosno trčanje i samo neki likovi sada mogu da ga izvedu (notabilno Cherry, ljubi je čika Meho), ali je zauzvrat dobila novu verziju specijalnih poteza koja ima sjajno odmeren odnos rizika i nagrade. Naime, još od Final Fight, a pogotovo u Capcomovim brawlerima, istovremeno pritiskanje tastera za napad i skok izvodi razoran napad koji ima apsolutnu prednost u frejmovima i ruši sve protivnike, ali košta jedan deo skale zdravlja igrača. Streets of Rage 4 daje „pametniju“ verziju ovog napada, dajući mu čitav jedan posvećeni taster. Specijalni potezi u ovoj igri nisu „čistači ekrana“ ali jesu veoma razorni napadi koji se mogu ugrađivati u komboe sa drugim napadima i u trenutku preokrenuti tok borbe (Cherry svojom gitarom protivnike obara na zemlju i lansira u vazduh, Blaze radi na Street Fighterov hadoken nalik projekciju energije iz prstiju a, ako ga izvodi u vazduhu, leteći napad nogom sa veoma dugačkim dosegom). Oni i ovde koštaju određeni deo skale zdravlja ali genijalnost dizajna je u tome što ovaj deo umesto da pocrveni i nestane – pozeleni. Zdravlje je onda, po uzoru na neke druge igre (Bloodborne? Pa naravno da ne možemo ni jedan tekst da pustimo bez pominjanja Miyazakijevih igara) moguće povratiti agresivnošću. Ako uspete da dovoljno štete nanesete protivnicima a bez toga da sami od njih primite ijedan udarac, popunićete zeleni deo skale do kraja, time potpuno kompenzujući „cenu“ specijalnog poteza.

Konačno, tu sui „zvezdani potezi“ koji napadaju na velikoj površini i nanose ogromnu štetu (pandan njima su Super ili Ultra napadi iz boričakih igara) ali uz cenu nižeg skora i činjenicu da se ne mogu izvesti ako nemate barem jednu zvezdu u inventaru. Zvezde su, opet, fizički predmeti koje nalazite u ambijentu igre i možete ih imati maksimalno tri pa je ekonomisanje ovim potezima ključno ne samo za skor nego i za preživljavanje teških bosfajtova (naravno, ako jurite skor, ovi napadi su za vas tabu).

Sve gore nabrojane alatke, dakle, daju podlogu za iznenađujuće kompleksan borilački jelovnik u kome će kreativan igrač moći da se pošteno zabavi sa jednako produbljenim sistemom bodovanja, ali i da se obraduje mogućnosti korišćenja nekih elementa okruženja za još složenije borbene koreografije. Naravno, korišćenje ručnih i priručnih oružja je tradicija beat ’em up igara još  od Double Dragon i Target Renegade, i Streets of Rage još od početka ima mogućnost uzimanja štangli, noževa i palica koje ispuštaju neprijatelji i njihovo korišćenje dok se ne polome, ali Streets of Rage 4 ovde dodaje pametne detaljčiće, kao što je mogućnost bacanja i hvatanja u letu svih oružja (noževa, satara, štangli, srednjevekovnih buzdovana i halebardi, pa i četke za čišćenje poda koju nalazite u sauni) i ovo ima čitav svoj mali vokabular kompleksnosti, sa nekim oružjima koja „prolaze“ kroz više protivnika, nekim protivnicima koji imaju super armour pa ih ovo neće zaustaviti i pored povrede, ali i nekim protivnicima koji hvataju projektile u letu i onda ih koriste protiv vas. Tu su, dalje, „charge“ napadi, gde dužim držanjem pa puštanjem tastera izvodite snažniji udarac i nameštate protivnika za bounce kombo, pa ukemi tehnike gde, nakon što ste bačeni ili udarcem poslati u vazduh možete, pravovremenim pritiskom na dugme za skok, tik pre doticanja tla, uspeti da se dočekate na noge i time odmah pređete u kontranapad.

Tehnika, taktika i strategija je mnogo i mada Streets of Rage 4 nije serijal transformisao u Guilty Gear, sevap je videti ovako lepo proširen i intuitivno funkcionalan borilački sistem u jednoj visokoprofilnoj modernoj tabačini. Pomenuti Fight’N Rage je pokazao da ovo može da se uradi, kreirajući urnebesan, na komboima postavljen borilački sistem, ali Streets of Rage je onaj veteran žanra koji će možda podstaknuti druge developere da evoluiraju svoje brawlere pa će, možda, neki hipotetički nastavci Mother Russia Bleeds ili Raging Justice biti ne samo vizuelno impresivne već i tehnički, SUŠTINSKI produbljene evolutivne grane žanra.

Streets of Rage 4 ima i sasvim nove bosove i neprijatelje. Policajci sa plastičnim štitovima i pendrecima su svakako nešto što prvo dolazi na um jer se u ambijentu sastavljenom od poznatih arhetipova uličnih boraca (koji i dalje nose svoje karakteristične odevne predmete iz ranih devedesetih) izdvajaju profesionalizmom, smirenošću i blago futurističkim izgledom. Tu su i „obični“, korumpirani polijacjci i igra vam daje sjajne mogućnosti da nazidate visoke skorove puštajući da se panduri i krimosi međusobno tuku i biranjem najoportunijeg momenta da uletite među njih i sve ih poslažete na pod. Jedan od bosova je didžej, naravno, ali njegovo letenje unaokolo i korišćenje eteričnih projektila je najdalje što igra odlazi u „naučnofantastičnom“ smeru* i mada Streets of Rage 4 deluje ulickano i moderno, ovde, osim Floydovih bioničkih ruku i povremenih robota sa štanglama (ili su to kiborzi?) nema ekscesa koji su bili karakteristični za Streets of Rage 3.
*barem dok ne stignete od poslednjeg bosfajta i pokrljate se sa, sasvim očekivanim, uostalom, džinovskim robotom

Opet moram da pohvalim dizajnere što su i poznate, stare bosove pažljivo doterali tako da borbe sa njima budu zabavan izazov a ne frustrirajući kuluk. Shiva, recimo, u Streets of Rage 3 ume da me dovede do ludila svojim potezom kojim se sa nula frejmova lansira sa zemlje na koju sam ga bacio i zakucava mi nogu u glavu. Ovde je Shiva težak, pogotovo u drugom delu borbe, sa opasnim letećim udarcima nogom pokupljenim direktno iz Street Fightera ali je ultimativno fer i predstavlja izazov koji se uči i prevazilazi a ne prepreku koja se mrzi i frustrira.

Audiovizuelno, Streets of Rage 4 je tačno ono što treba da bude, sočna, ručno crtana reimaginacija originala, sa sprajtovima visoke rezolucije koji savršeno nose duh svojih predaka iz devedesetih i vibrantnim, detaljnim pozadinama koje nisu toliko „užurbane“ ili natrpane da bi ometale praćenje povremeno urnebesno haotične akcije. Ambijenti su uglavnom poznati i igra u nekim nivoima praktično omažira prostore iz prethodnih naslova a i kada ima sasvim nove ideje, to se sve organski uklapa jedno uz drugo. Ne bih imao ništa protiv da, u nekom nastavku, grafički dizajneri odu i u ekstavagantnijim smerovima – neonski osvetljeni bosfajt sa pomenutim didžejem pruža lep kontrast ostatku igre – ali ovo što su u igri pružili Ben Fiquet i Julian Nguyen You je već izvanredno, sa gomilama detalja (na primer, konzervama koje se kotrljaju po prljavom pločniku) i mnogo karaktera.

Muzika je, naravno, bila jedan od najvećih strahova u pripremama da konzumiramo ovu igru. Yuzo Koshiro kao arhitekta muzilčkog identiteta čitavog serijala je (uz Motohira Kawashimu i druge saradnike, naravno), pogoto sa drugim nastavkom napravio nezaboravnu smešu plesnih ritmova i neizdrživo napetih atmosfera. Inspirišući se tokijskom hard techno scenom za treći nastavak i dopuštajući igri da proceduralno kreira adekvatne zvuke za neke situacije, Koshiro je oštro podelio igrače na one kojima su se eksperiment i istraživanje dopali i one koji su ga mrzeli. Za Streets of Rage 4 Koshiro i Kawashima su, naravno, ponovo u igri, ali glavnu reč vodi Olivier Deriviere ovde već hvaljen pre neku nedelju za muziku u A Plague Tale: Innocence. Saundtrak Streets of Rage 4 je, shodno tome, prigodna smeša kompulzivnih klupskih ritmova i sjajne atmosfere, sa vrlo dobro odmerenim „retro“ i nostalgičarskim elementima ali i smelim pogledima unapred. Spisak autora je zastrašujući, i uključuje čak i kraljicu Yoko Shimomuru koja je napisala Shivinu temu.

Igra, pored standardne kampanje ima i arkadni mod gde imate ograničenu zalihu života i gleda se skor, a i kampanja i ovaj mod mogu se igrati učetvoro lokalno ili udvoje preko interneta. Dodatno, postoji i vrlo funkcionalan mod kompetitivnog igranja jedan na jedan pa sam sinoć proveo ugodno veče igrajući igre nadmudrivanja sa drugim ljudima na internetu, u imitaciji borilačke igre koja omogućava kretanje po Y osi, ali nema blokiranje. Developeri su, nakon što su igru izigrali kritičari, identifikovali i par beskrajnih komboa koji su se dali izvesti u ovim mečevima i pečovali igru da ih onemoguće pa je za sada ovo ne baš dostojna zamena za Street Fighter ili Dragon Ball FighterZ, ali vrlo prijatan dodatni sadržaj uz glavno jelo.

Posebna napomena za čitaoce koji su početkom devedesetih igrali stare Streets of Rage naslove a sada bi da Streets of Rage 4 igraju sa svojim klincima: ovo je, i pored dodate kompleksnosti, u svakom pogledu pravi „pick up and play“ naslov gde se uči intuitivno i kroz samu igru a bolji igrač, ako igraju kooperativno, može mnogo da pomogne manje iskusnom i da se oboje lepo zabave. Veoma preporučujem ovu igru za jačanje međugeneracijskih spona.

Dakle, u 2020. godini smo dobili nešto čemu su se, realno, samo najsmeliji među nama nadali. Kult Sege je toliki, posebno u nekim državama, da imamo developere koji Segine klasične igre, vidimo, razumeju bolje nego Sega sama. No, i Segi treba odati priznanje za to što im onda i omogući da sa njima nešto naprave. Posle Sonic Manie sa kojom je Christian Whitehead evoluirao iz u undegroundu cenjenog Sonicovog ROMhackera u zvaničnog developera možda najbolje Sonic igre u klasičnom 2D stilu, Lizard Cube su sa Streets of Rage 4 kreirali ultimativnu realizaciju još jedne Segine voljene klasične ideje. Da nam oni požive još dugo i, posle Wonder Boyja i Streets of Rage pronađu još nešto da reinventuju, a i Sega neka nam ostanen živa, zdrava i ovoliko pametna koliko poslednjih godina pokazuje da jeste. Svi smo na dobitku.

Video igre: Doom Eternal

Završio sam Doom Eternal posle vikenda ispunjenog pucnjavom, eksplozijama, urlicima i besnim, pomalo pretećim uzdasima,* i reći ću da je id Software napravio najbolji moderni FPS naslov. Igrom slučaja – ili već, svesnom namerom – u poslednjih šest meseci sam igrao masu savremenih retro-šutera, hvaleći svaki i postavljajući ga u istorijski kontekst koji je definisao izlazak originalnog Dooma, 1993. godine, no, Doom Eternal stoji za glavu iznad svega o čemu sam pisao, ponosito noseći krunu igre koja je „retro“ samo utoliko što (naizgled) izbegava tradicionalne savremene FPS filozofije (otvoreni svet, RPG mehanika, kooperativno igranje) – a u stvarnosti ih samo deakcentuje kako bi naglasila urnebesnu akciju – a u svemu ostalom deluje kao futuristički, nemoguće brzi, krvlju i sterodidima podmazani, hipernasilni, ultramaskulini šuter kakav su u svojim snovima i/ ili košmarima videli ljudi u devedesetima slušajući o originalnom Doomu.** Doom Eternal je bolji i od Black Mesa i od Amid Evil i od Ion Fury i od Dusk – a ovo su sve igre o kojima sam se izrazio zaista biranim rečima. Doom Eternal je, usudiću se da kažem, čak, za mrvu bolji i od Doom ributa iz 2016. godine.
*ovo poslednje je poticalo od moje žene koja nije imala mnogo razumevanja za moju potpuno racionalnu odluku da igru igram preko dana i izložim je kakofoniji buke i mojih psovki (nekada u frustraciji, nekada u trijumfu!) ne bih li je završio i u novu radnu nedelju ušao čistog itinerata
**čekajte, nećete da mi kažete da sam to bio samo ja?

Mada mnogi misle drugačije. Pokušajmo da u ovom tekstu obrazložimo zašto je tako.*
*Uzgred, sad sam otvorio i pročitao uvod Kuzmanovićevog prikaza igre iz najnovijeg Sveta Kompjutera i vidim da pišemo skoro isto. Zastrašujuće. Neću više da ga čitam dok ovo ne završim.

Doom iz 2016. godine me je onomad oduševio. Misleći da od id Softwarea koga su napustila sva najzvučnija imena i koji je u to vreme predvodio (kao što ga i sada predvodi) Marty Stratton, čovek čija ekspertiza nije bila ni programiranje ni dizajn već – testiranje, da od tog studija nema više ništa, nakon problematičnog Ragea i jednog u kantu za đubre bačenog ributa Dooma koji su mnogi tada opisivali rečima „ima elemente Call of Duty dizajna“, bio sam uistinu zaprepašćen ekonomičnošću, neposrednošću, jednim agresivnim fokusom novog Doom naslova, nazvanog pomalo misionarski – samo „Doom“. id Software nije išao na nostalgičnu imitaciju igara iz devedesetih niti je nastavljao pristup što ga je imao proporcionalno atmosferičniji, survival horroru bliži (i, usudio bih se da kažem, nepravedno potcenjeni) Doom 3 iz 2003. godine. Doom 2016 je bio igra u kojoj su sva ekspertiza i iskustvo ljudstva što je u id došlo sa decenijama i u njemu se tesalo radeći Doom i Quake igre eksplodirali u jednoj orgiji ultranasilja. Ali ultranasilja sa jakim smislom, usudiću se da kažem. Doom 2016 nije imitirao mehaniku originalnog Dooma ali je razumeo njegov senzibilitet, akcentujući kretanje, brzinu, upravljanje velikim grupama neprijatelja putem korišćenja apsurdno destruktivnog arsenala oružja. Originalni Doom nije imao skakanje (čak ni pomeranje kamere po Z-osi, kad smo već kod toga) niti je imao modifikacije za oružje, glory kill animacije za brzo vraćanje zdravlja, njegova motorna testera je Kakodemone pretvarala u ispuhane gomile mesa i gnoja ali oni nisu izbacivali municiju kada ste ih njome sekli. Sve su ovo elementi koje je Doom 2016 pravilno identifikovao u podsvesti originalnog Dooma, njegovih nastavaka na PC-ju i konzoli Nintendo 64, pronašao u DNK koje su Romero, Carmack, Willits i kolege ugradili u Quake, a onda ih majstorski zakucao jedan po jedan tačno tamo gde treba da stoje da bi zablistao. Doom 2016 jeste imao priču ali ju je većina igrača, zajedno sa protagonistom, ignorisala. Doom 2016 je imao i pronalaženje tajni po mapama, čak i potragu za ključevima (i „ključevima“) kako bi se skoro non-stop akciji dao neki kontekst, ali većina igrača pamti samo akciju jer, da bude sasvim jasno, svaka čast Overwatchu i Destinyju, veliki su Dusk i Ion Fury, dostojanstveni su Black Mesa i Amid Evil, ali Doom 2016 ni jedna jedina igra u protekle četiri godine nije uspela da dodirne po pitanju sirove, visceralne a tako perfektno dizajnirane akcije. Druge igre su, svakako, uzimale parčiće kul detalja iz Matrix filmova i nadale se da ćete prepoznati reference (uključujući same igre rađene po Matrix predlošcima) ali Doom 2016 je jedina igra koja je (baš kao i originalni Doom, predviđajući stvari koje će tek doći) davao osećaj da ste UNUTRA, da ste natprirodno, jelte, obdareni, da ste, štaviše, nezaustavljiva sila prirode koja „kida i cepa“ i koja će svojeručno zaustaviti najezdu demona, pa makar morala sama da siđe u pakao i tamo im se iz sve snage najebe keve.

Doom Eternal je direktan nastavak ove igre i odgovor na pitanje šta da uradite kada ste napravili nešto najbolje, nešto što niko drugi u međuvremenu nije dostigao. I da budemo fer, nije da se uopšte i pokušavalo – id Software, na kraju krajeva postoji u srazmerno jedinstvenoj poziciji, sa bekingom velike firme koja nema berzansku zaleđinu i ne odgovara ćudima akcionara, pa je njihova ambicija da prave mentalitetski retro a mehanički hiperfuturističke first person shootere nemoguća bilo za male indie timove koji rade u koordinatama originalnog Quakea, Heretica ili Duke Nukema, bilo za velike studije koji hteli-ne hteli moraju da rade igre za onlajn igranje velikog broja igrača, smeštene u deljene svetove, usredsređene na sakupljanje, kooperaciju i kozmetiku.

Doom Eternal je orgijastički intenzivna igra, do te mere da nakon završetka svake misije igra nudi izbor da nastavite dalje ili da se snimite i odete da radite nešto drugo, sasvim svesna da cunami adrenalina koji ste upravo preživeli ima svoju cenu. Te 2016. godine sam u kratkom razmaku igrao Doom i Dark Souls 3 i bio dvaput za jedno proleće izložen ekstremnim endokrinim i mentalnim tenzijama. Ali Doom Eternal je TOLIKO nabudženiji od Dooma 2016 da nisam siguran da bih sada izdržao novi FromSoftware naslov bez bar jedno tri meseca odmora i rekuperacije.*
*ovde, valjda, treba naglasiti ironiju da trenutno privodim kraju i Streets of Rage 4 koji, srećom, nije toliko zahtevan za nerve i žlezde sa unutarnjim lučenjem ali pruža sličnu dinamiku, samo uredno iseckanu na male, brzo probavljive zalogaje

Koliko Doom Eternal diže letvicu u odnosu na Doom 2016? Ilustrujmo to ovim primerom: od originalnog Dooma, tradicija u FPS igrama je da ih započinjete sa samo slabašnim pištoljčetom u rukama kako biste, kada dođete do jačeg naoružanja, imali osećaj napretka i osnaženosti. Doom 2016 je ovo nasleđe uredno ispoštovao a onda mu dodao i dobrodošli, promišljeni preokret u mogućnosti nadogradnje pištolja tako da će prema kraju igre ovo oružje sa nepotrošivom municijom zapravo biti idealno sredstvo da na „jeftin“ način započnete sukob sa najnovijom grupom demona. Doom Eternal nema pištolj u svom arsenalu i igra, nakon što vas obavesti o tome da su demoni krenuli u osvajanje zemlje i da je vaš posao da tu invaziju osujetite uz ekstremnu, jelte, predrasudu, vam tutne sačmaru uruke i strmekne vas putem teleporta iz vaše plutajuće baze u svemiru na Zemlju da još jednom hordama iz pakla pokažete kako biju specijalne jedinice Jugoslovenske narodne armije. Doom Eternal ima i uvod i pazi da vam objasni najosnovnije stvari pre nego što vas pusti s lanca, ali neće proći ni sedam minuta a vi ćete iza sebe imati jedan ekstravagantan pokolj u kome su letele glave a tela eksplodirala kao lubenice od hitaca sačmarom iz neposredne blizine.

Verovatno ste čuli da novi Doom „ima priču“ i možda i slegli ramenima sećajući se kako su nenasilni uvod ala Half-Life i razbacivanje audiologova po uzoru na System Shock 2 u Doomu 3 delovali kao puko koketiranje sa tuđim igrama pre nego što je igra komforno našla svoj ritam u dvadesetočasovnom masakru. Doom Eternal ima nešto više priče nego Doom 2016 i trudi se da kontekstualizuje istorijat/ nasleđe cele franšize pojašnjavajući malo i gde je pakao i zašto je u ratu sa Zemljom i kako demoni nastaju i zašto neki Zemljani – kako smo to videlli u prethodnoj igri (doduše, na Marsu) – sarađuju sa paklom. Uobičajeno je da se ovde kaže nešto tipa „nije ovo baš Šekspir“ ali to valjda već i sami znate. Doom Eternal ima vrlo stripovsku priču po senzibilitetu (i to mislim baš na strip Doom), više pričanu pažljivo rađenim dizajnom oklopa, oružja, tuđinskih enterijera i postrojenja nego samim tekstom koji, svakako, pokušava da ide na „epski palp“ ali nikog neću osuditi ako za vreme ekspozitornih kinematika sedne da skroluje instagram naloge domaćih pevačica zabavne muzike. Meni je ova priča bila prevashodno zanimljiva ne zato što objašnjava šta i kako – štaviše, eksplicitnije oduzimanje doze mistike i religiozne komponente demonima i paklu, moglo bi se argumentovati, slabi simbolički potencijal serijala – ne zato što ima glumljene scene u kojima tuđinski sveštenici i kraljevi imaju ekspozitorne dijaloge što grade još jednu mitologiju koju naši siroti mozgovi, kao, treba da zapamte, nego zato što je njen akcenat na građenju kulta glavnog junaka, Doom Slayera.

Protagonist Doom igara je već 27 godina prototip za građenje glavnih likova FPS naslova. Nem, bez očiglednih emocija ili afekata sem u tome kako muklo stenje kad trpi štetu ili u tome kako brutalno ubija kada ubija (a ubija sve vreme), originalni „Doom Guy“ (ili „Doom Marine“) je bio idealno belo platno za projekciju afekata samih igrača, oslikavanje njihovih fantazija i identifikaciju sa visceralnim hororom koji treba preživeti tako što ćete biti užasniji od svih demona pakla zajedno. Sa jedne strane, ovo je svakako bila i ultimativna maskulinistička fantazija devedesetih – setimo se da je ovo bilo doba vladavine Roba Liefelda i svega X-tremnog – ali je smeštanje radnje 1) na Fobos i 2) usred demonske invazije zapravo uspešno pozicioniralo originalne igre dublje u simbolički prostor, bežeći od savremenih mužjačkih fantazija i svodeći „čoveka“ u igri na „zver“, potencirajući njegove ubilačke kvalitete i ništa drugo. Doom Guy, otud, nije bio idealna figura modernog muškarca čak ni za MGTOW i MRA populacije (koje su, ruku na srce, u to vreme tek formirale svoje identitete) jer u njemu nikada nije bilo ni trunke virilnosti, niti želje da dominira društvom, ili drugim ljudima, na bilo koji način. Doom Marine je bio mašina za ubijanje demona koja to radi zato što niko drugi ne može – simpl ez, što bi rekli na engleskom.

Oslanjanjem na zametak narativa iz Doom 64 (uskoro sledi prikaz i ove igre, stej tjund) i daljim profilisanjem protagoniste u ne osobu već POJAVU kojoj je jedini smisao ubijanje demona, dobili smo modernog Doom Slayera, a Doom Eternal uspelo spaja ekstremno maskulinistički dizajn (hipertrofirana falusna oružja, često korišćenje pesnica, predimenzionirani bicepsi sa nabubrelim venama) sa potpuno monoidejističkom egzistencijom. U ovoj igri „Doom Guy“ više nije samo neko ko se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i u sebi mora da pronađe veće zlo od samog pakla da bi pretekao. On je sada Doom Slayer, prirodni imuni odgovor univerzuma na rušenje balansa koje izazivaju armije pakla, više ne smrtni čovek već svojevrsni anđeo osvete koji „kida i cepa“ kroz tkivo demona, tela sveštenika pakla i samu supstancu tuđinskih svetova, sve dok demoni ne budu uništeni a balans ponovo uspostavljen.

Mislim, nije Šekspir, slažem se, i deo narativa je sasvim lasno ignorisati, čak i onaj deo koji nije smešten na kartice koje usput sakupljate već ima glumljene, napisane kinematike, ali je u smislu izgradnje mitologije koja je kompatibilna sa apsurdno nasilnom i neopisivo eksplozivnom akcijom igre Doom Eternal obavio zapravo dobar posao.

No, nismo ovde došli da pričamo nego da pucamo, rekao bi Doom Slayer da uopšte (još uvek?) zna da govori. Doom Eternal zapravo, namerno ili nenamerno, odgovara na ono pitanje iz Egdeovog prikaza originalnog Dooma: šta bi bilo da možete da razgovarate sa čudovištima? Pa, kaže Doom Eternal, samo biste bili svesni da su oni čudovišta sa agendom. Igra, zapravo, ima dublji pogled na konflikt između ljudi i demona, već sugerisan u prethodnoj igri, sa eksploatacijom „energije pakla“ od strane zemaljske korporacije koja okida inicijalni sukob, a ovde dalje produbljen prikazivanjem jedne fatalne povezanosti između dva sveta gde jedan propada ako drugi napreduje i obrnuto. Nije, ponavljam, Šekspir, ali daje jednu ambivalentnu notu pokolju koji igrač izvodi dvadeset sati (ili dvadesetsedam minuta koliko iznosi aktuelni svetski rekord), pokazujući da, na kraju krajeva, „prava stvar“, u svemiru u kome, ipak izgleda nema Boga, zavisi samo od toga sa koje strane te stvari sedite.

Doom Eternal je igra za ljude koji su poslednje četiri godine intenzivno igrali Doom 2016 iznova i iznova, analizirajući njegovu mehaniku i perfektuirajući svoj borbeni stil. Doom Eternal ima odgovor na skoro sve što ste pomislili ili uradili igrajući Doom 2016. Doom Eternal se iz petnih žila trudi da vas dočeka iza svakog ćoška nekim iznenađenjem, preokretom, inovacijom, ne bi li vas naterao da postanete svesni da ste i u pokolju na kraju pronašli rutinu i da ne smete spavati na lovorikama. Doom Eternal je vrhunska edukativna alatka i izazov da razbijete stare navike i pronađete nove načine da preživite i trijumfujete.

Ovim hoću da izuzetno pohvalim id Software jer Doom Eternal ne samo da ne odstupa od hardcore oštrine koju je Doom 2016 imao – a moglo mu se, niko u 2016. godini nije očekivao da ta igra bude bilo kakav veliki hit – već gazi još jače po gasu i pretpostavlja, uostalom tačno, da igrači ne žele samo veće i glasnije, već i suptilnije, dublje, složenije, sve dok se developer drži svog dela pogodbe i fer i dobro komunicirane izazove. Otud je Doom Eternal notabilno teža igra od svog prethodnika, ali ovo i igranjem proizvodi još više zadovoljstva.

Naravno, ima igrača koji smatraju da je Doom 2016 bio savršena igra jer ste sa skoro svakim oružjem iz arsenala mogli da pobedite skoro svakog protivnika, kreirajući sopstvene komboe i pristupe. Otud je Doom Eternal, sa svojim zaoštravanjem situacije naizgled korak unazad. Svakako, i ovde možete, u izolaciji, svakog protivnika pobediti svakim oružjem, ali igra ne poštuje, jelte, protokole izolacije i, još više nego prethodna, baca vas u stalno sve veće i veće grupe demona različitih klasa i sposobnosti. U ovakvim situacijama izbor adekvatne alatke za adekvatnog protivnika postaje sve. Vreme se meri delovima sekunde a sigurno oko i precizna ruka su neophodni uslovi da se opstane. Jasno, igra pruža sve moguće vrste pomoći, od omogućavanja da se konture većih demona vide i kroz prepreke – radi lakše identifikacije – do blagog korigovanja nišanjenja za neka oružja, ali ovo je baš zato što igrač u Doom Eternal nema luksuz da se protivnicima bavi „po osećaju“. Borbe u Doom Eternal su vrlo jasno dizajnirane sa partikularnim taktikama na umu i igrač mora da u letu kreira ne samo prioritete neprijatelja koje treba redom poraziti već i sekvencu događaja kako bi jedan potez nameštao drugi a drugi vodio u pančlajn koji će mu osloboditi sekundu ili dve predaha da se osvrne oko sebe, pregleda bojište i krene da pravi novi plan, ili samo da dohvati paket sa municijom ili zdravljem.

Doom Eternal je, ako mi se, dakle, može oprostiti ovaj stari kliše, kao ubrzani šah. Već za Doom 2016 su mnogi analitičari* ukazivali da je, i pored tradicionalne FPS osnove, mentalitetski bliži character action igrama sa njihovim komboima, kontrolom gomile i taktičkim povezivanjem sekvenci poteza unutar borbe. Doom Eternal je isto ovo samo sa još zaoštrenijim taktičkim slojem, približavajući se intenzivno borilačkim igrama poput Street Fighter ili Guilty Gear i njihovoj tehničkoj dubini.
*dakle, ljudi sa previše slobodnog vremena i tviter nalozima, da budemo jasni

Hoću reći, kao što u Street Fighter svako zna da shoryuken aperkati služe za odbranu od napada iz vazduha – iako tehnički na raspolaganju imate izmicanja, blokade, pariranja i druge tehnike, „zmajeva pesnica“ je najefikasnija zbog svoje prednsti u broju aktivnih frejmova animacije i štete koju nanosi – tako i u Doom Eternal igra ukazuje da se Arachnotron najlakše poražava ako mu prvo raznesete plazma-top na glavi* kako ne bi mogao da vas gađa iz velike daljine, a onda mu presudite na klasičan način. Ovo uputstvo MOŽETE ignorisati i boriti se protiv Arachnotrona „po osećaju“ ali prvi put kada uletite u borbu sa još deset demona i čujete karakteristični zvuk plazma-lasera kojim vas ovaj paukoliki prikan zasipa iz velike daljine, zažalićete što niste malko predanije radili na razvoju bacača granata ugrađenog u vašu vernu sačmaru.
*što je sasvim okej kada se zna da je Arachnotron samo džinovska glava sa četiri robotske noge

Arachnotron je, kada ste sami, oči u oči, u početku igre prvo opasan protivnik a zatim, kako se navikavate da prvo unišatvate plazma lanser a onda ostatak zlosrerćnog kibernetskog demona, neka vrsta ružnjikave maskote sa kojom imate frenemy odnos. Ali čim upadnete u rutinu, možda i jedno pola sata ranije, igra preokreće situaciju. Da li ste znali da Arachnotron može da hoda po tavanici? Mislim, paukovi mogu pa što ne bi trista kila moždanog tkiva utegnutog u metalni egzoskelet? A šta ako vam ubacimo Arachnotrona u šutku sa još deset demona, od kojih su dvojica Hell Knightovi koji sve vreme nasrću iz blizine i UBIJAJU area of effect udarima? A šta ako vam ubacimo dva Arachnotrona jedan za drugim?* A šta kad ubacimo dva odjednom?
*A vi potrošili sve granate na onog prvog.

Doom Eternal je surov učitelj, ne sasvim različit od kakvog kung fu majstora koji, poput Jode, zna da se mladi Padawan mora malko i poniziti da bi se lekcije dublje urezale u sinapse*. Da, odgovorite tim igračima koji se vajkaju da je Doom 2016 davao slobodu kako da neprijateljima priđete po izboru a Doom Eternal vam prepisuje tačno određene taktike, da, odgovorite im, samo što, ako igrate igru dalje od tih prvih dva sata koliko ste igrali pa odlučili da je igra restriktigvna i preteška, shvatićete da su taktike sa početka samo prečice do „kosmičkog mozga“, samo zrna mudrosti koja vam igra daje kako bi malčice zaravnila strmu krivu učenja, a ne njeni stvarni platoi. U petnaestom satu igre nećete skoro ni primećivati Arachnotrone kada po dva odjednom budu nagrtali kroz bojište, namerni da vas izrešetaju vrelom plazmom. Oni će biti samo pozadinski šum pokolja u kome vi, Doom Slayer, lovite veće mete, nameštate se u najbolju poziciju da pesnicama dispečujete na onaj (onaj onaj, zapravo) svet Dread Knightove sa njihovim usijanim sečivima, Barone Pakla pa i same orijaške Tyrante koji dominiraju bojnim poljem svojim minotaurskim fizikusima, salvama samonavođenih projektila i zalihama zdravlja koje zahtevaju da najveći deo vaše rezerve municije bude upućen u istom smeru. Arachnotroni? Proletećete kroz njih kao užareni nož kroz buter, u jednom produženom, neprekinutom, baletski elegantnom potezu gde ćete ih prvo omekšati bombom iz daljine, pa zapaliti kukom za meso koja izaziva požare, privući im se lancem vezanim za kuku u razinu beonjača a zatim ih razneti na deliće hicem iz obe cevi supersačmare. Arachnotroni? Nisam ih ni registrovao svesno, kažete vi, potpuno u zoni, potpuno u naručju ratničkog zen-zanosa, gde se površina bojišta pretvara u šumu vektora, a u mozgu se pale nesvesni brojači sekundi svakog puta kada upotrebite motornu testeru, bacač plamena na ramenu ili bacite granatu a što su delovi opreme koji zahtevaju određeni protok vremena pre nego što se mogu koristiti ponovo. Igra, naravno, i sama vizuelno pokazuje koliko je još ostalo do završetka cooldowna i daće vam i uslužnu zvučnu notifikaciju kada oprema bude ponovo spremna za korišćenje, ali posle određenog vremena vam ovo neće ni trebati jer će ritam borbe biti takav da ćete gotovo uvek znati možete li ili ne možete računati na nju.
*Evo, kunem se, ako je i Kuzmanović negde pomenuo Jodu to je samo neobična koincidencija

Doom Eternal, kao i Doom 2016 najbolje se oseća kada je haos najveći. Ovo nije igra u kojoj zdravlje obnavljate kratkim odmorom iza zaklona. Ali, ni skupljanje paketa zdravlja, taj tradicionalni FPS „lek“ nije, zapravo primarni zdravstveni resurs. Primarni zdravstveni resurs ovde su neprijatelji. Kao i Doom 2016, Eternal vas brzo uči da neprijatelje dovodite na korak pred smrt, u stanje paralisanosti i ranjivosti gde ih brutalnim „glory kill“ završnicama raznosite na komade i dobijate za nagradu veliku količinu zdravlja. Druga strana novčića je to da je neprijatelja toliko da se i vaše zdravlje troši neverovatnom brzinom. Tipično, najbolji trenuci u Doom Eternal su oni u kojima osoba koja posmatra sa strane ništa ne može da razazna jer se krećete prebrzo, sve je na ekranu razmazano, svi brojači – zdravlje, oklop, municija – su vam pri kraju a ispred vas je šest demona sa zakrvavljenim očima, kako lete, jure i skaču sa ispruženim kandžama da vas rastrgnu. Sekundu i po kasnije SVE je eksplodiralo, vaše zdravlje je na maksimumu a od demona su ostali samo gorući komadi mesa na tlu.

To da su „neprijatelji resurs“ je, naravno, metafora čitave igre, počev od narativa koji potencira tu eksploataciju „energije pakla“, preko jedne simpatične sekcije u kojoj kontrolišete Revenanta da biste došli do svoje verne supersačmare, pa sve do dizajna sukoba u kojem će uvek ubacivanje velikih, teških neprijatelja u borbu biti praćeno izdašnim prilogom „manjih“ demona, impova, gargojla ili pukih, teturajućih zombija. Kada se susretnete sa desetak neprijateljskih vojnika, gde su dva Mancubusa, jedan Whiplash a ostalo je sitnija boranija, vaš posmatrač sa strane će pretrnuti od straha, ali VI, iskusni Doom Slayer ćete zapravo viideti svega tri protivnika i sedam sanduka sa zdravljem, oklopom i municijom.

Bacač plamena na ramenu nanosi neprijateljima štetu ali, važnije, tera ih da „znoje“ oklop. Motorna testera ubija oslabljene protivnike (a one slabije ubija i bez prethodnog slabljenja) jednim potezom i tera ih da povraćaju municiju za sva oružja u samrtnom ropcu. Glory kill ubistva vraćaju zdravlje. Kada se suočite sa deset neprijatelja u Doom Eternal, najgora stvar koju možete da uradite je da se povučete unazad dok osmotrite situaciju. Igra ovo ne želi i to će vam jasno saopštiti teleportujući gargojle na vašu poziciju i zasipajući vas plazma projektilima i mlazevima napalma sa daljine. Vi niste Doom Analitičar, reći će vam ona bez reči, vi ste Doom Slayer, prema tome, napred i UBIJAJTE, jer ubijanje je jedini jezik kojim Doom Slayer govori ali i jedino na šta će od demona dobijati odgovor koji želi: municiju, zdravlje, oklop. Šta bi bilo da možemo da razgovaramo sa čudovištima, misli Doom Slayer? Pa, ja već razgovaram i to što mi oni kažu ima mnogo smisla.

Konsekvenca svega ovoga je da Doom Eternal oružja tretira onako kako Street Fighter tretira svoje poteze. „Heavy Cannon“ zvuči kao ozbiljna pucaljka ali u stvarnosti ovo je „light punch“, puška koju ćete koristiti za sitne protivnike, kreiranje potrebnih uslova za žetvu zdravlja i oklopa i njena „stvarna“ borbena vrednost pomalja se tek kada otključate optički nišan i razorne snajperske hice koji mogu, pogotkom u glavu, da iz mesta ubiju sve „lakše“ demone. Borbena sačmara je „medium punch“ ali kada počnete da taktički koristite njen bacač granata to je onda medium kick – potez koji Revenantima skida „krila“ i izlaže ih kazni, koji, precizno nanišanjen, smešta Kakodemonima eksplozivni obrok pravo u ždrelo i namešta vam ih za spektakularni, leteći glory kill. Kada nađete raketni bacač, dobili ste svoj heavy punch, a kada otključate njegov sistem pasivnog navođenja projektila, čestitamo – ovo je ekvivalent Street Fighterovih super poteza. Naravno, testera, glory kill, BGF 10,000 kojim ćete uz pomoć jednog ispaljenog hica pobiti čitav bataljon demona, blood punch koji šalje udarni talas i na komade raznosi sve u krugu od nekoliko metara, pa onda, kasnije, u finalu igre i crucible, mač pred kojim i najveći demoni padaju od jednog zamaha – ovo su vaši ultra potezi, posebno jaki izrazi „jezika“ Doom Slayera kojima on u sekundi preokreće situaciju na bojištu, sa ivice smrti sebe lansira u orbitu nepobedivosti, podseća zašto je on Slayer a oni su samo žetva.

E, onda, kao i u Street Fighter, kada jednom savladate vokabular, tek počinjete da učite gramatiku i Doom Eternal ispreda pravu poeziju do samog kraja, stavljajući vas u sve apsurdnije preteške situacije i puštajući vas da shvatite kako da ih preokrenete u svoju korist. Kao nekom ko nije baš sjajan u FPSovima na ime slabe koordinacije pokreta i sada već vidno usporenih refleksa, svakako mi je za mnoge poznije sukobe trebalo po više pokušaja da ih pređem – igra uredno čekpojntuje posle svake prave borbe – ali sam iz njih neretko izlazio sa punim zdravljem, mnogo oklopa i velikim zalihama municije, pažljivo raspolažući svojim alatom i koristeći demonske resurse na najidealniji način.

Doom 2016 je imao primetan deficit bosfajtova, dajući nam ih samo u završnici. Doom Eternal je ovde nešto izdašniji, kreirajući nekoliko memorabilnih arena za borbu sa posebnim demonima koje pakao šalje u pokušajima da osujeti vaše osujećivanje njegovih planova, ali, nagađate, ovo je samo da bi mogao da vas dalje u igri „obraduje“ ubacivanjem ovih bosova među ostale neprijatelje kao regularne, ponavljajuće protivnike. Ovo se svakako da očekivati još kada u borbi sa Doom Hunterom – koji će vas ozbiljno namučiti isprva – shvatite da je druga faza borbe – borba sa DVA Doom Huntera.

Doom Hunter je, recimo, nezgodan svat. Neranjiv dok mu plazma-puškom ne uništite oklop, teško naoružan i, nakon što mu uništite gusenice na kojima se vozi, pokretan i mnogo manja meta, Doom Hunter je u početku košmar a zatim igra počinje da ga koristi kao punktuaciju u sukobima za koje ste taman pomislili da ste ih „shvatili“ i savladali. Već pomenuti Whiplash, kibernetska žena-zmija sa vatrenim bičevima i nezgodnim šemama kretanja ne spada u bosove ali je primer novog neprijatelja koji se prirodno smešta uz menažeriju impova, gargojla, Mancubusa i Revenanta da vas natera da i sami promenite način kretanja i nišanjenja. Carcass je reanimirani leš koji kreira (ne sasvim nasumične) energetske barijere na bojištu i obožava da to uradi tik pre nego što ćete ispaliti salvu projektila iz raketnog bacača, pola metra ispred vas. Nema na čemu, kažete mu vi u sledećem pokušaju dok ga sečete na komade a on se, kunem se, dementno ceri od zadovoljstva.

Svakako najkontroverzniji je Marauder, izvor nebrojenih frustriranih uzdaha na tviteru, bos koji kasnije postaje regularni protivnik i zahteva prioritetnu pažnju kad god se pojavi. Marauder je jedan od retkih neprijatelja koji deluju kao da su iz druge igre, jer zahteva ne samo precizno nišanjenje već i vremenski adekvatan odgovor. Njemu ne smete prići preblizu (ima sačmaru kao i vi i njome će vas podsetiti na važnost socijalne distance) a na daljinu će na vas poslati projektile i svog avetinjskog vuka. Povrh toga, štitom će blokirati sve vaše napade i imun je na superoružja koja ste do tada – sve sebe kunući za rasipništvo – spemovali kad naletite na Barone i Tyrante. Jedini način da ga porazite je pariranje, tako što ćete, kada Marauder, sa srednje distance krene u napad sekirom (a što označava zeleni bljesak očiju) ispaliti hitac u njegovu glavu od koga će se on zateturati i ostati otvoren za evenutalno još jedan hitac. Ponovite ovo 7-8 puta, ako možete, i Marauder je poražen. A onda to isto uradite dok vas juri još osam demona raznih veličina i konstitucija, dok oko vas sve eksplodira i urla. Ovako izgleda poslednjih sat vremena u Doom Eternal.

Mnogi su, rekoh, imali šta da kažu na temu Maraudera ovih poslednjih nedelja, ali kao i svagde drugde u Doom Eternal, pojavljivanja Maraudera podsećaju da je bezbednost u brojevima. Kada su tu drugi demoni, to obično znači da imate prostora da se izmičete i nameštate za pariranje, kao i rezerve zdravlja i municije privremeno spakovane u tela neprijatelja. Marauder, iznenadio sam se i sam, prema kraju igre postaje više poslovni projekat koji dobro razumete i samo treba razjasniti detalje a manje je košmar koji je bio na sredini igre.

Jer, mislim, hoćete košmar? Doom Eternal, za razliku od Dooma 2016 gde je on bio notabilno odsutan, sa klupe vraća Arch-vilea. Sada napisan jednostavnije – samo Archvile – ovaj stari znanac iz Doom II (i Doom 3) ne samo da i dalje može da vas pogodi talasima vatre ma gde da ste u areni – dok god može da vas vidi – već i, umesto da samo iz mrtvih vraća već poražene demone, on poput Summonera iz 2016 priziva stalno nove i nove demone sve dok ga ne ubijete. Archvile je, priznajem, bio OZBILJAN problem dobar deo vremena, sa svojim vatrenim štitom koji je sprečavao pogotke spreda (ali makar pomaže da se ovaj zlotvor ugleda ma gde da se teleportovao po areni) i opscenim količinama zdravlja ali kada sam jednom rekao „ne“ merama štednje i počeo da ga gađam retkim ali efikasnim BFG projektilima čim ga ugledam, stvari su postale notabilno lakše. Doom Eternal ima u sebi i deo Dark Souls filozofije pa tako, recimo, svi demoni koje je Archvile uspešno prizvao ostaju aktivni i posle njegove smrti. Hoćete listu prioriteta? Ignorišite Mancubuse, Arachnotrone, pa čak i Maraudere i raznesite Archvilea na komade čim ga ugledate – verujte mi, ne želite još pet Pinkyja, Whiplasha i Doom Huntera u areni u sledećih trideset sekundi.

Doom Eternal postiže vrlo suptilan balans između sumanute štete koju oružje nanosi i potrebe da se igrač oseća ranjivo (a moćno) sve vreme. Municija je uvek resurs o kome morate da razmišljate. Chaingun, kada ga nađete, deluje kao dar od nekog blagonaklonog, anonimnog boga, sa svojim suludim DPS-om koji sažvaće i najtvrđe Cyber-Mancubuse u sekundi, pa čak i tvrdoglave Pinky demone gađa u čelo i samelje ih za hamburgere. Ali Chaingun će vam za deset sekundi istrošiti svu municiju koju imate. Ballista će jednim hicem uništavati velike demone ali ćete imati municije samo za šest hitaca itd. Otud, morate biti stalno u pokretu, stalno „proizvoditi“ novu municiju, shvatati da su neprijatelji tu, paradoksalno, da vam pomognu da im pomognete da umru.

Pokret, naravno, definiše „osećaj“ Doom Eternal u ogromnoj meri. Igrač se kreće sumanutom brzinom po svetu igre, baš kao u stara dobra vremena, ima dupli skok a vrlo brzo i dupli „dash“, trk koji se može izvesti u ma koju stranu, na tlu ili u vazduhu i koji će, recimo, Marauder koristiti protiv vas na vrlo efikasan način. Ovo je i osnova brojnih platformskih sekcija koje su mnoge igrače dovele do ludila.

Doom 2016 se nije zamarao platforskim mehanikama i ono malo veranja i skakanja što je imao bilo je uglavnom u domenu istraživanja ili, spontano, u borbi. Jedine zahtevnije skakačko-trkačke sekcije bile su u okviru nekih opcionih izazova, ne biste li skupili vredne poene za apgrejdovanje odela i oružja. Doom Eternal stavlja platformske zadatke posred „kritične putanje“ igre, čineći ih, dakle, obaveznim i nezaobilaznim i mada je jasno zašto je to urađeno, stoji i da frustracija na strani igrača često ima sasvim legitimne osnove.

Da stavimo na stranu to da Doom Guy nije Super Mario (rekosmo da nije ni znao da skače 1993. Godine), jasno je da Doom Slayer ovde prolazi kroz platformske sekcije najpre da bi igra imala određeni dinamički opseg. Svakako, krvoločne borbe sa desetinama demona su „meso“ Doom Eternal, ali platformske sekcije su, jebiga, blitva i brokoli. Niko ih ne voli* al svi shvataju da ne može baš samo od mesa da se živi.**  I, mislim, nisu ovo NAJGORI platformski momenti u nekom FPS naslovu u celokupnoj ljudskoj istoriji, daleko od toga, dosta su dobro dizajnirani, ali razumem i šta u njima frustrira ljude. I, da bude jasno, i sam sam bio frustriran nekoliko puta.
*mada ja brokoli OBOŽAVAM i spremam ga svake nedelje minimalno jednom
**ili, jelte, kao u našem slučaju, živi se bez imalo mesa i lepo nam je

Naprosto, Doom Eternal vam, kao Liamu Neesonu u Takenu, vremenom razvije specifičan set veština i one se uglavnom odnose na brzo prepoznavanje demona po konturi, aktiviranje bacača plamena i prebacivanje na supersačmaru, bacanje ledene bombe da zamrznete odred čudovišta pre nego što ih pokosite teškim mitraljezom, čekanje da Pinky pojuri na vas, izmicanje u stranu i hitac sačme u njegov ranjivi rep, čekanje da kakodemon razjapi u usta pa da mu u njih smestite granatu, takve neke stvari. I onda znojavi i napaljeni od ubijanja sledećih pet minuta provodite skačući na padajuće platforme, hvatajući se za rapave vertikalne površine, usmeravajući Doom Guyja u letu prema portalima koji će ga baciti ka daljim portalima, procenjivanjem kad da aktivirate drugi „dash“ i tako dalje. Nije ovo najgori sadržaj u igrama ikad, ali nije zanimljiv kao borba i kad iz pet pokušaja ne uspete da preletite široku provaliju pa vas igra vrati na zadnji čekpoint, to, priznajem, ume da nanervira.

Srebrni pervaz na tom partikularnom oblaku je da igra ne meša (precizni) platforming sa ubijanjem i nećete morati da izvodite milimetarski precizne superskokove usred pokolja. Ali, kad već imate sve te skokove i dasheve na raspolaganju, Doom Eternal se zabavlja čineći mnoge arene veoma „vertikalnim“. Ovde se nasleđe Quakea najbolje vidi sa ogromnim akcentom na kretanju i borbi u vazduhu, sa platformama, jump padovima i acceleration padovima razbacanim po arenama, kao i sa pomenutom kukom i lancem koji stižu u paketu sa supersačmarom a koji vam omogućuju da sebe privučete demonu preko pola arene i umesto da se sudarite glavama, sudarite NJEGOVU glavu sa dvocevkom. Možda je tačno da pištolji ne ubijaju ljude, ali sačmare JEBU KEVU demonima.

Ima li ovde „misaonih“ intermeca, pitate vi zabrinuto. Ima, na kašičicu ali Doom nikad nije bio Half-Life pa nije ni sada. Misaoni momenti se najpre tiču osmatranja oko sebe i nalaženja uglavnom zelenim svetlom naglašenih elemenata u okruženju i zatim razumevanja šta će se desiti aktiviranjem jednostavnih mehanizama. Doom Slayer ima prost „vokabular“ pa je i njegova interakcija sa prekidačima ili da ih pritisne ili da ih udari. Nema ovde komplikovanih kontrapcija i višestepenih zagonetki i najsloženiji momenti se odnose na potrebu da se dva prekidača na dva mesta u prostoriji aktiviraju u srazmerno kratkom vremenu, a što je sasvim u skladu sa temeljnom postavkom da je kretanje jedan od najvažnijih sadržaja u igri.

Ono gde je legitimno reći da je Doom Eternal manje maštovit od Doom 2016 je u dizajnu opcionih i tajnih borbi. Doom 2016 je imao neke interesantne izazove u svom opcionom sadržaju (a koji je davao i važne apgrejde), poput borbi sa ograničenom municijom i ograničenim kretanjem. Doom Eternal ima Gore Nests i Slayer Gates ali dok su ovo dobre borbe, one su samo, redom, vremenski ograničene ili intenzivnije od „običnih“ borbi u igri. Mislim, odlične su ali se ne razlikuju suštinski od od onog što nudi ostatak igre.

Ipak, kako su ludačke borbe sa gomilama demona u omeđenim arenama glavni sadržaj ove igre i daju osećaj kakav ni jedna druga pucačina ne daje, ne mogu da se tu nešto mnogo durim. Poslednjih par misija u igri eskaliraju sukobe do takvih dimenzija da sam bio zadivljen ali i pun poštovanja da moj sada već vremešni Playstation 4 sve ovo gura bez gutanja frejmova. Ventilator u konzoli je, da bude jasno, radio poput helikoptetra, ali Doom Eternal je i u momentima najljućeg pokolja postojano držao 60-Hercno osvežavanje potrebno da te sulude, neverovatno kompleksne borbe igraču budu čitljive i da on može, ako je dovoljno dobar, da smisleno kontroliše njihov tok.

Utoliko, poslednja dva bosfajta su za nijansu ispod ovih vrhunaca Doom Eternal. Jedan zato što zahteva mnogo preciznih hitaca u glavu i – nevaljalo – sadrži bosa kome se oklop obnavlja ako u njega ne pucate, što nije nužno ono što ste radili do tada u igri, drugi jer je u pitanju staromodni džinovski bos kome odvaljujete delove oklopa i tela ogromnim količinama ispaljenih metaka, impresivna da se vidi ali za nijansu manje zanimljiva od borbi u kojima morate da dubinski taktizirate i smišljate sumanute komboe oružja da biste pretekli. U ovom poslednjem bosfajtu većinu „normalnih“ neprijatelja ubijate jednim udarcem pesnice ili mača pa je njihovo prisustvo više „šum“ nego propisan izazov.

Ali dobro, nije da su mi te dve borbe mnogo umanjile užitak, pogotovo jer sve što se između njih dešavalo predstavlja sam vrhunac čitavog FPS žanra i njegove više nego trodecenijske istorije.

Doom Eternal je sasvim svestan da je, pored svoje palpi priče i okultno-demonske estetike, on pre svega jedno veliko igralište pa želi i da vam pruži određene udobnosti, pa i zabavu. Mape, slažem se, nemaju romerovski i amerikanmekgijevski ekstravagantni arhitektonski stil – ali Doom Eternal, da budemo fer, i nije igra sasvim u stilu prvog i drugog talasa FPS naslova gde je lavirintski dizajn pun prečica, tajnih prolaza i putanja koje se uvrću i presecaju same sebe bio nasleđen od RPG igara – ali imaju pametno skrivene tajne sukobe i razne nagradice, od preslatkih figurica neprijatelja iz igre koje pronalazite, pa do delova soundtracka. Takođe, Doom Slayer sada ima i sopstvenu bazu u svemiru koja mu omogućuje igranje starih misija (možda pod novim uslovima, ako ste našli cheat codeove koji vam, recimo, daju beskonačnu municiju pa možete ko neki ludak ići i sve ispred sebe uništavati neprekidnom paljbom iz chainguna), ali mu daje i podrumsku vežbaonicu gde „kažnjava“ horde demona u kućnim uslovima, boreći se u sukobima koji ne troše municiju i resurse ostatka igre. Takođe, svaka misija omogućava i fast travel posle određene tačke, što je namenjeno igračima koji žele da kompletiraju sve izazove i pronađu sve tajne. Sadržaja, jelte, tog modernog totema industrije zabave, ima jako mnogo. Mislim, ja sam igru za sada prešao samo jednom a žudim da ponovo uskočim i probam je na višim težinama i uz čitove.

U tehničkom smislu, već sam pomenuo, Doom Eternal je čudo. Svakako, ovo je linearni šuter koji arene učitava odvojeno, to pomaže, slažem se, kao što pomaže i to da nema vozila, prolaznika, dakle, nikakve „simulacije sveta“ koja bi jela procesorske cikluse, ali to bi ionako samo smetalo igri koja je sva usredsređena da bude najvisceralnija, najbrža pucaljka na svetu.

Nije što Doom „lepo“ izgleda, a mora se reći da redizajnirani Mancubusi, Arachnotroni i Tyranti izgledaju fantastično, nije čak ni što se sve kreće zasleplujućom brzinom, nego me je najviše impresioniralo što je sve fantastično ČITLJIVO. Pre nekoliko meseci sam se vajkao da Remedyjev Control pored lepog vizuelog dizajna i osvetljenja ima problem sa vidljivošću u borbi koji je dolazio kao kombinacija dinamičkog umanjenja rezolucije i pada frejmrejta, ali i generalno nedovoljne istaknutosti likova na pozadini. Doom Eternal je apsolutni masterklas iz kanalisanja ogromne količine vizuelne informacije u neverovatno malim vremenskm periodima, dajući igraču putem boje, osvetljenja, kontura, karakterističnih poza jasan pregled ne samo ko se gde nalazi i šta radi već i šta će se dešavati u narednih nekoliko sekundi. Jednako, zvučni dizajn je impresivno perfektan. I ovde opet ne mislim samo na to koliko puške zvuče GROMKO i masivno a koliko vrisci demona deluju ubedljivo i moćno, već mislim na to kako su u id Softwareu uspeli da sve izmiksuju da se izbegne kakofonija inače karakteristična za old school FPS. Tako, iako vaše puške zvuče moćno, njihovi hici ne zaklanjaju suptilni „klik“ kojim vas igra obaveštava da ste pri kraju sa municijom ili „gulp“ koji označava da je kakodemon progutao granatu te da se možete spremiti za glory kill za sekund i po, niti „klunk“ kojim saznajete da vam je rezervoar motorne testere dopunjen i možete da njome uzgajite još municije. Demoni su savršeno pozicionirani u prostoru sa svojim kricima i zvucima sopstvenih oružja i čim čujete prve hice iz plazma-topa znaćete ne samo da je Arachnotron ušao u arenu već, otprilike, i gde se nalazi.

Sve to pa još odozgo i Mick Gordon sa svojim do sada najdementnijim, najbrutalnijim saundtrakom pulsirajućeg elektronskog metala, distorziranim gitarama, nabubrelim subbasovima, izmučenim fidbekom. Kao i u Doom 2016, Gordon distinktne kompozicije sastavlja iz lupova koji se dinamički aranžiraju u igri, obezbeđujući da pokolj na ekranu bude praćen adekvatnim krešendima u muzici, i ponovo moram da izrazim divljenje za miks i mastering u kome sve zvuči moćno i masivno a ništa ne zaklanja jedno drugo niti se stiče osećaj prenatrpanosti. Ultimativni test je svakako da sam Doom Eternal nekoliko puta igrao dok je žena bila u istoj sobi i počela je da se žali na zvuke tek posle možda 3-4 sata a što je, kada su FPS igre u pitanju, praktično večnost. Toliko je dobar miks u Doom Eternal.

Doom Eternal je izašao u nezgodno vreme, baš na početku panedmije koja je poremetila mnoge lance snabdevanja i mnoge ljude i organizacije izbacila iz njihovih rutina. Možda je, a istorija će pokazati, ovo radilo i u njegovu korist. Dok je prodaja fizičkih nosača bila nešto niža, Doom Eternal je sa digitalnom distribucijom poobarao većinu rekorda svoje franšize i uspostavio se kao temeljni naslov ovog dela godine, definišući korona-proleće svojim visceralnim, apsurdno nasilnim ali svakako katarzičnim igranjem. Sve to pa još i multiplejer koji još nisam ni pipnuo! Skoro da mi je nemoguće da zamislim kako će sledeća igra u Doom serijalu morati da izgleda (i ponaša se) da bi prebacila čist INTENZITET koji izlazi iz svake pore Doom Eternal, ali čekam, oh, čekam da to vidim. Do tada, Doom Eternal je lektira. Obavezna.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-05-2020

Ušli smo u Maj, mesec u kojem će izaći dugoočekivani album briljantnih kanadskih death metalaca Killitorous, pa je to odmah razlog da se čovek oseća bolje, čak iako je prvomajske praznike proveo u kućnom pritvoru sa zapušenim slivnikom. E, da…

Krenimo sa blek metalom i to – iz budućnosti. Ali budućnosti iz prošlosti! Naime, četvrti album švedskih Ofermod izlazi tek 22. juna, ali promocija putem JuTjuba nam omogućava da ga već sada slušamo. Pentagrammaton ima prilično inspirisan omot, a muzika je, pa… sjajna. Ovo je, zapravo, trebalo da bude debi album benda, te daleke  2005. godine ali zbog robijanja spiritusa movensa benda, Mike, snimljeni materijal je čekao petnaest godina da se pojavi pred publikom. I dobro je da jeste! Mislim, da se jeste pojavio. Ofermod se ovde nisu zezali već su, u skladu sa glađu i napaljenošću svojstvenom debi albumima, isporučuili tvrd, švedski agresivan black metal sa dodatkom death metal masivnosti i ako to već nije poznato, recimo da se meni ovakve kombinacije veoma dopadaju. Bend ovde uspeva da bude izuzetno disciplinovan, tačan i profi a da im muzika ipak odiše organskim, ljudskim prisustvom. Pri svemu tome, iako ovo nije „atmosferična“ ploča i mnogo je više zasnovana na rifovima nego na harmoničnim akordima, ona bez ikakve sumnje podseća da dolazi sa severa. No, mene zaista impresionira koliko u ovim dugačkim, dinamičnim pesmama muzičari imaju prostora da demonstriraju maštovitost i jasnu ljubav prema materijalu – slušajte bubnjara kako prelepo svira! Izuzetno:

 

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/pentagrammaton-2

 

https://www.youtube.com/watch?v=hAGNN5ELNw8

 

Odes to lands of past traditions je split album poljskih Evilfeast i nizozemskih Uuntar i ako volite dugačke kompozicije, epski a oštar zvuk, Evilfear će vasm se dopasti. U dve pesme od trinaest i pet minuta Poljaci isporučuju odvratno masterovan ali dobro napisan i odsviran materijal sa veoma prominentnim orguljaškim zvukom. Šteta da neko pažljiviji nije ovo hendlovao pre puštanja finalnog mastera u promet, ali vredi istrpeti. Uuntar su dva muzičara sa solidnim pedigreom na lokalnoj sceni i njihova muzika je jednako epska, paganska i neodoljivo nakinđurena (kvazi)narodnjačkim motivima koji kao da su došli iz saundtraka mač-i-magija filmova pravljenih u B produkciji osamdesetih godina prošlog veka. Mene ta srednjevekovna nota uvek zabode pravo u srce pa su mi i Uuntar beskrajno simpatični. Još i pevaju na nizozemskom:

 

https://heidenshart.bandcamp.com/album/odes-to-lands-of-past-traditions

 

 

Brazilski blek metal duo The Final Command je toliko mali i nov da nema ni stranicu na Metal Archivesu. Ali ima singl sa dve pesme i Misanthropic Wrath vrlo lepa prezentacija interesovanja ali i kapaciteta ovog benda. The Final Command, naravno, sviraju ratom inspirisan, agresivan blek metal koji se ne zamara sjetnim akordima i melanholičnim atmosferama već bije rafalno, zlim, napaljenim rifovima a melodije, ako ih ima, su uglavnom od one epske vrste. Ali je to vrlo dobro spravljeno, sazrelo, dobro odsvirano i vrlo lepo snimljeno. Sa drugom pesmom bend pokazuje i malo (samo malo) smisla za dinamiku i ovo je zaista solidan, praskav war metal kakav treba služiti kao aperitiv pred svaki radni dan:

 

https://thefinalcommand.bandcamp.com/album/misanthropic-wrath

 

Ruski MROH je neviđeno simpatičan u svom filozofskom uvodu za album The Story gde pokušavaju u dva pasusa jednostavnog engleskog jezika da postave sebe i ljudsku rasu u odnosu na beskonačnost svemira. Slatko. Ovaj kvartet svira atmosferični blek metal ali za razliku od mnogih kolega, ne preteruje sa dužinom pesama. MROH to sebi mogu da priušte jer je album u stvari jedna celina koja priča titularnu priču o Čoveku od nastanka do nestanka kroz jedanaest komada koji su zapravo svi delovi dugačke kompozicije. Ovo nije rđav pristup jer omogućuje bendu da ima normalne pesme ali i instrumentalne introe i interludije a da se sve to lepo uklopi u tu, jelte priču. MROH inače vrlo solidno sviraju i ako vam ne smeta ta slovenska patetika i melodičnost, The Story se lepo sluša:

 

https://mrohblack.bandcamp.com/album/the-story

 

Čikaški Pit je bend koji za sebe kaže da svira „new wave of 1st wave of black metal“ i ako vam to nije dovoljno da se nasmešite, dodaćemo da se bend za promo-fotografiju slikao na groblju, gde jedan član nosi kožnu, rokersku jaknu, drugi jaknu s resama, treći čuči, sa navučenom kapuljačom da zaštiti kosu od snega i drži mač u ruci a četvrti nosi koledž jaknu i plitke starke i deluje kao da se slučajno zatekao na istom groblju gde i ovo zlo. Muzički, njihov demo Suffer for Satan ne isporučuje sad ne znam kakva otkrovenja ali ovo su četiri pesme nečeg što bi se danas možda zvalo i blackened thrash ali je fakat da ovo zaista nosi duh tog ranig blek metala, sa dosta pank uticaja i pre nego što su naučnici otkrili tremolo piking. I lepe su. Pevanje je genijalno i vraća me u osamdesete tako da Pitu dajem palac na gore:

 

https://pit666.bandcamp.com/album/suffer-for-satan-demo

 

Trebalo mi je jedno dva pokušaja da mi Apostoł, drugi album poljskih Czort klikne, iako me je upečatljiv omot odmah privukao. Poljaci ovde nude moderan blek metal, koji ima i „mekše“ kvalitete, sa kontemplativnijim kompozicijama i interesantnim harmonskim istraživanjima. Ima tu puno srednjeg tempa i postrokerskih momenata ali Czort nisu post-blek metal bend što se čuje u posvećenosti prevashodno cerebralnoj atmosferi i uzdržanijem, hladnijem izrazu. Naravno, ima i vrlo klasičnih blek metal momenata (Narodziny Końca, recimo) ali onda ima i zanimljivih i uspelih eksperimenata kao što je rastrzana Dysonans Duszy. Vredno podsećanje zašto Poljaci toliko vladaju današnjim blek metalom:

 

https://czortbluznierca.bandcamp.com/album/aposto

 

 

Pre par godina sam za finski bend Kalmankantaja pominjao da im je zvuk „melodičniji i seksiji i u teoriji čistije produciran“, ali novi EP, Talventuoja je baš izrazito prljav i zvuči praktično garažno. Distorzija je gitare pretvorila u brljotinu, bubnjevi su skroz razmazani i samo se doboš koji postojano bije sa 140 BPM čuje kako treba, ali ovo su i dalje interesantne pesme koje imaju izrazito mnogo atmosfere, sa ledenim, tipično severnjačkim prizvukom i gorkoslatkom emocijom. Priuštiti sebi:

 

https://kalmankantaja.bandcamp.com/album/talventuoja

 

Impalement iz Švicarske su solo projekat izvesnog multiinstrumentaliste Beliatha koji ima OPAKE promo fotke, a debi album, The Impalement ima i sjajan omot. Uz sav taj hajp ne bi valjalo da muzika ne valja, ali, srećom, udružen sa sešn bubnjarem Torturerom, Beliath je snimio odličan debi. Ovo nije ni blizu prosečnog one-man-black-metal-band kvaliteta, ni produkcijski – pričamo o pravom studiju i miksu koji je dobar, mesnat i kvalitean iako finalni master pati od jake kompresije – a ni muzički. The Impalement je, čini se, nastajao pod uticajima švedske škole i radovima austrijskih Belphegor jer je ovo veoma heavy i veoma brza ploča, sva u neumornom tremolo sviranju i dugačkim bubnjarskim rafalima. Pritom, kompozicije su melodične i epske ali sa dobrodošlim balastom u vidu tamnijih harmonija i generalno zatvorenijeg zvuka pa i kada Beliath svira tipično molski raspevane harmonije sa sve mejdnovskim intervalima, to i dalje ostavlja utisak opakosti i zla. Jako dobro:

 

https://impalementofficial.bandcamp.com/releases

 

 

Trny & Žiletky su češki, „alternativni“ blek metal sastav o kome ne znam ništa, ali ovogodišnji album, Podměstí je interesantna žanrovska diverzija. Sačuvani su tu osnovni elementi po kojima ćemo prepoznati blek metal (blastbitovi, karakteristično vrištav vokal), ali Trny & Žiletky imaju elemente i drugih žanrova, od industrije do metalkora, sve prilično dobro spojeno u jedan savremeno zvučeći, atmosferični, pa pomalo i progresivni metal paket. Dobro snimljeno, hiperkvalitetno odsvirano i producirano a ima i duše. Šta vam više treba?

 

https://madmusickcz.bandcamp.com/album/trny-iletky-podm-st-full-album-2020

 

Obično pričam da ne volim previše britanskog blek metala ali Ante-Inferno iz Skaroboroua su solidan argument protiv. Njihov debi album, Fane, je istovremeno lo-fi ali i sofisticirana ploča melodičnog ali sirovog i poletnog modernog blek metala koji voli setne atmosfere ali voli i da pošteno prži. Ne znam kako bi ovo zvučalo u skupljoj produkciji ali ovako garažno produciran Fane uspeva da tu sirovu emociju plasira na pravi način. Vrlo fino:

 

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/fane

 

 

Iranski muzičar Sina je u višegodišnjem egzilu u Norveškoj i tamo vredno snima albume o zoroastrizmu i persijskoj mitologiji pod imenom From the Vastland. Šesti album, The Haft Khan je upravo izašao za ruski Satanath Records i meksički Iron, Blood And Death Corporation, i ovo je odlična ploča žestokog, agresivnog blek metala koji i pored poletnih melodija zvuči pomalo opresivno i hermetično. Sina je muzičar solidnog kvaliteta i mada njegovi aranžmani nisu razmetljivi, on u njima vrlo lepo kombinuje žestoku, rafalnu paljbu, lepe melodije i promuklo, vrištavo pevanje. Ja, kao i obično, odmah padnem na brzinu ali ovo je album koji ima dubinu u svojim varljivo jednostavnim pesmama. Odlično:

 

https://satanath.bandcamp.com/album/sat294-from-the-vastland-the-haft-khan-2020

 

 

 

Rusi Dagor Bragollach su, očigledno veliki ljubitelji Tolkina (treba videti i promo fotografiju na kojoj nose iste kožne prsluke sa nitnama!) pa se i prva pesma na njihovom debi albumu Cosmogony of Yggdrasil zove Mordor – My Kingdom. E, sad, Yggdrasil nije baš tolkinovski motiv, pa ne treba ni ovaj album shvatiti kao prepričavanje Silmariliona, jer on to nije. Ovo je, u stvarnosti, šarmantna ploča kompleksnijeg ali uglavnom prijemčivog blek metala koji se ne stidi po koje srednjevekovne melodije, ali se ne pali na retro fore i zvuči vrlo moderno i pomalo progresivno. Rusi imaju i dobar miks (mada bubanj ume da bude za nijansu prenaglašeno nedinamičan) i trude se oko kompozicija uglavnom postižući dobar balans između progresivnije, ambicioznije filozofije aranžmana i pamtljivih melodija i tema. Sve završavaju obradom Blut Aus Nord i tako, fino je ovo:

 

https://aasph.bandcamp.com/album/cosmogony-of-yggdrasil

 

Francuski jednočlani blek metal projekat Spectral Void je tokom protekle i ove godine izbacio milion singlova tešući svoje veštine i gradeći identitet. Sada je izašla kompilacija Walk into the Light​.​.​.​and Burn koja je svojevrsni best of ove faze u životu osobe po „imenu“ Unknown Entity i, protivno svim pravilima (i onome što inače možemo da čujemo po Bandcampu), muzika koju kompulzivno pravi jedan čovek zatvoren u svojoj kući može da bude i vrlo solidna. Šest pesama na ovom albumu, nastalih između 2015. i 2020. godine zapravo su pristojan, tipično galski širok blek metal sa puno meandriranja i kontemplacije ali i sa kvalitetnim sviračkim radom i prilično jakom kompozitorskom i aranžerskom žicom. Unknown Entity je stidljiv pa ne peva – za to ima posebnog člana – ali ovo su ionako uglavnom instrumentalne pesme, snimane i miksovane u različita vremena i, iako je ovo u suštini izbor iz demo produkcije jednog dokonog Francuza i njegovog ortaka, preporučujem za slušanje jer je dobro.

 

https://spectralvoid777.bandcamp.com/album/walk-into-the-light-and-burn

 

Interkontinentalni projekat Sic Semper Tyrannis na svom prvom, eponimnom albumu ima članove uz SAD, Švajcarske i Francuske ali rekao bih da je muzika najpre “francuska“ po senzibilitetu. Ovo je melodičan, ekspanzivan blek metal koji svoju žestinu lepo balansira sa generalno vrlo istraživačkim harmonskim radom. Ovo ume da ode i u veoma „slatkom“ smeru sa puno molske sjete (slušajte solo u Senescence) ali bend svira brzo i znojavo i ne tone u shoegaze izmaglicama. Kada upadnu melodična pevanja, to zvuči više nadrealistički nego emo, jelte, a i miks, sa tom izoštrenom, praskavom gitarom i jakim basom je zdraviji nego što je često slučaj kod ovoliko melodičnih blek metal bendova.  Vrlo lep debi:

 

https://sicsempertyrannisbm.bandcamp.com/album/sic-semper-tyrannis

 

Nizozemski Bezwering sa svojim debi albumom Aan de wormen overgeleverd nudi pravi katalog severnoevropskih blek metal tehnika, mešajući mračnije, agresivnije momente, sa prefinjenim (i malo cheesy) epskim napevima i folki tradicijom. Sve se to lepo pakuje u devet pesama koje se umešno kreću između agresivnosti i kontemplativnosti, ne zaboravljajući da ponude pamtljive teme. Odličan prvi album:

 

https://bezwering-vanrecords.bandcamp.com/album/aan-de-wormen-overgeleverd

 

Grievance by Gaslight je jednočlani (simfonijski) blek metal projekat iz Sinsinatija i mada je ovo DEFINICIJA sobne produkcije, moram da priznam da mu je album  Interiorem Pacem zapravo simpatičan i da bi autor, Eric Reed svakako zaslužio da mu neko gurne malo kinte, da ovo snimi sa pravim bubnjarem, u pravom studiju, pa možda i sa nekim pravim gudačima. Interiorem Pacem nije nešto superoriginalno i nečuveno ali je u pitanju solidan blek metal sa simpatičnim uplitanjem simfonijskih delova koji svi, slažem se, ovde zvuče jeftinjikavo, ali je postavka zdrava. Eric ume da aranžira i dobar je na svim instrumentima, a zna i da napiše lepu temu:

 

https://grievancebygaslight.bandcamp.com/album/interiorem-pacem

 

Nemci Hyems su izbacili svoj treći album za trinaest godina i Anatomie des Scheiterns ima malo te tolkinovske epike koja je krasila njihov rad na početku. Ovo su duže, rasvirane i prijemčive pesme koje svoju agresivnu formu lepo temperiraju odmerenim promenama tempa i igranjem sa atmosferom. Kao i mnoge moderne bendove i Hyems kvari užasno komprimovan master, ali Anatomie des Scheiterns je ploča epske atmosfere ali i promišljene, poštene svirke i vredi se potruditi:

 

https://hyems.bandcamp.com/album/anatomie-des-scheiterns

 

Evo nas opet u Brazilu. Dark Paramount je bend koji postoji još od 1993. godine i, po sopstvenoj deskripciji, izvodi „Perverse Necro Sadic Black Doom Metal!“ (sa sve uzvičnikom). Album Adhuc Perversa počinje snimkom satanske mise a i kasnije na albumu ima okultnih pasaža i nežno otpevanih ljubavnih stihova u slavu Lucifera. Dark Paramount su, dakle, zaista stara škola, sa muzikom koja je išla u istu školu sa ranim Bathoryjem i tek za mrvu modernijim zvukom. Mislim, ovo je prilično lo-fi ali je razgovetno i generalno produkcija odgovara muzici koja je jednostavna i samouverena u onome što radi. Ako volite starinski, jeftini ali duboko proživljeni blek metal, eto razloga za sreću:

 

https://dark-paramount.bandcamp.com/album/adhuc-perversa

 

 

Austrijski Irdorath su ime uzeli po ostrvu iz igre Gothic II i, mislim, svi znamo da su metalci gikovi pa nas to ne čudi. Njihov peti album, The Final Sin je vrlo prijatna ploča žešćeg blek metal sviranja oplemenjena sa malo karakterističnih izleta u thrash rifove. Irdorath odlično sviraju i trude se oko tema i aranžmana pa svakome ko voli agresivniji, tvrđi blek metal ovo može da se preporuči bez rezervi, ukazujući na pamtljive melodije i moćan zvuk:

 

https://irdorath.bandcamp.com/album/the-final-sin

 

Blasphemy su bili jedan od najvažnijih bendova u underground metalu na prelasku osamdesetih u devedesete, definišući svojim debi albumom, Fallen Angel of Doom tu neku najbestijalniju formu black-death metala i ostavljajući mi drage mentalne ožiljke kojima se često rado vraćam. Njihov pevač, Gerry Joseph Buhl, oprostite, Nocturnal Grave Desecrator and Black Winds se sada vraća sa projektom Blasphamagoatachrist gde su pored njega članovi Antichrist i Goatpenis. Mislim, otud i takvo ime. Blasphamagoatachrist su imali jedan demo pre dve godine a sada su izbacili prvi album, Bastardizing the Purity za Nuclear War Now! Productions i, ako tražite bestijalni black death metal, na pravoj ste adresi. Jedino nisam siguran da će ova ploča imati jednako definišućeg uticaja na dalji razvoj ekstremnog metala kao što je imao pomenuti album Blasphemy. Čime ne želim da kažem da je ovo loše, au contraire, Blasphamagoatachrist su sirovi, brutalni, ali bez nameštanja i nekakvog tehničkog trikeraja, ovo je znojava muzika koja se svira na mišiće sa zvukom koji je prštav, uzvitlan i odgovara kompozicijama što idu na silu mnogo više nego na suptilnost. Meni to veoma paše i Blasphamagoatachrist svakako pošteno nose baklju koju su Blasphemy upalili pre tri decenije, ali je fer i reći da danas imamo bendove poput Concrete Winds ili Black Curse koji istu ovakvu muziku uspevaju da pomere nekoliko koraka napred. Ali, dobro, ako je jedini grijeh Blasphamagoatachrist to da sviraju muziku koju su njeni članovi praktično izmislili na autoritativan, zadovoljavajući način a bez revolucionarnih inovacija, pa, to i nije veliki grijeh. Ovo se, naravno, teško sluša jer je ekstremno bučno i, eh, generalno ekstremno, pa je 28 minuta surovog premlaćivanja sa dobrim rifovima i bestijalnim vokalima više nego dovoljno:

 

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/bastardizing-the-purity

 

https://youtu.be/MUJ14VFz-BA

 

 

A sad stoner, doom i ostalo što je sporo:

Danski Alkymist već načinom na koji pišu svoje ime sugerišu možda i neizdrživ nivo pretencioznosti. Još kad se zna da bend svira „progresivni doom“… No, nije sve tako crno i njihov drugi album, Sanctuary i pored svoje pretenciozne dispozicije i tih nekih ambicija da se pokaže da doom metal nije samo Black Sabbath, braćala, uspeva da treska dosta snažno. Zvuk je, recimo, dobar sa možda odveć klinički čisto definisanim distorzijama na svakom instrumentu, ali i pored malo te „laboratorijske“ studijske estetike, Sanctuary uspeva da bude HEAVY. Takođe, pesme, i pored svih tih „mnogo smo pametni“ aranžmanskih ideja da će prvo malo da se svira disrtorzirano i glasno a onda tiho i odmereno, nisu baš tako pametne i fala bogu, jer barem imaju priliku da igraju na jake strane doom metala – rifčine i energiju. Ovo najpre važi za prvu polovinu albuma dok na drugoj bend počinje suviše da veruje svome „progressive“ čulu pa se tu dešavaju razne stvari ali malo njih zaista zanimljivo. No, dobar zvuk i pola okej albuma, pa nisam ni ja nečovek, preporučuje se:

 

https://alkymist.bandcamp.com/album/sanctuary

 

Brinsviški Fuzziebär su izdali svoj prvi album, snimljen još 2018. godine u njihovoj prostoriji za vežbanje. Al, jebiga, kad se ima dobra oprema i možete kod kuće da nasnimavate gitare i vokale, onda i album snimljen na taj način zvuči profi. Pomaže što je Grober Unfug ploča fokusirana na slavljene fuzz pedale i prija joj taj umrljani gitarski zvuk, no, da ne bude zabune, ovo zvuči čvrsto, kvalitetno i profi. Muzika je, takođe, solidno disciplinovana i mada ovde ima za stoner primerenog „džem“ prizvuka, ipak pričamo o trinaest pravih pesama, sa temama, rifovima, uvodima, refrenima, pevanjem itd. Fuzziebär umeju da udare u psihodeliju ali i da se nestaššno drže tvrdog rifa i ritma i ovo je ploča koja se izrazito trudi da bude raznovrsna u svom stoner izrazu. Fino.

 

https://fuzziebaer.bandcamp.com/album/grober-unfug

 

Australski Dirty Pagans najavljuju novi album singl-pesmom Searching i ovo je ODLIČNO. Stoner rok ne mora da se svede na okretanje tri bluz teme i Searching je song koji ide i u malo ezoterčnije, pa i okultnije strane, nudeći svojevrsni ritualni štimung dok sve vreme treska poštenu metalčinu. Ako album bude ceo ovako dobar, lepo ćemo se udati:

 

https://dirty-pagans.bandcamp.com/track/searching

 

Tribjut albumi su bili ludački popularni devedesetih i tada smo dobili i nekoliko gotivnih kompilacija obrada Black Sabbath. Ali, mislim, devedesete su bile još u prošlom veku pa evo sada nove kompilacije obrada najvažnijeg metal benda ikad. What Is This That Stands Before Me? Uzima neke besmrtne pesme i rifove i interpretira ih na relativno smele, mahom nemetalne načine. Recimo, Heaven and Hell dobija urnebesnu synthwave obradu od strane ruskih Molchat Doma, Marissa Nadler uzima Solitude koja je već i originalno bila folki sanjarija i pretvara je u još eteričniju folki sanjariju, što ste očekivali ali niste očekivali da i od N.I.B. može da se napravi izvanredni akustični ghost-folk a što je baš ono što je uradila Hillary Woods. Da ne pominjem da je gospel srž Changes u fullu realizovana klavirom i vokalom Zole Jesus. Planet Caravan, jedna od najpsihodeličnijih pesama Black Sabbath ovde dobija devetominutni psihodelični tretman sa nežnim ženskim vokalima, svemirskim efektima i izuzetno suptilnom gitarom a čast „pravog“ metala brane Thou sa Supernaut i, donekle, Uniform sa monstruoznim kaverom Symptom of the Universe. Mastering je radio Jim Plotkin i, znate već, obavezno:

 

https://sacredbonesrecords.bandcamp.com/album/what-is-this-that-stands-before-me

 

 

Tamo dole, kad budem pričao o grajndkoru, pomenuću bend Narcosis, ali to je drugi Narcosis, britanski. Ovaj o kome sada pričam je grčki bend osnovan 1998. godine ali ozbiljno aktiviran 2015. Kako je kod Grka i običaj, ovo je odlično napisana i odlično snimljena (i samo malo preglasno masterovana) ploča stoner metala u širem smislu, gde se sudaraju i grunge i klasičan doomy zvuk, i razne druge stvari. Narcosis imaju naklonost ka kinematskom, vrlo atmosferičnom zvuku sa interesantnim efektima i trikovima, a da se sve ipak drži u okvirima dobre (hard) rok pesme. Ako volite „komercijalniji“ metal tipa Kyuss ili Fu Manchu pa i QOTSA, ovo će vam se dopasti sve dok ne očekujete bend koji bi ih direktno imitirao. Narcosis su suviše dobri za to a Leap of Faith je dobar album.

 

https://narcosistheband.bandcamp.com/album/leap-of-faith

 

Tu nam je i debi album milanskih The Black Legacy. Italijani verovatno nisu svesni da ime dele sa knjigom koja se bavi istorijom njujorških Afroamerikanaca, ali to im ne smeta da sviraju odličan hard rok/ stoner. Black Flower ima i dobar omot, a muzički se zasniva na bluziranom teškom roku, svakako po uzoru na Black Sabbath ali sa disciplinovanijim, manje okultnim a više klasično klupskim pristupom. I dok volim okultno, kao i svaki matori metalac, mislim da The Black Legacy igraju na svoje jake strane, isporučujući reviju dobrih rifova i sigurnih refrena. Za ljude koji vole stoner al ne vole drogiranje:

 

https://www.youtube.com/watch?v=FgZWqM2DwT0

Norvežani Jointhugger vrlo jasno već imenom saopštavaju šta im je na pameti. No, album I am No One sa kojim debituju međ narodom, zapravo nije samo navareni džem sešn već solidna kosmička doom/ stoner ploča sa puno psihodeličnog gruva i vrlo malo pevanja čisto da se začini. Dobar zvuk je malo zeznut prekomprimovanim masterom ali ovo je svakako dobar album za svakog ko voli da sluša teške gitare i jake bubnjeve a da pritom pluta negde u kosmosu:

 

https://jointhugger.bandcamp.com/album/i-am-no-one

 

Beastwars imaju živi album, Live at San Fran a koji je snimak njihovog povratničkog koncerta iz 2018. godine. Zvuk je prihvatljivo dobar, bend gladan dokazivanja i ima ovde lepe energije. Ja baš ne odlepljujem na njihov stoner/ heavy zvuk, ali opet, prihvatljivi su i živa energija na ovoj ploči kod mene im upisuje dodatni plus:

 

https://beastwars.bandcamp.com/album/live-at-san-fran

 

Britanski Solstice – koje ne treba mešati sa death ekipom sa Floride –sviraju taj neki svoj epski doom metal već, evo tri decenije. Angeland je kompilacija retkih snimaka, dakle, nešto sa proba, nešto sa koncerata, nešto iz demo verzija i grozna je. Mislim, H. Thorne uživo loše peva a ni bend nema sad nešto sjajne pesme inače bih ih ja inače slušao. Ali hajde, ako ih neko voli, ovo treba čuti:

 

https://solstice-englander.bandcamp.com/album/angleland

 

Occlith iz Sakramenta su zato bolji na svom debi albumu, Gates, Doorways and Endings. Ova (samoproglašena) supergrupa sklopljena od članova lokalnih metal atrakcija za koje realno niste čuli je prilično ubedljiva na prvoj ploči valjajući death doom sa samo malo black začina, nudeći dobre, kinematične rifove i dobar grupni gruv. Bend sklapa desetominutne, spore, monumentalne ali istovremeno i komunikativne pesme koje se ne dave u hermetičnosti već pažljivo mešaju razgovetnost, čak i nežnost sa surovim, distorziranim doomom. Lepo to zvuči:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/occlith-gates-doorways-and-endings

 

Pa su tu onda The Funeral Orchestra koji reprezentuju baš hermetičan, mračan doom na svom EP-ju Negative Evocations. Šveđani sa navučenim kukuljicama i maskama ovde kroz tri pesme „apokaliptičnog, minimalističkog doom metala“ nude vrlo mračnu meditativnu muziku koja će se dopasti publici tužnoj što Sunn0))) nema bubnjara. Mislim, meni se dopada:

 

https://thefuneralorchestra.bandcamp.com/album/negative-evocations-the-ep

 

Kanadski duo Nadja je u poslednje vreme usporio studijski rad ali dobijamo, evo, već drugi za redom živi album. Thaumobungled je snimak iz 2013. godine i ima dve dugačke kompozicije, no ako očekujete za Nadju karakteristični post-metal/ doom zvuk, moram da vas upozorim da je ovo tako snimljeno i miksovano da je gotovo čist dron. Mislim, Aidan i Leah sviraju i pevaju ali ovo je u miksu pretvoreno skoro u ambijent. Prija li? Ako ste u pravom raspoloženju, da:

 

https://nadja.bandcamp.com/album/thaumobungled

 

StoneGazer su iz Finske ali ne bi vam bilo zamereno ako biste preslušali par pesama sa njihovog albuma The End of Our World i bili sasvim podsvesno i duboko ubeđeni da ste pržili klasičan pustinjski rok sa američkog juga. Tako autentično zvuče StoneGazer. Mislim, ti rifovi, to pevanje, te teme, ta klepetuša kojom počinje treća pesma. Bend je dobar, lepo usviran, ima identitet i piše dobre pesme. Ako volite stoner/ desert rock koji ima hitoidni potencijal ali nije sav u toj nekoj kvazikomercijalnoj estetici, svakako ovo poslušajte:

 

https://stonegazer.bandcamp.com/album/the-end-of-our-world

 

Polovinom Aprila dobili smo i debi album losanđeleskih Lords of Illusion i The Great Tribulation je vrlo prijatna ploča psihodeličog stoner doom metala po uzoru na Pentagram, Sabbath i slične originatore. Lords of Illusion ne pate od originalnosti ali imaju šmeka i njihov „shroom doom“ (dakle, manje tetrahidrokanabinola, više psilocibina u dijeti) je opuštajuće familijaran. Neću da kažem da pesme zvuče derivativno već da naprosto znate tačno kakvo raspoloženje i estetiku ovde možete da očekujete i album tačno to isporučuje. Bluzirani, izmagličasti, pomalo pospan hard rok sa ipak sasvim izraženom svešću o tome da pesme treba da isporuče jasne strofe, refrene, rifove  solaže – The Great Tribulation ovo nosi sa velikom sigurnošću i dosta identiteta. Ja vrlo zadovoljan:

 

https://lordsofillusion2.bandcamp.com/releases

 

 

Štokholmski Head of the Demon imaju treći album i vrlo bukvalan naziv, Deadly Black Doom ne treba da vas plaši, bend je ovde svakako originalniji i maštovitiji od snimanja nekakvog parodičnog blackened doom albuma. Deadly Black Doom je spora ali ne namešteno usporena ploča, ovde nema preterivanja sa dramom i upadanja u prenaglašene žanrovske gestove. Zapravo, Head of the Demon svoju muziku ovde više okreću ’70s nasleđu i sviraju doom koji jeste donekle „blackened“ ali naglašava svoje spone sa bluz-rokom i atmosferu tmine i pretnje kombinuje sa relativno malim količinama distorzije, ležerno dinamičnim masteringom i gitarskim temama koje izlaze iz domena „striktnog“ dooma i vole da se poigraju sa rokenrol tradicijom. Zanimljiva ploča:

 

https://headofthedemon.bandcamp.com/album/deadly-black-doom

 

Ludvigsburški Smoke Sun imaju prijatan prvi album, In the Haze of Dawn, smešten negde između klasičnog stonera i nešto „komercijalnijeg“ zvuka kakav bi, možda mogao da ide na televiziju. No, bend je veoma nisko naštimovan a i pevač se trudi da peva najdublje što može a da ipak drži melodije pa je ovo možda preekstremno za „normalnu“ publiku. No, pesme su  dobre, poletne, imaju dobar gruv i mada nema tu specijalno originalnih rifova i tema, lepo je spakovano i dobro miksovano, sa jakim, jako distorziranim basom, moćnim gitarčinama i organskim  a disciplinovanim bubnjem. Poslednja pesma ide na epski ugođaj sa deset i po minuta trajanja i ovde Nijemci možda odgrizaju malko više nego što mogu da sažvaću, ali trude se i to takođe zvuči makar interesantno:

 

https://smokesun.bandcamp.com/album/in-the-haze-of-dawn

 

Foot je jednočlani fuzz-rock/ stoner, pa i grunge bend iz Melburna i novi album, The Balance of Nature Shifted prikazuje Paula Holdena u vrlo robusnoj formi. Napisan veoma lično i, reklo bi se, introspektivno, The Balance of Nature Shifted je svejedno glasna, ekstrovertna ploča koja iza zida distorzije čuva neke vrlo lepe i prijemčive melodije, ali i, a ovo je i važno za ovakvu muziku, dobar, poletan gruv. Holden je imao neke dobre saradnike na snimanju i ploča je i simpatično miksovana (mada, opet mastering malo preteran) i ovo je album koji će vam se dopasti ali koji možete puštati (mada tiše) i ljudima koji vole „normalnu“ muziku.

 

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/the-balance-of-nature-shifted

 

https://footmelb.bandcamp.com/album/the-balance-of-nature-shifted

 

Još manje metal su The Sonic Dawn iz Kopenhagena ali njihov najnoviji album za Heavy Psych Sounds Records, Enter the Mirage je fenomenalna ploča psihodeličnog roka sa ozbiljnim ’60s senzibilitetom ali i izuzetnim songrajtingom i produkcijom, oh, bože, kakvom produkcijom. The Sonic Dawn su vrlo ozbljno uzeli sebi u zadatak kreiranje autentične psihodelične atmosfere sa detaljno razrađenim aranžmanima za svaki instrument i korišćenjem studijske tehnologije da se naprave kompozicije koje imaju čistu, nepatvorenu pop-rok naivnost ali i nekoliko slojeva psihodelične subverzije preko nje. Izvanredno:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-sonic-dawn-enter-the-mirage

 

https://thesonicdawn.bandcamp.com/album/enter-the-mirage

 

Ako vam se ovo dopalo ali biste ipak nešto malo više metal, bruklinski River Cult je spremio nešto baš za vas. Chilling Effect je pet dugačkih pesama, psihodeličnog, izdrogiranog heavy rocka koji se ne bazira na Black Sabbathu već više na američkim pretečama poput Jimmy Hendrix Experience ili Blue Cheer, nudeći dugačke, freeform solaže i razuzdani, nadrogirani gruv. River Cult stvaraju u tradiciji američkog bluz-roka, ali vole jaki fuzz i garažni filing. Nemojte da vas naivni dizajn omota zavara, ovo je moćan, surov psihodelični rokenrol za prefinjenu publiku:

 

https://rivercult.bandcamp.com/album/chilling-effect

 

 

Weedevil iz São Paula, naravno, svojim spajanjem marihuane i đavola u imenu benda daju koordinate u okviru kojih će se kretati istoimeni prvi EP. I, mada ovde, dakle, nema nekih iznenađenja, ovo je svejedno vrlo prijatan stoner rok sa prejakom bas-gitarom koja vodi kompozicije, nekim dobrim rifovima i dobrom pevačicom Fabrinom Valverde. Bend ima naklonost ka srednjem tempu i ovo nije pokazna vežba iz sporosti pa pored prijatnog glasa pevačice, ne preagresivnih gitara i tog solidnog tempa pesama, ovo može da se pušta i normalnim ljudima:

 

https://weedevil.bandcamp.com/album/weedevil

 

Finski Hiljaisuus vajoaa na svom prvom albumu, Tyhjyyden näkyjä prave zanimljiv napor da spoje funeral doom sporost i težinu sa post-metalskim interesovanjem za „pitomije“ harmonije i manje distorziran zvuk. Nisam siguran da to funkcioniše za svakog zainteresovanog za bilo koju od ove dve muzike, vokali – monotoni i tihi – pogotovo mogu da budu element koji iritira, ali bend svakako ima osećaj za tu sporu, dostojanstvenu dramu koja je jednako intenzivan i u najtišim i u najglasnijim delovima. Meni se dopada i instrumentarij, sa dobrim korišćenjem gitarskih efekata (pretpostavljam, pošto nisu navedeni sintisajzeri) i ovo je meni generalno prijatan album:

 

https://hiljaisuusvajoaa.bandcamp.com/album/tyhjyyden-n-kyj

 

No, najbolje ovonedeljno izdanje „sporog“ metala je ovo: škotski King Witch smo već pošteno hvalili ovde pa sa velikim zadovoljstvom javljamo da je izašao i njihov novi album, Body of Light. Ovo je i dalje ekstremno prijemčiva metal ponuda u kojoj doom težina i gruv savršeno sparinguju sa nešto razrađenijim, više klasično „heavy metal“ rifovima i pevanjem. Laura Donnelly nikad nije zvučala ovako jako i ubedljivo, noseći pesme svojim moćnim glasom i ukusno multitrekovanim pevanjem, a rifčine samo stižu jedna drugu preko razigrane ritam-sekcije i pale vatru sa svakom sledećom pesmom. King Witch su kao Candlemass koji pokušava da svira u maniru Priestovog Sad Wings of Destiny i to je, jelte, veličanstveno. Metal koji sebe shvata ozbiljno ali ne toliko ozbiljno da ne uživa u žanrovskoj, cheesy epici, produciran dobro i odsviran sa puno duše. Izvrsno:

 

https://listenable-records.bandcamp.com/album/body-of-light

 

 

Polovinom Aprila izašao je debi album telavivskih Venomous Skeleton i, mislim, kako ne voleti bend sa takvim imenom? Srećom, i album Drowning in Circles je pristojna egzibicija old school death metal svirke u susretu sa death doom senzibilitetom, sva u mračnim, teškim rifovima i atmosferi koja sugeriše sporost, hermetičnost, večnost. Ovo ne znači da su pesme nužno (stalno) sporog tempa, ima ovde i bržih delova ali jake strane Otrovnog kostura su svakako ti maštoviti rifovi i osećaj težine koji se prenosi. Kada pesma, kao recimo Tomb of the Restless Soul, i krene jačim tempom, ovo je samo da se proveri da li pazimo na času pre nego što se pređe u stamen, sporiji ali izuzetno moćan gruv. Meni je ovo sjajno.

 

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/drowning-in-circles

 

Kad bend nazovete „Nemilosrdni“, onda vas zakonodavac obavezuje da svirate brutalni death metal. Unmerciful iz Kanzasa rade baš to na debi albumu Wrath Encompassed i ovo je odlično producirana, autoritativno odsvirana ploča brutalnog, tehnički naprednog death metala sa superpreciznim klikćućim bubnjevima, zvonećim basom, puno vokalnih bravura i nemilosrdnim (heh) rifovima koji se temperiraju upadanjem u umanjene akorde svakih nekoliko taktova. Unmerciful su praktično kanzaški odgovor na Origin, dakle. Dal’ nešto ne valja? Pa ovo je album koji impresionira na površini, ali čest problem sa ovakvim bendovima je sav taj trud oko moćnih elemenata gde se od brda detalja često gubi iz vida celina pa se pesme pišu kao procesija rifova koji bi mogli ići i bilo kojim drugim rasporedom. Unmerciful, srećom, u svemu tome ne deluju bezdušno i mehanički pa meni ovaj album ipak ostavlja pozitivan utisak sa jakom, strastvenom svirkom i dobrom produkcijom.

 

https://unmerciful.bandcamp.com/releases

 

Kao kontrast bih ponudio Umbra Vitae iz Bostona čiji je debi, Shadow of Life, iako blizak brutal death metal formi, prepun novih ideja, smelih harmonskih zamešateljstava i, hajde da to tako kažemo, karaktera. Umbra Vitae, naravno, ne insistiraju da sviraju svom brzinom sve vreme i ovde ima jedne progressive opuštenosti, gde se zna da će dobre teme i pažljivo kreirana atmosfera nositi kompozicije u pravom smeru. No, kada bend krene da zakiva, to je takođe vrlo ubedljivo, ali, ključno, i ovde se vidi jedan karakter i identitet sa pažnjom posvećenom da se sipanje hromatskih rifova kao iz rukava ne pretvori samo u proizvodnju nota već da uvek postoji svest o široj slici i većoj formi. Umbra Vitae mi se ovim impresivnim albumom svrstavaju negde uz Artificial Brain po nivou inventivnosti i nebrige za „tradiciju“ death metala a da istovremeno njihova muzika izuzetno revitalizuje samu tu tradiciju i daje joj svežu, potentnu i brutalnu formu. Sjajno:

 

https://umbravitae.bandcamp.com/album/shadow-of-life

 

Medical Negligence iz Gvadalahare misle da sviraju slamming death metal ali njihova muzika je daleko previše razgovetna i, pa, možda čak i prijateljska da bi ovo prošlo kod klasične slem publike. Njihov album Evil pre bih svrstao u grinderski thrashcore sa slemovima, što zapravo nije loša kombinacija. Ovo je mišićava, energična muzika sa grinderskim vokalima i uglavnom srednjetempaškim, ali užurbanim pesmama koje imaju i po koji slem. Meksikanci ne gube vreme pa su pesme kratke, svedene na nekoliko osnovnih ideja, mnogo ritmičkog sviranja da se te ideje lepo povežu i – završavaju se pre nego što mogu da dosade. Interesantan zvuk i dobra produkcija:

 

https://medicalnegligence.bandcamp.com/album/evil

 

 

Šveđani Reboot the System imaju odličan demo-snimak pod nazivom Demo. Ovaj gotenborški sastav kombinuje deaththrash sa malo melodičnog death metala za zapaljivu, seksi mešavinu u kojoj ima mesta i za epske, skoro metalcore refrene, ali i za surovi, disciplinovani death metal blasting. Da ne pominjem kreativne izlete u klin vokale! Za bend kome je ovo samo demo treba istaći da Reboot the System sviraju kao bilo koji prvorazredni bend iz melodeath orbite i da imaju vrlo profi zvuk, ali mene su najviše kupili izvrsnim rifovima/ gitarskim temama i dobrim aranžiranjem. Kada bi The Haunted imali seks sa The Black Dahlia Murder, samo jednu noć, ovo bi se kasnije ispililo:

 

https://rebootthesystem.bandcamp.com/album/demo

 

Ne znam koji po redu bend na planeti sa imenom Protest dolazi nam iz Teksasa. Neoriginalno! I mada im ni muzika nije SPECIJALNO originalna, singl  A Pledge To Terror je fenomenalan! Dve su ovo pesme kvalitetnog thrash metala sa velikim uticajem Slayera i druge braćale što je harala osamdesetima i devedesetima, sa odličnim zvukom, produkcijom i pesmama koje su onako, siledžijski seksi. Dobro!

 

https://idolrecords.bandcamp.com/album/a-pledge-to-terror

 

Dve pesme kvalitetnog thrash metala dobijamo i od benda Epicenter iz New Hampshirea. Invaders je njihov novi EP posle tri godine diskografske pauze i ovo je sada u neku ruku i, pa možda ne „progresivni“ thrash ali svakako thrash koji ne emulira zlatno doba iz osamdesetih. Ovo je thrash koji je svestan i groove metala ali i deathcore strategija pa su i Epicenter ovde pokušali da klasičnu thrash formu ukrste sa ambicioznim „proggy“ temama, blastbitovima ali i monotonalnim „breakdown“ gitarskim ubodima koji, za razliku od deathcorea ovde idu preko klasičnog, brzog thrash ritma. Epicenter se veoma trude da inoviraju a da ostanu verni korenima i to dobro zvuči. Odlična produkcija i svirka, pritom:

 

https://epicentermetal.bandcamp.com/album/invaders-ep

 

Još thrasha stiže iz Ohaja posredstvom benda Vindicator koji su svoju stranu split albuma sa Metal Witch iz 2009. godine sada remasterovali, dodali alternativne mikseve i žive verzije i sve izdali kao album  Dog Beneath the Skin. Vindicator su dobri, dobro kapiraju tradicionalni thrash i prže u Dark Angel/ Sacred Reich itd. stilu. Ako ste ih slušali onda, prijaće vam i sada:

 

https://vindicator.bandcamp.com/album/dog-beneath-the-skin

Kad smo već kod remastera, Fukpig su remasterovali svoj album „3“ iz 2012. godine i, mada pesme nisu bolje, zvuk jeste i ovo se sada još lepše sluša. Prljavština ali i glamur „necropunk“ zvuka se na ovoj verziji albuma zapravo dobro čuju i Fukpig svoje pankersko-metalske fuzije barem meni sada uspešnije prodaju nego pre sedam godina.

 

https://fukpig.bandcamp.com/album/3-remastered

 

Tu su nam i turski grajnderi Sakatat sa svojim oproštajnim albumom koji je izašao još 2012. godine i tek sada je dostupan u internet, jelte, verziji. Dodate su i dve pesme ali ovo je samo ako ga kupite. Ali, mislim, ovo vredi kupiti ako volite grindcore jer su Sakatat sjajni, ne smaraju,  biju pravo u čelo, imaju spastičnu energiju koju civili najpre vezuju uz grindcore ali imaju i dobre rifove i jedan vrlo organski, spontani način muziciranja. Valjano:

 

https://sakatatgrindcore.bandcamp.com/album/bir-devrin-sonu

 

PonovoTurska, ali ovog puta brutalni tehnički death metal od strane jednočlanog projekta I the Intruder. Hunger je prvi album Mahdija Riahija pod ovim imenom i ovo je vrlo impresivna svirka sa „kompjuterskom“ osnovom koja je barem iskorišćena na pravi način. I the Intruder ima dobar zvuk, da ne bude zabune, ali Riahi je svestan da, kad već programira bubnjeve i nema nameru da pravi „pravi“ bend, može da kreira neke izvitoperene ritmičke momente a da onda na njih prirodno mogu da se nadovežu sumanute gitare. Album se vozi u veoma visokoj brzini i opsednut je agresijom i nihilizmom ali na dobar, kreativan način. Riahi je vrlo talentovan muzičar i dobro peva i ovo je veoma svetao primer „sobnog“ death metala:

 

https://itheintruder.bandcamp.com/album/hunger

 

 

Britanska etiketa Analög Ragnarök je toliko posvećena analognoj tehnologiji da njihova kompilacija, Underground Alliance From Hell, kada izađe u Julu, neće biti ni na čemu drugom sem na kaseti. Dakle, šta do tada čujete na Bandcampu, čuli ste, neće biti ni MP3jke da se kupi. Dosledno! Inače u pitanju je u proseku natprosečno zabavna kompilacija poljskih i britanskih bendova koji praše death, thrash, black metal i slično. Nema ovde mnogo SKUPE produkcije s obzirom na sve ali nema ni mnogo krša i ja sam prilično zadovoljan preslušanim. Empheris su rani hajlajt albuma, ali probere se ovde još štošta pristojno.

 

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/underground-alliance-from-hell

 

 

Australijski Shatter Brain ima debi album, Pitchfork Justice i ovo je vrlo ambiciozna mešavina thrash metala sa sludge metalom, ali i sa pankom, pa i malo grindcorea. I mislim, to ne funkcioniše sve vreme, ali bend ima mnogo dobrih ideja i uspelih momenata na albumu. Bilo bi sjajno da je one manje funkcionalne ideje odbacio i, na kraju krajeva, ono što valja spakovao u kraće pesme (ozbiljno, slušajte naslovnu koja ima šest minuta i zvuči kao da se u njoj promene jedno četiri benda) i da je bubanj malo lepše snimljen, ali vredi ovo poslušati zbog tih inspirisanih trenutaka:

 

https://shatterbrainmetal.bandcamp.com/album/pitchfork-justice

 

 

Otavljani Expunged izgledaju monstruozno na svojoj promo fotografiji na Metal Archives ali im je istoimeni, zvanični debi EP, Expunged, prilično zdrav i pitak. Kanađani se, kao i mnogi drugi bendovi danas, nalaze u tom nekom old school death metal štimungu na transverzali Autopsy-Grave i šarmantno proizvode muziku koja sa jedne strane mračna i hermetična a sa druge neočekivano razgovetna i poletna. Expunged imaju i širok, jak zvuk i death metalu daju jednu u najboljem smislu komunikativnu dimenziju:

 

https://prcmusic.bandcamp.com/album/expunged-expunged-cd

 

Žao mi je što demo kelnskih Ibex nije makar malo lepše snimljen jer je ovo u suštini draga, prljava, primitivna treš metal svirka koja bi, sa samo malo boljim kvalitetom zvuka osvojila mnogaja srca. Poslušajte:

 

https://ibex666.bandcamp.com/album/demo

 

Zato su Rusi Электропохороны tu da nam ulepšaju dan svojim EP-jem Копай. Momčad iz Arhangleska svoju muziku nazivaju iz nekog razloga „denial rock’n’roll“ što, da budem iskren nisam siguran šta je, ali jedan od njih nosi Misfits majicu i tu nema mnogo dileme, dobar je to svet. Копай nudi četiri pesme thrashcore/ crossover muzike u onom ’80s stilu kada su pank bendovi naučili da sviraju i pravili pesme sa metalskim gitarama ali i dalje se držali lepršave, brze forme. Электропохороны pritom imaju sasvim lepe kompozitorske ambicije i njihove pesme pored trešerske brzine i pankerske napaljenosti imaju i te neke „eksperimentalne“ elemente sa promenama ritma, odlascima u atonalnost itd. I to je vrlo simpatično uklopljeno tako da dobijemo i jare i pare, dakle i muziku koja daje materijal za propisnu šutku ali i muziku koja je razumno avangardna – ili postmoderna – da može da je sluša i normalna publika. Super produkcija i, uopšte, odličan bend:

 

https://exfx.bandcamp.com/album/-

 

 

Drowned by God iz Tampe je poludeo od kreativnosti i poslednjih meseci izbacuje EP-jeve kao lud. Najnovija je jedna pesma, singl, pretpostavljam, koji najavljuje album B.T.K., a koja se zove Waco ’93 i komad je to brutalnog, sirovog death metala po receptima komšija sa Floride ali i uz zdravu dozu black metal melodije u zvuku. Ne znam ko je ovaj čovek, ako je čovek uopšte, ali ovo je dobro:

 

https://drownedbygod.bandcamp.com/track/waco-93

 

Njujorški hardkorovci Enrage su mi ulepšali dan svojom obradom W.A.S.P. klasike I wanna Be Somebody na svom novom EP-ju, I wanna EP Somebody. Imaju tu još dve nabadačke pesme metaliziranog hardkora po njujoškom receptu (volećete ako ste ikada voleli Cro Mags, Pro Pain i njihove naslednike) koje su vrlo solidne, mada mi je nova, All Right bolja od This is Sacred. Ali W.A.S.P.-ova pesma je neodoljivo jaka i podsetila me na to koliko smo se ko klinci ložili na nju, pogotovo kada smo videli spot u kome su Blackie i ortaci izgledali ko da su izašli iz samog pakla. Enrage je sviraju brže od W.A.S.P. i ubacuju potrebnu dozu moderne energije. Lepo:

 

https://enrage1.bandcamp.com/album/i-wanna-e-p-somebody

 

Pitsburški Everyone Hates Everything na prvencu Holding The Hand Of Death žale za preminulim gitaristom ali i isporučuju pristojnu ploču savremenog thrashcore usmerenja. U deset pesama bend donosi i klasičan metalsko-hardkoraški mosh stil, ali i melodičnije, pa i blek metalski intonirane pasaže za jedan prijatan koloplet emocija i razgovetnosti sa poštenim rifovima i poletnim ritmovima. Dobra produkcija, takođe.

 

https://everyonehateseverything.bandcamp.com/album/holding-the-hand-of-death-2

 

Tombstone Piledriver je američki rvački potez popularisan od strane poznatog WWE rvača The Undertakera. A to je i bend iz Masačusetsa čiji prvi EP, nazvan isto kao i bend, nudi pet pesama hiperzabavnog thrash/ grind metala.Šta to znači? Da je ovo uglavnom thrash, sa sve dobrim rifovima, poštenim solažama i klasičnim ritmom, ali i da ima puno blastbitova i vrištanja. Šteta je da je bubanj programiran a ne pravi jer bi muzika bila još bolja, ali za prvi snimak ovo je vrlo dobro, agresivno i zabavno kako se i valja:

 

https://tombstonepiledriver69.bandcamp.com/album/tombstone-piledriver

 

Ungrieved iz Ostina na EP-ju Terminal Times sviraju srećnu kombinaciju D-beat hardkora i thrash metala, sa tačno idealnim omjerima jednog i drugog stila da se sačuva pankerska jednostavnost, neposrednost i buntovnost a da sve to bude oplemenjeno trešerskim rifovima i zdravim, masnim solažama. Obožavam kada je bend ovako HEAVY a da ne gubi vreme na nekakva žanrovska poziranja nego samo krlja. Sjajno:

 

https://ungrieved.bandcamp.com/album/terminal-times-2

 

Londonski Maziac dobijaju poene prvo zbog imena koje asocira na jednu staru igru iz vremena kad je Mehmet bio mlad, a zatim moram da pohvalim i njihov zaista eklektičan pristup svirci koji – uglavnom – impresivno funkcioniše. Singl Creation/ Surrender u dve pesme spaja i „normalan“ moderni thrasherski metal, i progresivniji metalcore ali i skoro „normalan“ pop-rok zvuk. Valja zaista pohvaliti da ovo nije nasilnička, frankenštajnovska zakrpa na zakrpi već ipak osmišljen komozitorski rad i da sigurno postoji publika za muziku koja ovako rado i sigurno igrnoriše žanrovske međe. E, sad, nije to sve za mene, ali u principu pozdravljam:

 

https://maziacband.bandcamp.com/album/creation-surrender

 

Za francuski sastav Presque Maudit nisam ni čuo do danas, ali – dobri su! Koliko mogu da vidim, krenuli su sa objavljivanjem 2013. godine, pa svirali silne koncerte i ovo je sada album u njihovij zreloj fazi. I moram da kažem, ima izvrstan omot a bogami i muzika je dobra. Presque Maudit kombinuju taj neki moderni post-metal i, recimo, post-hardcore zvuk sa određenim progresivnim tendencijama i Température Variable je kolekcija šest uglavnom instrumentalnih kompozicija (glas, kada ga ima, se koristi kao instrument) sa odličnim, vrlo dinamičnim narativom, mnogo pametnog korišćenja naprednijih harmonskih rešenja, i ritmičkim bravurama koje dolaze sa pomenute post-hardcore teritorije. Dakle, Presque Maudit su kao kad biste spojili Russian Circles i 2227? Pa… možda? Ovo nije muzika koja se previše brine oko žanrovske pripadnosti, ali se drži vrlo sugestivne, vrlo jake atmosfere i uspeva da izbegne te neke klasične mathcore zamke gde komplikovanost i sviračka disciplina postaju važniji od kompozicije kao celine. Température Variable je proslava jake svirke ali i pesama koje imaju tu neku, jelte, „priču“, plus je ovo veoma dobro producirana ploča. Snažne preporuke:

 

https://head-records.bandcamp.com/album/temp-rature-variable

 

 

Isti izdavač, Head Records je ove nedelje izbacio i prvi album (oni kažu EP, al ovo ima sedam pesama i traje preko pola sata – u moje vreme se to zvalo album!) tria Nwar a koji se jednako zove Nwar. Ovo nije TOLIKO „out there“ kao Presque Maudit, Nwar su nešto bliži metalu kakav razaznajemo i prisećamo ga se sa, recimo, ranijih albuma Mastodona ili, već, ne znam, tako nečega, ali i ovo je zapravo ugodna, vrlo živa amalgamacija metala sa posthardkorom ali i nekakvim avangardnim rok težnjama. Nwar imaju distorziraniju gitaru i skloniji su korišćenju „metal“ rifova, no i njihove pesme su ritmički napredni komadi atmosfere i naracije i imaju vrlo naglašeni kinematski kvalitet. Mislim, druga kompozicija je, recimo, BAŠ upečatljiva sa svojim neartikulisanim kricima koji idu preko surove ritmičke obrade. Odličan je i Nwar i ako nam je treblo još neko podsećanje da Francuzi kad hoće baš umeju da budu moćno avangardni, a seksi – eto nam ga:

 

https://head-records.bandcamp.com/album/nwar

 

Za zajeban ovonedeljni het-trik, Head Records imaju i treći primamljiv album u ponudi. Mosca Violenta, doduše ne svira metal ni koliko prethodna dva benda – nemaju ni gitaru u postavi, jelte – ali svira muziku koja će vam se, garantujem, bar malo dopasti, ako su vam se dopala prethodna dva benda. Ono što se na albumu Hiatus čuje je opet neki, eh, avangardniji rok zvuk koji bi neko opisao kao post-hardcore (jer taj prominentni bas-bubanj kombo je karakterističan za mnoge bendove koji su tako opisivani), a bend koristi i jazz-noise odrednicu. Mislim, tu je tenor saksofon da bude glavni duvač tema i melodija. Bend nije nešto najbolje što sam čuo u ovakvoj muzici, da se mi razumemo, i razne Peter/ Caspar Brotzmann postave, Gutbucket ili tamo neki Zu su u suštini uzbudljiviji i maštovitiji ali ovo može da bude sasvim lepa ulaznica za ovakvu muziku pa mu pružite šansu:

 

https://head-records.bandcamp.com/album/hiatus

 

Nemački Disminded sviraju vrlo „četvrtast“, po formuli pravljen deaththrash na svom drugom albumu, Beheading the Snake. Omot je grozan, ali muzika je vrlo korektna ako već ne mnogo uzbudljiva. Disminded sciraju odlično i imaju veoma dobar miks i jedino nemaju previše ideja. Pesme se sastoje uglavnom od proverenih, urednih thrash elemenata i mada ima tu dobrih rifova i momenata, album je uglavnom emotivno prilično ujednačen. Kao i pevač, uostalom, koji svoj solidno razgovetni death vokal izvlači vrlo dobro ali ne deluje kao išta više od dobro urađenog posla. Ja ovde zvučim suviše negativno jer su Disminded vrlo dobri i samo mi valjda ne pogađaju tačan živac potreban da odlijepim, pa sugerišem da ih sami isprobate:

 

https://disminded.bandcamp.com/album/beheading-the-snake

 

Ministry su nam ponudili novu pesmu za ovo doba epidemije i brige i mada je meni ovaj bend odavno prestao da bude mnogo zanimljiv, ne mogu ništa loše da kažem za Ala i ortake. Alert Level (Quarantined Mix) je korektan, ministrijevski prepoznatljiv industrial metal sa lepim gitarskim radom i svim proverenim forama. Da je ovo negde u sredini albuma, prošlo bi nezapaženo jer, ruku na srce, pesma nije sad nešto mnogo napaljujuća, ali kad malo obratite pažnju jer je, ovako, izbačena kao singl, ima tu lepih momenata. Nek su oni nama samo živi i zdravi:

 

https://ministryband.bandcamp.com/album/alert-level-quarantined-mix

 

 

Nisam siguran ko su Death in the Family is Sijetla koji su, navodno svoj istoimeni album snimili još 2013. godine a sada ga objavili na Bandcampu, ali ovo je, ako je autentično, vrlo solidan, čak iznenađujuće potentan deathgrind po uzoru na, recimo, Misery Index. Stvarno? Stvarno. Dakle, ovo je muzika sa death osnovom ali manje opsednuta pretećim i br00talnim u svojoj muzici a više okrenuta dobrim trešerskim rifovima i eksplozivnosti. Ovo je i dobro snimljeno, odlično odsvirano ii pesme imaju jedan sazreo, odrastao kvalitet. Ako ste ikada voleli Misery Index ili raniji Malevolent Creation, Death in the Family će vas oduševiti:

 

https://deathinthefamily1.bandcamp.com/album/death-in-the-family

 

Britanski grindcore bend Evisorax je neka vrsta produžetka rada Narcosis drugim sredstvima (dva člana su svirala u Narcosis, jelte), i njihov ovogodišnji album, Ascension Catalyst je veličanstvenih 27 minuta haosa i bezumlja. Evisorax su deo one grindcore tradicije gde se inače solidni muzičari trude da naprave muziku koja će impresionirati svojom neprirodnošću, pa je Ascension Catalyst petnaest pesama u kojima ima rifova i prepoznatljivih „metal“ struktura, ali je načelno sve podređeno sasvim tuđinskom grindcore prebijanju sa prelascima iz jedne agresivne blastbeat seanse u drugu uz neartikulisano vrištanje i paklenu distorziju. Evisorax to rade VRLO dobro, praveći od tuđinskog domaće, od neprirodnog prirodno a od ružnog – seksi, smeštajući se još više ulevo od OLD, Discordance Axis, dovodeći taj neki „progresivni“ grajnd skoro do paroksizma. Impresivna i dobra ploča:

 

https://evisorax.bandcamp.com/album/ascension-catalyst-lp

 

Aulnes su kvebečki sludge metal bend i njihov album Vivre dans l’abandon je notabilan po tome što pruža relativno retku kombinaciju ultraprebijačke, nemilosrdne metal muzike i pevanja na Francuskom. Mislim pevač krklja, dere se, vrišti i preti ali opet, Francuski je jezik koji i u ovakvoj situaciji zrači određenu humanost i šarm, a to je nekako slatko. Aulnes svakako ne ublažuju muzički pritisak samo zato što su frankofoni pa je ovo album superteške kategorije sa hromatskim sludge gruvom koji na momente prelazi u čist slamming death metal. Ima ovde odličnih momenata i preporučuje se za bar jedno posvećeno slušanje:

 

https://aulnes1.bandcamp.com/album/vivre-dans-labandon

 

 

Liktal su Šveđani i sviraju brutalan d-beat hardcore punk. Mislim, to bi trebalo da je dovoljno pa da kliknete na link u blaženstvu familijarnosti. No, ko još nije ubeđen, dodaću da je album Morgondagens Öde veoma, VEOMA heavy, sa produkcijom koja bi bila sasvim primerena death metalu (dakle, predebele gitare, sve komprimovano do ludila) i da bend, mada ne smišlja ništa novo u ovoj muzici, uglavnom uspeva da pogodi mete koje gađa:

 

https://liktal.bandcamp.com/album/morgondagens-de

 

Hrvati Namet su vrlodobri na albumu Propast, svirajući svoju old school formu death metal muzike. Namet, očigledno, dosta duguje Šveđanima pa je ovo ploča koja ima i malo melodije i ekspanzivnije atmosfere i nije puko ređanje rifova koji su prepisani samo od Grave i Autopsy, kako to već ume da bude. Namet imaju i dobar zvuk – te masivne, teške gitare i tvrde jake bubnjeve – i pevaju na Hrvatskom što posebno pozdravljam, mada, naravno, prosečan slušalac neće ni razaznati jezik. Ako volite Dismember, Namet će vam leći ko budali šamar:

 

https://namet.bandcamp.com/album/propast-2020

 

Shitfucker iz Detroita imaju drugi album, Sex With Dead Body i ako vas naziv benda i albuma ne odbiju, pornografski eksploatativan omot bi mogao. No, koliko god da sam se spremao da preskočim ovo panterskim skokom, dobar rivju na AMG-u me je ponukao da poslušam i zadovoljan sam. Pored svog šok-i-šlok garda koji Shitfucker imaju i koji im verovatno na koncerte, ako ih drže, dovodi svakojake sumnjive tipove iz svakojakih podruma sa harddiskovima punim fotografskog i video sadržaja za koji se u civilizovanom svetu ide u zatvor, ovaj album zapravo nudi haotičan, maničan ali prijemčiv speed/ black metal vrlo stare škole sa jasnim korenima u Venom i zvukom koji je sirov i jeftin ali adekvatno živahan. Shitfucker, šokantno, imaju dobre rifove i teme i ovaj pankerski metal protivno svim signalima, veoma prija:

 

https://shitfucker.bandcamp.com/album/sex-with-dead-body

 

Denverski Havok iz nekog razloga mnogi slave kao najbolji moderni thrash metal bend na svetu a ja očajavam i pitam se zar niko ne razume da je to Lich King. No, hajde, novi album, V, dakle, peti po redu, je svakako dobar šoukejs za kvalitet benda ali i mene podseća zašto ih ne volim koliko ih drugi vole. Mislim, ovo je dobar thrash ali je.. osrednji po idejama. Havok su veoma kvalitetni svirači i izuzetno kapiraju stil koji sviraju ali nikada se ne miču od oprobanih fora i tropa koje su drugi uspostavili pa tako ni ova ploča raskošno producirana i veoma verna svom odabranom zvuku, meni neće ostati u nekom predugom sećanju. Ali možda ste vi bolja osoba od mene:

 

https://www.youtube.com/watch?v=UuHi8Wk4Gzc&list=PLaMlvnTqfjMMepYXlUbUVlGOBLG7-vpIZ

 

Zato je tu prvi album Witches Hammer posle… er… pa, zapravo, Witches Hammer nikada nisu imali album. Aktivni od polovine osamdesetih, kanadski proto-trešeri su izdali nekoliko demo snimaka i jedan EP pre nego što će otići u hibernaciju. Prvi povratak je bio 2004. godine sa još jednim EP-jem i, eto, 16 godina smo podgrevani kompilacijama čekali debi. Ali, vredelo je. Ne da ćete to moći da sasvim legalno čujete u celini a da ne platite jer Bandcamp za sada daje samo jednu pesmu za striming, ali Damnation is My Salvation je odličan program bestijalnog metala koji se drži te neke izvorne speed-thrash spontanosti i energije ali je ukršta sa nešto savremenijim idejama (blastbitovi, svojevrsni brejkdaun momenti). I to odlično radi. Ovo je ploča divljačkog ali ponositog metala koji uživa u paklenoj rif-svirci, brzini, dranju i zakucavanju ali sve to radi sa pažnjom posvećenom kompozicijama i toj nekoj „poruci“ ma kakva ona bila. Izvrsno:

 

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/damnation-is-my-salvation

 

https://youtu.be/Q73ItLNE05k

 

Indijski Nauseate sviraju vrlo solidan starinski grindcore na albumu Tales of Groaning Existence koji ima, klasično, 32 pesme ali se na Bandcampu da strimovati samo deset. No, i tih deset daju dobar uvid u muziku koja je vrlo nalik na ono što je rađeno ranih devedesetih od strane bendova poput Rot ili, dakako Agathocles od kojih Nuesate i pozajmljuju termin „mince core“, a bogami i par rifova. Simpatično je to skroz i mada je bubanj intenzivno programiran i fali mu životnost, ostatak benda se veoma trudi da to kompenzuje strastvenom izvedbom. Volim.

 

https://nauseatemince.bandcamp.com/album/tales-of-groaning-existence-promo-tracks

 

Ascended Dead iz San Dijega na živom albumu Live in Bristol 07​/​08​/​2019 nude odličan primer na šta misle kada kažu da sviraju „dark, chaotic death metal“. Ovo je ploča poštene, znojave svirke koja je haotična samo na površini a zapravo je rezultat krvave discipline i vežbanja. Moćan death metal koji se kreće u više smerova odjednom? A ne kiti se „progressive“ perjem? Sasvim lepo:

 

https://ascended-dead.bandcamp.com/album/live-in-bristol-07-08-2019

 

Još jednostavnog ali prijatnog grindcorera dobijamo od ilinojskih Minimum Wage Assassins. EP  Midwest Bums ima jednu obradu Unholy Grave i Minimum Wage Assassins svakako pokazuju da su pod velikim uticajem japanskih prethodnika, ali njihova muzika ima i tipično američki hardcore thrash prizvuk pa se to lepo kombinuje. Prljavo, sirovo, ali simpatično:

 

https://minimumwageassassins1.bandcamp.com/album/midwest-bums

 

Death metal izdanje nedelje je svakako novi album poljskih veterana Vader, Solitude in Madness. Šesnaesti album bilo kog benda na svetu teško da je, statistički, njihova najvažnija ploča ali Vader se ovde ekstremno trude. Solitude in Madness je furiozan album veoma pročišćene forme. Bend, sigurno, danas ne oseća inspiraciju koja je od njih napravila jedan od najvažnijih evropskih death metal sastava devedesetih, ali zanatske veštine su istesane do visokog nivoa i Poljaci više nego dobro umeju da zamešaju granitno tvrde rifove i ukusne pozadinske melodije sa rafalnom blastbit paljbom, da to uz razgovetan death vokal poprimi formu potrebnu da ih verna publika prepozna a da budu prijemčivi i mlađariji koju interesuje rad veterana. Vader nikada nisu bili najinovativniji bend u death metalu i uvek su ih spasavali dobar rif i spretno aranžiranje, pa je i Solitude in Madness ploča napravljena po ovoj formuli, kratka, ekonomična i mada, kako rekoh, ne smem da kažem da se tu sad oseća neka velika težnja da se ponovo izmisli forma, ova je forma i dalje uglavnom dosta zdrava da zavredi slušanje:

 

https://vader-band.bandcamp.com/album/solitude-in-madness

 

Ovo kao da je nedelja da stari bendovi ponude nova izdanja. Wallop su bili aktivni u osamdesetima, pa stali, da bi se vratili prošle godine najavom albuma Alps on Fire koji je, evo, sada izašao. I, ovo je klasičan nemački metal sa jasnim uticajima Scorpions i Accept ali sa energijom koju Stefan Arnold, bubnjar koji je posle Wallop decenijama svirao u Grave Digger, neumoljivo ubrizgava u svaku pesmu i vuče ih napred moćnim tempom. Wallop nisu nužno prvoligaška ponuda, ali Alps on Fire je malo sterilno producirana ali duševna ploča koja ne smara filozofijama već pošteno ide napred, sipa pravoverne ’80s rifove i ima pamtljive refrene. Da je bolje producirano, da je pevač Mick Wega malčice harizmatičniji, Wallop bi imali ulaznicu za prvu ligu ali meni se i ovako dopadaju:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alps-on-fire

 

Hoću da kažem, i Cloven Hoof su izdali novi album a oni sviraju od 1979. godine, za ime sveta! Pure Steel Records se BAŠ trudi. Age of Steel je osmi album britanskih veterana i mada je meni njihov heavy/ power metal miks malo isuviše gizdav sa svim tim blajndgardijanovskim harmonijama na vokalima, teško mi je da ne poštujem šta je ovde urađeno. Ovo je ekspanzivna, robusna ploča power metal energije koja se od prosečne power metal muzike naših dana ipak razlikuje na ime tog nekog NWOBHM pedigrea koji Cloven Hoof imaju. Mislim, ovo je vrlo „tolkinovski“, da se mi razumemo, ali bend ima i dovoljno propisne heavy metal vatre da ja ovo makar poštujem ako već ne mnogo slušam. Dostojanstveno:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/age-of-steel

 

Savremeniji, prljaviji i meni zabavniji a opet dovoljno klasičan metal sviraju čikaški Hitter. Osim, naravno, što je njihov debi album, Hard Enough barem isto onoliko pank koliko i metal. Hoću da kažem, Hitter se ne zamaraju žanrovskim poziranjem i smišljanjem pravovernih rifova nego samo piče žestoki, teški rokenrol sa jakom ritam sekcijom i opasnim, popaljivim gitarama. Tako ćete u jednom momentu imati utisak da slušate sirovi pank rok a la New Bomb Turks i Teengenerate, u sledećem da je sve ovo Motorhead i Girschool a u sledećem sledećem ćete dići ruke od klasifikacije i prepustiti se moćnoj rokačini. Hitter su MNOGO dobri, pišu izvrsne pesme, užasno me loži kako bas-giitara nosi njihov zvuk a pevačica Hanna „Hazard“ Johnson ima tako promukao, bezobrazan glas da mi lepo dođe da nešto razbijem kad je slušam. FENOMENALNO.

 

https://hitter.bandcamp.com/album/hard-enough

 

Da, po tradiciji, koju često izneverimo, zaokružimo nedeljni metal pregled sa malo slema. Dysmorphic Demiurge je, vidi se to i po imenu, slamming death metal bend. Ali stvari nisu tako proste. Ovaj trio iz Tenesija, nastao od još u devedesetima rasformiranih Labyrinth na svom prvom albumu, As You Hunger for Pardon tvrdi za sebe da je ovo „jedinstvena kombinacija“ slamming death metala, brutalnog death metala i old school death metala i, mada se ne bih gađao tim „jedinstvenostima“, ovo je svakako muzika koja kombinuje slem sa ambicioznijim brutalnim death zvukom i nije toliko tinejdžerska kao gomila slema koji danas prave. As You Hunger for Pardon je ploča koja ima dugačke pesme sa mnogo rifova i tema i mada muzika uglavnom sedi u nekom dinamičnom srednjem tempu, nije sva u slemu i dosta je zanimljiva. Dobar miks pritom, pa ovo vredi da se čuje ako ste skloni brutalnom death zvuku:

 

https://dysmorphicdemiurge.bandcamp.com/album/as-you-hunger-for-pardon

 

Nešto nas danas hoće Francuzi pa evo njih i u najgrđem izdanju.  Wasteland i Human Worm imaju split album The Human Waste i oba benda daju po četiri pesme grozomornog, vrlo žanrovskog death/ slamming death metala. Human Worm su „klasičniji“ slem, barem u njegovom modernom smislu, gde je sve podređeno slemovima, pa svi ostali elementi služe samo da se dođe do slema, da se pređe na drugi slem itd. I hajde, mada ovo nije na nivou najboljih bendova iz branše, a Human Worm se zanose i nekakvim dodvorivanjem beatdown publici, ko sam ja da kažem „ne“ kad mi se ponude seksi fanki slemovi i bri-bri pevanje? Niko, eto ko. Wasteland su više u brutal death metal smeru i njihovi slemovi su prirodan deo muzike umesto da budu njen jedini smisao, pa je ovo pogodnije i za publiku kojoj sva ta klecačka rabota nije bliska. Wasteland su dobri, mada ne originalni, ali vrlo dobro pucaju u istom smeru kao i ma koji brutal death metal bend koji vam padne na pamet, sa lepim rifovima i stamenim blastbitovima. Lepo:

 

https://wasteland-deathmetal.bandcamp.com/album/the-human-waste

 

Iako slem death metalci vole da se prikazuju kao potpune sociopate, bejsment dveleri i sve to, ipak imaju i dušu pa smo tako dobili i iznenađujuće kulturnu kompilaciju  SLAM VS COVID​-​19 za Cunt Bunker Productions. Mislim, jasno, veliki broj bendova ovde su jednočlani „kompjuterski“ projekti, ali ima ovde, među dvadeset pesama, sasvim dobrih i interesantni bendova koji su svoje pesme dali ne bi li se zaradio koji dinar za fond koji se bavi odgovorom na tekuću epidemiju. To je ljudski pa ako volite muziku dubokih grlenih vokala, neljudski iskomprimovanih gitara, ovde ćete naći bar 3-4 benda koji zaslužuju dalje istraživanje (npr. gorepomenuti Wasteland, pa onda Paroxysmal Butchering, Reviled…). Ljudski:

 

https://cuntbunker.bandcamp.com/album/slam-vs-covid-19

 

Za kraj – nešto staro. Nemam običaj da ovde pokrivam remastere već izašlih albuma (a danas sam ih onoliko imao!) ali za Guttural Slug vredi napraviti izuzetak. Ovaj ikonični dansko-internacionalni studijski slamming death metal projekat je svojim prvim albumom Intercranial Purgatory okrenuo glave 2012. godine da bi ih asvim polupao drugim izdanjem, iz 2013. godine, veoma kultnim albumom Megalodon. Prošle godine je indonežanski Brutal Mind izdao i treći album ovog projekta, Plague of Filth i mada je meni to bilo odlično, veliki deo fanova rada Mikkela Sørensena je bio razočaran srazmerno „komercijalnijim“ zvukom i, eh, razgovetnim death vokalom. Jebiga, deca su deca, ali upravo takvima će prijati remaster Megalodon koji je Brutal Mind upravo izbacio i koji sa svojih jedva dvadeset minuta muzike predstavlja pravi kamen-temeljac modernog slema, sa neumoljivim gaženjem srednjim tempom, surovim hromatskim rifovima i napaljivim slemovima, te „zrikavac“ pevanjem koje je svojim potpunim poništavanjem ljudskog u muzičkom izrazu veoma pogodilo onaj sloj publike koji se oseća usamljenim, odsečenim i napuštenim od sveta i gaji nihilistične misli. Megalodon je klasik i mada su mnoge njegove izvanredne ideje realizovane u boljoj produkciji na Plague of Filth, nema nikakve sumnje da i u u 2020. godini ova ploča pleni svojim naizgled beznapornim gruvom i poptunom kuroboljom u pogledu komunikativnosti na nivou višem od tog gruva. A, na kraju krajeva, ako pesma Pandemic Apocalypse sa svojim bri-bri vokalima, zastrašujućim blastbitovima i meljućom gitarom nije adekvatan saundtrak za ovu sezonu, ne znam onda šta je.

 

https://brutalmind.bandcamp.com/album/megalodon