Arhiva za jun, 2020

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-06-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 27 juna, 2020 by mehmetkrljic

Ove nedelje sam dobar deo vremena bio gluv na jedno uvo ali nije da me je to sprečilo u slušanju metala. Da vidimo šta smo imali:

Počnimo sa blek metalom. Ruski Altar of Woe je jednočlani projekat Ilje Ljevova iz Griefrain (a koji je takođe jednočlani ali instrumentalni blek metal bend) i na prvom albumu, The flame of truth Ilja ga zakiva pošteno i iz sve snage. Altar of Woe je old school testerišući black metal što nas vraća u rane devedesete svojim sirovim rifovima, jednostavnim ritmovima i jednom schadenfreude atmosferom koja to veoma lepo zaokružuje. Nije ovo primitivna muzika, Ljevov je odličan muzičar i ume da prošara staroškolsku koljačinu sasvim sofisticiranim varijacijama u dinamici u tempu, ali jeste kvalitetno usredsređena na taj krvoločni senzibilitet i to veoma prija:

 

https://altarofwoe.bandcamp.com/album/the-flame-of-truth

 

Solidan atmosferični blek metal stiže nam iz Portugalije na prvom albumu jednočlanog projekta Baal. Bend je aktivan od početka veka i pravi po jedan snimak na svaku deceniju pa tako posle demo snimka iz 2000. godine i EP-ja iz 2010. dobijamo konalčno i prvi album, ali, Epithapion je zapravo vrlo dobra ploča. João Meruje je u osnovi bubnjar pa je ovo, za razliku od mnogih albuma jednočlanih blek metal projekata, ploča na kojoj imamo žive i vrlo živahne bubnjeve dok su gitare opuštene, ambijentalne i atmosferične u pravoj meri. Nema ovde mnogo pevanja, Meruje pusti po neki krik ali većina muzike namerava da hipnotiše gitarama koje su mogle sići i sa neke od starijih ploča Godflesh ili My Bloody Valentine. Ovo, dakle, nije tek još jedna blackgaze ploča već interesantan poogled na atmosferični blek metal, sa dosta ukusa i promišljenosti:

 

https://baalbm666.bandcamp.com/album/epitaphion

 

Poljski jednočlani projekat Popioły (pepeo, naravno) na svom debi albumu, Purposeless through meaning nudi vrlo zanimljiv, ličan i originalan blek metal koji se u osnovi drži klasične forme ekstremnog metala, ali ima gotovo eksperimentalni pristup sa smenama ritmova, neočekivanim harmonskim idejama i povremeno sasvim smelim rešenjima (W Chmurach Jowisza, recimo, ima sasvim cirkuski senzibilitet). Uz odličnu produkciju i dinamičnu svirku ovo je ploča koja me je vrlo prijatno iznenadila i još jednom podsetila na raznovrsnost i vitalnost poljske scene:

 

https://popioly.bandcamp.com/album/purposeless-through-meaning

 

Nežan ali raskošan i veoma ubedljiv atmosferični blek metal nude Rusi Сивый Яр na split albumu Неизбежность/ Wiecznica sa Poljacima Stworz. Dve pesme koje Сивый Яр ovde ima traju skoro 25 minuta u totalu i sadrže mnogo prijatnih melodija inspirisanih narodnim i paganskim nasleđem, ali bend nudi i kompleksne aranžmane i odličnu produkciju pa mada ovo nije muzika nužno pravljena baš za mene, njihova strana ploče mi se prilično dopala. Stworz su manje-više na istoj poziciji kao i pre par godina kada smo pisali o njima i njihove tri pesme nude još neofolk paganštine (i semplova ptica) upletene sa distorzijom i grubim vokalima. Poljaci su za nijansu manje maštoviti u svom aranžiranju ali ko voli ovakvu muziku, nauživaće se:

 

https://sivyjyar.bandcamp.com/album/-

https://stworz.bandcamp.com/album/wiecznica

 

Portugalski pregalac Vulturius je veoma prolifičan sa svojim jednočlanim projektom, Irae pa smo tako, pored milion demo snimaka i splitova dobili i novi, peti album pod nazivom Lurking in the Depths. Irae nije SUVIŠE impresivan muzičar za moj ukus, ali njegova muzika je pošten, znojav blek metal veran andergraund korenima pa je i Lurking in the Dephs mračna, satanistička ploča koja prija da se čuje jednom iako ne zove, barem mene, na vraćanje na početak i ponovno trošenje. No, ja jesam stara i izlizana osoba pa i to treba imati na umu. Ovo je, generalno, korektan album andergraund blek muzike, produkcijski sirov ali daleko iznad proseka ovog pod-pod-žanra, pa ako vam je stalo do nečeg iskrenog, jednostavnog i srčanog, Irae će vas, možda, sasvim zadovoljiti:

 

https://irae666.bandcamp.com/album/lurking-in-the-depths

 

Estonsko-finsko-kanadski Põhjast na svom, evo već trećem albumu Downfall meša gotski doom, klasičan metal i malo blek zvuka da spravi jednu simpatičnu mućkalicu. Naravno, nikako po mom ukusu ali ovo je bilo zanimljivo čuti jer Põhjast zvuče kao da ste izmešali Paradise Lost i Type O Negative i naterali ih da izmisle blek metal. To podrazumeva i kvalitet svirke i komponovanja, naravno, sa nekim lepim, pamtljivim melodijama. Prijatno:

 

https://pohjast.bandcamp.com/album/downfall

 

Kanadski izdavač Sepulchral Productions izbacio je ove nedelje i dva solidna atmosferična blek metal albuma takođe kanadskih bendova. Nijedan od njih nije sad nešto zbog čega bi meni ispao monokl, ali za ljubitelje atmoblek podžanra, ovo su svakako izdanja koja vredi čuti. Prvo su tu Serment koji sa svojim prvim albumom, Chante, ô flamme de la liberté drže lekcije kako NE treba masterovati ovakvu muziku. Ovo je ploča bez trunke dinamike, skoro neslušljiva u svojoj potpunoj zaravnjenosti zvuka. No, kako atmosferični blek metal pomalo i profitira od utiska monotonije koji ostavlja, recimo da su oni ovako hteli. Sama muzika je vrlo solidan, brz ali suštinski statičan blek metal u kome se smenjuju lepi akordi i udaljena vriska preko jednoličnog ritma. Dobro za meditaciju.

 

https://sermentqc.bandcamp.com/album/chante-flamme-de-la-libert

 

Drugi su Sombre Héritage sa svojim debijem, Alpha Ursae Minoris a koji je samo za nijansu dinamičniji od kolega. I to baš za nijansu, jer je i ovo muzika bazirana na dosta jednoličnim aranžmanima gde se akordi smenjuju preko stalno iste pratnje, uz vokal koji se dere iz druge prostorije. No, Sombre Héritage su nešto skloniji promenama ritma i ubacivanju više rifova u svoje pesme pa se po tome razlikuju – a da li je ovo bolje ili gore od Sermenta zavisi od toga šta tražite od ove muzike. Meni je to slušljivo.

 

https://sombreheritage.bandcamp.com/releases

West da je izašao novi Wintaar i nije neka vest jer ovaj Rus je samo u 2020. godini pre albuma I Am Ruin, I Am Death izdao četiri dugosvirajuće ploče. Nećemo se pretvarati da sam sve to slušao (nisam), ali jesam slušao Wintaar ranije i primećujem da je moja glavna zamerka na ovaj projekat – užasan zvuk – na ovom albumu autoritativno prevaziđena solidnim studijskim miksom. Ostaje emotivan ali oštar blek metal iz majčice Rusije koji prija sa svojim idiosinkrazijama i ekspresivnošću. WV je maštovit i kreativan i mada to ne znači da uvek piše dobre pesme, znači da su mnoge među njima interesantne:

 

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/i-am-ruin-i-am-death

 

Agresivan, granitno tvrd blek metal nam stiže iz Viskonsina na novom EP-ju sastava Veldlokk. Crushing the Servants of the Plaguethrone ima lep omot i pet podužih pesama koje forsiraju brz ritam (sem kad se spuste na praktično doom tempo) i črvste rifove, ali i tremolo teme. Bend ima uho za dobar rif i ume da zadrži pažnju slušaoca lepim harmonijama i smenama tempa. Sve to opet ne deluje prenatrpano već široko, domaćinski, ali svedeno na minimum neophodnog. Solidno:

 

https://veldlokk.bandcamp.com/album/crushing-the-servants-of-the-plaguethrone

 

Odličan, mračni blek metal debi album za rejkjaviški Nexion. Islanđani po običaju svoj blek metal čine okultnijim, mračnijim i atmosferičnijim od skandinavske sabraće pa je i Seven Oracles ploča izuzetno tamne, guste atmosfere ali i moćne, žestoke svirke gde se agresivni vokali i nemilosrdni blastbitovi mešaju sa disharmoničnim gitarskim arabeskama i vrlo raznovrsnim temama. Izvrstan album benda koji podseća na snagu islandske scene:

 

https://nexion.bandcamp.com/album/seven-oracles-2

Iznenadio me je teksaški jednočlani projekat Sinira na svom debiju The Everlorn koji donosi osam pesama melodičnog blek metala. Iznenadio me je pre svega zrelošću svirke, ideja i aranžmana – ali ovaj dvadesetpetogodišnjak već iza sebe, kaže, ima dosta iskustva u raznim ograncima metal industrije – ali na kraju i time koliko mi se dopao njegov stil. Sinira ima nimalo stidljivu sklonost ka melodijama koje su uvek tu i sjajno se uklapaju uz generalno agresivnu svirku koja bi, da nije te hipermelodične srži mogla da se prodaje i kao blackened speed. Ali melodije su tu pa je ovo izuzetno lepo uklopljena power-metal nadgradnja na speed osnovu, sve utopljeno u underground black metal tminu. Da je samo lepše masterovano bilo bi izvanredno a ovako je impresivno. Čovek pritom ovo prodaje za samo jedan dolar što je smešno jer je u pitanju album koji, kada se uporedi sa kolegama, nudi srazmerno dosta više.

 

https://sinira218.bandcamp.com/album/the-everlorn

 

Francuski Creature na svom trećem albumu Ex Cathedra nude vrlo ambiciozan program progresivnog blek metala koji se od simfonijske sabraće razlikuje pre svega jednim jasnijim oslanjanjem na prog rok formule razvijene sedamdesetih godina prošlog veka a koje su simfoničarske aspiracije kanalisale na osoben način. Ovo znači da Creature zapravo imaju više King Crimson i Nice zvuka u sebi, sa rokerskim pogledima na barok radije nego da pokušavaju barok direktno da zavare na šasiju ekstremnog metala. I to osvežava. Nije ovo savršena ploča, traje više od sat vremena i produkcija joj ne čini previše usluga sa jako glasnim masterom koji oduzima dinamiku nečemu što treba da bude slojevitije i prozračnije, ali ovo je zanimljivo za slušanje i vredi se pomučiti. Izdavač I, Voidhanger je sa ovim albumom podsetio da je u pitanju avanturistička, hrabra ekipa:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/ex-cathedra

 

Pređimo na stoner i za početak imamo uobičajen grčki desert/ stoner rock na albumu Billion Drops benda Paranoid Reverb. Kad kažem uobičajen, mislim na uobičajeno visok kvalitet svirke, produkcije, žanrovske pismenosti… Ovo su, naravno, i dobro napisane pesme i mada su Paranoid Reverb previše „komercijalni“ za moj ukus koji uvek ište svedeniju, fokusiraniju muziku, nemam zaista neku „objektivnu“ zamerku  na ovu ploču. Dobar teški rok, dobro snimljen i miksovan. Album izlazi tek u Septembru ali omiljeni JuTjub kanal već promoviše:

 

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/paranoid-reverb-billion-drops

 

https://youtu.be/9Tq6pQElBhU

 

Švedski Huanastone nudi sličan program muzike pune dobrih rifova, poletnog ritma i melodičnog, šmekerskog pevanja na albumu Third Stone from the Sun. Šveđani su ipak za nijansu psihodeličniji i njihova muzika, iako i sama u osnovi vrlo bluzerski orijentisana, voli da se okrene više u smeru atmosfere i pržećih psihodeličnih gitara. Vrlo dobar, prostran miks koji ne gine sasvim u masteringu i ovo je album prijatnih teškorokerskih sanjarija:

 

https://huanastone.bandcamp.com/album/third-stone-from-the-sun

 

Sjajno su mi legli brazilski Elephantus na istoimenom EP-ju sa četiri odlične pesme psihodeličnog, teškog stoner doom zvuka. Elephantus kažu da su sve snimili za jednu noć, uživo i ovde se definitivno čuje ta energija spontanosti i rizika ali i sirovost koja je šarmantna. Naravno, kvalitet snimka nije superhifi, ali ni muzika koju Elephantus sviraju nije neka umivena rok interpretacija srednjeklasne zadovoljštine već besan, težak, urlajući stoner rok sa dna i kada njegove psihodelične gitarske i klavijaturističke spirale preuzmu kontrolu nad vašim umom gledaćete na svet drugim očima:

 

https://elephantus.bandcamp.com/releases

 

Ostajemo na istom kontinentu ali idemo do Lime i drugog albuma psihodeličara Cuarzo. Vol. 2 je sirova, bučna ploča psihodeličnog teškog roka koji ima i teške, doom rifove ali je najbolji kada bend slobodnije džemuje. Onda gitara može da se lansira pravo u svemir sa rampe koju prave stameni bubnjevi i bas, i da istraži njegove najdublje tajne. Prijalo bi da je ovo za nijansu čistije producirano jer mada ovi Peruanci vole buku, ona povremeno oduzima njihovoj muzici na slojevitosti što je ova nesporno ima. No, Cuarzo su pošteni, posvećeni i dobri:

 

https://cuarzo.bandcamp.com/album/vol-2

 

 

Mađarski Satorinaut se vraća sa još jednom kolekcijom džemova za ovu godinu i kako mi se Slow Psychedelic Speedrock prilično dopao pre koji mesec, tako sam i u Action Brings Good Fortune ušao sa pozitivnim očekivanjima. I Satorinaut ne razočaravaju, ovo je sada još bolje snimljeno, stilski zaokruženije i nudi organski gruv i jaku gitarsku psihodeliju u dugačkim, instrumentalnim džemovima koji se vrlo dobro drže tokom trajanja cele ploče. Satorinaut su zreli za „prave“ albume ako smem da primetim a ovi sešnovi koje su do sada objavili su prava stvar za slušanje ukrug i tripovanje na suvo.

 

https://satorinaut.bandcamp.com/album/action-brings-good-fortune

 

Trebalo mi je dva pokušaja da se priviknem na dosta jedinstveni zvuk solunskih Hadean Cult. Na njihovom debi albumu, Don the Mantle ima mnogo interesantnih girarskih rifova i tema, i ovo je prilično nežan, dobro raspoložen hard rok/ stoner metal sa pažljivim igranjem sa dinamikom da se postigne šaranje po čitavom spektru emocija, i kompleksnim, dobro osmišljenim aranžmanima. Glavni adut benda su te maštovite gitare ali je u prvom planu i dobra pevačica Stoicheia koja muzici dodaje jednu pop komponentnu i balansira pomalo okultni doom rock pristup. Na kraju mi se ovo veoma dopalo pa podstičem slušanja i istrajavanja:

 

https://hadeancult.bandcamp.com/releases

Britanci Organ of Corti nisu rđavi na svom debi EP-ju, Hostile Mess, gde mešaju hard rock, grunge i malo stondirane psihodelije za jedan prijatan, gruvom ispunjen, vrlo faziran zvuk. Ova muzika će svakako biti bliska i nemetalnoj publici na ime svoje razgovetnosti ali ima dovoljno težine i oštrine i za metalce:

 

https://organ-of-corti.bandcamp.com/releases

 

Berlinski Black Sadhu na svom drugom EP-ju, What is Real? daje tri pesme vrlo distorziranog, teškog, sporog, ritualnog doom metala. I to vrlo lepo curi. Ima ovde svega što ja volim, teških rifčina, sporih ritmova i vokala koji stižu iz tamnih daljina, kao da ih sanjamo i malo se meškoljimo od brige u snu. Tri pesme traju više od pola sata a kad stignete do kraja skoro je nemoguće da ne krenete iz početka:

 

https://blacksadhu.bandcamp.com/album/what-is-real

Nije najjasnije ko su članovi Circle of Sighs (bar meni) ali ovaj internacionalni „progressive synth-doom from the outer reaches of space-time“ bend me je prilično kupio svojim albumom prvencem, Salo. I, da, ovo je progresivni rok isto koliko je i doom metal, sa muzikom koja je harmonski bogata, dinamički raznovrsna i puna kosmičke širine i snažne atmosfere. No, srećom, ima i sasvim dovoljno propisne težine i moći da komforno upadne u metal klasifikaciju, ali, svakako, ovo nije izdanje samo za doom čistunce i deluje mi kao album koji je nadžanrovski zanimljiv. A obradili su i Kraftwerk. Vredno!

 

https://circleofsighs.bandcamp.com/releases

 

Odlični kalifornijski izdavač Ripple Music dosta nas je dugo tizovao najavama novog albuma doom/ stoner/ rock legende, Scotta  Weinricha. Ovaj legendarni gitarista, basista i pevač svirao je u nekim od najvažnijih doom i stoner postava svih vremena (pre svega Saint Vitus i The Obsessed a već više od deset godina radi muziku i kao samo Wino (a što je nadimak po kome ga zna više ljudi nego po njegovom pravom imenu). Elem, Forever Gone je treći album za postavu Wino, prvi posle deset godina i ovo je jedanaest pesama meditacija prevashodno uz akustičnu gitaru. Ogoljeno, iskreno, direktno, kako to od veterana i očekujemo. Nisu sve pesme skroz minimalističke, negde ima multitrekovanih solaža na električnoj gitari, negde i bas gitare i bubnjeva ali ovo jeste ploča pre svega pevanja iz akustične akorde, ploća koja intimu iznosi na površinu i ne interesuje je da se krije iza žanra već samo da ga iskoristi da neke od najdubljih misli i emocija podeli sa svetom a da se njihov vlasnik ne raspadne od straha. I to lepo ide. Nije ovo album za pušenje kanabisa i tresenje glavom već (kvazi)folk ploča za kontemplaciju i plakanje. Možete li?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/forever-gone

 

Šćećinski Power Plant nisu naročito imaginativni na svom debi albumu Cargo ali ovo nije neprijatna ploča. Instrumentalni stoner rok sa neskrivenim psihodeličnim aspiracijama ovde je upakovan u pet dugačkih pesama koje rade sve što očekujete, servirajući pompezne fazirane rifove i psihodelične gitarske eksploracije, nikada se ne odmičući od žanrovske mustre. Ali korektno je:

 

https://hailtheplant.bandcamp.com/album/cargo

 

Maštovitiji su Saksonci Hammada na svom debi albumu, Atmos, ali ovo je, da bude jasno, punokrvni desert rock sa pevanjem i refrenima koji svoju psihodeliju nalazi u bezočno faziranim gitarama i sintisajzeru koji dopunjava gitarske ekspedicije. Koliko god sad ovo glupo zvučalo, mislim da Hammada imaju neadekvatan zvuk za ono što sviraju jer apsolutno preobilje distorzije i reverberacije nije u skladu sa muzikom koja pokušava da ima i sasvim „televizijski“ hard rok senzibilitet. Tako da je Hammada najbolja kada zaboravi na pevanje i refrene i baci se glavačke u svemir, puštajući gitarama i klavijaturama da se jure kroz nebule:

 

https://hammada.bandcamp.com/album/atmos

 

Tulužani Stoned Matter drmaju teški, vrlo garažni stoner rok na svom EP-ju One More Trip. Solidno to bude, pogotovo što bend ima tu neku ’70’s komponentu u zvuku i ne stidi se citiranja velikih prethodnika (što je u ovom slučaju ZZ Top i njihov monstr hit, Tush). Puno, dakle, klasičnih heavy blues rifova, jakog ritma i promuklog, bezobraznog pevanja. Prija:

 

https://stonedmatter.bandcamp.com/releases

 

Doom metal izdanje nedelje je svakako jučerašnji izlazak albuma Stygian Bough Volume I a koji je kolaboracija između Bell Witch i Aerial Ruin. Bell Witch su pre neku godinu sa svojim albumom Mirror Reaper kreirali neku vrstu referentne tačke za funeral doom a Erik Moggridge aka Aerial Ruin im se ovde pridružio na gitari i vokalima za dopunu njihovog teškog doom zvuka svojim mračnim folk izrazom. I, ako niste unapred mogli da pogodite, ovo je odlično. Moggridge dodaje sporom, monumentalnom, veličanstvenom zvuku Bell Witch dozu spontanosti i jedne ljudske topline koje ga izuzetno oplemenjuju i mada je ovo veoma dugačka, svakako depresivna ploča, ona istovremeno zvuči za nijansu manje „žanrovski“ od uobičajenog Bell Witch autputa i ima u sebi i element skoro pa optimistične melanholije. Ko bi rekao da je Bell Witchu potreban samo maleni bljesak svetlosti na kraju tunela da ih ovako inspiriše? Sjajno!

 

https://bellwitch.bandcamp.com/album/stygian-bough-volume-i

 

 

Japanski death veterani Subconscious Terror su napravili pauzu dužu od četvrt veka da snime drugi album ali Reprogramming je makar zabavna ploča koja spaja old school death metal pristup koji naglašava rifove (neki od njih su i vrlo prosti i zarazni, slušajte Remove Your False Skin koja je praktično grindcore) sa malo „tehničkijim“ elementima. Reprogramming u nekim elementima zvuči maltene kao karikatura (pevanje na engleskom sa užasnim naglaskom je, recimo, slatko) ali je ovo šarmantna ploča death metala koji juri napred i ne osvrće se i meni se dopada:

 

https://subconsciousterror.bandcamp.com/album/reprogramming

 

 

Pythagoras iz kalifornijskog Long Biča je bend koji se slavnom matematičaru kome je uzeo ime odužuje kreiranjem prilično osobenog i zanimljivog death metala. Njihov drugi EP, Killdozer Rampage je dosta nadahnuta salata ritmova i harmonija koja uopbičajeni death metal jelovnik koristi na nove načine, ne bežeći izvan žanra ali svakako žanru dajući nove forme. Inovativno, interesantno, pitagorejski.

 

https://pythagoras1.bandcamp.com/album/killdozer-rampage

 

Gore sam po dobru pomenuo italijanskog izdavača I, Voidhanger, a oni su ove nedelje objavili nekoliko ploča koje su sve zanimljive. Ne nužno instant-slušljive, kao što ćete čuti na debi EP-ju projekta Fleshvessel pod nazivom Bile of Man Reborn. U pitanju je, naime, jedna kompozicija od 23 minuta, doduše jasno razdvojena na stavove, ali i koja smelo i prilično uspešno kombinuje ekstremni metal, psihodeliju, džez, horsku muziku i još svašta. Mislim, ovo je sastav koji u postavi navodi harfu, flautu, bas bez pragova, znate već, svu tu neku egzotiku, ali to sve služi zaista pravičnom cilju kreiranja muzike koja će imati metal oštrinu i konfrontativnost ali istovremeno pobeći od njegove žanrovske pravovernosti i usvojiti izražajne tehnike i silovitosti i drugih vrsta muzike. I to odlično ide. Bile of Man Reborn je vrlo postmoderna, patchwork kompozicija ali ovo nije puki ples između žanrova već promišljen, slojevit rad kakvog se ne bi stideo jedan John Zorn. Poslušajte:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/bile-of-man-reborn

 

Wraith su baš diskografski aktivni ove godine: Speed Armageddon je njihov novi split EP sa australijskim Bastardizerom i bend je i dalje veran svom „No Bullshit Speed & Thrash Metal“ kredou. Tri pesme, od kojih su prve dve u identičnom tempu i lepo se nastavljaju jedna na drugu a treća je Sick Boy od GBH i, naravno, zvuči sjajno. Bastardizer su bliži black metalu i njihove dve pesme lepo kombinuju thrash i black pristupe sa malo te neke blek metal otmenosti ali i sa jakim rifovima i dobrim, mošerskim ritmom. Vrlo prijatna kolaboracija:

 

https://wraith-us.bandcamp.com/album/speed-armageddon-split-w-bastardizer

 

https://bastardizer.bandcamp.com/album/speed-armageddon

 

Da ostanemo u sličnoj muzičkoj i budžetskoj klasi, tokijski Straenge su snimili demo Thrash Medicine sve u jednom cugu, bez nasnimavanja i ovih pet pesama su solidan thrash koji zvuči vrlo dobro i pitam se kako bi se bend tek dobro čuo da ih puste u pravi studio i daju im budžet. Ovo je thrash koji i trči ali i misli i ima svež pogled na žanr sa interesantnim rifovima i ritmičkim ekscesima. Vrlo solidno:

 

https://strangethrasher.bandcamp.com/album/thrash-medicine

 

Glazgovski Life Expectancy sviraju solidan thrash metal sa dosta interesantnih ideja na debi EP-ju Divergence. Ovo je moderna muzika sa maštovitim temama i aranžmanima koji obezbeđuju potrebnu kvotu mošinga a da opet variraju i dinamiku i atmosferu. Dva problema, nažalost, more ovo izdanje, od kojih je prvi to da je ovo masterovano veoma bučno pa je iz tog razloga poteško za slušanje (ali samo su četiri pesme, pa se nekako izdrži) a drugi je prilično nestandardno pevanje Stefana Taylora. Taylor dobro „glumi“ i ima interesantna rešenja za neke situacije, ali jedan primetan deo vremena je u blagom falšu i to malo zasmeta. Ali, svakako, obećavajuće izdanje:

 

https://lifeexpectancy666.bandcamp.com/album/divergence

 

Night Fighter, isto iz Glazgova su mi promakli nešto ranije ovog meseca sa svojim debi albumom, Unholy Sepulchre. A greota je da ih ne pomenemo, pogotovo jer vinil izlazi tek iduće godine. A i jer je ovo dobra ploča, divljačkog, sirovog speed metala kao iz kuhinje vaše bake. Night Fighter imaju onaj ulični, uličarski, rokerski žar koji je napajao rani speed metal, vole da vrište, vole dobre rifove i da im ploča nije jako glasno masterovana – a što joj je jedini greh – bila bi rame uz rame sa remek-delima iz prve polovine osamdesetih. I ovako, naravno, pričamo o albumu koji ne treba propustiti ako volite urlanje i cepačinu. Ko bi rekao da Škotska treska ovako jako?

 

https://nightfighterglasgow.bandcamp.com/album/unholy-sepulchre

 

 

Iz Ipsviča, pak, stižu Elimination sa svojim pristojnim, srednjaškim thrash metalom na EP-ju Of Gods and Beasts a koji zvanično izlazi tek u Avgustu. Kažem „srednjaškim“ jer Elimination zvuče kao da su upravo iskoračili iz vremeplova što ih je doneo ovamo iz 1990. godine, ali to ne treba shvatiti kao kritiku. Ovo je vrlo dobar thrash sa početka devedesetih na liniji Megadeth-Exodus i bend ima i tehnička znanja i odličan studijski zvuk, i pristojne rifove da razveseli mnogaja srca. Ima i tri žive pesme na drugoj strani EP-ja, a one zvuče kao snimane vokmenom pa nisu baš toliko vredne kao prva polovina ploče.

 

https://eliminationuk.bandcamp.com/album/of-gods-of-beasts

Mörbidez je brazilski jednočlani speed metal sastav ali neka vas ovo ne uplaši. Sob o Signo de Belial je album vrlo solidnog zvuka, dobre produkcije i kvalitetne svirke. Pesme nisu posebno originalne, ali ako volite ovakav zvuk, ovde ima šta da se čuje i da se uz njega maše kosom.

 

https://morbidez.bandcamp.com/album/sob-o-signo-de-belial

 

Još speed metala, ovog puta iz Izraela stiže na demo snimku Morbid Rugby, dvočlanog sastava Deathscrum. I ovo je vrlo korektno snimljen i odlično odsviran spid metal i ovde takođe imamo na programu muziku koja se ne odlikuje velikom originalnošću  ali verno prenosi energiju ovog stila. Deathscrum imaju osećaj za pisanje pesama i aranžiranje i ovo deluje zrelo i proživljeno u isto vreme. Vrlo dobro:

 

https://deathscrum666.bandcamp.com/album/morbid-rugby

 

The Third Kind iz Njujorka na albumu Man Vs Earth (tako napisano – bez tačke) spajaju hardcore thrash i thrash metal sa sasvim solidnim rezultatima. Za razliku od „klasične“ nujorške škole, ovo je tvrđe, zapravo metalnije, više naklonjenu gruvanju nego gruvu, ako tako mogu da kažem pa se meni prilično dopao kompleksan aranžmanski rad i nakloni ekstremnijim formama metala kod The Third Kind:

 

https://thethirdkindofficial.bandcamp.com/releases

 

Killer Refrigerator iz Ohaja su humoristički death/thrash bend koji svoje sasvim pristojne muzičke veštine koristi za komediju. Na novom albumu, Junkyard Classics okrenuli su se obradama i parodiranju bendova iz metal propšlosti i ovo je verovatno jedini album ove godine na kome ćete čuti kompetentne (ili bilo kakve) obrade/ parodije Anal Cunt i Dragon Force. Tu su i duhoviti i korektni osvrti na Testament i SOD pa se ovom projektu valja nasmešiti i pohvaliti ih za dobru produkciju i trud oko muziciranja:

 

https://bumass.bandcamp.com/album/junkyard-classics

 

ScourgeOS iz Australije na svom debiju (koji zvanično izlazi tek desetog Jula), Scourge of Suffering nude mešavinu brtutalnog death metala i, recimo, groove metala koja i nije toliko neprirodna kako se na prvi pogled čini. Zašto, na kraju krajeva bendovi ne bi bili jednako inspirisani Panterom i Deicideom? Ishod je da je ovo ploča koja ima death metal vokabular – hromatska cepačina, usitnjeni dupli kikovi, blastbitovi, grleni vokali – ali ga koristi tako da pesme imaju i taj neki „urbani“ prizvuk sa mošerskim pasažima i razgovetnijim, himničnijim refrenima. Dopalo mi se više nego što sam očekivao:

 

https://scourgeofsuffering.bandcamp.com/album/scourge-of-suffering

Čileanski Subhuman Cadaver na svom prvencu Orbis Teratoma provajduje žestok, brutalan death metal sa dovoljno blastbitova i brutalnog urlanja da se snimi bar pet grindcore albuma. Subhuman Cadaver nisu nimalo inovativni ali su vrlo kvalitetni u svom odabranom mikoržanru gde se brutalnost ne svodi samo na supu hromatskih, denflovanih rifova već je gitarama dopušteno da budu nešto imaginativnije. Pomaže i što svu muziku pravi jedan čovek pa se kompleksni aranžmani sa promenama ritma, tempa i harmonijama koje su osvežavajuće „svetle“ za death metal  lepo nastavljaju jedan na drugi. Ovo je „sobni“ death metal ali je u samom vrhu ovog medijuma, sa maštovitim pesmama i autentičnom izražajnošću:

 

https://subhumancadaver.bandcamp.com/album/orbis-teratoma

 

Bruklinski Pyrrhon sa svojim četvrtim albumom, Abscess Time nude dvanaest pesama teškog, mračnog, vrlo konfrontativnog zvuka koji ume da ode i odlazi podaleko od tech-death korena ove grupe i iskombinuje uticaje ’80s i ’90s industrial metala, sludge metala i koječega da preseče inače superbrzu, brutalnu death metal svirku. Ovo znači i da skoro da ne znate šta da očekujete od svake sledeće pesme jer se bend kreće od najrazmazanijeg, apstraktnog, „svemirskog“ death metala do mučne sludge/ noise buke, uspešno spajajući tech-death opsednutost disciplinom i detaljima sa organskijim, slobodnijim, poluimprovizovanim momentima. Bend je veoma ambiciozan u ovome što radi ali ta ambicija ispraćena je i jednom voljom da se zaista pregazi svaka granica što deli žanrove i estetike i stvori muzika koja će biti svoja na prvom mestu. Impresivan album:

 

https://pyrrhonband.bandcamp.com/album/abscess-time

Dosta sam dugo čekao da Unique Leader konačno puste da čujemo ceo novi album francuskih Exocrine – Maelstrom. Najpre zato što me lože teme koje Francuzi ovde provlače, baveći se okeanom, dubinama, mitskim bićima i mitologijom uopšte vezanom za podvodne predele naše planete i njihove odjeke kroz kosmos. I, dobro, ovo je očekivano solidna ploča technical death metala. Exocrine se veoma trude da pored uobičajenih arpeđa i neparnih ritmova svom tech-death zvuku dodaju i još „mesa“ pa je ovo ploča na kojoj svako malo čujete sintisajzer sa sasvim neočekivanim harmonskim programom (The Kraken, Abyssal Flesh), ili, er, soliranje na trubi (Galactic Gods). Exocrine se suštinski drže tech-death formule naglaska na tehnici i preciznosti i svi ovi dodaci, mada su dobrodošli i oplemenjuju Maelstrom, istovremeno i ostaju baš to – dodaci dok je u osnovi tehički izuzetan ali paradoksalno nemaštovit death metal. No, sve na gomili to ipak ima dosta šarma i vredi da se sluša:

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/maelstrom

 

Mortiis je izbacio novi EP, The Great Leap koji pored naslovne pesme, sa albuma The Great Deceiver ima i neke remikse ove pesme (jedan od njih je radio Godflesh, tj. Justin K. Broadrick, pošto sumnjam da se Benny oko ovoga cimao) i same The Great Deceiver. Nisam neki superfan Mortiisa, ali sam ovde zbog Godflesha (mada je ova verzija njihovog remiksa već objavljena na The Great Corrupter), pa eto, da preporučim:

 

https://downloadmusic.mortiis.com/album/the-great-leap-2

 

Grci White Tower imaju ime koje se problematično rimuje sa nečim problematičnim, ali to na stranu imaju i debi EP, Terminator koji je, pa… petnaestak minuta obožavanja Accept. Mislim, pevanje u prvom redu asocira na nemačke uzore, ali i muzika je uglavnom u baš tom stilu, tresući drusni hevi metal srednjeg tempa i džudaspristovskih rifova. Lepo to meni zvuči a ako vam ne smeta konstantno vrištavi vokal, i vama će:

 

https://youtu.be/QiYzw0nkbeU

A baš iz Nemačke dolaze Pottgod sa albumom Famos koji nudi solidnih šest pesama hevi metala koji je uglavnom očišćen od starinskih žanrovskih elemenata i zvuči prihvatljivo i za ljude kojima je klasični metalski imaginarij smešan. Producirano dobro, odsvirano momački, svakako, no ovaj bend ima problem sa pevačem koji više izgovara tekst umesto što ga peva i to dosta obara privlačnost ovog albuma:

 

https://pottgod.bandcamp.com/album/famos

 

Kansas još rade??? Novi album veterana „mekše“ varijante heavy muzike, The Absence of Presence je izašao pre malo manje od dve nedelje i, kada se uzme u obzir da su prvi album izdali još 1974. godine, to da im je ovo tek šesnaesti studijski rad je zapravo dosta iznenađujuće. Nisam nikada bio veliki ljubitelj njihove muzike, naravno, ali ovaj album je impresivan u tome kako su Kansas očuvali svoj zvuk i unutar njega nastavljaju da evoluiraju. Hoću reći, The Absence of Presence ima sve ono što biste očekivali od AOR albuma koga vrte po svim mejnstrim radio-stanicama 1983. godine, sav cheesy senzibilitet i nepodnošljivu melodičnost ali… ali ovo je i ploča koja uživa u zavarivanju prog-rock elemenata na tu šasiju Top-40 muzike i, pa, Kansas posle skoro pet decenija rada zvuče zapravo živo i kao da se odlično zabavljaju. Pritom, ovo je produkcijski vrlo pristojan album i, pa, mada ga neću mnogo slušati, impresioniran sam koliko Kansas očiglednog uživanja pokazuju u kreiranju svoje cheesy progresive i koliko su tog uživanja preneli i na mene.

 

https://kansasband.bandcamp.com/album/the-absence-of-presence

 

Zanimljivi su mi Austrijanci Mothers of the Land koji svoj instrumentalni hard rok/ heavy metal kao da baziraju prevashodno na harmonskim rešenjima i melodičnim temama što su ih sedamdesetih godina lansirali Wishbone Ash i Thin Lizzy a u osamdesetima baštinili pre svega Iron Maiden. Mislim, evo, mene to privlači kao moljca upaljena sijalica i album Hunting Grounds je prijatnih malo više od pola sata „meke“, organske svirke koju ne narušava pevanje i koja uživa u tim melodijama i temama. Vrlo simpatično:

 

https://mothersoftheland.bandcamp.com/album/hunting-grounds

 

Prelep klasični heavy metal nam stiže iz Pretorije na drugom albumu sastava Deadline a koji se zove Cathedral Point. Južnoafrikanci imaju vrlo ’80s zvuk sa odjecima bendova kao što su, recimo, Riot ili Judas Priest (iz poznijih osamdesetih) u svom stvaralaštvu, ali valja ih pohvaliti za odlično napisane pesme koje imaju pamtljive rifove, promišljene refrene, komponovane solaže i dobre aranžmane da sve to zablista. Deadline su žestoki, živi, umeju da napišu dobar rif a onda ga razviju u još bolju temu, muzika im je jakog tempa i puna energije a imaju i jednu pesmu o heavy metal superherojima, spajajući tako sve što pristojan svet voli u jedno. Ako volite Hell Fire, Skelator, Metalian i slične moderne heroje dobrog heavy zvuka, Deadline bi sa ovim albumom trebalo da vam budu veoma po meri:

 

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/cathedral-point

Wounded Cross su svoj album Our Future Is Dead stavili na besplatan daunloud na Bandcamp i to je njihovo finalno izdanje. Bend je rešio da se od ovog svijeta oprosti jednom sirovom, ali simpatičnom pločom koja je, kako tvrde, snimljena u studiju uživo i ako volite ’70s hard rok od progresivnije sorte i metal ranih osamdesetih, Wounded Cross bi mogli da vam se dopadnu. Svirka je ovde dobra i sigurna i sirovost, tamo gde je ima, odnosi se pre svega na demo kvalitet samog snimka. Ali to donekle doprinosi i nekom autentičnom saundu pa je ovo album za ljubitelje:

 

https://woundedcross.bandcamp.com/album/our-future-is-dead

 

Meksički Thunderslave su se pre neki dan našli usred smešne kontroverze jer je izdavač No Remorse records, koji je trebalo dao objavi njihov debi album, Unchain the Night, obnarodovao da neće sa bendom ništa više da ima kada se pojavio video koji pokazuje članove benda usred vandalskih činova na – lokalnom groblju. Saće tvrdokorni andegraund da skoči i primeti kako ono što je pre trideset godina bila takoreći legitimacija metalskog pravoverja, u ovim našim SJW vremenima postaje razlog da se bendovi, jelte, cenzurišu, ali budimo ozbiljnI: paljenje crkve je MOŽDA moguće tumačiti kao čin kojim se ustaje protiv milenijumske hrišćanske represije a i tada bismo ga teško opravdali, a rušenje nadgrobnih spomenika je nešto što, ne bi trebalo da ovako nešto mora i da se kaže, ŠTO SE NE RADI, DA LI STE NORMALNI, DECO? Elem, bend je na kraju morao da album sam nakači na Bandcamp i nada se najboljem i šteta je što su alkohol, mladost i neumserena agresija imali sve ovo za rezultat jer je Unchain the Night slušljiva ploča. Ni blizu tako dobra kao gore hvaljeni Deadlineov uradak, ali ovo je prijatan, klasičan heavy metal sa vokalom koji peva u falsetu sve vreme, solidnim rifovima i prljavom produkcijom. Da je bend imao para za bolji studio i malo više zdrave pameti, ovo je mogla da bude ploča koju će hvaliti na sve strane:

 

https://thunderslave.bandcamp.com/album/unchain-the-night

 

Falconer nisu bend po mom ukusu ali pošto se sa albumom From a Dying Ember ovaj švedski bend raspada, ljudski je skrenuti pažnju da je ovo izašlo. Falconer su svoj power metal uvek umeli da izmešaju sa folki uticajima i plasiraju na siguran način. Meni je sve to, naravno, suviše čizi (a moj prag tolerancije za čiz je UŽASNO visok), ali simpatični su:

 

https://falconer.bandcamp.com/album/from-a-dying-ember

 

Za pravu heavy metal proslavu ove su se nedelje ponovo pobrinuli njemački Pure Steel Records čiji je prosek kvaliteta izdanja već neizdrživo visok. Ovog petka su vredni Nijemci izbacili još tri nova albuma i prvi u redu su Nizozemci Black Knight sa albumom Road to Victory. Aktivni još od prve polovine osamdesetih Black Knight su počeli sa izdavanjem muzike tek 1998. godine a iako im je Road to Vitory tek treći album, u pitanju je kvalitetan, dobro odsviran, sigurno napisan i lepo produciran heavy metal. Black Knight nisu mnogo poznati izvan Hojlandrije ali ovo je, cenim, više zbog lenjosti nego zbog pomanjkanja kvaliteta (mada se bend, originalno, promovisao sponzorišući lokalnog učesnika nacionalnih automobilskih trka koji je na svojim kolima nosio njihov logo).  Jer, Road to Victory je srčan, punokrvan hevi metal album koji, istina, ume da pozajmi od poznatijih kolega (naslovna pesma citira rif iz Judas Priestove Electric Eye i ne stidi se toga) ali zvuči ubedljivo, zrelo, u dovoljnoj meri retro da bude za starije, ali i u dovoljnoj meri moderno da ne bude puki retro projekat. Naprosto, Blak Knight su kvalitetni i svakom ko voli heavy metal ovo će prijati bez ostatka:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/road-to-victory

U korak ih prate kalifornijski Ninth Circle sa albumom Echo Black, njihovim četvrtim. Ninth Circle su za nijansu „mekši“ od Black Knight sa većim akcentom na vokalnim harmonijama i nešto tanjim gitarama, pa je ovo muzika možda milimetar ili dva bliža „sweet metal“ publici ali to je valjda i normalno s obzirom da je Kalifornija praktično postojbina ovakvog zvuka. Ninth Circle se dobro uklapaju u tu tradiciju pišući pesme koje imaju tu kombinaciju čizi metala i čizi popa i mada su Black Knight više po mom ukusu, ovo je svakako ploča za poštovanje:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/echo-black

Konačno, tu su Finci Kenziner sa svojim četvrtim albumom, Phoenix i njihova smeša klasičnog metala i simfoničarskih ambicija je vrlo lepo realizovana kroz deset pesama koje se kreću celim putem od onoga kako je Ritchie Blackmore na albumima Rainbow sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih spajao orkestar i hevi metal bend, pa do klasičlnog power metala koji se vozi u speed metal traci ali ima i zamamne, barokne igrarije gitara i klavijatura. Finci su veoma sigurni u izvedbi i zvuk im je raskošan a da ipak (za dlaku) izbegavaju pretrpanost aranžmana. Odlične vokalne harmonije, mnogo dobrih simfoničarskih bravura, ali pre svega dobro napisane metal pesme na ovom odličnom albumu:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/phoenix

 

 

Razbijački grindcore iz Australije na prvom albumu projekta Concede. Indoctrinate je ploča sa britkih, brzih 15 pesama koji uprkos relativnoj mladosti benda zvuče zrelo, uz odličnu produkciju. Concede su bend na tragu „tehničkijeg“ grindcorea, ovako na prvo slušanje najviše nalik na pozniji Nasum a to je, bez ikakve sumnje, dobar trag da se na njemu bude. Odlično:

 

https://concedehc.bandcamp.com/album/indoctrinate

 

Ao Vivo no V8 je split album dva benda iz São Paula i na jelovniku je, opet, grindcore. Defront su više „metal“ od ova dva benda, sa nešto dužim pesmama i većim trudom oko aranžmana. Defront sebe više i vide kao metalizirani hardcore nego čisti grajnd i ja cenim njihovu ambiciju da prošire kalup u kom nastaju pesme. Subser su više „pank“ mada je i ovo muzika sa, za grindcore, dosta dugačkim pesmama i trudom oko aranžmana. Oba sastava su svakako duboko u andergraundu i treba ih i slušati kao istraživače unutar vrlo uskog žanrovskig pojasa, gde imaju šta da pokažu:

 

https://defront.bandcamp.com/album/split-ao-vivo-no-v8

 

Fed Ash je kvartet koji lepo spaja grindcore, power electronics, sludge i powerviolence stilove za koktel agresije i očaja na kaseti Diurnal Traumas. Ovo je solidan, partizanski produkt, snimljen za, čuje se, ne mnogo novca ali sa adekvatnim kvalitetom zvuka i puno duše. Nije ovo sasvim originalno, ova kombinacija buke, energije, brzine, sporosti i sveopšte negativne emocije radi se u ovoj muzici još od devedesetih, ali Fed Ash su vrlo ubedljivi u tome.

 

https://orbtapes.bandcamp.com/album/diurnal-traumas

 

 

I treće I, Voidhanger izdanje za ovu nedelju je vredno vaše pažnje jer je u pitanju album od dva sata muzike koja nije metal ali sa metalom deli težinu, abrazivnost i konfrontativan stav. Belgijski Neptunian Maximalism (aka NNMM) je kolektiv muzičara koji spajaju drone, mračni jazz, crnomagijske prakse i koješta drugo zarad kreiranja muzike koja je duboko ritualna, anarhična ali i veoma kolektivistička, gde spontanost i improvizacija rade u korist obrednog zvuka i osećaja što treba da i slušaoca uvuče u hipnotičnost istraživačkog pohoda na onu stranu svesti i istorije ljudske civilizacije. Éons je stoga sasvim dobro nazvana ploča, ne samo zato što traje veoma dugo već i zato što uspeva da posreduje tu ideju o pregledu eona ljudske istorije i izvlačenja nekakvih zaključaka iz svega toga. Naravno, ne tvrdim da ćete sve ovo lako poslušati iz cuga, jer ga ima mnogo i nije, kad se sve sabere i oduzme, MNOGO raznovrsno, ali ako ste voleli God i slične projekte Kevina Martina pre nego što se usredsredio na raggamuffin muziku, Neptunian Maximalism su vredni svake pažnje:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/ons

 

Ako ste ipak osoba koja od muzike traži prevashodno zabavu, tu je novi album benda Carnifloor, solo-projekta gitariste nizozemskih slem kraljeva Korpse, Floora van Kuijka, nazvan Engulfed in Gold. Carnifloor spada u wigger slam podvrstu slamming death metala koja je nastala prepoznavanjem da gruvu orijentisan metal ima određene dodirne tačke sa hip-hopom i afroameričkom kulturom uopšte pa iako se naziv za podžanr uvek doimao kao u najboljem slučaju ironičan – u najgorem uvredljiv – njegovi su proponentni mahom vrlo iskreni u dodavanju svom ekstremnom metalu još više gruva. Elem, Engulfed in Gold je ploča sasvim brutalnog death metala, teških blastbitova, užasnih vokala, mrvećih slemova a njena wigga komponenta se očitava pre svega u naslovima pesama a onda u nekolikim semplovima i upadima trap matrica između krvoločnog metala. Generalno, ništa od trap metala što sam u životu do sada čuo nije me preterano dojmilo, ali kod Carnifloora je ovo samo dodatni element zvuka koji zapravo oplemenjuje brutalnu slem tuču bez pokušaja da nađe neku srednju traku u kojoj bi se dva stila zaista organski spojila. Tako da je ovo solidan slam album za svakog ko slam voli. Korpse nikada nisu imali najbolje gruvove pa isto važi i za Carnifloor ali je sve to vrlo slušljivo i prija ušima:

 

https://carnifloor.bandcamp.com/album/engulfed-in-gold

 

Nemački Extinctionist na svom trećem albumu, Obsidian provlače vrlo klasičan brutal death metal sa tvrdim hromatskim rifovima, puno blastbitova, mesnatim, moćnim vokalom i mada se bend trsi da je ovo muzika nalik na Cattle Decapitation i Wormed, ne treba pasti na njihovu propagandu. Extinctionist naprosto ne izlaze iz okvira standardnog brutal death zvuka i ovde nema istraživačkih ekspedicija po uzoru na nabrojane bendove. No, to nije nikakav greh i svirati dobar brutalni death metal, sličniji, recimo, nizozemskim Severe Torture, ali sa više naklona slem imaginarijumu, je sasvim na mestu. Ovo je poštena, teška i agresivna ploča brutalnog death metala i ništa više od toga, ali kojoj nije ni potrebno da bude više:

 

https://extinctionist.bandcamp.com/album/obsidian

Zaključimo albumom nedelje koji, eto (ne)iznenađenja OPET dolazi sa pitsburške etikete 20 Buck Spin. Pa dokle? Ovi ljudi me bukvalno dovode do brige da više ne umem da nađem superlative a da ne pominjem da sam pare koje mi je firma dala za prevoz promptno potrošio na album Entropic Reflections Continuum: Dimensional Unravel, debi dugosvirajuću ploču kalifornijskih VoidCeremnony. Ali kada je ovo TAKO dobro. 20 Buck Spin jednostavno imaju njuh za te neke nove bendove koji sviraju death/ black metal na osoben način, uspevajući da spoje sirovu divljačnost staroškolskih formi ove muzike sa progresivističkim evoluiranjem njenih kompozitorskih i aranžerskih praksi. VoidCeremony su tako posle Ruin Lust, Cauldron Black Ram i Ulthar koje sam već do neba hvalio u poslednjih nekoliko nedelja još jedno sjajno pero u perjanici ovog izdavača. Entropic Reflections Continuum: Dimensional Unravel je fantastična ploča na kojoj se klasičan old school death metal pristup, sa teškim rifovima i moćnim, četvrtastim ritmom spaja sa progresivnim strategijama za pesme koje u sebi nose onaj dah eksperimentalne, pionirske istraživačke akcije kakav je death metal muzika imala na prelasku iz osamdesetih u devedesete i u ranim devedesetima. VoidCeremony pritom imaju fenomenalan zvuk sa gitarama koje su svetlije i prštavije nego što je u death metalu standard, obitavajući bliže melodičnoj blek metal orbiti i sa, pogotovo, bas-gitarom bez pragova koja svemu dodaje jednu izvrsnu melodičnu dimenziju i album već na zvučnom planu izdvaja od muljevitog old school zvuka kakav možda već po inerciji očekujemo od 20 Buck Spin bendova. Ovo je i masterovano osećajnije nego što njihovi bendovi po pravilu rade, pa muzika ima određeni dinamički opseg koji je jako prijatan a što se opet sasvim pošteno uklapa uz pesme koje su nepredvidive i avanturističke. Ovo je progresivni death metal u najboljem smislu, sa očuvanjem njegove težine i brutalnosti ali bez vezivanja za njegove već odsvirane i izlizane stereotipe, sa mnogo upečatljivih melodičnih pasaža i VoidCeremony na prvo slušanje uspeju da iznenade gomilom inovativnih ideja a na ponovljena vas opčinjuju svojom širokom vizijom i načinom na koji se to mnoštvo ideja integriše u jedinstven, snažan muzički iskaz. Fenomenalno.

 

https://listen.20buckspin.com/album/entropic-reflections-continuum-dimensional-unravel

 

Film: Rashomon

Posted in film with tags , , , on 22 juna, 2020 by mehmetkrljic

Rashomon iz 1950. godine, emitovan prošlog Ponedeljka u RTS-ovom ciklusu filmova Akire Kurosawe je jedanaesti autorski projekat ovog režisera i prvi rađen za manju produkcijsku kompaniju Daiei. Kurosawa je godinama planirao da uradi ovaj film, fasciniran kratkim pričama Rynosukea Akutagawe (priča Rašomon, po kojoj je film dobio naslov i mesto odvijanja radnje kod nas je objavljena u antologiji savremene japanske pripovetke „Veština senčenja“ zajedno sa ključnim radovima Abea, Mishime, Shige itd. 1983. godine) o konfliktnim svedočenjima o silovanju i ubistvu u šumarku u osmom stoleću a nadomak mesta Rašomon u blizini današnjeg Kjotoa. Scenario i budžet su bili gotovi još 1948. godine, ali u njegovoj matičnoj kući, studiju Toho, su se nećkali smatrajući da film nema dovoljan bioskopski potencijal. Ovo je, zapravo, bilo i prilično tačno, uzev u obzir da je Rashomon, kada je na kraju snimljen, naišao na mlake reakcije kod japanske kritike i čak je i njegov pozitivni prijem na zapadu odbacivan kao rezultat puke egzotičnosti od strane japanskog kritičarskog establišmenta.

Naravno, lako je sada kriviti japanske kritičare za slepilo kod očiju i spektakularno promašivanje poente, no, Kurosawa je u poslednjih nekoliko godina isplivao kao režiser koji se hvata savremenih tema, piše i snima filmove o japanskoj post-ratnoj traumi, oslikava socijalne i psihološke tenzije u današnjem japanskom društvu prikazujući kriminal i moralnu korupciju, siromaštvo, bolest ali i nepokolebljivost ljudskog duha u najtežim vremenima. U poređenju sa Pijanim anđelom, Tihim duelom pa i Skandalom, Rashomon mora da je delovao kao dekadentni rad iz hobija za ovog režisera, vraćanje već pomalo prevaziđenim polupozorišnim filmovima gde se preglumljuje i poseže za istorijskim mizanscenom kako se ne bi govorilo o gorućim temama današnjice. S druge strane, ne treba zaboraviti da je i Tora no o wo fumu otokotachi iz 1945. godine sa svojim srednjevekovnim kontekstom bio smatran suviše „nacionalističkim“ da bi ga američke okupacione vlasti tek tako pustile pa je i u Rashomonu kritika, doduše tek naknadno, pronalazila alegoriju o porazu Japana u Drugom svetskom ratu i psihološkim trikovima koje će ponosita, imperijalna nacija upotrebiti da samoj sebi prikaže ovaj poraz kao nešto plemenito u čemu će pronaći razloga da glavu drži ponosito uzdignutom.

 

Naravno, Kurosawin stvarni predložak, Akutagawina pripovetka „U šumarku“ iz koje je uzeo zaplet i sukobljena gledišta likova napisana je još 1922. godine i mada su „politička“ tumačenja filma sasvim dobrodošla, film svakako mnogo naglašenije kombinuje kriminalistički, istražni triler sa psihološkom dramom u kojoj se okolnosti jednog zločina koriste da se ispitaju ličnosti nekoliko protagonista i prikaže prevrtljivost ljudske prirode.

 

Uz rizik da zazvuči kao da se ponavljam, i u svemu vidim postmodernizam, i Akutagawina pripovetka i Kurosawina ekranizacija (za koju je scenario priredio zajedno sa Shinobuom Hashimotom a koji će mu biti saradnik na čak devet scenarija do kraja karijere) su upravo primer post-moderne umetnosti koja se ne samo odriče bavljenja velikim naracijama već se usredsređuje da pokaže kako one u savremenom svetu više ni ne postoje. To što se priča dešava u osmom veku i ima formu tradicionalne narodne skaske – koja treba da ima poentu ugođenu sa istorijskim vrednostima nacije shvaćene u jednom bezvremenom, večitom kontekstu – upravo služi da se kontradiktornosti u narativu jače istaknu, da se koncept istine – u materijalnom smislu – pokaže kao farsa i stvar ugla gledanja i subjektivne percepcije, ali i da se isti taj koncept istine, sada kao istorijske kategorije, temelja identiteta pomenute nacije, prokaže kao ništa drugo do fikcija u koju birate da verujete.

Akutagawa je, ne zaboravimo, bio neka vrsta zvezde japanske predratne literature, autor upoređivan sa Poeom i miljenik i kritike i čitalaštva koji nije svojoj zvezdi dopustio da se ugasi, oduzevši sebi život sa svega tridesetpet 1927. godine, ostavši zapamćen kao jedan od japanskih autora sa izrazito zapadnjačkim stilom. Ovo se dobro uklopilo u Kurosawin senzibilitet u velikoj meri građen na zapadnom filmskom stvaralaštvu pa je i Akutagawina priča, otržući se tradicionalnim poukama „istorijske“ fikcije i koristeći njenu formu da potkaže istine koje se kroz njih prenose, na Kurosawinom filmu postala visoko simbolička, dinamična drama u kojoj se jedan isti događaj prikazuje iz više rakursa i uvek izgleda drugačije – ostavljajući istinu da se valja u blatu cinizma, ali pronalazeći vredne uvide u ljudsku prirodu kroz sukobljene interpretacije događaja od strane svih umešanih.

 

Silovanje žene u šumi i ubistvo njenog muža su teme koje danas možda ne bi ni mogle ovako lako da se stave u temelj filma koji manifestno ne veruje svojim protagonistima i pokazuje ih kao posve nepouzdane pripovedače. „Verujmo žrtvi“ je mantra koja je važna u praktičnom životu jer jednu situaciju koja je po prirodi stvari okrenuta protiv slabijeg donekle balansira i dopušta da se oni jači i moćniji dovedu u poziciju da njihova dela budu bolje istražena. No, Rashomon ide jednom izrazito centrističkom, gotovo nihilističkom putanjom, pokazujući da, kada dođe do svedočenja na sudu, ni počinilac, ni žrtva, ni ubijeni, pa čak ni nomionalno nezainteresovani svedok koji je i upozorio vlasti  da se nešto strašno u šumarku desilo ne mogu biti pouzdan pripovedač. Film istražuje pre svega ljudski ego i zločin koji je u njegovom centru služi samo da bude ogledalo na kome će se ovaj ego reflektovati. Utoliko, posmatranje ovog filma kao nečeg gde bismo saosećali sa žrtvama i tražili moralnu katarzu u osudi počinioca dovodi gledooca u kognitivnu disonancu. Film ne „znači“ ono što nam se čini da na početku znači i njegova „poruka“ nije prosta poruka kriminalističkog trilera o zločinu i kazni. Šef studija Daiei, Masaichi Nagata je i sam insistirao da ne razume o čemu se u filmu zapravo radi, izašavši sa prve projekcije pre kraja, verovatno zbunjen što se Rashomon ne uklapa ni u Kurosawin dotadašnji opus – iako su, argumentovaćemo niže, vidne spone sa njegovim prethodnim radovima – niti u žanr „istorijskog krimića“ u kome se nominalno nalazio. Kada je trebalo poslati film na Venecijanski festival, i u Daieiju i u Ministarstvu kulture su se isprva protivili pozivu upućenom Kurosawinom Rashomonu ukazujući da film nije u dovoljnoj meri reprezentativan za japansku kinematografiju. Kada je Kurosawa nazad došao sa Zlatnim lavom i nagradom kritike, pa su krenule i nagrade američke Akademije, postalo je kristalno jasno da je režiser prerastao svoj nacionalni okvir i da će njegovi filmovi uskoro biti snimani za internacionalnu publiku i biti deo globalne kulture. Rashomon je prvi film sa kojim će Kurosawa steći istinsku svetsku slavu, i koji će munjevitom brzinom biti otkupljen za prikazivanje u SAD i u Evropi.

Pomaže svakako što je ovo izuzetno britak, brz i kratak film. Ponovo pomalo nalik na Tora no o wo fumu otokotachi, Rashomon je film u kome se vrlo malo gubi vreme, u kome su režija i montaža izuzetno ekonomične i svaki kadar se broji. No, za pola decenije Kurosawa je višestruko unapredio svoj izražajni jezik i Rashomon je produkcija raskošnog osvetljenja (slikana samo uz prirodno, sunčevo svetlo, eventualno pojačavano ogledalima), sunca čija je simbolika ogromna, sa oblacima i granjem koji bacaju značajne senke na ljude što pričaju svoje lažne priče, pokazujući sebe u „idealnom“ svetlu dok pričaju o morbidnom seksualnom trouglu i ubistvu/ samoubistvu, skršenoj časti i preziru, sa kišom koja ne spira grehe nego podseća na težinu prošlosti a koju su tokom produkcije farbali crnim mastilom da bi je kamera lepše snimila.

 

Kurosawa je ovde sasvim u svom elementu koristeći meteorološke pojave kao simbole a glumcima dajući intenzivne, teatralne role da svoje laži bolje, dramatičnije, farsičnije plasiraju pred kamerom.

Rashomon je, dakle, pre svega farsa, ali ne humoristička već hladna, ekplorativna farsa koja razobličuje ljudsku psihu i pokazuje koliko je ona bespomoćna pred samom sobom, koliko će ego u samoodbrani počiniti novih prestupa. Toshiro Mifune je ovde iskeženi demon, šumski razbojnik koji sebe vidi kao šmekera, jebača i moćnog ratnika iako ga, gledajući iste scene iz druge perspektive vidimo kao zbunjenog, nespretnog oportunistu. Machiko Kyō je nesrećna žena ili žena koja se dosađuje ili manipulativna kučka ili puka nesrećna žrtva u svetu kojim vladaju muškarci a čast je važnija od života. Fantastični Masayuki Mori je ubijeni muž koji, kada ga pozovu da svedoči putem medijuma sebe prikazuje kao najvećeg martira i praktično sveca što čast drži iznad svega a ženinu izdaju iskupljujuje obrednim samoubistvom. Konačno, Takashi Shimura i ovde dominira izvrsnim prikazom drvoseče-svedoka od koga krug laži i kreće. Rashomon je priča u kojoj niko nije nevin ali njena genijalnost je svakako u tome što do kraja nećemo znati ni ko je STVARNO kriv.

 

Kurosawa kaže da su ga i glumci ovo pitali tokom snimanja, leta 1950. godine. Ekipa je nekoliko nedelja živela zajedno pa je film, tehnički, pravljen i dok kamere nisu radile, a Kurosawa je svojim glumcima iznova objašnjavao da poenta filma i nije u tome da se otkrije krivac. To da su svi krivi je, naravno, ona teška žaba koja treba da se proguta do kraja, ali i moćna poenta koja će praktično promeniti način na koji se posmatra kriminalistička fikcija u popularnoj kulturi, utičući i na film i na literaturu koji će doći posle. Ali Rashomon je ovo učinio prevashodno rušeći žanrovski postulat da krivac treba da bude nađen i da do kraja mora biti kažnjen. Kurosawa ovde namerno i dosledno ide PROTIV žanra, pokazujući ljude koji ne lažu da bi se izvukli od kazne za zločin – naprotiv, recimo, sam Mifuneov bandit spremno priznaje da je silovao i ubio, prikazujući kako se žena u njega zaljubila tokom prisilnog seksa a kako joj je muža ubio u časnom i spektakularnom duelu mačevima iako kasnija svedočenja pokazuju sasvim drugu psihologiju žene a finalni duel, pričan iz perspektive drvoseče je nespretna, nevoljna borba dvojice muškaraca koji se bore da bi sačuvali ego, padaju i valjaju se po zemlji, ispuštaju mačeve i tresu se od straha u odjeku već poznatih Kurosawinih scena u finalima filmova gde mačo muškarci bivaju svedeni na batrgave figure u prašini. Kurosawino korišćenje žanra je ovde subverzivno i farsičnost filma smera na pokazivanje da ljudi ne mogu računati ni da sami sebe neće izdati kada im se dovede u pitanje identitet u koji toliko veruju.

No, Kurosawa se zaustavlja na korak od pada nihilizam i dodajući još jednu scenu na priču koju je Akutagawa ispričao, sugeriše da u ljudima, svejedno, postoji i jednako prirodan impuls da se čini dobro i da refleksna zaštita ega lažima nije jedino i ono presudno što nas definiše.

 

Ovo je do sada i vizuelno najsmeliji Kurosawin film sa veoma artističkom koreografijom – pogotovo u scenama kada mrtvac priča kroz usta šinto-medijuma – naglašenom muzikom Fumioa Hayasake koji je napravio svoju verzju Ravelovog Bolera, sa već pomenutim naglašenim korišćenjem svetla i prirodnih fenomena, ali i sa intenzivnom montažom. Kritika je prebrojala da u filmu od vitkih 88 minuta ima čak 490 rezova (Donald Richie u svojoj knjizi umešno primećuje da je, na kraju krajeva, publici ista priča servirana četiri puta i da je brza montaža način da se gledalac ne zamori), režiser ovde postiže visoku eleganciju prelascima iz jedne vremenske linije u drugu (film je flešbek u flešbeku U flešbeku) gde glumci nastavljaju jedni drugima pokrete iz sasvim drugog vremena i mesta, ali i portretskim postavljanjem glavnih junaka tako da ih gledalac proučava onako kako ih i film prikazuje oslikane od strane različitih pripovedača događaja.

S druge strane, rad kamere je u velikom delu filma naglašeno impresionistički, dajući nam lažnu objektivnost svojim prikazivanjem okoline, šume, žbunja, neba zaklonjenog granjem, a što je u oštrom kontrastu sa insistiranjem na portretiranju protagonista ali i sa brojnim oštrim rezovima koji, bez obzira što ih ima tako mnogo – i što su uglavnom brzi, Kurosawa u filmu raktično ne koristi zatamnjenje i odtamnjenje koji bi sugerisali jasan prelazak sa scene na scenu i sa mesta na mesto – ni jednom ne zbunjuju gledaoca niti ga dovode u konfuziju po pitanju ko sada priča priču i šta se desilo pre a šta kasnije.

 

Utoliko, Rashomon je nepatvoreno remek-delo, perfektan melanž vrhunske tehnike i radoznale, nepraštajuće istraživačke posihologije, film gotovo nihilističke farsične energije ali sa ipak humanom srži koja podseća da, grešni i pogrešni koliko ljudi umeju da budu kada stvari dođu do ključanja, oni jednako imaju kapaciteta za činove velike plemenitosti i požrtvovanja naprosto jer su – takvi. Rashomon nije film o iskupljenju već, jednostavnije, film o nesvodivosti ljudske prirode na puko zlo ili idealnu dobrotu. I da je, ipak, dobro što smo takvi. Film za udžbenike i mnoga gledanja.

Video igre: Final Fantasy VII Remake

Posted in video igre with tags , , , , on 21 juna, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam kampanju u Final Fantasy VII Remake posle neka 44 sata ispunjena uglavnom uživanjem i zadivljenim uzdasima a zatim igru nastavio da igram sa otključanom mogućnošću igranja u „hard“ modu kao i biranja koje od osamnaest poglavlja želim kada da igram i pod kojim uslovima. Iako je Final Fantasy VII Remake u neku ruku sama apoteoza „kinematske“ igre, narativa u filmskoj i ograničeno interaktivnoj formi u kome igrač ima da se drži dodeljene uloge i nije mu dopušteno skretanje sa zacrtane putanje, ovo je istovremeno i igra koja, uostalom kao i original, želi da se pored toga i zabavite njenim sistemima. Rigidna direktorska ruka zapravo ovo iskustvo vodi na mnogo relaksiraniji način nego što biste očekivali u 2020. godini, dopuštajući, čak podstičući radoznalost i eksperimentisanje a što će sve, cenim, praviti interesantan kontrast drugoj velikoj aktuelnoj Playstation ekskluzivi koju počinjem da igram za koji dan – Naughty Dogovoj The Last of Us Part II.

Sonyju se svakako mora odati priznanje za jednu stvar: možda nemaju impresivne igre pripremljene za lansiranje konzole*, ali svakako znaju kako da konzolu isprate u istoriju. Poslednja godina Playstation 2 imala je Okami i God of War 2, Playstation 3 se oprostio sa The Last of Us a Playstation 4 prema svojoj zasluženoj penziji nadire sa niskom impresivnih ekskluziva kao što su Final Fantasy VII Remake, The Last of Us Part II i na kraju The Ghost of Tsushima.
* Playstation 4 je imao Killzone Shadow Fall, najslabiju Killzone igru, Knack i gomilu sportskih igara pa je tu jedino Resogun bio časna ponuda, a Playstation 5, koliko do sada znamo, ima u pripremi samo Milesa Moralesa…

To da je Final Fantasy VII Remake Playstation ekskluziva na neki način je i resetovanje na nekakve „prirodne“ ili makar tradicionalne pozicije i simboličko zatvaranje kruga. Istina je da Final Fantasy serial nije ni započeo ni proslavio se na Sonyjevim konzolama – koje tada nisu ni postojale – već na Nintendovim ali originalni Final Fantasy VII je upravo bio igra koja je simbolizovala ne samo prelazak u petu generaciju igračkog hardvera, na tridesetdvobitnu arhitekturu i novi grafički režim zasnovan na poligonalnom prikazu, velikom skladišnom prostoru kog je garantovao CD format i grafičkoj akceleraciji, već i prelazak velikog i cenjenog Square Softa iz ekskluzivnog partnerstva sa Nintendom u Sonyjevo naručje. Ovo je značajan kamen-međaš u konzolnoj istoriji a koji je označio momenat u kom je Nintendov tržišni monopol, već načet od strane Sege, na kraju srušen smelim i domišljatim Sonyjevim potezima. Kena Kutaragija danas pomalo i podsmešljivo pamte po marketingu za Playstation 3 koji je bio problematičan sa nekoliko aspekata, ali tamo gde se Sega skršila o Nintendov bedem, i par generacija kasnije bacila peškir u ring i izašla iz konzolnog biznisa, Sony je uspeo, uvodeći nova pravila u igru i kreirajući slobodnije, eksperimentalnije okruženje za developere i izdavače da rade, isprobavaju, inoviraju. Nakon decenijske dominacije Nintendovog konzervativizma i ljubomorne, praktično kriminalne kontrole izdavaštva, novi igrač na tržištu, Sonyjev Playstation je doneo ne samo hardver o kome se do tada samo sanjalo već i pristup marketinškim i distributivnim kanalima mnogo širem sloju kreativaca i avanturista pa je igrački medijum, pogotovo njegov mejnstrim deo, nepovratno diversifikovan.

Naravno, sve ovo možda ni ne bi bilo dovoljno da Sony nije imao „killer app“ a to je bio upravo Final Fantasy VII. I ovde pogotovo imam na umu američko tržište – ono na kome je Sega već pokazala da Nintendo nije APSOLUTNO nepobediv – za koje je ova igra bila Sonyju toliko važna da je marketing bio ne pod kontrolom izdavača igre, Square Softa, već se o njemu starao sam Sony.

Kako sam već i pominjao, RPG žanr u to vreme nije bio posebno popularan na konzolama u Americi. To se uglavnom smatralo domenom PC igrača, naročito onih koji su i u stvarnom životu igrali D’n’D i druge stone sisteme, dok su konzolaši igrali platformske i druge akcione igre. Japanski RPG-ovi jesu objavljivani u Americi ali sporadično i bez prevelike ambicije da probiju međe tržišne niše. Sam Final Fantasy serijal je u SAD preskakao nastavke, jer je izdavač rezonovao da Amerikanci nisu dorasli kompleksnijim sistemima Final Fantasy II, III i V, pa su ove igre tamo objavljene tek znatno kasnije, nakon što je Final Fantasy VII sve promenio.

A promenio je, zatim, i sudbinu svog izdavača. Square Soft je u to vreme bio jedan od izdavača RPG igara u Japanu, i kao i drugi divio se i zavidio na uspehu Enixu koji je sa svojim Dragon Quest serijalom imao apsolutnu vlast na japanskoj RPG sceni. Ovaj manje popularan serijal u SAD (iako se, ne zaboravimo, deceniju ranije, sam Nintendo veoma uložio u to da od ovog serijala napravi američki hit) je kod kuće, kako to već i vrapci znaju, bio toliko uspešan da je, navodno iz vlade apelovano na Enix da nove nastavke izdaju vikendom kako se ne bi remetio radni proces u inače besprekorno disciplinovanim japanskim kompanijama čiji su zaposleni – a ovo već nije apokrif – stajali na ulici satima da kupe nove nastavke serijala.

Sa Final Fantasy VII i narednim igrama u serijalu, Square će se vinuti u orbitu, toliko visoko i toliko konzistentno u njoj opstajati da je na kraju došlo do najprirodnijeg ishoda i Square Soft i Enix će se spojiti u jednu firmu 2003. godine.

Final Fantasy VII je, dakle, označio početak velikih promena u konzolnom svetu: kraj Nintendovog monopola, početak kraja dominacije Dragon Quest, prelazak RPG žanra iz srazmerno opskurne tržišne niše u mejnstrim, gde i sada obitava* i uspon Sonyjevog Playstationa kao mašine – i ekosistema – koji je srušio Nintendove paradigme i uneo mnogo novog u čitav igrački medijum.
*Nije sasvim preterano reći da Skyrim, Mass Effect ili The Witcher, sve igre koje na ovaj ili onaj način imaju duboke korene u PC RPG tradiciji, duguju svoj status de fakto mejnstrima i blokbastera upravo poslu koji je za njih još devedesetih na konzolama obavio Final Fantasy VII

Utoliko, kada govorim o zatvaranju kruga, mislim upravo na to da je Final Fantasy VII Remake, toliko željena nova verzija igre koja je praktično definisala iskustvo posedovanja i igranja na originalnom Playstationu za milione ljudi u devedesetim godinama, izašla kao Playstation 4 ekskluziva. Skoro je sigurno da ona to neće i ostati, teško je zamisliti koliko bi novca Sony morao da ponudi Square Enixu da se igra nikada ne pojavi na nekoj drugoj – čitaj Majkrosoftovoj – platformi, ali u ovom trenutku je ta „prirodna“ spona između Sonyjevog hardvera i izmaštanog sveta o povratku u koji su ponovo milioni sanjali dve decenije, rezultirala ne samo savršenim marketinškim konceptom već i, mora se priznati jednom od najimpresivnijih igara koje sam igrao u poslednje vreme.

Na ovom mestu ću podsetiti da sam o originalnom Final Fantasy VII pisao srazmerno nedavno, oslanjajući se na najsvežiji prelazak iz 2018. godine, kao i da sam veliki broj tema i dilema, teza i spekulacija vezanih za Final Fantasy VII Remake obradio pre neki mesec pišući o demou za igru koji me je, evo sažetka, impresionirao, uverio da u Square Enixu zapravo znaju šta rade, ispunio sa dosta sigurnosti ali ne i odagnao svu strepnju. Final Fantasy VII je komplikovana igra, i tematski i narativno i sistemski a pogotovo je komplikovan čin pravljenja iste te igre iz početka, samo uz sve pogodnosti i sada već očekivane paradigme koje vezujemo uz moderan gejming, ali i očuvanje neuhvatljivog ali esencijalnog DUHA originala što je tako jako rezonirao sa Playstation generacijom da je bio veliki deo revolucije koju je ta konzola donela.

Nakon više od četrdeset časova u Final Fantasy VII Remake impresioniranost ostaje, a uz nju dolazi i, možda i neočekivano, solidna porcija radoznalosti. Square Enix i autorski tim igre uspeli su ne samo da verno i autoritativno prenesu veliki deo tog duha originala i smisleno, umešno ekstrapoliraju mnoge njegove elemente da se prirodno uklope uz nove modele, već su, a što jeste za divljenje, postigli i da nešto što je mogla biti samo vežba iz primenjene nostalgije i dosledan fan service pretvore u mnogo više. Final Fantasy VII Remake nije samo ponovo ispričana priča originala (odnosno njegovog uvodnog dela) već i, eto iznenađenja, otvorena polemika sa njim, jedan možda i odvažni „what if“, postmoderno priznavanje narativu statusa narativa koji je za mnoge stvarniji od stvarnosti u kojoj žive i postavljanja naspram tog narativa da se ispitaju i nove ideje.

Potrudiću se da ono što smatram ozbiljnim spojlerom odvojim u poseban deo pri kraju teksta – a koji ću jasno obeležiti – ali ovde je na mestu reći da je nakon što smo odigrali igru koja je, sasvim jasno, prva u serijalu od, pretpostavlja se dve ili tri igre koje će činiti totalitet „nove“ verzije Final Fantasy VII, lakše razumeti zašto Final Fantasy VII Remake nema uz svoj naslov dodato i nešto poput „partI I“. Tetsuya Nomura, Kazushige Nojima i Yoshinori Kitase – sva trojica članovi originalnog Final Fantasy VII tima – ovde su u ulogama glavnog direktora, glavnog scenariste i glavnog producenta rimejka uradili nešto što je s obzirom na težinu koju original ima u svesti ogromnog broja igrača, prilično smelo ako već ne revolucionarno. Final Fantasy VII Remake je, kao rezultat toga, uzbudljiv i nekome ko dobro poznaje original i njegov komplikovani narativ, unoseći dah nepredvidivosti i novuma tamo gde to nismo očekivali.

Naravno, nije ovo baš svima po volji, a kad kažem „baš svima“ partikularno mislim na poslovično žestoke internet-komentatore koji čak i kada igri priznaju da je kvalitetna u nekim elementima, smatraju da je sve to uniženo i u blato bačeno njenim krajem koji smelo odstupa od onog kako se igra odvijala u originalu. I mada je naravno, fer da se sve to nekom ne dopada – a nek ostane zapisano da sam ja vrlo zadovoljan kako ovaj narativ uspeva da očuva najveći deo forme originala a da ipak ponudi svež, interesantan zaključak i obećanje za uzbudljiv nastavak priče – treba imati na umu da pričamo velikim delom o istim ljudima koji u ozbiljne pritužbe na igru računaju to što su Tifi smanjene sise* i što u njoj nema scene pokolja u Shinra tornju sa telima razbacanim po tlu i, ne šalim se, krvlju kojom je pod isprskan. Zamerka da nedostaje krv ide i dalje od ove scene uz gunđanje o cenzuri i priklanjanju izdavača standardima rejting tela koji zahtevaju blaži vizuelni sadržaj da bi se dobio T rejting, ali podtekst ovde zapravo ide ruku pod ruku sa gunđanjima da Sephiroth, glavni negativac ove (i originalne) igre u rimejku ne dobija dobar tretman. Ovo je primer gotovo nerešivog problema koji će svejedno biti stalno istican u kritikama igre: Final Fantasy VII Remake pokriva deo narativa originala koji je tamo trajao 4-5 sati ako ste igrali normalno, a najviše deset ako ste BAŠ išli polako i metodično, i u kome se Sephiroth pojavljivao praktično samo u razgovoru i flešbekovima, retko i na kašičicu, a što je doprinelo sticanju osećaja da je u pitanju polumitski bivši vojnik sa (gotovo?) natprirodnim sposobnostima i pre nego što ćete ga sresti. Da je rimejk ovo verno ispratio, skoro je neizbežno da bi igra bila dobijala ocene kako je nedovoljno ubedljiva jer izbegava da prikaže jedan od svojih najjačih aduta, harizmatičnog negativca. Sephiroth ovde ima nešto veću ulogu nego u originalu ali primedba je sada da je misterija razvodnjena, da ovo nije ONAJ Sephiroth iz originala, da je money shot ispucan prerano i sa bednim rezultatima. Činjenica da se svetu ne može ugoditi važi i 2020. godine a, što se mene tiče, Nomura i njegov tim su ovde odigrali prilično dobro, kreirajući misteriju oko Sephirothovog lika koja u dovoljnoj meri poštuje poznavaoce originala, a da ima i sopstvenu dinamiku, sa veoma zadovoljavajućim poentiranjem pri kraju kampanje koje priču zaokružuje na neočekivan, ali efektan način.
*A, nisu zaista ako već pričamo o tome nego nisu onako spicaste kakve su bile sa malim brojem poligona

Ono gde igra apsolutno briljira je kako je originalna priča prepričana i dopunjena da se kreira zaokruženiji, logičniji, ubedljiviji narativ u kome su teme što su u originalu morale da budu tek skicirane kroz ograničenu količinu teksta na raspolaganju, majstorski razvijene i transformisane u višeslojniji, dublji narativ. Ovim ne mislim da je Final Fantasy VII Remake „pametnija“ igra od originala jer bi to bilo netačno – tematski i filozofski ovde nema praktično ničega (ili ničeg značajnog) što original već nije imao – ali jeste spretnija.

Delom, ovo je samo posledica napretka same industrije – original je priču nudio, bez obzira na svoju „kinematsku“ prirodu, kroz vrlo ograničena vizuelna sredstva – nemuštu glumu primitivnih 3D modela i skupe, retke, FMV sekvence – i srazmerno malo teksta koji je, ne zaboravimo, bio i srazmerno loše preveden. Ali delom, možda važnijim, ovo je i posledica sazrevanja ljudi koji su igre pravili. Final Fantasy VII je igra koja je od Squarea i zatim Square Enixa napravila ono što su danas, tržišna bomba koja je razbucala dotadašnje modele i eksplodirala kroz različite medije, kreirajući bezbroj satelitskih produkata, od više igračkih prikvela (Crisis Core, The Dirge of Cerberus), preko proznih spinofova pa do skupog nastavka u formi kompjuterski animiranog filma Advent Children. Vraćanje na izvor je utoliko bila i obaveza ali i neka vrsta sudbine za Nomuru, Nojimu i ostale, potvrda da su i sami razumeli poruke priče koju su kreirali i da na njene teme i dalje imaju šta da kažu.

Otud i taj osećaj velike sigurnosti u izvođenju ove igre. Za razliku od raskošnog ali nefokusiranog Final Fantasy XV – prethodne „velike“, numerisane FF igre – a gde se osećalo da postoji ambicija ali ne i jasna vizija kako da se ona realizuje, Final Fantasy VII Remake ne ostavlja utisak traženja pravog puta, čak ni simpatične nespretnosti. Ovo je izuzetno dobro urađen japanski (akcioni) RPG naslov koji se događa u izuzetno dobro oslikanom fiktivnom svetu i čije teme, neraskidivo vezane za NAŠ svet i njegove neuralgične tačke, ovde bivaju obrađene ubojitije, efektnije, pa i duhovitije nego ikad.

U prvom redu pričamo o metatemama – tome kako je ovo svet u kome korporacijska vlast uveliko prevazilazi puku svetovnu, tj. državnu vlast i u kome su ratovi između nacija opterećeni ne samo korporacijskim interesima već i gustom mrežom lažnih vesti, dirigovanih izveštavanja, false flag operacija do mere da je konsenzualna realnost potpuni (i potpuno cinični) konstrukt priređen u sali za sastanke Odbora direktora Shinra Electric Company. 1997. godine ovo je doživljavano kao „cyberpunk“ ali 2020. godine ovo je de fakto svet u kome živimo. Klasna razdvojenost, nadmoć korporacija nad demokratski izabranim vlastima, spontano nastali pokreti urbanog otpora koji slepo nasrću na sistem što gazi male ljude i pritom i sami povređuju male ljude – sve su ovo danas mnogo izraženije nego u 1997. godini atributi našeg sveta i igra deluje izuzetno aktuelno dotičući ih se. Dalje, terorizam (pa i onaj sa ekološkim likom) je danas i vrelija tema nego što je bio tada dok još nismo znali za Al Kaidu i Daeš a od terorističkih napada su ginuli neki tamo Arapi po Libanima i Izraelima i poluminutnim vestima na Drugom Dnevniku, pa je i otud igranje igre u ulozi otcepljene terorističke ćelije organizacije urbanog otpora Avalanche koji pokušava da se suprotstavi apsolutističkoj vlasti korporacije – kontroverznije. Veliki deo narativa Final Fantasy VII Remake bavi se upravo pokušajima članova Avalanchea čiju borbu pratimo da isprocesuju činjenicu da je njihov napad na reaktor korporacije – jedan od osam koji napajaju energijom futuristički grad Midgar gde se čitava igra događa – rezultirao, koliko mogu da vide, ogromnim, nepredviđenim  civilnim žrtvama. Ovde nije toliko bitno što nam se od vrlo ranih momenata pokazuje da korporacija igra zakulisnu igru i da su naši Avalanche ustanici znatno manje kompetentni za teror nego što misle, jer sami likovi to ne znaju i njihov napor da pomire ideju da sve što rade – rade za svoje sugrađane, sa realnošću koju oko sebe vide, sa mrtvima, ranjenima, ljuidima ostalim bez rodbine i posla, uplašenim i besnim koji kunu Avalancheovo ime i pozivaju vlasti da nešto uradi – taj napor je veliki deo filozofske i ideološke tenzije u centru narativa igre.

I narativ ovo uspeva da razreši dosta elegantno, ne dajući opšte odgovore već spuštajući sve na individualan nivo. A na tom nivou vidimo da su motivacije uglavnom vrlo lične. Barret, orijaški predvodnik ove ćelije, čovek je sirove liderske energije i sa gotovo propovedničkim žarom kada govori o uništenju planete koje Shinra kreira jureći profit i pokoravajući svest građana – ali njegova najdublja motivacija je sasvim iracionalna i tiče se njegove ćerke. I ostali Avalanche članovi imaju jednako lične motivacije za to što rade i kada saznamo da je u pitanju otcepljena ćelija – upravo jer se ne radi o disciplinovanim vojnicima koji rade kako im se kaže već su skloni impulsivnom ponašanju – ovo je ne samo logično već i služi da likove dodatno humanizuje. Ovo, uprkos parolama i govorancijama o borbi za slobodu i spas planete, nisu promišljeni ideolozi i racionalni aktivisti već ljudi iz zajednice koji pokušavaju da NEŠTO urade na jedini način koji im se čini dostupnim. Kako igra posvećuje mnogo prostora upravo drugim ljudima koji žive u siromašnim podgrađima* Midgara iz kojih ovi članovi Avalanchea i potiču i pokazuje ih kako čine sasvim druge stvari, na primer pomažu komšijama kradući esencijalnu robu od bogatih špekulanata i deleći je onima kojima je potrebna ili koordinirajući rad sirotišta i škole za decu bez roditelja, vrlo je jasno da su naši Avalanche junaci, uprkos nesumnjivo herojskim stvarima koje ih vidimo da čine, više grupa kosplejera koja LARP-uje igrajući se Otpisanih i sanjareći o rušenju zle korporacije nego ozbiljna sila sa kojom treba računati.
*za slučaj da ne poznajete mizanscen igre: Midgar je grad sagrađen na velikim pločama što stoje na stubovima nekoliko stotina metara iznad zemlje i u kojem živi najpre srednja klasa, „korporacijska buržoazija“ dok su radnici i plebs (prostitutke, muljatori, džeparoši…) u getoima na tlu, od kojih ploče gotovo potpuno zaklanjaju nebo

A ovo se opet perfektno uklapa u činjenicu da su likovi, vrlo često, nešto sasvim drugačije od onog kako nam se prvo prikazuju. Aerith je nežni cvetak, devojčica koja u crkvi uzgaja baš cveće i prodaje ga na ulicama Midgara – ali kasnije saznajemo da je jedna od najvažnijih osoba na planeti. Jessie je genije za eksploziv a koja će praktično do svoje smrti preispitivati sebe, gušeći se u sumnji da je kriva za stotine poginulih, nedužnih sugrađana. Barret je ultramuževni, u sebe nikada ne sumnjajući vođa revolucionarnog napora, maltene karikatura mačo-energije sa svojim ekstremnim fizikusom i rotirajućim mitraljezom na mestu desne ruke, ali on ovde, znatno ranije nego i u originalu, pokazuje da mu je bitnija fikcija da nešto čini protiv naizgled nepobedivog neprijatelja, nego što zaista ume da vizualizuje tu pobedu. Barret je i jedan od najkompleksnijih likova u rimejku već time što je jedini prominentni lik afričkog porekla* sa mnogim odlikama „geto“ kulture u svojoj karakterizaciji i nosilac veoma pravdoljubivog bunta, ali i neko ko sasvim jasno pokazuje da više voli akciju nego planiranje. Ponovo, ovo ga veoma humanizuje.
*iako ovaj svet, naravno, nije Zemlja, ali PRAKTIČNO jeste

Naravno, sam Cloud Strife, glavni junak igre, je najeklatantniji primer toga da ono što vidimo nije i ono što on jeste. Final Fantasy VII Remake za sada samo blago sugeriše da kod Cloudove životne priče ima nečega što se ne uklapa, ali ćemo na punu realizaciju čekati na naredne nastavke, no njegova socijalna neuklopljenost, kombinacija sirove muževne energije i androginog izgleda, nedorečenog straha koji je stalno prisutan iako se radi o najmoćnijem liku na „našoj“ strani – sve ovo je izuzetno dobro odmereno da nam podari konfliktnog protagonistu koji o svemu što se dešava zna koliko i mi i čije su reakcije na stvari koje se dešavaju prirodne i izrazito ljudske. Cloud, da bude jasno, s vremena na vreme ispadne priličan drkadžija i ovo je nešto što izuzetno mali broj igračkih narativa uspeva da postigne tako da se sačuva ta ljudskost i da se protagonist ne prikaže kao nesimpatični sociopata.*
*VI ste rekli „God of War“, ja sam to samo, možda, pomislio.

I kod negativaca postoji ovo produbljivanje i proširivanje, pogotovo kod ekipe „Turksa“, posebnog, elitnog obezbeđenja Shinra korporacije a čije članove ovde dobijamo u dublje izvajanim, interesantnim portretima koji im daju mnogo više karaktera i, opet, ljudskosti. Originalni Final Fantasy VII se trudio da pokaže ovu višeslojnost postavke, da pobegne od crno-belog prikaza „naših“ i „njihovih“, no rimejk ovo postiže sa mnogo više elegancije. Scena u kojoj Rude, jedan od Turksa, dolazi u geto i gde Aerith moli Clouda da se ne bori sa njim i kaže mu da on nije loš čovek je, recimo, paradigmatična jer ovaj besprekorno obučeni, tamnim naočarima i obrijanom glavom opremljeni borac stane, okrene se i potvrdi: „Ne, nisam loša osoba. Ali, sviđalo vam se to ili ne, ponekada moram da činim loše stvari.“

„Banalnost zla“ je, naravno, stari, dobro poznat koncept, ali je i dobro podsetiti na nju, naročito jer će par poglavlja kasnije korporacija – upravo Rudeovim rukama – počiniti nezamisliv zločin koji će dotadašnji senzibilitet igre promeniti i dati mu mračniju, tragičniju komponentnu. Final Fantasy VII Remake uspešno hvata taj duh tragičnosti originala, pokazujući nam likove koji se, što ih više upoznajemo sve više razotkrivaju kao ljudi na ivici što samo s mukom prikrivaju svoje traume i životne probleme. Ovo je, naravno, utoliko uspelje jer i original, a i rimejk prave i veliki napor da nam pokažu i zabavna mesta u ovom svetu. Izvan tragedija koje se dešavaju, pored teškog života u podgrađima gde ljudi žive u improvizovanim kućama, osvetljeni jakim lampama koje simuliraju sunčevu svetlost, a u stvarnosti su u večitoj senci ogromnih ploča na visini od 300 metara na kojima je sagrađen „pravi“ Midgar, pored svega toga ljudi naprosto žele da žive. Da idu na posao i zarade ( i da se, što čujemo više puta, žale što Avalancheovi napadi remete vozni red vozova koji ih prebacuju do centra), da se zezaju po kraju ako su deca i smeju se odraslima koji ništa ne kapiraju, da idu u noćne klubove, napijaju se i kockaju. Deo igre koji se odvija u Wall Marketu, četvrti za zabavu kojom vlada lokalni mafijaš Don Corneo je jedan dobrodošli predah od napetosti i crnila koji preovlađuju ostatkom pa iako ovde ima i teških tema (trgovina ljudima, pre svega), ovaj je segment svakako esencijalan da igri da i tu eskapističku notu. Final Fantasy VII nije bio samo antička tragedija sa cyberpunk premazom već i zaista dobroćudna fantazija o svetu u kome ima i smeha i zabave i rimejk ovo fantastično sigurno realizuje kroz Wall Market i njegove pitoreskne ličnosti i bizarne misije. I, da, Cloud će ovde morati da se transformiše u žensko – makar izgledom – u službi narativa i mada sam isprva bio prilično nesrećan što autori ponavljaju ovu šalu iz originalne igre u kojoj se mačo-vojnik mora humoristički poniziti na način koji ne smatram korektnim, rimejk zapravo uspeva da u ogromnoj meri promeni ton ove misije i završi kao fantastična proslava kvir estetike uz vrlo jednostavnu poruku da je „prava lepota ekspresija čovekovog srca, bez stida, na koju se koncepti roda ne odnose“. Nisam ovo očekivao, pogotovo ne ovako prostu ali časnu i progresivnu izjavu od strane igre koja ipak nastaje u prilično konzervativnom radnom okruženju. No, ne zaboravimo, Tetsuya Nomura je čovek koji voli žene sa velikim grudima, ali voli i feminizirane muškarce i estetiku koja ima kvir odlike a na kraju krajeva, 75 posto glasača u anketi sajta Gay-or-Straight.com smatra de je on gej a što je, sigurno, nepobitan dokaz da je čovek makar dovoljno umočen u kviru kulturu da zna kako da je proslavi.

Final Fantasy VII Remake je, dakle, iznenađujuće dobro napisan, sa dijalozima koji uspevaju da budu nijansirani i vrcavi kad je to potrebno, a ovde svakako treba odati i veliko priznanje timu koji je radio lokalizaciju na Engleski i koji je postigao da stvari zvuče prirodno i energično, čak i kada muškarci jedni druge pred početak borbe nazivaju kučkama.

Final Fantasy VII Remake je i – takođe možda iznenađujuće – dobro vođen kao igra sa uspešnim pomirivanjem njegove narativne, kinematske komponente sa osećajem slobode i avanture što mora da ide uz igru koja četvorosatni prolog proširuje u četrdesetosatno iskustvo.

Ono što NE dobijamo je open world Midgar. Final Fantasy VII Remake podeća na Yakuza igre svojim urbanim okruženjem i interakcijama sa trgovcima i građanima na ulicama ali je prevashodno strukturiran kao igra sa nekoliko habova u overworldu iz kojih se po potrebi ulazi u „dungeone“. Negde je to bukvalnije – igra ima nekoliko delova u midgarskoj kanalizaciji i razrušenim građevinskim oblastima koji su vrlo „dungeon crawler“ tipa – negde je postignuto organskije sašivanje dva dela igre jedan za drugi, no u ovom domenu Final Fantasy VII Remake se zaista drži jedne tradicionalne JRPG strukture. Igra ima opcione kvestove koji podrazumevaju istraživanje i borbu, ima simulirane borbe sa moćnim protivnicima u virtuelnoj relanosti, a Wall Market ima i andergraund borilačku arenu gde se prvo zatičete u sklopu glavnog narativa a kasnije možete dolaziti na nove borbe za slavu, iskustvo i loot sa sve težim protivnicima. Igra uspeva da pomiri te tradicionalne JRPG elemente sa svojim savremenim, produbljenijim narativnim i estetskim elementima tako da se u prilično velikoj meri očuva konzistencija tona i estetike i svet deluje kao uverljivo mesto. Ovo je veći podvig nego što se čini, pogotovo imajući u vidu kako igra spaja futurističko i fantazijsko (mačevi, magija, laseri i autonomna robotska oružja, retro vozovi, borbeni helikopteri, nadrkani motocikli i oldtajmer vozila, korporacijski službenici u lepim trodelnim odelima i orijaški crnac sa mitraljezom umesto ruke u istom kupeu…) a pogotovo jer su mnogi neprijatelji u originalnoj igri bili naprosto previše egzotični čak i za njeno okruženje. Da je Final Fantasy VII Remake uspeo da ne samo među svoje neprijatelje udene Paklenu kuću iz originala, već i da od nje napravi atraktivan bosfajt je samo još jedan primer izuzetne čistote vizije i zanatske spretnosti visokog nivoa na strani razvojnog tima.

Ta metastruktura igre je, dakle, solidna, sa vrlo tvrdo ali bogato dizajniranim glavnim misijama u igri koje imaju uglavnom zadovoljavajuće narativne lukove i tempo igranja i dovoljno raznovrsnim opcionim sadržajem koji nikada ne nudi „punu“ slobodu ali daje igraču kontrolu nad odvijanjem priče i prepušta mu lep deo autorstva nad životima glavnih junaka. Kada smo izvan misije, svet deluje sočno i raznovrsno sa incidentim dijalozima koji se čuju dok prolazite kroz ulice ili geto, muzikom koja se čuje iz prodavnica, ljudima koji će komentarisati Cloudovu pojavu, naročito kada mu reputacija kao ozbiljnog najamnog vojnika poraste. Igra nikada ne postaje „full GTA“ iskustvo ali ovo nikada nije ni bila ideja. Kada smo na misiji, pak, ovde se vidi veliki uticaj Uncharted/ The Last of Us kinematske gejming škole – a što su Nomura i druge kolege već pekli kroz Final Fantasy XV, Kingdom Hearts III i druge igre – gde likovi iz naše družine imaju kontekstualne reakcije i komentare na događaje i čine celo iskustvo životnijim. Ovde treba i dodati da igra vrlo lepo forsira stalne zamene u timu, rotirajući likove i povremeno deleći protagoniste na dva terenska odeljenja koja paralelno rešavaju isti dungeon, a što prija i u smislu karakterizacije i u smislu različitog pristupa borbi i građenju njihovih borbenih bildova.

Ovde valja podsetiti da je Final Fantasy VII Remake egzemplar tradicionalnog japanskog RPG pristupa u kome su likovi zacrtani, narativ zacrtan i nepromenljiv a dijalozi nisu mesto na kome igrač ima slobodu da „rolplejuje“. Rolplejing ovde gotovo potpuno otpada na građenje filozofije borbenog tima i pojedinačnih likova u njemu a što je opet u vezi sa konzolnim korenima JRPG žanra gde je tehnologija na raspolaganju tradicionalno diktirala manju ulogu teksta i veću ulogu borbe u igranju.

No, originalni Final Fantasy VII je imao neke odlične ideje vezane za borbu, pogotovo sa svojim inovativnim materia sistemom i rimejk preuzima ono što je bilo dobro i dalje gradi na ovim osnovama. Igra uspeva da vrlo elegantno izbegne prenatrpavanje igrača menadžmentom inventara i, kao i original, ima samo tri klase opreme koju likovi nose – oružje, oklop (koji je samo narukvica) i aksesoar. Ovi delovi opreme imaju različlita svojstva i uticaje na likove, ali se među njima samo oklop i oružje mogu modifikovati dodavanjem „materia“ orbova u raspoložive slotove, a samo se oružje može unapređivati onako kako likovi napreduju po nivoima.

Ovo je srazmerno jednostavan sistem u odnosu na neke druge RPG postavke, ali je u praksi oslobađajuće, inspirativno fleksibilan, velikim delom jer materia orbovi koji služe za izvođenje magijskih poteza i davanje pasivnih bonusa likovima mogu ne samo da se i sami levelapuju već se daju kombinovati i slobodno razmenjivati među likovima. Ovo igraču daje mogućnost da u hodu menja klasu likova, praveći začas od krhkog bolničara brutalnog tenka koji gazi kroz neprijatelje, da bi u sledećem susretu već bio snajperista koji stoji daleko od centra frke i baca magije koje demoliraju živu silu i dopuštaju drugim članovima tima da pritrče ošamućenom neprijatelju i nokautiraju ga. Naravno, postoje „prirodni“ afiniteti likova ka određenim klasama i stilovima borbe pa je, recimo, Barret prirodni snajper jer po difoltu koristi oružje na daljinu. Dajte mu materiu koja uvećava verovatnoću postizanja kritičnih pogodaka i drugu koja ubrzava sticanje akcionih poena za izvođenje specijalnih napada i Barret će biti praktično nezaustavljiv. Aerith je, pak „prirodni“ iscelitelj sa svojim niskim zdravljem i specijalnim sposobnostima lečenja čitavog tima molitvom, ali ako je opremite na pravi način može postati razorna čarobnjakinja čiji magijski napadi mogu da presude u ne jednoj borbi, pogotovo uz tendenciju lika da stoji po strani i gađa iz daljine kada ga ne kontrolišete direktno.

U borbi je postignut vrlo dobar balans između potrebe da se ima akciona, kinematska, atraktivna dinamika koja izgleda kul i dok igrate i kad gledate na JuTjubu, i potrebe da se ušnira taktička, po korenima potezna sistematičnost klasičnog Active Time Battle sistema iz originala. Borbe zaista izgledaju kao da igrate Devil May Cry sa svojim automatskim komboima ali igrač ovde ne mora da vodi računa o tajmingu pritisaka na dugmad i brojanju frejmova već pre svega o punjenju ATB merača kako bi se koristili predmeti/ magije/ specijalni napadi – koji se svi biraju iz menija dok je akcija na ekranu usporena skoro do potpunog stajanja – i o menjaju između različitih članova tima kako bi se koordinirali napadi, odbrane, podrška i sve druge akcije. Iako su likovi uglavnom dobro programirani da rade logične stvari u borbi, pa se s početka igre možete osloniti da će uvek učiniti pravu stvar i skoncentrisati se na to da Cloud u fajtu izgleda kul, kasniji susreti, pogotovo sa težim bosovima zahtevaju pametnu koordinaciju i razumevanje kako da kombinujete sve raspoložive kapacitete. Prema kraju igre tipično ćete svakih par sekundi menjati lik, izdavati komandu za korišćenje magije, predmeta ili specijalnog napada pa odmah prelaziti na sledeći koji će koristiti to što je boss okrenut prema liku koga ste upravo napustili. Igra ima i vrlo precizno dizajnirane sisteme od kojih neki ojačavaju napade kad ih izvodite s leđa, drugi ih ojačavaju kada ste slabi sa zdravljem, treći izvode area of effect napad posle uspešnog izmicanja, i sve ovo je nešto što igrač sam kupuje, razvija i bira da ugradi u svoju taktičku viziju.

Prema kraju igre ovo se pretvara u jednu lepu simfoniju akcije i taktike a što koincidira i sa dobro odmerenim izazovima u finalu. Final Fantasy VII Remake ne bih nazvao teškom igrom – između ostalog igra dopušta snimanje pozicije praktično svuda izvan borbe a i ako poginete nudi da nastavite od poslednje brobe – ali poslednih par sati igranja su jedan dugački, atraktivni bossrush presecan narativnim otkrovenjima i ovde na probu dolazi sve što ste do tada naučili. I, pa, uživao sam: igra je na mene bacila bossove za koje sam isprva mislio da su nepobedivi jer su imali odgovor na svaku moju ideju a onda sam opservacijom i eksperimentisanjem pronašao taktike da ih dominantno porazim. Da ovo učenje nije bez vraga svedoči i povratak na već pređena poglavlja, ali u hard modu igranja gde nemate mogućnost korišćenja predmeta niti obnavljanja magijskih poena a neprijatelji udaraju jače i žešće i gde zapravo taktike koje ste razvili pred kraj prvog prelaska postaju osnov za dalje učenje. Tako se četrdeset sati igranja lako može transformisati u sedamdeset, a što je velika pohvala za igru kojoj je narativ ovako važan.’

I kad smo već kod tog važnog narativa, sledeća dva pasusa ću diskutovati o tim „novim“ stvarima urađenim u rimejku pa predlažem da zbog spojlera preskočite iste dok ne odigrate igru i nastavite čitanje teksta od znaka za prestanak spojlera

SPOJLER

Final Fantasy VII Remake je, kako sam već rekao, igra koja i unutar same fikcije igre prepoznaje da već postoji originalni Final Fantasy VII, ili makar da postoje vreme, mesto, ljudi i događaji tamo opisani. Možda je trebalo da pogodimo da će se ovo desiti uzevši u obzir da je Tetsuya Nomura prilično zapaljen za multiverzume i paralelne verzije istih likova, a što je demonstrirao kroz suludo komplikovani narativ serijala Kingdom Hearts, no Final Fantasy VII Remake je uzbudljiva reimaginacija sveta, likova i narativa origianlne igre uz priznanje da oni svi već postoje. Ovim Final Fantasy VII Remake ne treba da zameni original već da ga dopuni, uvezujući sve spinofove, prikvele i postranične priče u jednu konzistentniju celinu, a zatim i da ga na neki način nadogradi. Jedna od velikih tema u rimejku je upravo borba protiv zacrtane sudbine i manje je važno što se do kraja pokazuje da je ovo nešto što Sephiroth zapravo i želi, svestan da je, na osnovu originala sudbinski predodređen da izgubi. U urnebesnom finalu rimejka naši junaci se bore protiv kosmičkog čuvara sudbine i pobedivši ga, a zatim se boreći i protiv Sephirotha, na mestu gde se to u originalu nije desilo i shvatajući da je sve deo njegovog plana, sebi određuju dalju borbu koja – a to je onaj smeli deo – neće nužno biti ista kakva je bila u originalnoj igri. Naravno, ne očekujem da nastavci DRASTIČNO odstupe od originalnog narativa i verujem da ćemo videti i Cosmo Canyon i Wutai i Golden Saucer, da ćemo upoznati i Yuffie i Cida i Vincenta i Caita Sitha, ali očekujem da priča među samim likovima, njihove sudbine i mesta na kojima budu završili na posletku, budu drugačiji. Simbolički, kraj ove prve rimejk igre označava kraj vernosti originalu i početak slobode da se uradi nešto drugačije, možda i zrelije sa likovima. Možda Aerith ovog puta neće biti žrtvovana, možda Zack, koji je ovde, makar u jednoj vremenskoj liniji, preživeo, bude onaj agens energije i razuma koji će Clouda sprečiti da se potpuno raspadne i možda na kraju svega ne budemo imali priču o tragičkom heroju već samo o – heroju.

Naravno, ovo jeste smelo i sasvim je i razumljivo da su mnogi igrači sa odnosom obožavanja prema originalu odreagovali negativno insistirajući da je sve upropašćeno i da je ovo kukavička ideja kakva se od Nomure mogla i očekivati – ali ja sam impresioniran da, ponoviću, isti ljudi koji su radili original dve decenije kasnije praktično kažu „Znamo da ste želeli samo prepisivanje originala sa lepšom grafikom, ali tu smo priču već jednom ispričali. Mi smo danas zreliji, VI ste danas zreliji, pa hajde da ispričamo drugačiju priču sa istim motivima.“ Meni je ovo uzbudljivo i ne mogu da se setim sličnog primera u orbiti AAA igara, bez obzira što su danas preokreti i neočekivane promene smera narativa praktično pravilo radije nego izuzetak. Da ne pominjem da nam je omogućilo izuzetan i sasvim zarađen bosfajt sa Sephirothom (eh, jednom verzijom Sephirotha) u završnici igre a što ne bismo dobili da se Square Enix vernije držao predloška.

KRAJ SPOJLERA

Igra ima i lepo odmeren odnos žena u narativu prema Cloudu. Iako teško da bi prošla Bekdel test, ovo je igra koja ima tri glavna ženska lika (i nekoliko sporednih) od kojih ni jedan nije izrazito seksualizovan. Jedini lik sa izrazitom erotskom željom spram Clouda je Jessie, ali ovo je napisano kao deo njenog karaktera radije nego kao primarna karakteristika po kojoj je prepoznajemo. U jednom mini-set pisu gde se Cloud poput lopova šunja po njenoj kući saznajemo mnogo detalja o njoj i njenom životu koji produbljuju lik i smeštaju njenu ekstrovertnu, flertujuću prirodu u širti kontekst. Aerith je, naravno, lik koji treba da spoji nevinost i zrelost u jednoj osobi i igra to ovom prilikom odlično odrađuje, a Tifa je… Pa, Tifa je izuzetno urađena sa svojim „prirodnim“ majčinskim nagonom i zrelošću prema svemu, koja, i pored velike snage (demonstrirane i u borbi) ima mesta i za ranjivost. Iako je Tifa nešto najbliže sestri što Cloud ima, ona mu je istovremeno i surogat-majka a što u igri u kojoj glavni negativac ima ozbiljne psihološke probleme vezane za svoju vanzemaljsku „majku“ može, treba i nadam se da hoće biti iskorišćeno da se Cloudu u nastavcima pomogne da izraste u čoveka kavim sebe predstavlja. Ili makar, jelte, čoveka. Ovde, Cloud je dečak koji izigrava ratnika i dobar je u tome a za šta ne treba previše natezanja da ga vidimo kao metaforu za same igrače i mogućnost da rimejkovanje Final Fantasy VII kroz dve ili tri igre odvede i Clouda i njegove obožavaoce putem sazrevanja i odrastanja je veoma primamljiva i nadam se da će je Square Enix iskoristiti. U svakom slučaju, Tifa je fantastičan lik u ovoj igri i audiovizuelno i karakterno i da ima neke pravde već sada bi u Square Enixu neko radio na spinof borilačkoj igri kojom bi ona dominirala.

Privedimo polako kraju ovaj predugački prikaz u kome sam tako malo rekao. Jedna od važnih stvari za Final Fantasy VII je bila i ta njena kinematska dimenzija, prezentiranje audiovizuelne raskoši koju su omogućile grafička akceleracija i CD medij a što sve nije bilo izvodljivo ranije. Final Fantasy VII Remake nije, naravno, TAKAV skok u odnosu na prethodnu igru iz serijala, Final Fantasy XV, ali svejedno, pričamo o kasnom naslovu iz osme generacije konzola i prvoj sržnoj Final Fantasy igri napravljenoj na Unreal tehnologiji. Ovaj spoj poznatog hardvera i razrađenog middlewarea doneo je jednu od najatraktivnijih ali i za igranje najudobnijih igara generacije. Činjenica da ovo nije otvoreni svet dala je mogućnost za dizajn detaljnih, ubedljivih enterijera i gradskih oblasti, a sami likovi su veliki, detaljni, sa izuzetno ikoničnim dizajnom koji nekako uspeva da pomiri njihov suštinski crtanofilmovski šarm sa „realističnim“ prikazom. Kada vidite konture i animacije Clouda, Tife i Barreta kako jure prema neprijatelju, činiće vam se da ste sve ovo već videli iako je igra izašla ove godine i pre nje nikada ništa nije ovako izgledalo.

Unreal endžin ovde blista sa potpuno nepokolebljivim 30-hercnim osvežavanjem i u trenucima najvećeg haosa na ekranu gde se borite sa džinovskim robotima a sve je puno letećih projektila, varnica, dima i eksplozija. Igra perfektno prebacuje kameru od lika do lika kad ih menjate u borbi, bez ikakvog štucanja zaustavlja akciju da izdate taktičke komande i konzistentno vas vraća u borbu, kreirajući istovremeno i spektakl i udobnost kakvi su bili neophodni da naslov ovakvog kalibra opravda reputaciju serijala. Nakon Final Fantasy XV koji je bio veličanstveno neuredan – dakle, veličanstven, ali, da, neuredan i često nečitljiv – Final Fantasy VII Remake je demonstracija čitljivosti i ergonomije koja nije spektakl i kinematičnost morala da žrtvuje udobnosti, čije su kontrole brze, responsivne a interfejsi jasni i glatki.

Skoro da ne moram ni da napominjem koliko je muzika u igri dobra. Masashi Hamauzu je bio zadužen za aranžiranje ikoničnih Uematsuovih kompozicija na pravim instrumentima i posle voljenih midi verzija ove izvanredne muzike (Uematsu je, pominjao sam, odbio da pravi semplovanu muziku da bi igrače originala poštedeo dugačkih učitavanja i držao se midi sintisajzera) čuti neke od ovih kompozicija u punim aranžmanima čoveku može malo da izazove i koju suzu. Aerithina tema mi je godinama bila podešena kao default na Playstation 4 dekstopu a ovde je čujemo u više fenomenalnih verzija, aranžeri i muzičari su se sigurno grdno zabavili transformišući midi-reggae originalne Wall Market teme u nekoliko novih pesama, a kada sam čuo metal izvedbu borbene teme umalo me nije strefio infarkt.

No, uz sve ovo što sam rekao, Final Fantasy VII Remake nije prosta vežba iz komercijalizovane nostalgije već punokrvan, zaokružen rad sam za sebe, igra koja će pružiti potpun ugođaj i ljudima koji nikada nisu igrali original, a koja zatim ide korak dalje i čini ekstra napor da se odvoji od originala i ovaploti kao autentična, autonomna fikcija sama za sebe. Ovako nešto, priznajem, nisam očekivao a i odavno sam prestao da se nadam da u korporacijskom kreativnom svetu ima hrabrosti da se ovako nešto uradi. Ko bi rekao da će od svih ljudi na svetu baš Tetsuya Nomura u ulozi vođe ovog strastvenog, nadarenog tima, da me demantuje i vrati mi nadu? Svaka čast.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-06-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 20 juna, 2020 by mehmetkrljic

Ove nedelje metalna ponuda je bila mršavija, valjda zbog predizborne šutnje. Dobro, izašao je novi Vampire koga ovde nećemo prikazati jer ga nema za legalno besplatno slušanje a mi ipak u prvom redu mislimo na raju (album je inače, vrlo solidan ako volite taj neki „komercijalniji“ black/ thrash), a izašao je i novi Lamb of God koga takođe nećemo prikazati jer ja zaspim na pola svake njihove pesme. No, prikazaćemo mnogo toga dobrog iz oblasti blek metala, grajndkora, duma, slema…

OK, koliko vas očekuje da čuje ne podnošljiv, ne prihvatljiv, ne prosečan, nego UBITAČAN blek metal iz, čekajte da proverim… Kentakija??? Ali, evo, upravo smo dobili drugi album dua Fornicus, i Sulphuric Omnipotence je baš to – ubitačan album. Bend je započeo kao death metal projekat sa black uticajima da bi tokom vremena mutirao u uglavnom blek metal, ali zadržavajući plemenite elemente death metala. Ovo se posebno očitava u sporijim delovima pesama gde Fornicus majstorski melju slušaoca moćnim death-doom (i slam) rifovima i masivnošću. No, dobar deo ploče otpada na pakleno blek metal prženje, i bend ovde savršeno spaja bestijalnu, eksplozivnu dimenziju blek metala sa njegovim hipnotičkim kvalitetima, kreirajući muziku koja ume da bude i živa i dinamična ali i da vas očas dovede u izmenjeno stanje svesti svojim spiralnim, u sebe uvrćućim temama i monotonim a ubistvenim ritmom. Fornicus imaju i rifove i atmosferu, i blek metal ekstrovertnost i death metal hermetičnost i kao da su mene pitali kakav album da snime sa svojim odličnim detaljima ali još boljom celinom koja razume i kako treba da se menjaju tempo i atmosfera. Jedina moja zamerka odnosi se na dosta glasan master pa iako sam čuo i mnogo gore ove nedelje, nije da ne bih voleo da su Fornicus ovde obratili malo više pažnje na dinamiku. Svejedno, ovo je praktično remek-delo:

 

https://fornicus.bandcamp.com/album/sulphuric-omnipotence

 

Italijanski kvartet Heruka ima vrlo dobar drugi album, No Sun Dared Pass Our Windows koji od omota, preko produkcije pa do maštovitih i energičnih aranžmana daje veoma lep program. Italijani siraju od početka stoleća ali su albume počeli da izdaju tek ove poslednje dve godine i vidi se da je tu dosta ideja krčkano azvuk i filozofija benda pažljivo brušeni. No Sun Dared Pass Our Windows je kolekcija melodičnih (povremeno neodoljivo zarazno melodičnih – slušajte naslovnu pesmu) i žestokih pesama koje lako menjaju tempo i ritam i čuvaju tečnu, vižljastu formu. Naravno, meni posebno godi što Heruka ima dobre, pamtljive rifove i što svira brzo ali ono što je zapravo najbolje kod benda je što i pored brzine i žestine, muzika deluje razgovetno i prijateljski, bez za blek metal uobičajenog antagonizma spram slušaoca. Bend je i tekstualno zainteresovan za širi spektar tema i uz sve te sjajne muzičke momente na albumu, ovo je jedna odlična ploča, laka za preporučivanje i prijatelju i neprijatelju:

 

https://herukaproject.bandcamp.com/album/no-sun-dared-pass-our-windows

Britanski Grimsteed je inspirisan Warhammerom 40K, što je, jelte, relativno bajkovita naučna fantastika, no njihova muzika je prilično napredna i intrigantna. Pričamo o blek metalu koji u fullu koristi činjenicu da se kreira kako bi oslikao univerzum u kome svemirski marinci ratuju sa orkovima i sličnim fantazijskim bićima, pa su ove pesme epske i veličanstvene (a tekstovi se koncentrišu na Horus Heresy) ali na jedan „svemirskiji“ način nego što je u blek metalu inače standard. Naravno, znamo da se i Anaal Nathrakh inspirišu WH40K ikonografijom, ali Grimsteed imaju sasvim svoj zvuk koji je, kako rekoh, veoma epski ali dovoljno originalan pa je EP Ecclisia Hereticus, prvo izdanje ovog benda, prilično prijatan za slušanje.

 

https://grimsteed.bandcamp.com/album/ecclisia-hereticus

 

Atlantćani Amidst the Withering imaju treći album i Such Devils We Shame je solidna demonstracija njihovog simfonijskog black metala koji uspeva da ima svu pompu kakva se inače vezuje za ovakvu muziku a da ipak deluje i manje kičasto od proseka. Zašto je tako, nisam siguran, ali ovo su svakako dobro napisane pesme kojima nakićeni aranžmani lepo stoje i imaju kvalitetan narativni sloj. Bend je i odlično produciran pa je ovo veoma preporučljiv album za sve koji u blek metalu traže više sofisticiranosti a manje suve agresije, a da ipak nisu skloni nekakvim avangardnim strategijama:

 

https://amidstthewithering.bandcamp.com/album/such-devils-we-shame

Njujorčani Naruuth, kako sa Njujrkom već zna da bude, sviraju intrigantan, ekspresivan blek metal na svom prvom EP-ju, Naruth 0.6-I. Njihova je muzika u ove tri pesme možda za nijansu tradicionalnija od onog što ja inače doživljavam kao „njujorški“ blek metal zvuk ali ona svakako ima tu „indie punk“ komponentu koja je za njega karakteristična i taj odličan balans emotivne ekspresivnosti i žestine kakav meni prija. Bend koji treba zapamtiti, a koliko blek metal sastava iz Kvinsa uopšte znate?

 

https://naruth.bandcamp.com/album/naruth-06-i

 

Brazilci Amplexus Mortem su veoma diskografski aktivni poslednjih meseci pa evo i novog singla, Ruin and Destruction of Being koji je tri i po minuta nemilosrednog, zakucavačkog blek metala sa solidnim aranžiranjem i odličnom muzičkom izvedbom. Snimak je lišen dinamike, ali bend to, slutim, tako i želi, odlučujući se da vam uši iscrpi dok se ne predate. Ali fino je:

 

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/ruin-and-destruction-of-being

 

Odličan atmosferični (pa malo i post) blek metal od strane ruske postave EVA. Ovo je vrlo hermetična ponuda: album se zove CMXCIX i sve pesme su označene samo rimskim brojevima, bez tekstova pa čak i navođenja koliko bend ima članova, ali je muzika vrhunska, sa izvrsno držanom tenzijom koja se oslobađa u umešno upredenim momentima setne melodije međ agresivnu, munjevitu svirku. Bend ima taman, prijatan zvuk, svira kao dobro podmazani stroj a pevanje je odlično i EVA nudi blek metal koji, iako zapravo vrlo svedeno poteže tipične atmosferičarske alatke, za moje uši nudi izuzetan, prijemčiv zvuk i uzbudljivu atmosferu. Izvanredan debi:

 

https://evafromkarelia.bandcamp.com/album/cmxcix

 

Šveđani Revenge Prevails na svom trećem albumu, Habitats, lepo kombinuju melodičnost i promenljivu dinamiku pesma, sa sigurnošću se krećući od sanjivih, atmosferičnih meditacija pa do blastbita. Pesme su sklopljene od kompleksnih, razvijenih tema a bend je veoma spretan u njihovom aranžiranju, promenama ritma i dinamike da muziku koja je suštinski složena predstavi kao nešto prirodno i ugodno za praćenje. Pritom je mešanje oštrih, vrištavih vokala gitariste Josefa Svenssona sa prijatnim melodičnim pevom basistkinje Isabelle Ramare odlično pogođeno i oplemenjuje ove i inače intrigantne pesme. Odlično:

 

https://revengeprevails.bandcamp.com/album/habitats

 

Takođe iz Švedske dolaze Ond Vind čiji je prvi demo, nazvan samo Demo, dijametralno suprotan po stilu ali i sam vrlo dobar. Ovo je old school black metal sa sirovom, uzbudljivom muzikom koja seže unazad do Venoma i Motorheada da se zakiti primalnim šarmom ekstremnijeg metala i to, uz garažni zvuk i dobre rifove, odlično funkcioniše:

 

https://ondvind.bandcamp.com/album/demo

 

Moonthoth je polsjki jednočlani projekat koji postoji još od 2001. godine ali se, uprkos nekolikim demo snimcima tokom decenija, tek sada dočepao prvog albuma. No, Zmora je dosta zrela i za uho prijatna ploča pa nije ni loše da ju je autor, Nocturnal, pustio da se krčka toliko vremena. Ovo je, usudiću se da kažem vrlo „polsjka“ ploča sa odličnim miksom nežnih, prijatnih melodija, melanholične atmosfere i ipak preteće i agresivne svirke. Nocturnal je očigledno godinama tesao ove pesme i to se čuje i u kvalitetu rifova i tema, ali i u načinu na koji su kompozicije aranžirane da budu žive i dinamične bez obzira na tempo. Ja, naravno, veoma volim kako Moonthoth odlično zvuči kad Nocturnal doda gas (čuti naslovnu pesmu koja je izvrsna), ali i spore pesme ovde imaju energiju i drže slušaoca na ivici sedišta. Sjajan debi album, pa makar bio porađan decenijama.

 

https://moonthoth.bandcamp.com/album/zmora

Belorusi Яр (to jest, Jar, ako ovde ima ikoga ko se prodao NATO-u i ne zna kako se ovo čita) se na promo fotkama slikaju sa gajdama, tamburama i drugim „etničkim“ instumentima ali kad preslušate njihov ovogodišnji EP, Zvarot, to su četiri pesme ipak u suštini blek metala. Mada, naravno, sa dosta folk elemenata. U osnovi je melodični, ali punokrvni metal, dakle, sa prijatnim melodijama pozajmljenim iz tradicije i povremenom frulom koja se nazre ispod koljačkih gitara i razigranih bubnjeva. Svakako će prijati metalcima mada se, pogotovo zbog agresivnog, vrištavog vokala, pitam da li je bend propustio šansu za krosover u „širu“ kulturu. No, kad čujemo kako ovi ljudi sviraju, ipak bi se reklo da se Яр ne interesuju za svetsku slav i i nastupe na Evroviziji i da vole svoj paganski, tradicionalni zvuk spakovan u zaglušujući metal zvuk. Bend je u prošlosti imao neke dodire sa nacističkim strujama u blek metalu – što je žalosna stvar koju morate da proveravate kod maltene svakog evropskog blek metal benda koji koristi atribut „paganski“ za svoje stvaralaštvo – ali pošto sada izdaju za brazilski Hammer of Damnation, nadam se da je to sve iza njih i da su se opametili. Jer, Zvarot je prilično dobra ploča:

 

https://youtu.be/OVLHKGpgu68

 

Za vrlo old school ugođaj ali sa kvalitetnom savremenom produkcijom, Iron Bonehead Productions nas je obradovao debi albumom italijansko/ danskog kvarteta The Rite. Liturgy of the Black je ploča pod nimalo prikrivenim, jakim uticajima Bathory ali i Venom i drugih ’80s prvoboraca sa svojim jednostavnim, pamtljivim rifovima, užasnim, promuklim pevanjem i odmerenim tempom koji prioritizuje težinu i epski ugođaj nad brzinom. No, ovo nije „spora“ muzika i bend umešno kanališe napetost i eksplozivna oslobađanja iste dok valja prostačke, napaljujuće gitarske teme i ritmove kao stvorene za masovnu šutku na koncertima. Vrlo dobro:

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/the-rite-liturgy-of-the-black

Telavivski simfoničari The Bishop of Hexen su napravili pauzu od četrnaest godina između prvog albuma i ovogodišnjeg opusa, The Death Masquerade ali će, makar, njihova publika biti zadovoljna ovim nastavkim. Barem mislim, nisam ja baš ciljna grupa za ovu ploču, no čini mi se da se može ceniti veoma naglašena teatralnost muzike koju The Bishop of Hexen pišu i izvode uz očigledno veliko razmišljanje o aranžmanima u kojim dominiraju sintetičke orkestracije za taj neki veličanstveni ugođaj. Moj problem sa ovakvom muzikom je često u produkciji koja je, i ovde, izrazito prenatrpana i miks naprosto ne uspeva da iznese sve što treba: bubnjevi su, recimo, prenaglašeni, gitare se jedva čuju ispod razularenih sinti-gudača i tako to. Opet, publika koja to BAŠ tako voli verovatno će uživati u ovom albumu. Meni je to više podsećanje da tražim nešto malčice urednije od simfonijskog blek metala, ali cenim veliki trud oko aranžmana:

 

https://dusktone.bandcamp.com/album/the-death-masquerade

I Španjolski Aversio Humanitatis su napravili dugačku pauzu posle prvog albuma a u njihovom slučaju, devet godina kasnije izašli Behold the Silent Dwellers je autoritativna i impresivna ploča žestokog, atmosferičnog ali mišićavog blek metala. Madriđani, iako dosta polažu na atmosferu i opšti ugođaj, sviraju vrlo ubedljivo, sa mnogo negativne, mračne energije i dobrih ideja kako da upravljaju tom pomenutom atmosferom i oblikuju različita raspoloženja naprednim harmonskim radom. Naravno, ja sam prostak koji se pali na muziku kad god je ona brza ali Aversio Humanitatis zaista savršeno vladaju atmosferom i dinamikom ove ploče:

 

https://aversiohumanitatis.bandcamp.com/album/behold-the-silent-dwellers

 

 

Stoner! Kad vam se bend zove Fogteeth, EP se zove Lowlife Blues & Fuzzed Up Grooves a prva pesma na njemu Couchstronaut, onda ste nekome ko bi da vam radi reklamu ostavili jako malo prostora da kreira intrigu. Ovi Finci su, dakle, toliko stereotipan stoner metal bend da je to ko iz vica. Ali nisu ni rđavi, nudeći tri duže, tripozne pesme solidno snimljenih instrumentala sa masivnim rifovima i masnom, wah-wahom ofarbanom gitarom. Ipak, ovo jeste stereotipno, tako da ne treba očekivati da bend koji je ovoliko neposredan u najavljivanju svog izraza sad tu nešto iznenadi. Ali je slušljivo:

 

https://fogteeth.bandcamp.com/album/lowlife-blues-fuzzed-up-grooves-2

 

Varaždinski Sten Mol ima novi EP i Final Days su četiri pesme sporog, jakog stoner metala sa malo psihodelije i malo grandža umešanih u recept. Ovo je lepo producirano i solidno odsvirano a same kompozicije su komplikovanije i, eh, možda i malo progresivnije od uobičajene stonerske formule koja se najviše oslanja na spontanost i improvizaciju. Sten Mol su pustili da prođe dosta vremena između poslednjeg izdanja i ovog najnovijeg pa se zrelost i nakupljene ideje dobro čuju:

 

https://stenmol.bandcamp.com/album/final-days

 

Belgijski Voidian – inače iz mesta koje se zove Limburg – su svoj debi album nazvali malo nezgrapno Through Eyes of the Flame ali ako im gramatika engleskog jezika nije jača strana, muzika im nije rđava. Ovo je doom metal sa dosta lepršavom izvedbom i naklonošću ka post-metal rešenjima, bežeći od strogo bluzerske ili strogo romantičarske interpretacije ove muzike. Tako da Voidian imaju dosta svežih ideja i prijatnih rešenja i mada je miks prilično egzotičan, ovo je interesantno za slušanje:

 

https://voidian.bandcamp.com/album/through-eyes-of-the-flame

Album nedelje nam stiže iz Alstera. Unbelievable Lake su Severni Irci čiji album Forgive je jedna jedina kompozicija, duga 43 minuta i 34 sekunde FANTASTIČNE psihodelije. Nije ovo idealno snimljeno i miksovano, ali jeste idealno napravljeno i odsvirano sa slojevima alikvotnih tonova koji se prostiru jedni preko drugih u blagoslovenoj nirvani buke, sa mikrofonijom, bas-dronovima, pa čak i korektnim, vrlo prijatnim rok gruvom, a bend sve ovo provlači svirajući zajedno, uživo, u jednom cugu, pa još u crkvi! Unbelievable Lake su kao neka garažnija verzija Om i ovo je album za mnogaja, vrlo posvećena slušanja:

 

https://unbelievablelake.bandcamp.com/album/forgive

 

Francuzi Sendwood su „metal rok duo sa bluz-pank stavom“, kako sami kažu. Njihov singl Closure nudi dve pesmice lepog roka koji gitarom, bubnjem i odličnim pevanjem kreira dovoljno poletne atmosfere, dobrog gruva i pamtljivih melodija da poželim da čujem ceo album ovakve muzike. Idealno snimljen sa malo više dinamike:

 

https://sendwood.bandcamp.com/album/ep-closure

Argentinci Fabricantes su „progresivni stoner rock/ metal“ bend i to u praksi znači da je njihov treći album, El alquimista zapravo prilično užurbana ploča komplikovanih gitarskih pletenica i neparnih ritmova, kao da bend dolazi iz Rock in Opposition škole. No, veoma heavy zvuk, sa udaračkim bubnjem, ogromnom bas gitarom i prkosnom distorzijom na razigranoj gitari ovo ipak zbilja dovodi u propisnu metal orbitu. Naravno, muzika je sva instrumentalna a master dosta bučan ali Fabricantes uspevaju da jednu u suštini dosta matematičarsku muziku sviraju sa dovoljno vatre da ona zvuči spontano i poletno i ovaj album se vrlo lepo sluša:

 

https://fabricantes.bandcamp.com/album/el-alquimista

 

 

Gadan, disonantan blackened doom metal dobijamo na trećem albumu kanadskih Vile Creature koji se zove Glory, Glory! Apathy Took Helm! Ako vam taj naziv deluje sumnjivo, pa, Vile Creasture nisu „običan“ blackened doom duo, već ekipa koja udara jak akcenat na veganizam i kvir tematiku što je za, ajde da kažemo, „standardni“ ekstremni metal i dalje prilično egzotično. Barem kada je ovako prominentno. No, Glory, Glory! Apathy Took Helm! Je zapravo vrlo solidna ploča čak i kada niste svesni njene tematike, koristeći svoj abrazivni formalizam da zapravo probije kalup i ovaploti se kao album koji lepo spaja ekstremni metal sa meditativnijim, drone strategijama. Ovo je vrlo funkcionalna kombinacija izrazito teške i konfrontativne muzike sa mirnim, ali i umirujućim pasažima i mada mi se prethodni album benda prilično dopao onomad, ovo je vrlo lepa demonstracija daljeg sazrevanja i shvatanja kako uhvatiti svu tu energiju za rogove i usmeriti je na pravu stranu. Fino:

 

https://vilecreature.bandcamp.com/album/glory-glory-apathy-took-helm

Moram da priznam da mi je, posebno posle Vile Creature, treći album mančesterskih Atavist isprva izazvao pomalo averzije. No, III: Absolution je verovatno ploča namenjena manje nervoznim osobama od mene. Ovo je, barem u prvoj pesmi  doom metal koji je sasvim prigrlio postrokerske harmonije i atmosfere i prilično se dobro oseća u njima, a taman kad sam ja počeo da se meškoljim i nerviram, bend se setio svojih death doom korena i pružio mi ono zbog čega sam došao. To je valjda i dokaz da treba da pazite čime otvarate album, jer da su sve pesme kao Loss, meni se ovo uopšte ne bi dopalo. No ostatak albuma ima više drone i death estetike i to je značajno bliže mom ukusu.

 

https://atavistdoom.bandcamp.com/album/iii-absolution

 

 

U januaru sam pohvalio prvi album losanđeleskih Bong Wizard, ponoviću još jednom, sjajno i duhovito nazvan Left Hand Pass. Naravno, pošto je ova godina takva kakva je, puna iznenađenja i preokreta, Januar mi deluje kao da je bio pre dve godine, mislim, bukvalno sam bio ubeđen da je Left Hand Pass iz 2018. godine i čudio se što ga zatičem među prikazima iz Januara. Pakao. Elem, novi EP, The Bong Remains the Same (GE-NI-JAL-NO!) je još jedan prijatan opus za sve kojima se album dopao,  sastavljen od tri pesme EKSTREMNO teške i distorzirane svirke. Bong Wizard imaju toliko dobar, prirodno psihodeličan zvuk sa tim užasnim fazovima i masnim bubnjem da su sasvim svesni da su teme od tri-četri tona sve što nam treba da nas bace u nesvesticu, pa su ovo, iako prosti, istovremeno i monumentalni rifovi koji čoveka nagonski navode na metanisanje, zatvaranje očiju i plutanje u nekom prostoru izvan ovog našeg, običnog, svakodnevnog, banalnog. Meni se ovo toliko dopada da sam malo i uvređen što smo dobili samo tri pesme, mada je fer što je to ipak preko dvadeset minuta muzike. Bong Wizard su svakako suviše mračni i hermetični za „kežual“ slušaoca stoner muzike i ovo ima mnogo elemenata satanističkog doom metal zvuka u svojoj postavci ali meni je njihova hermetičnost i ekstremnost naprosto neodoljiva. Fenomenalno:

 

https://bongwizardofficial.bandcamp.com/album/the-bong-remains-the-same

 

 

Australijske siledžije, Pissrash imaju vrlo dobar drugi EP, Routes of Administration. Šest je to pesama vrištanja, odličnih rifova i muzike koja, iako se zvanično vodi kao sludge metal, zapravo mene više podseća na ’80s hardcore thrash i grindcore bendove sa svojim besom, tvrdoćom ali i pankerskom razmahanošću. Ovde, dakle, ima puno jakih d-beatova i njima ugođenih rifova a pevač, Jake, zvuči kao da se sprema da peva na audiciji za Cryptic Slaughter. Meni ovo mnogo prija:

 

https://pissrash.bandcamp.com/album/routes-of-administration

 

Brajtonski Scumbag College na albumu Final Year svira nešto što zovu dodgyasfuckcore i ovo je svakako kombinacija grindcorea, humora i parodije kakva nije za neka dubinska slušanja ali koja ima šarma. Ovakvi albumi su osamdesetih bili visokokonceptualna proizvodnja bendova poput Sore Throat, a sad ljudi takve stvari snimaju u svojim sobama. Progres!

 

https://scumbagcollege.bandcamp.com/album/final-year

Klasičan grindcore dobijamo na albumu Discography benda Forced Expression, a što podrazumeva čak 56 pesama snimljenih između 1995. i 1996. godine. Američki grindcore je tada cvetao pa je i ovo koloplet besa, buke, ali i interesantnih ideja, te nepokolebljivog hardcore stava. Vrlo old school i vrlo šarmantno:

 

https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/discography-3

 

Old Way iz Londona, ali u Ontariju, imaju odličan EP nazvan EP I – dakle, debi izdanje – sa pet pesama hermetičnog, ali udaračkog metala koji je negde između sludge boleštine, grindcore eksplozivnosti i hardcore punk neposrednosti. Zvuči dobro na papiru? Zvuči još bolje na zvučnicima, jer ovi Kanađani, iako pišu kratke pesme, u njih ulivaju dosta razmišljanja i, bogami, talenta za interesantne rifove, atmosfere i promene ritma, a ovo je i solidno miksovano pa ga preporučujem publici naklonjenoj ekstremnoj ali minimalističkoj mizici:

 

https://oldway.bandcamp.com/album/ep-i

Od GOMILA južnoameričkog ekstremnog metala koje zatrpavaju Bandcamp poslednjih meseci retko izdvojim ponešto jer je veliki broj toga toliko ružno produciran i toliko generički u izrazu da mi se ne da da slušam. Srećom, brazilski Carnal Atrocity je tačno na granici i sa miksom i sa muzikom. Ovo je jako bučan, prost i nestašan death metal koji radosno koketira sa grindcoreom i ima sve što treba: gruv, melodije, strast, poneki lep i pamtljiv rif. Miks je, da bude jasno, zaista na granici prihvatljivog, sa prebučnim, pa, SVIM kanalima, gde instrumenti – koji individualno nemaju rđav zvuk – jedni druge dave i bore se za mesto u masteru, ali Carnal Atrocity nekako uspevaju da im to profunkcioniše. Degenerescência je šarmantan „Hello World“ za bend za koji se nadam da će izbaciti još izdanja jer ovde ima puno zdravog materijala i prostora za sazrevanje.

 

https://carnalatrocity.bandcamp.com/album/degeneresc-ncia

 

Internal – novi projekat Trevora Vaughana iz  Wound Man i drugih bendova – ne sviraju grindcore nego powerviolence ali to je dovoljno srodno. Njihov EP, Scrape, ima hijenu na omotu i deset pesama koje prolete dok trepnete, sa klasičnom kombinacijom spastične brzine i spore, mučne težine. Ako ste ikada voleli Spazz, volećete i ovo:

 

https://damienrecords666.bandcamp.com/album/scrape

Horror Pain Gore Death Productions imaju prilično atipično izdanje ove nedelje. Drugi album ričmondskih Carrion Vael je, tako, ogledni primer obožavanja i imitiranja uspešnijih kolega. Uspešnije kolege su, naravno, The Black Dahlia Murder ali God Killer, kako se album zove je, ako se prenebregne vrlo velika sličnost sa uzorom, takođe i odlično sklopljena ploča melodičnog death metala koji umešno koristi forme što su ih originatori uspostavili. Ovde dakle, ima simpatičnih neoklasičarskih izleta i odličnog dualnog pevanja, sve to spakovano u vema brz tempo i solidan zvuk pa Carrion Vael u nekim momentima i prevazilaze uzore. Solidna ploča:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/god-killer

 

20 Buck Spin su nas ove nedelje častili EP-jem doom metal sastava Spirit Adrift koji ne da nije doom nego nije ni metal. Angel & Abyss Redux EP je posebno izdanje za novu 20 Buck Spin inicijativu kojom se skluplja novac za NAACP Legal Defense Fund, što je plemenito a ploča je – pa, akustični rok? Ali lep, emotivan i onako, baš za stiskavac. Spirit Adrift su danas veliki bend i lepo je da poštuju i andergraund i ideje ravnopravnosti u društvu u ovoj meri a ako ste ikada želeli da čujete ovu dvojicu kako sviraju Rokyja Ericksona (I Think of Demons) ili Jimija Hendrixa (Little Wing) – sad možete. Obavezno, naravno jer ovo ne samo da su kultne pesme nego ih i Spirit Adrift lepo izvode:

 

https://listen.20buckspin.com/album/angel-abyss-redux-ep

U normalnim situacijama ja nisam neka publika za groove metal ali Sick Feel iz Karakasa su mi nekako lepo legli na svom drugom albumu, Chapters of Hate. Ovo je groove metal pravljen po formuli Cavalera Conspiracy, dakle, uglavnom rokanje i vrištanje, bez mnogo stvarnih groove delova, a uz elemente death metala (poput blastbitova) a gde se vidi da bend ipak baštini taj neki prijemčiviji, razgovetniji metal stil je uglavnom u tome da pesme imaju strofe i refrene kako to dolikuje nekoj „komercijalnijoj“ muzici. Venecuelanci naginju i u melodeath smeru – što opet nije neki meni omiljen žanr – ali i to funkcioniše jer simpatične melodične teme dobro presecaju trešerski rif-rad. Eto, ovaj album mi se dopao.

 

https://sickfeelvzla.bandcamp.com/album/chapters-of-hate-full-album-2020

 

Još malo groove metala (!!!) ali sada iz Australije stiže od benda Carbon Black iz Sidneja. Singl  The One Who Knows My Name je tačno na granici nečeg što ja mogu da slušam jer iako ima te kriskornelovske vokale, ima i dosta dobre rifove i agresivan ritam pa, eto, u trenucima slabosti ja i to pustim:

 

https://carbon-black.bandcamp.com/album/the-one-who-knows-my-name

Cro-Mags nisu groove metal bend, naravno, ali jesu neka vrsta preteče ove muzike. Osamdesetih je ovaj njujorški hardcore bend pripadao crossover naporima koji su dolazili (ne samo) iz ovog grada i postavljao temelje za ono što će se dešavati krajem osamdesetih i u devedesetim godinama sa približavanjem između moshcore, groove metal i hip-hop scena. Naravno, mnogo toga sam mrzeo i tada a i danas ga ne mirišem, no prvi album Cro-Mags jeste klasik i mada sam za bend izgubio interesovanje nedugo potom i nisam pratio njihovu Hare Krišna fazu, interesovalo me je kako će zvučati nova ploča dvadeset godina posle poslednjeg pravog albuma kog su Harley Flanagan i ekipa simili. Harley je, naravno, 2012. godine i hapšen jer je nožem (i zubima!) napao kolegu iz benda, ali, eto, Cro-Mags i dalje postoje i In the Beginning čak nije ni loša ploča. Nije ni nešto zbog čega bi mi potekle suze ali ovo je sasvim korektan, tvrd, metaliziran hardcore sa navijačkim refrenima, brutalnim Harleyjevim pevanjem, prostačkim ali napaljivim metaliziranim hardkor rifovima i dobrim tempom. Priznajem da mi je prošlogodišnji Agnostic Front ipak bio za nijansu draži ali svejedno, In the Beginning je ubedljiva i za slušanje sasvim laka ploča koja podseća da je sa The Age of Quarrel ovaj bend imao zaista jedinstven zvuk na tadašnjoj NYHC sceni. Taj zvuk danas nije lako ponoviti pogotovo bez pevača Johna Josepha Bloodclota (koji, koliko sam razumeo, sada ima svoju verziju Cro-Mags pretpostavljam samo za žive nastupe), ali In the Beginning je prvi album ovog benda nakon 1986. godine koji mi zvuči kao logičan nastavak onoga čime me je bend privukao na The Age of Quarrel. Pa, nazdravlje:

 

https://www.youtube.com/watch?v=P4PpQUZZnAU

 

Kanađanin Robin Jordan je sav nesiguran da li je album, Taurus at War (a pod krinkom istoimenog projekta) zapravo dobar i vredi li da se sluša, ali tvrdi da je ulio mnogo svog ličnog u ploču i da je u pitanju praktično konceptualan album. I mislim, da ga umirimo odmah ako ovo čita uz pomoć Google Translatea, ovo je zapravo vrlo dobro. Muzički, Taurus at War se nastavlja na progresivni rok sedamdesetih i klasičan NWOBHM zvuk osamdesetih, uz odlično napisane pesme, odličnu svirku i Jordanovu „old school“ produkciju koja veoma pristaje ovim pesmama i daje im bogat, kvalitetan zvuk. Jordan je odličan muzičar i iako mu je pevanje možda najslabije od svega, i ono je zapravo prilično dobro većinu vremena, sa velikom pažnjom posvećenom aranžmanima i pametnom multitrekingu. Impresivno:

 

https://taurusatwar.bandcamp.com/album/taurus-at-war

 

Cult of Frey su engleski bend koji je osnovan još u prvoj polovini devedesetih ali su se u međuvremenu razilazili i sastajali, menjali ime pa se vraćali starom. Sve u svemu, njihov prvi pravi albm, By the Blood of Odin: Part 1 – Midgard izašao je tek ove nedelje i ako ste bili raspoloženi za malo pompeznog viking-metala… … sasvim je moguće da ćete biti razočarani. Cult of Frey svakako idu na epske melodije, spor svečan tempo i raspevane stihove što pričaju o ratu i Valhali ali ovo je toliko nemaštovita i slabo producirana muzika da bi stvarno trebalo da razmisle da je ostave Skandinavcima. Meni je ovo simpatično kao ideja ali implementacija je… slaba.

 

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/by-the-blood-of-odin-part-1-midgard

 

Skull Metal sa Jukatana su bolji. Ovaj meksički trio se aktivirao u poslednjih par godina (iako postoji od 2006. godine) i posle nekoliko singlova, snimili su i album. SküllMetal ima deset pesama heavy metala koji se pretapa u thrash, recimo po formuli ranijih Anthrax i to je dobra formula i bend samo treba da prevaziđe neke tipično dečije bolesti, od neujednačenog kvaliteta snimka (pointilistički bubanj ali razmazane činele) pa do vokala koji iako peva na dopadljivom španskom, neće biti za svakoga. No bend, svira veoma dobro i ume da napravi dobre rifove (makar pozajmljujući od starijih kolega pa rifu dajući nešto svoje) a i zaista se trudi oko sonngrajtinga pa ovo vredi pustiti:

 

https://skullmetal1.bandcamp.com/album/sk-llmetal

https://youtu.be/kLya_fwSWgg

 

Saber su bili stari američki heavy metal bend iz osamdesetih ali novi Saber, iz Los Anđelesa, čini mi se, nema veze sa njima. Ovaj bend je izdao singl sa dve pesme, Strike Of The Witch, a najavljuje album za 2021. godinu kao da će iko od nas uopšte tada biti živ, a taj singl je baš onako, sleazy ’80s metal kakav ja volim. Hoću da kažem, svirka je žestoka i kvalitetna a pevanje je skoro potpuno u falsetu. Dobro producirano i bestidno retro, ovo je izdanje koje mi je donelo osmeh na lice.

https://saberheavymetal.bandcamp.com/album/strike-of-the-witch

Meksički Sindicato de Macuarros na svom drugom albumu Prayers to the Neon God stapaju progresivni heavy metal sa death vokalima za jednu kombinaciju koja zvuči pomalo „demo“ i ne sasvim sazrelo, a i pesme su više skupovi zanimljivih rifova nego kompozicije koje imaju glavu i rep, no – ti rifovi su dobri i meni ovde svaki čas izleti nešto što mi se dopada…

 

https://sindicatodemacuarros.bandcamp.com/album/prayers-to-the-neon-god

 

I Scrollkeeper spadaju u tu neku ekipu bendova koji imaju zanimljiv koncept ali im realizacija nije idealna. Ovaj hjustonski kvartet svira heavy metal na prelasku u speed/ thrash brzinu, možda najsličnije Running Wild i njihov debi album, Auto da Fe je pun dobrih rifova, brzog ritma i sprintesrskih solaža i svako malo čoveku sama ruka poleti nagore da pokaže rogove. Pritom, ovo je vrlo dobro snimljeno i miksovano tako da ne bude prebudženo i da muzika sačuva dinamiku. Pesme su napisane prilično solidno, sa veštim šetanjem između tempa i harmonija a da se očuva osnovna estetika svakog komada. Pa, šta je onda problem, Mehmete, picajzlo, pitate vi. Pa… vokali. Justin McKittrick nije toliko loš pevač koliko uopšte ne pristaje ovoj muzici, zvučeći kao da je ušetao u studio sa snimanja nekog drugog albunma – recimo još uvek nesnimljenog prvenca njegovog matičnog benda Saxon King kome McKittrick mnogo bolje pristaje. Na Auto da Fe pevač zvuči kao neautorizovana kopija Biffa Byforda i naprosto se, ni energetski ne uklapa i sve vreme zvuči kao da peva u pogrešnoj harmoniji… Šteta ali album je svakako vredan da se čuje:

 

https://scrollkeeper.bandcamp.com/album/auto-da-fe

Mask of Sanity iz Indianopolisa imaju živi album, The Last House Show on the Left (Live 5/12/2018) i mada snimak, kao što se vidi, nije najsvežijeg datuma (u međuvremenu su snimili i prvi studijski album), ovo je sedam pesama dopadljivog metala oslonjenog na thrash, a koji ima svu potrebnu tehničku opremljenost ali i lepu dimenziju spontanog i organskog. Bend zvuči kao grupa ljudi koji se znoje na sceni radije nego kolektiv, jelte, „muzičara“ a atmosfera na koncertu je dobra i ovo je solidno za barem jedno slušanje:

 

https://officialmaskofsanity.bandcamp.com/album/the-last-house-show-on-the-left-live-5-12-2018

 

Grci Echidna čekali su deset godina da snime drugi album svoje death/ thrash progresive i Escape from Civilization ploča koja ima odlične detalje ali kao celina ume i da prilično zaškripi. Prvo je tu taj bučan master a što za muziku koja je višeslojna i ima mnogo malih detalja ume da bude smrtna presuda. Drugo je da, iako u ovakvoj muzici pevanje nije nužno glavni detalj, ne valja kada je ono u prvom planu a ne zvuči sjajno. Srećom, moguće je navići se na neobičan stil Nikosa Parastatidisa pa je slušanje ove kompleksne ali emotivne, gruvi muzike ipak sasvim pristojan predlog:

 

https://echidna.bandcamp.com/album/escape-from-civilization

Čileanski duo Deconsekrated ne radi ništa bogznakako novo i nečuveno na svom EP-ju The Hidden Paths ali ovo su dve pesme dobre produkcije i vrlo solidno napisanog i odsviranog brutal death metala sa jasnim ambicijama da bude i filozofski i muzički zreliji od brutal death proseka. Meni sve to lepo zvuči i bend me zapravo podseća na američki Abnormality, i to ne samo zbog žene prisutne u postavi. Čile!!!!!!

 

https://deconsekrated.bandcamp.com/album/the-hidden-paths

 

Solidan death/ thrash metal na drugom albumu čikaških Beyond Deth. Accept Your Fate je bučna, preteća ploča trešerskih, mošerskih pesama ali sa brutalnim vokalima i blastbitovima da preseku sav taj mošeraj. Dobri rifovi pritom, i za mene je ovo odličan primer ploče koja je mahom u srednjem tempu a zvuči žešće i življe od većine bržih albuma koje sam poslušao ove nedelje:

 

https://beyonddeth.bandcamp.com/album/accept-your-fate

 

Kinezi Darkness Descends već i pre nego što vidite Dark Angel maijicu na jednom od članova, imenom ukazuju da se naslanjaju na thrash metal tradiciju premijum kvaliteta, i to je i pre nego što vidite „Thrash Till Die !!!!!!!!“ parolu u dnu stranice. EP Kill the Flames ih prikazuje u dobroj formi sa tri svoje pesme i jednim kaverom dobrog thrasha. Ovo jeste bolje u detaljima nego kao celina i Darkness Descends treba još malo da tešu kompozitorske veštine ali imaju energiju i jake rifove i prijaju mojim ušima:

 

https://darknessdescends666.bandcamp.com/album/kill-the-flames

 

Beastial Piglord, solo projekat jednog Hudsona Connera iz Severne Karoline je samo ove godine snimio već sedam albuma pa je možda red da makar primetimo da postoji. Ja sam njegova prethodna izdanja uglavnom preskakao po Bandcampu nakon probnih slušanja jer su bila bučna, nefokusirana i, eh, pa, u pravom smislu te reči eksperimenti. Hoću reći, ni sam autor nije znao šta će na kraju da napravi. Beastial Piglord je „eksperimentalni death metal“ bend sa obrisima sludge metala i psihodelije i mada njegov sedmi album ove godine a dvanaesti ukupno, Muzz, nije MNOGO fokusiran i jeste veoma bučan, on ima određene znakovitosti. Sam zvuk uspeva da na ovom albumu bude prijemčiviji za moje uho sa mnogo buke, ali i nekoliko slojeva u muzici tako da se čuju i jake bas-linije i psihodelične gitare (i klavijature?) i užasan vokal… Kompozicije su više spontane nego matematički konstruisane, ali kad se malo naviknete na Connerov stil i haotičnost koja ipak ima određenog sistema ovde, nije tako teško prepustiti se ovoj psihodeličnoj, neprijateljskoj a opet nekako primamljivoj muzici da vas uvuče u svoj crni zagrljaj:

 

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/muzz

 

Sunn0))) su odlučili da pomognu  sveukupnu revolucionarnu atmosferu izbacujući tri izdanja odjednom i dajući sve pare od istih organizaciji koja ih dalje prosleđuje za plemenite ciljeve. Ljudski. Tri izdanja, koja se, redom, zovu  606_LM preproduction 270618, 606_LM preproduction 280618 i  606_LM preproduction 290618 su zapravo demo-snimci urađeni na probama ovog benda. I, mada to deluje malo, hm, jeftino, činjenica je da je ovo bend čiji albumi ionako zvuče kao demo-snimci urađeni na probama a to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ova tri albuma su prepuna blagorodnog gitarskog (i Moog synth) drona i slušanje u kontinuitetu daće vam više od tri sata meditativne, a opet i donekle abrazivne zabave. Sunn0))) su mnogi i danas spremni da otpišu kao puku šalu, ali je sam njihov OG jubitelj i ova tri albuma veoma lepo popunjavaju vreme i prostor u mom životu.

 

https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-270618

 

https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-280618

 

https://sunn.bandcamp.com/album/606-lm-preproduction-290618

 

(Edit: Ova tri izdanja su u međuvremenu uklonjena. Ako se ponovo pojave, prikačiću nove linkove. Izvinjavamo se zbog neugodnosti.)

 

AFROMETALOKALYPSE Volume One je prva ikad sklopljena kompilacija kenijskih metal bendova i na njoj je pet ekipa iz Najrobija sa APSOLUTNO različitim pristupima metalu u najširem mogućem smislu. Hoću reći, nije naročito uobičajeno da na istoj kompilaciji čujete ambijentalni, sakralni poj poput onog što donose The Seeds of Datura, proggy metalcore Mortal Soul, death metal benda Lust of a Dying Breed ili blackened doom jednih Chovu. Ali ovde to možete da čujete i TREBA da čujete. Nije to sve jednako dobro, ali jeste proživljeno i autentično u svojim shvatanjima žanra. Ovo nisu početnički bendovi (osim, donekle Chovu) već ljudi koji ovu muziku žive i to se čuje:

 

https://binkhalidsonicpollution.com/album/afrometalokalypse-volume-one

Završavamo slamming death metalom i njegovom rodbinom… Za početak sam malo razočaran najavom novog albuma slovenačkih Within Destruction, Yōkai. Ploča izlazi u Avgustu a iz tri pesme koje se sada mogu čuti, reklo bi se da je bend konačno razrešio dilemu da li pripada slamming death metal usmerenju ili ne. Naime… ne. Hoću reći, sa Yōkai  Rok Rupnik, Luka Vezossi i drugovi u potpunosti prihvataju slamcore stil i mada je ovo i dalje zanimljivije napisano i odsvirano od slamming deathcore proseka (pa čak i od vedeta žanra poput južnoafričkih Vulvodniya), primetan je napor da Within Destruction svoju muziku učine „komercijalnijom“, ako je to uopšte prava reč. I mislim, ja svakako cenim veštinu sa kojom je to urađeno, korišćenje timestretch efekata, traperskih ritmičkih upadica i melodičnih pasaža, ali ovo nije više sasvim po mom ukusu. No, sačekaćemo da izađe album…

 

https://withindestruction.bandcamp.com/album/y-kai

 

Nešto ranije u Junu su mančesterski Visions of Disfigurement izdali svoj drugi album, Aeons of Misery i, ah, njihov slamming death metal je veoma „udžbenički“, sa više nego jednom forom direktno pokupljenom od komšija iz Ingested. Ali meni to ne smeta jer su i Ingested u međuvremenu krenuli da šaraju pa Visions of Disfigurement uzimaju njihove oprobane deathcore elemente i mešaju ih sa klasičnom slamming death metal osnovom za album brutalnih vokala, solidnih rifova i tvrde, ali gruvi ritmičke podloge. Visions of Disfigurement neće osvojiti ni jednu nagradu za originalnost povodom ovog albuma ali njihov koktel hromatskih rifova, bri-bri vokala i poneke melodične upadice prija:

 

https://visionsofdisfigurement.bandcamp.com/album/aeons-of-misery

 

Za kraj nešto sa istoka. Debi EP bangkoških Affective Psychosis se zove The Extraterrestrial Horrendous Ferocity, izašao je za prigodno nazvanu tajlandsku firmu Sick Chainsaw Productions i ako vas je sve ovo navelo da zaključite kako bend baštini nasleđe klasičnog slamming death metala, ponosan sam na vas, pratili ste na času. The Extraterrestrial Horrendous Ferocity ima urnebesno preteran omot i produkciju koja jeste malo prenabudžena u masteringu ali to ne davi muziku u potpunosti i veličanstveni pokolj kog Affective Psychosis proizvode uspeva da lepo ispliva na površinu. Bend je, očigledno, mlad i napaljen, ali ima kvalitet i ta kombinacija je vrlo dobra. Ovo nije sada već jako sazreli slam jednih Katalepsy ili Organectomy već muzika koja i dalje mnogo polaže na urnebesno uskovitlane blastbitove,a gruv, iako joj je bitan, ipak dolazi prevashodno kao odmor od tih (pre)brzih delova. Bend inače koristi sasvim uobičajen pristup sa hromatskim, pretećim rifovima, skoro nečujnim grlenim vokalima i nemilosrdnim zakucavačkim ritmovima pa je ovo i podsećanje koliko slam muzika duguje klasičnim Cannibal Corpse pločama. Affective Psychosis još nisu veliki kao Cannibal Corpse ali ovim EP-jem, posle dva singla, najavljuju potencijalno uzbudljivu karijeru u klasičnom slemu:

 

https://sickchainsawsproductions.bandcamp.com/album/affective-psychosis-the-extraterrestrial-horrendous-ferocity

 

Film: Skandal (aka Shûbun)

Posted in film with tags , , , , on 14 juna, 2020 by mehmetkrljic

Skandal (aka Shûbun), emitovan na RTS 2 prošlog Ponedeljka, je deseti autorski film Akire Kurosawe i prvi od dva filma koja je slavni režiser uradio 1950. Godine. Drugi je, naravno, bio Rašomon, film sa kojim će se Kurosawa vratiti istorijskoj tematici da bi ispričao jednu postmodernu priču o prirodi istine i usput osvojiti svetsku slavu. Rašomonov meteorski uspeh je s punim pravom zasenio Skandal koji priča jednu manje umetnički ambicioznu priču. Ipak, iako je u pitanju svakako slabiji film, Kurosawa je interesantan i u svojim slabijim delima i Skandal ima u sebi nekoliko elemenata koje vredi podvući, pogotovo što, iako se ne bavi neprolaznim i večitim, onako kako to radi Rašomon, ovaj film tretira temu koja je i danas, tačno sedamdeset godina kasnije, strahovito aktuelna.

Kao jedan od najcenjenijih i najpopularnijih mladih režisera u Japanu onog vremena, sa filmovima koji su osvajali nagrade i o kojima se pričalo u čaršiji (prevashodno govorimo o filmovima iz prethodnih par sezona kao što su bili Pijani Anđeo i Pas lutalica), oženjen lepom glumicom Yōko Yaguchi, a koja je nakon ulaska u brak prestala da glumi, Kurosawa je svakako bio izložen određenom, recimo pomalo nezdravom interesovanju javnosti. Skandal je, tako, film koji se bavi onim što je, avaj, i nama danas veoma poznato, žutom štampom, tabloidnim, senzacionalističkim izveštavanjem, fejk, takoreći njuzom i insistiranjem da strvinarsko ponašanje medija koji tvrde da pišu istinu „jer imaju slike“, može da se pravda radom u interesu javnosti.

 

Naravno, mi smo protekle nedelje bili svedoci upravo kako slika kao takva nije nosilac istine i slušali kako se dobar deo državnog (i partijskog, mada je to sada već praktično jedno) aparata obara na novinare koji narušavaju privatnost jednog, jelte, deteta, spretno izbegavajući da komentarišu što se „dete“ konzistentno druži sa nekim protiv koga se vodi krivična istraga – predsednik je, makar, ovo dotakao i vešto spinovao kako, eto, tog čoveka ne povezuju ni sa čim ozbiljnijim od tuče, iako to, naravno nije tačno, ali istina, kako ne može da se vidi na fotografiji, tako i ne može da izroni iz sistema u kome sudski postupak već godinama ima ulogu taoca izvršne i partijske vlasti.

 

Zgodno, Kurosawin film je dobrim svojim delom drama-u-sudnici, snimljena dinamično sa mnogo zanimljivih švenkova i skoro postmodernističkim korišćenjem reflektora i mikrofona koje upotrebljava sama filmska ekipa da se prikažu i ekipe raznih televizija koje prate skandalozno suđenje.

No, Skandal nije samo drama u sudnici, i mada on spretno kanališe ovu klasičnu žanrovsku formu, film je dobrim svojim delom socijalna drama sa jakim odjecima radova Franka Capre. Kurosawa je sam bio prilično nezadovoljan ovim filmom, govoreći i o tome koliko je teškoća imao u sklapanju scenarija koji nikako nije hteo da „legne“ i ovo se svakako vidi u tome kako film, kao uostalom i neki njegovi raniji radovi o kojima sam pisao, divlje pleše između žanrova. Takođe, ovo nije prvi Kurosawin film u kome harizmatični glavni junak biva uveden na centar pozornice na početku sa takvom sigurnošću kao da će, da prosite, pojebati bar prva tri reda publike u bioskopu, samo da bi u kasnijem delu filma on bio skrajnut zarad stavljanja u prvi plan mnogo manje harizmatničnog, mnogo problematičnijeg lika koji, iznenađujuće ili ne, zapravo nosi dušu filma.

 

U svakom slučaju, Skandal je neka vrsta Kurosawinog osvetničkog rada usmerena da razobliči nemoralnost, lešinarsku prirodu jeftine, skandal-štampe koja, po njegovim rečima „misli da ako je nešto tehnički zakonito, to znači i da je automatski dozvoljeno“ i urednici i izdavači magazina „Ljubav“ koji u ovom filmu štampa lažnu priču o romansi poznatog slikara i poznate pevačice – a na osnovu fotografije izvađene iz konteksta – su predstavljeni kao larve iz kojih će jednog dana poleteti Dragan J. Vučićević, kreature koje imaju ljudsku formu ali ne i ljudsku etiku, obeležene tamnim naočarima (u ono vreme univerzalnim simbolom da je neko negativac), sasvim uverene da je laganje na mestu jer će pospešiti prodaju novine, da poznati o kojima se laži objavljuju ionako neće tužiti jer je tek to javni blam a ako i tuže, sudski postupci su još bolji za tiraž.

Ne znam, naravno, šta su samom Kurosawi radili paparaci i nečasni urednici i kako su ga razvlačili po novinama, ali teško da ima neke sumnje u to da je ovo za njega bila sasvim lična tema. Kako i Donald Richie u svojoj knjizi o Kurosawinim filmovima ističe, ovo je jedini film u kome je glavni junak – slikar. Kurosawa je, znamo, planirao karijeru likovnog umetnika koju nikada nije u punoj meri realizovao i, da izvine Richie, režiser će se ovome na neki način vratiti u jednom od svojih poslednjih filmova, Snovi, iz 1990. godine u kome Martin Scorcese igra Vincenta Van Gogha, ali u Skandalu je slikar sasvim jasno, autorov alter ego, signal da je ovo priča u kojoj on neće zadržavati udarce i pustiti obe strane „da kažu svoje“.

 

Toshiro Mifune ovde igra poznatog i blago ekscentričnog slikara po imenu Ichirō Aoye koji vozi motor tri godine pre Marlona Branda i kanališe razbarušenu, nemirnu energiju čoveka koji ne haje za tradicionalne društvene krutosti posleratnog Japana i ide kuda ga inspiracija nosi. U otvaranju filma, to je vrh planine gde sedi i slika okolne vrhove, okružen lokalnim seljacima koji mu se čude i sa njim provode zabavne trenutke. Aoye je prikazan kao veoma solidan čovek, lišen nekakve buržujske sujete i klasne distance. Kada se na vrhu planine pojavi poznata pevačica, Miyako Saijo, kojoj je pobegao autobus, on će joj ponuditi pomoć da dođe do istog odmarališta u kome je i sam smešten i tamo je na kraju dovesti na motoru. Par sati kasnije, oboje u bademantilima na terasi njene sobe imaju sasvim kulturan razgovor o okolišu i tome da se od slave nekada mora pobeći da bi se sačuvalo mentalno zdravlje i ovo je momenat u kome ih paparaci slikaju.

Bes koji Aoye oseti kada se priča raširi po ulici dok magazin „Ljubav“ bije rekordne tiraže i muze priču o tajnoj romansi dvoje selebritija je dovoljan da prvo nabode ljigavog urednika a da zatim i presavije tabak i tuži izdavača za klevetu. Ovo je donekle kontroverzno utoliko što se u ono vreme smatralo da je to poznatima ispod časti i da treba da trpe da drugi ispiraju usta sa njima zbog svoje privilegovane pozicije u društvu.

 

Kurosawin caprijanski pristup je vidljiv u tome da on uopšte ne tretira ideju te privilegije i pitanja da li Aoye uošte treba da se ovim bavi – Saijova, recimo, ni ne pomišlja da sama tuži novinu i tek na njegovo nagovaranje pristaje da učestvuje u tužbi – jer je njegov glavni lik gotovo svetački čist, ispravan i u celu frku ulazi jer mu se gadi takav tretman istine, njeno izvrtanje i bacanje u blato za zabavu svetine. Drugim rečima, Mifuneov lik je, verovatno ono kako je Kurosawa sebe video u najboljem svetlu i pokušao da ovu predstavu pretoči na filmsku traku prikazivanjem odnosa koji se razvija između Aoyea i porodice advokata Hirute koji se sam ponudio da ga zastupa na sudu.

Može se pričati i o tome da je ovaj pristup bio smišljen i da bi film bio prijemčiv za američku publiku: sam Mifune emituje jednu nepogrešivo kerigrantovsku energiju, a Yoshiko Yamaguchi koja igra Saijovu je nesumnjivo izabrana zbog svog holivudskog, glamuroznog izgleda koji u ovom filmu, sa ovom frizurom, neodoljivo asocira na Lauren Bacall. Takođe, film eksplicitno tretira američke simbolike koje su i Capri bile bliske, notabilno u scenama koje se tiču proslave Božića i čuda koje ovo simbolizuje a koje će se ovaplotiti u finalu filma. Na kraju krajeva, ovde čujemo poznate anglosaksonske božićne pesme poput Auld Lang Syne ili Silent Night pevane na japanskom…

 

Naravno, to finale, iako ima jedan upečatljiv dijalog uzdržanog ali harizmatičnnog Mifunea, do tog momenta već prilično skrajnutog u narativu, ipak pripada advokatu Hiruti koga, nagađate, igra Takashi Shimura, kreirajući do groteske snažan portret čoveka koji zna da ne pripada „dobrim ljudima“ ali koji u sebi ima još toliko dobrog da se toga stidi.

 

Sam Kurosawa je objasnio da je Hirutin lik kreiran na osnovu prisećanja susreta sa čovekom u kafani u Šibuji desetak godina ranije, koji je celo veče pričao o svojoj bolesnoj ćerki i govorio o njoj kao da je najbolje dete na svetu. Ovo je Kurosawu impresioniralo i Hiruta u filmu i sam ima bolesnu ćerku, Masako, koja već pola decenije leži u krevetu zbog tuberkuloze i predstavlja simbol čistote i moralno središte filma.

 

Nažalost, prema kraju Kurosawa ne može da odoli jeftinom, patetičnom rešenju žrtvovanja ove ćerke da bi Hiruta konačno odlučio da li će ili neće da kaki, ali ono što scenario odrađuje prilično grubo, u doroj meri spasava sjajna Shimurina gluma. U prijatnoj reverziji onoga kako je njemu u Pijanom anđelu Mifune kidnapovao film, Shimura ovde izgurava jednodimenzionalnog, lepuškastog slikara sasvim u drugi plan svojim do karikature naglašenim moralnim posrnućem. Svakako, Shimura ovde stalno sedi na ivici preglumljivanja, ali je, za moj račun, ne prelazi, uspevajući da izrazima lica, uplašenim ćutanjima, pogurenošću prikaže više straha, stida i zgađenosti samim sobom nego u scenama gde se teatralno ispoveda ćerki. Shimurina transformacija iz kul, blaziranog detektiva kog je igrao u Psu lutalici, u advokata koji potvrđuje sve negativne klišee o advokatima pre nego što u sebi nađe hrabrosti da ipak bude pre svega čovek je zamamna i krade finale filma.

 

Drugde, u Skandalu se svakako može uživati diveći se Kurosawinoj tehnici. Možda scenarista Kurosawa nije uspeo da se do kraja izrazi i domisli ono to je osećao na ovu temu, odlučujući se na kraju za neka nezarađena a neka i nezgrapna rešenja, ali režiser Kurosawa je film zasejao impresivnim radom kamere i brzometnom montažom. Kurosawina jedina – kako i Richie podseća – scena suđenja je, kako smo već rekli, sjajno snimljena i dinamično montirana, ali film je prepun domišljatih rezova, maštovitog kadriranja, ali i sasvim ikoničkih scena Mifunea na motoru (i, kao bonus, Mifunea na motoru sa potpuno okićenom jelkom od metar i po iza leđa), zamišljene i ćutljive Yamaguchijeve, nemog, detlajnog pregledanja Hirutine kancelarije gde o čoveku saznajemo mnogo toga po njegovom okruženju, razuzdane božićne večeri u kafani sa pijancima i kurvama za advokata i njegovog buržujskog klijenta.

No, ono što nakon gledanja ostaje, bez obzira na sve probleme sa scenarijom i Kurosawinog meandriranja među likovima gde je za jednog – nominalno, protagonistu – izgubio interesovanje kada je prepoznao da je drugi mnogo slojevitiji i životniji, je upravo ta Shimurina rola čoveka koji sebe dovodi na rub pucanja jer je slab i teško mu je jer, iako slab, on je i dalje, u suštini, dobar čovek i prepoznaje da je slabosti u sebi dopustio da se razvije u zlo. Baziran na stvarnom liku i istican kao prvi primer Kurosawinog na Dostojevskog nalik pristupa analizi likova, Shimurin Hiruta je tragičar i pobednik u isto vreme i još jedan siguran pogodak za glumca koji će konačnu realizaciju ovog pristupa likovima imati u filmu Ikiru što ćemo ga, božezdravlje pogledati za par nedelja na RTS-u.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-06-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 13 juna, 2020 by mehmetkrljic

Sa daljim kolapsom društva i usponom pojedinaca kojima je isključivo moć značajna a zavijaju je u mitološku retoriku ne bi li mase zavarale da im tu moć daju, uvek je dobro imati u šteku malo metala da nas osvesti i podseti da je svaka mitologija izmišljena te da smo slobodni da biramo one koje ćemo baštiniti.

Idemo odmah sa blek metalom. Valdrin iz Sinsinatija imaju veoma grandiozan zvuk na svom trećem albumu, Effigy of Nightmares, sa sve prominentnim klavijaturama u gustim, višeslojnim aranžmanima. Ovo je blek metal koji rado i često izlazi iz „čiste“ blekmetalske forme da bi se oplemenio komadićima drugih metal žanrova, ali uvek ostaje dekadentan i grandiozan blek metal i pruža dobru predstavu. Album ima, dakle, solidno teatralnu postavku i ko voli takav pristup ovde može da čuje sigurnu realizaciju sa puno dobre svirke i visokim nivoom ekspresivnosti:

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/effigy-of-nightmares

 

 

Bugarski jednočlani Ovader na svom prvom albumu, Wotankult nudi melodičan ali dovoljno oštar i sirov blek metal da to meni zadrži pažnju. Mladi Daniel Georgiev koji sve ovo svira i peva uspeva da između prilično generičkih melodičnih pasaža smene akorda odsvira i neke dobre rifove i mada album još nema punu kompozitorski zrelost, ima mnogo šarma, strasti i vrlo solidnu produkciju što, uzevši u obzir da je sniman iz više cugova, nije mala stvar:

 

https://melancholicjourneyenodia.bandcamp.com/album/wotankult

 

I Apokathilosis je jednočlani bend ali prosto ne umem da kažem odakle je. Felipe Roquini je Brazilac koji je prvi album ovog benda snimio dok je živeo u Dablinu a sada je novi EP, Not in His Image, napravljen u Cirihu. Čovek je globtroter, ali pravi dobar, ličan i ekspresivan ali kvalitetan blek metal. Ovde se za početak čuje kvalitet zvuka, jer Apokathilosis nije neki sobni ili garažni projekat, a onda i uspelo kreirana atmosfera i smelo kombinovanje harmonija za jedan jedinstven izraz. Pritom Apokathilosis održava bazičnu blek metal agresivnost sve vreme i meni to prija:

 

https://apokathilosis.bandcamp.com/album/not-in-his-image

 

Teksaški jednočlani projekat Sarpa dolazi nam sa debi albumom, Solivagus i ova ploča što ju je sklopio i odsvirao bivši bubnjar bendova Plutonian Shore and Škáŋ, ali i industrial veterana Skrew, David Baxter je interesantna kolekcija različitih pogleda na blek metal. Ovde zaista ima svega, od klasičnog i atmosferičnog blek metala, preko interesantnih ritmičkih ekskurzija i vrlo slobodnog šaranja harmonijama koje možda i ne pripadaju u ovu muziku, pa do progresivnih balada. Album ima shizofreničnu energiju i ovo uspeva da radi u njegovu korist sa Baxterovom glađu da isproba što više pristupa lepo izbalansiranom njegovom sposobnošću da u svakom od pristupa zvuči autentično i izražajno:

 

https://sarpa6.bandcamp.com/album/solivagus

 

Italijanski duo LVA na svom drugom albumu, ΑΣ ΑΡΧΙΣΕΙ Η ΤΕΛΕΤΗ (Nek ceremonija započne) sviraju vrlo bučan ali i vrlo dobro osmišljen blek metal koji zaista ima ceremonijalne kvalitete sa svojim hipnotičkim akordima i puno ponavljanja. Pesme su intrigantne i kad idu sporo i kad idu brzo i album ima mnogo atmosfere. Ali je EKSTREMNO bučan. Ovo je master od kog bole uši i mada je muzika odlična, ja album maltene ne mogu da preslušam u cugu. Ako niste svileni fićfirić kao ja, navaljujte:

 

https://lvablackmetal.bandcamp.com/album/-

 

Finski Flagg ima manje kvalitetan zvuk ali je i sam prilično agresivan prema ušima na albumu Nothing But Death. Ovo je sirov, testerišući blek metal u kome nema mesta melanholiji i shoegaze melodijama već samo brutalnim rifovima, blastbitu i krljačini generalno. I ovo je teško za slušanje na ime jako natreblovanog zvuka, ali je lepo. Za ljubitelje Impaled Nazarene, naravno:

 

https://flaggofficial.bandcamp.com/album/nothing-but-death

Debi album njemačkog jednočlanog projekta YounA je izašao još prvog Juna ali je ovo muzika prilično po mom ukusu pa vredi da se potkači u ovom pregledu. Zornvlouch je ploča agresivnog, surovog blek metala koji ima u sebi i mnogo lepo odmerene epike. Blek metal sebi voli da pripisuje otmenost, eleganciju i određene plemićke atribute, a YounA na ovom albumu izuzetno vešto spaja nervozne, skoro psihodelične rifove, brutalne bubnjarske rafale, izražajno, demonsko pevanje i uznemirujuću, dekadentnu atmosferu. Sve to zvuči domišljeno i dobro naciljano da iznese tu poruku o moći i odricanju od svega ostalog u njeno ime. Odlična ploča:

 

https://youna-iec.bandcamp.com/album/zornvlouch

 

https://6yo6una6.bandcamp.com/album/zornvlouch

 

Singapurski Welkin je notabilan ne po tome što je u pitanju još jedan jednočlani blek metal bend, već po tome što njegov jedini član, Hasthur (tj. Ash Mok) tek za nekoliko dana puni sedamnaest godina. No, sa ovim projektom on snima još od 2018. godine i Recollections of Conquest and Honour, njegov debi album je pristojna ploča melodičnog, sirovog ali urednog blek metala. Nije ovo sasvim po mom ukusu jer se uglavnom drži te neke melodičnosti na prvu loptu i nije odveć maštovito u aranžmanima, ali je s druge strane ukusno svedeno. Hasthur se ne pali da je neki veliki epičar i njegove pesme imaju tu sobnu blek metal jednostavnost, ali sve to zvuči zaokruženo i izražajno. Svakako primetno iznad proseka sobnog blek metala. Plus, pristojan miks. Album izlazi tek za osam dana ali se na JuTjubu već promoviše čitav:

 

https://welkin.bandcamp.com/album/recollections-of-conquest-and-honour

 

https://www.youtube.com/watch?v=vxQptPtkxPI

 

Montrealski Verglas Sanglant (krvavi led, jelte) na albumu Tempête de Tourments, a što im je i prvo dugosvirajuće izdanje, sviraju veoma sirov blek metal. Ovo je odabrana estetika, radije nego garažna realnost benda jer je album snimljen u pravom studiju i ekstremna distorziranost gitare, odvratni vokali i pesme koje ponavljaju mučne teme su sve sasvim očigledno delovi filozofije grupe. Svakako, i aranžmani koji dopuštaju i određenu dostojanstvenu kontemplativnost su deo ovog pristupa pa su Verglas Sanglant dobar primer benda koji svoju surovu konfontativnost ume da uobliči da bude višeslojna i zanimljiva:

 

https://verglassanglant.bandcamp.com/album/temp-te-de-tourments

 

Atinjani Utkena su prošle godine imali solidan debi-EP, a sada su tu sa prvim albumom, Nex Fornix i ovo je vrlo lep nastavak priče. Utkena uspevaju da se kreću tačno između atmosferičarske hipnotičnosti i brutalnije, eksperimentalne avangarde, sa pesmama koje su istovremeno i izrazito agresivne ali i veoma hermetične. Ovom bendu i zvuk koji je prilično nedinamičan i sav potopljen u reverb zapravo ide u prilog i Nex Fornix je sa svojom zrelošću i kompleksnom a jasnom estetskom vizijom jedan od najboljih blek metal albuma ove nedelje. A izlazi tek sledeće!

 

https://pestproductions.bandcamp.com/album/nex-fornix

 

Italijani Prison of Mirrors su ime uzeli, skoro sigurno, od pesme Xasthura, ali su zvučno bliži francuskoj hermetičnoj sceni avangardnijeg blek metala, najpre bendu Death Spell Omega. Do mere da se ovo, njihov prvi album, De Ritualibus et Sacrificiis ad Serviendum Abysso može tretirati i kao solidna zamena za DSO ako vam je tako nešto potrebno u životu. Sve je to vrlo ozbilno, sa dugačkim pesmama u kojima se rifovi ponavljaju toliko puta da postaju vrtlog što uvlači slušaoca sve dublje u ludilo i sveopštom atmosferom pretnje. Dobro je ovo i mada neoriginalno, svakako lepo pogađa estetiku koju je naciljalo:

 

https://prisonofmirrors666.bandcamp.com/album/de-ritualibus-et-sacrificiis-ad-serviendum-abysso

Ah, u ur-potvrdi teze da bend koji u imenu ima reč „witch“ skoro sigurno ne može biti loš, stiže nam The Fates, treći album francuskog benda Witches. Treći album za 26 godina, što zvuči impresivno, ali Witches su osnovani još 1986. godine i  nose tu distinkciju da su, kako sami kažu, prvi francuski bend sa „grlenim“ ženskim vokalom. Sibylle Colin-Tocquaine je i posle toliko godina u odličnoj formi na ovom albumu, a i ostatak benda ima čemu da nauči omladinu. Witches ovde sviraju odlični, brzi, napaljeni black/ thrash metal sa puno dobrih, mada ne suviše originalnih rifova. Mislim, ovo je bend osnovan u vreme kada su Slayer bili na vrhuncu kreativne moći pa i Witches mnogo pozajmljuju od mid-80s thrasha u svojim rifovima. No, vade ih dobri aranžmani koji izvrsno dinamizuju muziku, kao i Sibilino pevanje koje je PREMOĆNO. Dobar miks, mnogo energije, apsolutni nokaut:

 

https://witchesmetal.bandcamp.com/album/the-fates

 

Narayana iz Leedsa svira „negativan, mrveći blek metal“, kažu sami, a, dodajemo mi, kakav drugačiji bi mogao da bude kada je iz Lidsa? EP Corruption bend prikazuje u odličnom svetlu sa četiri pesme koje voze tu njihovu kombinaciju blek metala i grindcorea sa odličnim ukrštanjem dva ekstremna stila i pozitivnim rezultatima sred sve te negativnosti. Brzo, surovo, abrazivno, ali s dušom. Prelepo:

 

https://narayana.bandcamp.com/album/corruption

Stoner pregled za ovu nedelju počinjemo albumom koji izlazi tek sledeće, a u pitanju je ploča Desert of Illusions losanđeleskog benda Nothing is Real*. Ovom albumu imam da zamerim master koji je apsurdno preglasan i guši bilo kakvu primisao o dinamici u muzici benda a što je zbilja šteta jer Nothing is Real sviraju fantastično i pišu pesme koje prilično polažu na razliku između glasnih i tiših delova. Neko je na Jutjubu ovo uporedio sa Violent Femmes i Nothing is Real zaista imaju u sebi i deo tog zvuka blago folki pop muzike pre nego što zakucaju sa preteškim, moćnim metal zvukom. A što je sjajna kombinacija. I kad se svira metal, ovo nije prosto stoner već zanimljiva kombinacija sa drugim ekstremnijim žanrovima metala, gde se slobodno ubacuju blek metalska i death metalska prženja pre nego što se vratimo u naručje teške sporosti. Nothing is Real dobro vladaju ovom sporom estetikom, kreirajući monumentalne planine rifova uz koje se slušalac penje izbegavajući plotune bubnjeva i ovo je zvuk u kome pevanje i ne nedostaje. Samo da je lepše izmasterovano…

*Naravno, i oni su ime uzeli po izreci iz Assassin’s Creed.

 

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/desert-of-illusions

 

 

HÄG iz Njufaundlenda su mnogo klasičniji doom metal, skoro pa hard rok sa svojim prijatnim zvukom, melodičnim ženskim vokalom i rifovima koji su u prepoznatljivoj meri bazirani na bluzu. Opet, ovo svakako ima ambiciju da bude više pa je prvi album benda, takođe nazvan  HÄG pun progresivnih ideja koje se lepo uklapaju uz doom osnovu. Ovo je organski, bluzerski doom metal kome razrađeni aranžmani vrlo prijaju a da mu ne oduzmu na osećaju prirodnosti i spontanosti, dok pevačica Clair Hipditch sa svojim teatralnim lounge izrazom sjajno pristaje teškim rifovima. Vrlo fino:

 

https://hag-official.bandcamp.com/album/h-g

 

Cruel Curses sa Floride sviraju zapravo prilično prijatan, a i prilično old school hard rok/ metal koji se od derivativnosti spasava progresivno organizovanim aranžmanima. Njihov album, Pray For Sun, Plan For Rain je stoga kao da slušate Van Halen i Alman Brothers Band spojene u jedan entitet a što je za mene, koji sam odrastao na oboma, dosta uzbudljiv predlog. Plus, zvuk u kome ima dinamike. To cenim:

 

https://cruelcurses.bandcamp.com/album/pray-for-sun-plan-for-rain

Kryptograf iz Bergena su mi se vrlo dopali u Maju na singlu kojim su najavljivali izlazak prvog albuma i sada kada je istoimeni opus od osam pesama izašao, ja sam jednako oduševljen. Norvežani sviraju veoma autentičan, siguran ’70s doom metal koji je vidno inspirisan Sabatima i savremenicima, uz težak, faziran zvuk ali i prigodnu, melodičnu pop-notu koja mu daje lep balans. Ovo su pesme koje su kao ispale iz te neke pozne hipi-ere gde se još verovalo u iceljujuću moć psihodelika i formatiranje ljudske zajednice na osnovu arhetipskih vizija pronađenih njihovom upotrebom. Kryptograf je ploča puna, ako tako smem da kažem, hitova, koji će zadovoljiti i surove stonere metalce što vole da čuju kako flendžer žvaće bas ali i njihove majke koje će pevušiti uz pamtljive melodije. Ploča ima i solidan zvuk sa dosta dinamike i jedino je možda upitna njena prilično velika dužina. Ali ne morate da je slušate iz cuga, naravno. Izvrsno:

 

https://kryptograf.bandcamp.com/album/kryptograf

Teksaški Tia Carrera ima novi album, Tried and True, i, s obzirom da ova ekipa gura svoj fazirani stoner zvuk već dve decenije, naslov je svakako adekvatan. Ovo je još jedan odličan album poludžemova koji su snimljeni kvalitetno i miksovani profesionalno a izvrstan nivo svirke i telepatsko komuniciranje muzičara koji dugo sarađuju znači i da su ovo pesme koje imaju identitet i težinu daleko preko nečeg što biste dobili od benda koji neobavezno džemuje. Fuzz, wah-wah i drugi agresivni arsenal na gitari je sa druge strane dočekivan razuzdanim bubnjevima i moćnom bas-gitarom i ovo je album za svakoga ko je ikada voleo Hendriksa i njegov uticaj na metal sedamdesetih.

 

https://smallstone.bandcamp.com/album/tried-and-true

Prijaće vam i novi, četvrti album njuhejvnskih Curse the Son. Ovaj trio već jednu deceniju cepa svoj stoner metal sa jasnim uticajima Black Sabbath pa je i album Excruciation sasvim na liniji tog nekog mid-to-late-’70s zvuka sa psihodeličnim gitarama ali i sa teškim ritmovima i napaljujućim rifovima, preko čega ide odlično pevanje. Curse the Son su mi i dobro podećanje koliko dobar pevač znači ovakvoj muzici. I pritom ne mislim „dobar kao Ronnie James Dio“, nek počiva u miru naš predvodnik i patrijarh, nego „dobar makar koliko Ozzie“. Jer kad čujete ove sjajne rifove i doom atmosferu koje Curse the Son proizvode naizgled bez ikakvog napora, bićete zainteresovani ali kad čujete pevanje bićete odmah kupljeni. Ovo su pesme sa, jelte, tri dimenzije i bend ima sve moje preporuke:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/excruciation

 

Doom koji će vam nežno milovati dušu dok istovremeno treska po nestašnoj guzi stiže nam od Šveđana Apathy Noir na EP-ju Come Thou Lost Souls. Ovo su zapravo dve pesme, snimljene još 2015. Godine i objavljene na albumu Across Dark Waters, ali ovo su alternativne verzije sa drugim pevačem i u pitanju je izuzetno melodičan, prijatan death doom koji ima težinu i urlanje, ali i tu neku hipernaglašenu romantičarsku tugu. Lepo:

 

https://vjonas.bandcamp.com/album/come-thou-lost-souls-2020-demo-compilation

 

Još simpatičnog Dooma donose Grey Host iz Sinsinatija i njihov EP, The Barrow Path, sedam godina posle prvog albuma ima vrlo malo pevanja u svoje četiri dugačke pesme, ali prilično dobro spaja klasičan tolkinovski (mislim, odakle bendu ovo ime, a?) epski doom sa postrokerskim atmosferama. Urlajući death vokal ovde služi da donekle ukotvi muziku u ekstremnom metalu ali melodične, gorkoslatke teme i raspevane orgulje svemu daju jedan arhaičniji ton koji se meni dopada:

 

https://greyhost.bandcamp.com/album/the-barrow-path

 

Subarachnoid Space nisu baš metal bend, ali s obzirom da su izronili posle deset godina šutnje i to sa albumom živih snimaka iz 2001. godine i da bend uživo zvuči jako dobro, onda vrede da se ovde pomenu. Naravno, Live in San Francisco, July 2001 je album sjajnih psihodeličnih komada, tribalnog, glasnog a opet umirujućeg roka sa instrumentalnim predznakom i dron eksperimentima pride, pa mislim da bi se dopao svakom metalcu nešto otvorenija uma:

 

https://subarachnoidspace.bandcamp.com/album/live-in-san-francisco-july-2001

 

Kad smo već načeli tu temu, i londonski majstori instrumentalne, bučne psihodelije, Psychic Lemon, imaju novi album. Studio Jams Volume 2 je, kako mu i ime kaže, album kvalitetno snimljenih instrumentalnih džemova ove jake trojke, ali Psychic Lemon su suviše moćan bend da bi njihovi džemovi zvučali kao tri muzičara koji se uglavnom traže i samo povremeno nalaze. Naprotiv, ovo je album lepo vođenih i dobro razvijanih psihodeličnih avantura, koji poentira na svom minimalizmu i jasno se izdvaja od „pravih“ albuma koje bend snima, zadovoljan igrom u relativno omeđenom prostoru ovih finih vinjeta. Psychic Lemon ovo i prodaju za bilo koliko novca koliko biste da ponudite, pa svakako, ponudite. Vredi:

 

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/studio-jams-volume-2

 

Još psihodelije, ali ovog puta sa jakim svemirskim predznakom stiže od Poljaka Andromeda Space Ritual. Njihov album All Shades Of Perception nam donosi 45 minuta kosmičkih efekata,  sintisajzerskih lupova (druga pesma, Lazarus, je SAMO to) ali i dobre ritam sekcije i nadrogirane gitare. Bend svoje pesme formatira kao dugačke instrumentalne džemove i dok ovde ima i malo lutanja i traženja, kompozicije uglavnom imaju sasvim dovoljno sigurnog poentiranja da zavrede slušanje:

 

https://andromedaspaceritual.bandcamp.com/album/all-shades-of-perception

 

 

Doomsday Rejects iz Džeksonvila sa Floride na svom drugom EP-ju, Volume: Six Hundred donose prijatan močvarni stoner rok sa velikim rifovima, velikim bubnjevima i drogeraškim vokalima. Ovo je spora i teška muzika sa poludelim solažama preko stamenog ritma i ima lepu psihodeličnu dimenziju bez gubljenja svoje metal čvrstine. Doomsday Rejects nisu izmislili bogznašta novo u orbiti stoner metala, ali sa autoritetom sviraju ovih šest satanističkih i poletnih stoner pesama:

 

https://doomsdayrejects.bandcamp.com/album/volume-six-hundred

 

Nemački jednočlani elektronski doom projekat The Mountain King ima zaista zanimljiv album. Wicked Zen počinje jedanaestominutnom As above, so below donoseći mnogo atmosfere, opipljivog, kinematskog izraza, metanišućih vokala i gitarske distorzije da vam bude zanimljiv. Da li ćete izdržati ceo album sa preko sedamdeset minuta ove muzike je već drugo pitanje ali The Mountain King ima osoben pogled na doom i vredi ga probati:

 

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/wicked-zen

Altar of Oblivion iz Danske su EP Ruins of Samaria snimili još 2006. godine ali on nikada nije objavljen jer je bend menjao pevača i smatrao da ovo više nije njihov zvuk. Sad su se setili ovog snimka, ali se ispostavilo da nigde ne mogu da nađu kanale sa bubnjevima, pa je ovde bubanj dosnimljen preko gitara i vokala i, mada ne pričamo o najbolje produciranom EP-ju svih vremena, Altar of Oblivion ovde imaju vrlo šarmantan epski doom pristup u kome i pored sve epike i svečane težine ima mesta i za dinamičnu i brzu svirku. Puno lepih melodija i jedne fentezi epike. Lepo:

 

https://altarofoblivion.bandcamp.com/album/ruins-of-samaria-ep

 

Sorge iz Vašingtona na istoimenom EP-ju nude interesantnu ploču psihodeličnog stoner/ doom zvuka u kome ćete voleti rifove i dobru dinamiku, te taj generalni osećaj nadrogiranosti ali ćete, možda, morati malko da se naviknete na vokale koji su veoma ekspresivni ali za doom nekarakteristični. No, muzika je odlična, sa fenomenalno iskorišćenim klavijaturama pa urgiram da ovome date šansu:

 

https://sorgedc.bandcamp.com/releases

 

Pre par nedelja sam izrazio nadu da će album Cadence of the Cursed benda Ice Howl iz Indijane biti ceo dobar kao singl kojim su ga najavili i nisam razočaran. Ovo je tvrd, glasan ali pevljiv i zabavan stoner rok čije očigledne psihodelične ambicije ne stoje na putu njegovoj gotovo pop-zaraznosti. Ljudi vrlo dobro sviraju i ovo su odlične pesme i jedina zamerka je UŽASAN master koji muzici oduzima dinamiku i čini je mnogo težom za slušanje nego što bi smelo da bude sa ovakvim rifovima i pesmama.

 

https://icehowl.bandcamp.com/album/cadence-of-the-cursed

 

 

Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju ima debi album francuskog sastava ORGÖNE i Mos/Fet je izuzetno dugačka ploča – dupli disk sa po četiri pesme na svakom od diskova za skoro dva sata muzike. Ali kakve! ORGÖNE su supertežak, intenzivno psihodeličan bend koji ne zvuči kao drugi bendovi u divljini. Ovo je izrazito zanimljiva kombinacija ogromnih stoner rifova opervaženih monstruoznom distorzijom, ali i vrlo naivnih, skoro pop momenata, sa melodičnim, izražajnim pevanjem Olge Rostropovič i hipnotičkim basovima. Bend ne piše ovako dugačke pesme bez razloga, oslanjajući se jednako na nasleđe klasične stoner psihodelije kao i eksperimentalnijeg krila popularne muzike sa jasnim dugovima Velvetima i Dream Syndicate, i Mos/Fet je ploča umirujuće ritualne muzike koja pritom nema neki pretenciozan, akademski nastup već naprosto prirodno curi, ponavlja se, završi se i ponovo krene. Jako dobro:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/org-ne-mos-fet

 

https://youtu.be/oclCOLzc8tI

 

The Ghost Is Clear Records na svojoj kompilaciji, 2020 SAMPLER donose kolekciju 26 uzbudljivih, američkih, pesama u rasponu od panka do metala sa raznim avanturističkim izletima između i ovo je, skoro da ne treba ni reći, dobrotvorni projekat od kojeg pare idu za ljude pogođene nepravdom vezanom za proteste u SAD poslednjih nedelja. Moram da priznam da je kvalitet iznenađujuće visok, sa bendovima koji ne bi imali problem da budu na bilo kojoj Blast First ili AmRep best of kompilaciji u svoje vreme. Dakle, ovo je dosta eksperimentalno i sveže, moćno, prodaje se za koliko date i zaslužuje svaku podršku:

 

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/2020-sampler

 

Fraser Edwards je čovek, ali i projekat, pre svega virtuozni gitarista koji se loži na power metal i sa svojim projektom gde svira i peva (ali ima i bubnjara) snima albume vrhunski nerdovskog power metala. Prvi album projekta je izašao 2016. godine i bio pozitivno primljen uz primedbe da sve dosta podseća na Dragonforce, pa ovaj novi album, The Architect, ima pesmu Stop Saying We Sound Like Dragonforce. I, mislim, power metal koji apsolutno PRETERUJE u šredingu – do te mere da bi i Yngwieju Malmesteenu potekle suze na neke od ovih gitarskih aranžmana – ali ume i da se našali? Pa to je nešto što mogu da podržim iz sve snage. The Architect je odlično odsviran i produciran i mada je nominalno previše „pop“ za moj ukus, Edwards toliko SVIRA* da je nemoguće da ne šarmira i najtvrđe srce.

*a i solidno peva

 

https://fraseredwards.bandcamp.com/album/the-architect

(Edit: bandcamp kanal je u međuvremenu obrisan, pa evo makar linka za Edwardsov JuTjub kanal: https://www.youtube.com/user/frazzlepuff/featured)

Greyhawk su heavy metal/ power metal bend iz Sijetla i njihov prvi album, Keepers of the Flame ima veoma solidnu muziku sa jedanaest pesama u manje od jednog školskog časa. To je ekonomično i garantuje da su pesme bazirane na dobrim rifovima, visokom tempu i energiji radije nego na bekrajnom soliranju ili nekakvim proggy ambicijama. Bend nema IDEALNOG pevača ali se na stil Reva Taylora brzo naviknete. Čovek ima dobre falsete a ni „normalan“ stil mu nije toliko rđav , koliko malo odskače od onog što očekujete kad čujete muziku koja je ovako žestoka i napaljujuća. Greyhawk me pogađaju pravo su sve moje slabe tačke na kojima piše Judas Priest i rani Helloween i ovaj album je za mene veoma lepa ponuda. Šteta da nisu na Bandcampu:

 

https://youtu.be/gMZYga4pENg

 

Odličan drugi album poljskih Divine Weep koji su započeli kao blek metal bend da bi danas svirali dostojanstven heavy/ power metal. The Omega Man je, u teoriji, premelodična ploča za moj ukus (to je taj „power“ element njihove muzike) ali Poljaci sviraju žestoko i imaju dobre rifove, moćan ritam, pa je taj „heavy“ element njihove muzike dovoljan da spase stvari. Devet pesama, dosta žestine, prijatan album:

 

https://divineweep.bandcamp.com/album/the-omega-man

 

Zagrepčani Distance or Die svoj debi album, Tracksuit Metal nazivaju prvim albumom „trenerkaškog metala“. Što, kad vidite kako ljudi izgledaju, dobija pravi kontekst. Naravno, ovo je metal inspirisan Sinišom Vucom, kultnom figurom hrvatske metal (i folk) scene koja je uspešno napravila krosover u mejnstrim, što putem muzike, što putem političke karijere. Elem, Distance or Die su i sami na tragu Vicovog Živog blata, mešajući klasičan heavy izraz sa malo thrash elemenata i mada Tracksuit metal verovatno neće za njih učiniti ono što je Punk Rock of Wellness učinio za Brkove, ovo je sasvim solidna drugorazredna heavy ploča. I ovo kažem sa punim simpatijama. Distance or Die očigledno sviraju ono što vole, uživaju u heavy metal rifovima, jakom ritmu i pevanju u falsetu pa je i meni prijatno da ih čujem, mada ih sigurno neću slušati sve vreme. Kada pređu u ful-narodnjački mod na završnoj pesmi a koja je obrada Vucoce „Podigla me iz pepela“ čovek prosto poželi da je njihov korektni metal puniji ovakvog ekscesa jer bi ga to izdvajalo iz svetskog proseka:

 

https://distanceordie.bandcamp.com/album/tracksuit-metal

Slično, Nemci Blackslash na singlu Gladiators Of Rock/ The Power imaju dve pesme časnog ’80s NWOBHM zvuka koji je samo za nijansu previše poseljačen da bi bio u prvoj klasi. No, ovo je solidno napisano i odsvirano i prilično dobro miksovano i samo ga kvari taj preterani nemački cheesy pristup. Ali nisam ja baš toliki snob da mi je to potpuni dilbrejker:

 

https://blackslashband.bandcamp.com/album/gladiators-of-rock-the-power

 

Za ljubitelje klasičnog heavy zvuka je svakako i vest da je na Bandcampu dostupan novi album kalifornijskih Haunt, a koji zvanično izlazi tek trećeg Jula. Flashback je ploča solidnih tema i žestoke svirke u tipičnom Haunt maniru koji baštini žestinu NWOBHM pristupa sa moćnim rifovima i jakom ritmičkom navalom ali se ne stidi „komercijalnih“ refrena. Nisam preterano zaljubljen u glas Trevora Churcha, ali se čovek na sve navikne a Flashback ima dovoljno dobre muzike da ću izdržati i taj vokal i ta blaga skretanja u pop smeru.

 

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/flashback

 

Odličan, mračni a opet zavodljivi, gruvi sludge metal dobijamo na novom albumu benda Thou uz Baton Ruža u Luizijani. Ova ekipa koja cepa već petnaest godina, na svom šestom albumu (uz milion EP-jeva), Blessings of the Highest Order donosi zapravo 16 obrada Nirvane snimljenih tokom godina i Thou se ovde pokazuju kao majstori, uzimajući elemente muzike Kurta, Dejva i onog trećeg, ali ih zatim uplićući u svoj brutalni, seksi zvuk. Ovde, pritom, nema sigurnih hitova (dakle, ni Litijuma, Ni Hart Šejpd Boksa, ni Tin Spirita), najpoznatije pesme su Territorial Pissings, i In Bloom i bend karakterističnim izvođenjima uspeva da ih učini svojim, pretvarajući Nirvanin pank/ folk u brutalni, skoro crtanofilmovski izobličeni sludgecore. Pa još može da se plati koliko hoćete. Izuzetno:

 

https://thou.bandcamp.com/album/blessings-of-the-highest-order

Blunt Force Grind na albumu Slackjaw sviraju grindcore koji kao da je sklapao AI hranjen naizmenično albumima Blood i Dropdead. Nije to rđavo ali jeste sasvim nemaštovito i pesme od po minut na trenutke zazvuče predugo. Ali da ne budem ni ja preoštar, Blunt Force Grind sviraju solidno i ovo, mada nema ni molekula originalnosti, ima strast i (negativnu) energiju (u najpozitivnijoj konotaciji):

 

https://bluntforcegrind.bandcamp.com/album/slackjaw

 

Efikasniji su Hate for Humanity iz Los Anđelesa koji sa pet pesama na demo snimku Demo ne dobacuju ni do tri minuta. Pokolj, krš, lom, negativnost i abrazivan zvuk, ali i gruv potreban za dobar grindcore – sve je tu:

 

https://hateforhumanity.bandcamp.com/album/demo-2

 

 

Za još malo grinderske negativnosti, tu su Poljaci Vaginal Cum sa albumom Fuck The Catholic Civilisation. Oštro. Vaginal Cum i pored tog tinejdžerskog imena za bend od gomile grind naplavina na Bandcampu izdvaja malo zreliji stav prema temama, ali i muzika koja je kvalitetnija i zapravo ima u sebi dosta death metala. Dvojica Poljaka dosta uspešno mešaju old school death metal i grindcore i mada ovo nije mnogo kvalitetno ili inovativno izdanje, vredi ga čuti ako inklinirate:

 

https://vaginalcum.bandcamp.com/album/fuck-the-catholic-civilisation

Teksašani Triage su svoj istoimeni EP (sa četrnaest pesama!) sami izdali još u Februaru ali evo sada i „pravog izdanja“, za RFL Records. Na osnovu broja pesama lako je zaključiti da je ovo grindcore bend – i jeste – ali nisam bio spreman za to koliko je ovo kvalitetno odsvirano i snimljeno. Triage nisu nikakvi mladunci iako im je ovo prvo izdanje, sva trojica su iskusni muzičari sa više bendova u CV-ju, uključujući Captain Cleanoff, pa zvuče ubistveno, skoro kao da su iz Skandinavije na ovom izdanju, kanališući razgovetniji grindcore po formuli Nasum ili Rotten Sound, sa izvrsnom produkcijom i bravuroznom svirkom. Jedan rif u Armageddon Worship je očigledna aluzija na Dismember pa ovde ima i sasvim manifestnih veza sa Skandinavskim zvukom a kogod da voli kvalitetan, eksplozivan grindcore ovde će naći razlog da se raduje:

 

https://rflrecords.bandcamp.com/album/triage

 

Elgrom iz Nemačke takođe sviraju grindcore, mada se već po logotipu vidi da je ovo više „metal“ bend. Svejedno, njihov Demo 2020 nema identični eksplozivni kvalitet i fenomenalni miks koji imaju Triage ali je dosta dobar, sa vrlo pristojnim zvukom za demo i pesmama koje jesu malo manje eksplozivne i maštovite ali i dalje sasvim solidno kidaju smenjujući brze d-beatove sa ubistvenim blastovima. Elgrom imaju i semplove ispred pesama, kul efekte na vokalima i nešto metalnije rifove s vremena na vreme pa se ovo fino sluša:

 

https://eigrom.bandcamp.com/album/demo-2020

 

Japanski Pharmacist je jako nov bend dva čoveka (ili žene? Ko zna?) koji svira jako mračan grindcore sa elementima, kao što se i iz imena naslućuje, carcassovske patološke tematike. Mislim, i debi EP im se zove  Forensic Pathology Jurisprudence. No, i pored jasnih uticaja, nije ovo POTPUNI klon Carcass (recimo nekih 70%); Pharmacist zapravo imaju neki svoj zvuk (koji je vrlo naporan, masterovan IZUZETNO glasno itd.) a koji je simpatičan mada, naravno, morate biti naklonjeni goregrind stilu. Bend svakako pogađa taj bolesni gruv koji volimo u ovakvoj muzici i sada im ostaje da rade na pesmama, no za prvi EP ovo je vrlo solidno.

 

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/forensic-pathology-jurisprudence

Takođe iz Japana dolaze Kruelty ali ovo je bend sa već više izdanja. Njihov najnoviji EP, Immortal Nightmare donosi tri pesme brutalnog, veoma teškog koktela doom metala, death metala i sporog hardcore zvuka koji ovaj bend baštini još od  2017. godine. Kruelty uspevaju da ovoj formuli udahnu mnogo života, gazeći na ovoj ploči teškim korakom uz mnogo mučnog, iznurujućeg gruva i zvuk koji, iako solidan, nažalost ne dopušta uvek da se čuju nijanse u njihovoj svirci. Ovo je šteta jer Kruelty uz mnogo hromatske supe koju serviraju ima i po neki memorabilan rif. EP se završava obradom Graveove Into the Grave i to je vrlo primereno:

 

https://kruelty666.bandcamp.com/album/immortal-nightmare

 

Za dobru kombinaciju negativnosti i pozitivnosti tu su nam HPGD, izdavač koji ima sluha za svoju publiku što voli dobru lošu muziku i nema mnogo para pa smo dobili Coronavirus / COVID​-​19: Free Bandcamp Sampler. Ovo je 16 pesama od isto toliko bendova koji izdaju za Horror Pain Gore Death Productions i ako do sada niste čuli Locust Reign, Formless Master, Viogression ili Abigail, ovo je idealna ploča da je stavite u telefon i ponesete sa sobom kad krenete u štetu. Verovatno nećete stići kuda ste krenuli ali grindcore će od vas napraviti boljeg čoveka.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/coronavirus-covid-19-free-bandcamp-sampler

 

Belgijanci Furia su svoj prvi EP, Nameless, izdali još prošle godine ali su ove godine napravili digitalno izdanje istog i, pa, šarmantan je to thrash metal sa dosta gruva i dobrih rifova, te vrlo „blackened“ pevanjem. Po nešto za svakog, što bi se reklo, a mene ovde najviše voze ti stvarno dobri rifovi, jak ritam i kvalitetan miks. Furia razume da metal valjda da bude i težak čak i kada je brz (mada je uglavnom poletnog srednjeg tempa) i meni to prija:

 

https://furiabelgium.bandcamp.com/album/nameless

 

 

War Curse iz Sinsinatja na EP-ju The Spider Sessions nude tri pesme kvalitetnog thrash metala za svakog ko voli, recimo, disciplinu nalik na Testament i Forbidden. Ovo je vrlo dobro producirano, vrlo profi odsvirano i naprosto ima personaliti koji fali mnogim modernim bendovima ovog usmerenja. War Curse ne sviraju mnogo brzo ali imaju dinamične, uzbudljive pesme i drže čoveka na ivici sedišta sve vreme. Preporuke:

 

https://warcursemetal.bandcamp.com/album/the-spider-sessions-ep

 

Global Thrash Attack su bili vredni i pred nama je još jedna kompilacija thrash metal bendova sklapana po nacionalnom ključu. Ovog puta se selimo u Grčku i Greek Thrash Attack ima 16 odličnih ekipa koje će nam ponuditi svoja viđenja thrash metala. Naravno, Grčka je dom Suicidal Angels, benda koji je značajan i u međunarodnim okvirima, da ne pominjemo da zemlja ima predvodničku ulogu kad je u pitanju blek metal u južnijem delu Evrope, ali svakako treba istaći po ko zna koji put izvanredan kompilatorski njuh Global Thrash Attacka. Rusi kao i obično uspevaju da odaberu gomilu pesama bendova za koje nikada niste čuli sem ako niste ozbiljan dopisivač i scenski istraživač i da to sve zvuči istovremeno i kvalitetno odsvirano/ producirano a da ima i tu neku primalnu energiju bendova koji nisu poznati i koji su gladni pažnje i dokazivanja. Ubitačna kombinacija, kao i uvek i ovo je još jedan album prodavan po „kolko date“ ceni koji apsolutno ne treba propustiti:

 

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/greek-thrash-attack-compilation

 

Mental Coma iz Kopenhagena na novom EP-ju, Ending an Era ima novog pevača, dobar omot i pet pesama odličnog death/ thrash metala. Iako miksovano i masterovano prilično klaustrofobično, muzički ovo je ekstremno zrelo nudeći muziku koja sjajno kombinuje progresivističke eksperimente sa klasičnm metal nabadanjem, zadovoljavajući i dušu i intelekt u isto vreme (i telo, pretpostavljam ako uz ovo jedete krempite ili masturbirate…). Mental Coma su maštoviti i umeju da složene i ambiciozne aranžmane naprave da zvuče prirodno pa onda i pesme od tri-četiri minuta zvuče kao prave epopeje, samo svirane ogromnom brzinom. Sjajno:

 

https://mentalcomathrash.bandcamp.com/album/ending-an-era

Teksaški Power Trip ima novi živi album, dve godine posle prošlog i Live in Seattle 05.28.2018 je i snimljen pre dve godine tako da… Trik je u tome da je bend izgubio puno para jer nije mogao na turneje zbog pandemije pa se nadaju da ovako kompenzuju… Enivej, ovo je odlično snimljen i miksovan album, a bend, sa svojim sada već velikim iskustvom, izuzetno dobro svira. Ja ne volim baš nešto taj njihov siledžijski thrash/ moshcore koji me pdoseća na NYHC iz devedesetih što su ga puštali na televiziji pa su sva deca puštala brade i nosila bermude i kačkete ali ovo je kvalitetno pa ko voli, uživaće.

 

https://powertrip.bandcamp.com/album/live-in-seattle-05282018

 

Whipworm su bend članova Titan, Cemetery, Mster itd. i kombinuje thrash i death metal sa malo hardkor pank himničnosti za jedan sasvim simpatičan krosover na EP-ju Swarm. Ovo je muzika koja voli svoj tehnički element iako se istovremeno trudi da ostane i dovoljno razgovetna da bi bila bliska i normalnoj publici. Pet pesama, dosta finih momenata:

 

https://whipwormmetal.bandcamp.com/album/swarm-2

Die Ego imaju ime kao da su Južnoamerikanci (die ego – diego kapirate), pa još naziv albuma – Culto, ali bend je zaprevo iz Londona. I svira solidno bučan heavy metal na prelasku u thrash, koji uspeva da zvuči istovremeno i nezastarelo a opet klasično. Ovde uglavnom nema klišea koje vezujemo za metal osamdesetih i dobijamo namesto njih dobro napisane, energične metal pesme koje me podsećaju na progresivniji smer kojim su krenuli zemljaci Acid Reign pre tridesetak godina. Gotivno.

 

https://dieego.bandcamp.com/album/culto

 

Losanđeleski Murder Construct su svoj jedini album, Results izdali još 2012. godine. Ali evo ga opet, remiksovan i remasterovan i mada ja ovde retko pominjem reizdanja, Murder Construct su uvek bili po mom ukusu i mislim da mase treba da čuju ovaj manični deathgrind album nošen fenomenalnim vokalom Travisa Ryana (Cattle Decapitatoon), spakovan u dvominutne detonacije u izuzetnim izvedbama članova Cephalic Carnage, Exhumed, Intronaut, Terrorizer LA i još gomile bendova. Mastering je, svakako, preglasan što uz ovako brutalnu muziku ume da bude za uši naporna kombinacija ali  Murder Construct toliko dobro sviraju da se vredi žrtvovati.

 

https://murderconstruct.bandcamp.com/album/results-redux

 

Norvežani Elegis su vrlo heavy na svom drugom albumu, Kultus. Ovo je album teškog, glasnog, nepraštajućeg death metala koji i pored sve težine i death metalskih mosh delova ima i lepih black metal elemenata ali i određenu možda ne MNOGO progresivnu ali ipak blago proggy ambiciju, pa su pesme sklopljene od interesantnih ritmičkih struktura i eksperimenata sa rifovima koji imaju jednu industrijsu, hipnotičku repetitivnost. Bend ima dobar zvuk, čime hvataju na prvu loptu (gitarista, Baron, ima vrlo dobar glas), ali onda tu pažnju koju su privukli pravdaju zanimljivim songrajtingom:

 

https://elegis.bandcamp.com/album/kultus

 

Ako ste raspoloženi za nešto brutalno, dementno i neprijatno na onaj način koji čoveku zagreje srce iako je svestan da ne bi trebalo da pominje slušanje ovakve muzike u pristojnom društvu, za vas je trostrani split EP francuskih bendova Dysmorfectomy, The Lump i Visceral Uprooting, nazvan  Blooming Seeds of Guts. Od ovog nabrojanog, prvi i poslednji su jednočlani slem bendovi kojima je jedini član – isti čovek, a The Lump su četvoročlani slem bend. Što se već i iz imena bendova i izdanja da naslutiti, naravno. No, ovo je simpatičan slem, death metal koji se još uvek drži „metal“ strane cele priče, pa iako je srednjetempaški i usmeren na gruv, ne vuče na beatdown hardcore ili druge „urbane“ stilove muzike. Al, mislim, nije ovo ni ruralno, Francuzi su vrlo solidni i muzički i produkcijski, kreirajući muziku koja slem formulu nimalo ne unapređuje ali je sasvim dostojno iznosi sa rifovima koji imaju potrebnu hromatsku disciplinu i ritmovima koji imaju potreban fank-faktor da ovo bude šest pesama solidnog gruva, brutalnih grlenih vokala sa povremenom „bri“ ekskurzijom, i generalnog slamming death metal pravoverja. Prijatno:

 

https://thelump.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

 

https://dysmorfectomy.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

 

https://visceraluprooting.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

 

Gore sam pomenuo legendarni Grave a oni spremaju novi EP, Morbid Ascent za Jul. Izdavač, ukrajinski Archaic Sound se već unapred izvinjava što neće prodavati downloade pa je možda vreme da već rezervišete svoju CD kopiju pošto je tiraž limitiran na 500. Jer, po ovoj jednoj pesmi koja se sada da čuti, ovo će da BIJE. I to pošteno. Grave ne filozofiraju nego sviraju snažno, teško, moćno (i naravno, potpuno brikvolovano u masteringu ali se to donekle da podneti kod ovakve muzike), epski i za nijansu razgovetnije nego u svojoj klasičnoj fazi. Do mere da će ovo zadovoljiti i fanove Dismember. Sjajno. Jedva čekam ceo EP:

 

https://archaic-sound.bandcamp.com/album/morbid-ascent

 

Za još udaračkog ekstremnog metala tu su nam mančesterski Foetal Juice sa svojim drugim albumom Gluttony. Kad bend ima ovakvo ime, ne očekujete balade i prozračne akorde, ali, naravno, velika većina današnjih (well, i jučerašnjih) goregrind bendova je više zainteresovana kako da učine da im pevač zvuči kao divlji vepar koji proždire Ktulua nego da pišu zanimljive pesme, no Foetal Juice ovde imaju solidan adut u rukavu utoliko što uopšte ne sviraju goregrind. Ovo je više klasičan grindcore izmešan sa old school death metalom i to ovim ljudima lepo stoji. Gluttony je album velikog besa i negativnosti, ali istovremeno i dobrih rifova, odličnog pevanja, poletne svirke koja spaja napaljujući Cannibal-Corpse-sa-polovine-devedesetih metal sa disciplinovanim grindcoreom, pa i humora. Mislim, prva pesma se zove Take Your Face For A Shit, a ako to nije znak da biste sa ovim momcima rado popili čašicu ili dve u kafani, je ne znam otkud vam tako visoki kriterijumi. Gluttony je glasna i, ako ste nežnija dušica, za uši naporna ploča ali je i moćna, katarzična i naprosto – zabavna. Preporuke iz sve snage:

 

https://www.youtube.com/watch?v=CvG7Rdm2a8w

 

https://gorehouseproductions.bandcamp.com/album/gluttony

 

Alchemea iz Atine (ove naše, grčke) sebe nazivaju post-death metal bendom, što ne znam ni šta je. Mislim, Sludge metal mi je najbliži toj ideji, ali na svom prvom albumu, Sanguinary Melange, Alchemea veoma insistiraju na komplikovanim ritmičkim strukturama i denflovanim sviranjima po jedne note. Kad se doda malo prog-grinderskih harmonija, vokal snimljen preko telefona i jaka disciplina, Alchemea su za sebe mogli da napišu i da su progresivni djent bend i ja bih im verovao. Ipak, kad se album sluša, ovo se meni dopada više od većine prog-djenta koji sam čuo. Pesme su bolje napisane i imaju jasne ideje i smerove u kojim se kreću, ne dopuštajući bendu da ih odvuče u puke egzibicije. Dobro snimljeno, takođe. Dobra ploča.

 

https://alchemea.bandcamp.com/album/sanguinary-melange

 

Golgothan (demon govana) je bend iz Luizijane koji je četiri godine šutao posle EP-ja Gore Dungeon (imali su, navodno i jedan singl ali njega nema na Bandcampu) i sad se vraćaju novim EP-jem. Bend ne ume da snimi album, izgleda, ali makar naslov EP-ja svedoči da gorecore oštrica nije izgubljena. Rotting Genitalia je prijatna ploča zapravo kvalitetnog death metala negde između Aborted i Cattle Decapitation. Bend je opsednut šloki, VHS horror tropima, ali u muzičkom smislu ovo je bar dve klase iznad tipičnog goregrind programa koji ćete čuti ove godine. Pesme su dobre, bend artikulisan i svestan kako se stvari aranžiraju da se istaknu dobri rifovi, moš delovi itd. Pa još ti tekstovi! Vrlo solidan EP i svakako potvrda da je vreme za album:

 

https://golgothan.bandcamp.com/album/rotting-genitalia

 

Obscene iz Indijane su solidni na debi albumu The Inhabitable Dark, mešajući brutalni death metal sa malo grindcore i black metal uticaja. Hoću da kažem, ovo ima energiju brutalnog death metala a da izbegava većinu njegovih žanrovskih klišea – opsednutost biološkim hororom, nerazgovetni, grleni vokali – zarad jedne simpatične artikulisanosti. Da se razumemo, ovo je i dalje brutalno i nerazgovetno samo je vokal nešto ekspresivniji a surova hromatska tuča rifova biva protkana lepim blek metalskim temama i sludge gruvom. Pritom solidan zvuk mada je master mogao biti i za nijansu „mekši“. Ali dobar album:

 

https://obscenedeathmetal.bandcamp.com/album/the-inhabitable-dark

 

Nemesium su Australijanci i njihov debi album, Continua je interesantna death metal ploča koja pokušava da prijemčivost melodičnog death metala po uzoru na The Black Dahlia Murder spoji sa malo blek metal uticaja. Kad je dobro, ume da bude odlično – notabilno otvaračka Archetype – no, kad je osrednje nije loše ali nije ni mnogo memorabilno. Pomoglo bi da album nije mesarski masterovan tako da je u zvuku sve spljeskano i mada ploča ima snagu, odsustvo dinamike je grdno ubija, pogotovo uz odličnog bubnjara koji se jako trudi da oplemeni gruv kog neke pesme imaju. No, svakako, ovde ima dosta dobrih momenata i ko ima snage, treba da ga čuje:

 

https://youtu.be/-B0ElOc7IKU

 

Menace iz Perta u Australiji na svom EP-ju Found in the Dirt imaju pet pesama post-metal zvuka koji lepo kombinuje blek metal, treš metal, indastrijal metal i sladž za potentnu smešu. Ovo je mračna muzika koja uobičajene metalske stilizacije  zamenjuje za nijansu ozbiljnijim stilizacijama još uvek zadržavajući težinu i abrazivnost koje volimo kod metala. Dakle, ovo je svakako i dalje žanrovska metal muzika samo se ozbiljnije pretvara da je uz to i nešto drugo. Meni prija.

 

https://menacenoise.bandcamp.com/album/found-in-the-dirt

 

Voidbloom na EP-ju Tongues of God imaju pet pesama mučiteljske ali odlične kombinacije sludge metala, mathcorea, grindcorea i određene „prljave“ progresive. Ovo nije „feel good“ muzika, puna je neprijatnog urlanja i disharmonija, ali bendu uspeva da u svemu tome kreira memorabilne pa i zarazne momente u kojima uživate istovremeno sa osećajem nelagode. Odlična produkcija, takođe, za ovu američku momčad.

 

https://voidbloom.bandcamp.com/album/the-tongues-of-god

 

Kako ja nisam baš preteran ljubitelj deathcorea, novi Aversions Crown, za koga ljubitelji kukaju da je razvodnjen i ne na nivou prethodna tri albuma, meni zapravo leži sasvim okej. Australijanci sviraju brzo i žestoko sa lepom smešom napaljivih rifova i melanholičnih tema da mi obavezni sadržaj u vidu monotonalnih brejkdauna ne smeta mnogo. Hell With Come For Us All je ploča tehničkog deathcorea koji je meni prijemčiv jer se ne zasniva ISKLJUČIVO na tehnici i bend posvećuje pažnju pesmama, njihovom narativu i dinamici, pa ja ovo zapravo sasvim lepo slušam:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yqdM7ocjCCU

 

https://www.youtube.com/watch?v=NkkmIFZxYfw&list=PLQGrRTjQT3n_x0bsqug6j8wRoiOmzIAL9

Behold The Arctopus imaju novi album, Hapeleptic Overtrove i ova njujorška trojka (sastavljena od članova Gorguts, Direwolf, Nader Sadek, Krallice itd.) i dalje vrlo lepo meša užasno tehnički, kompleksni instrumentalni metal* zvuk sa rock in opposition i i NY downtown zvukom. Drugim rečima, da su John Zorn, Derek Bailey, Chris Cutler i ekipa odrasli na metalu umesto što su do njega došli u kasnijim životnim fazama, možda bi zvučali ovako. Hapeleptic Overtrove je ploča koja zahteva određenu posvećenost i koncetraciju jer je sva u krešendima i ne pušta slušaoca da uđe u „zonu“, ali to je jednostavno priroda ovakvog pristupa. Stockhausen je pre svoje konkretne faze imao ovakve kompozicije pa ako ste ikada sanjali da Gruppen svira umesto tri orkestra, trio metalaca – ovo vam je to.

*sa zvezdicom

 

https://beholdthearctopus.bandcamp.com/album/hapeleptic-overtrove

 

Za kraj malo novog, naprednog death metala. Prvo jedno Relapseovo izdanje, odlični novi EP projekta Living Gate u kome su članovi Yob, Amenra, Wiegedood, Oathbreaker itd. Deathlust je kolekcija pet neumoljivih, tehnički odličnih ali nikako tehnički fetišističkih pesama kojima ovaj bend debituje na Relapseu, servirajući izvanredni koktel kvalitetne svirke i sirove death metal energije. Slično bendovima koji izdaju za 20 Buck Spin, a koje toliko hvalim, Living Gate spajaju uho za mračnu temu i dobro razvijen rif old school death metala sa kompleksnim aranžiranjem ali i sirovošću u zvuku i izrazu koji svemu daju dah autentičnosti i beže od „laboratorijskog“ ugođaja. Deathlust je prepun sjajnih ideja, strasti, duha i odlične produkcije te od mene ima sve preporuke.

 

https://livinggate.bandcamp.com/album/deathlust

 

A ako vas je Living Gate razjario i sada ste gladni nečeg uporedivog po idejama i kvalitetu, sa zadovoljstvom mogu da javim da upravo pomenuti 20 Buck Spin imaju JOŠ JEDAN odličan album u katalogu. Pa dokle????  Da budem iskren, Providence, drugi album oklendskih blackened death metalaca Ulthar sam priorderovao čim sam čuo dve pesme sa istoga pre nekoliko nedelja. Ulthar sam voleo još na prvom albumu, Cosmovore, iz 2018. godine i tada sam im hvalio zvuk i, kao, blago kritikovao songrajting, ali evo koliko bend ume da sazri za dve godine. Providence je ploča i dalje veoma dobrog zvuka (i to za 20 Buck Spin iznenađujuće dinamično masterovana) ali je bend ovde napisao i izvanredne pesme. Ulthar uspevaju da kombinuju naglašenu sirovost old school death metala (sve je puno rifova iz Asphyx i Autopsy kurikuluma) sa naglašenom sofisticiranošću u aranžiranju gde muzika svojom dinamičnošću i smelim aranžmanskim zaokretima, promenama tempa i upadanjem iz melodičnih blekmetalskih tremolo momenata u deathmetalsko dž-dž okidanje uspeva da sve vreme zadrži svežinu i ostavi utisak kompleksnosti ali i da sve to bude prirodno, skoro spontano, bez za tehnički death metal tipične artificijelnosti u spajanju nespojivog. Ovo je, svakako, odlika velike većine 20 Buck Spin bendova i izdavač zaista ima izvanredan njuh u identifikovanju muzičara koji formu ekstremnog metala izuzetno razumeju i vole ali su spremni da je bez milosti dekonstruišu i rekonstruišu za svoje potrebe, gradeći ploče koje deluju tuđinski koliko i familijarno, onako kako najbolji death metal sa svojom kombinacijom mosh-friendly prijemčivosti i apstraktne, hermetične otuđenosti i treba da zvuči. Providence ima i fenomenalan omot koji je bendu, zbog stilizovanih muških polnih organa na neko vreme doneo i zabranu na Spotifyju. Pa, mislim, ako vam TO nije dovoljno, ja ne znam šta još da kažem.

 

https://listen.20buckspin.com/album/providence

Video igre: Huntdown

Posted in video igre with tags , , , , , , , , , , , , , , on 10 juna, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam Huntdown, zabavnu i eksplozivnu a takođe i prvu igru švedskog studija Easy Trigger Games osnovanog 2016. godine. Iako je u pitanju mlada i nova firma, a Huntdown je veoma „retro“ mirisa, ovo nije tipična prepakovana nostalgija, kvazi-NES-igra-za-dva-evra napravljena u Game Makeru i stalno prodavana sa popustom na svim digitalnim prodavnicama. Takvih igara ima, uhhh, mnogo u ovom našem čudnom vremenu, evo, pre neki dan sam* kupio Biolab Wars, imitaciju NES-ove Contre za koju sam bio svestan da ću je verovatno butovati jednom u životu i nikada više, no, valjda sam bio dobro raspoložen. * jer imam slabu kontrolu impulsa

Ali Huntdown je, za početak igra koja se naplaćuje dvadeset evra i igra koja svojom produkcijom i audiovizuelnim kvalitetima poručuje da je u pitanju ne samo ozbiljan proizvod već i projekat napravljen sa puno strasti i ljubavi prema žanru. Koji je to žanr? U iskušenju sam da napišem „osamdesete“ i odem na palačinke sve usput čestitajući sebi kako moćno prožimam i sažimam, ali moja publika očekuje više pa ću ja i pružiti više.

Huntdown je run and gun igra, dvodimenzionalni sajdskroler, kombinacija platformske i pucačke igre kakve su postale popularne u drugoj polovini osamdesetih, prevashodno sa Konamijevim hit-serijalom Contra. No, ako je Contra bila odjek jedne dimenzije trendova u popularnoj kulturi sa naglašavanjem militarističke tematike i neskrivenim omažiranjem filmova kao što su Aliens i Predator, postojala je i druga dimenzija tih, jelte, trendova, sa urbanom tematikom. O ovome sam već pisao diskutujući o beat ’em up igrama, notabilno pre par nedelja pišući o Streets of Rage 4, kako je osamdesetih u popularnoj kulturi postala izražena ta neka desničarska perspektiva o gradovima kao džunglama kojim tumaraju predatori (kriminalci, tipično nasilni, povezani sa prodajom narkotika, trgovinom ljudima itd.) i policajcima koji moraju da napuste okrilje slabašnog liberalnog sistema da bi zaštitili nedužne građane od tih zveri.

Pored beat ’em up igara koje su baštinile ovu perspektivu (na makar zabavniji način nego što je danas baštini Tramp ali i njegovi obožavaoci na našim prostorima), ona je prodrla i u deo run and gun igara i ovde je svakako notabilan primer igra Eugenea Jarvisa iz 1988. godine, NARC, jedan od prvih igračkih produkata koji su izazvali snažnu reakciju ne samo gejming medija već i roditelja i šire zajednice na ime svoje nasilnosti i prikaza policajaca koji slabo hapse a uglavnom brutalno ubijaju prestupnike. Katarzični potencijal virtuelnog nasilja je svima nama koji igramo igre dobro poznat, ali svakako je interesantno imati na umu i te neke političke dimenzije ovog medijuma.

Huntdown se, dakle, naslanja na ovaj pristup, ali se, ako mogu da tako kažem, na njega naslanja sa prave strane. Naime, iako jeste u pitanju ta neka urbana postapokaliptična distopija sa distinktnim ’80s šmekom, igra koja od cyberpunk pristupa uzima neon, razorene urbane enklave i kiborški transhumanizam (notabilno u formi ugrađivanja čipova i bioničkih udova u ljudska tela), u kojoj države postoje samo na papiru a svime vladaju korporacije, ovo je igra u kojoj „dobar momak“, ili u mom slučaju žena, ulazi u urbane teritorije gde vladaju opasne bande i poput Čarlsa Bronsona u Death Wish 3 proseca putanju kroz tela sve dok problem kriminala ne reši time što učini da kriminalci više ne postoje, samo uz razliku da su protagonisti igre – lovci na ucene.

Ovo jeste značajna distinkcija u političkom smislu jer, makar u trenutku kada zbog aktuelnih događaja u SAD i čitave priče o tome da je policija, na kraju dana, tek oružana sila režima, uspostavljena i održavana da moćne sačuva u poziciji moći, radije nego da štiti one koji se ne mogu sami zaštititi, delovalo bi pomalo cinično da igramo igru u kojoj policajac napušta kontekst služenja zajednici zarad sasvim neautorizovane misije istrebljenja onih koje su isti ti na poziciji moći proglasili štetnima. Mislim, ne da bi MENI to smetalo, ne unosim se ja baš toliko u igre, posebno ne u retro-akcijaše što imaju samo najrudimentarnije rudimente narativa i karakterizacije, ali moguće je da bi Easy Trigger Games i njihov izdavač Coffee Stain dospeli na nekakav tapet.

Ovako, Huntdown je udobno smešten u jednu razumno nihilističku fikciju gde lovci na ucene ne rade u javnom interesu već primaju poslove od šefice jedne od najvećih korporacija u retrofuturističkom američkom gradu, a ti poslovi se svi odnose na eliminaciju predvodnika suparničkih bandi. Huntdown se ni ne pretvara da je u pitanju ikakav herojski, pa čak ni antiherojski narativ i utoliko sasvim časno prihvata tu neku desničarsku perspektivu određenog dela popularne kulture osamdesetih, dovodeći je do krajnje konsekvence. Kriminal je u Huntdown ne endemska već epidemijska bolest koja je preuzela čitave gradske blokove u koje policija više ne sme da stupi – a kada se to i dešava, ili se zadržava na njihovim obodima ili su u pitanju korumpirani policajci koji rade ono što im gangsterski bosovi nalože – i jedini lek je na kriminalce poslati nekog ko je još gori od njih, nekog nemoralnijeg, ubijanju sklonijeg, u nasilju disciplinovanijeg. Igrač na početku bira između troje dostupnih lovaca na ucene, a možete između njih menjati i na svakom čekpointu, ali ja sam čitavu kampanju odigrao sa jedinim ženskim likom jer sam se, eto, osećao kao žena. Anna Conda je, uostalom, lik sa najviše karaktera od troje ponuđenih, sa sjajnim onelinerima kojima će častiti svoje poražene protivnike, time dostojno kanališući jedan od najvažnijih elemenata ’80s akcijaša gde su cinične opservacije i poruke nakon dispečovanja neprijatelja na onaj svet neka vrsta potpisa svakog voljenog antiheroja onog vremena.

Nihilistički duh je prisutan utoliko što igra, kako rekosmo, nema nikakve pretenzije da pokaže da se bilo šta „pravično“ događa u toku njenog narativa. Igrač radi za jednog velikog kriminalca (skrivenog iza korporativne fasade) i uklanja druge kriminalce za kojima je ovaj (tj. ova) raspisao nagradu, i sve je jedan veliki ciklus nasilja u kome se tipično moraju pobiti svi „obični“ neprijatelji na putu do bosova koji su u finalnim oblastima svakog od nivoa. U igri nema hapšenja, nema poštede, nema nikakve empatije za bilo koga ko se nalazi sa druge strane nišana i Huntdown je time veoma dosledno dovođenje te desničarske ’80s etike do paroksizma. Ubij-ih-sve-i-vrati-se-sam je, naravno, slogan koji niti je nastao u osamdesetima niti je nastao u Americi ali jeste poslužio kao nezvanični kredo velikog dela popularne kulture nastale u SAD u toj deceniji. Easy Trigger Games destiluju ovaj pristup jer on, uostalom, zaista najbolje pristaje tipu igre koja Huntdown jeste, pravilno rezonujući da ljudi osamdesetih i devedesetih godina nisu igrali run and gun sajdskrolere da bi se udubljivali u priču i likove i imali moralne dileme. Contra, Green Beret, Gunforce, Midnight Resistance i slične igre nisu zastajale da sa igračem prodiskutuju svoj politički podtekst (u slučaju Green Beret i sam tekst…) već su podrazumevale da je on tu zbog akcije i akciju su mu nesebično pružale.

Huntdown je, dakle, veoma dobro promišljen destilat jednog u osamdesetima utemeljenog a u devedesetima perfektuiranog žanra i uspešno se kači na aktuelni trend nostalgije, štaviše fetišizacije osamdesetih (i devedesetih) godina, kreirajući instant-prepoznatljiv mizanscen i likove. Primamljivo je reći da je Huntdown kao neka izgubljena igra sa Sega Mega Drivea ili SNES-a, pa pronađena četvrt veka kasnije, na osnovu njenog dvodimenzionalnog, „profilnog“ grafičkog režima, piksel-art grafike i veoma klasične mehanike, ali, kako gore rekosmo, Huntdown nije puka vežba iz nostalgije niti brz i prljav uzmi-novac-i-bježi projekat već svojevrsno usavršavanje onoga što su run and gun igre radile u osamdesetima i devedesetima. Stara mantra po kojoj moderne retro igre prikazuju stare predloške onakvim kakvih ih se sećamo a ne onakvim kakvi su stvarno bili važi i ovde. Huntdown je, kako je i sam studio sebi stavio u zadatak, igra sa retro mirisom ali sa svim udobnostima i evolutivnim unapređenjima modernih naslova.

Utoliko, Huntdown je i mehanički veoma sigurna, ekstremno dobro dizajnirana i izbalansirana igra i podseća na jednu istinu: neki nezavisni studiji će svojom prvom igrom osvojiti svet jer će izmisliti novu mehaniku, možda i novi žanr, razbijajući postojeće kalupe i razmišljajući-izvan-kutije (recimo Flow, World of Goo, da ne pominjem izvesni Minecraft); ali drugi će samo raditi u okviru dobro uspostavljenog i omeđenog žanra i u njemu napraviti neku vrstu ultimativnog iskaza, pokazujući koliko dobro razumeju njegov jezik, njegovu morfologiju, gramatiku, semantiku, pokazujući da nema prevaziđenih žanrova već samo neinspirisanih developera. Huntdown spada u ovu drugu kategoriju, svrstavajući se uz, recimo, The Messenger, Hotline Miami ili Braid koji su, redom, nastali kao očigledne ekstrapolacije žanrovskih utemeljitelja poput Ninja Gaiden, Smash TV ili Super Mario Bros.

Koji je onda, tačno, predložak za Huntdown? Naravno, po internetu se uglavnom pominje Contra kao jedan od najpoznatijih run and gun naslova u istoriji medijuma, ali mada je svakako legitimno pričati na taj način, makar iz ptičje perspektive, kada se malo bliže pogleda, Huntdown se zapravo više nalazi u jednoj drugoj grani ovog žanra. Sa svojim korišćenjem zaklona i razmenom vatre sa protivnicima koji ih takođe koriste, Huntdown me je odmah podsetio na drugog utemeljivača  platformskog run and gun podžanra, Namcov Rolling Thunder. Kad malo dalje pogledate, Huntdown nema akrobatske elemente bilo originalnih arkadnih bilo ’90s konzolnih Contra naslova, nema atraktivnih skokova niti pentranja po zidovima i skelama, nema futurističkih oružja (well, ne MNOGO futurističkih), nema čak ni pucanja u osam smerova. Sa svojim srazmerno „pešadijskim“ kretanjem, oružjem koja puca samo u dva smera i sklonošću ka velikim eksplozijama, Huntdown je kao da ste uzeli SNK-ove Neo Geo run and gun šutere, dakle Cyber Lip i Metal Slug a onda im oduzeli vozila i pucanje po vertikalnoj osi i devoluirali ih natrag do Rolling Thunder.

Što zvuči prilično restriktivno, mora se priznati, ali Huntdown je skoro perfektno dizajnirana igra u kojoj su alatke što stoje na raspolaganju igraču i izazovi sa kojima se on susreće u izvanrednoj harmoniji. Time je sve što u Huntdown radite „smisleno“ a audiovizuelna informacija uvek potpuno kompletna i jasna, te su petlje povratne sprege dovedene skoro do savršenstva.

Ovim želim da kažem da je Huntdown, što se tiče igranja od momenta do momenta ekstremno udoban, lišen onog što developeri igara zovu „trenjem“. Ovo je „run and gun“ igra i Easy Trigger Games su sa velikom svešću radili na tome da trčanje i pucanje uvek budu zadovoljstvo samo po sebi i da sve što igraču predstavlja prepreku ne bude u koliziji sa idejom da se to zadovljstvo valja konstantno osećati. Pričamo o vrlo finom balansiranju igre; recimo, Huntdown, kako rekosmo, kao jednu od glavnih mehanika ima uzimanje zaklona, bilo iza sanduka pored kojih čučnete, bilo u uvučenim ulazima u zgrade, gde se sklanjate ulaženjem „u ekran“. Ovo je nominalno direktno u koliziji sa idejom da igra prioritizuje kretanje i pucanje jer vas zaustavlja u mestu i sprečava da pucate dok ste u zaklonu, ali developer je pažljivo dizajnirao ovu mehaniku, podešavajući igru tako da iz zaklona izlazite pukim pritiskom na dugme za pucanje i u njega se automatski vraćate čim to dugme pustite. Ovim je osećaj akcije, inercije kretanja očuvan i igra izbegava padanje tempa i ulaženje u produžene stop-and-pop momente koji su pomalo usporavali inače vrlo dobri Roll7-ov/ Devolverov Not a Hero.

I sve ostalo je podređeno osećaju napredovanja i savladavanja prepreka proaktivnim kretanjem unapred i otvaranjem vatre, pa tako igra ima vrlo prirodno urađeno klizanje po podlozi u čučnju kada iz trka pritisnete taster za na dole, što vam dopušta podvlačenje pod neprijateljske rafale i pucanje u njihove noge, a ima i odličan automatski udarac nogom kada se nalazite blizu neprijatelja a koji ih odbacuje nekoliko metara nazad. Ovo potonje je briljantna mehanika ne samo jer neprijatelje često namešta na kombo, gde ih možete u vazduhu pogoditi sačmarom, blasterom, automatom ili, ako ste baš perverzni, bacačem plamena, već i jer rešava problem vizuelnog nagomilavanja nekoliko sprajtova na malom prostoru koji može da upropasti ovakve igre.

Dalje, oružja su izvanredno dizajnirana. Huntdown postulira da protagonist uvek ima svoju osnovnu pucaljku (kod Anne je to automatski pištolj koji puca u kratkim rafalima, kod Johna Sawyera velikokalibarski pištolj itd.) za koju je municija beskonačna, kao i sekundarno, hladno oružje (kod Anne je to sekirče  koje se baca u luku i nanosi prilično štete) a koje takođe ima beskonačan broj korišćenja ali i kuldaun brojač kako ne biste mogli da ga spemujete, i ovo je kombinacija koju ćete koristiti veliki deo vremena, praktično sve do samog kraja igre. Sva ostala oružja se sakupljaju na terenu, pronalaženjem ili uzimanjem od (nekih) poraženih neprijatelja, i ona su po pravilu moćna ali sa ograničenom municijom. Huntdown dopušta šaltanje između dva oružja, pa je tako čuvanje snažnije puške za kasnije a korišćenje default pištolja za sitniju boraniju sasvim legitimna taktika, no, slično Metal Slugu, i Huntdown želi da se osećate moćno pa ni jedan od susreta, sem, eventualno poslednjih par bosova nisu napravljeni tako da imperativno zahtevaju korišćenje jačih oružja ili eksploziva već se mogu rešiti i u osnovnoj konfiguraciji a bez preteranog iznurivanja igrača. Zbog toga je nalaženje svakog novog komada oružja ili eksploziva razlog za lep endorfinski šat, događaj koji dinamiku sledećih pola minuta igranja ugodno pojačava za 20-30%.

Oružja je mnogo i svako ima svoju „prirodu“, karabini i automati pucaju jačom municijom ali sporijim rafalima od mikroautomata, sačmara i bacač plamena su fantastično razorni na blizinu ali imaju ograničeniji domet, snajperi ubijaju sa velike daljine ali imaju sporiji režim paljbe, miniganovi razvaljuju sve ispred sebe ali im je potreban period da se zavrte pre nego što počnu da pucaju… Kada nešto kasnije u igri počnete da nalazite bacače granata, raketne lansere i prenosne bestrzajne topove  već ćete biti verzirani u brzoj proceni situacije i šaltanju između oružja pa će i igra moći da vas izazove slanjem na vas opozicije koja ima oklope, džetpekove ili hoverborde i zahteva malo više napora i koordinacije pokreta od prostog pritiskanja obarača.

Ručne bombe, molotovljevi kokteli, kasetne bombe i slična sekundarna oružja su izuzetno korisna, pogotovo sa svojim area of effect i spleš efektima a igrač može i pucanjem u crvenu i žuto-crnu burad da kreira eksplozije koje će tipično, razneti nekoliko protivnika što stoje u blizini, uz ugodan audiovizuelni efekat. No, ovde Huntdown pokazuje hvalevrednu uzdržanost i ne dopušta kreiranje lančanih reakcija koje su od, recimo, Broforce napravile nepredvidivo, haotično igralište. U Huntdown igrač praktično uvek pod kontrolom drži ono što se na ekranu događa i potencijalni negativni ishodi su isključivo rezultat njegovih grešaka ili pogrešnih procena, nikada stvar nepredvidive fizike.

Posebna klasa primarnog oružja odnosi se na brojna hladna oružja u najširem smislu. Igra dopušta da umesto puške nosite štangle, bejzbol palice, katane, pa čak i električne gitare i mada ovi predmeti nemaju municiju, oni će se polomiti posle desetak udaraca koje njima zadate. No, druga strane ovoga je da su u pitanju izuzetno moćne alatke koje većinu normalnih protivnika ubijaju jednim udarcem, pa je katana i sasvim legitimna za borbu sa parom bosova pri kraju igre koji i sami koriste hladno oružje.

Neprijatelji su, dakako, podeljeni na standardne klase, od obične, svilene streljačke pešadije koja ne može da primi više od par metaka na prsa pre nego što ode u večna lovišta, preko „heavy“ protivnika koji tipično moraju da vam priđu da bi vas povredili ali mogu da pojedu par okvira vaše municije dok im ne bude dosta življenja, letećih protivnika (koji, kada ih ubijete, padaju a njihov džetpek eksplodira i kreira privremenu vatrenu lokvu na mestu gde su sleteli), pa do protivnika na motorima ili u budženim hotrodovima koji se voze unaokolo, gaze i pucaju i zahtevaju izmicanje i dosta municije da ih odradite.

Kada igra zaključi da ste sve ovo dobro razumeli, počinje da kombinuje protivnike na inspirisane načine i mada Huntdown nije laka igra ni na početku, prema kraju se pretvara u ozbiljan test brzine refleksa i prioritizacije meta. U poslednjih nekoliko nivoa se pojačava i naučnofantastični element mizanscena pa pored nindža sa katanama imate posla i sa robotskim psima (a ovo je kao dodatak na normalne pse, dobermane, koji su vrlo agresivni), letelicama naoružanim laserskim topovima pa i velikim vojnim robotima opremljenim istim naoružanjem. Ove poslednje je prilično teško poraziti ali iza nekih od njih ostaju na zemlji pomenuti laserski topovi koje možete uzeti i iskusiti nošenje najjačeg oružja u igri. S obzirom da u ovoj fazi već imate pristup blasterima (drugo najjače oružje u igri sa svojim „charge“ pucanjem) i robotizovanim stacionarnim mitraljezima koje možete postaviti na mesto po želji nakon čega će automatski pucati u sve protivnike dok ne potroše municiju, Huntdown prema kraju postaje urnebesna akciona igra sa solidnim taktičkim elementima.

Bosovi su, kako i treba da bude, vrhunci svakog nivoa. Huntdown ih ima mnogo i uglavnom su odlični. Ovde nema preteranog eksperimentisanja i pokušaja da se potkažu žanrovski tropi, većina bosova ima jasne šeme kretanja i razumljiv prelazak u logičnu drugu fazu kada im oduzmete značajan deo zdravlja i Huntdown se u bosfajtovima po pravilu pretvara u borbu na jednom ekranu (koji eventualno skroluje malo ulevo ili udesno) gde je taktičko menjanje platformi i korišćenje zaklona neophodno da biste porazili moćne protivnike. Da ne bude sve isto, naravno, ima ovde bosova koji su za nijansu drugačiji, od hokejaškog golmana, preko vođe bande bajkera i pomenutih bliznakinja sa katanama, pa do žene koja može da se transformiše u zmiju i finalnog bosa koji, kao da ovo niste znali, dolazi na meč u džinovskom mehaničkom oklopu, ali Huntdown načelno ne menja prepoznatljivu formu bosfajta, odlučujući se samo za povremene diverzije tipa „porazili ste bosa ali on ima tajnu drugu fazu“ a koje pametno osvežavaju igranje.

Ako imam ikakve primedbe na Huntdown, to je najpre upravo da se model igranja ne menja skoro ni za mrvu od početka do kraja. Ovo je platformski run and gun šuter od korice do korice, obdaren besprekornim, duboko promišljenim i eminentno funkcionalnim dizajnom. Ako ga uporedim sa omiljenim 2D igrama iz prethodnih godina, poput The Messenger ili Blazing Chrome, a sa kojima ga vredi porediti, treba i da primetim da su obe ove igre učinile vidne, i vrlo dobro plasirane, napore da malo razbiju strogi žanrovski kalup, Blazing Chrome svojim dobro smišljenim on rails deonicama, The Messenger svojim prelaskom iz Ninja-Gaiden-klon modela u pažljivo sagrađenu metroidvaniju. Huntdown nema ovakvu ambiciju i njegov je krajnji domet da bude odlična run and gun igra. Ovo nije greh i, kako rekosmo već mnogo puta, nije ni fer igre kritikovati za nešto što one nisu ako već nemamo dovoljno kritika za ono što jesu. No, kontekst je uvek koristan a ovo jeste kontekst u kome Huntdown postoji i traži vaše pare i vreme.

No, da ne bude zabune, ovo je zaista vrlo sitna, više filozofska nego praktična „kritika“, Huntdown obezbeđuje vrednost u zamenu i za pare i za vreme koje u njega uložite tim svojim gotovo perfektnim akcionim programom što ga možete igrati i popriličan broj sati. Ja sam kampanju završio za desetak, normalnoj osobi bi možda trebalo tri ili četiri sata, ali mislim da ni kvalitetan no-glitch spidraner ovo ne može da odradi za manje od četrdesetak minuta. Sadržaja, hoću da kažem, ima dosta, sa četiri velike oblasti, od kojih je svaka razdeljena na po nekoliko nivoa sa svojim bosovima. Igranje sa drugim likovima, ali i kooperativno igranje (nažalost, samo u lokalu, bez onlajn opcije) svakako povećavaju potencijal da se igri vratite i nakon dovršene kampanje i Huntdown se svakako pronalazi u onoj klasi igara koje zazivaju score chasere i speedrunnere da okušaju veštinu sa njom. Kako je ovo i vrlo manifestno old school dizajn u kome nema otključavanja nove opreme, apgrejdovanja lika ili sticanja novih sposobnosti, vežbanje veštine i učenje mapa je način da se bude bolji i Huntdown vrlo lepo podstiče ovu vrstu disciplinovanja igrača.

Tu dolazimo i do onog što sam gore rekao – da Huntdown nije laka igra. Zapravo, ona je istovremeno i prilično laka. Tu se vidi taj lep balans koji su Easy Trigger Games pronašli između old school pravovernosti i moderne udobnosti i Huntdown ne samo da snima progres između nivoa već ima i veoma razuman raspored čekpointa unutar samih nivoa, eliminišući gotovo potpuno frustraciju (i pomenutu frikciju) i obezbeđujući da se igrač praktično uvek bavi problemom koji je baš tu, pred njime, bez potrebe da ponovo prelazi delove misije koje je već prešao i u njima možda ne bi našao dovoljno novog zadovoljstva. Čak će i bosove biti moguće započeti odmah ponovo nakon što vas ubiju, pa čak i uz očuvanje posebnog oružja koje ste do njih doneli u nekim slučajevima. Ovo je vrlo pošteno prema „normalnim“ igračima koji su došli pre svega da dižu frku i uživaju u eksplozijama i mada igra neće da vas pusti dalje dok ne pokažete veštinu, neće vas ni terati na besprekorno igranje čitavog nivoa samo da biste imali ikakvu šansu protiv bosa (gledam u Enter the Gungeon koji sam sinoć ponovoigrao…). Huntdown nije plitak naslov, borbe sa velikim grupama protivnika i bosovima zahtevaju prepoznavanje obrazaca, njihovo pamćenje i razvijanje potrebnih taktika, dakle sasvim konkretno učenje i primenu naučenog, ali nije ni brutalni test memorije i refleksa kao što su bile, recimo, Contra igre.

Sem, naravno, ako ne želite da ga pretvorite baš u to. Igra vodi računa o tome koliko ste komada kriminalnog bogatstva pronašli na svakom nivou (ima ih po tri i nekada su sjajno skriveni iza tajnih pregrada, a nekada morate poraziti teške protivnike koji beže od vas noseći kofer) a posebno boduje i prelazak čitavog nivoa bez izgubljenog života. Naravno, oba ova izazova zahtevaju intimno upoznavanje igre, njenog dizajna mapa i mehanika, šema napada i detalja rada oružja koja koristite i ako želite, u Huntdown možete da nađete mnogo dobrodošle dubine.

No, i za samo jedan prelazak, Huntdown je vrlo prijatno iskustvo, velikim delom i zbog odlične produkcije. Easy Trigger Games su išli na kombinaciju detaljne, bogate pixel art grafike i šezdesetohercnog osvežavanja ekrana i Huntdown se „pod rukom“ oseća onoliko dobro koliko i izgleda. I pored gornjih poređenja sa Rolling Thunder, Cyber Lip i Metal Slug, Huntdown zapravo ne izgleda kao ove igre – visoka rezolucija dozvoljava mnogo širi prostor koga „kamera“ zahvata, sa sitnijim sprajtovima ali i mnogo većim brojem detalja (zaklona, neprijatelja, drugih objekata) na ekranu. Grafički dizajner (i osnivač firme) Tommy Gustafsson je uložio ogromnu količinu vremena i napora u kreiranje izuzetno evokativnih gradskih prizora sa neonskim reklamama, grafitima, bilbordima, detaljnim pozadinama u drugom planu koje se paralaksno skroluju, ali i enterijera koji nisu (samo) garaže i skladišta već i luksuzni bazeni, stanovi, restorani i muzeji. Senčenje sprajtova i vibrantnost pozadina me podsećaju na izuzetan posao koji je Mark Jones u osamdesetima odradio za konverzije Renegade i Gryzor za Amstrad, animacije su odlične, a efekti eksplozija, komadi drveta i građe koji unaokolo lete, pa bogami i komadi ljudskih tela, da ne pominjem krvave vodoskoke od metaka – sve ovo je kao Metal Slug koji je sanjao da je zaspao i probudio se u nekoj fantaziji Paula Verhoevena urađenoj u visokoj rezoluciji.

Slično važi i za dizajn zvuka (za koji su bila zadužena čak dva čoveka), sa odličnim efektima oružja i dobrom, preteranom glasovnom glumom (Anna Conda pored sjajnih onelinera ima i vrlo psihopatsko „DIE DIE DIE!!!!!!!“ koje će izbacivati posle nekih pokolja), a muzika – koju je takođe uradio Gustafsson – je, ponovo veoma u duhu osamdesetih, bazirana na upečatljivim (i odmereno ljigavim) sintisajzerskim temama koje bi bez problema mogli da smestite u maltene bilo koji akcioni film iz onog doba (od Terminatora, preko Beverly Hills Cop pa do Commando i The Running Man). Huntdown veoma dobro zna kakav utisak želi da ostavi i navukao je svoj najbolji autfit da nas zavede na prvi pogled.

No, srećom, kako smo već rekli, ovo nije igra koja se zadovoljava površnim efektima i od izvrsnih kontrola preko pažljivo dizajniranih susreta i bosova pa do promišljenih osnovnih mehanika skakanja i borbe, Huntdown je apoteoza šesnaestobitnog run and gun dizajna, bez ambicije da mu dodaje nešto čega u klasičnoj epohi nije bilo, ali sa misijom da sve što ovakav dizajn čini ikoničkim dovede do savršenstva.

I u tome Šveđani potpuno uspevaju kreirajući vitko, okretno igračko iskustvo sa dovoljno popkulturnih referenci i dovoljno mehaničke dubine da zadovolji širok spektar retro-igrača. Sa velikim sam zadovoljstvom odigrao ovu igru i nadam se da Easy Trigger Games imaju u sebi inspiracije za još; Huntdown ne unapređuje niti subvertira sam koncept run and gun akcijaša, ali je u okviru svog izabranog žanra jedna od najbolje dizajniranih igara do sada napravljenih. Svaka čast. Uz malu napomenu da PC igrači za sada imaju samo opciju da igru kupe na Epic Games Storeu (mada Steam strana postoji i nadamo se da period ekskluzive neće biti baš godinu dana), ovo je naslov koji mogu bez rezervi da preporučim svakom ljubitelju dobre platformske i pucačke akcije.

Film: Pas lutalica (aka Nora inu)

Posted in film with tags , , , , on 8 juna, 2020 by mehmetkrljic

Pas lutalica (aka Nora inu) je drugi Kurosawin film u nezavisnoj produkciji, to jest u produkciji studija Film Art Association koga je ovaj režiser osnovao zajedno sa režiserima Kajirom Yamamotom, Mikiom Naruseom i Senkichijem Taniguchijem, te producentom Sojirom Motokijem prethodne godine. Prvi film urađen u ovoj produkciji je bio praktično pozorišni Tihi duel, prikazan prošle nedelje, ali Pas lutalica je sasvim drugačiji po žanru, tonu, režijskom postupku. Iako urađen iste godine, i u bioskope lansiran krajem 1949., Pas lutalica je veoma različit projekat od Tihog duela i zapravo prvi Kurosawin veliki hit otkada je otišao iz okrilja studija Toho. Kontrast je još veći jer i u ovom filmu igraju i Toshiro Mifune i Takashi Shimura, zvezde i prethodna dva Kurosawina filma, ovog puta u sasvim različitim ulogama. Štaviše, dok se kod Mifunea možda može govoriti o sličnom glumačkom pristupu jer u oba filma on glumi mladog čoveka, traumatizovanog ratom, sada u novoj profesiji, kako trpi intenzivan psihološki pritisak, te i Mifune ovaploćuje donekle sličan senzibilitet, Shimura je potpuno transformisan. Doduše, i ovde se jasno može govoriti o odnosu otac-sin, makar u simboličkom smislu, kao i u prethodna dva filma, ali Shimura je maltene neprepoznatljiv, bez traga osećajnog doktora i vlasnika bolnice iz Tihog duela, ali i bez nihilističkog očaja iz Pijanog anđela.

Pas lutalica označio je i početak Kurosawine plodne saradnje sa scenaristom Ryuzom Kikushimom, na adaptacijama režiserovih predložaka i scenario je zapravo nastao na osnovu romana kog je Kurosawa napisao ali ne i objavio. Kada je Kurosawa, pored suludog tempa kojim je snimao filmove u posleratnom periodu, stizao čak i da čita a kamoli da piše romane neće mi nikada biti sasvim jasno, ali po sopstvenom obrazloženju, ovaj je nastao kao omaž poznatom belgijskom piscu detektivske proze, Georgesu Simenonu. Simenon je od 1945. godine bio u svojoj „američkoj“ fazi, pa je i Kurosawin film, a verovatno i roman, u dobroj meri refleksija noar estetike koja je u to vreme cvetala i u američkoj žanrovskoj literaturi i na filmu.

 

Pas lutalica se smatra i prvim ozbiljnim japanskim detektivskim filmom. Kao što znamo, krimići su se snimali i ranije, Japan je imao tradiciju filmova o kriminalcima (videti šta sam pisao o Pijanom anđelu i bakuto filmovima), romantizovanim „dramama“ o žestokim momcima sa one strane zakona ali ne sasvim nesimpatičnih moralnih načela i zapravo je Pijani anđeo i prvi posleratni film u Japanu u kome je ova tema dotaknuta a onda i temeljito dekonstruisana sa otvorenim prezirom prema mitologiji o moći i vrednosti organizovanog kriminala u Japanu i prikazom psihologije kriminalaca u veoma nepovoljnom svetlu.

Pas lutalica ima sasvim jasan odjek TOG Kurosawe iz Pijanog anđela, notabilno sa likom jakuze koji se unaokolo predstavlja da je vlasnik izvesnog hotela da bismo kasnije u filmu videli da je u pitanju beskičmenjački fićfirić spreman da puzi samo da ga ostave na miru, koji u hotelu bukvalno služi da donese doručak zaposlenima a u slobodno vreme smara žene, priča im kojekakve laži i ostaje im dužan novac. Kurosawina naklonost prema jakuzama se, očigledno za dve godine nije naročito uvećala, naporotiv, ali ova epizoda je samo delić bogate tapiserije opservacija i analiza socijalnih tenzija i protivrečnosti u posleratnom Japanu prezentiranih kroz vrlo žanrovsku priču o detektivskoj istrazi.

 

Doduše „vrlo žanrovsku“ nije sasvim istinit iskaz uzimajući u obzir da je ovim filmom Kurosawa praktično kreirao žanr policijskog procedurala, iskačući iz dotadašnjih žanrovskih okvira i uspostavljajući nova pravila koja će sa obe strane okeana poroditi dugovečan, popularan žanr.* Kao i u nekim prethodnim filmovima, i Pas lutalica se može posmatrati i kao multižanrovski uradak, film koji počinje gotovo kao komedija, sa superbrzom montažom što nas uvodi u priču, poletnom orkestarskom muzikom, pa čak i naratorom koji nam uslužno prepričava zaplet, da bi se do kraja transformisao u dramu koja kulminira scenom gotovo antičke tragedije, primerenijom Kurosawinim ranim radovima o džudistima i karatistima koji se usred noći i mećave bore na planini nego tvrdo kuvanom krimiću.

*Danas, ironično, najprisutniji u beskonačnim televizijskim serijama gde je nivo socijalne kritike, pa čak i opservacije, za razliku od ovog filma, prilično nizak

Sam Kurosawa je svojevremeno primetio da ovaj film nije imao mnogo toga da kaže, to jest da je više pažnje posvećeno tehnici nego tome čemu tehnika treba da posluži. Svakako je uočljivo da se u ovom filmu, pogotovo ako se gleda posle, kako rekosmo, praktično pozorišnog Tihog duela, režiser razmahao i iza kamere i u montažnoj sobi i Pas lutalica je na momente veoma artistički film sa jakim simbolikama a onda i jednako jakim neorealističkim scenama. Primera radi, sam fim počinje krupnim planom psa koji dahće od vrućine a preko čijeg lica ide najavna špica i mada pomenuta uvodna brza montaža sugeriše laganiji ton, opresivna vrućina koja je fantastično sugerisana od strane glumaca i scenografije na setu je prisutna već od tog uvodnog momenta.

 

Toshiro Mifune je Murakami, mladi i zeleni detektiv u odeljenju za ubistva kome u autobusu ukradu službeni pištolj iz džepa gde ga je stavio posle vežbe gađanja. Murakami je očajan zbog ovoga i spreman da podnese sve posledice koje u upravi mogu da smisle, ali se njegove kolege ponašaju prilično ležerno. Ovo nije samo „shit happens“ stav, već i širi pristup kriminalu koji se zaista stalno događa – a što je jedna od tema filma – a koji policija rešava proceduralno. Murakamiju daju da gleda slike poznatih džeparoša, učestvuje u ispitivanjima osumnjičenih i na poslu uči da je detektivski posao velikim delom socijalni inženjering, poznavanje obrazaca koji se ponavljaju, pritiskanje ljudi da priznaju ono što je svima već veoma jasno. Ovo, naravno, dvostruko važi za Japan i njegovu visoku statistiku krivičnih postupaka koji se okončavaju priznanjem optuženog a ne skupljanjem „objektivnih“ dokaza.

Utoliko, prikazivanje policijske procedure ovde Kurosawi služi da gledaoca, zajedno sa protagonistima, provede kroz zajednicu, predstavi im društvene stvarnosti i socijalne tenzije, oslika psihologije običnih ljudi. Sam Murakami, u Mifuneovom intenzivnom tumačenju, je relativno jednodimenzionalan lik. Opsednut krivicom što je izgubio službeno oružje, on postaje opsednut pronalaženjem Kolta nakon što postane jasno da ga u početku nepoznati kriminalac koristi da počini razbojništva. Nakon što jedna žena gine zbog metka iz ovog pištolja, Murakami, iako istraga napreduje, je na rubu nervnog sloma. Pronalaženje pištolja i nepoznate osobe koja ga koristi da teroriše zajednicu za njega postaje najvažniji zadatak na svetu.

U kontrastu sa njim je Shimurin detektiv Sato, iskusni, blazirani policijski inspektor koji uvodi mladog detektiva u posao i pokušava da mu pomogne da izgradi psihološku distancu prema istome. Dijalozi između dvojice muškaraca nisu IZUZETNO nadahnuta analiza dva svetonazora ali Shimurin prikaz Satove psihologije jeste. Ovo je detektiv sa brojnim priznanjima za rešavanje slučajeva – uključujući više ubistava – a koji na rečima sve vreme priča o zaštiti nevinih od nitkova u zajednici. Ali njegovo ponašanje, odnos, hladnokrvnost, nedostatak uzbuđenja i mirno zadovoljstvo koje pokazuje kada se njegove pretpostavke pokažu kao tačne – sve ovo svedoči o detektivu koji zapravo sebe ne vidi kao deo zajednice već osobu izvan, pa možda i iznad zajednice, za koju je rešavanje slučajeva upravo – procedura, niz koraka koji dovode do cilja, bez mnogo razmišljanja o tome zašto su stvari takve kakve jesu i da li bi i kako mogle da budu drugačije.

 

Taj kontrast između Murakamija koji u svemu vidi uzročno-posledičnu vezu i maltene se oseća kao da je sam ubio ženu koja je poginula od njegovog pištolja, i Satoa koji u društvenim kretanjima vidi neizbežnu, sveprisutnu entropiju i pravilnost društvenog rastakanja koja je tu bez obzira na individualne akcije pojedinaca je osovina filma, ali se oko nje okreću zanimljive „male“ sudbine i karakterizacije, gde Kurosawa pokazuje da kriminalci nisu tek psihoopati padobranom spušteni iz orbite već produkti zajednice, društva koje je nadraslo „zajedničke“ interese individua. Upoznajući nas sa preprodavcima, taksistima, vlasnicima kafana, džeparošima, gejšama i plesačicama, Kurosawa ne samo što nas vodi tankom linijom između urbanog glamura i urbanog blata posleratnog Japana gde sumnjivi likovi imaju sve pare ali nemaju skrupule a pošten svet jedva sastavlja kraj s krajem, već i jasno pokazuje kako se lako pređe sa jedne na drugu stranu ove zamišljene razdelnice.

Nije ovo nužno uvek najelegantnije posredovano u tekstu i film sadrži dosta vrlo bukvalističkih deklamacija i programskih dijaloga da gledaoca upute u pouke filma, ali, kinematografski, Pas lutalica ima neke od najsnažnijih scena koje smo do sada videli u Kurosawinim filmovima. Ishiro Honda – kasnije poznat po Godzili – je ovde doprineo snimanjem dokumentarnog materijala  koji prikazuje bedu i socijalnu borbu po raznim tokijskim četvrtima a Kurosawa će ovaj futidž umontirati u scene u kojima Mifune traga za preprodavcima oružja prerušen u izgubljenog vojnika što posle rata još nije pronašao put u civilstvo. Kontrast veoma žanrovskog „krimi“ senzibiliteta i veoma naturalističkog dokumentarnog materijala je snažan ali ova osmominutna sekvenca, bez reči, samo sa muzikom koja se menja iz reza u rez je jedna od najevokativnijih, najsmelijih scena koju je režiser do tada stavio u svoje filmove.

Ona, naravno, zbog svoje dužine kvari dinamiku filma i dovodi u pitanje i njegov žanr i mada sama za sebe impresionira, moglo bi se reći da donekle opterećuje celinu, ali ovo ne važi i za završnicu filma. U fantastičnom krešendu koje Kurosawa kreira kroz podizanje tenzije do neizdrživih nivoa i konačno oslobađanje razorne snage neba što na zemlju spušta jaku kišu sa razjarenom grmljavinom, videćemo po prvi put i kriminalca koga detektivi traže, samo njegove noge, zapravo, u trenutku kada saznaje da je policija u blizini, sve snimljeno i montirano tako spretno da nam namah postaje jasno koliko su visoki ulozi iako se ni ritam ni intenzitet scene nadalje ne uvećava. Od te tačke, Satovog pričanja telefonom, dva pucnja koje drugi likovi čuju sa druge strane žice pa do finalnog sukoba u predgrađu gde dva muškarca nakon hitaca i pesnica, krvi i blata na kraju završavaju u suzama, Kurosawa je na vrhuncu svojih ranih moći, gradeći fantastično ubedljiv i uprkos visokoj teatralnosti, realan pančlajn za film koji priča o proceduri ali se završava u sasvim animalnoj, primalnoj, neverbalnoj energiji ljudi dovedednih do tačke pucanja. Majstorski.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-06-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , on 6 juna, 2020 by mehmetkrljic

Situacija nije sjajna. Da ignorišemu erupciju emocija, gneva nasilja i bunta u SAD od koje se posledice osećaju na dobrom delu planete (nadajmo se i neke pozitivne, gde se vidi ko je rasista i zašto je diskriminacija, utemeljena u sistemima i mentalitetima, loša), i da gledamo samo našu trenutnu predizbornu zbilju pa je to već dovoljno za ozbiljnu depresiju. Real talk što bi rekli mladi: čak ni Milošević nije sebe stavljao u predizborne spotove ovako kako Vučić to radi. Uz činjenicu da opozicione stranke (koje učestvuju na izborima) ni nemaju reklamne spotove i da se u SNS-ovim pojavljuje Vučić, kao da su predsednički a ne parlamentarni izbori u pitanju, prilično je jasno da smo tehnički skoro sasvim izašli iz prostora ikakve parlamentarne demokratije (a bolje ikakva nego nikakva, mislim) i ušli u prostor apsolutnog kulta ličnosti i apsolutne, daćebog, vlasti. Pa, nazdravlje. Makar je metalna nedelja bila izuzetno dobra sa mnogo dobrih izdanja pa, da ne gubimo mnogo vremena.

Blek metal prvo, kako i običaji nalažu. Internacionalni projekat The Committee izašao je sa trećim albumom u poslednjih sedam godina i Utopian Deception je odlična ponuda monumentalnog, melodičnog, epskog blek metala. The Committee su petorka maskiranih muzičara iz Nizozemske, Mađarske, Francuske i Rusije i njihova muzika je veoma impresivna sa jakom, naglašenom disciplinom i tehničkom preciznošću ali i dosta te neke duše. Utopian Deception je album agresivne ali odmerene svirke gde svaki član i svaki instrument rade u korist kolektivnog zvuka i njegove snage. Ponoviću, impresivno:

 

https://folterrecords.bandcamp.com/album/utopian-deception

 

Neverbreath je novi projekat nekoliko članova američkog benda Kardashev i na debi albumu, To Defile is to Transcend se čuje vrlo ubedljiv, mišićav black metal sa dosta thrash elemenata. Volim kad bend pored harmoničnih pasaža tipičnih za noviji blek metal, te melodičnih solaža ume da uplete i zapaljive trešesrske rifove. Ploča nalazi dobar balans između blek metal teatralnosti i death/ thrash „rada“ na rifovima i ritmičkim deonicama pa je to lepo osveženje. Nema Bandcamp izdanja ali JuTjub video daje i tekstove i sve:

 

https://youtu.be/6EhbjEMSDgk

 

 

Izvrstan debi EP za švedski Makaber dobijamo pod naslovom Kingu’s Blood. Bend, kao što vidimo, baštini vavilonsku mitologiju u barem jednoj pesmi, a muzički su vrlo na liniji švedskih vedeta poput Setherial pa i Dark Funeral, samo sa svojim interpretacijama ovog melodičnog, agresivnog stila. Makaber su zapravo emotivniji nego što bi se reklo na prvi pogled pa je poslednja pesma, Time of No Time skoro pa blek metal balada. Dosta dobre svirke u četvrt sata, sa solidnom produkcijom i zalogom za buduća velika dela:

 

https://makaberftw.bandcamp.com/album/kingus-blood

 

Isto iz Švedske stižu Cirkeln koji na svom debi albumu, Kingdoms That No One Remembers ispoljavaju svoju veliku ljubav ka fenteziju, kroz melodične, epske metal pesme sastavljene u skoro jednakoj meri od blek metala i epskog doom metala. Nije ovo rđava kombinacija ako volite muziku koja je sva ustreptala i ne žuri se da stigne tamo gde je krenula, no, lično bih voleo malo manje „blek“ miks, dakle, malo više basa jer je naporno slušati ovaj inače vrlo solidan materijal ovako natreblovan. No, ako su vam uši mlađe nego meni, možete uživati u onome što Cirkeln rade:

 

https://cirkeln.bandcamp.com/album/kingdoms-that-no-one-remembers

 

Danci Hekseværk na svom prvom albumu, Ophav mešaju interesantan black metal zvuk, veoma skandinavske provinijencije, sa thrash i, uh, groove metal elementima za jednu dinamičnu ako ne baš sve vreme jednako uspešnu kombinaciju. Vokal je gotovo komičan u svom „mračnom“ obliku, ali su kompozicije mestimično iznenađujuće inventivne i ovo vredi poslušati:

 

https://heksevaerk.bandcamp.com/album/ophav

 

Kad je bend iz Finske, zove se Front i izdaje EP nazvan Antichrist Militia na kome jarac sa redenicima i obrnutim krstovima sedi na tenku okićenom bodljama i lobanjama, onda u principu već znate da li će vam se muzika dopasti i ostaju samo pitanja da li je kvalitet zvuka dovoljno dobar i da li su članovi benda nacisti. Odgovoro na ovo drugo je „srećom, ne (još uvek)“ a na ovo prvo, pa, Antichrist Militia je odličnozvučeće izdanje. Front svoji blackened thrash metal doživljavaju kao ubacivanje malo Motorhead DNK u black/ death čorbu i to im dosta dobro ide. Ovo je šest pesama seksi agresije i prijatnog klanja sa dovoljno promena tempa i dinamike da deluje zrelo i lepo se sluša tih 23 minuta.

 

https://frontofficial.bandcamp.com/album/antichrist-militia

Melodičan, savremen i kvalitetan blek metal dobijamo od Nemaca Naxen na prvom albumu, Towards The Tomb Of Times. Ovde su samo četiri pesme, a koje traju poprilično – najkraća je duža od deset i po minuta – i bend lepo udara, sa dosta osećaja za to kada su ponavljanje i monotonija zapravo poželjni kvaliteti. Zvuk je, za moj ukus pretreblovan i bez dovoljno dinamike, ali ovakvi bendovi to vole. Svakako se lepo sluša:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/towards-the-tomb-of-times

 

Ruski jednočlani blek metal kombo, Manticora ima lep album (EP?) sa pet pesama, nazvan Baphomet. Već po imenu je jasno da ovo nije sanjivi, melodični atmosferični blek metal, već, jasno, surovo prebijanje blastbitovima sa duhom stare škole i agresijom u srcu. I prija. Nije suviše suptilno ali nije ni glupo i početnički već baš kako treba, posvećeno i monoidejistički fokusirano:

 

https://manticora1.bandcamp.com/album/baphomet

 

Supersirov, vrlo staroškolski blek metal iz Brazila dolazi nam na EP ju sa šest pesama Temple of Blazing Torment benda Chained. Ovde nema mnogo filozofiranja, nego se bije šamarom i zaziva Satana za sve pare i ko voli muziku kao ispalu sa kraja osamdesetih, što zvuči kao da se i sama bori da se iskoprca iz jame u koju su je dušmani bacili, poradovaće se ovoj ploči. Chained nisu nikakvi amateri, da ne bude zabune i ovo je u okviru svojih estetskih limita, vrlo korektno i spretno odrađeno. Meni se dopada.

 

https://chained.bandcamp.com/album/temple-of-blazing-torment

Amerikanci Yngve su veoma pesimistični, mračni, hermetični na EP-ju Mist of Death, ali im polazi za rukom da sve to ne zvuči suviše tinejdžerski i amaterski. Ovo je ploča intenzivne emocije i otuđujuće buke, pa se simpatije za nju moraju naći u prilično posebnim kutovima duše. Ali od moje strane ih ima. I košta samo dolar a vredi više:

 

https://yngve.bandcamp.com/album/mist-of-death

 

Behemoth su izbacili novi EP, A Forrest i, uh, ovo nije STVARNO blek metal, a opet, jeste blek metal. Sad ja krenuo ko premijerka (koja strogo uzev, nije više premijerka jer po ustavu mi već tri dana nemamo ni parlament ni vladu, ali ajde) ali eto, Poljaci su uzeli i obradili The Cure na ovom izdanju i kako ja nisam neki ljubitelj ovog uticajnog benda (a moja žena, recimo, jeste), mogu samo da cenim kako to tehnički dobro zvuči ali ne i da se nešto mnogi unesem. Tu su i dve nove pesme koje su „više“ blek metal i mada nisam neki preveliki fan Behemotha, ovo je kvalitetno i interesantno da se čuje.

 

https://youtu.be/fbnAcQ5OPHk

 

Vrlo solidan zvuk čileanskog dua Ad Finem Omnia na demo snimku Demo MMXX. U ove četiri pesme ovaj mladi bend (čiji članovi sviraju u Sol Sistere) isporučuje izuzetno siguran, sprinterski nastrojen a melodičan blek metal bez mnogo gubljenja u “atmosferi“ i introspekciji. Ovo je muzika koja osvaja žestinom i snagom, ali voli i melodičnost. Prosto, sirovo ali sofisticirano taman koliko treba. Bubnjar mi je odličan:

 

https://adfinemomnia.bandcamp.com/album/demo-mmxx

 

 

Rusi Voivotus i Norvežani Vintlechkeit imaju split EP sa tri pesme ali jedna od njih je samo instrumentalni interludij između dva benda pa zapravo imamo samo dve “prave“ pesme. Ali Vintlechkeit se ekstremno trude da u dvanaest minuta buke i pakla ponude velju for mani. Prilično avangardno i interesantno. Voivotus su srazmerno „normalnija“ ekipa i mada njihova strana ne ubija istom snagom, ovo je solidno napisano i ima šmeka:

 

https://voivotus.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

 

https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

 

Pre malo više od godinu dana dopao nam se prvi demo poljskih Poroniec i to kako je ovaj duo umešno koristio klavir kao instrument da smisleno proširi zvučni spektar svog tvrdog, opasnog blek metala. E, pa, Demo II nastavlja u istom smeru i ovo su još tri pesme kvalitetno snimljenog, žestokog ali pažljivo komponovanog blek metala sa jedne od najboljih scena na svetu. Poroniec ovde imaju velike ambicije, poslednja pesma, Bezradności, traje više od dvanaest minuta i ovde dobijamo izuzetno kinematsku, intrigantnu naraciju. Bend je veoma strastven i emotivan i pored toga što je ovo muzika na visokom profesionalnom nivou a što je odlična kombinacija:

 

https://poroniec.bandcamp.com/album/demo-ii

 

Još jedan odlični demo snimak iz Poljske? Šta se to dešava? Brzask iz sudetske oblasti na svom demou Brzask imaju tri pesme koje, slično Poroniecu kombinuju atmosferu, melodičnost, disciplinu i agresiju za tipično poljski paket emocija i kvaliteta. Ovo nisu tako dugačke pesme, ali nisu ni kratke i imaju razrađene aranžmane sa puno razvoja tema i dinamičkih ekstrema. Kvalitet:

 

https://brzaskbm.bandcamp.com/releases

 

Da malo pobegnemo iz Poljske pomoći će nam Belorusi Ljosazabojstwa (to jest лёса забойства a što bi, tvrde, značilo „ubistvo ili sudbina“), čiji debi album Głoryja śmierci više vuče na staru školu. Ovo je pet pesama rifova, gadnog urlanja i zanimljivih, vrlo „metalskih“ solaža sa sve bendovanjem žica, a pesme su aranžirane da daju dosta prilika za mosh i generalno, kretanje i ples, radije nego da se samo slušaju na slušalicama. Hermetičnost, taman zvuk i namerna monotonost znače i da Głoryja śmierci nije tako instant-zabavan album za slušanje kao neki drugi koje danas pominjemo, ali jeste ploča koju vredi slušati usredsređeno zbog svojih brojnih kvalitetnih ideja.

 

https://lszb.bandcamp.com/album/g-oryja-mierci

 

Nemački bend Bait svira vrlo dobar, uverljiv i interesantno napisan moderni blek metal sa blagim naklonima ka post-blek metal senzibilitetu. Hoću da kažem, bend sebe definiše kao „blackened hardcore“ što se ovaploćuje u razbijačkim pesmama koje imaju i klasične metal rifove ali i nešto što je zbilja više „hardcore“ sa pesmama čiji je zvuk mračan i hermetičan – ali ne satanski – i oslobađanjima tenzije u brzim, udaračkim momentima. Meni odlično:

 

https://baitofficial.bandcamp.com/album/revelation-of-the-pure

 

Takođe Nemci, Cold Earth na svom debi albumu, Your Misery, My Triumph zvuče veoma slično Amerikancima Judas Iscariot. Nije da Cold Earth tu sad nešto kao kriju jer album i završavaju obradom pesme američkih uzora, ali album je, nevezano za to, veoma dobar. Mislim, ne bih ga možda ni pominjao, ipak je izašao pre dve nedelje, ali odličan je. Cold Earth sviraju 200 na sat, polivajući sve vreme umilnim, zavodljivim molskim melodijama preko rafalne paljbe bubnjeva i ovo je muzika koja opija tom kombinacijom ekstremnosti i prijemčivosti. Lepe teme, lepe pesme, za nijansu jeftiniji zvuk nego što bih voleo ali kad je muzika ovako dobra neću da zakeram.

 

https://coldearth666.bandcamp.com/album/your-misery-my-triumph

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/cold-earth-your-misery-my-triumph

 

Šteta je što viskonsinski Shroud of Despondency nema samo malo bolju produkciju na albumu Runway Fatigue and Descriptions of Teeth jer je ova ploča, začeta početkom aktuelne epidemijske krize, odlična. Shroud Of Despondency su sposobni da vrlo sirovi ali aranžmanski dovitljivi blek metal izmešaju sa neobičnim osvrtma na folk i to dobro funkcioniše. Bend zapravo jako dobro svira u odnosu na srazmerno lo-fi produkciju koju ovde možemo čuti, no ovakva muzika ne biva sasvim upropašćena nešto sirovijim kvalitetom miksa pa se ovih pet pesama slušaju sa guštom. Preporuka iz sve snage za ovu emotivnu, strastvenu a opasnu svirku:

 

https://shroudofdespondency.bandcamp.com/album/runway-fatigue-and-descriptions-of-teeth

 

Za žestoki old school obratićete se kolumbijskom sastavu Satanic čiji prvi album, Murdering Black Metal zapravo donosi zabavan blackened thrash metal sa, nagađate, satanističkom tematikom i, u stvari, ne onoliko lo-fi zvukom koliko bih ja očekivao. Satanic su šarmantno staromodni i razgovetni u pravoj meri, imaju lepe rifove a pevanje je, hmmmm, posebno. Svakako, kada krenu da čukaju brzo, to bude baš dobro:

 

https://satanic66.bandcamp.com/album/murdering-black-metal

Britanski duo Thy Dying Light na istoimenoj kaseti koja im je prvo dugosvirajuće izdanje posle pregršti EP-jeva, demo snimaka i kompilacija, nudi vrlo dobro produciran, zvučno impresivan blek metal stare, satanističke škole koji svoju sirovost pre svega vidi na nivou kompozicija i tematike. Što je dobra kombinacija – dobro producirana, kvalitetno odsvirana ali „filozofski“ sirova muzika je kako blek metal može dostojanstveno da nam se danas umili. Thy Dying Light nisu preterano originalni, ovo uglavnom može da se spakuje u 2nd Wave fioku i bez gledanja, ali su prijatni:

 

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/thy-dying-light

 

Unholy Hymns, prvi EP italijanskih Pröfane Oath će na kaseti izaći u limitiranom tiražu od 50 komada tek u Julu, ali se već može uzeti digitalno i, pa, ako volite staru školu, sirovinu i trešerske rifove odsvirane preko užurbane blek metal matrice, onda ste na pravom mestu. Pröfane Oath su kao da ste u blender ubacili Bathory, Bulldozer i Venom i dobro promešali, a izdavač unapred upozorava da ovo nije za pozere. Čak i da jeste pozer, niko vas ne može sprečiti da uživate u ovoj proslavi agresije i lepih rifova:

 

https://anciententityrecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-pre-order

 

Sjajan blek metal iz Severne Karoline stiže nam na albumu Paezor istoimene grupe. Ne znam ko su ovi ljudi, nema ih na Metal Archivesu, bar ne pod ovim imenima (mada sam našao jedan intervju koji ih prikazuje kao ljude na svom mestu) ali u ovih dvanaest pesama doneli su mi puno sreće, pišući i svirajući veoma zabavan, raznovrstan blek metal koji, baš po mom ukusu, i pored sve svoje inventivnosti u temama i teatralnosti u ekspresiji, čvrsto drži osnovu brzte, agresivne, pržačke muzike. Lepo je za promenu čuti iz Amerike i nešto ovako dobro producirano jer Paezor imaju snažan ali ne prebudžen zvuk i finu separaciju instrumenata da se dobro čuju i ritam sekcija i sve te gitarske harmonije i odlično pevanje. Paezor su kadri da pišu velike, epske refrene ali između njih ide puno dobrih rifova i intrigantno aranžiranog, brzog, moćnog sviranja. Prezadovoljan sam:

 

https://paezor.bandcamp.com/album/paezor

 

 

Stoner rok! Urban Shades je opušteni, rastopljeni čak, drugi album bugarskog psihodeličnog/ stoner dua Oddplay. Ni ime benda ni omot albuma me ne bi mnogo privukli, ali ova muzika je prilično slušljiva. Pričamo, dakako, o instrumentalnom, sanjivom psihodeličnom stoner uratku napravljenom skoro pa u kućnoj radinosti, ali momci iz Varne umeju da napišu pesme a i da pogode zvuk pa je ovo ploča ispunjena meditacijom i krešendima simpatične drame a koji slušaoca ne izvode predaleko iz te neke zone udobnosti. Drugim rečima, ovo je album za opuštanje i laganu meditaciju, skoro kao neki ASMR, jelte.

 

https://oddplay.bandcamp.com/album/urban-shades

 

Dablinski The So Called imaju novi album, House of the So i ko se uželeo glasnog, distorziranog heavy-blues ugođaja, ovde ima čemu da se obraduje.  Irci imaju dosta abrazivan zvuk i dinamično sviraju a pesme su lepi, vrlo dobro odmereni  komadi gruva sa pevanjem koje instant asocira na sedamdesete i bele pevače odrasle na delta bluzu, od Captaina Beefhearta pa do Roba Tynera, jelte. I da se razumemo, ako volite Tynerov MC5 ili bendove na tragu Blue Cheer, The So Called će vam doneti istu vrstu sreće, treskajući glasno i sa stavom. Ovo nije sanjivi stoner, pa nije čak ni „metal“ već samo glasni, prljavi i jako zarazni rok iz koga će posle sedamdesetih izrasti i pank i metal koje danas poznajemo. The So Called su kao vremeplovom transportovano izgubljeno blago iz jednog važnog vremena i ovaj album je sjajan:

 

https://the-so-called.bandcamp.com/album/house-of-the-so

 

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju, ovog puta sa fokusom na zemlju u Evropi čuvenu po kanabisu. Doomed & Stoned in The Netherlands ima 32 pesme i, po običaju, u pitanju je izvrstan izbor kvalitetnog stoner i doom zvuka, sa sve sjajnim omotom. Doomed & Stoned, takođe po običaju, dopuštaju da se ovo kupi po bilo kojoj ceni koju kupac odabere pa o nekoj vrednosti za novac ne treba mnogo guslati. Naime, ovo je VEOMA vredno. Čisto iz perspektive ličnog ukusa, ova me kompilacija manje golica od prethodne koja je okupljala latinoameričke bendove, ali to je samo stvar preferenci, Doomed & Stoned in The Netherlands nudi sjajan izbor bendova i pesama i ovde ima nekoliko vrednih otkrića koja će mi koristiti u budućnosti:

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands

Nije vam dosta kompilacija? Sedite dugo ispred kompjutera i morate nešto da radite a sluša vam se kvalitetan stoner rock? Iberian Stoner Tribes Vol.1 je kolekcija portugalskih i španskih stoner bendova sa više od četiri sata muzike. I sjajna je. Ovo je, nažalost, samo JuTjub „album“, dakle  ne postoji ni u MP3 varijanti za Bandcamp, ali je u pitanju vrlo lep projekat urađen sa MNOGO entuzijazma i vrlo uspešan u svom predstavljanju ovih scena. Ja sam u ovim mojim pregledima često hvalio španske stoner/ hard rok bendove i ova kolekcija nudi mnogo potvrda da to nije bila prazna priča. Odličan napor:

 

https://www.youtube.com/watch?v=33O8yHrpksU

 

 

A za još španske lepote, uputiću vas na madridski Slap Guru čiji konceptualni album, Umashi’s Odyssey donosi odličnu rok muziku sa brojnim uticajima koji su oblikovali psihodelični i teški rok još šezdesetih i sedamdesetih godina, iskorišćenih ovde za kreiranje raznorodne kolekcije pesama što predstavljaju poglavlja iz istoimene knjige koju je napisao bivši gitarista benda. Ovo stoga nije ni „čist“ stoner ni „čist“ hard rok bend pa ni „čist“ psihodelični album jer ima namerne zaokrete u senzibilitetu i pristupu između kompozicija. Ali je sve na gomili veoma impresivno i Slap Guru sasvim zavređuju i „prog“ etiketu kojom se opisuju. Odlična ploča moćnog, ambicioznog roka:

 

https://slapguruband.bandcamp.com/album/umashis-odyssey

 

Sex Blender iz Ukrajine na albumu The Second Coming imaju šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog i blago eksperimentalnog teškog rok/ metal zvuka. Prva i poslednja pesma su opisane kao uvod i izvod, ali kako je sve instrumentalno, zapravo nema tu mnogo razlike od ostatka ponude. Ovo je muzika koja je meni malo previše meandrirajuća i zapravo ima više ideja ubačenih u dugačke pesme nego što uspeva da napravi poenti, ali cenim ovu kombinaciju u kojoj ima mesta i za dab strategije i za malo elektroakustike itd.

 

https://sexblender.bandcamp.com/album/the-second-coming

 

 

Kosmonaut iz Ohaja su osnovani pred kraj prošle godine i već imaju tri albuma. Jebote. I pritom, ovo nije garažno džemovanje snimljeno telefonom nego propisno napisan, veoma karakteran teški stoner rok sa kvalitetnim izvođenjem i odličnom produkcijom. Hyper Buzz Love, kao treći i najnoviji album ima petnaest pesama dobrog roka koji bi se dopao i vašim roditeljima jer se sasvim udobno šeta na transverzali Guns N’ Roses-Soundgarden-Fu Manchu. Kosmonaut izuzetno razumeju ovu muziku i imaju skilove da je kreiraju. Sjajno:

 

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/hyper-buzz-love

 

 

The Mad Goats su iz Kosta Rike i na albumu Rising of the Goat imaju dobar omot ali i pet pesama prilično zanimljive mešavine raznih psihodeličnih elemenata. Ovde ima i vrlo „mekanog“, meditativnog psihodeličnog sadržaja, teških stonerskih rifčina ali i pevanja koje je skoro pa grandži, sa, reklo bi se, uticajima Alice in Chains na stil. Na gomili je to zanimljivo, sa dosta truda oko aranžiranja kompozicija koje, zahvaljujući svojoj dužini, imaju vremena da se prirodno razvijaju u sasvim nepredvidivim smerovima. Solidan zvuk, takođe:

 

https://themadgoats.bandcamp.com/album/rising-of-the-goat

 

 

Prijatan okultni doom dobijamo od meksičkih The Dark Silence of Death na albumu The Unliving. Muzika je vrlo prijemčiv garažni-Blek-Sabat sa zapaljivim rifovima i maštovitim aranžmanima (slušajte trešersku No Escape) i album jedino kvari vokal koji em recituje em ima ružne efekte. Ali dobro, ima to andergraund šarma i košta samo dolar pa se da praštati:

 

https://thedarksilenceofdeath.bandcamp.com/album/the-unliving

 

Velški Dopesmoker vrlo jasno svojim imenom sugeriše kakva će im biti muzika ali makar uspeva da ne bude totalni klon Sleepa. Zapravo, na albumu Zeroin, Dopesmoker su nešto više okrenuti gruvu koji lepo mešaju sa teškim, ekstremno sporim stoner/ doom zvukom. Jaki basovi, jake distorzije, psihodelična buka, ovo je album za dugotrajne noćne sesije i mada mu sam zvuk nije idealan, lepo curi i sluša se ukrug i više puta:

 

https://dopesmoker.bandcamp.com/album/zeroin

 

 

Simpatični Meksikanci The Tronautas su na svom debi albumu In Doom We Trust baš to – simpatični. Ovo je raspevan, melodičan stoner rock dobrog raspoloženja, koji ne navlači krinku satanističkog grubijana već uživa u glasnoj muzici i voli da lepo zapeva. Otud ovo može da bude lep album i za ljude izvan neke uskostručnije doom zajednice, jer pruža glasan ali nenasilan stoner rok sa lepim temama i melodijama i šarmantnom atmosferom, plus dosta dobrih ideja u aranžmanima. Prijatna ploča:

 

https://thetronautas.bandcamp.com/album/in-doom-we-trust

Karnayn iz Sunderlanda su nov bend sa prvim EP-jem, Lithopædion koji donosi vrlo brutalan spoj doom i sludge zvuka, sa sporim, mučnim pesmama, agresivnim vokalom, poplavom jako distorziranih gitara (bend, ako dobro čitam ono što piše, ima dve bas gitare i dve obične gitare u postavi) i načelno neprijatnom, hermetičnom atmosferom. Meni se to, naravno, dopada, i mada bend ima relativno lo-fi miks, muzika uspeva da postigne dobar balans nehumane discipline i neke humanije, mada bolne ekspresivnosti. Solidno:

 

https://karnayn.bandcamp.com/album/lithop-dion

 

Stone Rebel su izbacili NOVI album i ako kažete da nije prošlo ni tri nedelje od poslednjeg, bićete u pravu. Francuzi ne miruju, valjda ih i dalje drži izolacija pa nemaju šta da rade nego da džemuju i Hole In The Sun je još jedna kolekcija sanjivih, prijatnih instrumentalnih džemova koje karakteriše nenametljiva a stamena ritam sekcija i briljantan gitarski rad. Stone Rebel su svakako pretih bend (jedva da koriste distorzije na instrumentima) da bi na keca upadali u definiciju metala ali iako njihova muzika nije GLASNA ona ima jednu fokusiranost na atmosferu i jednu inerciju gruva koja jeste nešto što tražimo od stoner roka i metala, pa se vrlo lepo ovde uklapaju. Psihodelija u vrlo prijateljskoj formi koju možete slušati i usred noći a da se komšije ne bune:

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/hole-in-the-sun

Za agresivniji zvuk i mračnije teme tu su Doomed Spirits i njihov prvi album, Last Reflections, napisan iz pozicije umiruće osobe koja razmišlja o teškom, bonom životu koji ostavlja. Veselo! Brazilci sviraju doom metal sa dosta death uticaja ali ova muzika ima i lepu psihodeličnu notu sa klavijaturama koje stručno farbaju teški gitarski juriš. Pevanje je možda najekstremniji element ovih pesama sa urlanjem koje je zapravo i previše monotono za muziku što ima gomilu interesantnih ideja i nemirna je i u dinamičkom smislu i u pogledu tempa. Zanimljiv album, svakako:

 

https://doomedspirits.bandcamp.com/releases

 

Zanimljivi su i Estonci DRÖPDNÖ na svom prvencu Prophecies in Vain a gde sviraju nekakav post-doom metal koji je glasan, spor i težak sa urlajućim vokalom, ali i sa tim setnim postrokerskim harmonijama koje mladi danas vole. Istini za volju, mene ova ploča baš i nije oborila s nogu jer je kompozitorski prilično neinventivna ali recimo da sam ja mator čovek, out of touch with the world, što reče ona pesma, i da računam da će se nekom mlađem i življem više dopasti ta simpatična naivnost ove ekipe:

 

https://dropdno.bandcamp.com/album/prophecies-in-vain

Goatsnake su posle pet godina diskografske neaktivnosti kežuali izbacili novi singl i ovo su dve pesme odličnog, užurbanog, glasnog ali i prijatnog, prijemčivog teškog rokanja. Breakfast with the King i Deathwish su komadi stonerske lepote puni odličnih rifova, agresivnog gruva i karakterističnog pevanja i ako volite ovakvu muziku makar iz potaje, ovo je obavezno:

 

https://goatsnakesl.bandcamp.com/album/breakfast-with-the-king-b-w-deathwish

 

 

Obolus iz Malmea na svom, pretpostaviću prvom albumu, Obolus imaju samo tri pesme teškog, hermetičnog „death drone“ zvuka. Ali nema ovde mnogo pravog drona, ovo je ipak doom metal u suštini, spor, težak i naklonjen spontanosti i gruvu radije nego kompleksnim aranžmanima, bend možda i precenjuje svoju sposobnost da iznese pesmu od osamnaest minuta na plećima, ali slušati ih kako se trude nije neprijatno iskustvo. Dopada mi se što sve zvuči proživljeno, kao da je mučnost zvuka zaista posledica ritualnog očišćenja duša i tela izvođača od patnje. Pošteno:

 

https://obolusswe.bandcamp.com/album/obolus

Moćan, blago okultni doom metal dobijamo od odičnog bristolskog benda Warrior Pope. Mellified Man je ploča lepljivih rifova i primitivnog a neodoljivog gruva, izvrištanih vokala ali i određene prijateljske, ljubazne atmosfere koja čini da se ovo sluša uz osmeh na licu. Britanski doom bendovi su uvek zanimljivi da se čuju s obzirom da ova muzika ipak u dobroj meri potiče sa ostrva a Warrior Pope imaju svoju interpretaciju žanra koja ne beži od korena ali i ne isrcpljuje se u obožavanju. Gitare na albumu su fantastične ali bubnjarka Katya je diskretni heroj albuma sa svojom kontrolom dinamike. Sjajno!

 

https://warriorpope.bandcamp.com/album/mellified-man

 

 

Za nešto komercijalniji, ali vrlo dobar tradicionalni rok/ hard rok, tu je drugi album francuskih Dätcha Mandala, nazvan jednostavno Hara. Pretpostaviću, po čakri koju jedinu svi znaju. Elem, Dätcha Mandala su vrlo prijemčiv bend sa klasičnim spojem bluz-roka, hard roka, art-pop uticaja i jednake ljubavi ka gruvu i melodičnim refrenima. Dätcha Mandala su, da dam preciznu dijagnozu, kao neka verzija Grete Van Fleeet kada bi taj bend imao manje iskalkulisane poze a više supstance. Možda pomaže što su ovo Francuzi pa, mada je njihov rokenrol izraz veoma anglicizovan, ipak u njemu ima malo galske flambijantnosti. Ovo svakako daje autentični heavy blues zvuk (Missing Blues, recimo, zvuči veoma starinski ne samo po zvuku nego upravo po senzibilitetu) i meni, koji sam na tome u dobroj meri uzgojen, to prija. Bend ima i zanimljive izlete u kvazi-disko (Sick Machine) ali i orijentalnu psihodeliju (Moha) i ovo je raznovrstan i odlično snimljen album teškog roka koji poštuje svoje korene i trudi se da ih bude dostojan.

 

https://datchamandala.bandcamp.com/album/hara

 

Strazburški Lowtone su veoma jasni u onome što žele da postignu koristeći jako fazirane gitare, i spore, teške ritmove da ponesu svoje bluzirane doom rifove putem prijatne opijenosti i hipnotičkog gruva. Singl Lof sa svoje dve pesme pokazuje ove Francuze kako se šetaju celim putem od Hendriksa do Sabata i natrag i ako vam to zvuči primamljivo, sva je prilika da nećete biti razočarani ovim debijem:

 

https://lowtone420.bandcamp.com/releases

 

Pre neku nedelju veoma sam snažno pohvalio singl Day of the Dead sanktpeterburških Grave Disgrace a vredni Rusi su već izbacili i novi album, Rest in Peace i, pa, ako volite klasičan okultni doom metal, ovo je razlog za proslavu. Grave Disgrace su, kako već rekoh, prilično neskriveno zaljubljeni u Black Sabbath i taj neki prvi talas onog što danas nazivamo doom metalom iz sedamdesetih pa je i Rest in Peace ploča elegantnog, sporog a moćnog gruva koji meša heavy blues osnovu sa odmerenom psihodelijom i dobrom dozom okultne misterioznosti i zavodljivosti da, pa, da zavede. Album ima šest pesama sporog, moćnog dum metala koji gmiže kao zmijski car i ubija jakim zagrljajem, majstorski kreirajući moćnu atmosferu i razvijajući proste, skoro primalne rifove i teme u dramatične kompozicije. Izvanredno, čak i ako je miks malo preglasan i favorizuje bas i bubanj u odnosu na gitaru.

 

https://gravedisgrace.bandcamp.com/album/rest-in-peace

 

 

Bendova pod imenom Engendro ima gomila u zemljama gde se govori španski a najnoviji je iz same Španije, iz Tarragone i istoimeni EP, dakle isto Engendro (što bi bila nakaza ili štogod slično) daje četiri zastrašujuće pesme death doom zvuka. Engendro su produkcijski svakako prebudženi sa bubnjevima koji probijaju na sve strane i gitarom što se davi pod efektima, ali ovo se zapravo odlično uklapa uz muziku koja i sama očevidno ima nameru da izazove osećaj davljenja, bezizlaza, neprozirnog crnila. Dobro to funkcioniše i pored preglasnog snimka, sa odličnom atmosferom koju teški, valjajući rifovi i nepraštajući ritam nose na ramenima a užasni vokali dosoljavaju do te mere da, kada stigne interludij L’estat pur de la decadència koji je tri i po minuta distorziranog basa i semplova, i izaziva intenzivnu nelagodu, to skoro da je odmor. Pakao. Ali u pozitivnom smislu:

 

https://engendrosecta.bandcamp.com/album/engendro

 

Filipinski izdavač Thresthold Records je izdao novu kompilaciju filipinskih bendova, Kababalaghan, Kulam at Mahika II i ovo je, da bude jasno, samo za ezoterike i hardkor posvećenike. Hoću da kažem, MENI se ovo jako dopada ali u proseku pričamo o vrlo hermetičnoj muzici i vrlo jeftinim produkcijama. Thresthold Records nisu zainteresovani za svetsku slavu i velike tiraže već za beleženje ekstremnog, brutalnog, pa i art-brutskog u filipinskom metal andergraundu, tako da se ovde grindcore bendovi smenjuju sa anarhokrast bendovima, oni sa blek metal i death metal izvođačima a svi oni se sudaraju sa blackened noise projektima… Pola ovoga su eksperimenti koji nikada nikud neće stići ali je album kao celina, baš zahvaljujući tom divljem istraživačkom duhu zanimljiv i vredan da se posluša:

 

https://threstholdrecordsph.bandcamp.com/album/kababalaghan-kulam-at-mahika-ii-2

 

Poznato je da nisam preveliki ljubitelj metalcore izraza, ali Rusi Memorial of Sorrow su me vrlo prijatno iznenadili svojim, pretpostavljam debi albumom, Memorable. Ovo nije tipično muzika koju bih ja slušao sa velikim entuzijazmom ali mi se dopao melodičan a žestok stil benda sa pesmama koje imaju lep tempo i dobar gruv, sa upečatljivim trešerskim rifovima i solidnom, razgovetnim a energičnim pevanjem. Sve je pritom, na ruskom, uprkos engleskim naslovima pesama pa i to doprinosi pozitivnom utisku. I još prodaju album za svega jedan dolar! Čuti:

 

https://memorialofsorrow.bandcamp.com/album/memorable

 

I kad već metalkorišem, End imaju drugi album, Splinters From An Ever​-​Changing Face i mada njihova muzika u teoriji nije baš po mom ukusu, album ima toliko heavy zvuk da je to čak i meni slušljivo. Pomaže i što su End bliži tom nekom hermetičnom delu metalcore spektra, bolesni, razuzdano očajni i bez melodičnih klin refrena, sa gitarama koje mrve i vokalom koji dere. A kada zasviraju brzo i to lepo zvuči pa je tako The Reach of Resurrection praktično grindcore pesma. Fino!

 

https://yourfuckingend.bandcamp.com/album/splinters-from-an-ever-changing-face

 

 

Portlandski Necrowitch potvrđuju teoriju da bendovi sa rečju „Witch“ u imenu ne mogu da budu loši. Doduše i zbunjuju pošten svet jer već postoji takođe američki bend Necrowitch a, bogami i, takođe američki Nekrovvitch, i ko se tu snađe a ne poludi – nije normalan. Elem, OVI, portlandski Necrowitch na debi albumu, The Necrowitch, piče blackened thrash metal sa dosta ubedljivosti i šmeka. Ovo ima trešersku disciplinu sa kliktavim bubnjevima, denflovanim rifovima i lepim solažama, ali ima i taj blek vokal i kao celina je prilično prijatno i mada producirano vrlo moderno, odiše jednim retro šmekom koji se meni dopada. Blackened thrash je, uopšte, jedno lepo podsećanje na divlje rane godine thrash metala pa kada ovakvi bendovi ulože solidan napor u komponovanje, aranžmane i produkciju, to bude dopadljiv paket. Plus taj cheesy omot!

 

https://necrowitch.bandcamp.com/album/the-necrowitch

 

Finski Everlore sviraju vrlo simpatičan power metal na svom debi albumu, takođe nazvanom Everlore. Ja, kao što sam više puta pominjao, i nisam neki veliki zapaljenik za power metal pa ni Everlore nisu nešto što bih uobičajeno slušao ali mi se dopalo da ovaj album nije produciran onoliko beživotno i plastično kako to često ume da bude slučaj kod kolega, a to kako Everlore žestok, propisan metal, mešaju sa vrlo pop melodijama, takođe ima određenog šarma. I dalje ne baš moja šolja, jelte, čaja, ne dobro kao poslednja Alogija, ali vredno da se čuje:

 

https://everlore.bandcamp.com/album/everlore

 

 

Losanđeleski sludge metal veterani -16- imaju novi album, Dream Squasher i ovo je impresivna ploča teškog, mračnog zvuka koji istovremeno emanira zavodljivost i poziv na ples. Opasan ples, svakako, ali ples nandles. -16- su aktivni već gotovo trideset godina pa onda i njihov osmi album ne samo da ima izgrađen, karakteran zvuk već je i u mogućnosti da taj zvuk širi u svakom smeru koji se bendu učini primamljivim. Ovo, dakle, nije, čista i sasvim uniformna predstava nasilja, i bend pravi iznenađujuće upečatljiva i sigurna skretanja, recimo u emotivnoj, skoro pa baladi Sadlands koja ipak ne skreće sa tvrdolinijaške orijentacije benda, ili u simpatično bluziranoj Agora (Killed By A Mountain Lion), ili u blekmetaliziranoj Ride the Waves. -16- su svakako sigurni u ono što rade na svakom koraku a ovo je i izdao Relapse pa je kvalitet zvuka i produkcije na visokom nivou:

 

https://16theband.bandcamp.com/album/dream-squasher

 

Isto od Relapsea stiže nam Twisted Horror, split EP Gruesome i Exhumed i ovo je razlog za slavlje za svakog ko voli staru školu ekstremnog metala. Gruseome već više od pola decenije (od kada je bubnjar Gus Rios uz dosta skandala otišao iz Malevolent Creation) kreira skoro prototipski old school death metal jak na rifovima i gadosti, stamen i imun na komplikovanje i eksperimentisanje. Gruseome su sličniji grupi Death nego danas preovlađujućem Asphyx/ Autopsy/ Grave zvuku u old school death metal ravni pa iako nisu originalni, zapravo zvuče tako. Dve pesme identičnog tempa i sličnih rifova, ali teško mi je da se žalim jer su odlične i voleo bih JOŠ. Exhumed sam, pak, prošle godine hvalio za odlični album Horror i ova ekipa sa skoro tri decenije rada pod ovim imenom ni na Twisted Horror ne podbacuje. Exhumed danas sviraju vrlo siguran i kvalitetan deathgrind u kome je odavno sve lepo leglo i zvuči prirodno i napaljujuće i samo je pitanje da li su rifovi dobri. Ovde, nagađate, jesu i Twisted Horror nudi tri lepe pesme krljanja i urlika:

 

https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-horror-split-with-exhumed

 

 

Ako ste old skul kao Mehmet (ili čak i nešto više), možda će vam se dopasti album Adam Bomb vs Kiss na kome ovaj gitarista-veteran svira svoje obrade Kissa. Bomb je iskusan drugopozivac koji je svirao sa Geoffom Tateom, Michaelom Monroeom i gomilom drugih važnih metalaca, a početkom osamdesetih je i bio na audiciji da svira u Kiss no, tu nije prošao. Sada na ovom albumu nudi osam vrlo strejt čitanja osam Kissovih pesama i, odmah da spojlujem, da, svira Detroit i ne ne svira I was Made for Lovin’ You. Ono što svira, Bomb svira vrlo solidno, sa dobrom produkcijom i  odličnim osećajem za taj spoj glam/ pop i heavy blues izraza i ako volite Kiss, ovo je sigurna interpretacija nekoliko njihovih pesama od strane čoveka koji deli isti senzibilitet i razume kako te pesme treba da zvuče. Kome to treba? Ne znam, ali se lepo sluša.

 

https://adambomb.bandcamp.com/album/adam-bomb-vs-kiss

 

 

Melodični, ali vrlo tehnički inkliniran death metal je ime igre na drugom albumu ekvadorskog projekta Solipsismo. Ovo je u skladu sa orijentacijom benda prepuno gitarskih bravura svih očekivanih vrsta, pa i sa malo pevanja, i kao takvo sluša se kao brži, ekstremniji The Black Dahlia Murder. I to ekstremniji u svim pravcima. Solipsismo su jako brzi i zabavni, sa neoklasičarskim filigranom na gitarama, visokim tempom i, kada pevanja ima, vrlo solidnim izrazom.  Znam da zvuči bizarno, ali meni je ovo zapravo zabavnije za slušanje ne samo od većine drugog melodičnog death metala što izlazi ovih dana već i od poslednjeg The Black Dahlia Murder jer je strastvenije, napaljenije, izražajnije i zvuči kao ono što bi TBDM bili da su mlađi i gladniji. Confession of a Fellow Citizen je, dakle, melodic death ploča za publiku koja inače ne sluša ovakvu muziku…

 

https://solipsismo.bandcamp.com/album/confession-of-a-fellow-citizen

 

Subotički fanzin Librarion je objavio novu kompilaciju I imPENDAcija sadrži lep izbor mahom tvrđih pank bendova sa raznih strana sveta. Ako volite D-beat, Grba, Disput, MoranA ili Ognemöt imaju vaš broj, Adrestia su nešto sporiji i emotivniji, vukući ka post-metal strategijama a Šarlah su bliži anarhičnom grindu. Ima tu i krševitih snimaka kao iz podruma, ali to je uostalom uvek tako na ovakvim kompilacijama. Prisoner iz Beograda su najmetalniji sa svojim tehnički naprednijim, ali u speed metal duboko zamočenim radom. Lepo. Lepa kompilacija koju možete platiti bilo koju količinu novca. Vredi.

 

https://librarion.bandcamp.com/album/impendacija-kompilacija-2020

 

Librarion je ove nedelje izbacio i prvi demo-album podgoričkog crossover benda МРШ! i, uz blago iznenađenje da bend koji se temelji na nasleđu osamdesetih i ranih devedesetih nema problem da svoj prvi dugosvirajući produkt nazove „Atentat na sluh“ kao da ne postoji već jedno, jelte, kultno izdanje iz decenija prošlih pod tim imenom, ovo je muzika vrlo po mojoj meri. МРШ! su ekstremno bučni i ekstremno besni, sa snimkom koji lomi zvučnike i izvedbom koja je brza, strastvena i toliko agresivna da imate utisak da je posle snimanja od studija ostalo samo zgarište. Bend se kompozicijski šeta od zvuka ranih Mitesers, preko Bloodcum pržačine recimo, pa do skoro Disorder nivoa buke i urlika. Pa još ti gnevni tekstovi, mada nije lepo da potkače i „pedere“ u „Amerika smrdi“, ali to valjda ide uz ’80s šmek. Pred kraj bend na melodiju Oj svcijetla majska zoro peva „Mi smo muslimani“. Ljudski. Obrađuju se i GG Allin i SMF pa i Billie Ellish i ovo je demo kakvi su se kasnih osamdesetih religiozno presnimavali sa kasete na kasetu i o njima se pričalo po kafanama. Valjano.

 

https://librarion.bandcamp.com/album/atentat-na-sluh-demo-2020

 

Crypt Walk iz Severne Karoline verovatno i ne znaju da su bend nazvali po popularnom plesnom pokretu, ali njihov debi album, Rot Gut Prophecies je kolekcija od devet grindcore pesama pa uz njih ionako niko neće ni igrati. Ovo nije specijalno maštovito i pesme, iako traju po minut i neki sitan kusur, znaju da zvuče predugo, ali opet, brzo to prođe, ima mračnu atmosferu i svirački je više nego korektno. Ovo je grindcore koji se pari sa chaotic hardcoreom i sasvim je na mestu:

 

https://cryptwalk.bandcamp.com/album/rot-gut-prophecies

 

Za još grindcorea obratićemo se proverenim hamburškim veteranima, Yacopsae. Timeo Ergo Sum je izašao na vinilu još u Februaru ali digitalnu distribuciju sada omogućava Fucking Kill Records i ako ste se uželeli pesama od po pola minuta, paklenih blastbitova, teško distroziranih bas-gitara i razgovetnog a opet gnevnog urlanja, evo ih Yacopsae. Ovaj bend je pre četvrt veka imao split kasetu sa jednim mojim bendom a evo ih sada, uspeli u životu!

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/yacopsae-timeo-ergo-sum

 

Francuzi Vegan Fox nude uobičajenu crustgrind ponudu na svom split EP-ju sa Darjeeling Opium. Tri su to pesme mučnih vrisaka i metaliziranih rifova. Darjeeling Opium su više naklonjeni gruvu i njihov metalizirani hardcore sa izvrištanim ženskim vokalima je bliži ukusu neke šire publike:

 

https://vegan-fox.bandcamp.com/album/limited-edition-7-split

 

 

Carlos Cruz, bubnjar nedavno hvaljenih Warbringer ima i svoj projekat NecroSound i sa njim je upravo izbacio EP The Atomic Age. Četiri su to pesme odličnog d-beat/ hardcore zvuka sa puno distorzije i blackened thrash zvukom, ali Cruz od mene dobija negativne poene jer ne navodi da su ove pesme obrade. Mislim, OK, Anti-Cimex su još i donekle opskuran bend ali napisati „all music by Carlos Cruz“ a imate i jednu pesmu Misfitsa je pomalo smelo.

 

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-atomic-age-ep

 

Dva brazilska death metal benda, Sepulchral Whore i Podridão izbacila su split EP, Necrotic Symbiosis i Podridão pružaju vrlo old school iskustvo u svoje dve pesme, sa primitivnim rifovima i zakucavačkim tempom. Nema ovde mnogo tehničkih egzibicija ili ikakvih inovacija ali Podridão su kompetentni u zvuku koji su odabrali pa pružaju muziku od koje krv ključa a pesnica sama pumpa vazduh. Sepulchral Whore imaju nešto teži zvuk, možda malčice pod uticajem skandinavske škole i njihove gitarske teme su nešto melodičnije i koriste tremolo piking za posebnu atmosferu. Utoliko je ovaj bend „kinematičniji“ od kolega sa druge strane i ima ekspanzivniju zvučnu paletu i složenije aranžmane ali se i sam drži staroškolske estetike. Meni je ovo dobro:

 

https://podridao.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

 

https://sepulchralwhore.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

 

Brazilci Thrashera imaju novi album, Não Gosto! i ova iskusna ekipa vrlo dobro zna šta se od nje očekuje i to i isporučuje. Ovo je primitivan, sirov thrash metal stare škole, sa dosta pankerskih rifova i jednostavnim aranžmanima. Ovde nema „gruva“ niti „atmosfere“ već samo mračnog, hrapavog testerisanja i trčanja u jednom smeru. I to svakako prija ciljnoj grupi ali ne mogu da prežalim da bend ovakvog pedigrea nema nešto bolji zvuk. Gitare su ovde, avaj, slabašne i nemaju energiju koja bi im bila potrebna da ove inače pristojne pesme nose napred onako kako bi valjalo. No, slušljivo je:

 

https://helldprod.bandcamp.com/album/thrashera-n-o-gosto

 

Ruski jednočlani projekat Экстремист ima treći album, Падшие ангелы (Pali anđeli, jelte) posvećen, nagađamo, erotskim avanturama autora (svaka pesma sem jedne nazvana je ženskim imenom a ta jedna što nije zove se Любовь) i mada je ovo muzika na granici parodije, nekako je i simpatična sa sovjim ekstremno melodičnim, pankerskim i tremolo temama preko poletnih ritmova, nešto kao kada bi NOFX svirali thrash metal. Nisam siguran da odobravam autorovu opsednutost ženama, ne deluje to sasvim zdravo, ali hajde, muzika je interesantna:

 

https://extremist-rus.bandcamp.com/album/fallen-angel

 

Čikaški trešeri Misfire imaju novi EP, No Privacy i mada je ovo sasvim srednjaški thrash metal bez nekih velikih svojih ideja, on ima mirisa i karaktera. Bend je strastven u izvedbi i ima živ, agresivan zvuk pa ne mogu da ih ne preporučim:

 

https://misfire0fficial.bandcamp.com/album/no-privacy

 

Ond, iz Leedsa na albumu Brutal Skeleton Fistfight mešaju thrash metal i tekstove koji nisu toliko humoristični koliko naslovi sugerišu. Ovde ima dosta strastvene svirke i mada bend suviše petlja za moj ukus i ne zna baš da odvoji bitno od nebitnog u aranžiranju, energija ih vadi:

 

https://ondband.bandcamp.com/album/brutal-skeleton-fistfight

 

Steel Mage iz Mančestera nisu PRETERANO inventivni u komponovanju na svom prvom EP-ju, The Uprising of Hatred sa četiri pesme žestokog thrash metal zvuka, ali bend ne samo da postoji tek od Januara ove godine nego i najstariji član nema više od 17 godina. U takvoj perspektivi lako je diviti se instrumentalnoj veštini ove dece i sasvim solidnoj zrelosti muzike. Veliki respekt:

 

https://steelmageofficial.bandcamp.com/album/the-uprising-of-hatred

 

Norveški Ormskrik na istoimenom prvom albumu nudi moderan i dosta prijemčiv (blackened) thrash metal. Ovo je dobro producirano i ima širinu atipičnu za klasičan thrash metal sa dosta naklona tim nekim modernijim emo i post-metal tendencijama, a da ipak ima i sasvim poštenu količinu žestoke, beskompromisne svirke. Dobra smena blekmetalkskih tremolo tema i klasičnog trešeraja. Odličan debi:

 

https://ormskrik.bandcamp.com/album/ormskrik

 

Poljaci Gallower imaju šarmantan prvi album, Behold the Realm of Darkness, muzike koju oni zovu blackened thrash metalom iako je, za moje uši, ovo čist speed metal. Mislim, ne da su te mikroskopske distinkcije nešto bitne, nego hoću da kažem da se ovo naslanja na staru formulu brzine, dobrih rifova i deračkog vokala. Bend sa dvanaest pesama u četrdeset minuta muzike možda malo i precenjuje svoj šarm, ali ovo je svakako dobro, divlje i simpatično:

 

https://gallower.bandcamp.com/album/behold-the-realm-of-darkness

 

 

Opet iz Čikaga, kvartet Midnight Dice ima novi EP, i Hypnotized nudi četiri pesme (i jedan instrumentalni intro) klasičnog heavy zvuka koje su meni veoma simpatične. Bend pati od mutnog, prebasovanog i pretamnog zvuka, ali su ovo dobre pesme jakih rifova i herojske atmosfere sa odličnim performansm pevačice Mandy Martillo. Pustim ovo i ponovo je kao da imam jedanaest godina, u najboljem mogućem pogledu. Vrlo dobro:

 

https://midnightdice.bandcamp.com/album/hypnotized

 

Britanci Kaine su svoj poslednji studijski album, Reforge the Steel sada snimili i u koncertnoj verziji, sa dodatkom još par pesama i mada ovo nije idealan kvalitet živog snimka, ljubitelji klasične heavy metal estetike imaju ovde čemu da se poraduju. Kaine su bend na tragu standardne NWOBHM škole sa ne jednom forom koju su pokupili od Iron Maiden i mada je to meni, posebno u ovoj sirovijoj živoj verziji sve svakako drugorazredno, daleko od toga da ne mogu ovo da slušam. Naprotiv, čak mi je simpatično to da muzika ne zvuči napeglano i savršeno već se čuje da to sviraju živi ljudi:

 

https://kaine.bandcamp.com/album/reforge-the-steel-live

 

Finski duo Regal Force na singlu Her Demon Eyes donosi tri pesme veoma kul heavy metal zvuka koji se ne stidi klasične ’80s cepačine ali sve to izvodi sa kinematskom, teatralnom crtom koje se ne bi postideli mnogi poznati bendovi. Kao Celtic Frost koji džemuju sa Morriconeom? E, BAŠ tako!

 

https://regalforce.bandcamp.com/album/her-demon-eyes

 

Portugalci Leather Synn na novom EP-ju, Warlord sviraju taj neki heroj-metal kakav je meni uvek simpatičan sa svojim epskim, pompeznim melodijama i stavom da je ceo svet njihov. Leather Synn su, prav za prav, prilično drugorazredan bend ali meni je ovo simpatično za nekoliko slušanja:

 

https://nonnobisproductions.bandcamp.com/album/nnp033cd-leather-synn-warlord

I Španci Streamer mirišu po drugoj klasi na albumu Light of Death, prevashodno zbog pevača i njegovog naglaska pri pevanju na engleskom. No, to nije baš toliki dilbrejker i bend pruža dosta dorbu partiju poštene heavy metal svirke a i taj pevač se zove Adri Motherfuckers, pa to valjda isto nešto vredi. Ovo je dobra, cepačka heavy muzika bez mnogo inovacija ali sa visokim nivoom muzičkog umeća i nekim dobrim solažama. Nažalost, njihov izdavač izdaje samo vinil pa za sada ovog nema na Bandcampu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=6uKuLtfSX7s

 

Prvi singl novog projekta Jamisona Palmera iz Visigotha, a pod imenom Blood Star, izašao je još prethodne nedelje ali dušmani nisu dali da se čuju obe pesme, pa evo ga sada. The Fear ima dve pesme i ovo je odličan, veoma klasičan heavy metal jakog tempa i moćnih rifova. Zvuk benda je tu negde, da su Iron Maiden ostali negde na stadijumu iz 1983. godine, bez daljih ekspanzija prema progresivi, bilo bi to nešto ovako. Naravno, svirka je osavremenjena ali ove dve pesme zvuče vrlo klasično sa miksom koji je kvalitetan ali ne prebudžen kako to već danas ume da bude. Sve je puno odličnih rifova, bridževa i refrena, sa pevačicom Madeline Smith koja vrlo korektno ispunjava svoje zadatke. Prava poslastica za ljude koji vole ’80s klasiku što ne zvuči retro ili sikofantski već pošteno, strastveno i iskreno.

 

https://blood-star.bandcamp.com/album/the-fear

 

Zanimljivi su Ancient Curse iz Bremena koji su osnovani još polovinom osamdesetih ali su diskografski aktivni tek od polovine devedesetih. Njihov novi album, tek treći i to posle 23 godine pauze, The New Prophecy je, stoga, kombinacija vrlo starinskih pristupa i savremene produkcije. Nije ovo sasvim sjajno za moj ukus, ima tu dosta elemenata koji se meni ne uklapaju (Queen-ovska harmoničnost i komprimovani neo-thrash  miks, recimo) ali bend ima svoj zanimljiv zvuk i nalazi se na intrigantnoj poziciji između progresive (najpre po Iron Maiden mustri), power metala i thrasha. Vredi čuti:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-new-prophecy

 

 

Isti izdavač, Pure Steel je izbacio i treći album Italijana Ancillotii i Hell on Earth je vrlo jasan, zaokružen i siguran projekat klasičnog heavy metala. Ancillotti imaju savremeni zvuk ali i pesme veoma primerene mid-80s epohi i to je dosta dobra kombinacija. Klasični HM rifovi, epski, cheesy refreni i nemilosrdna ritmička nabijanja čine ovaj album skoro pa obaveznom lektirom svakome ko voli kako su u ovo vreme zvučali Saxon ili Judas Priest, te njihovi NWOBHM nastavljači, sa klasičnim dualnim gitarskim harmonijama, distorziranim solažama, puno korišćenja vibrato-ručice i tim teškim, stamenim ritmovima. Prihvatam da Ancillotti ne donose bigznašta novo ovoj formuli ali retko čujem album neo-NWOBHM zvuka koji je ovako dobar u svakom elementu: produkcija, rifovi, refreni, izvedba. Kad ovo slušam kao da ponovo imam 14 godina i to mislim u najboljem mogućem smislu.* Sjajno:

*Ponavljam se, ali istina je.

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Ali to čak nije ni poslednji vredan album kojeg su Pure Steel izdali ove nedelje! Nemci su se ozbiljno prezentovali ove nedelje, pa je i treći album finskih Stargazery, nazvan Constellation ploča veoma vredna slušanja ako ste ljubitelj ’80s metala. Stargazery su bend manje „uličnog“ zvuka, više okrenut kvaziorkestarskim efektima koje ovde prominentno daju sintisajzeri i mada je to sve JAKO cheesy meni je simpatično. Promo tekst pominje Rainbow i Black Sabbath iz vremena Tonyja Martina,  ali da se ne lažemo, da je ovo izašlo 1988. godine, bilo bi smatrano sweet metalom i puštali bi ga na radiju uz Bon Jovi, White Lion i Cinderellu. Ali, mislim, ne da je to nešto loše. Mislim, naravno, cheesy je i čak je i osamdesetih ovakva muzika od nas koji smo više naginjali ekstremnijim delovima metal spektra smatrana za manje bitnu u nekoj istorijskoj perspektivi, ali Stargazery (uzgred, verovatno zaista nazvani po pesmi Rainbow) su toliko dobri i kvalitetni u onome što rade da ne mogu da ih ne volim:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/constellation

 

I to JOŠ UVEK nije sve što je Pure Steel izdao ove nedelje. Mada je Alien factor, prvi album američkih metalaca Dark Arena zapravo reizdanje a što ja generalno retko ovde pokrivam. No, Dark Arena već godinama nisu izdali ništa novo a ovaj album iz 2006. godine sada prvi put izlazi u daunloudabilnoj formi pa vredi da se pomene. U pitanju je odličan, progresivni power/ heavy zvuk sa thrash elementima, žestok a opet razumno melodičan i razgovetan, sasvim u tradiciji Fates Warning a opet razvijen, evoluiran, svoj. Vrlo lepo:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alien-factor

 

Nemci Eisenhauer su ipak nešto manje impresivni na drugom albumu, Blessed Be the Hunter, od gore navedenih heavy metal kolega, prevashodno zbog malo, pa, pitomog pevanja gitariste Chrisa Wagnera. Mislim, naravno, stvar ukusa, možda će nekome, naprotiv, njegov razgovetni, vrlo odmereni vokalni stil više prijati od dranja koje ja generalno preferiram u ovakvoj muzici. Eisenhauer svakako imaju razrađene aranžmane i trude se da njihove heavy pesme imaju i malo progresivnih elemenata ali i thrash oštrine. I to je sve prilično dobro, pogotovo uz miks koji je zdrav, bogat i energičan, sa dovoljno dinamike i bez veštačkog budženja „snage“. Da je pevanje samo za nijansu energičnije meni bi se ovo više dopadalo, ali i ovako, kad se čovek posle par pesama navikne, počne da bez ostatka uživa u kvalitetnoj muzici.

 

https://eisenhauermetal.bandcamp.com/album/blessed-be-the-hunter

 

DirtWorship iz Ohaja smatraju HM-2 pedale toliko bitnim za svoju muziku da ih stavljaju, uz fuzz, među tagove na svojoj Bandcamp strani. I dobro, njihov debi album, nazvan kao i bend i jeste jedna orgija distorzije bez štednje ali nije ni tako loš. Pričamo o Sludge metalu koju svoju agresivnu dimenziju temperira pristojnim, bluziranim pa pankeriranim gruvom, uživajući u mutnijem zvuku i distorziji kao svinja u blatu. Al mislim, ne zovu se DirtWorship bez razloga. Bučno, poletno i prijatno:

 

https://dirtworshiping.bandcamp.com/album/dirt-worship

 

Death Courier su originalno osnovani još 1987. godine i Necrotic Verses im je tek treći album, mada je ljudski i primetiti da je bend više od dvadeset godina bio diskografski neaktivan. Ništa zato, grčke death metal legende se vraćaju jednim solidnim albumom, sedam godina posle povratka na scenu i ako volite death metal sa solidnom dozom thrasha, rado mlatite kosom uz Vader i Malevolent Creation, Death Courier će vam biti po ukusu. Ovo je ploča bez mnogo filozofije i pretenzija da istražuje dubine kojima drugi nisu ronili, procesija žestokih  nabijanja snimljenih i miksovanih veoma dobro. Problem Death Courier je što sa mnogo manje izdanja od Vader ili Malevolent Creation mogu da kažu da su maltene na istoj tački u karijeri, kada se pesme već same pišu i izuzetno su predvidive. Ovo ne mora da smeta i, ako VOLITE ovakav zvuk, a ja ga volim, Necrotic Verses može da bude vrlo prijatno, kako ono kažu, udobno ćebe, u koje se umotate i čekate da prođe oluja. S tim što je u ovoj metafori samo ćebe oluja!

 

https://deathcouriergreece.bandcamp.com/album/necrotic-verses-death-metal

 

Gde je i šta radi Kevin Talley? Sjajni death metal bubnjar koji je odradio smene i u Suffocation i Dying Fetus (pa i bio na audiciji za Slayer u svoje vreme) je sada snimio EP sa svežim italijanskim death metal bendom, Instigate. Echoes Of A Dying World je korektna i zabavna ploča sasvim srednjaškog i skoro pa nemaštovitog death metala koji meni vrlo prija jer je svirački odličan i odlično produciran ali da ne donosi ništa novo žanru je takođe čista istina. Ali dobro, nije inovativnost JEDINI kvalitet koji cenimo. Vrlo dobro:

 

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/echoes-of-a-dying-world

 

Ruski Cenobite na svom ovogodišnjem demo snimku, Soul Torn Apart zvuče toliko švedski da bih, da mi je neko rekao da je ovo nekakav izgubljeni demo Dismember, verovatno poverovao. Težak zvuk, ubedljiva izvedba jednostavnog, atmosferičnog death metala švedske škole, uglavnom srednjeg tempa i možda za nijansu premalo varijacije u zvuku i pesmama. Da su Cenobite malo inventivniji sa temama i njihovim razvojem, ovo bi bilo odlično, ovako je tek okej za moj ukus:

 

https://cenobitesbox.bandcamp.com/album/soul-torn-apart-demo

 

Iz Kolumbije nam stižu The Mirror i posle drugog albuma izašlog u Januaru (posle blizu deceniju pauze), donose tri pesme na EP-ju The Colour of my Vengeance. U prvom redu cenim što ovi ljudi sa španskog govornog područja koriste ispravnu, britansku verziju reči za boju, a zatim, ovo je brutalan death metal po mom ukusu, sa miksom koji je malo presvetao i prebudžen, ali je bolji nego na albumu, i sa dobrom muzikom, maštovitim aranžmanima i puno, jelte, brutalnosti. Naši ljudi.

 

https://themirrorband.bandcamp.com/album/the-colour-of-my-vengeance-ep

 

Moskovljani Constrained Ferocity su, zgodno, prikupili sva svoja dosadašnja kraća izdanja i spakovali ih na album pod nazivom  Face​​-​​melting Discography. Mislim, ako takav naziv albuma ne obećava dobar provod onda ja ne znam kako se VI provodite u Subotu uveče. Ruski duo svira brutalan, veoma bučan, težak i agresivan deathgrind koji ima i svoju šmekersku, gruvi stranu i ovo se vrlo lepo sluša ako volite ’90s deathgrind bendove (tipa Regurgitate ili Dead Infection) a da ih zapravo ne imitira direktno. Dobar, težak zvuk i tekstovi koji, za promenu, nisu samo procesija nasilničkih incel seksualnih fantazija (mada su, naravno, dosta nasilni i fantastički) zaokružuju ovo solidno izdanje koje zvanično dolazi tek u Julu ali se već sada može kupiti za malo novca.

 

https://constrainedferocity.bandcamp.com/album/face-melting-discography

Kanadski feministički metal/ hardcore bend Lilim ima novo izdanje, Weighted Ghosts i svi prihodi od istog idu pravnicima koji će da brane crne osobe, pretpostavka je, došle pod udar zakona zbog aktuelnih previranja u SAD. Legitimno. A muzike, je ooooh, odlična. Lilim sjajno spajaju vrlo gruverski pristup agresivnoj muzici sa širim emotivnim i harmonskim spektrom i vrlo uspelim trešerskim delovima, kreirajući muziku koja nema „mačo“ komponentu klasičnog metala ali ima jak, agresivan, abrazivan zvuk i izraz. Pre dvadesetpet godina ovakvi bendovi su se klasifikovalo kao pank ekipe pa bili prihvaćeni od strane metal publike (Neurosis, recimo), ali se u međuvremenu desilo dosta evolucije pa Lilim nemaju problem da sviraju više „pravog“ metal sadržaja, mešajući hardcore i black metal, sludge i thrash itd. u osam odličnih, veoma dobro snimljenih pesama. A tek taj moćni vokal!!!

 

https://lilimto.bandcamp.com/album/-

 

 

Post-hardcore ekipa Creature iz Birmingema (onog britanskog) na svojoj ploči Live Sessions daje upravo to – dva studijska sešna snimljena uživo i bez nasnimavanja. Tako da, iako ne dobijamo ekstatično urlanje publike, ovo ipak ima spontanost i sirovost živog snimka a to vrlo godi njihovoj bučnoj, žestokoj muzici. Ne volim im melodične delove, da budem iskren, suviše su mi tralala, ali ja sam star i ogorčen čovek. Bend je, u globalu vrlo bučan i strastven (svirački, ne znam kakvi su u intimnim situacijama) i lepo spaja pank eksplozivnost i metal abrazivnost.

 

https://creaturenoise.bandcamp.com/album/live-sessions

 

Još posthardcorea? Šta je meni u poslednje vreme???? Elem, Black Palm su iz Masačusetsa i sve pare od albuma Ennui idu za Black Lives Matter. Ljudski. Mislim, u vreme kada em para nema em kojekakvi naci-prirepci pokušavaju da svetu prodaju „All Lives Matter“ slogan kao neku gistro inkluzivniju parolu, lepo je da ima ljudi koji to malo para što imaju stavljaju tamo gde su im proverbijalna usta. A i ovo je dobra ploča sa puno energije i zarpavo iznenađujuće kompleksnim aranžmanima koji ne zaboravljaju da u ovoj muzici treba i da se mlati i udara i to rade vrlo ubedljivo, ali umeju i da ispune devetominutne ili sedmominutne pesme svim vrstama istraživanja dinamike i tempa. Odlično:

 

https://blackpalmhc.bandcamp.com/album/ennui-2

 

Za malo „pravljeg“ hardcorea (iako sebe taguju i sa „false grind“ deskripcijom), The Voice of God iz Dejtona (jeste, tog Dejtona) imaju šest vitkih pesama pankerskog filinga i jake distorzije, te visokog tempa na EP-ju Untitled. Ovo je prost ali ne prostački hardcore/ grind sa dobrim zvukom i prija kad ovako brzo proleti. Naravno, nisam siguran da odobravam tekstove koji podstiču ubijanje policajaca, ali, avaj, u takvom vremenu živimo.

 

https://godverment.bandcamp.com/album/untitled-ep

 

Portlandski Rank and Vile mešaju hardcore, downtempo, death metal i grindcore na EP-ju Oxycretin koji govori o najmračnijim stranama zloupotrebe opioida a i od koga će sve pare da idu za pomoć crnoj zajednici u aktuelnoj krizi. I ovo je lepo i i ovo izdanje ima dobru muziku. Vrlo tešku, vrlo agresivnu i sa po nekim elementom za svakoga, i onog što voli malo kompleksniji gitarski rad od pukih rifova, i onog što voli blastbitove, i onog što voli ekstremno sporo i teško. Tri pesme, dobar stav, odlična muzika a ovo će biti i deo split kasete sa Chameleon Bastard. Lepo.

 

https://rankandvile.bandcamp.com/album/oxycretin

 

Apsolutno ubitačan i dementan grindcore donosi Asada na kaseti Should’ve Gone Faster! Pet pesama kvalitetno snimljenog, odlično odsviranog a beskompromisnog grajnda iz Teksasa a koji me najviše podseća na – od svih bendova – rani Discordance Axis. A, mislim, to je kompliment koji ne dajem tek tako. Odlično:

 

https://anomalousmindengineering.bandcamp.com/album/shouldve-gone-faster

 

 

Old Man Gloom su, brže bolje spremili i jedan singl od kojeg će sve pare ići raznim organizacijama vezanim za pomoć manjinama. Ljudski, ponoviću još jednom. Willing Vessel i Storms In Our Eyes su pritom dve sasvim fine pesme i ako se niste do sada predozirali novim OMG izdanjima, svakako ovo preporučujem:

 

https://sigerecords.bandcamp.com/album/willing-vessel-b-w-storms-in-our-eyes

 

 

Finski grindcore često ume da bude tako dobar da je najbolji na svetu. Duo Fearmonger iz Helsinkija ovo demonstrira kasetom Ikaros sa šest pesama tipično teškog, masivnog zvuka i visoke izvođačke discipline. Grindcore je ovde, dakako, veran svojim prilično izvornim sociopolitičkim korenima a Fearmonger imaju odlične rifove, pevanje, miks, sve. Izvrsno:

 

https://www.youtube.com/watch?v=lbJ_zRDoc8k

 

Britansko-rumunski brutalni death metalci Oncology najavljuju album Omniversal Antigenesis istoimenim singlom i ovo je zapravo vrlo zanimljiva pesma u kojoj se klasičan brutal death metal rafalnih blastbitova sreće sa slamming death metal rifova samo da bi se završila iznenađujuće simpatičnom harmonijom (kako i jedan od komenatara na JuTjubu reče, ne pamtim kada sam čuo durski rif u death metalu). Ako ceo album, koji stiže u Julu, bude ovakav, Oncology će da nam ulepšaju leto:

 

https://www.youtube.com/watch?v=E5cpiC9HDzE

 

I da završimo u brutalnom stilu, pitsburški Post Mortal Possession imaju drugi album i ovo je klasičan brutal death metal zvuk usredsređen na žestinu, brzinu i krvoločnost. Catacombs of Bedlam ne donosi nekakve evolutivne skokove ovom podžanru, ali je ploča dobro napisane, dobro odsvirane i dobro snimljene brutalne svirke sa puno hromatskih rifova, zastrašujućim grlenim vokalima i neumoljivim blastbitovima. Bend, srećom, ima osećaj kada treba da nemilosrdne juriše preseče slam delovima i ovo je, u nedostatku novog Dying Fetus vrlo solidna zamena. Post Mortal Possession, pritom imaju i dobar zvuk i mada im je mastering vrlo glasan, instrumenti se ipak dobro čuju i muzika ima potrebnu ubojitost i ne zamara uši više nego što je prijatno. Dopada mi se:

 

https://postmortalpossession666.bandcamp.com/album/catacombs-of-bedlam

Video igre: Armed and Dangerous

Posted in video igre with tags , , , , , , on 1 juna, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam, doduše uz nešto varkanja, igru Armed and Dangerous, drugi naslov kalifornijskog developera Planet Moon, izašao za originalni Xbox i Windows te davne 2003. godine. Zašto? Pa, s obzirom na krizu, pandemiju, recesiju, da ne pominjem politički teatar apsurda koji imamo trenutno (ne samo) u Srbiji, igra kojoj dobro znam meru, a koja se iz sve snage trudi da bude veseo, duhovit, takoreći humoristički naslov dobro mi je došla kao marenda između drugih, novijih igara koje igram na konzolama u ovom trenutku. Armed and Dangerous sam već jednom i završio pre sedamnaest godina i interesovalo me je da li ću, ovako stariji i sporiji, manje obdaren strpljenjem i, uostalom, slobodnim vremenom, igri manje i biti spreman da praštam prilično očigledne strategije odugovlačenja, ne bi li ostavila utisak da je duža (i vrednija) nego što jeste (spojler: manje, bogami), te koliko će mi njen humor danas više ili manje prijati (spojler: ehhh, komplikovano je). Ovde je i u pitanju jedan prilično zanimljiv ogledni primer studija koji je sa svojom prvom igrom imao neku vrstu andegraund hita na osnovu smelog melanža ideja i originalnog tona, a onda, pokušavajući da te ideje strimlajnuje a zadrži ton, sebi trasirao put u zaborav. Da ne bude zabune, nije Armed and Dangerous poslednja igra kojuje Planet Moon napravio, daleko od toga, ali jeste igra koja ih je obeležila i u dobroj meri im odredila sudbinu…

Sad to zvuči mnogo mračno, a zapravo je u pitanju vedra, pa i malo „edgy“ komedija ugurana u karoseriju pucačine iz trećeg lica, žanra koji je ozbiljno dobijao na popularnosti početkom veka. Takođe, Planet Moon Studios su svoj nezavisni život započeli koju godinu ranije, što se kaže, uz prasak, venčavajući svojom prvom igrom third person shooter osnovu sa bizarnim humorom i agresivnim žanrovskim krosoverom. Na PC platformi su u to vreme pucačine iz trećeg lica doživljavale određenu renesansu, sa naslovima kao što su bili Max Payne ili Oni koji su imali kinematske ambicije i donosili ozbiljnije priče i te neke, hm, emocije u žanr što ih do tada nije imao. Obe su imale solidnog uspeha i na Sonyjevoj drugoj konzoli pa je tako i prva igra Planet Moona urađena za Windows i Playstation 2.

Giants: Citizen Kabuto je u priličnoj meri odisao pedigreom svojih autora. Planet Moon je osnovan od strane ljudi koji su za Shiny Entertainment radili legendarni MDK, igru koja je praktično definisala third person shooter za drugu polovinu devedesetih svojom brizantnom akcijom, inovativnom tehnologijom i naglašenim humorom. Igra je bila uspešna i dobro se prodavala pa su se njeni autori brže-bolje odcijepili i osnovali svoj studio kako bi radili nesputani tuđom voljom, te je, znamo, drugi MDK urađen u BioWareu. I dok su Shinyjevi drugi studiji radili na novim, ozbiljnijim TPS igrama kao što su bili Mesiah ili, dakako, licencirani Enter the Matrix, Planet Moon su uložili sve što imaju u igru koja će imati inovativnost i energiju MDK ali i još više humora i još više ambicija da se razbije novi kalup u kome su se third person igre već našle.

Za Giants: Citizen Kabuto me vežu vrlo lepe uspomene uprkos činjenici da je igra u nekim momentima naprosto apsurdno preteška ali Planet Moon su ovde zaista bili ne jedan već bar pet koraka ispred konkurencije, kreirajući igru koja će manifestno napustiti ideju „hodničkog“ šutera zarad igranja na velikim, otvorenim prostranstvima (značajno pre nego što ćemo kolektivno, kao civilizacija, evoluirati do Far Cry modela), koja će imati ubedljivo kretanje – i borbu – po sve tri ose sa pametno implementiranim džetpekovima za neke od likova a koja će zatim skoro pa drsko krenuti u ukrštanje sa drugim žanrovima. Tako Giants: Citizen Kabuto od urnebesnog squad shootera u trećem licu, a koji se dešava na šašavoj planeti što na prvi pogled izgleda kao da je cela nekakvo tropsko ostrvo, postaje trkačka igra, a onda i strateška igra u realnom vremenu (sa izraženom akcionom komponentom), da bi se završio kao kaiđu-simulator.

Nije to, da bude jasno, sve bilo ni idealno ni udobno i, kako sam već rekao, neki momenti u igri su naprosto nefer u pogledu balansa, ali je ovaj koktel žanrova donosio mnogo energije igri a humor u dobroj meri oslonjen na britansku tradiciju je bio pažljivo dopunjen duhovitim i grotesknim vizuelnim dizajnom, vedrom muzikom, te zabavnom glasovnom glumom.

No, Giants: Citizen Kabuto se prodavao vrlo slabo pa je za naredni projekat Planet Moon rešio da, izvlačeći pouke iz tog, ekonomski ne baš uspešnog eksperimenta, igra na sigurno. Armed and Dangerous je otud igra koja nema pretenzija ka žanrovskim krosoverima i u pitanju je mnogo fokusiraniji koncept ali je i srazmerno svedenija priča. Takođe, ovo je i očigledno igra prevashodno namenjena konzolnoj publici i vrlo konkretno Xbox publici s obzirom na tadašnju veliku popularnost Microsoftove konzole (ili makar Microsoftovu volju da svoju mašinu marketira na nivou koji će joj dati fer šansu u borbi protiv Sonyjevog šampiona) pa je i dizajn prilagođen ovoj ideji. Ovde uopšte ne treba tražiti kritiku što Armed and Dangerous nema RTS elemenata jer mislim da je Planet Moon sasvim razumno išao na to da proizvede igru koja će igraču dati jasan, za razumevanje udoban, prirodan koncept „čiste“ pucačine i onda ga dodatno šarmirati pažnjom posvećenom produkciji, inovativnim oružjima, te duhovitoj priči. Hoću reći, ja jesam bio malo razočaran kada sam saznao da Armed and Dangerous neće imati tu eksperimetatorsku glad Giants: Citizen Kabuto, ali dobra, fokusirana pucačina iz trećeg lica izmešana sa montipajtonoidnom komedijom svakako nije bio loš predlog samo za sebe te daleke 2003. godine.

Armed and Dangerous je postavljen u farsični svet u kome imamo zlu monarhiju nalik na modernije interpretacije priče o Robinu Hudu, zamkove, prinčeve i kmetove, te odmetnike zlatna srca koji se bore protiv tiranina, ali i automatsko oružje, inteligentne robote, portabilne mlazne motore za jednu osobu pa i, eh, bombe koje proizvode singularitet što u sebe usisava neprijatelje, robote, pa i ovce.U glavnim ulogama je grupica pomenutih odmetnika, nazvana romantično Lionhearts, predvođena drusnim revolverašem Romanom koji je parodija akcionog heroja ali i lik koga će igrač voditi kroz priču. Ostali članovi ekipe su bizarne karikature, od velške krtice Jonesyja (koji govori sa škotskim naglaskom i stručnjak je za eksploziv) preko robota Q-a što ima prefinjene manire, nosi rimski centurionski šlem i ima na svojoj karoseriji slavinu iz koje toči čaj, pa do deformisanog Rexa koji je fokus nekih od najmanje ukusnih dosetki u igri. Ova banda (pravdoljubivih) propalica ulazi u klinč sa moćnim kraljem koji teroriše svoje podanike i svom, od bliskog ukrštanja degenerisanom, sinu, princu Stigu, pokušava da obezbedi srećnu budućnost beskrupuloznim, tiranskim ponašanjem.

Priča, iako puna umereno šarmantnih scena i pošalica, nema pretenzije na neku veliku doslednost i, pričana DivX kinematicima između svake dve misije uglavnom se svodi na neretko grube humorističke gegove i procesiju mekgafina koji treba da motivišu igrača. Iako je Planet Moon bio relativno mali studio a kinemativi su producirani „u kući“, često je vidan određeni nesklad između onog što u njima čujete a što treba da bude cilj sledeće misije, i onoga što ćete u samoj misiji raditi. Ovo, opet, sugeriše da produkcija same igre nije bila baš laka za Planet Moon a sasvim je moguće da je tu određenu ulogu igrao i njihov novi izdavač. Posle komercijalnog neuspeha sa Giants: Citizen Kabuto koga je izdao (danas, na opšte iznenađenje, još uvek postojeći) Interplay, Planet Moon su za Armed and Dangerous potpisali ugovor sa (danas nepostojećim) LucasArtsom. Ovo je, tako, verovatno najbezobraznija igra iza koje stoji ime Džordža Lukasa, sa psovkama koje su, doduše, cenzurisane „bipovima“, ali i sa prizorima „humorističkog“ nasilja kakve niste mogli da vidite u Monkey Island ili Star Wars igrama…

Igranje igre posle sedamnaest godina svakako služi da čoveka podseti i da se kulturni i istorijski konteksti neprestano menjaju. Ono što je u 2003. godini uglavnom po napisima identifikovano kao „prljaviji“ humor koji, jelte, nije za svakoga, danas pomalo iznenađuje. Ne samo time što neke stvari nisu smešne onoliko koliko su autori možda mislili – da bude jasno, nisu te stvari bile smešne ni 2003. godine – već time koliko su LucasArtsovi producenti bili spremni da „puste“ da stvari odu daleko u ime komedije. Već u prvih pola sata igre imaćete scenu koja parodira početak Empire Strikers Back i gde se eksplicitno kaže da se promrzli lik mora ugrejati korišćenjem leša obližnje velike životinje. Humor je ovde u tome što saznajemo da životinja zapravo nije mrtva nakon što pomenutog lika (Rexa, naravno), ostali umesto u razrezanu utrobu, složno zariju u rektum velikog preživara koji iznenađeno skoči iz obamrlosti i zatim galopira unaokolo u pozadini scene dok mi gledamo dijalog između Lionheartsa. Dobar deo humora ima ovu vrstu parodijske postavke u kojoj se scene poznate iz filmova variraju uvođenjem nasilja ili skatološkog humora. I dok ja nikako nisam alergičan na bilo nasilje bilo, jelte, gomna, kad je u pitanju komedija, stoji i da uprkos solidnoj glumi i za 2003. godinu ajde-de prihvatljivoj režiji kinematika neki momenti jednostavno deluju kao da padaju ispod granice ikakvog dobrog ukusa i upadaju u zonu infantilnog – recimo čitava scena sa pregovorima između Lionheartsa i kralja u kojoj njegovom sinu, inače mentalno zaostalom, prvo greškom hicem iz sačmare otkinu nogu a zatim, pokušavajući da je prikače natrag, momka – obrežu. Smešnije je kad se ovako prepričava nego kad se gleda, da budem iskren, a igra ima i brojne očekivane transgresije koji se tiču svih onih humorističkih koncepata za koje danas skoro da se svi slažemo da su prevaziđeni na ime svoje ideje da je ismevanje manjina legitiman pristup komediji. Ovde su na nišanu te neke tradicionalne kategorije: stariji, osobe sa mentalnim problemima, etničke i seksualne/ rodne manjine.

Naravno, nisam ja dovoljno ozbiljna osoba da kažem da igru zbog ovoga treba kenslovati, jelte, ali vredi primetiti da je dobar deo humora zasnovan na ovakvim stereotipima i da to, barem meni, nije bilo smešno ni tada a danas, čini mi se, izdavač kalibra LucasArts ne bi ni slučajno stao iza ovakvog produkta.

S druge strane, „britanski“ šmek igre, koji je tako dobro palio u Giants: Citizen Kabuto, i ovde je zaslužan za veliki deo njenog šarma. Lionheartsi svi govore sa jakim regionanim naglascima i imaju te neke predimenzionirane, karikirane ali simpatične karaktere koji ne mogu a da čoveka ne osvoje. Taj neki alanfordovski šmek u kome je jasno da su ovo ljudi (krtice, roboti…) koji će se radije iskrasti sa bojišta dok neprijatelj ne gleda nego da glume heroje, samo da bi na kraju igrom slučaja i pronalaženjem hrabrosti u sebi ipak završili kao heroji, to ovde ipak solidno funkcioniše. Igra i dosta prostora posvećuje grupi robota-baštovana koji su preprogramirani da ratuju a koji pomažu našim junacima ali sve vreme insistiraju da se bore protiv ljudi a za oslobođenje biljaka što bi, da je igra pravljena samo nekoliko godina kasnije, verovatno bilo mnogo eksplicitnije oblikovano da se podsmeva veganima. Srećom, ovde je to samo detinjasta, predugačka šala a ne gorivo nekakvim današnjim alt rajt budalama da iskopaju ovu igru i krenu da je hvale kao primer umetničkog izraza koji je nekada imao smelosti da se suprostavi „teroru“ „socijalne pravde“.

U pogledu samog dizajna igranja, Armed and Dangerous zapravo ostavlja odličan prvi utisak, postavljajući igrača u prostran, otvoreni predeo gde treba pronaći nekoliko tačaka na mapi (i razneti ih), sve vreme ratujući sa gomilama kraljevih vojnika. Igra nema ni topografsku kompleksnost ni napredno skriptovanje neprijateljskih jedinica koji će naredne godine doneti prvi Far Cry i označiti početak ere „pravih“ otvorenih šutera, ali sloboda koju prve misije sugerišu je prijatna. Naravno, što više igrate sve ste svesniji da je Armed and Dangerous zapravo samo MDK izvađen iz hodnika i postavljen u, pa, širi hodnik, ali to ne mora da bude loša stvar. Generalno, mape su dizajnirane tako da postoji jedan generalni smer u kome se treba kretati – otud i kompas u gornjem desnom uglu koji na njega ukazuje – ali da se krećete preko širokog otvorenog prostora, sa neprijateljima koji mogu biti i na veoma udaljenim pozicijama (pogotovo ako su formacijski opremljeni snajperskim puškama) i koje ćete poražavati praktično usput, na putu ka obeleženim ciljevima.

Dizajn misija nije specijalno maštovit i reklo bi se da je Planet Moon ovde mogao da učini samo malo više napora da kontekstualizuje pucnjavu koja čini 99% svega što u njima radite. Roman, ponekada sam a ponekada sa Q-om i Jonesyjem (koji se sami bore a mogu im se zadavati i mahom beskorisne komande, što je, verovatno, nekakav ostatak pokušaja da se  u igri ima kooperativno igranje za više od jednog igrača), uglavnom mora da pređe sa jednog na drugi kraj mape i usput, ponekad, raznese nekoliko kuća, nekoliko kapija i, možda, da se pošiba sa džinovskim robotom na kraju. Igra zatim uvodi „spasilačke“ misije gde treba osloboditi seljake koje su vonici kidnapovali i odneti ih do njihovih kuća. Ovo je, rekao bih najambiciozniji deo igre jer podrazumeva ne linerano kretanje po mapi već upoznavanje njene cele površine i određeno taktiziranje, pogotovo kada se u igru uvdeu džetpekovi koje nosi i Roman ali i određeni neprijateljski vojnici. Skakanje sa jednog brda na drugo, mitraljiranje odreda vojnika iz visine, upadanje sred grupe neprijatelja i oslobađanje seljaka pa brzi leteći beg, borbe u vazduhu samonavođenim projektilima sa drugim letećim vojnicima – ovo su vrlo očigledno najkompleksniji i najinovativniji momenti u igri i nešto što se može porediti sa šuterima iz trećeg lica koji su u to vreme doživljavali bum na Playstation 2 (Ratchet & Clank, Jak & Daxter…).

No, ovakvih misija ima svega nekoliko i igra se, pogotovo prema kraju, primetno oslanja na MDK-sa-okukama dizajn, uterujući igrača u naglašenije linearne misije gde se na jednom i nepromenljivom putu ka cilju suočava sa ogromnom količinom neprijatelja koje ne može ni zaobići ni nadmudriti. Štaviše, poslednjih nekoliko misija su vrlo primetno dizajnirane kao prolasci kroz šibu, sa ekstremno razmaknutim mestima za snimanje pozicije i velikim grupama neprijatelja naoružanim razornim dalekometnim oružjem (snajperi, bestrzajni topovi, raketni bacači) i mada sam 2003. godine ovo prešao na stisnute zube i željeznu volju, sada sam posle nekoliko pokušaja ukucao čit za beskonačnu municiju i projurio kroz posledjih par misija dižući sve živo u zrak pasivno navođenim raketnim projektilima.

Mada ovo ne govori mnogo dobrog o meni kao igraču i čoveku, mislim da je i legitimno reći da jednako malo dobrog govori i o dizajnu igre. Armed and Dangerous je igra koja se igraču prodaje na ime svoje eksplozivne akcije, unapređene i još maštovitije koncipirane nego u već urnebesnom Giants: Citizen Kabuto. Bacač granata koji nosite u ovoj igri izgleda kao ogroman duvački instrument i izbacuje projektile od kojih cele kuće lete u vazduh. Ručne bombe koje ovde koristite se lepe za neprijatelje i oni u panici, bezglavo trče unaokolo nekoliko trenutaka pre nego što se eksploziv detonira i raznese i njih i njihove saborce nekoliko metara ukrug. Samonavođene rakete pronalaze svoje mete na nebu i one padaju na zemlju uz veoma zadovoljavajući, tupi zvučni efekat. Kuće i neprijateljske baze će eksplodirati kada ih dovoljno oštetite, džinovski roboti će se prevrnuti i sagoreti u vodoskoku varnica i oblacima dima, čak će i ovce leteti u vazduh kada neki zalutali metak zakači eksplozivno bure ostavljeno na bojištu. I dok, naravno, ne mislim da bi igra bila zanimljiva da se sva svodi samo na minimum inputa za maksimum vizualne eksplozivnosti, Armed and Dangerous ne uspeva da igrača ubedi kako uspeh zavisi prevashodno od njegove veštine.

Naprotiv, stvari su vidno postavljene protiv igrača prema kraju, sa neprijateljima koji vas, iako imate puno zdravlje, mogu ubiti sa dva hica za koje i ne vidite odakle dolaze i sa očiglednim favorizovanjem slabijih oružja na strani igrača kroz vrlo škrto dodeljivanje municije za ona jača. Štaviše, Armed and Dangerous je tipičan primer igre koja nominalno vrednuje veštinu ali je potpuno obezvređuje stavljajući igrača na milost i nemilost RNG-a. Ne bunim se ovde što se pozicija može snimati samo u pabovima kojih na mapama tipično ima samo po jedan za svaku misiju pa često, nakon što ste očistili još jedan deo mape, idete dva minuta unazad da biste se snimili, već više jer je ovo igra koja ideju o obnavljanju resursa (zdravlje, municija, bombe) vezuje uz poražavanje neprijatelja ali onda sve randomizuje i verovatnoću uspeha gotovo potpuno izbija iz ruku igrača. Nedavno sam završio Doom Eternal, izvanredno sofisticiran šuter u kome je ubijanje neprijatelja na posebne načine da biste dobili oklop, zdravlje ili municiju apsolutno neophodno da biste mogli da završite igru (sem ako ste jedan od onih perverznih, natprirodno obdarenih spidranera koji rade „no damage“ ranove), ali Doom Eternal sa igračem ima jasan pakt u kome se uvek zna šta se ulaže a šta se dobija i igrač na osnovu ovog znanja kreira svoje taktike i donosi odluke u deliću sekunde. Armed and Dangerous nema ovu vrstu determinisanosti i konsekventno igračevu „sudbinu“ izbija iz njegovih ruku, prepuštajući ga ćudima generatora slučajnih brojeva. Tako se teži nivoi pretvaraju u loto gde se molite bozima da sledeći mitraljezac koga im pošaljete na obradu iza sebe ostavi paket zdravlja ili makar municiju za raketni bacač, samo da biste ih u sledećoj sekundi psovali kroz stisnute zube kada vidite da je na zemlji ostao JOŠ JEDAN okvir za automatsku pušku za koju municije ionako 99% vremena imate previše a prema kraju igre skoro da je nećete ni koristiti.

Ovo ume da isfustrira, pogotovo što su najteže misije dizajnirane kao tipične „snajperske aleje“, gde idete jednim srazmerno uskim, determinisanim putem a na vas iz velike daljine pucaju nevidljivi neprijatelji, visokokalibarskom municijom (ili, pri kraju igre, raketama).

Ono što je u Armed and Dangerous dobro je da uglavnom na raspolaganju imate vrlo zadovoljavajući arsenal da im žestoko uzvratite. Jedna od velikih stvari u vreme kada je igra najavljivana bila su upravo ta inovativna i preterana oružja i mada ih zapravo u igri nema tako mnogo i zbog pomenutih problema sa municijom ih možda nećete koristiti onoliko koliko bi bilo prirodno, ona su svakako posebna atrakcija. Pored već gore pomenutih bacača granata i raketa, tu je i snajper sa veoma visokim nivoom zuma, ali i čuvena puška koja ispaljuje ajkule. Iako deluje bizarno, ovo je jedan od uspelijih koncepata u igri gde ajkule, što plivaju ispod površine tla (sa, naravno, vidljivim leđnim perajem), delaju kao autonomno navođeni podzemni projektili koji će redom proždirati sve neprijateljske vojnike u jednoj vrlo širokoj oblasti. Ovde su humoristička dimenzija igre i taktička aplikacija bizarnog oružja u perfektnoj harmoniji i od mene Shark Gun dobija samo najiskreniju podršku.

Ostala „luda“ oružja su uglavnom nekakve varijante „pametne bobme“, odnosno čistača ekrana, sa već pomenutim crnim rupama koje usisavaju neprijatelje, ali i sa spiralnom bombom nalik na vadičep koju Roman zabija u tlo i onda, držeći se za nju, okreće smer gravitacione sile tako da svi neprijatelji popadaju u bezdan što se odjednom otvorio iznad njihovih glava.

U takvim trenucima Armed and Dangerous ispunjava svoje obećanje o do apsurda preteranoj akciji i, u misijama gde se dobro kombinuju korišćenje mlaznog ranca, razornih oružja i ciljeva koji podrazumevaju više „rada“ na mapi a ne puko kretanje od tačke A do tačke B, ovo je igra koja pokazuje da su Planet Moon bili na tragu nečeg zbilja dobrog. No, kao pun proizvod, igra vrlo očigledno svedoči o mučnom procesu razvoja i kompromisima koji su morali biti pravljeni kako bi se sklopila kakva-takva celina pa su trivijalne, nemaštovite misije i neizbalansirani susreti prema kraju cena koju plaćamo za nekoliko dobrih, zabavnih misija. Dodatno, igra ima i misije koje se sastoje od sedenja u mitraljeskom gnezdu i pucanja po nadirućoj masi protivnika u odbrani zidina uvtrđenja od njihovog naleta. U početku mislite kako je lepo da su Planet Moon kreirali mali predah, takoreći bonus-nivo gde samo pucate i ništa ne razmišljate i prvi, pa čak i drugi put kada imate ovakvu misiju, to će biti simpatično. Ali ove misije zatim postaju obavezni filer između „normalnih“ misija, sa minimalnim (mikroskopskim, zaista) varijacijama i kao takve postaju prilično nezanimljive a igra, da, što kažu anglofoni, doda uvredu povredi koju vam je već nanela, umesto finalnog bosfajta ima – još jednu ovakvu misiju. Mislim, nazdravlje.

I na mikroplanu postoji jasna neravnoteža između elemenata. Na primer, prezentaciji i animaciji u igri posvećeno je mnogo pažnje. Misije se odvijaju u različitim oblastima i pod različitim vremenskim uslovima i mada nema one „tropske“ atmosfere iz Giants: Citizen Kabuto, Armed and Dangerous uspeva da impresionira svojim momentima sa snegom, svojim velikim zumovima snajpera, svojim bleskastim dizajnom robota koji, čak i uz prilično nizak broj poligona, imaju karaktera i šmeka. Igra ne koristi ragdoll fiziku ali su animacije tela koja odleću unaokolo od eksplozija sjajne i crtanofilmovski karakterne pa je bazična pucnjava (i bombaški program) zabavna sve do samog kraja. Mape su takođe impresivno velike sa dalekim horizontima i akcijom koja se može odvijati preko velike distance. Kada imate džetpek, sve klikne na svoje mesto. Ali, sa druge strane, tu su odmah i brojni konflikti sa granicama, nevidljivim zidovima, padinama po kojima se ne može hodati. Armed and Dangerous ovde podseća da je u pitanju ipak prevashodno konzolna igra iz 2003. godine sa brojnim limitacijama koje ovo nosi u pogledu kolizije sa objektima, zidovima i tlom. Takođe, grafički, dok se sama igra da igrati u prigodno visokoj rezoluciji pa čak ni ovako razvučena na widescreen aspekt ne izgleda loše, DivX kinematici su u niskoj rezoluciji i deluju veoma „staro“ i testerasto…

Sa druge strane, zvučno, igra je veoma upečatljiva, uz masne i masivne zvuke oružja, te odličnu glasovnu glumu koja nije prisutna samo u kinematicima. Naprotiv, i Lionheartsi i neprijatelji imaju mnogo barkova tokom borbe, sa neprijateljima koji će često izvikivati fraze sa nemačkim naglaskom dok umiru (parodirajući ratne, jelte, filmove), ali i sa Romanovim „ME LEGS!!“ krikom kada izgubi svo zdravlje ili opaskama tipa „Je li to slezina?“ u momentima najljućeg pokolja na ekranu.

U celini, Armed and Dangerous nije sjajna igra, kao što to nije bila ni 2003. godine. Ona je šarmantna i ima duha i karaktera (mada sa njima ume malo i da se zanese, kako smo gore obrazložili), ali kao third person shooter je decidno osrednja sa nekoliko sjajnih momenata ali i sa vidnim šmiranjem u bar 40% misija. Nije mi, naravno, žao što sam je ponovo odigrao, ali na ovo drugo igranje mi je bilo sasvim jasno zašto su Planet Moon posle ovoga napravili još samo jednu stvarno autorsku igru (pucačinu iz trećeg lica Infected za PSP koju nisam nikada uspeo da se nateram da igram zahvaljujući dosta slabim kritikama) a onda se izdržavali radeći misaone igre za Nintendove konzole pre nego što će, na prelasku u novu deceniju, studio biti zvanično rasformiran. 2003. je ipak bila godina u kojoj smo imali zastrašujuću kreativnost na delu u oblasti igara iz trećeg lica: to je, na kraju krajeva godina u kojoj su izašli Manhunt, Jedi Academy, Rayman 3, Beyond Good &Evil i Prince of Persia: Sands of Time ali i ako ćemo samo da gledamo pucačine, ovo je godina u kojoj smo dobili Blood Rayne, Ratchet & Clank: Going Commando i nastavke Zone of the Enders i Maxa Paynea, gde se jasno videlo da je Armed and Dangerous, uprkos svom duhu, igra koja svoju inovativnost nije uspela dovoljno da realizuje da bi prevazišla „repove“ zaostale od MDK. Naredne godine izaći će takvi naslovi kao što su The Suffering, Psi-Ops i Second Sight, (a da ne pominjem Far Cry, prvog Riddicka i Half-Life 2) i Armed and Dangerous će sa svojim lowbrow humorom, ćoškastom grafikom i nedovoljno iskorišćenim pucačkim potencijalima zasluženo otići u ropotarnicu istorije da je se sa simpatijama seti poneki stariji čovek kao ja sada i malo se poigra. Ni to, na kraju dana, nije TOLIKO loša stvar.