Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-06-2020

Situacija nije sjajna. Da ignorišemu erupciju emocija, gneva nasilja i bunta u SAD od koje se posledice osećaju na dobrom delu planete (nadajmo se i neke pozitivne, gde se vidi ko je rasista i zašto je diskriminacija, utemeljena u sistemima i mentalitetima, loša), i da gledamo samo našu trenutnu predizbornu zbilju pa je to već dovoljno za ozbiljnu depresiju. Real talk što bi rekli mladi: čak ni Milošević nije sebe stavljao u predizborne spotove ovako kako Vučić to radi. Uz činjenicu da opozicione stranke (koje učestvuju na izborima) ni nemaju reklamne spotove i da se u SNS-ovim pojavljuje Vučić, kao da su predsednički a ne parlamentarni izbori u pitanju, prilično je jasno da smo tehnički skoro sasvim izašli iz prostora ikakve parlamentarne demokratije (a bolje ikakva nego nikakva, mislim) i ušli u prostor apsolutnog kulta ličnosti i apsolutne, daćebog, vlasti. Pa, nazdravlje. Makar je metalna nedelja bila izuzetno dobra sa mnogo dobrih izdanja pa, da ne gubimo mnogo vremena.

Blek metal prvo, kako i običaji nalažu. Internacionalni projekat The Committee izašao je sa trećim albumom u poslednjih sedam godina i Utopian Deception je odlična ponuda monumentalnog, melodičnog, epskog blek metala. The Committee su petorka maskiranih muzičara iz Nizozemske, Mađarske, Francuske i Rusije i njihova muzika je veoma impresivna sa jakom, naglašenom disciplinom i tehničkom preciznošću ali i dosta te neke duše. Utopian Deception je album agresivne ali odmerene svirke gde svaki član i svaki instrument rade u korist kolektivnog zvuka i njegove snage. Ponoviću, impresivno:

 

https://folterrecords.bandcamp.com/album/utopian-deception

 

Neverbreath je novi projekat nekoliko članova američkog benda Kardashev i na debi albumu, To Defile is to Transcend se čuje vrlo ubedljiv, mišićav black metal sa dosta thrash elemenata. Volim kad bend pored harmoničnih pasaža tipičnih za noviji blek metal, te melodičnih solaža ume da uplete i zapaljive trešesrske rifove. Ploča nalazi dobar balans između blek metal teatralnosti i death/ thrash „rada“ na rifovima i ritmičkim deonicama pa je to lepo osveženje. Nema Bandcamp izdanja ali JuTjub video daje i tekstove i sve:

 

https://youtu.be/6EhbjEMSDgk

 

 

Izvrstan debi EP za švedski Makaber dobijamo pod naslovom Kingu’s Blood. Bend, kao što vidimo, baštini vavilonsku mitologiju u barem jednoj pesmi, a muzički su vrlo na liniji švedskih vedeta poput Setherial pa i Dark Funeral, samo sa svojim interpretacijama ovog melodičnog, agresivnog stila. Makaber su zapravo emotivniji nego što bi se reklo na prvi pogled pa je poslednja pesma, Time of No Time skoro pa blek metal balada. Dosta dobre svirke u četvrt sata, sa solidnom produkcijom i zalogom za buduća velika dela:

 

https://makaberftw.bandcamp.com/album/kingus-blood

 

Isto iz Švedske stižu Cirkeln koji na svom debi albumu, Kingdoms That No One Remembers ispoljavaju svoju veliku ljubav ka fenteziju, kroz melodične, epske metal pesme sastavljene u skoro jednakoj meri od blek metala i epskog doom metala. Nije ovo rđava kombinacija ako volite muziku koja je sva ustreptala i ne žuri se da stigne tamo gde je krenula, no, lično bih voleo malo manje „blek“ miks, dakle, malo više basa jer je naporno slušati ovaj inače vrlo solidan materijal ovako natreblovan. No, ako su vam uši mlađe nego meni, možete uživati u onome što Cirkeln rade:

 

https://cirkeln.bandcamp.com/album/kingdoms-that-no-one-remembers

 

Danci Hekseværk na svom prvom albumu, Ophav mešaju interesantan black metal zvuk, veoma skandinavske provinijencije, sa thrash i, uh, groove metal elementima za jednu dinamičnu ako ne baš sve vreme jednako uspešnu kombinaciju. Vokal je gotovo komičan u svom „mračnom“ obliku, ali su kompozicije mestimično iznenađujuće inventivne i ovo vredi poslušati:

 

https://heksevaerk.bandcamp.com/album/ophav

 

Kad je bend iz Finske, zove se Front i izdaje EP nazvan Antichrist Militia na kome jarac sa redenicima i obrnutim krstovima sedi na tenku okićenom bodljama i lobanjama, onda u principu već znate da li će vam se muzika dopasti i ostaju samo pitanja da li je kvalitet zvuka dovoljno dobar i da li su članovi benda nacisti. Odgovoro na ovo drugo je „srećom, ne (još uvek)“ a na ovo prvo, pa, Antichrist Militia je odličnozvučeće izdanje. Front svoji blackened thrash metal doživljavaju kao ubacivanje malo Motorhead DNK u black/ death čorbu i to im dosta dobro ide. Ovo je šest pesama seksi agresije i prijatnog klanja sa dovoljno promena tempa i dinamike da deluje zrelo i lepo se sluša tih 23 minuta.

 

https://frontofficial.bandcamp.com/album/antichrist-militia

Melodičan, savremen i kvalitetan blek metal dobijamo od Nemaca Naxen na prvom albumu, Towards The Tomb Of Times. Ovde su samo četiri pesme, a koje traju poprilično – najkraća je duža od deset i po minuta – i bend lepo udara, sa dosta osećaja za to kada su ponavljanje i monotonija zapravo poželjni kvaliteti. Zvuk je, za moj ukus pretreblovan i bez dovoljno dinamike, ali ovakvi bendovi to vole. Svakako se lepo sluša:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/towards-the-tomb-of-times

 

Ruski jednočlani blek metal kombo, Manticora ima lep album (EP?) sa pet pesama, nazvan Baphomet. Već po imenu je jasno da ovo nije sanjivi, melodični atmosferični blek metal, već, jasno, surovo prebijanje blastbitovima sa duhom stare škole i agresijom u srcu. I prija. Nije suviše suptilno ali nije ni glupo i početnički već baš kako treba, posvećeno i monoidejistički fokusirano:

 

https://manticora1.bandcamp.com/album/baphomet

 

Supersirov, vrlo staroškolski blek metal iz Brazila dolazi nam na EP ju sa šest pesama Temple of Blazing Torment benda Chained. Ovde nema mnogo filozofiranja, nego se bije šamarom i zaziva Satana za sve pare i ko voli muziku kao ispalu sa kraja osamdesetih, što zvuči kao da se i sama bori da se iskoprca iz jame u koju su je dušmani bacili, poradovaće se ovoj ploči. Chained nisu nikakvi amateri, da ne bude zabune i ovo je u okviru svojih estetskih limita, vrlo korektno i spretno odrađeno. Meni se dopada.

 

https://chained.bandcamp.com/album/temple-of-blazing-torment

Amerikanci Yngve su veoma pesimistični, mračni, hermetični na EP-ju Mist of Death, ali im polazi za rukom da sve to ne zvuči suviše tinejdžerski i amaterski. Ovo je ploča intenzivne emocije i otuđujuće buke, pa se simpatije za nju moraju naći u prilično posebnim kutovima duše. Ali od moje strane ih ima. I košta samo dolar a vredi više:

 

https://yngve.bandcamp.com/album/mist-of-death

 

Behemoth su izbacili novi EP, A Forrest i, uh, ovo nije STVARNO blek metal, a opet, jeste blek metal. Sad ja krenuo ko premijerka (koja strogo uzev, nije više premijerka jer po ustavu mi već tri dana nemamo ni parlament ni vladu, ali ajde) ali eto, Poljaci su uzeli i obradili The Cure na ovom izdanju i kako ja nisam neki ljubitelj ovog uticajnog benda (a moja žena, recimo, jeste), mogu samo da cenim kako to tehnički dobro zvuči ali ne i da se nešto mnogi unesem. Tu su i dve nove pesme koje su „više“ blek metal i mada nisam neki preveliki fan Behemotha, ovo je kvalitetno i interesantno da se čuje.

 

https://youtu.be/fbnAcQ5OPHk

 

Vrlo solidan zvuk čileanskog dua Ad Finem Omnia na demo snimku Demo MMXX. U ove četiri pesme ovaj mladi bend (čiji članovi sviraju u Sol Sistere) isporučuje izuzetno siguran, sprinterski nastrojen a melodičan blek metal bez mnogo gubljenja u “atmosferi“ i introspekciji. Ovo je muzika koja osvaja žestinom i snagom, ali voli i melodičnost. Prosto, sirovo ali sofisticirano taman koliko treba. Bubnjar mi je odličan:

 

https://adfinemomnia.bandcamp.com/album/demo-mmxx

 

 

Rusi Voivotus i Norvežani Vintlechkeit imaju split EP sa tri pesme ali jedna od njih je samo instrumentalni interludij između dva benda pa zapravo imamo samo dve “prave“ pesme. Ali Vintlechkeit se ekstremno trude da u dvanaest minuta buke i pakla ponude velju for mani. Prilično avangardno i interesantno. Voivotus su srazmerno „normalnija“ ekipa i mada njihova strana ne ubija istom snagom, ovo je solidno napisano i ima šmeka:

 

https://voivotus.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

 

https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/voivotus-vintlechkeit-split

 

Pre malo više od godinu dana dopao nam se prvi demo poljskih Poroniec i to kako je ovaj duo umešno koristio klavir kao instrument da smisleno proširi zvučni spektar svog tvrdog, opasnog blek metala. E, pa, Demo II nastavlja u istom smeru i ovo su još tri pesme kvalitetno snimljenog, žestokog ali pažljivo komponovanog blek metala sa jedne od najboljih scena na svetu. Poroniec ovde imaju velike ambicije, poslednja pesma, Bezradności, traje više od dvanaest minuta i ovde dobijamo izuzetno kinematsku, intrigantnu naraciju. Bend je veoma strastven i emotivan i pored toga što je ovo muzika na visokom profesionalnom nivou a što je odlična kombinacija:

 

https://poroniec.bandcamp.com/album/demo-ii

 

Još jedan odlični demo snimak iz Poljske? Šta se to dešava? Brzask iz sudetske oblasti na svom demou Brzask imaju tri pesme koje, slično Poroniecu kombinuju atmosferu, melodičnost, disciplinu i agresiju za tipično poljski paket emocija i kvaliteta. Ovo nisu tako dugačke pesme, ali nisu ni kratke i imaju razrađene aranžmane sa puno razvoja tema i dinamičkih ekstrema. Kvalitet:

 

https://brzaskbm.bandcamp.com/releases

 

Da malo pobegnemo iz Poljske pomoći će nam Belorusi Ljosazabojstwa (to jest лёса забойства a što bi, tvrde, značilo „ubistvo ili sudbina“), čiji debi album Głoryja śmierci više vuče na staru školu. Ovo je pet pesama rifova, gadnog urlanja i zanimljivih, vrlo „metalskih“ solaža sa sve bendovanjem žica, a pesme su aranžirane da daju dosta prilika za mosh i generalno, kretanje i ples, radije nego da se samo slušaju na slušalicama. Hermetičnost, taman zvuk i namerna monotonost znače i da Głoryja śmierci nije tako instant-zabavan album za slušanje kao neki drugi koje danas pominjemo, ali jeste ploča koju vredi slušati usredsređeno zbog svojih brojnih kvalitetnih ideja.

 

https://lszb.bandcamp.com/album/g-oryja-mierci

 

Nemački bend Bait svira vrlo dobar, uverljiv i interesantno napisan moderni blek metal sa blagim naklonima ka post-blek metal senzibilitetu. Hoću da kažem, bend sebe definiše kao „blackened hardcore“ što se ovaploćuje u razbijačkim pesmama koje imaju i klasične metal rifove ali i nešto što je zbilja više „hardcore“ sa pesmama čiji je zvuk mračan i hermetičan – ali ne satanski – i oslobađanjima tenzije u brzim, udaračkim momentima. Meni odlično:

 

https://baitofficial.bandcamp.com/album/revelation-of-the-pure

 

Takođe Nemci, Cold Earth na svom debi albumu, Your Misery, My Triumph zvuče veoma slično Amerikancima Judas Iscariot. Nije da Cold Earth tu sad nešto kao kriju jer album i završavaju obradom pesme američkih uzora, ali album je, nevezano za to, veoma dobar. Mislim, ne bih ga možda ni pominjao, ipak je izašao pre dve nedelje, ali odličan je. Cold Earth sviraju 200 na sat, polivajući sve vreme umilnim, zavodljivim molskim melodijama preko rafalne paljbe bubnjeva i ovo je muzika koja opija tom kombinacijom ekstremnosti i prijemčivosti. Lepe teme, lepe pesme, za nijansu jeftiniji zvuk nego što bih voleo ali kad je muzika ovako dobra neću da zakeram.

 

https://coldearth666.bandcamp.com/album/your-misery-my-triumph

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/cold-earth-your-misery-my-triumph

 

Šteta je što viskonsinski Shroud of Despondency nema samo malo bolju produkciju na albumu Runway Fatigue and Descriptions of Teeth jer je ova ploča, začeta početkom aktuelne epidemijske krize, odlična. Shroud Of Despondency su sposobni da vrlo sirovi ali aranžmanski dovitljivi blek metal izmešaju sa neobičnim osvrtma na folk i to dobro funkcioniše. Bend zapravo jako dobro svira u odnosu na srazmerno lo-fi produkciju koju ovde možemo čuti, no ovakva muzika ne biva sasvim upropašćena nešto sirovijim kvalitetom miksa pa se ovih pet pesama slušaju sa guštom. Preporuka iz sve snage za ovu emotivnu, strastvenu a opasnu svirku:

 

https://shroudofdespondency.bandcamp.com/album/runway-fatigue-and-descriptions-of-teeth

 

Za žestoki old school obratićete se kolumbijskom sastavu Satanic čiji prvi album, Murdering Black Metal zapravo donosi zabavan blackened thrash metal sa, nagađate, satanističkom tematikom i, u stvari, ne onoliko lo-fi zvukom koliko bih ja očekivao. Satanic su šarmantno staromodni i razgovetni u pravoj meri, imaju lepe rifove a pevanje je, hmmmm, posebno. Svakako, kada krenu da čukaju brzo, to bude baš dobro:

 

https://satanic66.bandcamp.com/album/murdering-black-metal

Britanski duo Thy Dying Light na istoimenoj kaseti koja im je prvo dugosvirajuće izdanje posle pregršti EP-jeva, demo snimaka i kompilacija, nudi vrlo dobro produciran, zvučno impresivan blek metal stare, satanističke škole koji svoju sirovost pre svega vidi na nivou kompozicija i tematike. Što je dobra kombinacija – dobro producirana, kvalitetno odsvirana ali „filozofski“ sirova muzika je kako blek metal može dostojanstveno da nam se danas umili. Thy Dying Light nisu preterano originalni, ovo uglavnom može da se spakuje u 2nd Wave fioku i bez gledanja, ali su prijatni:

 

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/thy-dying-light

 

Unholy Hymns, prvi EP italijanskih Pröfane Oath će na kaseti izaći u limitiranom tiražu od 50 komada tek u Julu, ali se već može uzeti digitalno i, pa, ako volite staru školu, sirovinu i trešerske rifove odsvirane preko užurbane blek metal matrice, onda ste na pravom mestu. Pröfane Oath su kao da ste u blender ubacili Bathory, Bulldozer i Venom i dobro promešali, a izdavač unapred upozorava da ovo nije za pozere. Čak i da jeste pozer, niko vas ne može sprečiti da uživate u ovoj proslavi agresije i lepih rifova:

 

https://anciententityrecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-pre-order

 

Sjajan blek metal iz Severne Karoline stiže nam na albumu Paezor istoimene grupe. Ne znam ko su ovi ljudi, nema ih na Metal Archivesu, bar ne pod ovim imenima (mada sam našao jedan intervju koji ih prikazuje kao ljude na svom mestu) ali u ovih dvanaest pesama doneli su mi puno sreće, pišući i svirajući veoma zabavan, raznovrstan blek metal koji, baš po mom ukusu, i pored sve svoje inventivnosti u temama i teatralnosti u ekspresiji, čvrsto drži osnovu brzte, agresivne, pržačke muzike. Lepo je za promenu čuti iz Amerike i nešto ovako dobro producirano jer Paezor imaju snažan ali ne prebudžen zvuk i finu separaciju instrumenata da se dobro čuju i ritam sekcija i sve te gitarske harmonije i odlično pevanje. Paezor su kadri da pišu velike, epske refrene ali između njih ide puno dobrih rifova i intrigantno aranžiranog, brzog, moćnog sviranja. Prezadovoljan sam:

 

https://paezor.bandcamp.com/album/paezor

 

 

Stoner rok! Urban Shades je opušteni, rastopljeni čak, drugi album bugarskog psihodeličnog/ stoner dua Oddplay. Ni ime benda ni omot albuma me ne bi mnogo privukli, ali ova muzika je prilično slušljiva. Pričamo, dakako, o instrumentalnom, sanjivom psihodeličnom stoner uratku napravljenom skoro pa u kućnoj radinosti, ali momci iz Varne umeju da napišu pesme a i da pogode zvuk pa je ovo ploča ispunjena meditacijom i krešendima simpatične drame a koji slušaoca ne izvode predaleko iz te neke zone udobnosti. Drugim rečima, ovo je album za opuštanje i laganu meditaciju, skoro kao neki ASMR, jelte.

 

https://oddplay.bandcamp.com/album/urban-shades

 

Dablinski The So Called imaju novi album, House of the So i ko se uželeo glasnog, distorziranog heavy-blues ugođaja, ovde ima čemu da se obraduje.  Irci imaju dosta abrazivan zvuk i dinamično sviraju a pesme su lepi, vrlo dobro odmereni  komadi gruva sa pevanjem koje instant asocira na sedamdesete i bele pevače odrasle na delta bluzu, od Captaina Beefhearta pa do Roba Tynera, jelte. I da se razumemo, ako volite Tynerov MC5 ili bendove na tragu Blue Cheer, The So Called će vam doneti istu vrstu sreće, treskajući glasno i sa stavom. Ovo nije sanjivi stoner, pa nije čak ni „metal“ već samo glasni, prljavi i jako zarazni rok iz koga će posle sedamdesetih izrasti i pank i metal koje danas poznajemo. The So Called su kao vremeplovom transportovano izgubljeno blago iz jednog važnog vremena i ovaj album je sjajan:

 

https://the-so-called.bandcamp.com/album/house-of-the-so

 

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju, ovog puta sa fokusom na zemlju u Evropi čuvenu po kanabisu. Doomed & Stoned in The Netherlands ima 32 pesme i, po običaju, u pitanju je izvrstan izbor kvalitetnog stoner i doom zvuka, sa sve sjajnim omotom. Doomed & Stoned, takođe po običaju, dopuštaju da se ovo kupi po bilo kojoj ceni koju kupac odabere pa o nekoj vrednosti za novac ne treba mnogo guslati. Naime, ovo je VEOMA vredno. Čisto iz perspektive ličnog ukusa, ova me kompilacija manje golica od prethodne koja je okupljala latinoameričke bendove, ali to je samo stvar preferenci, Doomed & Stoned in The Netherlands nudi sjajan izbor bendova i pesama i ovde ima nekoliko vrednih otkrića koja će mi koristiti u budućnosti:

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands

Nije vam dosta kompilacija? Sedite dugo ispred kompjutera i morate nešto da radite a sluša vam se kvalitetan stoner rock? Iberian Stoner Tribes Vol.1 je kolekcija portugalskih i španskih stoner bendova sa više od četiri sata muzike. I sjajna je. Ovo je, nažalost, samo JuTjub „album“, dakle  ne postoji ni u MP3 varijanti za Bandcamp, ali je u pitanju vrlo lep projekat urađen sa MNOGO entuzijazma i vrlo uspešan u svom predstavljanju ovih scena. Ja sam u ovim mojim pregledima često hvalio španske stoner/ hard rok bendove i ova kolekcija nudi mnogo potvrda da to nije bila prazna priča. Odličan napor:

 

https://www.youtube.com/watch?v=33O8yHrpksU

 

 

A za još španske lepote, uputiću vas na madridski Slap Guru čiji konceptualni album, Umashi’s Odyssey donosi odličnu rok muziku sa brojnim uticajima koji su oblikovali psihodelični i teški rok još šezdesetih i sedamdesetih godina, iskorišćenih ovde za kreiranje raznorodne kolekcije pesama što predstavljaju poglavlja iz istoimene knjige koju je napisao bivši gitarista benda. Ovo stoga nije ni „čist“ stoner ni „čist“ hard rok bend pa ni „čist“ psihodelični album jer ima namerne zaokrete u senzibilitetu i pristupu između kompozicija. Ali je sve na gomili veoma impresivno i Slap Guru sasvim zavređuju i „prog“ etiketu kojom se opisuju. Odlična ploča moćnog, ambicioznog roka:

 

https://slapguruband.bandcamp.com/album/umashis-odyssey

 

Sex Blender iz Ukrajine na albumu The Second Coming imaju šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog i blago eksperimentalnog teškog rok/ metal zvuka. Prva i poslednja pesma su opisane kao uvod i izvod, ali kako je sve instrumentalno, zapravo nema tu mnogo razlike od ostatka ponude. Ovo je muzika koja je meni malo previše meandrirajuća i zapravo ima više ideja ubačenih u dugačke pesme nego što uspeva da napravi poenti, ali cenim ovu kombinaciju u kojoj ima mesta i za dab strategije i za malo elektroakustike itd.

 

https://sexblender.bandcamp.com/album/the-second-coming

 

 

Kosmonaut iz Ohaja su osnovani pred kraj prošle godine i već imaju tri albuma. Jebote. I pritom, ovo nije garažno džemovanje snimljeno telefonom nego propisno napisan, veoma karakteran teški stoner rok sa kvalitetnim izvođenjem i odličnom produkcijom. Hyper Buzz Love, kao treći i najnoviji album ima petnaest pesama dobrog roka koji bi se dopao i vašim roditeljima jer se sasvim udobno šeta na transverzali Guns N’ Roses-Soundgarden-Fu Manchu. Kosmonaut izuzetno razumeju ovu muziku i imaju skilove da je kreiraju. Sjajno:

 

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/hyper-buzz-love

 

 

The Mad Goats su iz Kosta Rike i na albumu Rising of the Goat imaju dobar omot ali i pet pesama prilično zanimljive mešavine raznih psihodeličnih elemenata. Ovde ima i vrlo „mekanog“, meditativnog psihodeličnog sadržaja, teških stonerskih rifčina ali i pevanja koje je skoro pa grandži, sa, reklo bi se, uticajima Alice in Chains na stil. Na gomili je to zanimljivo, sa dosta truda oko aranžiranja kompozicija koje, zahvaljujući svojoj dužini, imaju vremena da se prirodno razvijaju u sasvim nepredvidivim smerovima. Solidan zvuk, takođe:

 

https://themadgoats.bandcamp.com/album/rising-of-the-goat

 

 

Prijatan okultni doom dobijamo od meksičkih The Dark Silence of Death na albumu The Unliving. Muzika je vrlo prijemčiv garažni-Blek-Sabat sa zapaljivim rifovima i maštovitim aranžmanima (slušajte trešersku No Escape) i album jedino kvari vokal koji em recituje em ima ružne efekte. Ali dobro, ima to andergraund šarma i košta samo dolar pa se da praštati:

 

https://thedarksilenceofdeath.bandcamp.com/album/the-unliving

 

Velški Dopesmoker vrlo jasno svojim imenom sugeriše kakva će im biti muzika ali makar uspeva da ne bude totalni klon Sleepa. Zapravo, na albumu Zeroin, Dopesmoker su nešto više okrenuti gruvu koji lepo mešaju sa teškim, ekstremno sporim stoner/ doom zvukom. Jaki basovi, jake distorzije, psihodelična buka, ovo je album za dugotrajne noćne sesije i mada mu sam zvuk nije idealan, lepo curi i sluša se ukrug i više puta:

 

https://dopesmoker.bandcamp.com/album/zeroin

 

 

Simpatični Meksikanci The Tronautas su na svom debi albumu In Doom We Trust baš to – simpatični. Ovo je raspevan, melodičan stoner rock dobrog raspoloženja, koji ne navlači krinku satanističkog grubijana već uživa u glasnoj muzici i voli da lepo zapeva. Otud ovo može da bude lep album i za ljude izvan neke uskostručnije doom zajednice, jer pruža glasan ali nenasilan stoner rok sa lepim temama i melodijama i šarmantnom atmosferom, plus dosta dobrih ideja u aranžmanima. Prijatna ploča:

 

https://thetronautas.bandcamp.com/album/in-doom-we-trust

Karnayn iz Sunderlanda su nov bend sa prvim EP-jem, Lithopædion koji donosi vrlo brutalan spoj doom i sludge zvuka, sa sporim, mučnim pesmama, agresivnim vokalom, poplavom jako distorziranih gitara (bend, ako dobro čitam ono što piše, ima dve bas gitare i dve obične gitare u postavi) i načelno neprijatnom, hermetičnom atmosferom. Meni se to, naravno, dopada, i mada bend ima relativno lo-fi miks, muzika uspeva da postigne dobar balans nehumane discipline i neke humanije, mada bolne ekspresivnosti. Solidno:

 

https://karnayn.bandcamp.com/album/lithop-dion

 

Stone Rebel su izbacili NOVI album i ako kažete da nije prošlo ni tri nedelje od poslednjeg, bićete u pravu. Francuzi ne miruju, valjda ih i dalje drži izolacija pa nemaju šta da rade nego da džemuju i Hole In The Sun je još jedna kolekcija sanjivih, prijatnih instrumentalnih džemova koje karakteriše nenametljiva a stamena ritam sekcija i briljantan gitarski rad. Stone Rebel su svakako pretih bend (jedva da koriste distorzije na instrumentima) da bi na keca upadali u definiciju metala ali iako njihova muzika nije GLASNA ona ima jednu fokusiranost na atmosferu i jednu inerciju gruva koja jeste nešto što tražimo od stoner roka i metala, pa se vrlo lepo ovde uklapaju. Psihodelija u vrlo prijateljskoj formi koju možete slušati i usred noći a da se komšije ne bune:

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/hole-in-the-sun

Za agresivniji zvuk i mračnije teme tu su Doomed Spirits i njihov prvi album, Last Reflections, napisan iz pozicije umiruće osobe koja razmišlja o teškom, bonom životu koji ostavlja. Veselo! Brazilci sviraju doom metal sa dosta death uticaja ali ova muzika ima i lepu psihodeličnu notu sa klavijaturama koje stručno farbaju teški gitarski juriš. Pevanje je možda najekstremniji element ovih pesama sa urlanjem koje je zapravo i previše monotono za muziku što ima gomilu interesantnih ideja i nemirna je i u dinamičkom smislu i u pogledu tempa. Zanimljiv album, svakako:

 

https://doomedspirits.bandcamp.com/releases

 

Zanimljivi su i Estonci DRÖPDNÖ na svom prvencu Prophecies in Vain a gde sviraju nekakav post-doom metal koji je glasan, spor i težak sa urlajućim vokalom, ali i sa tim setnim postrokerskim harmonijama koje mladi danas vole. Istini za volju, mene ova ploča baš i nije oborila s nogu jer je kompozitorski prilično neinventivna ali recimo da sam ja mator čovek, out of touch with the world, što reče ona pesma, i da računam da će se nekom mlađem i življem više dopasti ta simpatična naivnost ove ekipe:

 

https://dropdno.bandcamp.com/album/prophecies-in-vain

Goatsnake su posle pet godina diskografske neaktivnosti kežuali izbacili novi singl i ovo su dve pesme odličnog, užurbanog, glasnog ali i prijatnog, prijemčivog teškog rokanja. Breakfast with the King i Deathwish su komadi stonerske lepote puni odličnih rifova, agresivnog gruva i karakterističnog pevanja i ako volite ovakvu muziku makar iz potaje, ovo je obavezno:

 

https://goatsnakesl.bandcamp.com/album/breakfast-with-the-king-b-w-deathwish

 

 

Obolus iz Malmea na svom, pretpostaviću prvom albumu, Obolus imaju samo tri pesme teškog, hermetičnog „death drone“ zvuka. Ali nema ovde mnogo pravog drona, ovo je ipak doom metal u suštini, spor, težak i naklonjen spontanosti i gruvu radije nego kompleksnim aranžmanima, bend možda i precenjuje svoju sposobnost da iznese pesmu od osamnaest minuta na plećima, ali slušati ih kako se trude nije neprijatno iskustvo. Dopada mi se što sve zvuči proživljeno, kao da je mučnost zvuka zaista posledica ritualnog očišćenja duša i tela izvođača od patnje. Pošteno:

 

https://obolusswe.bandcamp.com/album/obolus

Moćan, blago okultni doom metal dobijamo od odičnog bristolskog benda Warrior Pope. Mellified Man je ploča lepljivih rifova i primitivnog a neodoljivog gruva, izvrištanih vokala ali i određene prijateljske, ljubazne atmosfere koja čini da se ovo sluša uz osmeh na licu. Britanski doom bendovi su uvek zanimljivi da se čuju s obzirom da ova muzika ipak u dobroj meri potiče sa ostrva a Warrior Pope imaju svoju interpretaciju žanra koja ne beži od korena ali i ne isrcpljuje se u obožavanju. Gitare na albumu su fantastične ali bubnjarka Katya je diskretni heroj albuma sa svojom kontrolom dinamike. Sjajno!

 

https://warriorpope.bandcamp.com/album/mellified-man

 

 

Za nešto komercijalniji, ali vrlo dobar tradicionalni rok/ hard rok, tu je drugi album francuskih Dätcha Mandala, nazvan jednostavno Hara. Pretpostaviću, po čakri koju jedinu svi znaju. Elem, Dätcha Mandala su vrlo prijemčiv bend sa klasičnim spojem bluz-roka, hard roka, art-pop uticaja i jednake ljubavi ka gruvu i melodičnim refrenima. Dätcha Mandala su, da dam preciznu dijagnozu, kao neka verzija Grete Van Fleeet kada bi taj bend imao manje iskalkulisane poze a više supstance. Možda pomaže što su ovo Francuzi pa, mada je njihov rokenrol izraz veoma anglicizovan, ipak u njemu ima malo galske flambijantnosti. Ovo svakako daje autentični heavy blues zvuk (Missing Blues, recimo, zvuči veoma starinski ne samo po zvuku nego upravo po senzibilitetu) i meni, koji sam na tome u dobroj meri uzgojen, to prija. Bend ima i zanimljive izlete u kvazi-disko (Sick Machine) ali i orijentalnu psihodeliju (Moha) i ovo je raznovrstan i odlično snimljen album teškog roka koji poštuje svoje korene i trudi se da ih bude dostojan.

 

https://datchamandala.bandcamp.com/album/hara

 

Strazburški Lowtone su veoma jasni u onome što žele da postignu koristeći jako fazirane gitare, i spore, teške ritmove da ponesu svoje bluzirane doom rifove putem prijatne opijenosti i hipnotičkog gruva. Singl Lof sa svoje dve pesme pokazuje ove Francuze kako se šetaju celim putem od Hendriksa do Sabata i natrag i ako vam to zvuči primamljivo, sva je prilika da nećete biti razočarani ovim debijem:

 

https://lowtone420.bandcamp.com/releases

 

Pre neku nedelju veoma sam snažno pohvalio singl Day of the Dead sanktpeterburških Grave Disgrace a vredni Rusi su već izbacili i novi album, Rest in Peace i, pa, ako volite klasičan okultni doom metal, ovo je razlog za proslavu. Grave Disgrace su, kako već rekoh, prilično neskriveno zaljubljeni u Black Sabbath i taj neki prvi talas onog što danas nazivamo doom metalom iz sedamdesetih pa je i Rest in Peace ploča elegantnog, sporog a moćnog gruva koji meša heavy blues osnovu sa odmerenom psihodelijom i dobrom dozom okultne misterioznosti i zavodljivosti da, pa, da zavede. Album ima šest pesama sporog, moćnog dum metala koji gmiže kao zmijski car i ubija jakim zagrljajem, majstorski kreirajući moćnu atmosferu i razvijajući proste, skoro primalne rifove i teme u dramatične kompozicije. Izvanredno, čak i ako je miks malo preglasan i favorizuje bas i bubanj u odnosu na gitaru.

 

https://gravedisgrace.bandcamp.com/album/rest-in-peace

 

 

Bendova pod imenom Engendro ima gomila u zemljama gde se govori španski a najnoviji je iz same Španije, iz Tarragone i istoimeni EP, dakle isto Engendro (što bi bila nakaza ili štogod slično) daje četiri zastrašujuće pesme death doom zvuka. Engendro su produkcijski svakako prebudženi sa bubnjevima koji probijaju na sve strane i gitarom što se davi pod efektima, ali ovo se zapravo odlično uklapa uz muziku koja i sama očevidno ima nameru da izazove osećaj davljenja, bezizlaza, neprozirnog crnila. Dobro to funkcioniše i pored preglasnog snimka, sa odličnom atmosferom koju teški, valjajući rifovi i nepraštajući ritam nose na ramenima a užasni vokali dosoljavaju do te mere da, kada stigne interludij L’estat pur de la decadència koji je tri i po minuta distorziranog basa i semplova, i izaziva intenzivnu nelagodu, to skoro da je odmor. Pakao. Ali u pozitivnom smislu:

 

https://engendrosecta.bandcamp.com/album/engendro

 

Filipinski izdavač Thresthold Records je izdao novu kompilaciju filipinskih bendova, Kababalaghan, Kulam at Mahika II i ovo je, da bude jasno, samo za ezoterike i hardkor posvećenike. Hoću da kažem, MENI se ovo jako dopada ali u proseku pričamo o vrlo hermetičnoj muzici i vrlo jeftinim produkcijama. Thresthold Records nisu zainteresovani za svetsku slavu i velike tiraže već za beleženje ekstremnog, brutalnog, pa i art-brutskog u filipinskom metal andergraundu, tako da se ovde grindcore bendovi smenjuju sa anarhokrast bendovima, oni sa blek metal i death metal izvođačima a svi oni se sudaraju sa blackened noise projektima… Pola ovoga su eksperimenti koji nikada nikud neće stići ali je album kao celina, baš zahvaljujući tom divljem istraživačkom duhu zanimljiv i vredan da se posluša:

 

https://threstholdrecordsph.bandcamp.com/album/kababalaghan-kulam-at-mahika-ii-2

 

Poznato je da nisam preveliki ljubitelj metalcore izraza, ali Rusi Memorial of Sorrow su me vrlo prijatno iznenadili svojim, pretpostavljam debi albumom, Memorable. Ovo nije tipično muzika koju bih ja slušao sa velikim entuzijazmom ali mi se dopao melodičan a žestok stil benda sa pesmama koje imaju lep tempo i dobar gruv, sa upečatljivim trešerskim rifovima i solidnom, razgovetnim a energičnim pevanjem. Sve je pritom, na ruskom, uprkos engleskim naslovima pesama pa i to doprinosi pozitivnom utisku. I još prodaju album za svega jedan dolar! Čuti:

 

https://memorialofsorrow.bandcamp.com/album/memorable

 

I kad već metalkorišem, End imaju drugi album, Splinters From An Ever​-​Changing Face i mada njihova muzika u teoriji nije baš po mom ukusu, album ima toliko heavy zvuk da je to čak i meni slušljivo. Pomaže i što su End bliži tom nekom hermetičnom delu metalcore spektra, bolesni, razuzdano očajni i bez melodičnih klin refrena, sa gitarama koje mrve i vokalom koji dere. A kada zasviraju brzo i to lepo zvuči pa je tako The Reach of Resurrection praktično grindcore pesma. Fino!

 

https://yourfuckingend.bandcamp.com/album/splinters-from-an-ever-changing-face

 

 

Portlandski Necrowitch potvrđuju teoriju da bendovi sa rečju „Witch“ u imenu ne mogu da budu loši. Doduše i zbunjuju pošten svet jer već postoji takođe američki bend Necrowitch a, bogami i, takođe američki Nekrovvitch, i ko se tu snađe a ne poludi – nije normalan. Elem, OVI, portlandski Necrowitch na debi albumu, The Necrowitch, piče blackened thrash metal sa dosta ubedljivosti i šmeka. Ovo ima trešersku disciplinu sa kliktavim bubnjevima, denflovanim rifovima i lepim solažama, ali ima i taj blek vokal i kao celina je prilično prijatno i mada producirano vrlo moderno, odiše jednim retro šmekom koji se meni dopada. Blackened thrash je, uopšte, jedno lepo podsećanje na divlje rane godine thrash metala pa kada ovakvi bendovi ulože solidan napor u komponovanje, aranžmane i produkciju, to bude dopadljiv paket. Plus taj cheesy omot!

 

https://necrowitch.bandcamp.com/album/the-necrowitch

 

Finski Everlore sviraju vrlo simpatičan power metal na svom debi albumu, takođe nazvanom Everlore. Ja, kao što sam više puta pominjao, i nisam neki veliki zapaljenik za power metal pa ni Everlore nisu nešto što bih uobičajeno slušao ali mi se dopalo da ovaj album nije produciran onoliko beživotno i plastično kako to često ume da bude slučaj kod kolega, a to kako Everlore žestok, propisan metal, mešaju sa vrlo pop melodijama, takođe ima određenog šarma. I dalje ne baš moja šolja, jelte, čaja, ne dobro kao poslednja Alogija, ali vredno da se čuje:

 

https://everlore.bandcamp.com/album/everlore

 

 

Losanđeleski sludge metal veterani -16- imaju novi album, Dream Squasher i ovo je impresivna ploča teškog, mračnog zvuka koji istovremeno emanira zavodljivost i poziv na ples. Opasan ples, svakako, ali ples nandles. -16- su aktivni već gotovo trideset godina pa onda i njihov osmi album ne samo da ima izgrađen, karakteran zvuk već je i u mogućnosti da taj zvuk širi u svakom smeru koji se bendu učini primamljivim. Ovo, dakle, nije, čista i sasvim uniformna predstava nasilja, i bend pravi iznenađujuće upečatljiva i sigurna skretanja, recimo u emotivnoj, skoro pa baladi Sadlands koja ipak ne skreće sa tvrdolinijaške orijentacije benda, ili u simpatično bluziranoj Agora (Killed By A Mountain Lion), ili u blekmetaliziranoj Ride the Waves. -16- su svakako sigurni u ono što rade na svakom koraku a ovo je i izdao Relapse pa je kvalitet zvuka i produkcije na visokom nivou:

 

https://16theband.bandcamp.com/album/dream-squasher

 

Isto od Relapsea stiže nam Twisted Horror, split EP Gruesome i Exhumed i ovo je razlog za slavlje za svakog ko voli staru školu ekstremnog metala. Gruseome već više od pola decenije (od kada je bubnjar Gus Rios uz dosta skandala otišao iz Malevolent Creation) kreira skoro prototipski old school death metal jak na rifovima i gadosti, stamen i imun na komplikovanje i eksperimentisanje. Gruseome su sličniji grupi Death nego danas preovlađujućem Asphyx/ Autopsy/ Grave zvuku u old school death metal ravni pa iako nisu originalni, zapravo zvuče tako. Dve pesme identičnog tempa i sličnih rifova, ali teško mi je da se žalim jer su odlične i voleo bih JOŠ. Exhumed sam, pak, prošle godine hvalio za odlični album Horror i ova ekipa sa skoro tri decenije rada pod ovim imenom ni na Twisted Horror ne podbacuje. Exhumed danas sviraju vrlo siguran i kvalitetan deathgrind u kome je odavno sve lepo leglo i zvuči prirodno i napaljujuće i samo je pitanje da li su rifovi dobri. Ovde, nagađate, jesu i Twisted Horror nudi tri lepe pesme krljanja i urlika:

 

https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-horror-split-with-exhumed

 

 

Ako ste old skul kao Mehmet (ili čak i nešto više), možda će vam se dopasti album Adam Bomb vs Kiss na kome ovaj gitarista-veteran svira svoje obrade Kissa. Bomb je iskusan drugopozivac koji je svirao sa Geoffom Tateom, Michaelom Monroeom i gomilom drugih važnih metalaca, a početkom osamdesetih je i bio na audiciji da svira u Kiss no, tu nije prošao. Sada na ovom albumu nudi osam vrlo strejt čitanja osam Kissovih pesama i, odmah da spojlujem, da, svira Detroit i ne ne svira I was Made for Lovin’ You. Ono što svira, Bomb svira vrlo solidno, sa dobrom produkcijom i  odličnim osećajem za taj spoj glam/ pop i heavy blues izraza i ako volite Kiss, ovo je sigurna interpretacija nekoliko njihovih pesama od strane čoveka koji deli isti senzibilitet i razume kako te pesme treba da zvuče. Kome to treba? Ne znam, ali se lepo sluša.

 

https://adambomb.bandcamp.com/album/adam-bomb-vs-kiss

 

 

Melodični, ali vrlo tehnički inkliniran death metal je ime igre na drugom albumu ekvadorskog projekta Solipsismo. Ovo je u skladu sa orijentacijom benda prepuno gitarskih bravura svih očekivanih vrsta, pa i sa malo pevanja, i kao takvo sluša se kao brži, ekstremniji The Black Dahlia Murder. I to ekstremniji u svim pravcima. Solipsismo su jako brzi i zabavni, sa neoklasičarskim filigranom na gitarama, visokim tempom i, kada pevanja ima, vrlo solidnim izrazom.  Znam da zvuči bizarno, ali meni je ovo zapravo zabavnije za slušanje ne samo od većine drugog melodičnog death metala što izlazi ovih dana već i od poslednjeg The Black Dahlia Murder jer je strastvenije, napaljenije, izražajnije i zvuči kao ono što bi TBDM bili da su mlađi i gladniji. Confession of a Fellow Citizen je, dakle, melodic death ploča za publiku koja inače ne sluša ovakvu muziku…

 

https://solipsismo.bandcamp.com/album/confession-of-a-fellow-citizen

 

Subotički fanzin Librarion je objavio novu kompilaciju I imPENDAcija sadrži lep izbor mahom tvrđih pank bendova sa raznih strana sveta. Ako volite D-beat, Grba, Disput, MoranA ili Ognemöt imaju vaš broj, Adrestia su nešto sporiji i emotivniji, vukući ka post-metal strategijama a Šarlah su bliži anarhičnom grindu. Ima tu i krševitih snimaka kao iz podruma, ali to je uostalom uvek tako na ovakvim kompilacijama. Prisoner iz Beograda su najmetalniji sa svojim tehnički naprednijim, ali u speed metal duboko zamočenim radom. Lepo. Lepa kompilacija koju možete platiti bilo koju količinu novca. Vredi.

 

https://librarion.bandcamp.com/album/impendacija-kompilacija-2020

 

Librarion je ove nedelje izbacio i prvi demo-album podgoričkog crossover benda МРШ! i, uz blago iznenađenje da bend koji se temelji na nasleđu osamdesetih i ranih devedesetih nema problem da svoj prvi dugosvirajući produkt nazove „Atentat na sluh“ kao da ne postoji već jedno, jelte, kultno izdanje iz decenija prošlih pod tim imenom, ovo je muzika vrlo po mojoj meri. МРШ! su ekstremno bučni i ekstremno besni, sa snimkom koji lomi zvučnike i izvedbom koja je brza, strastvena i toliko agresivna da imate utisak da je posle snimanja od studija ostalo samo zgarište. Bend se kompozicijski šeta od zvuka ranih Mitesers, preko Bloodcum pržačine recimo, pa do skoro Disorder nivoa buke i urlika. Pa još ti gnevni tekstovi, mada nije lepo da potkače i „pedere“ u „Amerika smrdi“, ali to valjda ide uz ’80s šmek. Pred kraj bend na melodiju Oj svcijetla majska zoro peva „Mi smo muslimani“. Ljudski. Obrađuju se i GG Allin i SMF pa i Billie Ellish i ovo je demo kakvi su se kasnih osamdesetih religiozno presnimavali sa kasete na kasetu i o njima se pričalo po kafanama. Valjano.

 

https://librarion.bandcamp.com/album/atentat-na-sluh-demo-2020

 

Crypt Walk iz Severne Karoline verovatno i ne znaju da su bend nazvali po popularnom plesnom pokretu, ali njihov debi album, Rot Gut Prophecies je kolekcija od devet grindcore pesama pa uz njih ionako niko neće ni igrati. Ovo nije specijalno maštovito i pesme, iako traju po minut i neki sitan kusur, znaju da zvuče predugo, ali opet, brzo to prođe, ima mračnu atmosferu i svirački je više nego korektno. Ovo je grindcore koji se pari sa chaotic hardcoreom i sasvim je na mestu:

 

https://cryptwalk.bandcamp.com/album/rot-gut-prophecies

 

Za još grindcorea obratićemo se proverenim hamburškim veteranima, Yacopsae. Timeo Ergo Sum je izašao na vinilu još u Februaru ali digitalnu distribuciju sada omogućava Fucking Kill Records i ako ste se uželeli pesama od po pola minuta, paklenih blastbitova, teško distroziranih bas-gitara i razgovetnog a opet gnevnog urlanja, evo ih Yacopsae. Ovaj bend je pre četvrt veka imao split kasetu sa jednim mojim bendom a evo ih sada, uspeli u životu!

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/yacopsae-timeo-ergo-sum

 

Francuzi Vegan Fox nude uobičajenu crustgrind ponudu na svom split EP-ju sa Darjeeling Opium. Tri su to pesme mučnih vrisaka i metaliziranih rifova. Darjeeling Opium su više naklonjeni gruvu i njihov metalizirani hardcore sa izvrištanim ženskim vokalima je bliži ukusu neke šire publike:

 

https://vegan-fox.bandcamp.com/album/limited-edition-7-split

 

 

Carlos Cruz, bubnjar nedavno hvaljenih Warbringer ima i svoj projekat NecroSound i sa njim je upravo izbacio EP The Atomic Age. Četiri su to pesme odličnog d-beat/ hardcore zvuka sa puno distorzije i blackened thrash zvukom, ali Cruz od mene dobija negativne poene jer ne navodi da su ove pesme obrade. Mislim, OK, Anti-Cimex su još i donekle opskuran bend ali napisati „all music by Carlos Cruz“ a imate i jednu pesmu Misfitsa je pomalo smelo.

 

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-atomic-age-ep

 

Dva brazilska death metal benda, Sepulchral Whore i Podridão izbacila su split EP, Necrotic Symbiosis i Podridão pružaju vrlo old school iskustvo u svoje dve pesme, sa primitivnim rifovima i zakucavačkim tempom. Nema ovde mnogo tehničkih egzibicija ili ikakvih inovacija ali Podridão su kompetentni u zvuku koji su odabrali pa pružaju muziku od koje krv ključa a pesnica sama pumpa vazduh. Sepulchral Whore imaju nešto teži zvuk, možda malčice pod uticajem skandinavske škole i njihove gitarske teme su nešto melodičnije i koriste tremolo piking za posebnu atmosferu. Utoliko je ovaj bend „kinematičniji“ od kolega sa druge strane i ima ekspanzivniju zvučnu paletu i složenije aranžmane ali se i sam drži staroškolske estetike. Meni je ovo dobro:

 

https://podridao.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

 

https://sepulchralwhore.bandcamp.com/album/necrotic-symbiosis

 

Brazilci Thrashera imaju novi album, Não Gosto! i ova iskusna ekipa vrlo dobro zna šta se od nje očekuje i to i isporučuje. Ovo je primitivan, sirov thrash metal stare škole, sa dosta pankerskih rifova i jednostavnim aranžmanima. Ovde nema „gruva“ niti „atmosfere“ već samo mračnog, hrapavog testerisanja i trčanja u jednom smeru. I to svakako prija ciljnoj grupi ali ne mogu da prežalim da bend ovakvog pedigrea nema nešto bolji zvuk. Gitare su ovde, avaj, slabašne i nemaju energiju koja bi im bila potrebna da ove inače pristojne pesme nose napred onako kako bi valjalo. No, slušljivo je:

 

https://helldprod.bandcamp.com/album/thrashera-n-o-gosto

 

Ruski jednočlani projekat Экстремист ima treći album, Падшие ангелы (Pali anđeli, jelte) posvećen, nagađamo, erotskim avanturama autora (svaka pesma sem jedne nazvana je ženskim imenom a ta jedna što nije zove se Любовь) i mada je ovo muzika na granici parodije, nekako je i simpatična sa sovjim ekstremno melodičnim, pankerskim i tremolo temama preko poletnih ritmova, nešto kao kada bi NOFX svirali thrash metal. Nisam siguran da odobravam autorovu opsednutost ženama, ne deluje to sasvim zdravo, ali hajde, muzika je interesantna:

 

https://extremist-rus.bandcamp.com/album/fallen-angel

 

Čikaški trešeri Misfire imaju novi EP, No Privacy i mada je ovo sasvim srednjaški thrash metal bez nekih velikih svojih ideja, on ima mirisa i karaktera. Bend je strastven u izvedbi i ima živ, agresivan zvuk pa ne mogu da ih ne preporučim:

 

https://misfire0fficial.bandcamp.com/album/no-privacy

 

Ond, iz Leedsa na albumu Brutal Skeleton Fistfight mešaju thrash metal i tekstove koji nisu toliko humoristični koliko naslovi sugerišu. Ovde ima dosta strastvene svirke i mada bend suviše petlja za moj ukus i ne zna baš da odvoji bitno od nebitnog u aranžiranju, energija ih vadi:

 

https://ondband.bandcamp.com/album/brutal-skeleton-fistfight

 

Steel Mage iz Mančestera nisu PRETERANO inventivni u komponovanju na svom prvom EP-ju, The Uprising of Hatred sa četiri pesme žestokog thrash metal zvuka, ali bend ne samo da postoji tek od Januara ove godine nego i najstariji član nema više od 17 godina. U takvoj perspektivi lako je diviti se instrumentalnoj veštini ove dece i sasvim solidnoj zrelosti muzike. Veliki respekt:

 

https://steelmageofficial.bandcamp.com/album/the-uprising-of-hatred

 

Norveški Ormskrik na istoimenom prvom albumu nudi moderan i dosta prijemčiv (blackened) thrash metal. Ovo je dobro producirano i ima širinu atipičnu za klasičan thrash metal sa dosta naklona tim nekim modernijim emo i post-metal tendencijama, a da ipak ima i sasvim poštenu količinu žestoke, beskompromisne svirke. Dobra smena blekmetalkskih tremolo tema i klasičnog trešeraja. Odličan debi:

 

https://ormskrik.bandcamp.com/album/ormskrik

 

Poljaci Gallower imaju šarmantan prvi album, Behold the Realm of Darkness, muzike koju oni zovu blackened thrash metalom iako je, za moje uši, ovo čist speed metal. Mislim, ne da su te mikroskopske distinkcije nešto bitne, nego hoću da kažem da se ovo naslanja na staru formulu brzine, dobrih rifova i deračkog vokala. Bend sa dvanaest pesama u četrdeset minuta muzike možda malo i precenjuje svoj šarm, ali ovo je svakako dobro, divlje i simpatično:

 

https://gallower.bandcamp.com/album/behold-the-realm-of-darkness

 

 

Opet iz Čikaga, kvartet Midnight Dice ima novi EP, i Hypnotized nudi četiri pesme (i jedan instrumentalni intro) klasičnog heavy zvuka koje su meni veoma simpatične. Bend pati od mutnog, prebasovanog i pretamnog zvuka, ali su ovo dobre pesme jakih rifova i herojske atmosfere sa odličnim performansm pevačice Mandy Martillo. Pustim ovo i ponovo je kao da imam jedanaest godina, u najboljem mogućem pogledu. Vrlo dobro:

 

https://midnightdice.bandcamp.com/album/hypnotized

 

Britanci Kaine su svoj poslednji studijski album, Reforge the Steel sada snimili i u koncertnoj verziji, sa dodatkom još par pesama i mada ovo nije idealan kvalitet živog snimka, ljubitelji klasične heavy metal estetike imaju ovde čemu da se poraduju. Kaine su bend na tragu standardne NWOBHM škole sa ne jednom forom koju su pokupili od Iron Maiden i mada je to meni, posebno u ovoj sirovijoj živoj verziji sve svakako drugorazredno, daleko od toga da ne mogu ovo da slušam. Naprotiv, čak mi je simpatično to da muzika ne zvuči napeglano i savršeno već se čuje da to sviraju živi ljudi:

 

https://kaine.bandcamp.com/album/reforge-the-steel-live

 

Finski duo Regal Force na singlu Her Demon Eyes donosi tri pesme veoma kul heavy metal zvuka koji se ne stidi klasične ’80s cepačine ali sve to izvodi sa kinematskom, teatralnom crtom koje se ne bi postideli mnogi poznati bendovi. Kao Celtic Frost koji džemuju sa Morriconeom? E, BAŠ tako!

 

https://regalforce.bandcamp.com/album/her-demon-eyes

 

Portugalci Leather Synn na novom EP-ju, Warlord sviraju taj neki heroj-metal kakav je meni uvek simpatičan sa svojim epskim, pompeznim melodijama i stavom da je ceo svet njihov. Leather Synn su, prav za prav, prilično drugorazredan bend ali meni je ovo simpatično za nekoliko slušanja:

 

https://nonnobisproductions.bandcamp.com/album/nnp033cd-leather-synn-warlord

I Španci Streamer mirišu po drugoj klasi na albumu Light of Death, prevashodno zbog pevača i njegovog naglaska pri pevanju na engleskom. No, to nije baš toliki dilbrejker i bend pruža dosta dorbu partiju poštene heavy metal svirke a i taj pevač se zove Adri Motherfuckers, pa to valjda isto nešto vredi. Ovo je dobra, cepačka heavy muzika bez mnogo inovacija ali sa visokim nivoom muzičkog umeća i nekim dobrim solažama. Nažalost, njihov izdavač izdaje samo vinil pa za sada ovog nema na Bandcampu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=6uKuLtfSX7s

 

Prvi singl novog projekta Jamisona Palmera iz Visigotha, a pod imenom Blood Star, izašao je još prethodne nedelje ali dušmani nisu dali da se čuju obe pesme, pa evo ga sada. The Fear ima dve pesme i ovo je odličan, veoma klasičan heavy metal jakog tempa i moćnih rifova. Zvuk benda je tu negde, da su Iron Maiden ostali negde na stadijumu iz 1983. godine, bez daljih ekspanzija prema progresivi, bilo bi to nešto ovako. Naravno, svirka je osavremenjena ali ove dve pesme zvuče vrlo klasično sa miksom koji je kvalitetan ali ne prebudžen kako to već danas ume da bude. Sve je puno odličnih rifova, bridževa i refrena, sa pevačicom Madeline Smith koja vrlo korektno ispunjava svoje zadatke. Prava poslastica za ljude koji vole ’80s klasiku što ne zvuči retro ili sikofantski već pošteno, strastveno i iskreno.

 

https://blood-star.bandcamp.com/album/the-fear

 

Zanimljivi su Ancient Curse iz Bremena koji su osnovani još polovinom osamdesetih ali su diskografski aktivni tek od polovine devedesetih. Njihov novi album, tek treći i to posle 23 godine pauze, The New Prophecy je, stoga, kombinacija vrlo starinskih pristupa i savremene produkcije. Nije ovo sasvim sjajno za moj ukus, ima tu dosta elemenata koji se meni ne uklapaju (Queen-ovska harmoničnost i komprimovani neo-thrash  miks, recimo) ali bend ima svoj zanimljiv zvuk i nalazi se na intrigantnoj poziciji između progresive (najpre po Iron Maiden mustri), power metala i thrasha. Vredi čuti:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-new-prophecy

 

 

Isti izdavač, Pure Steel je izbacio i treći album Italijana Ancillotii i Hell on Earth je vrlo jasan, zaokružen i siguran projekat klasičnog heavy metala. Ancillotti imaju savremeni zvuk ali i pesme veoma primerene mid-80s epohi i to je dosta dobra kombinacija. Klasični HM rifovi, epski, cheesy refreni i nemilosrdna ritmička nabijanja čine ovaj album skoro pa obaveznom lektirom svakome ko voli kako su u ovo vreme zvučali Saxon ili Judas Priest, te njihovi NWOBHM nastavljači, sa klasičnim dualnim gitarskim harmonijama, distorziranim solažama, puno korišćenja vibrato-ručice i tim teškim, stamenim ritmovima. Prihvatam da Ancillotti ne donose bigznašta novo ovoj formuli ali retko čujem album neo-NWOBHM zvuka koji je ovako dobar u svakom elementu: produkcija, rifovi, refreni, izvedba. Kad ovo slušam kao da ponovo imam 14 godina i to mislim u najboljem mogućem smislu.* Sjajno:

*Ponavljam se, ali istina je.

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Ali to čak nije ni poslednji vredan album kojeg su Pure Steel izdali ove nedelje! Nemci su se ozbiljno prezentovali ove nedelje, pa je i treći album finskih Stargazery, nazvan Constellation ploča veoma vredna slušanja ako ste ljubitelj ’80s metala. Stargazery su bend manje „uličnog“ zvuka, više okrenut kvaziorkestarskim efektima koje ovde prominentno daju sintisajzeri i mada je to sve JAKO cheesy meni je simpatično. Promo tekst pominje Rainbow i Black Sabbath iz vremena Tonyja Martina,  ali da se ne lažemo, da je ovo izašlo 1988. godine, bilo bi smatrano sweet metalom i puštali bi ga na radiju uz Bon Jovi, White Lion i Cinderellu. Ali, mislim, ne da je to nešto loše. Mislim, naravno, cheesy je i čak je i osamdesetih ovakva muzika od nas koji smo više naginjali ekstremnijim delovima metal spektra smatrana za manje bitnu u nekoj istorijskoj perspektivi, ali Stargazery (uzgred, verovatno zaista nazvani po pesmi Rainbow) su toliko dobri i kvalitetni u onome što rade da ne mogu da ih ne volim:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/constellation

 

I to JOŠ UVEK nije sve što je Pure Steel izdao ove nedelje. Mada je Alien factor, prvi album američkih metalaca Dark Arena zapravo reizdanje a što ja generalno retko ovde pokrivam. No, Dark Arena već godinama nisu izdali ništa novo a ovaj album iz 2006. godine sada prvi put izlazi u daunloudabilnoj formi pa vredi da se pomene. U pitanju je odličan, progresivni power/ heavy zvuk sa thrash elementima, žestok a opet razumno melodičan i razgovetan, sasvim u tradiciji Fates Warning a opet razvijen, evoluiran, svoj. Vrlo lepo:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alien-factor

 

Nemci Eisenhauer su ipak nešto manje impresivni na drugom albumu, Blessed Be the Hunter, od gore navedenih heavy metal kolega, prevashodno zbog malo, pa, pitomog pevanja gitariste Chrisa Wagnera. Mislim, naravno, stvar ukusa, možda će nekome, naprotiv, njegov razgovetni, vrlo odmereni vokalni stil više prijati od dranja koje ja generalno preferiram u ovakvoj muzici. Eisenhauer svakako imaju razrađene aranžmane i trude se da njihove heavy pesme imaju i malo progresivnih elemenata ali i thrash oštrine. I to je sve prilično dobro, pogotovo uz miks koji je zdrav, bogat i energičan, sa dovoljno dinamike i bez veštačkog budženja „snage“. Da je pevanje samo za nijansu energičnije meni bi se ovo više dopadalo, ali i ovako, kad se čovek posle par pesama navikne, počne da bez ostatka uživa u kvalitetnoj muzici.

 

https://eisenhauermetal.bandcamp.com/album/blessed-be-the-hunter

 

DirtWorship iz Ohaja smatraju HM-2 pedale toliko bitnim za svoju muziku da ih stavljaju, uz fuzz, među tagove na svojoj Bandcamp strani. I dobro, njihov debi album, nazvan kao i bend i jeste jedna orgija distorzije bez štednje ali nije ni tako loš. Pričamo o Sludge metalu koju svoju agresivnu dimenziju temperira pristojnim, bluziranim pa pankeriranim gruvom, uživajući u mutnijem zvuku i distorziji kao svinja u blatu. Al mislim, ne zovu se DirtWorship bez razloga. Bučno, poletno i prijatno:

 

https://dirtworshiping.bandcamp.com/album/dirt-worship

 

Death Courier su originalno osnovani još 1987. godine i Necrotic Verses im je tek treći album, mada je ljudski i primetiti da je bend više od dvadeset godina bio diskografski neaktivan. Ništa zato, grčke death metal legende se vraćaju jednim solidnim albumom, sedam godina posle povratka na scenu i ako volite death metal sa solidnom dozom thrasha, rado mlatite kosom uz Vader i Malevolent Creation, Death Courier će vam biti po ukusu. Ovo je ploča bez mnogo filozofije i pretenzija da istražuje dubine kojima drugi nisu ronili, procesija žestokih  nabijanja snimljenih i miksovanih veoma dobro. Problem Death Courier je što sa mnogo manje izdanja od Vader ili Malevolent Creation mogu da kažu da su maltene na istoj tački u karijeri, kada se pesme već same pišu i izuzetno su predvidive. Ovo ne mora da smeta i, ako VOLITE ovakav zvuk, a ja ga volim, Necrotic Verses može da bude vrlo prijatno, kako ono kažu, udobno ćebe, u koje se umotate i čekate da prođe oluja. S tim što je u ovoj metafori samo ćebe oluja!

 

https://deathcouriergreece.bandcamp.com/album/necrotic-verses-death-metal

 

Gde je i šta radi Kevin Talley? Sjajni death metal bubnjar koji je odradio smene i u Suffocation i Dying Fetus (pa i bio na audiciji za Slayer u svoje vreme) je sada snimio EP sa svežim italijanskim death metal bendom, Instigate. Echoes Of A Dying World je korektna i zabavna ploča sasvim srednjaškog i skoro pa nemaštovitog death metala koji meni vrlo prija jer je svirački odličan i odlično produciran ali da ne donosi ništa novo žanru je takođe čista istina. Ali dobro, nije inovativnost JEDINI kvalitet koji cenimo. Vrlo dobro:

 

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/echoes-of-a-dying-world

 

Ruski Cenobite na svom ovogodišnjem demo snimku, Soul Torn Apart zvuče toliko švedski da bih, da mi je neko rekao da je ovo nekakav izgubljeni demo Dismember, verovatno poverovao. Težak zvuk, ubedljiva izvedba jednostavnog, atmosferičnog death metala švedske škole, uglavnom srednjeg tempa i možda za nijansu premalo varijacije u zvuku i pesmama. Da su Cenobite malo inventivniji sa temama i njihovim razvojem, ovo bi bilo odlično, ovako je tek okej za moj ukus:

 

https://cenobitesbox.bandcamp.com/album/soul-torn-apart-demo

 

Iz Kolumbije nam stižu The Mirror i posle drugog albuma izašlog u Januaru (posle blizu deceniju pauze), donose tri pesme na EP-ju The Colour of my Vengeance. U prvom redu cenim što ovi ljudi sa španskog govornog područja koriste ispravnu, britansku verziju reči za boju, a zatim, ovo je brutalan death metal po mom ukusu, sa miksom koji je malo presvetao i prebudžen, ali je bolji nego na albumu, i sa dobrom muzikom, maštovitim aranžmanima i puno, jelte, brutalnosti. Naši ljudi.

 

https://themirrorband.bandcamp.com/album/the-colour-of-my-vengeance-ep

 

Moskovljani Constrained Ferocity su, zgodno, prikupili sva svoja dosadašnja kraća izdanja i spakovali ih na album pod nazivom  Face​​-​​melting Discography. Mislim, ako takav naziv albuma ne obećava dobar provod onda ja ne znam kako se VI provodite u Subotu uveče. Ruski duo svira brutalan, veoma bučan, težak i agresivan deathgrind koji ima i svoju šmekersku, gruvi stranu i ovo se vrlo lepo sluša ako volite ’90s deathgrind bendove (tipa Regurgitate ili Dead Infection) a da ih zapravo ne imitira direktno. Dobar, težak zvuk i tekstovi koji, za promenu, nisu samo procesija nasilničkih incel seksualnih fantazija (mada su, naravno, dosta nasilni i fantastički) zaokružuju ovo solidno izdanje koje zvanično dolazi tek u Julu ali se već sada može kupiti za malo novca.

 

https://constrainedferocity.bandcamp.com/album/face-melting-discography

Kanadski feministički metal/ hardcore bend Lilim ima novo izdanje, Weighted Ghosts i svi prihodi od istog idu pravnicima koji će da brane crne osobe, pretpostavka je, došle pod udar zakona zbog aktuelnih previranja u SAD. Legitimno. A muzike, je ooooh, odlična. Lilim sjajno spajaju vrlo gruverski pristup agresivnoj muzici sa širim emotivnim i harmonskim spektrom i vrlo uspelim trešerskim delovima, kreirajući muziku koja nema „mačo“ komponentu klasičnog metala ali ima jak, agresivan, abrazivan zvuk i izraz. Pre dvadesetpet godina ovakvi bendovi su se klasifikovalo kao pank ekipe pa bili prihvaćeni od strane metal publike (Neurosis, recimo), ali se u međuvremenu desilo dosta evolucije pa Lilim nemaju problem da sviraju više „pravog“ metal sadržaja, mešajući hardcore i black metal, sludge i thrash itd. u osam odličnih, veoma dobro snimljenih pesama. A tek taj moćni vokal!!!

 

https://lilimto.bandcamp.com/album/-

 

 

Post-hardcore ekipa Creature iz Birmingema (onog britanskog) na svojoj ploči Live Sessions daje upravo to – dva studijska sešna snimljena uživo i bez nasnimavanja. Tako da, iako ne dobijamo ekstatično urlanje publike, ovo ipak ima spontanost i sirovost živog snimka a to vrlo godi njihovoj bučnoj, žestokoj muzici. Ne volim im melodične delove, da budem iskren, suviše su mi tralala, ali ja sam star i ogorčen čovek. Bend je, u globalu vrlo bučan i strastven (svirački, ne znam kakvi su u intimnim situacijama) i lepo spaja pank eksplozivnost i metal abrazivnost.

 

https://creaturenoise.bandcamp.com/album/live-sessions

 

Još posthardcorea? Šta je meni u poslednje vreme???? Elem, Black Palm su iz Masačusetsa i sve pare od albuma Ennui idu za Black Lives Matter. Ljudski. Mislim, u vreme kada em para nema em kojekakvi naci-prirepci pokušavaju da svetu prodaju „All Lives Matter“ slogan kao neku gistro inkluzivniju parolu, lepo je da ima ljudi koji to malo para što imaju stavljaju tamo gde su im proverbijalna usta. A i ovo je dobra ploča sa puno energije i zarpavo iznenađujuće kompleksnim aranžmanima koji ne zaboravljaju da u ovoj muzici treba i da se mlati i udara i to rade vrlo ubedljivo, ali umeju i da ispune devetominutne ili sedmominutne pesme svim vrstama istraživanja dinamike i tempa. Odlično:

 

https://blackpalmhc.bandcamp.com/album/ennui-2

 

Za malo „pravljeg“ hardcorea (iako sebe taguju i sa „false grind“ deskripcijom), The Voice of God iz Dejtona (jeste, tog Dejtona) imaju šest vitkih pesama pankerskog filinga i jake distorzije, te visokog tempa na EP-ju Untitled. Ovo je prost ali ne prostački hardcore/ grind sa dobrim zvukom i prija kad ovako brzo proleti. Naravno, nisam siguran da odobravam tekstove koji podstiču ubijanje policajaca, ali, avaj, u takvom vremenu živimo.

 

https://godverment.bandcamp.com/album/untitled-ep

 

Portlandski Rank and Vile mešaju hardcore, downtempo, death metal i grindcore na EP-ju Oxycretin koji govori o najmračnijim stranama zloupotrebe opioida a i od koga će sve pare da idu za pomoć crnoj zajednici u aktuelnoj krizi. I ovo je lepo i i ovo izdanje ima dobru muziku. Vrlo tešku, vrlo agresivnu i sa po nekim elementom za svakoga, i onog što voli malo kompleksniji gitarski rad od pukih rifova, i onog što voli blastbitove, i onog što voli ekstremno sporo i teško. Tri pesme, dobar stav, odlična muzika a ovo će biti i deo split kasete sa Chameleon Bastard. Lepo.

 

https://rankandvile.bandcamp.com/album/oxycretin

 

Apsolutno ubitačan i dementan grindcore donosi Asada na kaseti Should’ve Gone Faster! Pet pesama kvalitetno snimljenog, odlično odsviranog a beskompromisnog grajnda iz Teksasa a koji me najviše podseća na – od svih bendova – rani Discordance Axis. A, mislim, to je kompliment koji ne dajem tek tako. Odlično:

 

https://anomalousmindengineering.bandcamp.com/album/shouldve-gone-faster

 

 

Old Man Gloom su, brže bolje spremili i jedan singl od kojeg će sve pare ići raznim organizacijama vezanim za pomoć manjinama. Ljudski, ponoviću još jednom. Willing Vessel i Storms In Our Eyes su pritom dve sasvim fine pesme i ako se niste do sada predozirali novim OMG izdanjima, svakako ovo preporučujem:

 

https://sigerecords.bandcamp.com/album/willing-vessel-b-w-storms-in-our-eyes

 

 

Finski grindcore često ume da bude tako dobar da je najbolji na svetu. Duo Fearmonger iz Helsinkija ovo demonstrira kasetom Ikaros sa šest pesama tipično teškog, masivnog zvuka i visoke izvođačke discipline. Grindcore je ovde, dakako, veran svojim prilično izvornim sociopolitičkim korenima a Fearmonger imaju odlične rifove, pevanje, miks, sve. Izvrsno:

 

https://www.youtube.com/watch?v=lbJ_zRDoc8k

 

Britansko-rumunski brutalni death metalci Oncology najavljuju album Omniversal Antigenesis istoimenim singlom i ovo je zapravo vrlo zanimljiva pesma u kojoj se klasičan brutal death metal rafalnih blastbitova sreće sa slamming death metal rifova samo da bi se završila iznenađujuće simpatičnom harmonijom (kako i jedan od komenatara na JuTjubu reče, ne pamtim kada sam čuo durski rif u death metalu). Ako ceo album, koji stiže u Julu, bude ovakav, Oncology će da nam ulepšaju leto:

 

https://www.youtube.com/watch?v=E5cpiC9HDzE

 

I da završimo u brutalnom stilu, pitsburški Post Mortal Possession imaju drugi album i ovo je klasičan brutal death metal zvuk usredsređen na žestinu, brzinu i krvoločnost. Catacombs of Bedlam ne donosi nekakve evolutivne skokove ovom podžanru, ali je ploča dobro napisane, dobro odsvirane i dobro snimljene brutalne svirke sa puno hromatskih rifova, zastrašujućim grlenim vokalima i neumoljivim blastbitovima. Bend, srećom, ima osećaj kada treba da nemilosrdne juriše preseče slam delovima i ovo je, u nedostatku novog Dying Fetus vrlo solidna zamena. Post Mortal Possession, pritom imaju i dobar zvuk i mada im je mastering vrlo glasan, instrumenti se ipak dobro čuju i muzika ima potrebnu ubojitost i ne zamara uši više nego što je prijatno. Dopada mi se:

 

https://postmortalpossession666.bandcamp.com/album/catacombs-of-bedlam

3 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-06-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s