Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-06-2020

Sa daljim kolapsom društva i usponom pojedinaca kojima je isključivo moć značajna a zavijaju je u mitološku retoriku ne bi li mase zavarale da im tu moć daju, uvek je dobro imati u šteku malo metala da nas osvesti i podseti da je svaka mitologija izmišljena te da smo slobodni da biramo one koje ćemo baštiniti.

Idemo odmah sa blek metalom. Valdrin iz Sinsinatija imaju veoma grandiozan zvuk na svom trećem albumu, Effigy of Nightmares, sa sve prominentnim klavijaturama u gustim, višeslojnim aranžmanima. Ovo je blek metal koji rado i često izlazi iz „čiste“ blekmetalske forme da bi se oplemenio komadićima drugih metal žanrova, ali uvek ostaje dekadentan i grandiozan blek metal i pruža dobru predstavu. Album ima, dakle, solidno teatralnu postavku i ko voli takav pristup ovde može da čuje sigurnu realizaciju sa puno dobre svirke i visokim nivoom ekspresivnosti:

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/effigy-of-nightmares

 

 

Bugarski jednočlani Ovader na svom prvom albumu, Wotankult nudi melodičan ali dovoljno oštar i sirov blek metal da to meni zadrži pažnju. Mladi Daniel Georgiev koji sve ovo svira i peva uspeva da između prilično generičkih melodičnih pasaža smene akorda odsvira i neke dobre rifove i mada album još nema punu kompozitorski zrelost, ima mnogo šarma, strasti i vrlo solidnu produkciju što, uzevši u obzir da je sniman iz više cugova, nije mala stvar:

 

https://melancholicjourneyenodia.bandcamp.com/album/wotankult

 

I Apokathilosis je jednočlani bend ali prosto ne umem da kažem odakle je. Felipe Roquini je Brazilac koji je prvi album ovog benda snimio dok je živeo u Dablinu a sada je novi EP, Not in His Image, napravljen u Cirihu. Čovek je globtroter, ali pravi dobar, ličan i ekspresivan ali kvalitetan blek metal. Ovde se za početak čuje kvalitet zvuka, jer Apokathilosis nije neki sobni ili garažni projekat, a onda i uspelo kreirana atmosfera i smelo kombinovanje harmonija za jedan jedinstven izraz. Pritom Apokathilosis održava bazičnu blek metal agresivnost sve vreme i meni to prija:

 

https://apokathilosis.bandcamp.com/album/not-in-his-image

 

Teksaški jednočlani projekat Sarpa dolazi nam sa debi albumom, Solivagus i ova ploča što ju je sklopio i odsvirao bivši bubnjar bendova Plutonian Shore and Škáŋ, ali i industrial veterana Skrew, David Baxter je interesantna kolekcija različitih pogleda na blek metal. Ovde zaista ima svega, od klasičnog i atmosferičnog blek metala, preko interesantnih ritmičkih ekskurzija i vrlo slobodnog šaranja harmonijama koje možda i ne pripadaju u ovu muziku, pa do progresivnih balada. Album ima shizofreničnu energiju i ovo uspeva da radi u njegovu korist sa Baxterovom glađu da isproba što više pristupa lepo izbalansiranom njegovom sposobnošću da u svakom od pristupa zvuči autentično i izražajno:

 

https://sarpa6.bandcamp.com/album/solivagus

 

Italijanski duo LVA na svom drugom albumu, ΑΣ ΑΡΧΙΣΕΙ Η ΤΕΛΕΤΗ (Nek ceremonija započne) sviraju vrlo bučan ali i vrlo dobro osmišljen blek metal koji zaista ima ceremonijalne kvalitete sa svojim hipnotičkim akordima i puno ponavljanja. Pesme su intrigantne i kad idu sporo i kad idu brzo i album ima mnogo atmosfere. Ali je EKSTREMNO bučan. Ovo je master od kog bole uši i mada je muzika odlična, ja album maltene ne mogu da preslušam u cugu. Ako niste svileni fićfirić kao ja, navaljujte:

 

https://lvablackmetal.bandcamp.com/album/-

 

Finski Flagg ima manje kvalitetan zvuk ali je i sam prilično agresivan prema ušima na albumu Nothing But Death. Ovo je sirov, testerišući blek metal u kome nema mesta melanholiji i shoegaze melodijama već samo brutalnim rifovima, blastbitu i krljačini generalno. I ovo je teško za slušanje na ime jako natreblovanog zvuka, ali je lepo. Za ljubitelje Impaled Nazarene, naravno:

 

https://flaggofficial.bandcamp.com/album/nothing-but-death

Debi album njemačkog jednočlanog projekta YounA je izašao još prvog Juna ali je ovo muzika prilično po mom ukusu pa vredi da se potkači u ovom pregledu. Zornvlouch je ploča agresivnog, surovog blek metala koji ima u sebi i mnogo lepo odmerene epike. Blek metal sebi voli da pripisuje otmenost, eleganciju i određene plemićke atribute, a YounA na ovom albumu izuzetno vešto spaja nervozne, skoro psihodelične rifove, brutalne bubnjarske rafale, izražajno, demonsko pevanje i uznemirujuću, dekadentnu atmosferu. Sve to zvuči domišljeno i dobro naciljano da iznese tu poruku o moći i odricanju od svega ostalog u njeno ime. Odlična ploča:

 

https://youna-iec.bandcamp.com/album/zornvlouch

 

https://6yo6una6.bandcamp.com/album/zornvlouch

 

Singapurski Welkin je notabilan ne po tome što je u pitanju još jedan jednočlani blek metal bend, već po tome što njegov jedini član, Hasthur (tj. Ash Mok) tek za nekoliko dana puni sedamnaest godina. No, sa ovim projektom on snima još od 2018. godine i Recollections of Conquest and Honour, njegov debi album je pristojna ploča melodičnog, sirovog ali urednog blek metala. Nije ovo sasvim po mom ukusu jer se uglavnom drži te neke melodičnosti na prvu loptu i nije odveć maštovito u aranžmanima, ali je s druge strane ukusno svedeno. Hasthur se ne pali da je neki veliki epičar i njegove pesme imaju tu sobnu blek metal jednostavnost, ali sve to zvuči zaokruženo i izražajno. Svakako primetno iznad proseka sobnog blek metala. Plus, pristojan miks. Album izlazi tek za osam dana ali se na JuTjubu već promoviše čitav:

 

https://welkin.bandcamp.com/album/recollections-of-conquest-and-honour

 

https://www.youtube.com/watch?v=vxQptPtkxPI

 

Montrealski Verglas Sanglant (krvavi led, jelte) na albumu Tempête de Tourments, a što im je i prvo dugosvirajuće izdanje, sviraju veoma sirov blek metal. Ovo je odabrana estetika, radije nego garažna realnost benda jer je album snimljen u pravom studiju i ekstremna distorziranost gitare, odvratni vokali i pesme koje ponavljaju mučne teme su sve sasvim očigledno delovi filozofije grupe. Svakako, i aranžmani koji dopuštaju i određenu dostojanstvenu kontemplativnost su deo ovog pristupa pa su Verglas Sanglant dobar primer benda koji svoju surovu konfontativnost ume da uobliči da bude višeslojna i zanimljiva:

 

https://verglassanglant.bandcamp.com/album/temp-te-de-tourments

 

Atinjani Utkena su prošle godine imali solidan debi-EP, a sada su tu sa prvim albumom, Nex Fornix i ovo je vrlo lep nastavak priče. Utkena uspevaju da se kreću tačno između atmosferičarske hipnotičnosti i brutalnije, eksperimentalne avangarde, sa pesmama koje su istovremeno i izrazito agresivne ali i veoma hermetične. Ovom bendu i zvuk koji je prilično nedinamičan i sav potopljen u reverb zapravo ide u prilog i Nex Fornix je sa svojom zrelošću i kompleksnom a jasnom estetskom vizijom jedan od najboljih blek metal albuma ove nedelje. A izlazi tek sledeće!

 

https://pestproductions.bandcamp.com/album/nex-fornix

 

Italijani Prison of Mirrors su ime uzeli, skoro sigurno, od pesme Xasthura, ali su zvučno bliži francuskoj hermetičnoj sceni avangardnijeg blek metala, najpre bendu Death Spell Omega. Do mere da se ovo, njihov prvi album, De Ritualibus et Sacrificiis ad Serviendum Abysso može tretirati i kao solidna zamena za DSO ako vam je tako nešto potrebno u životu. Sve je to vrlo ozbilno, sa dugačkim pesmama u kojima se rifovi ponavljaju toliko puta da postaju vrtlog što uvlači slušaoca sve dublje u ludilo i sveopštom atmosferom pretnje. Dobro je ovo i mada neoriginalno, svakako lepo pogađa estetiku koju je naciljalo:

 

https://prisonofmirrors666.bandcamp.com/album/de-ritualibus-et-sacrificiis-ad-serviendum-abysso

Ah, u ur-potvrdi teze da bend koji u imenu ima reč „witch“ skoro sigurno ne može biti loš, stiže nam The Fates, treći album francuskog benda Witches. Treći album za 26 godina, što zvuči impresivno, ali Witches su osnovani još 1986. godine i  nose tu distinkciju da su, kako sami kažu, prvi francuski bend sa „grlenim“ ženskim vokalom. Sibylle Colin-Tocquaine je i posle toliko godina u odličnoj formi na ovom albumu, a i ostatak benda ima čemu da nauči omladinu. Witches ovde sviraju odlični, brzi, napaljeni black/ thrash metal sa puno dobrih, mada ne suviše originalnih rifova. Mislim, ovo je bend osnovan u vreme kada su Slayer bili na vrhuncu kreativne moći pa i Witches mnogo pozajmljuju od mid-80s thrasha u svojim rifovima. No, vade ih dobri aranžmani koji izvrsno dinamizuju muziku, kao i Sibilino pevanje koje je PREMOĆNO. Dobar miks, mnogo energije, apsolutni nokaut:

 

https://witchesmetal.bandcamp.com/album/the-fates

 

Narayana iz Leedsa svira „negativan, mrveći blek metal“, kažu sami, a, dodajemo mi, kakav drugačiji bi mogao da bude kada je iz Lidsa? EP Corruption bend prikazuje u odličnom svetlu sa četiri pesme koje voze tu njihovu kombinaciju blek metala i grindcorea sa odličnim ukrštanjem dva ekstremna stila i pozitivnim rezultatima sred sve te negativnosti. Brzo, surovo, abrazivno, ali s dušom. Prelepo:

 

https://narayana.bandcamp.com/album/corruption

Stoner pregled za ovu nedelju počinjemo albumom koji izlazi tek sledeće, a u pitanju je ploča Desert of Illusions losanđeleskog benda Nothing is Real*. Ovom albumu imam da zamerim master koji je apsurdno preglasan i guši bilo kakvu primisao o dinamici u muzici benda a što je zbilja šteta jer Nothing is Real sviraju fantastično i pišu pesme koje prilično polažu na razliku između glasnih i tiših delova. Neko je na Jutjubu ovo uporedio sa Violent Femmes i Nothing is Real zaista imaju u sebi i deo tog zvuka blago folki pop muzike pre nego što zakucaju sa preteškim, moćnim metal zvukom. A što je sjajna kombinacija. I kad se svira metal, ovo nije prosto stoner već zanimljiva kombinacija sa drugim ekstremnijim žanrovima metala, gde se slobodno ubacuju blek metalska i death metalska prženja pre nego što se vratimo u naručje teške sporosti. Nothing is Real dobro vladaju ovom sporom estetikom, kreirajući monumentalne planine rifova uz koje se slušalac penje izbegavajući plotune bubnjeva i ovo je zvuk u kome pevanje i ne nedostaje. Samo da je lepše izmasterovano…

*Naravno, i oni su ime uzeli po izreci iz Assassin’s Creed.

 

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/desert-of-illusions

 

 

HÄG iz Njufaundlenda su mnogo klasičniji doom metal, skoro pa hard rok sa svojim prijatnim zvukom, melodičnim ženskim vokalom i rifovima koji su u prepoznatljivoj meri bazirani na bluzu. Opet, ovo svakako ima ambiciju da bude više pa je prvi album benda, takođe nazvan  HÄG pun progresivnih ideja koje se lepo uklapaju uz doom osnovu. Ovo je organski, bluzerski doom metal kome razrađeni aranžmani vrlo prijaju a da mu ne oduzmu na osećaju prirodnosti i spontanosti, dok pevačica Clair Hipditch sa svojim teatralnim lounge izrazom sjajno pristaje teškim rifovima. Vrlo fino:

 

https://hag-official.bandcamp.com/album/h-g

 

Cruel Curses sa Floride sviraju zapravo prilično prijatan, a i prilično old school hard rok/ metal koji se od derivativnosti spasava progresivno organizovanim aranžmanima. Njihov album, Pray For Sun, Plan For Rain je stoga kao da slušate Van Halen i Alman Brothers Band spojene u jedan entitet a što je za mene, koji sam odrastao na oboma, dosta uzbudljiv predlog. Plus, zvuk u kome ima dinamike. To cenim:

 

https://cruelcurses.bandcamp.com/album/pray-for-sun-plan-for-rain

Kryptograf iz Bergena su mi se vrlo dopali u Maju na singlu kojim su najavljivali izlazak prvog albuma i sada kada je istoimeni opus od osam pesama izašao, ja sam jednako oduševljen. Norvežani sviraju veoma autentičan, siguran ’70s doom metal koji je vidno inspirisan Sabatima i savremenicima, uz težak, faziran zvuk ali i prigodnu, melodičnu pop-notu koja mu daje lep balans. Ovo su pesme koje su kao ispale iz te neke pozne hipi-ere gde se još verovalo u iceljujuću moć psihodelika i formatiranje ljudske zajednice na osnovu arhetipskih vizija pronađenih njihovom upotrebom. Kryptograf je ploča puna, ako tako smem da kažem, hitova, koji će zadovoljiti i surove stonere metalce što vole da čuju kako flendžer žvaće bas ali i njihove majke koje će pevušiti uz pamtljive melodije. Ploča ima i solidan zvuk sa dosta dinamike i jedino je možda upitna njena prilično velika dužina. Ali ne morate da je slušate iz cuga, naravno. Izvrsno:

 

https://kryptograf.bandcamp.com/album/kryptograf

Teksaški Tia Carrera ima novi album, Tried and True, i, s obzirom da ova ekipa gura svoj fazirani stoner zvuk već dve decenije, naslov je svakako adekvatan. Ovo je još jedan odličan album poludžemova koji su snimljeni kvalitetno i miksovani profesionalno a izvrstan nivo svirke i telepatsko komuniciranje muzičara koji dugo sarađuju znači i da su ovo pesme koje imaju identitet i težinu daleko preko nečeg što biste dobili od benda koji neobavezno džemuje. Fuzz, wah-wah i drugi agresivni arsenal na gitari je sa druge strane dočekivan razuzdanim bubnjevima i moćnom bas-gitarom i ovo je album za svakoga ko je ikada voleo Hendriksa i njegov uticaj na metal sedamdesetih.

 

https://smallstone.bandcamp.com/album/tried-and-true

Prijaće vam i novi, četvrti album njuhejvnskih Curse the Son. Ovaj trio već jednu deceniju cepa svoj stoner metal sa jasnim uticajima Black Sabbath pa je i album Excruciation sasvim na liniji tog nekog mid-to-late-’70s zvuka sa psihodeličnim gitarama ali i sa teškim ritmovima i napaljujućim rifovima, preko čega ide odlično pevanje. Curse the Son su mi i dobro podećanje koliko dobar pevač znači ovakvoj muzici. I pritom ne mislim „dobar kao Ronnie James Dio“, nek počiva u miru naš predvodnik i patrijarh, nego „dobar makar koliko Ozzie“. Jer kad čujete ove sjajne rifove i doom atmosferu koje Curse the Son proizvode naizgled bez ikakvog napora, bićete zainteresovani ali kad čujete pevanje bićete odmah kupljeni. Ovo su pesme sa, jelte, tri dimenzije i bend ima sve moje preporuke:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/excruciation

 

Doom koji će vam nežno milovati dušu dok istovremeno treska po nestašnoj guzi stiže nam od Šveđana Apathy Noir na EP-ju Come Thou Lost Souls. Ovo su zapravo dve pesme, snimljene još 2015. Godine i objavljene na albumu Across Dark Waters, ali ovo su alternativne verzije sa drugim pevačem i u pitanju je izuzetno melodičan, prijatan death doom koji ima težinu i urlanje, ali i tu neku hipernaglašenu romantičarsku tugu. Lepo:

 

https://vjonas.bandcamp.com/album/come-thou-lost-souls-2020-demo-compilation

 

Još simpatičnog Dooma donose Grey Host iz Sinsinatija i njihov EP, The Barrow Path, sedam godina posle prvog albuma ima vrlo malo pevanja u svoje četiri dugačke pesme, ali prilično dobro spaja klasičan tolkinovski (mislim, odakle bendu ovo ime, a?) epski doom sa postrokerskim atmosferama. Urlajući death vokal ovde služi da donekle ukotvi muziku u ekstremnom metalu ali melodične, gorkoslatke teme i raspevane orgulje svemu daju jedan arhaičniji ton koji se meni dopada:

 

https://greyhost.bandcamp.com/album/the-barrow-path

 

Subarachnoid Space nisu baš metal bend, ali s obzirom da su izronili posle deset godina šutnje i to sa albumom živih snimaka iz 2001. godine i da bend uživo zvuči jako dobro, onda vrede da se ovde pomenu. Naravno, Live in San Francisco, July 2001 je album sjajnih psihodeličnih komada, tribalnog, glasnog a opet umirujućeg roka sa instrumentalnim predznakom i dron eksperimentima pride, pa mislim da bi se dopao svakom metalcu nešto otvorenija uma:

 

https://subarachnoidspace.bandcamp.com/album/live-in-san-francisco-july-2001

 

Kad smo već načeli tu temu, i londonski majstori instrumentalne, bučne psihodelije, Psychic Lemon, imaju novi album. Studio Jams Volume 2 je, kako mu i ime kaže, album kvalitetno snimljenih instrumentalnih džemova ove jake trojke, ali Psychic Lemon su suviše moćan bend da bi njihovi džemovi zvučali kao tri muzičara koji se uglavnom traže i samo povremeno nalaze. Naprotiv, ovo je album lepo vođenih i dobro razvijanih psihodeličnih avantura, koji poentira na svom minimalizmu i jasno se izdvaja od „pravih“ albuma koje bend snima, zadovoljan igrom u relativno omeđenom prostoru ovih finih vinjeta. Psychic Lemon ovo i prodaju za bilo koliko novca koliko biste da ponudite, pa svakako, ponudite. Vredi:

 

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/studio-jams-volume-2

 

Još psihodelije, ali ovog puta sa jakim svemirskim predznakom stiže od Poljaka Andromeda Space Ritual. Njihov album All Shades Of Perception nam donosi 45 minuta kosmičkih efekata,  sintisajzerskih lupova (druga pesma, Lazarus, je SAMO to) ali i dobre ritam sekcije i nadrogirane gitare. Bend svoje pesme formatira kao dugačke instrumentalne džemove i dok ovde ima i malo lutanja i traženja, kompozicije uglavnom imaju sasvim dovoljno sigurnog poentiranja da zavrede slušanje:

 

https://andromedaspaceritual.bandcamp.com/album/all-shades-of-perception

 

 

Doomsday Rejects iz Džeksonvila sa Floride na svom drugom EP-ju, Volume: Six Hundred donose prijatan močvarni stoner rok sa velikim rifovima, velikim bubnjevima i drogeraškim vokalima. Ovo je spora i teška muzika sa poludelim solažama preko stamenog ritma i ima lepu psihodeličnu dimenziju bez gubljenja svoje metal čvrstine. Doomsday Rejects nisu izmislili bogznašta novo u orbiti stoner metala, ali sa autoritetom sviraju ovih šest satanističkih i poletnih stoner pesama:

 

https://doomsdayrejects.bandcamp.com/album/volume-six-hundred

 

Nemački jednočlani elektronski doom projekat The Mountain King ima zaista zanimljiv album. Wicked Zen počinje jedanaestominutnom As above, so below donoseći mnogo atmosfere, opipljivog, kinematskog izraza, metanišućih vokala i gitarske distorzije da vam bude zanimljiv. Da li ćete izdržati ceo album sa preko sedamdeset minuta ove muzike je već drugo pitanje ali The Mountain King ima osoben pogled na doom i vredi ga probati:

 

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/wicked-zen

Altar of Oblivion iz Danske su EP Ruins of Samaria snimili još 2006. godine ali on nikada nije objavljen jer je bend menjao pevača i smatrao da ovo više nije njihov zvuk. Sad su se setili ovog snimka, ali se ispostavilo da nigde ne mogu da nađu kanale sa bubnjevima, pa je ovde bubanj dosnimljen preko gitara i vokala i, mada ne pričamo o najbolje produciranom EP-ju svih vremena, Altar of Oblivion ovde imaju vrlo šarmantan epski doom pristup u kome i pored sve epike i svečane težine ima mesta i za dinamičnu i brzu svirku. Puno lepih melodija i jedne fentezi epike. Lepo:

 

https://altarofoblivion.bandcamp.com/album/ruins-of-samaria-ep

 

Sorge iz Vašingtona na istoimenom EP-ju nude interesantnu ploču psihodeličnog stoner/ doom zvuka u kome ćete voleti rifove i dobru dinamiku, te taj generalni osećaj nadrogiranosti ali ćete, možda, morati malko da se naviknete na vokale koji su veoma ekspresivni ali za doom nekarakteristični. No, muzika je odlična, sa fenomenalno iskorišćenim klavijaturama pa urgiram da ovome date šansu:

 

https://sorgedc.bandcamp.com/releases

 

Pre par nedelja sam izrazio nadu da će album Cadence of the Cursed benda Ice Howl iz Indijane biti ceo dobar kao singl kojim su ga najavili i nisam razočaran. Ovo je tvrd, glasan ali pevljiv i zabavan stoner rok čije očigledne psihodelične ambicije ne stoje na putu njegovoj gotovo pop-zaraznosti. Ljudi vrlo dobro sviraju i ovo su odlične pesme i jedina zamerka je UŽASAN master koji muzici oduzima dinamiku i čini je mnogo težom za slušanje nego što bi smelo da bude sa ovakvim rifovima i pesmama.

 

https://icehowl.bandcamp.com/album/cadence-of-the-cursed

 

 

Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju ima debi album francuskog sastava ORGÖNE i Mos/Fet je izuzetno dugačka ploča – dupli disk sa po četiri pesme na svakom od diskova za skoro dva sata muzike. Ali kakve! ORGÖNE su supertežak, intenzivno psihodeličan bend koji ne zvuči kao drugi bendovi u divljini. Ovo je izrazito zanimljiva kombinacija ogromnih stoner rifova opervaženih monstruoznom distorzijom, ali i vrlo naivnih, skoro pop momenata, sa melodičnim, izražajnim pevanjem Olge Rostropovič i hipnotičkim basovima. Bend ne piše ovako dugačke pesme bez razloga, oslanjajući se jednako na nasleđe klasične stoner psihodelije kao i eksperimentalnijeg krila popularne muzike sa jasnim dugovima Velvetima i Dream Syndicate, i Mos/Fet je ploča umirujuće ritualne muzike koja pritom nema neki pretenciozan, akademski nastup već naprosto prirodno curi, ponavlja se, završi se i ponovo krene. Jako dobro:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/org-ne-mos-fet

 

https://youtu.be/oclCOLzc8tI

 

The Ghost Is Clear Records na svojoj kompilaciji, 2020 SAMPLER donose kolekciju 26 uzbudljivih, američkih, pesama u rasponu od panka do metala sa raznim avanturističkim izletima između i ovo je, skoro da ne treba ni reći, dobrotvorni projekat od kojeg pare idu za ljude pogođene nepravdom vezanom za proteste u SAD poslednjih nedelja. Moram da priznam da je kvalitet iznenađujuće visok, sa bendovima koji ne bi imali problem da budu na bilo kojoj Blast First ili AmRep best of kompilaciji u svoje vreme. Dakle, ovo je dosta eksperimentalno i sveže, moćno, prodaje se za koliko date i zaslužuje svaku podršku:

 

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/2020-sampler

 

Fraser Edwards je čovek, ali i projekat, pre svega virtuozni gitarista koji se loži na power metal i sa svojim projektom gde svira i peva (ali ima i bubnjara) snima albume vrhunski nerdovskog power metala. Prvi album projekta je izašao 2016. godine i bio pozitivno primljen uz primedbe da sve dosta podseća na Dragonforce, pa ovaj novi album, The Architect, ima pesmu Stop Saying We Sound Like Dragonforce. I, mislim, power metal koji apsolutno PRETERUJE u šredingu – do te mere da bi i Yngwieju Malmesteenu potekle suze na neke od ovih gitarskih aranžmana – ali ume i da se našali? Pa to je nešto što mogu da podržim iz sve snage. The Architect je odlično odsviran i produciran i mada je nominalno previše „pop“ za moj ukus, Edwards toliko SVIRA* da je nemoguće da ne šarmira i najtvrđe srce.

*a i solidno peva

 

https://fraseredwards.bandcamp.com/album/the-architect

(Edit: bandcamp kanal je u međuvremenu obrisan, pa evo makar linka za Edwardsov JuTjub kanal: https://www.youtube.com/user/frazzlepuff/featured)

Greyhawk su heavy metal/ power metal bend iz Sijetla i njihov prvi album, Keepers of the Flame ima veoma solidnu muziku sa jedanaest pesama u manje od jednog školskog časa. To je ekonomično i garantuje da su pesme bazirane na dobrim rifovima, visokom tempu i energiji radije nego na bekrajnom soliranju ili nekakvim proggy ambicijama. Bend nema IDEALNOG pevača ali se na stil Reva Taylora brzo naviknete. Čovek ima dobre falsete a ni „normalan“ stil mu nije toliko rđav , koliko malo odskače od onog što očekujete kad čujete muziku koja je ovako žestoka i napaljujuća. Greyhawk me pogađaju pravo su sve moje slabe tačke na kojima piše Judas Priest i rani Helloween i ovaj album je za mene veoma lepa ponuda. Šteta da nisu na Bandcampu:

 

https://youtu.be/gMZYga4pENg

 

Odličan drugi album poljskih Divine Weep koji su započeli kao blek metal bend da bi danas svirali dostojanstven heavy/ power metal. The Omega Man je, u teoriji, premelodična ploča za moj ukus (to je taj „power“ element njihove muzike) ali Poljaci sviraju žestoko i imaju dobre rifove, moćan ritam, pa je taj „heavy“ element njihove muzike dovoljan da spase stvari. Devet pesama, dosta žestine, prijatan album:

 

https://divineweep.bandcamp.com/album/the-omega-man

 

Zagrepčani Distance or Die svoj debi album, Tracksuit Metal nazivaju prvim albumom „trenerkaškog metala“. Što, kad vidite kako ljudi izgledaju, dobija pravi kontekst. Naravno, ovo je metal inspirisan Sinišom Vucom, kultnom figurom hrvatske metal (i folk) scene koja je uspešno napravila krosover u mejnstrim, što putem muzike, što putem političke karijere. Elem, Distance or Die su i sami na tragu Vicovog Živog blata, mešajući klasičan heavy izraz sa malo thrash elemenata i mada Tracksuit metal verovatno neće za njih učiniti ono što je Punk Rock of Wellness učinio za Brkove, ovo je sasvim solidna drugorazredna heavy ploča. I ovo kažem sa punim simpatijama. Distance or Die očigledno sviraju ono što vole, uživaju u heavy metal rifovima, jakom ritmu i pevanju u falsetu pa je i meni prijatno da ih čujem, mada ih sigurno neću slušati sve vreme. Kada pređu u ful-narodnjački mod na završnoj pesmi a koja je obrada Vucoce „Podigla me iz pepela“ čovek prosto poželi da je njihov korektni metal puniji ovakvog ekscesa jer bi ga to izdvajalo iz svetskog proseka:

 

https://distanceordie.bandcamp.com/album/tracksuit-metal

Slično, Nemci Blackslash na singlu Gladiators Of Rock/ The Power imaju dve pesme časnog ’80s NWOBHM zvuka koji je samo za nijansu previše poseljačen da bi bio u prvoj klasi. No, ovo je solidno napisano i odsvirano i prilično dobro miksovano i samo ga kvari taj preterani nemački cheesy pristup. Ali nisam ja baš toliki snob da mi je to potpuni dilbrejker:

 

https://blackslashband.bandcamp.com/album/gladiators-of-rock-the-power

 

Za ljubitelje klasičnog heavy zvuka je svakako i vest da je na Bandcampu dostupan novi album kalifornijskih Haunt, a koji zvanično izlazi tek trećeg Jula. Flashback je ploča solidnih tema i žestoke svirke u tipičnom Haunt maniru koji baštini žestinu NWOBHM pristupa sa moćnim rifovima i jakom ritmičkom navalom ali se ne stidi „komercijalnih“ refrena. Nisam preterano zaljubljen u glas Trevora Churcha, ali se čovek na sve navikne a Flashback ima dovoljno dobre muzike da ću izdržati i taj vokal i ta blaga skretanja u pop smeru.

 

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/flashback

 

Odličan, mračni a opet zavodljivi, gruvi sludge metal dobijamo na novom albumu benda Thou uz Baton Ruža u Luizijani. Ova ekipa koja cepa već petnaest godina, na svom šestom albumu (uz milion EP-jeva), Blessings of the Highest Order donosi zapravo 16 obrada Nirvane snimljenih tokom godina i Thou se ovde pokazuju kao majstori, uzimajući elemente muzike Kurta, Dejva i onog trećeg, ali ih zatim uplićući u svoj brutalni, seksi zvuk. Ovde, pritom, nema sigurnih hitova (dakle, ni Litijuma, Ni Hart Šejpd Boksa, ni Tin Spirita), najpoznatije pesme su Territorial Pissings, i In Bloom i bend karakterističnim izvođenjima uspeva da ih učini svojim, pretvarajući Nirvanin pank/ folk u brutalni, skoro crtanofilmovski izobličeni sludgecore. Pa još može da se plati koliko hoćete. Izuzetno:

 

https://thou.bandcamp.com/album/blessings-of-the-highest-order

Blunt Force Grind na albumu Slackjaw sviraju grindcore koji kao da je sklapao AI hranjen naizmenično albumima Blood i Dropdead. Nije to rđavo ali jeste sasvim nemaštovito i pesme od po minut na trenutke zazvuče predugo. Ali da ne budem ni ja preoštar, Blunt Force Grind sviraju solidno i ovo, mada nema ni molekula originalnosti, ima strast i (negativnu) energiju (u najpozitivnijoj konotaciji):

 

https://bluntforcegrind.bandcamp.com/album/slackjaw

 

Efikasniji su Hate for Humanity iz Los Anđelesa koji sa pet pesama na demo snimku Demo ne dobacuju ni do tri minuta. Pokolj, krš, lom, negativnost i abrazivan zvuk, ali i gruv potreban za dobar grindcore – sve je tu:

 

https://hateforhumanity.bandcamp.com/album/demo-2

 

 

Za još malo grinderske negativnosti, tu su Poljaci Vaginal Cum sa albumom Fuck The Catholic Civilisation. Oštro. Vaginal Cum i pored tog tinejdžerskog imena za bend od gomile grind naplavina na Bandcampu izdvaja malo zreliji stav prema temama, ali i muzika koja je kvalitetnija i zapravo ima u sebi dosta death metala. Dvojica Poljaka dosta uspešno mešaju old school death metal i grindcore i mada ovo nije mnogo kvalitetno ili inovativno izdanje, vredi ga čuti ako inklinirate:

 

https://vaginalcum.bandcamp.com/album/fuck-the-catholic-civilisation

Teksašani Triage su svoj istoimeni EP (sa četrnaest pesama!) sami izdali još u Februaru ali evo sada i „pravog izdanja“, za RFL Records. Na osnovu broja pesama lako je zaključiti da je ovo grindcore bend – i jeste – ali nisam bio spreman za to koliko je ovo kvalitetno odsvirano i snimljeno. Triage nisu nikakvi mladunci iako im je ovo prvo izdanje, sva trojica su iskusni muzičari sa više bendova u CV-ju, uključujući Captain Cleanoff, pa zvuče ubistveno, skoro kao da su iz Skandinavije na ovom izdanju, kanališući razgovetniji grindcore po formuli Nasum ili Rotten Sound, sa izvrsnom produkcijom i bravuroznom svirkom. Jedan rif u Armageddon Worship je očigledna aluzija na Dismember pa ovde ima i sasvim manifestnih veza sa Skandinavskim zvukom a kogod da voli kvalitetan, eksplozivan grindcore ovde će naći razlog da se raduje:

 

https://rflrecords.bandcamp.com/album/triage

 

Elgrom iz Nemačke takođe sviraju grindcore, mada se već po logotipu vidi da je ovo više „metal“ bend. Svejedno, njihov Demo 2020 nema identični eksplozivni kvalitet i fenomenalni miks koji imaju Triage ali je dosta dobar, sa vrlo pristojnim zvukom za demo i pesmama koje jesu malo manje eksplozivne i maštovite ali i dalje sasvim solidno kidaju smenjujući brze d-beatove sa ubistvenim blastovima. Elgrom imaju i semplove ispred pesama, kul efekte na vokalima i nešto metalnije rifove s vremena na vreme pa se ovo fino sluša:

 

https://eigrom.bandcamp.com/album/demo-2020

 

Japanski Pharmacist je jako nov bend dva čoveka (ili žene? Ko zna?) koji svira jako mračan grindcore sa elementima, kao što se i iz imena naslućuje, carcassovske patološke tematike. Mislim, i debi EP im se zove  Forensic Pathology Jurisprudence. No, i pored jasnih uticaja, nije ovo POTPUNI klon Carcass (recimo nekih 70%); Pharmacist zapravo imaju neki svoj zvuk (koji je vrlo naporan, masterovan IZUZETNO glasno itd.) a koji je simpatičan mada, naravno, morate biti naklonjeni goregrind stilu. Bend svakako pogađa taj bolesni gruv koji volimo u ovakvoj muzici i sada im ostaje da rade na pesmama, no za prvi EP ovo je vrlo solidno.

 

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/forensic-pathology-jurisprudence

Takođe iz Japana dolaze Kruelty ali ovo je bend sa već više izdanja. Njihov najnoviji EP, Immortal Nightmare donosi tri pesme brutalnog, veoma teškog koktela doom metala, death metala i sporog hardcore zvuka koji ovaj bend baštini još od  2017. godine. Kruelty uspevaju da ovoj formuli udahnu mnogo života, gazeći na ovoj ploči teškim korakom uz mnogo mučnog, iznurujućeg gruva i zvuk koji, iako solidan, nažalost ne dopušta uvek da se čuju nijanse u njihovoj svirci. Ovo je šteta jer Kruelty uz mnogo hromatske supe koju serviraju ima i po neki memorabilan rif. EP se završava obradom Graveove Into the Grave i to je vrlo primereno:

 

https://kruelty666.bandcamp.com/album/immortal-nightmare

 

Za dobru kombinaciju negativnosti i pozitivnosti tu su nam HPGD, izdavač koji ima sluha za svoju publiku što voli dobru lošu muziku i nema mnogo para pa smo dobili Coronavirus / COVID​-​19: Free Bandcamp Sampler. Ovo je 16 pesama od isto toliko bendova koji izdaju za Horror Pain Gore Death Productions i ako do sada niste čuli Locust Reign, Formless Master, Viogression ili Abigail, ovo je idealna ploča da je stavite u telefon i ponesete sa sobom kad krenete u štetu. Verovatno nećete stići kuda ste krenuli ali grindcore će od vas napraviti boljeg čoveka.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/coronavirus-covid-19-free-bandcamp-sampler

 

Belgijanci Furia su svoj prvi EP, Nameless, izdali još prošle godine ali su ove godine napravili digitalno izdanje istog i, pa, šarmantan je to thrash metal sa dosta gruva i dobrih rifova, te vrlo „blackened“ pevanjem. Po nešto za svakog, što bi se reklo, a mene ovde najviše voze ti stvarno dobri rifovi, jak ritam i kvalitetan miks. Furia razume da metal valjda da bude i težak čak i kada je brz (mada je uglavnom poletnog srednjeg tempa) i meni to prija:

 

https://furiabelgium.bandcamp.com/album/nameless

 

 

War Curse iz Sinsinatja na EP-ju The Spider Sessions nude tri pesme kvalitetnog thrash metala za svakog ko voli, recimo, disciplinu nalik na Testament i Forbidden. Ovo je vrlo dobro producirano, vrlo profi odsvirano i naprosto ima personaliti koji fali mnogim modernim bendovima ovog usmerenja. War Curse ne sviraju mnogo brzo ali imaju dinamične, uzbudljive pesme i drže čoveka na ivici sedišta sve vreme. Preporuke:

 

https://warcursemetal.bandcamp.com/album/the-spider-sessions-ep

 

Global Thrash Attack su bili vredni i pred nama je još jedna kompilacija thrash metal bendova sklapana po nacionalnom ključu. Ovog puta se selimo u Grčku i Greek Thrash Attack ima 16 odličnih ekipa koje će nam ponuditi svoja viđenja thrash metala. Naravno, Grčka je dom Suicidal Angels, benda koji je značajan i u međunarodnim okvirima, da ne pominjemo da zemlja ima predvodničku ulogu kad je u pitanju blek metal u južnijem delu Evrope, ali svakako treba istaći po ko zna koji put izvanredan kompilatorski njuh Global Thrash Attacka. Rusi kao i obično uspevaju da odaberu gomilu pesama bendova za koje nikada niste čuli sem ako niste ozbiljan dopisivač i scenski istraživač i da to sve zvuči istovremeno i kvalitetno odsvirano/ producirano a da ima i tu neku primalnu energiju bendova koji nisu poznati i koji su gladni pažnje i dokazivanja. Ubitačna kombinacija, kao i uvek i ovo je još jedan album prodavan po „kolko date“ ceni koji apsolutno ne treba propustiti:

 

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/greek-thrash-attack-compilation

 

Mental Coma iz Kopenhagena na novom EP-ju, Ending an Era ima novog pevača, dobar omot i pet pesama odličnog death/ thrash metala. Iako miksovano i masterovano prilično klaustrofobično, muzički ovo je ekstremno zrelo nudeći muziku koja sjajno kombinuje progresivističke eksperimente sa klasičnm metal nabadanjem, zadovoljavajući i dušu i intelekt u isto vreme (i telo, pretpostavljam ako uz ovo jedete krempite ili masturbirate…). Mental Coma su maštoviti i umeju da složene i ambiciozne aranžmane naprave da zvuče prirodno pa onda i pesme od tri-četiri minuta zvuče kao prave epopeje, samo svirane ogromnom brzinom. Sjajno:

 

https://mentalcomathrash.bandcamp.com/album/ending-an-era

Teksaški Power Trip ima novi živi album, dve godine posle prošlog i Live in Seattle 05.28.2018 je i snimljen pre dve godine tako da… Trik je u tome da je bend izgubio puno para jer nije mogao na turneje zbog pandemije pa se nadaju da ovako kompenzuju… Enivej, ovo je odlično snimljen i miksovan album, a bend, sa svojim sada već velikim iskustvom, izuzetno dobro svira. Ja ne volim baš nešto taj njihov siledžijski thrash/ moshcore koji me pdoseća na NYHC iz devedesetih što su ga puštali na televiziji pa su sva deca puštala brade i nosila bermude i kačkete ali ovo je kvalitetno pa ko voli, uživaće.

 

https://powertrip.bandcamp.com/album/live-in-seattle-05282018

 

Whipworm su bend članova Titan, Cemetery, Mster itd. i kombinuje thrash i death metal sa malo hardkor pank himničnosti za jedan sasvim simpatičan krosover na EP-ju Swarm. Ovo je muzika koja voli svoj tehnički element iako se istovremeno trudi da ostane i dovoljno razgovetna da bi bila bliska i normalnoj publici. Pet pesama, dosta finih momenata:

 

https://whipwormmetal.bandcamp.com/album/swarm-2

Die Ego imaju ime kao da su Južnoamerikanci (die ego – diego kapirate), pa još naziv albuma – Culto, ali bend je zaprevo iz Londona. I svira solidno bučan heavy metal na prelasku u thrash, koji uspeva da zvuči istovremeno i nezastarelo a opet klasično. Ovde uglavnom nema klišea koje vezujemo za metal osamdesetih i dobijamo namesto njih dobro napisane, energične metal pesme koje me podsećaju na progresivniji smer kojim su krenuli zemljaci Acid Reign pre tridesetak godina. Gotivno.

 

https://dieego.bandcamp.com/album/culto

 

Losanđeleski Murder Construct su svoj jedini album, Results izdali još 2012. godine. Ali evo ga opet, remiksovan i remasterovan i mada ja ovde retko pominjem reizdanja, Murder Construct su uvek bili po mom ukusu i mislim da mase treba da čuju ovaj manični deathgrind album nošen fenomenalnim vokalom Travisa Ryana (Cattle Decapitatoon), spakovan u dvominutne detonacije u izuzetnim izvedbama članova Cephalic Carnage, Exhumed, Intronaut, Terrorizer LA i još gomile bendova. Mastering je, svakako, preglasan što uz ovako brutalnu muziku ume da bude za uši naporna kombinacija ali  Murder Construct toliko dobro sviraju da se vredi žrtvovati.

 

https://murderconstruct.bandcamp.com/album/results-redux

 

Norvežani Elegis su vrlo heavy na svom drugom albumu, Kultus. Ovo je album teškog, glasnog, nepraštajućeg death metala koji i pored sve težine i death metalskih mosh delova ima i lepih black metal elemenata ali i određenu možda ne MNOGO progresivnu ali ipak blago proggy ambiciju, pa su pesme sklopljene od interesantnih ritmičkih struktura i eksperimenata sa rifovima koji imaju jednu industrijsu, hipnotičku repetitivnost. Bend ima dobar zvuk, čime hvataju na prvu loptu (gitarista, Baron, ima vrlo dobar glas), ali onda tu pažnju koju su privukli pravdaju zanimljivim songrajtingom:

 

https://elegis.bandcamp.com/album/kultus

 

Ako ste raspoloženi za nešto brutalno, dementno i neprijatno na onaj način koji čoveku zagreje srce iako je svestan da ne bi trebalo da pominje slušanje ovakve muzike u pristojnom društvu, za vas je trostrani split EP francuskih bendova Dysmorfectomy, The Lump i Visceral Uprooting, nazvan  Blooming Seeds of Guts. Od ovog nabrojanog, prvi i poslednji su jednočlani slem bendovi kojima je jedini član – isti čovek, a The Lump su četvoročlani slem bend. Što se već i iz imena bendova i izdanja da naslutiti, naravno. No, ovo je simpatičan slem, death metal koji se još uvek drži „metal“ strane cele priče, pa iako je srednjetempaški i usmeren na gruv, ne vuče na beatdown hardcore ili druge „urbane“ stilove muzike. Al, mislim, nije ovo ni ruralno, Francuzi su vrlo solidni i muzički i produkcijski, kreirajući muziku koja slem formulu nimalo ne unapređuje ali je sasvim dostojno iznosi sa rifovima koji imaju potrebnu hromatsku disciplinu i ritmovima koji imaju potreban fank-faktor da ovo bude šest pesama solidnog gruva, brutalnih grlenih vokala sa povremenom „bri“ ekskurzijom, i generalnog slamming death metal pravoverja. Prijatno:

 

https://thelump.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

 

https://dysmorfectomy.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

 

https://visceraluprooting.bandcamp.com/album/blooming-seeds-of-guts

 

Gore sam pomenuo legendarni Grave a oni spremaju novi EP, Morbid Ascent za Jul. Izdavač, ukrajinski Archaic Sound se već unapred izvinjava što neće prodavati downloade pa je možda vreme da već rezervišete svoju CD kopiju pošto je tiraž limitiran na 500. Jer, po ovoj jednoj pesmi koja se sada da čuti, ovo će da BIJE. I to pošteno. Grave ne filozofiraju nego sviraju snažno, teško, moćno (i naravno, potpuno brikvolovano u masteringu ali se to donekle da podneti kod ovakve muzike), epski i za nijansu razgovetnije nego u svojoj klasičnoj fazi. Do mere da će ovo zadovoljiti i fanove Dismember. Sjajno. Jedva čekam ceo EP:

 

https://archaic-sound.bandcamp.com/album/morbid-ascent

 

Za još udaračkog ekstremnog metala tu su nam mančesterski Foetal Juice sa svojim drugim albumom Gluttony. Kad bend ima ovakvo ime, ne očekujete balade i prozračne akorde, ali, naravno, velika većina današnjih (well, i jučerašnjih) goregrind bendova je više zainteresovana kako da učine da im pevač zvuči kao divlji vepar koji proždire Ktulua nego da pišu zanimljive pesme, no Foetal Juice ovde imaju solidan adut u rukavu utoliko što uopšte ne sviraju goregrind. Ovo je više klasičan grindcore izmešan sa old school death metalom i to ovim ljudima lepo stoji. Gluttony je album velikog besa i negativnosti, ali istovremeno i dobrih rifova, odličnog pevanja, poletne svirke koja spaja napaljujući Cannibal-Corpse-sa-polovine-devedesetih metal sa disciplinovanim grindcoreom, pa i humora. Mislim, prva pesma se zove Take Your Face For A Shit, a ako to nije znak da biste sa ovim momcima rado popili čašicu ili dve u kafani, je ne znam otkud vam tako visoki kriterijumi. Gluttony je glasna i, ako ste nežnija dušica, za uši naporna ploča ali je i moćna, katarzična i naprosto – zabavna. Preporuke iz sve snage:

 

https://www.youtube.com/watch?v=CvG7Rdm2a8w

 

https://gorehouseproductions.bandcamp.com/album/gluttony

 

Alchemea iz Atine (ove naše, grčke) sebe nazivaju post-death metal bendom, što ne znam ni šta je. Mislim, Sludge metal mi je najbliži toj ideji, ali na svom prvom albumu, Sanguinary Melange, Alchemea veoma insistiraju na komplikovanim ritmičkim strukturama i denflovanim sviranjima po jedne note. Kad se doda malo prog-grinderskih harmonija, vokal snimljen preko telefona i jaka disciplina, Alchemea su za sebe mogli da napišu i da su progresivni djent bend i ja bih im verovao. Ipak, kad se album sluša, ovo se meni dopada više od većine prog-djenta koji sam čuo. Pesme su bolje napisane i imaju jasne ideje i smerove u kojim se kreću, ne dopuštajući bendu da ih odvuče u puke egzibicije. Dobro snimljeno, takođe. Dobra ploča.

 

https://alchemea.bandcamp.com/album/sanguinary-melange

 

Golgothan (demon govana) je bend iz Luizijane koji je četiri godine šutao posle EP-ja Gore Dungeon (imali su, navodno i jedan singl ali njega nema na Bandcampu) i sad se vraćaju novim EP-jem. Bend ne ume da snimi album, izgleda, ali makar naslov EP-ja svedoči da gorecore oštrica nije izgubljena. Rotting Genitalia je prijatna ploča zapravo kvalitetnog death metala negde između Aborted i Cattle Decapitation. Bend je opsednut šloki, VHS horror tropima, ali u muzičkom smislu ovo je bar dve klase iznad tipičnog goregrind programa koji ćete čuti ove godine. Pesme su dobre, bend artikulisan i svestan kako se stvari aranžiraju da se istaknu dobri rifovi, moš delovi itd. Pa još ti tekstovi! Vrlo solidan EP i svakako potvrda da je vreme za album:

 

https://golgothan.bandcamp.com/album/rotting-genitalia

 

Obscene iz Indijane su solidni na debi albumu The Inhabitable Dark, mešajući brutalni death metal sa malo grindcore i black metal uticaja. Hoću da kažem, ovo ima energiju brutalnog death metala a da izbegava većinu njegovih žanrovskih klišea – opsednutost biološkim hororom, nerazgovetni, grleni vokali – zarad jedne simpatične artikulisanosti. Da se razumemo, ovo je i dalje brutalno i nerazgovetno samo je vokal nešto ekspresivniji a surova hromatska tuča rifova biva protkana lepim blek metalskim temama i sludge gruvom. Pritom solidan zvuk mada je master mogao biti i za nijansu „mekši“. Ali dobar album:

 

https://obscenedeathmetal.bandcamp.com/album/the-inhabitable-dark

 

Nemesium su Australijanci i njihov debi album, Continua je interesantna death metal ploča koja pokušava da prijemčivost melodičnog death metala po uzoru na The Black Dahlia Murder spoji sa malo blek metal uticaja. Kad je dobro, ume da bude odlično – notabilno otvaračka Archetype – no, kad je osrednje nije loše ali nije ni mnogo memorabilno. Pomoglo bi da album nije mesarski masterovan tako da je u zvuku sve spljeskano i mada ploča ima snagu, odsustvo dinamike je grdno ubija, pogotovo uz odličnog bubnjara koji se jako trudi da oplemeni gruv kog neke pesme imaju. No, svakako, ovde ima dosta dobrih momenata i ko ima snage, treba da ga čuje:

 

https://youtu.be/-B0ElOc7IKU

 

Menace iz Perta u Australiji na svom EP-ju Found in the Dirt imaju pet pesama post-metal zvuka koji lepo kombinuje blek metal, treš metal, indastrijal metal i sladž za potentnu smešu. Ovo je mračna muzika koja uobičajene metalske stilizacije  zamenjuje za nijansu ozbiljnijim stilizacijama još uvek zadržavajući težinu i abrazivnost koje volimo kod metala. Dakle, ovo je svakako i dalje žanrovska metal muzika samo se ozbiljnije pretvara da je uz to i nešto drugo. Meni prija.

 

https://menacenoise.bandcamp.com/album/found-in-the-dirt

 

Voidbloom na EP-ju Tongues of God imaju pet pesama mučiteljske ali odlične kombinacije sludge metala, mathcorea, grindcorea i određene „prljave“ progresive. Ovo nije „feel good“ muzika, puna je neprijatnog urlanja i disharmonija, ali bendu uspeva da u svemu tome kreira memorabilne pa i zarazne momente u kojima uživate istovremeno sa osećajem nelagode. Odlična produkcija, takođe, za ovu američku momčad.

 

https://voidbloom.bandcamp.com/album/the-tongues-of-god

 

Kako ja nisam baš preteran ljubitelj deathcorea, novi Aversions Crown, za koga ljubitelji kukaju da je razvodnjen i ne na nivou prethodna tri albuma, meni zapravo leži sasvim okej. Australijanci sviraju brzo i žestoko sa lepom smešom napaljivih rifova i melanholičnih tema da mi obavezni sadržaj u vidu monotonalnih brejkdauna ne smeta mnogo. Hell With Come For Us All je ploča tehničkog deathcorea koji je meni prijemčiv jer se ne zasniva ISKLJUČIVO na tehnici i bend posvećuje pažnju pesmama, njihovom narativu i dinamici, pa ja ovo zapravo sasvim lepo slušam:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yqdM7ocjCCU

 

https://www.youtube.com/watch?v=NkkmIFZxYfw&list=PLQGrRTjQT3n_x0bsqug6j8wRoiOmzIAL9

Behold The Arctopus imaju novi album, Hapeleptic Overtrove i ova njujorška trojka (sastavljena od članova Gorguts, Direwolf, Nader Sadek, Krallice itd.) i dalje vrlo lepo meša užasno tehnički, kompleksni instrumentalni metal* zvuk sa rock in opposition i i NY downtown zvukom. Drugim rečima, da su John Zorn, Derek Bailey, Chris Cutler i ekipa odrasli na metalu umesto što su do njega došli u kasnijim životnim fazama, možda bi zvučali ovako. Hapeleptic Overtrove je ploča koja zahteva određenu posvećenost i koncetraciju jer je sva u krešendima i ne pušta slušaoca da uđe u „zonu“, ali to je jednostavno priroda ovakvog pristupa. Stockhausen je pre svoje konkretne faze imao ovakve kompozicije pa ako ste ikada sanjali da Gruppen svira umesto tri orkestra, trio metalaca – ovo vam je to.

*sa zvezdicom

 

https://beholdthearctopus.bandcamp.com/album/hapeleptic-overtrove

 

Za kraj malo novog, naprednog death metala. Prvo jedno Relapseovo izdanje, odlični novi EP projekta Living Gate u kome su članovi Yob, Amenra, Wiegedood, Oathbreaker itd. Deathlust je kolekcija pet neumoljivih, tehnički odličnih ali nikako tehnički fetišističkih pesama kojima ovaj bend debituje na Relapseu, servirajući izvanredni koktel kvalitetne svirke i sirove death metal energije. Slično bendovima koji izdaju za 20 Buck Spin, a koje toliko hvalim, Living Gate spajaju uho za mračnu temu i dobro razvijen rif old school death metala sa kompleksnim aranžiranjem ali i sirovošću u zvuku i izrazu koji svemu daju dah autentičnosti i beže od „laboratorijskog“ ugođaja. Deathlust je prepun sjajnih ideja, strasti, duha i odlične produkcije te od mene ima sve preporuke.

 

https://livinggate.bandcamp.com/album/deathlust

 

A ako vas je Living Gate razjario i sada ste gladni nečeg uporedivog po idejama i kvalitetu, sa zadovoljstvom mogu da javim da upravo pomenuti 20 Buck Spin imaju JOŠ JEDAN odličan album u katalogu. Pa dokle????  Da budem iskren, Providence, drugi album oklendskih blackened death metalaca Ulthar sam priorderovao čim sam čuo dve pesme sa istoga pre nekoliko nedelja. Ulthar sam voleo još na prvom albumu, Cosmovore, iz 2018. godine i tada sam im hvalio zvuk i, kao, blago kritikovao songrajting, ali evo koliko bend ume da sazri za dve godine. Providence je ploča i dalje veoma dobrog zvuka (i to za 20 Buck Spin iznenađujuće dinamično masterovana) ali je bend ovde napisao i izvanredne pesme. Ulthar uspevaju da kombinuju naglašenu sirovost old school death metala (sve je puno rifova iz Asphyx i Autopsy kurikuluma) sa naglašenom sofisticiranošću u aranžiranju gde muzika svojom dinamičnošću i smelim aranžmanskim zaokretima, promenama tempa i upadanjem iz melodičnih blekmetalskih tremolo momenata u deathmetalsko dž-dž okidanje uspeva da sve vreme zadrži svežinu i ostavi utisak kompleksnosti ali i da sve to bude prirodno, skoro spontano, bez za tehnički death metal tipične artificijelnosti u spajanju nespojivog. Ovo je, svakako, odlika velike većine 20 Buck Spin bendova i izdavač zaista ima izvanredan njuh u identifikovanju muzičara koji formu ekstremnog metala izuzetno razumeju i vole ali su spremni da je bez milosti dekonstruišu i rekonstruišu za svoje potrebe, gradeći ploče koje deluju tuđinski koliko i familijarno, onako kako najbolji death metal sa svojom kombinacijom mosh-friendly prijemčivosti i apstraktne, hermetične otuđenosti i treba da zvuči. Providence ima i fenomenalan omot koji je bendu, zbog stilizovanih muških polnih organa na neko vreme doneo i zabranu na Spotifyju. Pa, mislim, ako vam TO nije dovoljno, ja ne znam šta još da kažem.

 

https://listen.20buckspin.com/album/providence