Film: Skandal (aka Shûbun)

Skandal (aka Shûbun), emitovan na RTS 2 prošlog Ponedeljka, je deseti autorski film Akire Kurosawe i prvi od dva filma koja je slavni režiser uradio 1950. Godine. Drugi je, naravno, bio Rašomon, film sa kojim će se Kurosawa vratiti istorijskoj tematici da bi ispričao jednu postmodernu priču o prirodi istine i usput osvojiti svetsku slavu. Rašomonov meteorski uspeh je s punim pravom zasenio Skandal koji priča jednu manje umetnički ambicioznu priču. Ipak, iako je u pitanju svakako slabiji film, Kurosawa je interesantan i u svojim slabijim delima i Skandal ima u sebi nekoliko elemenata koje vredi podvući, pogotovo što, iako se ne bavi neprolaznim i večitim, onako kako to radi Rašomon, ovaj film tretira temu koja je i danas, tačno sedamdeset godina kasnije, strahovito aktuelna.

Kao jedan od najcenjenijih i najpopularnijih mladih režisera u Japanu onog vremena, sa filmovima koji su osvajali nagrade i o kojima se pričalo u čaršiji (prevashodno govorimo o filmovima iz prethodnih par sezona kao što su bili Pijani Anđeo i Pas lutalica), oženjen lepom glumicom Yōko Yaguchi, a koja je nakon ulaska u brak prestala da glumi, Kurosawa je svakako bio izložen određenom, recimo pomalo nezdravom interesovanju javnosti. Skandal je, tako, film koji se bavi onim što je, avaj, i nama danas veoma poznato, žutom štampom, tabloidnim, senzacionalističkim izveštavanjem, fejk, takoreći njuzom i insistiranjem da strvinarsko ponašanje medija koji tvrde da pišu istinu „jer imaju slike“, može da se pravda radom u interesu javnosti.

 

Naravno, mi smo protekle nedelje bili svedoci upravo kako slika kao takva nije nosilac istine i slušali kako se dobar deo državnog (i partijskog, mada je to sada već praktično jedno) aparata obara na novinare koji narušavaju privatnost jednog, jelte, deteta, spretno izbegavajući da komentarišu što se „dete“ konzistentno druži sa nekim protiv koga se vodi krivična istraga – predsednik je, makar, ovo dotakao i vešto spinovao kako, eto, tog čoveka ne povezuju ni sa čim ozbiljnijim od tuče, iako to, naravno nije tačno, ali istina, kako ne može da se vidi na fotografiji, tako i ne može da izroni iz sistema u kome sudski postupak već godinama ima ulogu taoca izvršne i partijske vlasti.

 

Zgodno, Kurosawin film je dobrim svojim delom drama-u-sudnici, snimljena dinamično sa mnogo zanimljivih švenkova i skoro postmodernističkim korišćenjem reflektora i mikrofona koje upotrebljava sama filmska ekipa da se prikažu i ekipe raznih televizija koje prate skandalozno suđenje.

No, Skandal nije samo drama u sudnici, i mada on spretno kanališe ovu klasičnu žanrovsku formu, film je dobrim svojim delom socijalna drama sa jakim odjecima radova Franka Capre. Kurosawa je sam bio prilično nezadovoljan ovim filmom, govoreći i o tome koliko je teškoća imao u sklapanju scenarija koji nikako nije hteo da „legne“ i ovo se svakako vidi u tome kako film, kao uostalom i neki njegovi raniji radovi o kojima sam pisao, divlje pleše između žanrova. Takođe, ovo nije prvi Kurosawin film u kome harizmatični glavni junak biva uveden na centar pozornice na početku sa takvom sigurnošću kao da će, da prosite, pojebati bar prva tri reda publike u bioskopu, samo da bi u kasnijem delu filma on bio skrajnut zarad stavljanja u prvi plan mnogo manje harizmatničnog, mnogo problematičnijeg lika koji, iznenađujuće ili ne, zapravo nosi dušu filma.

 

U svakom slučaju, Skandal je neka vrsta Kurosawinog osvetničkog rada usmerena da razobliči nemoralnost, lešinarsku prirodu jeftine, skandal-štampe koja, po njegovim rečima „misli da ako je nešto tehnički zakonito, to znači i da je automatski dozvoljeno“ i urednici i izdavači magazina „Ljubav“ koji u ovom filmu štampa lažnu priču o romansi poznatog slikara i poznate pevačice – a na osnovu fotografije izvađene iz konteksta – su predstavljeni kao larve iz kojih će jednog dana poleteti Dragan J. Vučićević, kreature koje imaju ljudsku formu ali ne i ljudsku etiku, obeležene tamnim naočarima (u ono vreme univerzalnim simbolom da je neko negativac), sasvim uverene da je laganje na mestu jer će pospešiti prodaju novine, da poznati o kojima se laži objavljuju ionako neće tužiti jer je tek to javni blam a ako i tuže, sudski postupci su još bolji za tiraž.

Ne znam, naravno, šta su samom Kurosawi radili paparaci i nečasni urednici i kako su ga razvlačili po novinama, ali teško da ima neke sumnje u to da je ovo za njega bila sasvim lična tema. Kako i Donald Richie u svojoj knjizi o Kurosawinim filmovima ističe, ovo je jedini film u kome je glavni junak – slikar. Kurosawa je, znamo, planirao karijeru likovnog umetnika koju nikada nije u punoj meri realizovao i, da izvine Richie, režiser će se ovome na neki način vratiti u jednom od svojih poslednjih filmova, Snovi, iz 1990. godine u kome Martin Scorcese igra Vincenta Van Gogha, ali u Skandalu je slikar sasvim jasno, autorov alter ego, signal da je ovo priča u kojoj on neće zadržavati udarce i pustiti obe strane „da kažu svoje“.

 

Toshiro Mifune ovde igra poznatog i blago ekscentričnog slikara po imenu Ichirō Aoye koji vozi motor tri godine pre Marlona Branda i kanališe razbarušenu, nemirnu energiju čoveka koji ne haje za tradicionalne društvene krutosti posleratnog Japana i ide kuda ga inspiracija nosi. U otvaranju filma, to je vrh planine gde sedi i slika okolne vrhove, okružen lokalnim seljacima koji mu se čude i sa njim provode zabavne trenutke. Aoye je prikazan kao veoma solidan čovek, lišen nekakve buržujske sujete i klasne distance. Kada se na vrhu planine pojavi poznata pevačica, Miyako Saijo, kojoj je pobegao autobus, on će joj ponuditi pomoć da dođe do istog odmarališta u kome je i sam smešten i tamo je na kraju dovesti na motoru. Par sati kasnije, oboje u bademantilima na terasi njene sobe imaju sasvim kulturan razgovor o okolišu i tome da se od slave nekada mora pobeći da bi se sačuvalo mentalno zdravlje i ovo je momenat u kome ih paparaci slikaju.

Bes koji Aoye oseti kada se priča raširi po ulici dok magazin „Ljubav“ bije rekordne tiraže i muze priču o tajnoj romansi dvoje selebritija je dovoljan da prvo nabode ljigavog urednika a da zatim i presavije tabak i tuži izdavača za klevetu. Ovo je donekle kontroverzno utoliko što se u ono vreme smatralo da je to poznatima ispod časti i da treba da trpe da drugi ispiraju usta sa njima zbog svoje privilegovane pozicije u društvu.

 

Kurosawin caprijanski pristup je vidljiv u tome da on uopšte ne tretira ideju te privilegije i pitanja da li Aoye uošte treba da se ovim bavi – Saijova, recimo, ni ne pomišlja da sama tuži novinu i tek na njegovo nagovaranje pristaje da učestvuje u tužbi – jer je njegov glavni lik gotovo svetački čist, ispravan i u celu frku ulazi jer mu se gadi takav tretman istine, njeno izvrtanje i bacanje u blato za zabavu svetine. Drugim rečima, Mifuneov lik je, verovatno ono kako je Kurosawa sebe video u najboljem svetlu i pokušao da ovu predstavu pretoči na filmsku traku prikazivanjem odnosa koji se razvija između Aoyea i porodice advokata Hirute koji se sam ponudio da ga zastupa na sudu.

Može se pričati i o tome da je ovaj pristup bio smišljen i da bi film bio prijemčiv za američku publiku: sam Mifune emituje jednu nepogrešivo kerigrantovsku energiju, a Yoshiko Yamaguchi koja igra Saijovu je nesumnjivo izabrana zbog svog holivudskog, glamuroznog izgleda koji u ovom filmu, sa ovom frizurom, neodoljivo asocira na Lauren Bacall. Takođe, film eksplicitno tretira američke simbolike koje su i Capri bile bliske, notabilno u scenama koje se tiču proslave Božića i čuda koje ovo simbolizuje a koje će se ovaplotiti u finalu filma. Na kraju krajeva, ovde čujemo poznate anglosaksonske božićne pesme poput Auld Lang Syne ili Silent Night pevane na japanskom…

 

Naravno, to finale, iako ima jedan upečatljiv dijalog uzdržanog ali harizmatičnnog Mifunea, do tog momenta već prilično skrajnutog u narativu, ipak pripada advokatu Hiruti koga, nagađate, igra Takashi Shimura, kreirajući do groteske snažan portret čoveka koji zna da ne pripada „dobrim ljudima“ ali koji u sebi ima još toliko dobrog da se toga stidi.

 

Sam Kurosawa je objasnio da je Hirutin lik kreiran na osnovu prisećanja susreta sa čovekom u kafani u Šibuji desetak godina ranije, koji je celo veče pričao o svojoj bolesnoj ćerki i govorio o njoj kao da je najbolje dete na svetu. Ovo je Kurosawu impresioniralo i Hiruta u filmu i sam ima bolesnu ćerku, Masako, koja već pola decenije leži u krevetu zbog tuberkuloze i predstavlja simbol čistote i moralno središte filma.

 

Nažalost, prema kraju Kurosawa ne može da odoli jeftinom, patetičnom rešenju žrtvovanja ove ćerke da bi Hiruta konačno odlučio da li će ili neće da kaki, ali ono što scenario odrađuje prilično grubo, u doroj meri spasava sjajna Shimurina gluma. U prijatnoj reverziji onoga kako je njemu u Pijanom anđelu Mifune kidnapovao film, Shimura ovde izgurava jednodimenzionalnog, lepuškastog slikara sasvim u drugi plan svojim do karikature naglašenim moralnim posrnućem. Svakako, Shimura ovde stalno sedi na ivici preglumljivanja, ali je, za moj račun, ne prelazi, uspevajući da izrazima lica, uplašenim ćutanjima, pogurenošću prikaže više straha, stida i zgađenosti samim sobom nego u scenama gde se teatralno ispoveda ćerki. Shimurina transformacija iz kul, blaziranog detektiva kog je igrao u Psu lutalici, u advokata koji potvrđuje sve negativne klišee o advokatima pre nego što u sebi nađe hrabrosti da ipak bude pre svega čovek je zamamna i krade finale filma.

 

Drugde, u Skandalu se svakako može uživati diveći se Kurosawinoj tehnici. Možda scenarista Kurosawa nije uspeo da se do kraja izrazi i domisli ono to je osećao na ovu temu, odlučujući se na kraju za neka nezarađena a neka i nezgrapna rešenja, ali režiser Kurosawa je film zasejao impresivnim radom kamere i brzometnom montažom. Kurosawina jedina – kako i Richie podseća – scena suđenja je, kako smo već rekli, sjajno snimljena i dinamično montirana, ali film je prepun domišljatih rezova, maštovitog kadriranja, ali i sasvim ikoničkih scena Mifunea na motoru (i, kao bonus, Mifunea na motoru sa potpuno okićenom jelkom od metar i po iza leđa), zamišljene i ćutljive Yamaguchijeve, nemog, detlajnog pregledanja Hirutine kancelarije gde o čoveku saznajemo mnogo toga po njegovom okruženju, razuzdane božićne večeri u kafani sa pijancima i kurvama za advokata i njegovog buržujskog klijenta.

No, ono što nakon gledanja ostaje, bez obzira na sve probleme sa scenarijom i Kurosawinog meandriranja među likovima gde je za jednog – nominalno, protagonistu – izgubio interesovanje kada je prepoznao da je drugi mnogo slojevitiji i životniji, je upravo ta Shimurina rola čoveka koji sebe dovodi na rub pucanja jer je slab i teško mu je jer, iako slab, on je i dalje, u suštini, dobar čovek i prepoznaje da je slabosti u sebi dopustio da se razvije u zlo. Baziran na stvarnom liku i istican kao prvi primer Kurosawinog na Dostojevskog nalik pristupa analizi likova, Shimurin Hiruta je tragičar i pobednik u isto vreme i još jedan siguran pogodak za glumca koji će konačnu realizaciju ovog pristupa likovima imati u filmu Ikiru što ćemo ga, božezdravlje pogledati za par nedelja na RTS-u.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s