Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-06-2020

Ove nedelje sam dobar deo vremena bio gluv na jedno uvo ali nije da me je to sprečilo u slušanju metala. Da vidimo šta smo imali:

Počnimo sa blek metalom. Ruski Altar of Woe je jednočlani projekat Ilje Ljevova iz Griefrain (a koji je takođe jednočlani ali instrumentalni blek metal bend) i na prvom albumu, The flame of truth Ilja ga zakiva pošteno i iz sve snage. Altar of Woe je old school testerišući black metal što nas vraća u rane devedesete svojim sirovim rifovima, jednostavnim ritmovima i jednom schadenfreude atmosferom koja to veoma lepo zaokružuje. Nije ovo primitivna muzika, Ljevov je odličan muzičar i ume da prošara staroškolsku koljačinu sasvim sofisticiranim varijacijama u dinamici u tempu, ali jeste kvalitetno usredsređena na taj krvoločni senzibilitet i to veoma prija:

 

https://altarofwoe.bandcamp.com/album/the-flame-of-truth

 

Solidan atmosferični blek metal stiže nam iz Portugalije na prvom albumu jednočlanog projekta Baal. Bend je aktivan od početka veka i pravi po jedan snimak na svaku deceniju pa tako posle demo snimka iz 2000. godine i EP-ja iz 2010. dobijamo konalčno i prvi album, ali, Epithapion je zapravo vrlo dobra ploča. João Meruje je u osnovi bubnjar pa je ovo, za razliku od mnogih albuma jednočlanih blek metal projekata, ploča na kojoj imamo žive i vrlo živahne bubnjeve dok su gitare opuštene, ambijentalne i atmosferične u pravoj meri. Nema ovde mnogo pevanja, Meruje pusti po neki krik ali većina muzike namerava da hipnotiše gitarama koje su mogle sići i sa neke od starijih ploča Godflesh ili My Bloody Valentine. Ovo, dakle, nije tek još jedna blackgaze ploča već interesantan poogled na atmosferični blek metal, sa dosta ukusa i promišljenosti:

 

https://baalbm666.bandcamp.com/album/epitaphion

 

Poljski jednočlani projekat Popioły (pepeo, naravno) na svom debi albumu, Purposeless through meaning nudi vrlo zanimljiv, ličan i originalan blek metal koji se u osnovi drži klasične forme ekstremnog metala, ali ima gotovo eksperimentalni pristup sa smenama ritmova, neočekivanim harmonskim idejama i povremeno sasvim smelim rešenjima (W Chmurach Jowisza, recimo, ima sasvim cirkuski senzibilitet). Uz odličnu produkciju i dinamičnu svirku ovo je ploča koja me je vrlo prijatno iznenadila i još jednom podsetila na raznovrsnost i vitalnost poljske scene:

 

https://popioly.bandcamp.com/album/purposeless-through-meaning

 

Nežan ali raskošan i veoma ubedljiv atmosferični blek metal nude Rusi Сивый Яр na split albumu Неизбежность/ Wiecznica sa Poljacima Stworz. Dve pesme koje Сивый Яр ovde ima traju skoro 25 minuta u totalu i sadrže mnogo prijatnih melodija inspirisanih narodnim i paganskim nasleđem, ali bend nudi i kompleksne aranžmane i odličnu produkciju pa mada ovo nije muzika nužno pravljena baš za mene, njihova strana ploče mi se prilično dopala. Stworz su manje-više na istoj poziciji kao i pre par godina kada smo pisali o njima i njihove tri pesme nude još neofolk paganštine (i semplova ptica) upletene sa distorzijom i grubim vokalima. Poljaci su za nijansu manje maštoviti u svom aranžiranju ali ko voli ovakvu muziku, nauživaće se:

 

https://sivyjyar.bandcamp.com/album/-

https://stworz.bandcamp.com/album/wiecznica

 

Portugalski pregalac Vulturius je veoma prolifičan sa svojim jednočlanim projektom, Irae pa smo tako, pored milion demo snimaka i splitova dobili i novi, peti album pod nazivom Lurking in the Depths. Irae nije SUVIŠE impresivan muzičar za moj ukus, ali njegova muzika je pošten, znojav blek metal veran andergraund korenima pa je i Lurking in the Dephs mračna, satanistička ploča koja prija da se čuje jednom iako ne zove, barem mene, na vraćanje na početak i ponovno trošenje. No, ja jesam stara i izlizana osoba pa i to treba imati na umu. Ovo je, generalno, korektan album andergraund blek muzike, produkcijski sirov ali daleko iznad proseka ovog pod-pod-žanra, pa ako vam je stalo do nečeg iskrenog, jednostavnog i srčanog, Irae će vas, možda, sasvim zadovoljiti:

 

https://irae666.bandcamp.com/album/lurking-in-the-depths

 

Estonsko-finsko-kanadski Põhjast na svom, evo već trećem albumu Downfall meša gotski doom, klasičan metal i malo blek zvuka da spravi jednu simpatičnu mućkalicu. Naravno, nikako po mom ukusu ali ovo je bilo zanimljivo čuti jer Põhjast zvuče kao da ste izmešali Paradise Lost i Type O Negative i naterali ih da izmisle blek metal. To podrazumeva i kvalitet svirke i komponovanja, naravno, sa nekim lepim, pamtljivim melodijama. Prijatno:

 

https://pohjast.bandcamp.com/album/downfall

 

Kanadski izdavač Sepulchral Productions izbacio je ove nedelje i dva solidna atmosferična blek metal albuma takođe kanadskih bendova. Nijedan od njih nije sad nešto zbog čega bi meni ispao monokl, ali za ljubitelje atmoblek podžanra, ovo su svakako izdanja koja vredi čuti. Prvo su tu Serment koji sa svojim prvim albumom, Chante, ô flamme de la liberté drže lekcije kako NE treba masterovati ovakvu muziku. Ovo je ploča bez trunke dinamike, skoro neslušljiva u svojoj potpunoj zaravnjenosti zvuka. No, kako atmosferični blek metal pomalo i profitira od utiska monotonije koji ostavlja, recimo da su oni ovako hteli. Sama muzika je vrlo solidan, brz ali suštinski statičan blek metal u kome se smenjuju lepi akordi i udaljena vriska preko jednoličnog ritma. Dobro za meditaciju.

 

https://sermentqc.bandcamp.com/album/chante-flamme-de-la-libert

 

Drugi su Sombre Héritage sa svojim debijem, Alpha Ursae Minoris a koji je samo za nijansu dinamičniji od kolega. I to baš za nijansu, jer je i ovo muzika bazirana na dosta jednoličnim aranžmanima gde se akordi smenjuju preko stalno iste pratnje, uz vokal koji se dere iz druge prostorije. No, Sombre Héritage su nešto skloniji promenama ritma i ubacivanju više rifova u svoje pesme pa se po tome razlikuju – a da li je ovo bolje ili gore od Sermenta zavisi od toga šta tražite od ove muzike. Meni je to slušljivo.

 

https://sombreheritage.bandcamp.com/releases

West da je izašao novi Wintaar i nije neka vest jer ovaj Rus je samo u 2020. godini pre albuma I Am Ruin, I Am Death izdao četiri dugosvirajuće ploče. Nećemo se pretvarati da sam sve to slušao (nisam), ali jesam slušao Wintaar ranije i primećujem da je moja glavna zamerka na ovaj projekat – užasan zvuk – na ovom albumu autoritativno prevaziđena solidnim studijskim miksom. Ostaje emotivan ali oštar blek metal iz majčice Rusije koji prija sa svojim idiosinkrazijama i ekspresivnošću. WV je maštovit i kreativan i mada to ne znači da uvek piše dobre pesme, znači da su mnoge među njima interesantne:

 

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/i-am-ruin-i-am-death

 

Agresivan, granitno tvrd blek metal nam stiže iz Viskonsina na novom EP-ju sastava Veldlokk. Crushing the Servants of the Plaguethrone ima lep omot i pet podužih pesama koje forsiraju brz ritam (sem kad se spuste na praktično doom tempo) i črvste rifove, ali i tremolo teme. Bend ima uho za dobar rif i ume da zadrži pažnju slušaoca lepim harmonijama i smenama tempa. Sve to opet ne deluje prenatrpano već široko, domaćinski, ali svedeno na minimum neophodnog. Solidno:

 

https://veldlokk.bandcamp.com/album/crushing-the-servants-of-the-plaguethrone

 

Odličan, mračni blek metal debi album za rejkjaviški Nexion. Islanđani po običaju svoj blek metal čine okultnijim, mračnijim i atmosferičnijim od skandinavske sabraće pa je i Seven Oracles ploča izuzetno tamne, guste atmosfere ali i moćne, žestoke svirke gde se agresivni vokali i nemilosrdni blastbitovi mešaju sa disharmoničnim gitarskim arabeskama i vrlo raznovrsnim temama. Izvrstan album benda koji podseća na snagu islandske scene:

 

https://nexion.bandcamp.com/album/seven-oracles-2

Iznenadio me je teksaški jednočlani projekat Sinira na svom debiju The Everlorn koji donosi osam pesama melodičnog blek metala. Iznenadio me je pre svega zrelošću svirke, ideja i aranžmana – ali ovaj dvadesetpetogodišnjak već iza sebe, kaže, ima dosta iskustva u raznim ograncima metal industrije – ali na kraju i time koliko mi se dopao njegov stil. Sinira ima nimalo stidljivu sklonost ka melodijama koje su uvek tu i sjajno se uklapaju uz generalno agresivnu svirku koja bi, da nije te hipermelodične srži mogla da se prodaje i kao blackened speed. Ali melodije su tu pa je ovo izuzetno lepo uklopljena power-metal nadgradnja na speed osnovu, sve utopljeno u underground black metal tminu. Da je samo lepše masterovano bilo bi izvanredno a ovako je impresivno. Čovek pritom ovo prodaje za samo jedan dolar što je smešno jer je u pitanju album koji, kada se uporedi sa kolegama, nudi srazmerno dosta više.

 

https://sinira218.bandcamp.com/album/the-everlorn

 

Francuski Creature na svom trećem albumu Ex Cathedra nude vrlo ambiciozan program progresivnog blek metala koji se od simfonijske sabraće razlikuje pre svega jednim jasnijim oslanjanjem na prog rok formule razvijene sedamdesetih godina prošlog veka a koje su simfoničarske aspiracije kanalisale na osoben način. Ovo znači da Creature zapravo imaju više King Crimson i Nice zvuka u sebi, sa rokerskim pogledima na barok radije nego da pokušavaju barok direktno da zavare na šasiju ekstremnog metala. I to osvežava. Nije ovo savršena ploča, traje više od sat vremena i produkcija joj ne čini previše usluga sa jako glasnim masterom koji oduzima dinamiku nečemu što treba da bude slojevitije i prozračnije, ali ovo je zanimljivo za slušanje i vredi se pomučiti. Izdavač I, Voidhanger je sa ovim albumom podsetio da je u pitanju avanturistička, hrabra ekipa:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/ex-cathedra

 

Pređimo na stoner i za početak imamo uobičajen grčki desert/ stoner rock na albumu Billion Drops benda Paranoid Reverb. Kad kažem uobičajen, mislim na uobičajeno visok kvalitet svirke, produkcije, žanrovske pismenosti… Ovo su, naravno, i dobro napisane pesme i mada su Paranoid Reverb previše „komercijalni“ za moj ukus koji uvek ište svedeniju, fokusiraniju muziku, nemam zaista neku „objektivnu“ zamerku  na ovu ploču. Dobar teški rok, dobro snimljen i miksovan. Album izlazi tek u Septembru ali omiljeni JuTjub kanal već promoviše:

 

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/paranoid-reverb-billion-drops

 

https://youtu.be/9Tq6pQElBhU

 

Švedski Huanastone nudi sličan program muzike pune dobrih rifova, poletnog ritma i melodičnog, šmekerskog pevanja na albumu Third Stone from the Sun. Šveđani su ipak za nijansu psihodeličniji i njihova muzika, iako i sama u osnovi vrlo bluzerski orijentisana, voli da se okrene više u smeru atmosfere i pržećih psihodeličnih gitara. Vrlo dobar, prostran miks koji ne gine sasvim u masteringu i ovo je album prijatnih teškorokerskih sanjarija:

 

https://huanastone.bandcamp.com/album/third-stone-from-the-sun

 

Sjajno su mi legli brazilski Elephantus na istoimenom EP-ju sa četiri odlične pesme psihodeličnog, teškog stoner doom zvuka. Elephantus kažu da su sve snimili za jednu noć, uživo i ovde se definitivno čuje ta energija spontanosti i rizika ali i sirovost koja je šarmantna. Naravno, kvalitet snimka nije superhifi, ali ni muzika koju Elephantus sviraju nije neka umivena rok interpretacija srednjeklasne zadovoljštine već besan, težak, urlajući stoner rok sa dna i kada njegove psihodelične gitarske i klavijaturističke spirale preuzmu kontrolu nad vašim umom gledaćete na svet drugim očima:

 

https://elephantus.bandcamp.com/releases

 

Ostajemo na istom kontinentu ali idemo do Lime i drugog albuma psihodeličara Cuarzo. Vol. 2 je sirova, bučna ploča psihodeličnog teškog roka koji ima i teške, doom rifove ali je najbolji kada bend slobodnije džemuje. Onda gitara može da se lansira pravo u svemir sa rampe koju prave stameni bubnjevi i bas, i da istraži njegove najdublje tajne. Prijalo bi da je ovo za nijansu čistije producirano jer mada ovi Peruanci vole buku, ona povremeno oduzima njihovoj muzici na slojevitosti što je ova nesporno ima. No, Cuarzo su pošteni, posvećeni i dobri:

 

https://cuarzo.bandcamp.com/album/vol-2

 

 

Mađarski Satorinaut se vraća sa još jednom kolekcijom džemova za ovu godinu i kako mi se Slow Psychedelic Speedrock prilično dopao pre koji mesec, tako sam i u Action Brings Good Fortune ušao sa pozitivnim očekivanjima. I Satorinaut ne razočaravaju, ovo je sada još bolje snimljeno, stilski zaokruženije i nudi organski gruv i jaku gitarsku psihodeliju u dugačkim, instrumentalnim džemovima koji se vrlo dobro drže tokom trajanja cele ploče. Satorinaut su zreli za „prave“ albume ako smem da primetim a ovi sešnovi koje su do sada objavili su prava stvar za slušanje ukrug i tripovanje na suvo.

 

https://satorinaut.bandcamp.com/album/action-brings-good-fortune

 

Trebalo mi je dva pokušaja da se priviknem na dosta jedinstveni zvuk solunskih Hadean Cult. Na njihovom debi albumu, Don the Mantle ima mnogo interesantnih girarskih rifova i tema, i ovo je prilično nežan, dobro raspoložen hard rok/ stoner metal sa pažljivim igranjem sa dinamikom da se postigne šaranje po čitavom spektru emocija, i kompleksnim, dobro osmišljenim aranžmanima. Glavni adut benda su te maštovite gitare ali je u prvom planu i dobra pevačica Stoicheia koja muzici dodaje jednu pop komponentnu i balansira pomalo okultni doom rock pristup. Na kraju mi se ovo veoma dopalo pa podstičem slušanja i istrajavanja:

 

https://hadeancult.bandcamp.com/releases

Britanci Organ of Corti nisu rđavi na svom debi EP-ju, Hostile Mess, gde mešaju hard rock, grunge i malo stondirane psihodelije za jedan prijatan, gruvom ispunjen, vrlo faziran zvuk. Ova muzika će svakako biti bliska i nemetalnoj publici na ime svoje razgovetnosti ali ima dovoljno težine i oštrine i za metalce:

 

https://organ-of-corti.bandcamp.com/releases

 

Berlinski Black Sadhu na svom drugom EP-ju, What is Real? daje tri pesme vrlo distorziranog, teškog, sporog, ritualnog doom metala. I to vrlo lepo curi. Ima ovde svega što ja volim, teških rifčina, sporih ritmova i vokala koji stižu iz tamnih daljina, kao da ih sanjamo i malo se meškoljimo od brige u snu. Tri pesme traju više od pola sata a kad stignete do kraja skoro je nemoguće da ne krenete iz početka:

 

https://blacksadhu.bandcamp.com/album/what-is-real

Nije najjasnije ko su članovi Circle of Sighs (bar meni) ali ovaj internacionalni „progressive synth-doom from the outer reaches of space-time“ bend me je prilično kupio svojim albumom prvencem, Salo. I, da, ovo je progresivni rok isto koliko je i doom metal, sa muzikom koja je harmonski bogata, dinamički raznovrsna i puna kosmičke širine i snažne atmosfere. No, srećom, ima i sasvim dovoljno propisne težine i moći da komforno upadne u metal klasifikaciju, ali, svakako, ovo nije izdanje samo za doom čistunce i deluje mi kao album koji je nadžanrovski zanimljiv. A obradili su i Kraftwerk. Vredno!

 

https://circleofsighs.bandcamp.com/releases

 

Odlični kalifornijski izdavač Ripple Music dosta nas je dugo tizovao najavama novog albuma doom/ stoner/ rock legende, Scotta  Weinricha. Ovaj legendarni gitarista, basista i pevač svirao je u nekim od najvažnijih doom i stoner postava svih vremena (pre svega Saint Vitus i The Obsessed a već više od deset godina radi muziku i kao samo Wino (a što je nadimak po kome ga zna više ljudi nego po njegovom pravom imenu). Elem, Forever Gone je treći album za postavu Wino, prvi posle deset godina i ovo je jedanaest pesama meditacija prevashodno uz akustičnu gitaru. Ogoljeno, iskreno, direktno, kako to od veterana i očekujemo. Nisu sve pesme skroz minimalističke, negde ima multitrekovanih solaža na električnoj gitari, negde i bas gitare i bubnjeva ali ovo jeste ploča pre svega pevanja iz akustične akorde, ploća koja intimu iznosi na površinu i ne interesuje je da se krije iza žanra već samo da ga iskoristi da neke od najdubljih misli i emocija podeli sa svetom a da se njihov vlasnik ne raspadne od straha. I to lepo ide. Nije ovo album za pušenje kanabisa i tresenje glavom već (kvazi)folk ploča za kontemplaciju i plakanje. Možete li?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/forever-gone

 

Šćećinski Power Plant nisu naročito imaginativni na svom debi albumu Cargo ali ovo nije neprijatna ploča. Instrumentalni stoner rok sa neskrivenim psihodeličnim aspiracijama ovde je upakovan u pet dugačkih pesama koje rade sve što očekujete, servirajući pompezne fazirane rifove i psihodelične gitarske eksploracije, nikada se ne odmičući od žanrovske mustre. Ali korektno je:

 

https://hailtheplant.bandcamp.com/album/cargo

 

Maštovitiji su Saksonci Hammada na svom debi albumu, Atmos, ali ovo je, da bude jasno, punokrvni desert rock sa pevanjem i refrenima koji svoju psihodeliju nalazi u bezočno faziranim gitarama i sintisajzeru koji dopunjava gitarske ekspedicije. Koliko god sad ovo glupo zvučalo, mislim da Hammada imaju neadekvatan zvuk za ono što sviraju jer apsolutno preobilje distorzije i reverberacije nije u skladu sa muzikom koja pokušava da ima i sasvim „televizijski“ hard rok senzibilitet. Tako da je Hammada najbolja kada zaboravi na pevanje i refrene i baci se glavačke u svemir, puštajući gitarama i klavijaturama da se jure kroz nebule:

 

https://hammada.bandcamp.com/album/atmos

 

Tulužani Stoned Matter drmaju teški, vrlo garažni stoner rok na svom EP-ju One More Trip. Solidno to bude, pogotovo što bend ima tu neku ’70’s komponentu u zvuku i ne stidi se citiranja velikih prethodnika (što je u ovom slučaju ZZ Top i njihov monstr hit, Tush). Puno, dakle, klasičnih heavy blues rifova, jakog ritma i promuklog, bezobraznog pevanja. Prija:

 

https://stonedmatter.bandcamp.com/releases

 

Doom metal izdanje nedelje je svakako jučerašnji izlazak albuma Stygian Bough Volume I a koji je kolaboracija između Bell Witch i Aerial Ruin. Bell Witch su pre neku godinu sa svojim albumom Mirror Reaper kreirali neku vrstu referentne tačke za funeral doom a Erik Moggridge aka Aerial Ruin im se ovde pridružio na gitari i vokalima za dopunu njihovog teškog doom zvuka svojim mračnim folk izrazom. I, ako niste unapred mogli da pogodite, ovo je odlično. Moggridge dodaje sporom, monumentalnom, veličanstvenom zvuku Bell Witch dozu spontanosti i jedne ljudske topline koje ga izuzetno oplemenjuju i mada je ovo veoma dugačka, svakako depresivna ploča, ona istovremeno zvuči za nijansu manje „žanrovski“ od uobičajenog Bell Witch autputa i ima u sebi i element skoro pa optimistične melanholije. Ko bi rekao da je Bell Witchu potreban samo maleni bljesak svetlosti na kraju tunela da ih ovako inspiriše? Sjajno!

 

https://bellwitch.bandcamp.com/album/stygian-bough-volume-i

 

 

Japanski death veterani Subconscious Terror su napravili pauzu dužu od četvrt veka da snime drugi album ali Reprogramming je makar zabavna ploča koja spaja old school death metal pristup koji naglašava rifove (neki od njih su i vrlo prosti i zarazni, slušajte Remove Your False Skin koja je praktično grindcore) sa malo „tehničkijim“ elementima. Reprogramming u nekim elementima zvuči maltene kao karikatura (pevanje na engleskom sa užasnim naglaskom je, recimo, slatko) ali je ovo šarmantna ploča death metala koji juri napred i ne osvrće se i meni se dopada:

 

https://subconsciousterror.bandcamp.com/album/reprogramming

 

 

Pythagoras iz kalifornijskog Long Biča je bend koji se slavnom matematičaru kome je uzeo ime odužuje kreiranjem prilično osobenog i zanimljivog death metala. Njihov drugi EP, Killdozer Rampage je dosta nadahnuta salata ritmova i harmonija koja uopbičajeni death metal jelovnik koristi na nove načine, ne bežeći izvan žanra ali svakako žanru dajući nove forme. Inovativno, interesantno, pitagorejski.

 

https://pythagoras1.bandcamp.com/album/killdozer-rampage

 

Gore sam po dobru pomenuo italijanskog izdavača I, Voidhanger, a oni su ove nedelje objavili nekoliko ploča koje su sve zanimljive. Ne nužno instant-slušljive, kao što ćete čuti na debi EP-ju projekta Fleshvessel pod nazivom Bile of Man Reborn. U pitanju je, naime, jedna kompozicija od 23 minuta, doduše jasno razdvojena na stavove, ali i koja smelo i prilično uspešno kombinuje ekstremni metal, psihodeliju, džez, horsku muziku i još svašta. Mislim, ovo je sastav koji u postavi navodi harfu, flautu, bas bez pragova, znate već, svu tu neku egzotiku, ali to sve služi zaista pravičnom cilju kreiranja muzike koja će imati metal oštrinu i konfrontativnost ali istovremeno pobeći od njegove žanrovske pravovernosti i usvojiti izražajne tehnike i silovitosti i drugih vrsta muzike. I to odlično ide. Bile of Man Reborn je vrlo postmoderna, patchwork kompozicija ali ovo nije puki ples između žanrova već promišljen, slojevit rad kakvog se ne bi stideo jedan John Zorn. Poslušajte:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/bile-of-man-reborn

 

Wraith su baš diskografski aktivni ove godine: Speed Armageddon je njihov novi split EP sa australijskim Bastardizerom i bend je i dalje veran svom „No Bullshit Speed & Thrash Metal“ kredou. Tri pesme, od kojih su prve dve u identičnom tempu i lepo se nastavljaju jedna na drugu a treća je Sick Boy od GBH i, naravno, zvuči sjajno. Bastardizer su bliži black metalu i njihove dve pesme lepo kombinuju thrash i black pristupe sa malo te neke blek metal otmenosti ali i sa jakim rifovima i dobrim, mošerskim ritmom. Vrlo prijatna kolaboracija:

 

https://wraith-us.bandcamp.com/album/speed-armageddon-split-w-bastardizer

 

https://bastardizer.bandcamp.com/album/speed-armageddon

 

Da ostanemo u sličnoj muzičkoj i budžetskoj klasi, tokijski Straenge su snimili demo Thrash Medicine sve u jednom cugu, bez nasnimavanja i ovih pet pesama su solidan thrash koji zvuči vrlo dobro i pitam se kako bi se bend tek dobro čuo da ih puste u pravi studio i daju im budžet. Ovo je thrash koji i trči ali i misli i ima svež pogled na žanr sa interesantnim rifovima i ritmičkim ekscesima. Vrlo solidno:

 

https://strangethrasher.bandcamp.com/album/thrash-medicine

 

Glazgovski Life Expectancy sviraju solidan thrash metal sa dosta interesantnih ideja na debi EP-ju Divergence. Ovo je moderna muzika sa maštovitim temama i aranžmanima koji obezbeđuju potrebnu kvotu mošinga a da opet variraju i dinamiku i atmosferu. Dva problema, nažalost, more ovo izdanje, od kojih je prvi to da je ovo masterovano veoma bučno pa je iz tog razloga poteško za slušanje (ali samo su četiri pesme, pa se nekako izdrži) a drugi je prilično nestandardno pevanje Stefana Taylora. Taylor dobro „glumi“ i ima interesantna rešenja za neke situacije, ali jedan primetan deo vremena je u blagom falšu i to malo zasmeta. Ali, svakako, obećavajuće izdanje:

 

https://lifeexpectancy666.bandcamp.com/album/divergence

 

Night Fighter, isto iz Glazgova su mi promakli nešto ranije ovog meseca sa svojim debi albumom, Unholy Sepulchre. A greota je da ih ne pomenemo, pogotovo jer vinil izlazi tek iduće godine. A i jer je ovo dobra ploča, divljačkog, sirovog speed metala kao iz kuhinje vaše bake. Night Fighter imaju onaj ulični, uličarski, rokerski žar koji je napajao rani speed metal, vole da vrište, vole dobre rifove i da im ploča nije jako glasno masterovana – a što joj je jedini greh – bila bi rame uz rame sa remek-delima iz prve polovine osamdesetih. I ovako, naravno, pričamo o albumu koji ne treba propustiti ako volite urlanje i cepačinu. Ko bi rekao da Škotska treska ovako jako?

 

https://nightfighterglasgow.bandcamp.com/album/unholy-sepulchre

 

 

Iz Ipsviča, pak, stižu Elimination sa svojim pristojnim, srednjaškim thrash metalom na EP-ju Of Gods and Beasts a koji zvanično izlazi tek u Avgustu. Kažem „srednjaškim“ jer Elimination zvuče kao da su upravo iskoračili iz vremeplova što ih je doneo ovamo iz 1990. godine, ali to ne treba shvatiti kao kritiku. Ovo je vrlo dobar thrash sa početka devedesetih na liniji Megadeth-Exodus i bend ima i tehnička znanja i odličan studijski zvuk, i pristojne rifove da razveseli mnogaja srca. Ima i tri žive pesme na drugoj strani EP-ja, a one zvuče kao snimane vokmenom pa nisu baš toliko vredne kao prva polovina ploče.

 

https://eliminationuk.bandcamp.com/album/of-gods-of-beasts

Mörbidez je brazilski jednočlani speed metal sastav ali neka vas ovo ne uplaši. Sob o Signo de Belial je album vrlo solidnog zvuka, dobre produkcije i kvalitetne svirke. Pesme nisu posebno originalne, ali ako volite ovakav zvuk, ovde ima šta da se čuje i da se uz njega maše kosom.

 

https://morbidez.bandcamp.com/album/sob-o-signo-de-belial

 

Još speed metala, ovog puta iz Izraela stiže na demo snimku Morbid Rugby, dvočlanog sastava Deathscrum. I ovo je vrlo korektno snimljen i odlično odsviran spid metal i ovde takođe imamo na programu muziku koja se ne odlikuje velikom originalnošću  ali verno prenosi energiju ovog stila. Deathscrum imaju osećaj za pisanje pesama i aranžiranje i ovo deluje zrelo i proživljeno u isto vreme. Vrlo dobro:

 

https://deathscrum666.bandcamp.com/album/morbid-rugby

 

The Third Kind iz Njujorka na albumu Man Vs Earth (tako napisano – bez tačke) spajaju hardcore thrash i thrash metal sa sasvim solidnim rezultatima. Za razliku od „klasične“ nujorške škole, ovo je tvrđe, zapravo metalnije, više naklonjenu gruvanju nego gruvu, ako tako mogu da kažem pa se meni prilično dopao kompleksan aranžmanski rad i nakloni ekstremnijim formama metala kod The Third Kind:

 

https://thethirdkindofficial.bandcamp.com/releases

 

Killer Refrigerator iz Ohaja su humoristički death/thrash bend koji svoje sasvim pristojne muzičke veštine koristi za komediju. Na novom albumu, Junkyard Classics okrenuli su se obradama i parodiranju bendova iz metal propšlosti i ovo je verovatno jedini album ove godine na kome ćete čuti kompetentne (ili bilo kakve) obrade/ parodije Anal Cunt i Dragon Force. Tu su i duhoviti i korektni osvrti na Testament i SOD pa se ovom projektu valja nasmešiti i pohvaliti ih za dobru produkciju i trud oko muziciranja:

 

https://bumass.bandcamp.com/album/junkyard-classics

 

ScourgeOS iz Australije na svom debiju (koji zvanično izlazi tek desetog Jula), Scourge of Suffering nude mešavinu brtutalnog death metala i, recimo, groove metala koja i nije toliko neprirodna kako se na prvi pogled čini. Zašto, na kraju krajeva bendovi ne bi bili jednako inspirisani Panterom i Deicideom? Ishod je da je ovo ploča koja ima death metal vokabular – hromatska cepačina, usitnjeni dupli kikovi, blastbitovi, grleni vokali – ali ga koristi tako da pesme imaju i taj neki „urbani“ prizvuk sa mošerskim pasažima i razgovetnijim, himničnijim refrenima. Dopalo mi se više nego što sam očekivao:

 

https://scourgeofsuffering.bandcamp.com/album/scourge-of-suffering

Čileanski Subhuman Cadaver na svom prvencu Orbis Teratoma provajduje žestok, brutalan death metal sa dovoljno blastbitova i brutalnog urlanja da se snimi bar pet grindcore albuma. Subhuman Cadaver nisu nimalo inovativni ali su vrlo kvalitetni u svom odabranom mikoržanru gde se brutalnost ne svodi samo na supu hromatskih, denflovanih rifova već je gitarama dopušteno da budu nešto imaginativnije. Pomaže i što svu muziku pravi jedan čovek pa se kompleksni aranžmani sa promenama ritma, tempa i harmonijama koje su osvežavajuće „svetle“ za death metal  lepo nastavljaju jedan na drugi. Ovo je „sobni“ death metal ali je u samom vrhu ovog medijuma, sa maštovitim pesmama i autentičnom izražajnošću:

 

https://subhumancadaver.bandcamp.com/album/orbis-teratoma

 

Bruklinski Pyrrhon sa svojim četvrtim albumom, Abscess Time nude dvanaest pesama teškog, mračnog, vrlo konfrontativnog zvuka koji ume da ode i odlazi podaleko od tech-death korena ove grupe i iskombinuje uticaje ’80s i ’90s industrial metala, sludge metala i koječega da preseče inače superbrzu, brutalnu death metal svirku. Ovo znači i da skoro da ne znate šta da očekujete od svake sledeće pesme jer se bend kreće od najrazmazanijeg, apstraktnog, „svemirskog“ death metala do mučne sludge/ noise buke, uspešno spajajući tech-death opsednutost disciplinom i detaljima sa organskijim, slobodnijim, poluimprovizovanim momentima. Bend je veoma ambiciozan u ovome što radi ali ta ambicija ispraćena je i jednom voljom da se zaista pregazi svaka granica što deli žanrove i estetike i stvori muzika koja će biti svoja na prvom mestu. Impresivan album:

 

https://pyrrhonband.bandcamp.com/album/abscess-time

Dosta sam dugo čekao da Unique Leader konačno puste da čujemo ceo novi album francuskih Exocrine – Maelstrom. Najpre zato što me lože teme koje Francuzi ovde provlače, baveći se okeanom, dubinama, mitskim bićima i mitologijom uopšte vezanom za podvodne predele naše planete i njihove odjeke kroz kosmos. I, dobro, ovo je očekivano solidna ploča technical death metala. Exocrine se veoma trude da pored uobičajenih arpeđa i neparnih ritmova svom tech-death zvuku dodaju i još „mesa“ pa je ovo ploča na kojoj svako malo čujete sintisajzer sa sasvim neočekivanim harmonskim programom (The Kraken, Abyssal Flesh), ili, er, soliranje na trubi (Galactic Gods). Exocrine se suštinski drže tech-death formule naglaska na tehnici i preciznosti i svi ovi dodaci, mada su dobrodošli i oplemenjuju Maelstrom, istovremeno i ostaju baš to – dodaci dok je u osnovi tehički izuzetan ali paradoksalno nemaštovit death metal. No, sve na gomili to ipak ima dosta šarma i vredi da se sluša:

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/maelstrom

 

Mortiis je izbacio novi EP, The Great Leap koji pored naslovne pesme, sa albuma The Great Deceiver ima i neke remikse ove pesme (jedan od njih je radio Godflesh, tj. Justin K. Broadrick, pošto sumnjam da se Benny oko ovoga cimao) i same The Great Deceiver. Nisam neki superfan Mortiisa, ali sam ovde zbog Godflesha (mada je ova verzija njihovog remiksa već objavljena na The Great Corrupter), pa eto, da preporučim:

 

https://downloadmusic.mortiis.com/album/the-great-leap-2

 

Grci White Tower imaju ime koje se problematično rimuje sa nečim problematičnim, ali to na stranu imaju i debi EP, Terminator koji je, pa… petnaestak minuta obožavanja Accept. Mislim, pevanje u prvom redu asocira na nemačke uzore, ali i muzika je uglavnom u baš tom stilu, tresući drusni hevi metal srednjeg tempa i džudaspristovskih rifova. Lepo to meni zvuči a ako vam ne smeta konstantno vrištavi vokal, i vama će:

 

https://youtu.be/QiYzw0nkbeU

A baš iz Nemačke dolaze Pottgod sa albumom Famos koji nudi solidnih šest pesama hevi metala koji je uglavnom očišćen od starinskih žanrovskih elemenata i zvuči prihvatljivo i za ljude kojima je klasični metalski imaginarij smešan. Producirano dobro, odsvirano momački, svakako, no ovaj bend ima problem sa pevačem koji više izgovara tekst umesto što ga peva i to dosta obara privlačnost ovog albuma:

 

https://pottgod.bandcamp.com/album/famos

 

Kansas još rade??? Novi album veterana „mekše“ varijante heavy muzike, The Absence of Presence je izašao pre malo manje od dve nedelje i, kada se uzme u obzir da su prvi album izdali još 1974. godine, to da im je ovo tek šesnaesti studijski rad je zapravo dosta iznenađujuće. Nisam nikada bio veliki ljubitelj njihove muzike, naravno, ali ovaj album je impresivan u tome kako su Kansas očuvali svoj zvuk i unutar njega nastavljaju da evoluiraju. Hoću reći, The Absence of Presence ima sve ono što biste očekivali od AOR albuma koga vrte po svim mejnstrim radio-stanicama 1983. godine, sav cheesy senzibilitet i nepodnošljivu melodičnost ali… ali ovo je i ploča koja uživa u zavarivanju prog-rock elemenata na tu šasiju Top-40 muzike i, pa, Kansas posle skoro pet decenija rada zvuče zapravo živo i kao da se odlično zabavljaju. Pritom, ovo je produkcijski vrlo pristojan album i, pa, mada ga neću mnogo slušati, impresioniran sam koliko Kansas očiglednog uživanja pokazuju u kreiranju svoje cheesy progresive i koliko su tog uživanja preneli i na mene.

 

https://kansasband.bandcamp.com/album/the-absence-of-presence

 

Zanimljivi su mi Austrijanci Mothers of the Land koji svoj instrumentalni hard rok/ heavy metal kao da baziraju prevashodno na harmonskim rešenjima i melodičnim temama što su ih sedamdesetih godina lansirali Wishbone Ash i Thin Lizzy a u osamdesetima baštinili pre svega Iron Maiden. Mislim, evo, mene to privlači kao moljca upaljena sijalica i album Hunting Grounds je prijatnih malo više od pola sata „meke“, organske svirke koju ne narušava pevanje i koja uživa u tim melodijama i temama. Vrlo simpatično:

 

https://mothersoftheland.bandcamp.com/album/hunting-grounds

 

Prelep klasični heavy metal nam stiže iz Pretorije na drugom albumu sastava Deadline a koji se zove Cathedral Point. Južnoafrikanci imaju vrlo ’80s zvuk sa odjecima bendova kao što su, recimo, Riot ili Judas Priest (iz poznijih osamdesetih) u svom stvaralaštvu, ali valja ih pohvaliti za odlično napisane pesme koje imaju pamtljive rifove, promišljene refrene, komponovane solaže i dobre aranžmane da sve to zablista. Deadline su žestoki, živi, umeju da napišu dobar rif a onda ga razviju u još bolju temu, muzika im je jakog tempa i puna energije a imaju i jednu pesmu o heavy metal superherojima, spajajući tako sve što pristojan svet voli u jedno. Ako volite Hell Fire, Skelator, Metalian i slične moderne heroje dobrog heavy zvuka, Deadline bi sa ovim albumom trebalo da vam budu veoma po meri:

 

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/cathedral-point

Wounded Cross su svoj album Our Future Is Dead stavili na besplatan daunloud na Bandcamp i to je njihovo finalno izdanje. Bend je rešio da se od ovog svijeta oprosti jednom sirovom, ali simpatičnom pločom koja je, kako tvrde, snimljena u studiju uživo i ako volite ’70s hard rok od progresivnije sorte i metal ranih osamdesetih, Wounded Cross bi mogli da vam se dopadnu. Svirka je ovde dobra i sigurna i sirovost, tamo gde je ima, odnosi se pre svega na demo kvalitet samog snimka. Ali to donekle doprinosi i nekom autentičnom saundu pa je ovo album za ljubitelje:

 

https://woundedcross.bandcamp.com/album/our-future-is-dead

 

Meksički Thunderslave su se pre neki dan našli usred smešne kontroverze jer je izdavač No Remorse records, koji je trebalo dao objavi njihov debi album, Unchain the Night, obnarodovao da neće sa bendom ništa više da ima kada se pojavio video koji pokazuje članove benda usred vandalskih činova na – lokalnom groblju. Saće tvrdokorni andegraund da skoči i primeti kako ono što je pre trideset godina bila takoreći legitimacija metalskog pravoverja, u ovim našim SJW vremenima postaje razlog da se bendovi, jelte, cenzurišu, ali budimo ozbiljnI: paljenje crkve je MOŽDA moguće tumačiti kao čin kojim se ustaje protiv milenijumske hrišćanske represije a i tada bismo ga teško opravdali, a rušenje nadgrobnih spomenika je nešto što, ne bi trebalo da ovako nešto mora i da se kaže, ŠTO SE NE RADI, DA LI STE NORMALNI, DECO? Elem, bend je na kraju morao da album sam nakači na Bandcamp i nada se najboljem i šteta je što su alkohol, mladost i neumserena agresija imali sve ovo za rezultat jer je Unchain the Night slušljiva ploča. Ni blizu tako dobra kao gore hvaljeni Deadlineov uradak, ali ovo je prijatan, klasičan heavy metal sa vokalom koji peva u falsetu sve vreme, solidnim rifovima i prljavom produkcijom. Da je bend imao para za bolji studio i malo više zdrave pameti, ovo je mogla da bude ploča koju će hvaliti na sve strane:

 

https://thunderslave.bandcamp.com/album/unchain-the-night

 

Falconer nisu bend po mom ukusu ali pošto se sa albumom From a Dying Ember ovaj švedski bend raspada, ljudski je skrenuti pažnju da je ovo izašlo. Falconer su svoj power metal uvek umeli da izmešaju sa folki uticajima i plasiraju na siguran način. Meni je sve to, naravno, suviše čizi (a moj prag tolerancije za čiz je UŽASNO visok), ali simpatični su:

 

https://falconer.bandcamp.com/album/from-a-dying-ember

 

Za pravu heavy metal proslavu ove su se nedelje ponovo pobrinuli njemački Pure Steel Records čiji je prosek kvaliteta izdanja već neizdrživo visok. Ovog petka su vredni Nijemci izbacili još tri nova albuma i prvi u redu su Nizozemci Black Knight sa albumom Road to Victory. Aktivni još od prve polovine osamdesetih Black Knight su počeli sa izdavanjem muzike tek 1998. godine a iako im je Road to Vitory tek treći album, u pitanju je kvalitetan, dobro odsviran, sigurno napisan i lepo produciran heavy metal. Black Knight nisu mnogo poznati izvan Hojlandrije ali ovo je, cenim, više zbog lenjosti nego zbog pomanjkanja kvaliteta (mada se bend, originalno, promovisao sponzorišući lokalnog učesnika nacionalnih automobilskih trka koji je na svojim kolima nosio njihov logo).  Jer, Road to Victory je srčan, punokrvan hevi metal album koji, istina, ume da pozajmi od poznatijih kolega (naslovna pesma citira rif iz Judas Priestove Electric Eye i ne stidi se toga) ali zvuči ubedljivo, zrelo, u dovoljnoj meri retro da bude za starije, ali i u dovoljnoj meri moderno da ne bude puki retro projekat. Naprosto, Blak Knight su kvalitetni i svakom ko voli heavy metal ovo će prijati bez ostatka:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/road-to-victory

U korak ih prate kalifornijski Ninth Circle sa albumom Echo Black, njihovim četvrtim. Ninth Circle su za nijansu „mekši“ od Black Knight sa većim akcentom na vokalnim harmonijama i nešto tanjim gitarama, pa je ovo muzika možda milimetar ili dva bliža „sweet metal“ publici ali to je valjda i normalno s obzirom da je Kalifornija praktično postojbina ovakvog zvuka. Ninth Circle se dobro uklapaju u tu tradiciju pišući pesme koje imaju tu kombinaciju čizi metala i čizi popa i mada su Black Knight više po mom ukusu, ovo je svakako ploča za poštovanje:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/echo-black

Konačno, tu su Finci Kenziner sa svojim četvrtim albumom, Phoenix i njihova smeša klasičnog metala i simfoničarskih ambicija je vrlo lepo realizovana kroz deset pesama koje se kreću celim putem od onoga kako je Ritchie Blackmore na albumima Rainbow sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih spajao orkestar i hevi metal bend, pa do klasičlnog power metala koji se vozi u speed metal traci ali ima i zamamne, barokne igrarije gitara i klavijatura. Finci su veoma sigurni u izvedbi i zvuk im je raskošan a da ipak (za dlaku) izbegavaju pretrpanost aranžmana. Odlične vokalne harmonije, mnogo dobrih simfoničarskih bravura, ali pre svega dobro napisane metal pesme na ovom odličnom albumu:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/phoenix

 

 

Razbijački grindcore iz Australije na prvom albumu projekta Concede. Indoctrinate je ploča sa britkih, brzih 15 pesama koji uprkos relativnoj mladosti benda zvuče zrelo, uz odličnu produkciju. Concede su bend na tragu „tehničkijeg“ grindcorea, ovako na prvo slušanje najviše nalik na pozniji Nasum a to je, bez ikakve sumnje, dobar trag da se na njemu bude. Odlično:

 

https://concedehc.bandcamp.com/album/indoctrinate

 

Ao Vivo no V8 je split album dva benda iz São Paula i na jelovniku je, opet, grindcore. Defront su više „metal“ od ova dva benda, sa nešto dužim pesmama i većim trudom oko aranžmana. Defront sebe više i vide kao metalizirani hardcore nego čisti grajnd i ja cenim njihovu ambiciju da prošire kalup u kom nastaju pesme. Subser su više „pank“ mada je i ovo muzika sa, za grindcore, dosta dugačkim pesmama i trudom oko aranžmana. Oba sastava su svakako duboko u andergraundu i treba ih i slušati kao istraživače unutar vrlo uskog žanrovskig pojasa, gde imaju šta da pokažu:

 

https://defront.bandcamp.com/album/split-ao-vivo-no-v8

 

Fed Ash je kvartet koji lepo spaja grindcore, power electronics, sludge i powerviolence stilove za koktel agresije i očaja na kaseti Diurnal Traumas. Ovo je solidan, partizanski produkt, snimljen za, čuje se, ne mnogo novca ali sa adekvatnim kvalitetom zvuka i puno duše. Nije ovo sasvim originalno, ova kombinacija buke, energije, brzine, sporosti i sveopšte negativne emocije radi se u ovoj muzici još od devedesetih, ali Fed Ash su vrlo ubedljivi u tome.

 

https://orbtapes.bandcamp.com/album/diurnal-traumas

 

 

I treće I, Voidhanger izdanje za ovu nedelju je vredno vaše pažnje jer je u pitanju album od dva sata muzike koja nije metal ali sa metalom deli težinu, abrazivnost i konfrontativan stav. Belgijski Neptunian Maximalism (aka NNMM) je kolektiv muzičara koji spajaju drone, mračni jazz, crnomagijske prakse i koješta drugo zarad kreiranja muzike koja je duboko ritualna, anarhična ali i veoma kolektivistička, gde spontanost i improvizacija rade u korist obrednog zvuka i osećaja što treba da i slušaoca uvuče u hipnotičnost istraživačkog pohoda na onu stranu svesti i istorije ljudske civilizacije. Éons je stoga sasvim dobro nazvana ploča, ne samo zato što traje veoma dugo već i zato što uspeva da posreduje tu ideju o pregledu eona ljudske istorije i izvlačenja nekakvih zaključaka iz svega toga. Naravno, ne tvrdim da ćete sve ovo lako poslušati iz cuga, jer ga ima mnogo i nije, kad se sve sabere i oduzme, MNOGO raznovrsno, ali ako ste voleli God i slične projekte Kevina Martina pre nego što se usredsredio na raggamuffin muziku, Neptunian Maximalism su vredni svake pažnje:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/ons

 

Ako ste ipak osoba koja od muzike traži prevashodno zabavu, tu je novi album benda Carnifloor, solo-projekta gitariste nizozemskih slem kraljeva Korpse, Floora van Kuijka, nazvan Engulfed in Gold. Carnifloor spada u wigger slam podvrstu slamming death metala koja je nastala prepoznavanjem da gruvu orijentisan metal ima određene dodirne tačke sa hip-hopom i afroameričkom kulturom uopšte pa iako se naziv za podžanr uvek doimao kao u najboljem slučaju ironičan – u najgorem uvredljiv – njegovi su proponentni mahom vrlo iskreni u dodavanju svom ekstremnom metalu još više gruva. Elem, Engulfed in Gold je ploča sasvim brutalnog death metala, teških blastbitova, užasnih vokala, mrvećih slemova a njena wigga komponenta se očitava pre svega u naslovima pesama a onda u nekolikim semplovima i upadima trap matrica između krvoločnog metala. Generalno, ništa od trap metala što sam u životu do sada čuo nije me preterano dojmilo, ali kod Carnifloora je ovo samo dodatni element zvuka koji zapravo oplemenjuje brutalnu slem tuču bez pokušaja da nađe neku srednju traku u kojoj bi se dva stila zaista organski spojila. Tako da je ovo solidan slam album za svakog ko slam voli. Korpse nikada nisu imali najbolje gruvove pa isto važi i za Carnifloor ali je sve to vrlo slušljivo i prija ušima:

 

https://carnifloor.bandcamp.com/album/engulfed-in-gold

 

Nemački Extinctionist na svom trećem albumu, Obsidian provlače vrlo klasičan brutal death metal sa tvrdim hromatskim rifovima, puno blastbitova, mesnatim, moćnim vokalom i mada se bend trsi da je ovo muzika nalik na Cattle Decapitation i Wormed, ne treba pasti na njihovu propagandu. Extinctionist naprosto ne izlaze iz okvira standardnog brutal death zvuka i ovde nema istraživačkih ekspedicija po uzoru na nabrojane bendove. No, to nije nikakav greh i svirati dobar brutalni death metal, sličniji, recimo, nizozemskim Severe Torture, ali sa više naklona slem imaginarijumu, je sasvim na mestu. Ovo je poštena, teška i agresivna ploča brutalnog death metala i ništa više od toga, ali kojoj nije ni potrebno da bude više:

 

https://extinctionist.bandcamp.com/album/obsidian

Zaključimo albumom nedelje koji, eto (ne)iznenađenja OPET dolazi sa pitsburške etikete 20 Buck Spin. Pa dokle? Ovi ljudi me bukvalno dovode do brige da više ne umem da nađem superlative a da ne pominjem da sam pare koje mi je firma dala za prevoz promptno potrošio na album Entropic Reflections Continuum: Dimensional Unravel, debi dugosvirajuću ploču kalifornijskih VoidCeremnony. Ali kada je ovo TAKO dobro. 20 Buck Spin jednostavno imaju njuh za te neke nove bendove koji sviraju death/ black metal na osoben način, uspevajući da spoje sirovu divljačnost staroškolskih formi ove muzike sa progresivističkim evoluiranjem njenih kompozitorskih i aranžerskih praksi. VoidCeremony su tako posle Ruin Lust, Cauldron Black Ram i Ulthar koje sam već do neba hvalio u poslednjih nekoliko nedelja još jedno sjajno pero u perjanici ovog izdavača. Entropic Reflections Continuum: Dimensional Unravel je fantastična ploča na kojoj se klasičan old school death metal pristup, sa teškim rifovima i moćnim, četvrtastim ritmom spaja sa progresivnim strategijama za pesme koje u sebi nose onaj dah eksperimentalne, pionirske istraživačke akcije kakav je death metal muzika imala na prelasku iz osamdesetih u devedesete i u ranim devedesetima. VoidCeremony pritom imaju fenomenalan zvuk sa gitarama koje su svetlije i prštavije nego što je u death metalu standard, obitavajući bliže melodičnoj blek metal orbiti i sa, pogotovo, bas-gitarom bez pragova koja svemu dodaje jednu izvrsnu melodičnu dimenziju i album već na zvučnom planu izdvaja od muljevitog old school zvuka kakav možda već po inerciji očekujemo od 20 Buck Spin bendova. Ovo je i masterovano osećajnije nego što njihovi bendovi po pravilu rade, pa muzika ima određeni dinamički opseg koji je jako prijatan a što se opet sasvim pošteno uklapa uz pesme koje su nepredvidive i avanturističke. Ovo je progresivni death metal u najboljem smislu, sa očuvanjem njegove težine i brutalnosti ali bez vezivanja za njegove već odsvirane i izlizane stereotipe, sa mnogo upečatljivih melodičnih pasaža i VoidCeremony na prvo slušanje uspeju da iznenade gomilom inovativnih ideja a na ponovljena vas opčinjuju svojom širokom vizijom i načinom na koji se to mnoštvo ideja integriše u jedinstven, snažan muzički iskaz. Fenomenalno.

 

https://listen.20buckspin.com/album/entropic-reflections-continuum-dimensional-unravel

 

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-06-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s