Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-07-2020

Ahhh, volim miris metala ujutro. I uveče. Uglavnom u svako doba dana. Protekli tjedan je bio vrlo solidan u pogledu kvantiteta ali i kvaliteta ponuđenog, pa da ne dužimo mnogo.

Krenimo od blek metala, i to iz Srbije. Ili već gde se nalazi Damjan Stefanović koji je jedini član benda Goddess a čiji je debi album najavljen za sedmi Avgust, no, već je pušten u divlja bespuća interneta da se promoviše dok ne izađe. The Divine Promise je intrigantna ploča sa osam pesama metala dobrih rifova i žestokog tempa na kome je jedna distinkcija koju odmah primetimo Damjanovo pevanje što se od „običnog“ demonskog laveža često prelomi u smeru psihotičnog vriska. Meni se to dopada ali šta ja znam, možda ste vi teški ljudi pa će vam smetati. Enivej, Goddess je muzički zanimljiv ako ne superkompleksan, sa svojim kombinovanjem jedne sirove, svedene estetike i melodičnijih, pamtljivih tema koje se u pesmama koriste vrlo odmereno i dobro tako da svaka ima svoj osobeni identitet. Produkcijski ovo je prilično interesantno i opet uspeva da spoji sirovost i sofisticiranost a kompozicije su, da opet iskoristim tu reč, distinktne i album je lepo sekvenciran da nudi zanimljivo putovanje. Retko se desi da mi jedna od najsporijih pesama na blek metal ploči bude najupečatljivija, ali Just to Die je BAŠ dobra. Stefanović citira i Tarkovskog na jednoj pesmi i ima omot na kome je slika William-Adolphe Bouguereaua i tako, ovo je veoma dobar album koji bi zavredeo da stoji na vrhu ovog pregleda sve i da autor nije naš. A jeste, pa je to još lepše.

 

https://lifeasadreamrecords.bandcamp.com/album/the-divine-promise

 

https://youtu.be/5OEoYJs82L0

 

Italijani Fides Inversa na svom trećem albumu, Historia Nocturna pršte od energije ali i od inspiracije. Sa tri godine koliko su prošle od poslednjeg izdanja i šest koliko je prošlo od poslednjeg albuma, ovaj je kvartet imao dovoljno vremena da kreira kolekciju nadahnutih, energičnih blek metal komada koji pružaju i kvalitet i kvantitet. Prva „prava“ pesma na albumu, A Wanderer’s Call and Orison traje više od sedam minuta i prolazi kroz dramatične a opet organske transformacije dajući neke od najboljih gitarskih tema ove nedelje. I ostatak albuma je moćan i nabijen energijom, sa, a što nije ni manje važno, odličnim zvukom, kvalitetnim miksom i dinamičnim masteringom. Fides Inversa su primer sazrelog, modernog blek metala koji se ne davi u old school lo-fi pravovernosti niti u savremenim -gaze tendencijama već ima i ekspresivnost i mistiku i kompleksnost kakve očekujemo od ove mračne, neverničke, nepoćudne muzike. Izvanredno:

 

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/historia-nocturna

 

 

Budimpeštanski Távol je ove godine već imao dva izdanja a sada evo i trećeg. Az emberi élet je EP sa pet vitkih pesama i mada meni Távol, čisto po opisu , ne bi trebalo da se dopada, sa svojim spojem ambijentalnog blek metala, post metala, shoegazea i dungeon syntha, pa još sve instrumentalno, bez pevanja, moram da priznam da je ovo vrlo lepa ploča. Nebehaj Bence koji radi sve u ovom bendu je superiorno talentovana osoba ne samo za komponovanje i izvedbu na više instrumenata već i za produkciju pa su ove kratke i efektne kompozicije vrlo uspela demonstracija kako se veličanstvena melanholija i preslađeni „synthgaze“ (da i ja izmislim neku reč) mogu spakovati u pesme koje se ne gube u „emotivnosti“ i „atmosferi“ već imaju svest o tome šta je dobar pop. A i metal. Lepo:

 

https://tavol.bandcamp.com/album/az-emberi-let

Svideo mi se prošli album njemačkih Evil Warriors i to ne samo zbog te neke dečački naivne bukvalnosti imena benda. Novi EP lajpciške momčadi, Schattenbringer, donosi odličnu produkciju i lepu kombinaciju dobrih rifova, napadačkog stava i haotičnog, paklenog senzibiliteta. Evil Warriors uspevaju da naprave dugačke pesme koje imaju i visok tempo i disciplinovane, lepe aranžmane, ali i da donesu tu atmosferu očaja i gubitka sa vokalima koji vrište iz daljine i ne obećavaju ništa dobro. Puno dobrih ideja ovde, ali i vrlo solidna izvedba:

 

https://evilwarriors.bandcamp.com/album/schattenbringer

 

Novi singl one od frakcija benda Batushka koja je zadržala pravo na Bandcamp stranicu zove se ИРМОС II (tj. IRMOS II) i ovo je, pa, sasvim očekivano, kombinacija valjajućeg, atmosferičnog blek metala i pravoslavnog pojanja. Барфоломей, koji stoji iza ove verzije benda, možda nema identičnu kompozitorsku veličinu kao kolega Христофор od kog se odcijepio, ali se vraški trudi i ova jedna pesma se lepo čuje:

 

https://batushka.bandcamp.com/album/ii-irmos-ii

 

Južnoafrički blek metal simfoničari Spectral Realm imaju malo ružan zvuk na makar Bandcamp verziji albuma Spectral Witch Of The Hex River, sav tanak i usrednjen, sa masteringom koji ne čini čast njihovim ambicioznim aranžmanima, ali ovo je svakako interesantna ploča. Ja nisam sad neki veliki ložač na simfo-blek, ali Spectral Realm su ekspanzivni u idejama i vole da se prošetaju sve od klasičnih heavy metal radova do tipično simfo-teatralnosti. Može to da se čuje:

 

https://spectralrealm1.bandcamp.com/album/spectral-witch-of-the-hex-river

 

Toblakai iz Graca se ne mažu s farbe po licu i nose farmerke umesto kožnih pantalona s nitnama ali je njihov debi album, Puritans Hand (tako, bez apostrofa) jedna sasvim ubedljiva blek metal ploča. Ne i nešto superinovativna, ali ima nečeg šarmantnog u jednostavnosti pesama koje Toblakai prave, odlučujući se za primalne, primitivne ideje radije nego za tu sad neka komplikovanja, ali zatim sve dopunjujući kvalitetnom svirkom. Pritom, njihove ideje nisu glupe, slušajte kako simpatično počinje naslovna pesma, već su nekako organske, kao da su izašle iz džemovanja, a što za blek metal zvuči osvežavajuće:

 

https://toblakai.bandcamp.com/album/puritans-hand

 

Ne znam ni šta znači Invultation ali ovaj jednočlani black/ death sastav iz Ohaja ima muljavu, sirovu i šarmantnu kasetu Wolfstrap sa osam pesama brutalne, agresivne svirke i neprijatnih tema. Ko voli blek metal što je nihilističan, besan i agresivan, ovde ima lepu ponudu:

 

https://invultation.bandcamp.com/album/wolfstrap

Takođe jednočlani, Logia Drakos iz Karakasa je ove godine snimio dva demo snimka i Immortalem II je izašao ove nedelje, na naše, ili barem moje, zadovoljstvo. Ovo je izrazito lo-fi ponuda, ali i dalje za glavu iznad prosečne sobne blek metal ponude na Bandcampu, pre svega na ime kvaliteta pesama i svirke. Zarathustra the Dead, jedini član i autor u ovoj postavi ume da svira i voli stari hevi metal pa je Logia Drakos kombinacija blek metal sirovine i speed metal i ’80s heavy metal ideja. I to dobro funkcioniše, sa, ponavljam, vrlo lo-fi produkcijom, ali sa dosta lepih ideja i tema:

 

https://logiadrakos.bandcamp.com/album/immortalem-ii-demo

 

A Diaboli su iz Norveške i u ovoj godini su izdali već dva albuma, a sada stiže i EP We, the Undesirable Ones, pre koga su već imali jedan EP. Preprodukcija! No, A Diaboli su interesantna kombinacija blek metala sa drugim vidovima metala, zasnovana na industrijskim, programiranim ritmovima i sirovim hromatskim rifovima što apsolutno nije tipično za blek metal, pogotovo norveški. Ali dobro to zvuči i vredi da se čuje. Pet pesama, različitih međusobno i zanimljivih:

 

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/we-the-undesirable-ones

 

Njemčaki trio Eisenkult na svom prvom albumu …gedenken wir der Finsternis nudi muziku koja je toliko melodična da maltene zvuči kao neki melodični pank bend, Six Pack ili Hladno Pivo, koji svira blek metal. Nije to nesimpatično jer Eisenkult sviraju velikom brzinom i uz nju lepo leži ta melodična dimenzija. Ovaj bend je projekat članova Mavorim, Totenwache i Meuchelmord i vidi se da je u pitanju iskusna ekipa koja je, a što prija, odabrala dosta osoben zvuk i ton za svoju muziku. Plus solidan miks i sjajan omot. Prijatno:

 

https://youtu.be/Ad0KVKErnxA

Ayr iz Sjeverne karoline se odmarao najveći deo protekle decenije ali to je, valjda, poslužilo da se i napune baterije pa debi album The Dark, posle tri EP-ja što su izašli 2010. i 2011. godine donosi lepu, hipnotičku atmosferu i žestoku svirku. Ayr su skloni dugim pesmama, nakon nježnog akustičnog introa sledi desetominutna Where All Light Dies i ovo je jedna epska, melanholična ali i apokaliptična kompozicija koja služi kao sjajna izjava o povratku i daljim ambicijama. Bend dalje kombinuje snolike ambijente sa monumentalnim gitarskim atmosferama i ovim toplo-hladno pristupom se lepo doveze do kraja albuma. Muljav zvuk ali se uklapa uz ovakvu muziku:

 

https://ayrofficial.bandcamp.com/album/the-dark

 

Nizozemski Martyrium (iz Limburga, ne iz Wageningena) su takođe pravili nekakvu pauzu – njihov je prošli album izašao još 2001. godine – pa je drugi album  Abandon Hope praktično novi početak. Ali solidan. Bend se zvanično vodi kao black/death ekipa, ali Abandon Hope zapravo kombinuje blek metal ekstremnost sa više thrasherskim senzibilitetom koji podrazumeva dobre rifove i neke odlične srednjetempaške gruv-momente. Bend ima odličan zvuk i svira veoma dobro i ovo je mišićava i žestoka ploča agresivnog, napaljivog metala sa kratkim, efektnim pesmama i, za promenu bez mnogo atmosferičarskih ambicija a sa naglaskom na rifčinama. Prelepo.

 

https://martyrium2.bandcamp.com/album/abandon-hope

 

A Portugalci Gaerea na svom debiju, Limbo kombinuju mračne, kako sami kažu, mizantropske katarze i melanholične teksture sa muzikom koja je dinamički vrlo raznovrsna i ne libi se da, u okviru iste pesme, pređe čitav put između postrokerske zamišljenosti i blekmetalske agresije. Ili obrnuto. Odlično je to odsvirano a bend piše smele, dugačke pesme koje se razvijaju na takođe smele, ambiciozne načine i ovo je jedna od upečatljivijih ploča u poslednje vreme koje sam čuo a koje koketiraju sa tim nekim post-blek metal zvukom. Kad smo već kod zvuka, mastering je užasno glasan i svedočanstvo o tome koliko su Gaerea dobri je i to da sam i pored te neljudske kompresije u ovoj ploči prilično uživao.

 

https://gaerea.bandcamp.com/album/limbo

 

 

Stoner! Za argentinski Las Historias znate da nisu iz SAD već i po omotu koji je inspirisan spoj sakralnog i skatološkog. Debi album, nazvan Las Historias LP sadrži pet pesama lo-fi psihodelične stoner muzike sa pevanjem na Španskom koja, takođe, ima osobeno latinoameričku aromu, sa lepo shvaćenim bluzom i psihodelijom koji stoje u korenu ove muzike ali i jednim autentičnim gruvom što dolazi sa teritorija ispod ekvatora. Las Historias uspevaju da zvuče sasvim autentično i sasvim sirovo a da istovremeno ne prizivaju lamente da bi ovo bio sjajan album „samo da je bolje snimljen“. Ne, ovo JE sjajan album i muljav, a spontan i vitalan snimak je važan deo razloga što je sjajan. Las Historias su puni ideja ali i jako spretni i maštoviti u njihovoj realizaciji i nadam se da je ovaj prvi album, prepun gitarske alhemije i bubnjarskih rituala, tek najava bogate diskografske aktivnosti:

 

https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-las-historias-lp

 

Atlanta je džemerski trio iz Nizozemske čiji album Nugrybauti nudi sedam iznenađujuće fokusiranih i pristojno realizovanih pesama insturmentalnog, tripoznog roka. Bend citira Captaina Beefhearta na svojoj Bandcamp stranici ali ovo nije matematički napeta interpretacija bluza već više sudar post roka, panka i nešto malo surf roka. Vrlo malo. Ali lepo. No. Album je snimljen, naravno, odjednom i ima zvuk koji je istovremeno i previše čist i previše distorziran u masteru no sve na gomili to ipak bude prijatno za slušanje:

 

https://atlantamusic.bandcamp.com/album/nugrybauti

Prisoners of New York su solidan garažni hard rok bend čiji novi EP, Servitude sadrži pet pesama snimljenih u baru Saint Vitus. I ovo je, bez obrzira da li volite ’70s pank ili hard rok, muzika koja će vam prijati. Nevaljala, gruverska, tvrda ali prijemčiva, sa dovoljno slajd gitare da probudi i dormantnog kauboja u vama. Lepo:

 

https://prisonersofnewyork.bandcamp.com/album/servitude

 

Francuzi The Man and the Abyss zvuče baš onako pretenciozno kako im i ime sugeriše, ali njihov debi EP, Loin des Hommes ipak nudi dve solidne pesme post-doom metala. Ovo je, u prvom redu odlično producirano a u drugom uspeva da ima i gruv i tu melanholičnu, očajničku atmosferu svojstvenu ovom pod-pod-žanru. Pesme traju dugo ali i to ima smisla, sa lepim, organskim aranžmanima pa su The Man and the Abyss uspešno prošli prvi test kod mene:

 

https://themanandtheabyss.bandcamp.com/album/loin-des-hommes

 

The Danner Party su svoj album Ex Nihilo snimali četiri godine ali, ako smem da tako kažem, vredelo je. U ovih petnaest pesama i sat i po vremena dobijamo mnogo izuzetno kvalitetnog težeg roka sa stonerskim i psihodeličkim ambicijama, ali sa pre svega odlično napisanim komadima muzike koji nisu prosta žanrovska treniranja već punokrvne, proživljene žanrovske pesme sa dobrim zvukom i mnogo odličnog sviranja. The Danner Party spadaju u intenzivno bluziranu verziju psihodeličnog roka, sa muzikom jasno utemeljenom u pentatonici i bluz strategijama, ali i sa dobrodošlom širinom interpretacija ovih uzora koja uključuje brojne naklone raznim formama folka i psihodelije od pre pedesetak godina. Album pritom ima i dobrodošlo „jeftin“ zvuk koji mu daje lepu patinu preko svega:

 

https://thedannerpartysucks.bandcamp.com/album/ex-nihilo

 

Prelep, svečan drone/ doom metal nam stiže iz Limericka u Irskoj posredstvom trija Tooms. Album The Orb Offers Massive Signals je i pored svojeg sporog tempa prilično strastvena ploča. Treba je izdržati, pesme su jako dugačke i ima ih dosta ali bend ima jednu lepu spontanu energiju i sposobnost da iz sporog pređe u grčevito, brže sviranje, sa sludge energijom i ružnoćom koja se lepo uklapa u muzički identitet benda. Ovo nije album doom stilizacija i lakih žanrovskih rešenja već zadovoljavajuće istraživanje nepoznate psihodelične teritorije i meni se veoma dopada:

 

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/the-orb-offers-massive-signals

 

Prošle nedelje sam propustio album The Ritual kanadskih Häxor, pa evo sada ispravke ovog propusta. Häxor sviraju vrlo jasno isprofilisan stoner metal sa dubokim korenima u Black Sabbath zvuku ali i uplivima novijeg, ’80s metala u svojoj muzici. Dobro se to uklapa i bend uspeva da ima lep gruv i dobre melodijske ideje sa prominentnim pevanjem kada pevanja ima, ali i sa dugim instrumentalnim deonicama koje se baziraju na gruvu i rifovima. Lep album:

 

https://hxor.bandcamp.com/album/the-ritual

Argentinski Sabiasangre su stereotipniji stoner sastav sa vrlo kvalitetnim zvukom i odličnom svirkom. EP Presagio y tempestad daje četiri drusne hevi rok pesme sa oprobanim forama ali i vrlo kvalitetnim izvedbama. Ako bih hteo da budem sitničav rekao bih da su vokali tek korektni ali ispod nivoa ostatka svirke, ali mi to zapravo uopšte ne smeta i Sabiasangre daju četiri pesme stoner metala televizijskog kvaliteta koje se lepo slušaju:

 

https://sabiasangre.bandcamp.com/album/presagio-y-tempestad

 

Nemci Slow Green Thing na promo slikama poziraju sa pivom u rukama ali mislim da ime benda nije deminutiv za pivsku bocu od 0,3 već za, jelte, buksnu, pa je i njihov treći album, Amygdala, sa kojim su konačno prekinuli trend nazivanja izdanja korišćenjem isključivo rimskih brojeva, veoma hašišarski nastrojen. I odličan. Ovo je moćan, raskošan stoner metal sa velikim rifovima, divnim gruvom i odličnim, psihodeličnim bluz solažama. Slow Green Thing imaju moćan, masivan a čist zvuk u koji se odlično uklapaju ti prosti, a tako efektni rifovi. Gruv koga bend provlači sastavljen je od najjednostavnijih elemenata ali radi izvrsno, na ime odličnih harmonskih sklopova i dobrog ritma. Kao glavni uzori ovde se navode Black Sabbath i Deep Purple ali Amygdala nipošto nije satromodna ploča već dostojanstven i moćan album nove teške muzike sa svešću o svojim korenima. Sjajno:

 

https://slowgreenthing.bandcamp.com/album/amygdala

Veoma lepa heavy psihodelija iz kuhinje kanadskog dvojca Lammping. Bad Boys of Comedy je ploča sa osam pesama osunčanog gruva, lepih melodija, tripoznih gitarskih efekata i generalno odličnog raspoloženja. Bubnjar Jay Anderson ovde postavlja sjajan temelj za pevača, gitaristu, basistu itd. itd. itd. Mikhaila Galkina koji je spojio razne uticaje i pustio da se istočnjački trans spoji sa zapadanjačkim drogiranjem i pop strategijama, pakujući sve u efikasne, kratke komade koji ipak imaju vremena da pokažu raskoš psihodeličnog arsenala što ga dvojac poseduje. Moja jedina zamerka na album je preglasan master ali kako muzika sama za sebe nije prenapucana, ovo mi ne smeta onoliko koliko oće da me zaboli kod bučnijih bendova. U svakom slučaju jedna od najboljih psihodeličnih ploča u poslednjih mesec dana:

 

https://nasoni-records.bandcamp.com/album/bad-boys-of-comedy

 

Supertežak i mučan sludge doom zvuk donose nam Šveđani Altar na svom debi albumu Times of Agony. Ekipa radi od 2012. godine i posle tri demo snimka, ovaj album zvuči sazrelo i ubedljivo. Sad, naravno, ovo treba umeti voleti jer Altar nisu zainteresovani za publiku kojoj na umu nisu samopovređivanje i generalna negativnost, reklo bi se. Pesme sve traju veoma dugo (najkraća ima 11 minuta i 42 sekunde) a opresivan zvuk, sa ogromnom, distorziranom bas gitarom i preteškim bubnjevima, te ubilačkim vokalom nije lako slušati skoro sat vremena koliko ploča traje. Ali bend makar ume da piše pesme koje, iako nemaju velike dinamičke oscilacije, umeju da se dohvate gruva, od tužbalice Atrocities of Mankind koja album otvara, pa sve do crne i statične Stormruler koja ga zaključuje.

 

https://altardoom.bandcamp.com/album/times-of-agony

Grim Earth iz Vašingtona na svom novom singlu, Haunted, imaju dve verzije ove pesme i obe su odlične jer je ovo dobra pesma, moćnog, teškog ritma i upečatljive glavne teme. Grim Earth su u suštini sludge/ doom bend tako da je ovo istovremeno i gruvi i agresivno i lepo mi je leglo na ove vrućine:

 

https://grimearths.bandcamp.com/album/grim-earth-haunted-single

 

Cower Hounds! iz Birmingema (u Engleskoj) su za svoj album Or Die… smislili originalan JuTjub format, prezentirajući ga u formi humorističkog videa sa vežbama oblikovanja. Slatko. Materijal je iz 2013. godine ali po senzibilitetu ovo dosta vuče na devdesdete, kako na Monster Magnet sa kojima su Cower Hounds! svirali, tako i na Nirvanu i druge grunge bendove. No, ovo je ipak malo više heavy što mom uhu prija. Ako niste preboleli grunge, ovo bi moglo da vam se veoma dopadne jer je dobro:

 

https://youtu.be/jO9wmApitk8

 

Njujorčani Valkyrie su pauzirali pet godina ali evo ih sa novim albumom i Fear je kolekcija pesama u maniru ’70s-zvučećeg teškog roka i okultnog duma. Valkyrie vrlo programski nastupaju u istoj kategoriji u kojoj su Witchcraft ili Pentagram trudeći se da na ovom albumu serviraju pored jakog gruva i neke, neću da kažem „pop“ ali svakako široj publici prijemčive elemente. Moram da priznam da mi je početak albuma ipak najbolji jer je na njemu bend najnadahnutiji i sa gitarama i sa pevanjem i sa gruvom a da se dobar deo ostatka ploče transformiše u ne neprijatni ali pomalo generički groove-hard-rock koji može da se sluša dok čovek radi ali ne privlači pažnju sem kad krenu sjajne solaže.

 

https://thevalkyrierides.bandcamp.com/album/fear

 

Kanađani Shezmu su dobacili do debi albuma i À Travers Les Lambeaux, sa slikom Prometeja na omotu pokazuje da bend ne namerava da se ograniči na egipatsku mitologiju iz koje su uzeli ime, već da je kompletan korpus mitova čovečanstva fer, jelte, gejm. Što je fer. Elem, À Travers Les Lambeaux je ploča blackened doom metala sa nešto death metal elemenata koja, kako da kažem, inspiriše atmosferom i zvukom, ali pomalo podbacuje na planu pesama. Old school death metal atmosfera koju bend kreira je veoma prijatna za moje uho ali u pesmama nema dovoljno maštovitosti da ovaj album nazovem zaista uspešnim. No, ako celina nije idealna, Shezmu svakako imaju puno lepih detalja, dobrih rifova, interesantnih pevačkih momenata i ovom vredi pružiti šansu.

 

https://shezmu.bandcamp.com/album/travers-les-lambeaux

Ripple Music su ove godine imali nekoliko odličnih izdanja pa i novi album kalifornijskih Stonebirds nastavlja tu tradiciju. Collapse and Fail ima samo šest pesama ali pošto je ovo žestoka muzika (i vrlo glasan mastering), više ne bismo ni izdržali. U blagom razlazu sa osnovnim Ripple Music interesovanjima, Stonebirds nisu ni stoner ni heavy psych grupa već više emotivniji sludge metal bend i ovo je ploča koja teške ritmove i mučne gitarske rifove temperira melanholičnim melodijama i jednostavnim dinamičkim varijacijama u pevanju. Sve to zvuči vrlo zdravo i organski, sa puno žive svirke, pa mi je time tužnije što je mastering tako glasan, no ako niste cjepidlaka kao ja, ovo će vam biti jako dobro. Mislim, i meni je, samo se femkam:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/collapse-and-fail

 

Ripple Music imaju još jedno izdanje u ponudi mada split singl Covering Queen zapravo izlazi tek naredne nedelje. Ali možete ga slušati već sada! Covering Queen ovde bukvalno znači da dobijamo dve obrade grupe Queen, a što je uvek dobra ideja kada hoćete da svirate stoner metal koji treba da ima i gruv i melodiju i težinu. Mos Generator ovde obrađuju pesmu Son & Daughter sa debi albuma Queena, dakle iz vremena kada su Freddie i ekipa još dobrim delom svojih tela naginjali prog roku, pa je u Mos Generatorovo čitanje pesme odlično uklopljeno sa mutirajućim harmonijama i melodičnim refrenom, pakujući sve u vrlo ubedljiv southern groove i dajući Queenovoj besmrtnoj muzici još jednu dimenziju. Losanđeleski Void Vator uzima jednu od konvencionalnije „heavy metal“ pesama Queena, drugi singl sa A Day at the Races, a u njihovoj verziji Tie Your Mother Down zadržava tipično kvinovski glam/ boogie senzibilitet, dobar tempo i himničnost refrena. Volite Queen? A ko ih ne voli? Požurite jer ovog singla će se naštampati samo šezdeset komada:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/covering-queen

 

Norvički Vast Slug na albumu Misophonia sviraju atmosferičan grindcore sa elementima slamming death metala, ako se tako mogu nazvati kratki hromatski brejkovi u ionako kratkim pesmama. Ovo je nešto „glamuroznije“ od tipičnog grindcorea pa nema njegovu neposrednu, haotičnu energiju ali nije rđavo da se čuje. Album ima svega osam pesama i presluša se za pet minuta i nije neprijatan:

 

https://vastslug.bandcamp.com/album/misophonia

 

Kanađani Flesh Hoot na svom split albumu sa Raw Addict kanališu duh ranih devedesetih i snimke sa proba koji dobro pasuju brutalnom gridncore/ gore zvuku što ga bend provlači. Ovo je sirovo ali ne diletantski i svakako uzbudljivo za svakog ko se pre više od četvrt veka palio na klasične snimke Regurgitate i Carcass Grinder:

 

https://fleshhoot.bandcamp.com/album/split-w-raw-addict

 

Slično sirov i simpatičan grindcore sa death začinima stiže od (jednočlanog) brazilskog projekta Influxxo. Relatos de uma mente doente je album inspirisan psihijatrijskim problemima lidera i autora muzike, Gustava Ferreire a nudi 14 pesama žestine i povremeno neočekivanog patosa. Melanholičan grindcore nije više baš TAKVA egzotika, ali retko se sreće na ovom nivou sirovosti.

 

https://influxxo.bandcamp.com/album/relatos-de-uma-mente-doente

 

Kolumbijski deathgrinderi Cruciatus imamu treći album, Locombia C​-​D RUMBA i, mada je ovo i dalje snimljeno sa programiranim radije nego sa živim bubnjevima, ima tu i energije i lepote. Cruciatus se nalaze negde između andergraunda i nešto „skupljeg“ death grind zvuka kakav provlače belgijski Aborted i ovde to dobro funkcioniše sa ubacivanjem horskih refrena i elemenata tradicionalne brazilske muzike između krljanja. Simpatična ambicija i dobra izvedba a obrađuju i Motorhead:

 

https://cruciatus.bandcamp.com/album/locombia-c-d-rumba

Za još paklenog goregrinda stiže nam jednočlani italijanski projekat Amputazione Spontanea Del Cazzo. Ako razumete šta naziv benda znači, imaćete već dobru sliku kako muzika zvuči i The First Amputation je deset brzih kompozicija punih hromatskih rifova, rafalnog blastovanja i vokala koji odozgo poliva gadnim lavežom. Sve to je spakovano u pesme koje nisu krateži od po pola minuta već imaju prostora za gruv i makar nekakav razvoj tema (i krvoločne solaže!) U tradiciji ovog podžanra, Skizo, jedini član ovog benda, bavi se makabr slikama i grotesknim seksualnim izopačenostima i mada je sve to, jelte, bolesno, ASDC zapravo ima zdrav zvuk i ljubiteljima ove muzike bi trebalo da se dosta dopadne:

 

https://asdcgore.bandcamp.com/album/the-first-amputation

 

Kolumbijski Bonestorm donosi death metal stare škole na svom drugom albumu, The Emptiness Of Life And Death. Kolumbijci se ne odmiču predaleko od standardnih preldožaka, pre svega Grave, i, recimo, ranijih Morgoth, ali imaju dobar, težak zvuk i jedan pametan pristup komponovanju tak da su njihovi moćni rifovi i stameni ritmovi u prvom planu, lepo izaranžirani i za uho umilljati. Dobar miks, takođe, sa širokom zvučnom slikom i dovoljno dinamike u zvuku da meni ovo baš prija, Pa još te old skul solaže!

 

https://bonestormdeath.bandcamp.com/album/the-emptiness-of-life-and-death

Colossal Wreck mi je bilo nepoznato ime pa me je kvalitet muzike i miksa malo iznenadio, ali kada sam video da su ovo Josh i Adam iz Cannabis Corpse, stvari su postale jasnije. EP Half Dead je kombinacija death metala sa malo trešerskijim, pankerskijim sviračkim stilom i ljudima to lepo stoji. Ovo su dobre, mošerske pesme solidnih rifova i zaokruženih ideja:

 

https://colossalwreck.bandcamp.com/album/half-dead

 

Britanski Raider (a koji nije ni jedan od dva britanska Raidera iz osamdesetih) ima  upečatljiv debi EP za etiketu Swords & Chains Records. CD izlazi tek u Septembru, pa ovde čujemo samo četiri pesme od šest koliko će ih na istom biti, ali Raider su na EP-ju Tokyo vrlo ubedljivi sa svojom kombinacijom klasičnog heavy metala i komercijalnijeg heavy rocka koji mi, na naslovnoj pesmi pogotovo, vuče na rani Bon Jovi. Ovo zvuči sazrelo, proživljeno, autentično i odlično producirano pa ako vam nije bilo dosta osamdesetih, evo benda koji ih veoma solidno sažima i re-kreira:

 

https://swordsandchains.bandcamp.com/album/raider-tokyo

 

Ice War je jednočlani bend iz Otave a njegov jedini član, Jo Capitalicide (ako mu je to uopšte pravo ime!) već pola decenije štancuje izdanja koja spajaju pankerski, antikapitalistički stav i metalsku muziku. Najnoviji album, Defender, Destroyer vrlo lepo spaja ova dva interesovanja, kreirajući neku vrstu thrashcore ploče koja ima i momente što zvuče baš pank ali i momente koji su BAŠ metal. Jo odlično svira, a ovo iako ne idealno, nije rđavo snimljeno, pa ako volite kalifornijski pank a la Bad Religion i Offspring ali volite i thrash metal, ovo bi mogao biti pravi izbor:

 

https://icewar.bandcamp.com/album/defender-destroyer

 

https://youtu.be/xQxTgO43cy4

Teksašani CarveCaustic ponose se time što im je album Blood From the Black Urn snimljen u najanalognijim mogućim uslovima ali sva ta simpatična sirovost ne bi bila od pomoći da ovde nema dobrih pesama. Blood From the Black Urn je album relativno klasičnog metala koji ipak ne ide na imitacije predložaka iz osamdesetih ili sedamdesetih već se pre inspiriše njima za nešto svoje. I ovo je dinamična, energična muzika puna melodija, pa i optimizma i mada bend – sastavljen od svega dva čoveka – svakako ima prostora da raste i razvija se, ima mnogo šarma u njihovom sirovom, energičnom zvuku:

 

https://carvecaustic.bandcamp.com/album/blood-from-the-black-urn

 

Necrolord iz države Njujork postoje od početka devedesetih i Send Them to Hell je njihov, ako sam dobro izračunao, osmi album. Kvartet pruža dopadljiv death metal starije škole, ne povodeći se za aktuelnim trendom imitiranja ranijeg skandinavskog death metal zvuka, ali se nepogrešivo identifikujući sa zvukom ranih devedesetih koji je nešto više bio zasnovan na atmosferama i gruvu nego samo na brutalnom prebijanju. Otud i pesme poput Never Bow Down koja je spora i iznurujuća radije nego agresivna i brza. No, album u celini jeste agresivan i mada Necrolord ne donose neka nova harmonska rešenja u death metal, barem se odlično razumeju u stara i pružaju dobar jelovnik rifova. Zvuk je možda previše „čist“ i mada se meni dopada što čujem razdvojene instrumente i sve to, miksu nedostaje jedna organskija dimenzija. No, Necrolord sasvim opravdavaju svoj dug vek i pošten staž i ovim izdanjem:

 

https://necrolord.bandcamp.com/album/send-them-to-hell-2020

Tormented Brutality je u teoriji solo projekat u kome je autor filipinski muzičar Larry Anthony Kennon sve napisao, ali na prvom EP-ju, Chronicles of Apocalypse, Larry je uspeo da skupi međunarodnu ekipu od desetak muzičara (između ostalog, članove Benighted i Vulvodynia) da snime njegove death metal pesme. I nije to loše ispalo. Chronicles of Apocalypse je uglavnom srednjetempaški death metal (sa ispadima brzine, naravno), zainteresovan za razgovetnost i rifove više nego za zaslepljujuću brzinu i „tehničkost“. Pritom, snimak je veoma dobar sa izuzetno dobrim, snažnim zvukom koji pogoduje Larryjevim ambicioznim aranžmanima pa se ovih šest pesama lepo poslušaju:

 

https://tormentedbrutality.bandcamp.com/album/chronicles-of-apocalypse-2

 

Terminatryx iz Kejp Tauna kasne bar četvrt veka sa onim što rade ali ako volite industrial metal koji se povremeno vrteo po televiziji polovinom devedesetih, onda ćete voleti i Terminatryx. Novi EP, Fix the Machine donosi tri pesme koje je bend već obavljivao ali u alternativnim miksevima, a namenjen je lečenju Paula Riekerta koji je i učestvovao u proizvodnji tih pesama. Južnoafrikanci  uspevaju da pogode mesto u mom srcu na kom žive uspomene na KMFDM, Skrew, Revolting Cocks itd., Sonja Rupperberg je i dalje faca, a blago jeftina produkcija ovog EP-a ga samo čini simpatičnijim:

 

https://terminatryx.bandcamp.com/album/fix-the-machine-ep

Hrvatski death metalci na privremenom (?) radu u Štutgartu, Hereza imaju novi singl, The Plague Bat i to je četiri i po minuta ozbiljnog prebijanja: bend odlično aranžira pesmu sa upečatljivim rifovima, dobrim ritmičkim smenama i soliranjem. Vrlo lepo i nadamo se da je to najava novog albuma:

 

https://hereza.bandcamp.com/album/the-plague-bat

 

I Descensum iz Modesta u Kaliforniji imaju singl, a Insurgence je pesma koja pokazuje njihov progresivni naklon, sa kompleksnim aranžiranjem, sintetičkim horovima, simfonijskim kompleksnostima i složenim temama lepo prikazuje. Naravno, ovo je prilično izdrkavačka muzika, bez pevanja i sa ogromnom količinom „tehničarenja“ ali ovako, u jednoj pesmi Descensum zvuče moćno i ne smaraju.

 

https://descensumofficial.bandcamp.com/album/insurgence

 

Oregonski Self Aggression su mlad bend koji kreira muziku na razmeđi spastičnog hardkora, ili powerviolence zvuka i nekakvog težeg, mračnijeg metala, recimo kao kada bi se djent spojio sa sludgeom. Zvuči haotično i muzika na istoimenom EP-ju donekle i jeste takva, sa puno insistiranja na ponavljanju jedne note i mračnoj atmosferi, ali bend voli i blastbitove i urlanje pa sve ipak ima jednu pristojnu hermetičnu atmosferu i tenziju:

 

https://selfaggression.bandcamp.com/album/self-aggression

Poljaci Asperatus solidni na svom drugom EP-ju, Sanctified State Of Decay koji dolazi pola decenije nakon prvog. Asperatus sviraju death metal sa „tehničkom“ ivicom ali sa ipak dosta pažnje posvećene tome da pre svega ovde čujemo pesme i kvalitetne aranžmane. Ima tu dobrih rifova i harmonskih ideja, a pesme, iako „tehničke“, nisu natrpane promenama preko nekakve pristojne granice. Plus dobar miks. PLUS gitarista se zove Radoslaw. Pobeda!

 

https://asperatusband.bandcamp.com/album/sanctified-state-of-decay

 

U normalnim okolnostima ne bih obratio previše pažnje na nešto što se kreće na teritoriji koju dele melodični death metal i metalcore ali Rusi Drops of Heart su za svoj drugi album, Stargazers dobili iznenađujuće pozitivan prikaz na Angry Metal Guy pa sam mu i ja posvetio malo svog vremena. I… Rusi uspevaju da jednu dugačku i u sasvim tehničkom smislu izrazito patetičnu ploču učine slušljivom i prijemčivom, uprkos krvoločno spljeskanom masteru i velikom broju pesama. Stargazers ovo postiže jednom iskrenom, nenameštenom estetikom u kojoj ima dosta tog nekog „post metal“ senzibiliteta i shoegazerskih emocija koje lepo leže uz solidno treširanje što ga bend provlači. Ima ovde malo „pravog“ metalkora i malo „pravog“ melodeatha ali Drops of Heart uspevaju da melodične delove učine mnogo više „pop“ nego što većina metalkor bendova radi a da to dobro leži uz teme i harmonije koje voze kad piče „pravi“ metal. Iznenađen sam. I to pozitivno:

 

https://dropsofheart.bandcamp.com/album/stargazers

 

Loud Rage Music je rumunski izdavač hevi metala a njihov  Loud Rage Music Summer Sampler 2020 je odličnih 12 pesama bendova koji izdaju ili će izdavati za njega. Ovo su uglavnom grupe za koje niste čuli, što rumunske, što nemačke, što američke, britanske, pa ima i jedna sa Grenlanda, a muzika se kreće između klasičnog heavy metala (Resita Rocks iz Rumunjske, Španjolske i Njemačke) preko raznih mutacija doom metal formule (recimo, rumunski Katharos XIII kombinuju doom sa mračnim džezom), pa do kršećeg blek metala (britanski Tableau Mort) i kombinacija sa death metalom (mađarski Paragon Zero). Ono što kompilaciju izdvaja od sličnih rendom projekata po Bandcampu je visok kvalitet produkcije za sve izvođače i generalno impresivna muzika. Pošpto se ovo dobija po ceni od „kolko date“, apsolutno vredi dati:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/loud-rage-music-summer-sampler-2020

 

Thundersteel Records iz Španije nudi takođe kompilaciju, Spanish Steel Attack Vol. 4 i ovde imamo osamnaest pesama uglavnom moćnog zvuka i žestokog krljanja. Sa Špancima nema šale, vrela je to krv, mediteranska i ovde dobijamo puno NWOBHM i speed metal ugođaja, u doduše različitim kvalitetima produkcije ali muzika je mahom uzbudljiva i ovo vredi da se vrti ukrug:

 

https://youtu.be/B2pIS7VGbi0

 

Portugalac Artur Pereira izudao je prvi album sa svojim projektom Thunderlight Project. Metal Nation (Pt 1) Hail to the Steel je jedna sasvim namerna proslava hevi metala kao kulture i zvuka, kolekcija dvanaest power metal pesama sa raznim gostima, kako na vokalu i drugim instrumentima – ali uglavnom na vokalu – i Pereira demonstrira solidno razumevanje za žanr i potrebne kompozitorske veštine. Ono gde album ozbiljno posrće je miks koji bi bio bar 60% bolji da je bubanj jedno 40% tiši. Ravan, bez dinamike programirani bubanj već i sam po sebi malo oduzima muzici na uzbudljivosti ali Pereirine solidne gitare, bas gitare i dobro snimljeni vokali se bore da se čuju pored preglasnog bubnja i ovo je šteta jer je u pitanju inače vrlo solidan rad:

 

https://thunderlightproject.bandcamp.com/album/metal-nation-pt-1-hail-to-the-steel

 

Slovencima Ensanguinate je singl Entranced by Decay debi izdanje i ova jedna pesma ih prikazuje u dobroj formi. A ta je forma oslonjena na old school death metal, tamo negde sa početka devedesetih i kraja osamdesetih, sva u mračnoj atmosferi i kvalitetnom gitarskom radu (solaža je pogotovo odlična), tako da se od Ensanguinate očekuju velika dela!

 

https://ensanguinate.bandcamp.com/album/entranced-by-decay

Buried Realms iz Kolorada je solo projekat bubnjara Josha Dummera koji ne samo svira sve instrumente u ovom bendu već i sam producira. Za treći album, Embodiment of the Divine, mastering je radio Dan Swanö i to dosta pomaže ploči koja ima, za melodični death metal tipično napucan miks, u kome su svi instrumenti agresivno in yo face i glasni do pucanja. Kako ja nisam neka velika sila što se tiče slušanja melodeatha, ni Embodiment of the Divine nije ploča zbog koje bih izgubio pamet, ali ona prija na ime dosta lepih, tenički interesantnih gitarskih ideja i generalnog visokog tempa. Masa gostiju koje Dummer dovodi na album takođe svakako pomaže, ali priznajem da su neke melodičnije deonice, sa klin pevanjem bile malo previše za mene. No, ako volite melodeath, verujem da ovo vredi zavrteti:

 

https://buriedrealm.bandcamp.com/album/embodiment-of-the-divine

 

Unique Leader za ovu nedelju ima novi album kanzaških Ahtme. Mephitic je drugi album ovog benda i mada ih Unique Leader promovišu kao „tech death wrecking ball“, istina je i da Ahtme, pored sve kvalitetne tehnike koju štedro nude na našu ocenu, zapravo najviše pažnje obraćaju na kvalitet pesama. Ovo je primer tech death benda koji uspeva da ne umre u lepoti i ponudi dobre, pamtljive rifove, dobar gruv, generalno upečatljive pesme koje pored toga samo uzgredno imaju i taj „muzičarski“ element. Dopada mi se taj nenametljivo visoki tehnički kvalitet ovog albuma i Unique Leader ovde imaju zaista dobru ploču u ponudi sa odlično odmerenim količinama tehničke izvrsnosti i napaljujućih rifčina i gruva prosipanih preko blastbitova. Sve to u vrlo čistom, kvalitetnom miksu koji je, kako je kod ovakvih bendova praktično pravilo, na kraju masterovan vrlo glasno ali se, hvala svemu što postoji, Ahtme dobro čuju i ovo ne uništava njihovu muziku.

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/mephitic

Za petama su im Saksonci Temple of Dread sa svojim drugim albumom, World Sacrifice. Temple of Dread se na promo fotkama slikaju ispred tenka i ponosito isturaju brade u prvi plan pa je i muzika takva, napucana, testosteronska, bučna i uglavnom prilično seksi. Ovo nije tech death niti ikakav komplikovan death metal, već zalaufana ratna mašina koja juri napred teškim trkom što najviše podseća na klasičan skandinavski death metal. Generalno, Temple of Dread su ovde da pruže velike rifove, moćne, teške ritmove i puno razloga da mašete kosom. Ovo nije album za muzičare nego za hedbengere pre svega, čime nikako ne želim da kažem da je u pitanju nekakava tehnički neimpresivna svirka. Naprotiv, Nijemci su vrlo kvalitetni u svirci, samo im je pre svega bitan gruv, rif i „osećaj“. Sjajno to njima ide i pesme su u najboiljem smislu te reči monumentalne i himnične, bez gubljenja u detaljima i ornamentici. Užasno glasan master malčice umanjuje zadovoljstvo ali album je makar kratak i efikasan:

 

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/temple-of-dread-world-sacrifice

 

Iste nedelje stiže nam i novi, šesti album njemačkih Defeated Sanity, The Sanguinary Impetus i on se nalazi na sasvim drugoj strani. Defeated Sanity su veterani scene koji sviraju već četvrt veka i njihov tehnički death metal na ovom albumu je SAV u bizarnim harmonijama, superkomplikovanim neparnim ritmovima i složenim aranžmanima u kojima se začas prelazi između disciplinovanog, robotskog death metal zakucavanja u neku vrstu džez gruva. Kao da su mene pitali jer, jelte, Cryptopsy su mnogo usporili sa izdavanjem nove muzike. The Sanguinary Impetus je, naravno, ploča samo za BAŠ velike ljubitelje ovakve muzike jer je vrlo neprozirna, sa tamnim, muljavim miksom koga vadi dinamičan master gde se suptilne varijacije u sviranju bubnjeva, recimo, odlično čuju, i sa složenim rifovima za koje ne uspete da shvatite gde je početak a gde kraj pre nego što je pesma već otišla u sasvim drugu stranu. Ali ko to voli, ovo će mu biti komad samog raja jer Defeated Sanity zaista guraju granice forme do samog pucanja, ne napuštajući brutalni death metal kao osnovu ali se napinjući da ga odvedu na mesta na kojima nikada nije bio. Odlično:

 

https://defeatedsanity.bandcamp.com/album/the-sanguinary-impetus

Ruin iz Kalifornije imaju pevača kome je umetničko ime Mihail Jason Satan (a pravo ime samo Mihail Jason, jelte), što je valjda dovoljna legitimacija. Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje nude kompilaciju njihovih radova, Plague Transmissions: Vol. 2, što, s obzirom da bend za trideset godina ima samo dva albuma i većinu muzike rasutu po demo snimcima, EP-jevima i splitovima, zapravo ima mnogo smisla. Ruin ovde nude najcrnji, najmučniji death metal koji pritom ne zaklanja sebe iza nekakvog lo-fi underground smokvinog lista. Ruin nisu raspoloženi diletantni sa kasetofonom nego bend koji ZAISTA želi da zvuči ovako dementno i preteće. Pakao vam posle ovih osamnaest pesama nepraštajućeg prebijanja i tmine, neće TAKO teško pasti.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/plague-transmissions-vol-2

 

Mančesterski Ghost Keeper kao da se sa EP-jem Everything and Nothing svojski potrudio da kreira najgeneričkiji thrash metal/ metalcore snimak ove godine. Čime hoću da kažem da je ovo sasvim pristojnih pet pesama (well, četiri plus intro), odlično odsviranih, sa solidnom produkcijom ali da je bend izrazito nemaštovit i agresivno reciklira žanrovske obrasce. No, da je to greh ja bih već bio u paklu tako da, izvolte:

 

https://ghostkeeperuk.bandcamp.com/album/everything-and-nothing

 

Ni berlinski Violent Frustration se ne ubija od originalnosti, ali njihov novi EP Do It Yourself je svejedno lepa ponuda osam pesama odličnog, pankerskog ali disciplinovanog grindcorea. S obzirom na dizajn omota i tekst naslovne pesme, bend ima prilično zdrav antinacistički stav a muzika je mišićava, kvalitetna, sa dobrim miksom u kome uobičajeni grajnderski rifovi i ritmovi zvuče ubitačno i popaljivo. Ima mnogo dobrih grindcore bendova koji svoju muziku izmasteruju u betonski zid i mada Violent Frustration nemaju najdinamičniji master na svetu, ovo je ipak EP zdravog, dobrog zvuka. Dobre, dakle, pesme, dobar zvuk, dobar stav: sve preporuke.

 

https://violentfrustration.bandcamp.com/album/do-it-yourself-2

Gvatemalski Célula imaju svoj prvi album, Social Infection ali na Bandcampu su sada samo dve pesme, kao prva dva singla. Nadam se da će uskoro da se čuje i cela plčoča jer ovo su dve pesme odličnog thrash metala sa prijatnom južnoameričkom oštricom i jednm autoritativnim kvalitetom u svirci i pisanju. Plus solidan miks:

 

https://celulathrash.bandcamp.com/album/social-infection

 

Thin su trojka iz, pretpostaviću, Nju Džersija čiji debi album, dawn (sa sve malim slovom) ima 14 pesama u šesaest minuta. Možete ovu muziku nazvati krosoverom između mathcorea i grindcorea, možete je zvati chaotic hardcoreom, post-grindom, mislim, zaista nije bitno kako ćete je zvati, bitnije je da ona prija svojom dobro doziranom disharmonijom i nervoznom energijom. Za razliku od brojnih „što gore to bolje“ bendova koji snimaju demo snimke, Thin su na pravom mestu na kome nekonvencionalnost formi njihove muzike intrigira i prija radije nego da smara. Plus, ovo je ZAISTA kratko i bez sala. Vrlo dobro:

 

https://music.tgrex.com/album/dawn

 

Pitchshifter se, iz samo njima znanih razloga, vraćaju diskografskoj aktivnosti EP-jem EFKD, a što je „skračenica“ za Everything’s Fucked, molim lepo. Da nisam prestao da ih aktivno slušam još pre četvrt veka verovatno bi me iznerviralo kako u šest verzija ove pesme nema ničega što bi pravdalo povratak dubiozne legende na scenu. EFKD je izrazito „’90s“ pesma, a što čujete po anemičnim rifovima i MTV-melodičnom refrenu i pre nego što vidite ko sve ovde gostuje. Pitchshifter su okupili reprezentaciju olupina devedesetih (dakle, članova Misery Loves Company, Clawfinger, Static X, Fear Factory itd.) koja bolje nego išta podseća na vreme kada su bendovi poput Pitchshifter postajali dovoljno „komercijalni“ da imaju spotove i da sviraju letnje festivale generalnog usmerenja. Ako zvučim ogorčeno to je svakako zato što sam ja ovaj bend voleo i dopisivao se sa njihovim perkusionistom, D-jem, koji je srećom danas odsutan pa ne moram da se osećam krivim što kažem da Claydeni i Davies koji su napravili ovaj EP zaista treba da ozbiljnije shvate muzičku penziju jer je EFKD kao da ste AI-ju puštali Therapy?, Clawfinger i Static X šest meseci a onda joj zapalili neuralnu mrežu i naterali je da komponuje. Katastrofa.

 

https://pitchshifteruk.bandcamp.com/album/efkd-2020-ep

 

Rusi Torve na EP-ju Ради общего блага sviraju vrlo pristojan metalizirani hardcore sa chaotic hardcore elementima. Ovo je muzika koja se, naravno, suviše trudi da bude nekonvencionalna i nepredvidiva a da ipak ima i dobar rif pa je i rezultat malo nepovezan, ali se ima svakako šta čuti, sa dobrom produkcijom i kvalitetom svirke:

 

https://torve.bandcamp.com/album/-

Nismo ove godine oskudevali u solidnim power metal/ heavy metal izdanjima, a sada, sa malim zakašnjenjem, evo dojave i za debi album švedske postave The Lightbringer of Sweden. Prvi album ovog kvinteta, Rise of the Beast donosi deset pesama HM klasike, jakih rifova, falseto vokala, dobrih rifova i generalno odličnih kompozicija. Poslednjih sam dana preslušavao neke od albuma iz ovog dela žanra (Deadline, Skelator…) pa su mi The Lightbringer of Sweden seli kao budali šamar. Doduše, čisto po ličnom ukusu, ovo jeste za nijansu previše čizi za mene, ali, objektivno, najgora stvar koju mogu da kažem za ovu ploču je da je mastering malko preglasan ali to je za ovakvu muziku maltene standard. Šveđani to kompenzuju odličnom svirkom i mada, ako ćemo cepidlačiti, imaju previše „sporijih“ pesama u ponudi, to je više pitanje ukusa nego nekakva objektivna zamerka. U bržim stvarima, The Lightbringer of Sweden su vrlo solidni, sa himničnim kvalitetima i da ovaj album ima samo za nijansu dinamičniji master, vrteo bih ga mnogo češće.

 

https://youtu.be/rzYZu8GqWMo

 

20 Buck Spin su se na tviteru nekidan šalili da izbacuju prvi album rimskih Bedsore na isti dan kada i Taylor Swift izbacuje svoju novu, iznenadnu ploču i da će, ako Italijani prodaju više kopija, svi u firmi izdavača kupiti nova kola. Mislim da je bezbedno reći da se ovo na kraju nije dogodilo, ali Hypnagogic Hallucinations je interesantan blagi otklon od onoga kakva su 20 Buck Spin izdanja bila ove godine. Ne nužno po kvalitetu, ovo je svakako odličan album, ali se čuje jedno proširenje stislkog opsega. Bedsore se načelno veoma dobro uklapaju u tu kombinaciu progresive, death metala i blek metala koje smo ove godine gutali na albumima Ulthar, VoidCeremony,  Cauldron Black Ram i Ruin Lust, ali je zvučno ovo najekspanzivnija ploča u ovogodišnjoj ponudi sa, pre svega, muzikom koja ide širokim zahvatom, tretirajući sa jednakom posvećenošću i lepe akustične interludije ali i kompleksne proggy pasaže. Kad se bije, bije se snažno – slušajte moć u Deathgazer – ali kada se komplikuje, ima tu vrlo zanimljivih skretanja koja nisu puko pokazivanje mišića i tehnike već ubedljiv horor-rad koji izlazi iz do sada uobičajenih 20 Buck Spin okvira i ima jedan, usudiću se, italijanski, Giallo prizvuk. Naravno, da imamo jednu pesmu sasvim otvoreno inspirisanu Lavkraftom a ona počinje divnim akustičnim introm, a nastavlja se u psihodeličnom, uništavajućem smeru, kako i dolikuje. Onda imamo pesmu o, er, karfiolu? Cauliflower Growth je horor himna izuzetne atmosfere i sjajan uvod za monumentalnu Disembowelment of the Souls (Tabanidae). Bedsore na ovom albumu imaju dinamičan, zdrav master koji je praktično neophodan da se njihova zastrašujuća i, u konvencionalnom smislu – ružna muzika uopšte može slušati. A može i treba jer je ovo još jedan siguran hit za 20 Buck Spin.

 

https://listen.20buckspin.com/album/hypnagogic-hallucinations

Album nedelje ove nedelje NIJE nešto iz 20 Buck Spin kuhinje jer su Lovebites izbacile novi živi dupli CD (i Pripadajući BluRay/ DVD, naravno) i, pa, Five of a Kind – Live in Tokyo 2020 je baš ono što nam u ovom trenutku treba: ploča klasičnog metala koja je toliko sigurna i neposredna u onome što radi da je sastavljena od čiste radosti. Lovebites su već ove godine imale treći studijski album, Electric Pentagram i ovo je bilo izvrsno, a živi album im sada predstavlja presek karijere urađen na najbolji moguć način. Snimljen u Februaru, Five of a Kind je zapravo već drugi živi album ovog relativno novog benda, a što podseća da u današnje vreme izdavanje koncertnih albuma nije događaj kakav je to bilo kad sam ja bio mali, no Lovebites su zaista posebne žene. Njihov spoj power metal i klasične heavy metal oštrine je i na studijskim albumima ekstremno ubedljiv ali bend zaista procveta na bini sa scenskim kostimima (čitaj: raskošnim belim haljinama, ukrasima i štiklama) i muzikom koja, kako i ova ploča podseća, uspeva da spoji kvalitet i disciplinu komercijalnog power zvuka koji nastaje u okrilju visokoj produkciji neverovatno posvećene japanske muzičke industrije, sa žestinom i fokusiranošću koje mogu da opišem samo kao „pravoverne“. Svakako, Lovebites se oblače i šminkaju izrazito ženstveno i idu na to da budu privlačne publici sa moe pa i lolicon interesovanjima, ali one nisu ni visual kei ni J-pop-sa-distorzijama već „pravi“ metal bend koji može da sa bine oduva bilo koju zapadnu, eh, mušku ili žensku grupu sličnog usmerenja pukim kvalitetom pesama i izvedbe. A na ovom živom albumu se to jako dobro čuje i ako ste vrteli razne žive snimke Lovebites po JuTjubu, Five of a Kind sve to pruža u najboljoj definiciji i kakvoći zvuka pa se tako čuju fenomenalni Harunini bubnjevi, gitarska pirotehnika Midori i Mi-Ya i sigurni bas-puls šefice Miho ali, naravno, frontvumenka Asami ovde i vokalnom izvedbom i miksom izrazito dominira zvučnom slikom i vodi bend kroz selekciju devetnaest moćnih, poletnih metal himni. Tajna Lovebites je delimično svakako u tome kako cheesy estetika ove vrste metala odlično ide uz kvintet žena koje se oblače u lepršave haljine dok tresu jaki metal ali je najvažniji element svakako baš to: ove žene TRESU JAKI METAL bolje nego 99% konkurencije i pritom izgledaju kao da se izvanredno zabavljaju. Naravno, japanska muzička industrija je krvavi pakao za autore i izvođače, pogotovo ženske i koliko Lovebites krvare za metal ćemo verovatno tek jednog dana saznati. No, do tada, Five of a Kind je proslava metala i uz sjajan izbor pesama jedan od najboljih albuma koje možete čuti ove nedelje:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kF8bTwSRyhyBtW66zKMAcgpH3YhoMfrG0

 

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-07-2020”

  1. […] su ove godine već imali solidan album a sada su izdali EP The Twilighted Minds koji donosi još njihovog patentiranog zvuka death metala […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: