Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-07-2020

Za proteklu nedelju se može reći da je, na skali od jedan do deset, a gde je jedan edenski vrt a deset apokalipsa u prirodnoj veličini, nabila solidnu osmicu. I to ne samo kvalitetom, nego i nuđenjem velikog izbora apokaliptičnih sadržaja, od razularene epidemije, preko uličnog haosa i sve mutnije političke situacije, pa do predsednikovog neuspeha da velikim penisom i velikom skromnošću jednom za svagda povrati Kosovo u okrilje majčice Srbije. No, bar smo mogli da slušamo metal, a to je i dobar saundtrak za apokalipsu…

Blek metal! Primetio sam da postoji određen sloj mojih čitalaca koji se štreca kada pomenem da neću da promovišem bend koji koketira sa fašističkim i rasističkim ikonografijama i izjavama, što me zaista čudi, ali dobro, nismo svi isti. Evo, iskoristiću priliku da PONOVO ne promovišem Taake ali da kažem da na split EP-ju koji su upravo izdali sa Deathcultom, njihove kolege, Deathcult, zvuče vrlo dobro. Skandinavski metal stare škole ovde je predstavljen jednom autorskom pesmom a onda i jednom odličnom obradom Beherita koja zvuči primereno lo-fi i sirovo. Predlažem da ovo, naslovljeno Jaertegn, kupite na kaseti a onda preko strane na kojoj su Taake presnimite neke narodnjake. Šalim se, naravno, slušajte Taake koliko vam crna duša ište, samo pamet u glavu:

 

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/jaertegn

 

Dva njemačka ne mnogo poznata ali vredna i radišna blek metal benda izbacila su split album koji nema ime ali ima samo tri pesme. Jer u pitanju su, nagađate, dugačke pesme. Shores of Ladon otvaraju album sa An den Ufern des Ladon koja traje momačkih četrnaest minuta i nudi apokaliptičan, ali dostojansven, epski blek metal što ne smara forsiranim atmosferama i raspoloženjem već samo pošteno gazi napred i pušta da atmosfera i raspoloženje sami prirodno izrastu iz melodičnih rifova i oštre izvedbe. Vrlo dobro. Wolfsschrei imaju dve kraće pesme ali ni one nisu kratke, pričamo o šest i sedam minuta jednako melodičnog, epskog i ubistvenog blek metala. Wolfsschrei su za nijansicu melodičniji of Shores of Ladon ali oba benda zvuče prilično slično i odlično se dopunjuju na ovom izdanju:

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/shores-of-ladon-wolfsschrei-an-den-ufern-des-ladon-infinite-dimensional

 

Kanađani Seventh na svom drugom albumu, Vacarme, nude zamišljeni i atmosferični post-blek metal koji ne izlazi iz nekih očekivanih okvira ali je korektan i lak za slušanje. Dakle, ovo je dosta srećan spoj shoegaze melanholije i blek metal oštrine sa pristojnim miksom (mada i sa glasnim masteringom, ali taman na ivici da ne upropasti muziku) i mada bend ima jako dugačke pesme s obzirom na to koliko su aranžmani jednostavni, uspeva da ih provuče sa zavidnom količinom elegancije, dopuštajući gorkoslatkim atmosferama da se lepo razviju i obgrle slušaoca majčinski nježno. Kad na to dođu promukli blek metal vokali, sve zazvuči baš kako treba:

 

https://seventhcanada.bandcamp.com/album/vacarme-2

 

 

Litvanski Aal je interesantan projekat koji meša black i death metal sa progresivnijim metalom na albumu The Only Path. Reklo bi se da je ovo uglavnom delo jednog čoveka pa sam time impresioniraniji ne samo odličnom produkcijom već i prilično dobrim kompozicijama. Naravno, ima tu još muzičara, bubanj je živ, što je za ovakve projekte sve ređe, ali način na koji glavni autor ume da zameša stilove je prilično impresivan. Doduše, ima ovde možda previše djent momenata za moj ukus, ali je muzika svakako interesantno raznovrsna i inspirisana:

 

https://thetrueaal.bandcamp.com/album/the-only-path

 

Barghest iz Luizijane mešaju black i death metal na mnogo manje progresivan način, spajajući blekmetalsku razgovetnost sa old school death metal gruvom i rifovima. Ne zvuči to uopšte loše na albumu Altars of Rot i mada bend ima mnogo delova u pesmama, uspeva da ih u klopi na načine koji sugerišu da se tu razmišljalo o aranžmanima i raspoloženju koje pesme treba da invociraju. Pritom, ovo ima dobar zvuk, sa lepim razdvajanjem instrumenata, oštrim, zvonkim gitarama, divnim basom i kvalitetnim bubnjem, pa sam prilično impresioniran:

 

https://barghestsoulless.bandcamp.com/album/altars-of-rot

 

 

Francuski multinistrumentalista Fog the Necropope (aka François Roux) ima masu jednočlanih projekata, od kojih su neki ovde već pominjani, a nedavno je otkrio kutiju sa starim trakama na kojima je pre više od decenije pravio razne pesme. Mass Appeal Madness je, neiznenađujuće, bio projekat insipirisan muzikom Napalm Death (i Dying Fetus, kaže Fog), ali, iznenađujuće, album Next Will Be Your Son dosta vuče na blek metal pa je ovih dvanaest brzih, žestokih i dobro napisanih pesama neka vrsta kombinacije death metala i grindcorea sa blek metalom. To dobro funkcioniše jer je Fog odličan kompozitor i vrlo dobro svira pa čak i samo blago demo produkcija ni malo ne škodi ovoj zabavnoj ploči:

 

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/next-will-be-your-son

Isto Francuz, isto multiinstrumentalista, isto sklon solo projektima, Adrien Weber (aka Lord Genocide aka Liquefier) i sam ima solo blek metal projekat CONJÜRATÖR, a koji na albumu Erosplattered nije toliko maštovit i raznovrstan ali ima određenih kvaliteta. Naime, ovaj „speed holocaust metal“, kako ga autor zove, podređen je brzini, ružnoći i negativnosti pa ono što gubi na jednoličnosti pesama dobija na njihovoj hipnotičnosti. Ovde je i demo kvalitet produkcije izraženije problematičan jer već monotonu muziku čini još više uniformnijom. No, ovo ima dosta energije i besa i meni prija:

 

https://conjurator.bandcamp.com/album/erosplattered

 

Nismo imali mnogo zanimljivog stonera ove nedelje ali ono što jesmo imali je baš dobro. Portorikanci Iglesia Atómica postoje već trideset godina a nedavno su izbacili kompilacijski album Iglesia Atómica Tapes (1991​-​2016) koji pokriva u nazivu pomenuti period i predstavlja neobjavljene i alternativne verzije već objavljenih pesama. Iglesia Atómica sviraju lepljiv i vrlo prijatan heavy blues sa sve usnim harmonikama i Hammond orguljama, ali ne zvuče kao tezgaroški pastiš YU Grupe već imaju autentičan zvuk i odlično uvo za pisanje pesama. Ovo su očigledno muzičari koji uživaju da džemuju ali koji i vole da pesmu zabeleže u studiju, da dobije „konačnu“, čvrstu formu i sve te wah-wah solaže i drugi efekti na gitarama, vokalima i ostalim instrumentima nisu ovde samo zezanja radi već kako bi ideje koje bend ima bile realizovane na najefektniji način. Izvrstan izbor pesama i izvrsna kolekcija za svakog ko voli tešku, sporu, drogiranu muziku:

 

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/iglesia-at-mica-tapes-1991-2016

 

Prijatan viskonsinski psihodelični stoner rok dobijamo posredstvom novog albuma benda Sleestak a koji ima sjajnu sliku jelena sa previše očiju na omotu i zove se Aeon. Album, ne jelen. Jelen se verovtano zove Živorad ili tako nešto muževno. Elem, Sleestak su ovde u vrlo sanjivom modu koji je meni neočekivano mnog prijao. Težak zvuk koji bend ima nije me pripremio za vrlo uzdržanu i nežnu muziku što mnogo više vremena provodi u psihodeličnim ambijentima nego što udara po rifovima i glasnoći. Lepo to bude, sa mnogo pametnog korišćenja klavijatura i suptilnim gitarskim teksturama. Pitam se šta bi bilo da je bend sve na kraju izmasterovao lepše, dakle manje „metalski“ a sa više dinamike. Imam utisak da bih ovaj album tada smatrao skoro pa remek-delom ali i ovako je vrlo prijatan za slušanje:

 

https://sleestak.bandcamp.com/album/aeon

 

Kingnomad iz Švedske su upravo izbacili album za Ripple Music i mada Sagan Om Rymden teško da je metal, ovo je lepa ploča „mirnijeg“ psihodeličnog roka. Dakle, ovde nema mnogo distorzija, gitarskih efekata i generalne pirotehnike već devet lepih, sanjivih pesama napisanih sa jasno bačenim okom prema kasnim šezdesetima i sedamdesetima i lepo odmerenim količinama bluza i progresivnije rok muzike u njihovom tkanju. Kingnomad imaju vrlo lep zvuk, dinamično miksovan i masterovan a što muzici ne samo daje dah i život već i patinu da se još autentičnije približi uzorima. No, bend je dovoljno dobar da ovo ne bude samo album rekonstruisanja tuđih radova i lepo se sluša sam za sebe:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sagan-om-rymden

 

Mičigenski Bog Wizard ima ružnjikav, mračan zvuk računajući valjda da njihovom brendu stoner metala takav zvuk i lepo prija. Debi album, From the Mire pun je sporih, grubih pesama koje krše slušaoca težinom i u kojima je sirovo, ali melodično pevanje jedini tračak nekakvog svetla. Bend ima osećaj za dobar stonerski rif i sve je ovo zapravo sklopljeno sasvim fino, pa jedino zameram taj ružan zvuk koji malčice pravi prepreke potpunom užitku. Ali samo malčice. Nisu Bog Wizard loši uopšte:

 

https://bogwizard.bandcamp.com/album/from-the-mire

Takođe iz Mičigena dolaze Nekomata ali njihov album Roach Smoker je još ružniji, mada s jasnom namerom. Nekmata nisu stoner bend a nisu ni doom u užem smislu, mešajući u svojoj muzici noise, post rock, sludge i sve te neke slične žanrove za ultimativnu predstavu surovosti u kojoj ima mesta i za melanholiju ispod naslaga težine i distorzije:

 

https://nekomata.bandcamp.com/album/roachsmoker

 

 

Eternal Rot su Poljaci na stalnom radu u Ujedinjenom kraljevstvu a njihov poziv je doom death metal. I, eh… nije to nešto sjajno. Možda nisam dovoljno dobro raspoložen ali, album (EP? Ipak ima samo četiri pesme) Putridarium je kao da slušate Carcass na 16 obrtaja što je zanimljivo prvih pet minuta ali ostalih pola sata ne baš. Eternal Rot imaju poneki dobar rif ali generalno kompozicije su nemaštovite, monotone i dosadnjikave…. Ali eto…

 

https://eternalrot.bandcamp.com/album/putridarium

 

Zato Khemmis na EP-ju More Songs About Death Vol. 1 donose epsku doom metal obradu Misfits hita Skulls i ovo će vam razgaliti srce i dušu a onda možete da čujete i akustičnu verziju A Conversation with Death.

 

https://khemmis.bandcamp.com/album/more-songs-about-death-vol-1

 

 

Iznenađujuće mnogo mi se dopao debi EP kalifornijskih Anubis, a koji se isto zove – Anubis. Power metal koji ovaj kvartet svira svakako ima dovoljno melodičnosti i epske širine da se dopadne ljubiteljima Blind Guardian, ali Anubis su oštriji, žešći, par koraka bliži ekstremnom metalu i ovde ima zdrave thrasherske energije koja lepo dopunjava helouvinovske refrene i mejdnovske solaže. Svirački, Anubis su vrlo dobri i mada im je miks čist, on je i prebudžen, kako to kod power metal bendova već zna da bude. No, to ne uspeva da pokvari muziku koja je moćna, bogata i napaljiva u meri koji skoro da nisam osetio još od prvih radove Helloween. Anubis su moji novi heroji i na poslednjoj pesmi prilaze ozbiljno blizu Skelatoru:

 

https://anubis10.bandcamp.com/album/anubis

Finci Ensiferum imaju osmi album, Thalassic i mada ovo nije sasvim po mojoj meri, vredi mu posvetiti vreme ako volite njihov karakteristični zvuk. Kakav je to zvuk? Najbolje da preslušate Rum, Women, Victory, prvi singl sa ovog albuma kako biste izmerili nivo svoje naklonosti ka kombinaciji epskog folk metala, gusarske ikonografije i naginjanja ka ekstremnom metalu sa ljudskim likom. Ensiferum bez ikakve sumnje znaju šta rade na ovoj ploči i vidno uživaju u tom spoju kinematičnog folka i žešće, abrazivnije metal forme. Čizi je to, veoma, ali bend, ne treba propustiti da se ukaže, ume da napiše pamtlji kvazifolk, kvazisrednjevekovni rif i više puta mi je to izmamilo osmeh na bjelo lice. No, želja da se imaju i jare i pare, dakle, da se vozi i melodični deah metal i ultračizi power metal, sve u okviru iste pesme, meni često stvari tera predaleko u teritoriju kiča i mada mi je Ensiferum prijao, voleo bih da sjašu sa grede i okrenu se na jednu od dve strane i onda prikažu šta sve mogu da naprave bez trikova i šaranja. No, naravno, ima ljudi kojima će baš ovakav eklekticizam prijati i sigurno neću da im govorim da su u krivu:

 

https://ensiferum.bandcamp.com/album/thalassic

 

Whoa, Bob Nekrasov je snimio novi album pod svojim najpoznatijim pseuonimom, Rebel Wizard (videti ovde i ovde) i iznenađenje nije da je ovo dobra ploča – na to nas je Nekrasov navikao – već koliko uspešno Australijanac balansira između sobne, lo-fi ekspresivnosti i jedne ekspanzivnije, epske heavy metal teatralnosti. Prethodne ploče su bile nešto više nagnute u sirovom, sobnom, lo-fi smeru i mada Magickal Mystical Indifference nije neka ulickana i ispolirana, skupa produkcija, ovaj album nekoliko minuta uspeva da održi iluziju da se radi o „običnom“ heavy metal sadržaju. No, već u drugoj pesmi – raiseth up all those that be bowed down – Nekrasov u fullu ulazi u garažnu shoegaze teritoriju uspevajući pritom da i dalje drži muziku negde između blek metala i klasične heavy muzike, uspešno se otržući porivu da ovo postane puki blackgaze projekat. Ova osobenost Nekrasovljeve muzike bila je važan sastojak i prethodnih albuma, a na Magickal Mystical Indifference je ta lična, ekspresivna dimenzje još izraženija i sva ta buka i agresija koje se čuju, ali i tanane emocije koje promiču između naplavina distorzije, sve to su komadići duše koje Rebel Wizard otkida od živog tkiva i deli sa nama. Lepa, lična i ranjiva ploča:

 

https://rebelwizard.bandcamp.com/album/magickal-mystical-indifference

 

Ako ste osamdesetih slušali Enuff Z’nuff, jedan od milion bendova koji su se svrstavali u glam metal krilo našeg omiljenog žanra, verovatno ih pamtite po dobru jer je bend, dolazeći iz Ilinoisa, imao drugačiji zvuk od preovlađujuće kalifornijske škole. E, pa Enuff Z’nuff imaju novi album, Brainwashed Generation i ovo je iznenađujuće dobro. Mislim, malo je bendova koji su ovako pristojno ostarili. Naravno, Chip, basista i osnivač benda (i, gejmeri će se setiti, lik iz Guilty Gear) koji sada peva, nije neki vokalni akrobata ali pesme su vrlo dobro napisane i aranžirane sa lepim osećajem za nijanse ali i za dobar rif. Ovo nije posebno „heavy“ i bend je bliži glam rok nego glam metal predlošcima, no to stvarno nije neka zamerka. Prijala mi je doza kvalitetne komercijalne hard rok muzike u Sweet/ Slade pa i Queen maniru:

 

https://www.youtube.com/watch?v=-K5BwFkAggw&list=PLBzBwYhHpqLJTCSYUjRqt9euq0lQhlqW9

 

Švicarski thrash metal veterani Poltergeist su se posle 23 godine pauze 2016. godine vratili u život albumom Back to Haunt a kako je to prošlo dosta dobro, evo ih opet. Feather of Truth je peti album ekipe koja je započela još polovinom osamdesetih pa je i muzika na albumu veoma ’80s u suštini, ali sa do brilijantskog sjaja izbrušenom tehnikom, odličnom produkcijom i povremeno lepim idejama koje treba da osveže nešto što je ipak pre svega re-kreacija dobro poznatog stila. Poltergeist su tako negde u istoj klasi sa Overkill i Assassin, recimo, čiji su recentni albumi uglavnom vrlo dobri i mada ne inoviraju u nekom smislenom pogledu, nisu samo neinspirisana prosviravanja džemova sa proba. Pesme na Feather of Truth umeju da potraju jer se bend trudi da aranžmane razvije koliko je moguće a da se očuva rokerski, trešerski senzibilitet i da se gazi napred solidnim tempom. Negde je to uspelije, negde malo manje ali ploča ima šarma, posebno sa pevanjem Andréa Griedera koje nije IDEALNO ali ima karaktera i neke neočekivane ranjivosti. Meni uglavnom vrlo prijatno:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Qp2i79dM62w&list=OLAK5uy_npq4bFh7NugZhvt0xHPVE_dEcjZhiPlRA

 

Decadence iz Kanade su jedan od milion bendova sa ovim imenom a na svom, pretpostaviću prvom albumu, takođe Decadence, sviraju dopadljiv, organski thrash metal koji me prilično podseća na Sacred Reich. Decadence imaju rokerski, opušten pristup thrash metalu sa dosta šmeka i gruva i mada umeju i da zakucaju, najbolje se osećaju u srednjetempaškim pesmama dobrih rifova i karakterističnog pevanja. Album jeste malko podugačak za ovo što nudi ali Decadence se nisu izbrukali.

 

https://decadence13.bandcamp.com/album/decadence-2

 

Čileanci Slavery proslavljaju tridesetogodišnjicu postojanja albumom genocide After the War koji izlazi prvog Avgusta i… mada imam poštovanja za njihove sede glave, ovo je tek probavljiv album. Slavery sviraju dosta starinsku formu thrasha, u skladu sa svojim godinama i mada ima tu lepih rifova i sviđa mi se zvuk koji nije ispeglan u crticu u masteringu, bend nema preterano inspirisane pesme. Deset lakih komada na ovoj ploči više zvuče kao da bend džemuje i isprobava rifove a da će finalne forme pesama biti tek dosegnute. Ima tu mnogo vrlo solidne sviračke tehnike u ponudi, da se razumemo, ali pesme bi trebalo da budu uzbudljivije.

 

https://slavery-chile.bandcamp.com/album/genocide-after-the-war

 

Prijedorski Futurephobia su solidni na prvom albumu, Last Rites. Koji doduše ima samo pet pesama pa skoro da i nije album, nego EP, ali nije važna klasifikacija. Futurephobia imaju čist i dosta kvalitetan zvuk, sa pristupom thrash metalu koji vuče na rane i srednje devedesete (Rapid Force mi prvi padaju na pamet, recimo), pristojnim urlajućim vokalom i ambicijom da pišu pesme od šest i sedam minuta. I, mislim, ide im. Ovo je ionako namerno da ima i malo old school death metal šmeka pa odmeren tempo i mračniji rifovi u tome dobrto uspevaju. Vrlo pristojan debi:

 

https://futurephobiabh.bandcamp.com/album/last-rites

Generalno slabo trošim  instrumentalne metal albume, sve te „shred“, „djent“ i „mathcore“ploče koje prave usamljeni nerdy muškarci za druge nerdy muškarce (iako sam, jelte, i sam nerdy muškarac) ali potrošio sam EP Synthetic Kazahstanskog projekta Check the distortion bez mnogo kajanja. Ovaj čovek sebi kači tragove poput Nu Metal i Groove Metal, pa čak i Metal Core, ali meni su ove četiri pesme pristojan trešerski instrumentalni metal sa odličnom produkcijom i generalno dobrim songrajtingom. Naravno, ima tu gruva, ali ko ovde ne voli gruv? Simpatično:

 

https://checkthedistortion.bandcamp.com/album/synthetic

 

Brutalni sludge metalci Inter Arma su već više puta razuzdano hvaljeni u ovim pregledima (recimo ovde i ovde) i to nije bilo bez razloga. Novi album, Garbers Days Revisited, služi da se proslavi deset godina diskografske aktivnosti pa su ričmondski metalci sebi dopustili ploču na kojoj obrađuju neke sebi drage pesme. Raspon je ovde zastrašujući, od Princeove Purple Rain pa do Neila Younga i Husker Du. Album, za početak, otvara sedmoninutna obrada (i to, što bi rekli naši prijatelji Kurz und Klar – francuska obrada) Ministryjeve Scarecrow, čisto da se menidžuju očekivanja i Inter Arma pristupaju tuđim pesmama bez želje da kompromituju svoj brutalistički zvuk. Zato i jeste interesantno čuti ih kako obrađuju Youngovu Southern Man (fenomenalno), ali i Purple Rain. Tu je i kaver jedne od najnapaljivijih Nine Inch Nails pesama ikada (March of the Pigs) koji me je teleportovao direktno u devedesete da se malo setim te energije, tu su Cro-Mags sa Hard Times, tu je Venom (In league with Satan) i Tom Petty (Running Down a Dream) ali The Girl Who lives on Heaven Hill je svakako najveći test originalnosti jer ovu pesmu nema ko nije obradio (uključujući mene). Inter Arma Huskere sviraju u maltene grindcore maniru i ovo je vrlo lepo:

 

https://interarma.bandcamp.com/album/garbers-days-revisited

 

 

Malezijski trio Tormentor na promo fotki slika se, umesto sa pivčugom u rukama – sa energetskim pićem i to nam govori sve o njima. Naime, da su deca na svom mestu. EP Blasting Torment nije baš neko otkrovenje ali daje četiri pesme prostačkog thrashcore zvuka stare škole sa vrištavim vokalom i najprostijim rifovima na svetu. Spoj pank drčnosti i metal discipline je davao i bolje albume u istoriji ali ovo je slušljivo:

 

https://tormentorftwt.bandcamp.com/album/blasting-torment-ep

Joshua Doss  iz Nju Džerzija je ozbiljno talentovana individua. Njegov album, Depths, snimljen pod pseudonimom (or is it?) Doss je, pa, odlična ploča čak i pre nego što uzmete u obzir da ju je napravio jedan čovek i da sve pare daje u dobrotvorne svrhe. Depths je smešten na udobnom mestu između tehničkog death metala i agresivnog thrasha i sem malo pretvrdo spakovanog mastera nemam šta da mu zamerim. Ovo je tehnički impresivna ali i muzika sa dušom koja svoj odabrani stil ekstremnog metala koristi za ekspresionističke kompozicije koje su raznovrsne i koriste puno dobrih ideja i tehnika, ali su i uglavnom odlične. Vrlo impresivno:

 

https://1doss.bandcamp.com/album/depths

Dobar debi album za lasvegasovski SpiritWorld koji spaja death, thrash i malo hardcore punka za zapaljivu i zabavnu smešu na ploči koja se zove Pagan Rhythms. Ovo je pomalo sobno, da se mi razumemo – bubanj zvuči naglašeno programirano, recimo – ali ima srce a i osećaja za po koji gotivan slejerovski rif. SpiritWorld uspeva da poveže razgovetnost klasičnog thrasha sa malo death metal divljačnosti i to daje album koji prija da se zavrti više puta:

 

https://spiritworldprophet.bandcamp.com/album/pagan-rhythms

 

A tu nam je i novi Voivod EP. The End of Dormancy ima tri pesme ali dve su zapravo studijska i koncertna verzija naslovne pesme, no dobra vest je da je ovo sjajan, tipično voivodovski ekspanzivan progresivni metal koji uspeva da istovremeno bude sasvim udaljen od tipičnih metal predložaka i žanrovskih alatki, ali i nedvosmisleno i ponosito – metal. Aranžman je impresivan, sa sjajno uklopljenom duvačkom sekcijom i jednom smirenom ali epskom atmosferom koja pogotovo dolazi do izražaja u živoj verziji. Tu je i živa verzija više od trideset godina stare The Unknown Knows i ona i dalje zvuči fenomenalno. Voivod ne znaju da razočaraju:

 

https://youtu.be/Mw0GEbIKDQ4

Portugalski Wanderer sebe na svom debi albumu, Awakening Force, reklamira rečima „full of epic speed metal, played the old-school way“, a što valjda tako mora jer album počinje nežnim folk uvodom od seamdeset sekundi pastoralnih melodija i mekanih sintisajzera. Kada bend onda grune, shvatite da u ovom slučaju „the old school way“ podrazumeva zapravo visok nivo razgovetnosti. Speed metal je ovde tek par koraka udaljen od pank roka i Motorheda i Wanderer, mada sviraju dovoljno oštro, zapravo preferiraju melodije i višeglasje nad vriskom i grgotanjem. Ali to im vrlo dobro leži. Bend zvuči zaista old school, sa jasnim dugovima Znowhiteu ili Razoru ali i sa jednom čizi i kul heavy meal komponentom u svemu. Nije za ljude koji u metalu traže egzistncijalnu filozofiju i nihilizam, jete za nostalgičare i ljdue koji se nasmeše kad čuju razgovetnu, prozračnu produkciju i simpatičan latino-naglasak.

 

https://wanderersteel.bandcamp.com/album/awakening-force

 

Ove nedelje mi uši nešto osetljive – sigurno od mnogo rada – pa sam mnoge albume preskočio zbog preglasnog masteringa, ne uspevajući da se uključim u muziku. No, Omens of War, debi švedskog sastava Morphetik je uspeo da prođe šibu unatoč nemilom masteru. Jer, u pitanju je thrash metal baš po mojoj meri, nadrkan, blizak panku koliko i metalu, prostih, kratkih i jurišnih pesama koje imaju rifove što zvuče kao ubrzani Motorhead i jednu generalnu sirovost koju ne treba mešati sa sviračkom nekompetencijom. Odlično je ovo i da se malo lepše izmasteruje, moglo bi odmah da se ženi:

 

https://morphetik.bandcamp.com/album/omens-of-war

 

Unstoppable Evil iz Alabame na svom prvom, i istoimenom, EP-ju zvuče mnogo bolje nego što sam očekivao. Mislim, u startu ovo deluje kao najava za sobni thrash metal ali bend je snimao u pravom studiju, sa pravim instrumentima i ima u ove tri pesme interesantnih pogleda na thrash sa harmonski originalnim gestovima i odličnim osećajem za to šta je dobar thrash rif. Problem? Pevanje! David Bird peva kao da je u Cannibal Corpseu cirka Tomb of the Mutilated i mada su ti hrskavi death vokali sami za sebe lepi, deluju jako monotono uz muziku koja to nije. Ali to na stranu, lep debi:

 

https://unstoppableevil.bandcamp.com/album/unstoppable-evil

 

 

Sirov, neprskan ali simpatičan deaththrash stiže nam iz Brazila na EP-ju Pesadelo da Realidade u izvedbi dvojca Cihoze, a koji je zapravo jednočlani projekat Igora Gomesa sa sešn bubnjarem. Već kad vidite nadimke dvojice junoša – Skullthrash i Stringbreaker, jelte – znate da ovo ima da kida i samo je pitanje na koji stranu će da kida. E, pa, ovo je sjajan, jednostavan i zapaljiv deaththrash koji maltene mogu da sviraju deca u obdaništu jer podrazumeva samo učenje par hvatova na gitari i njihovo ritmičko ponavljanje preko brzog keca. Ali dobri bendovi u ljudskoj istoriji umeli su od ovoga da naprave divotu i Cihoze se meni upisuju u društvo, recimo, Merciless, ranih Bloodbath (domaćih) pa i Mortuary sa svojom ogromnom energijom i dobrim stavom. Naravno da ovome treba peglanja, pesme su možda predugačke i prejednostavne za ono što nude, ali, opet, SNAŽNE su, iskrene i neposredne a kako bend baštini i ideju sociopolitičke osvešćenosti za svoj grubi deaththrash meni ne ostaje ništa drugo nego da ovo svesrdno preporučim za konzumaciju:

 

https://cihozedeathmetal.bandcamp.com/album/pesadelo-da-realidade

 

 

Nekrofilth iz Denvera na demo snimku Worm Ritual treskaju prljav, lo-fi ekstremni metal koji ima elemente i death i thrash i black pravaca, i panka ali zatim i ubacuje jednu obradu Motorhead kako bi uravnotežili celu smesu. I to funkcioniše. Ovo jeste sirovinčina, ali sirovinčina koju rade ljudi sa znanjem o stilovima koje spajaju, a bez ambicija da to bude „komercijalno“:

 

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/worm-ritual-4track-demo

 

Britanski Decrepid sviraju death metal koji je istovremeno i tehnički veoma dobar, ali i nekako konzervativan. Album Endless Sea of Graves je, reklo bi se, izgrađen na inspiraciji pruženoj od strane Amerikanaca, možda Monstrosity, možda Immolation, i vrlo je korektan u aproprijaciji njihovih stilova umeću muzičara iz Londona. Nisu ovo ni loše napisane pesme i bend ima i dobar zvuk, ali istovremeno, izrazito mu fali avanturizma i Endless Sea of Graves se zadovoljava time da svira „stil“ i da ne talasa mnogo izvan toga. Što, naravno, ponekada ume da bude sasvim dovoljno pa je ovo meni bila prijatna ploča:

 

https://decrepid.bandcamp.com/album/endless-sea-of-graves

 

 

Tehnički death metalci Inducing Terror, iz Tampe, pauzirali su više od deset godina da bi nam se vratili eponimnim EP-jem. Ovo je ploča koja ne menja bogznašta u tech-death krajoliku ali podseća na primat koji je Florida istorijski imala u death metal areni i donosi pet pesama kvalitetene i glasne death metal svirke u prepoznatljivom stilu. Nažalost, EP je i primer kako ne treba miksovati i masterovati ovakvu muziku, sa natrpanim zvukom, gde dominiraju bubnjevi a gitare se guše u distorziji. Srećom, Inducing Teror pišu dovoljno dobre pesme da mi ovo nije bio dilbrejker i u EP-ju se može časno uživati:

 

https://inducingterror.bandcamp.com/album/inducing-terror-2

 

Ischemia iz Arizone na svom prvom (?) i istoimenom EP-ju pružaju četiri pesme prilično generičkog brutalnog death metala ali meni to nekako bilo simpatično. Bend se ne pravi da je pametniji nego što jeste, kombinuje zapaljive rifove i brutalne blastbitove sa šaljivim semplovima i to sve brzo proleti i prija ušima. Sem užasnog mastera, naravno.

 

https://ischemia1.bandcamp.com/album/ischemia

Finski trio Skeletal ima solidan drugi album old school death metala, nazvan Bitterness and Burning Hatred. Finci postoje više od deset godina (mislim, ne Finci kao pojava, nego ovaj bend) pa se u muzici čuje zrelost i kolometraža, a posebno je lepo da ovo nije uobičajeni Grave/ Autopsy kombo na kakav refleksno pomislimo kada se priča o modernim old school death metal bendovima, već nešto malo maštovitije. Skeletal imaju dosta svetao zvuk i interesantne ideje sa rifovima i harmonijama koji znaju i da izlete izvan uobičajene death matrice (slušajte Lower than Filth) a gde onda zvonak bubanj i bas i jake ali ne prebudžene gitare tvore odličnu, zdravu muzičku sliku. Na sve dolazi generalno usmerenje benda koje uzima za osnovu Pestilenceov stil ali ga ne tretira kao readymade rešenje već kao lansirnu rampu i, moram da priznam, do kraja mi je Bitterness and Burning Hatred veoma prijao:

 

https://www.youtube.com/watch?v=LA2AuQfhNxk&list=OLAK5uy_kljgiQ_t6OgTKV55Wv-lbfbpvumUNYyro

 

Italijani, Agony Face se na svom prvom EP-ju mnogo pale da su izmislili progresivni death metal, bacajući unaokolo epitete poput „nadrealistički“ i objašnjenja poput „strukture zasnovane na zlatnom preseku i harmonije bazirane na pitagorejskim pravilima“. Ajde. No, IV Time Totems, je sasvim solidna ploča sa, nagađate, četiri pesme koje kombinuju tehnički death metal i, pa, druge pristupe. Koji nisu toliko egzotični i napredni koliko Agony Face misle ali bude to okej za slušanje. Produkcija, doduše, nije po mom ukusu ali sve odaje utisak ozbiljnosti:

 

https://agonyface.bandcamp.com/album/iv-time-totems

 

Kolumbijski Abysmal Domination se jako trude da na svom prvencu, Críptica manipulación omnipresente svoj inače dosta generički brutal death metal oplemene i obogate možda i pomalo ekscentričnim idejama. To su uglavnom neočekivano predugački rifovi i iznenađujuće durske harmonije, praktično kako neko poput mene (dakle prost, naivan čovek) zamišlja da se „progresivizuje“ pesma, ali bend u suštini ima zdrav zvuk i energiju pa to na kraju ispada dosta simpatično. Ovo nije upeglan death metal kao izašao sa fabričke trake, ali nije ni nekakav garažni album već je na dobrom mestu u sredini i lepo se sluša:

 

https://abysmaldomination.bandcamp.com/album/criptica-manipulacion-omnipresente-2

Prvenac venecijanskih Stench of Profit izašao je još 23. Juna, ali vredi da se ovde pomene jer ovaj trio raznospolnih Italijana nudi tehnički impresivan, a opet ne prekomplikovan grindcore. Iako nazvani po pesmi Brutal Truth, Venecijaneri su bliži skandinavskoj školi sa jasnim odjecima Nasum u svom zvuku. Ovo su kompaktne pesme, mahom kraće od dva minuta, pa ne pričamo o spastičnom grajndu sa minimalnim sviračkim skilovima već o nešto „metalnijoj“ ponudi, sa složenijim aranžmanima. Ipak, u prvom planu je blastbit i dobro pevanje, te distorzirani vatromet raspložene gitaristkinje Lori.

 

https://lethalscissor.bandcamp.com/album/no-place-to-hide

 

Holandski Vulcan Tyrant je upravo objavio Vulcanic Collection za Horror Pain Gore Death Productions i ovo je kolekcija raznih demo snimaka i splitova koji predstavljaju blackened speed ekipu u raznim fazama rada. Većina tih faza je prilično lo-fi ali Vulcan Tyrant se dobro osećaju sa sirovom produkcijom i u krš miksevima, izvlačeći svoj zli, abrazivni zvuk pravo iz želuca i gađajući među oči. Ako volite kasetni, garažni metal koji ne jebe trendove i dolazi prema vama bez ikakvih posebnih zahteva, Vulcan Tyrant ga isporučuju bolje od većine no-fi bendova po bandcampu.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/vulcanic-collection

Kad bend ima sufiks (sufiks??) „ectomy“ u imenu, šanse da je u pitanju slamming death metal su velike. Kada vam kažemo da je Esophagectomy novi projekat danskog kralja slema, Mikkela Sørensena, gde je za pevača uzeo svog najboljeg prijatelja, Emila Paaskea Sielemanna, stvari su jasne. A Noxious Cumulation of Tools for Auditory Extermination je EP pet pesama sastavljenih praktično isključivo od slemova, sa samo povremenim bržim izletima da se udari punktuacija, nameran da slušaoca ubaci u lavirint gruva i tripovanja i da ga odande ne pušta šesnaest i po minuta. Naravno, Sørensen se na takvoj teritoriji oseća kao kod kuće pa je ovaj EP prijatna ponuda ali moram da kažem da se ovde ipak ne čuje pažljiv, minuciozan pristup komponovanju pesama i kreiranju prirodnih krešenda kao na albumima njegovog glavnog projekta, Guttural Slug. No, ako ste u onoj grupi ljudi kojima se poslednji album Sluga nije dopao, između ostalog zbog „čistijeg“ vokala, Sielemannov rad na ovom albumu će vam biti po meri, sa mnogo „uvlačećih“ tehnika i generalnim tretiranjem glasa kao puke teksture.

 

https://brutalmind.bandcamp.com/album/a-noxious-cumulation-of-tools-for-auditory-extermination

 

 

Konačno, nedelju metala impresivno zaokružuje – ko drugi do 20 Buck Spin! Sve pare su mi uzeli! Pensilvanijski izdavač je ove godine nanizao impresivnu nisku fantastičnih albuma i ne namerava da stane pa je dugo najavljivani istoimeni i prvi album teksaških Skeleton pred nama i ovo je još jedan primer kako bend svira za ovog izdavača već karakterističan zvuk, a da unutar njega ima sasvim osoben karakter. Skeleton su mlad bend ali imaju jasnu sliku o tome gde u metal krajoliku žele da se poziciniraju. I to je negde na mestu gde bi se Venom, Motorhead i Celtic Frost sreli u kafani i posle takmičenja u opijanju odlučili da pokušaju da sviraju death metal. Čime hoću da kažem da je, iako nominalno old school death metal, Skeleton jedno od najpankerskijih izdanja 20 Buck Spin. Mislim, kada ste poslednji put čuli album ekstremnog metala na kome nema duplog bas bubnja? Skeleton svom metalu pristupaju veoma ležerno, kreirajući memorabilne rifove i oko njih gradeći kratke, upečatljive ali istovremeno skromne pesme. Nema ovde komplikovanih progresivnih aranžmana kao kod kolega VoidCeremony koje smo zapenušano hvalili pre koji tjedan, Skeleton su bend koji voli da nađe moćan rif i stavi ga u centar pesme, gradeći male skulpture u počast dobre gitarske teme i podređujući većinu ostale muzike njenom veličanstvu. Ovo dobro radi  jer Skeleton sviraju razoružavajuće jednostavno. Ne nekompetentno ili primitivno, ali njihov pristup metalu je osvežavajuće prost, sa razgovetnim zvukom, aranžmanima koji potenciraju moć rifa, ekspresivnim ali nenametljivim pevanjem i uslužnim ritmovima, bez komplikovanja. Sve to jako dobro funkcioniše na gomili jer bend razume šta je najvažnije u njihovim pesmama i ide na to da sve što su u kompoziciju ubacili bude u službi jake gitare. Utoliko, ovo je istovremeno i veoma pankerski i veoma metalski, kao da Amebix i Deviated Instinct džemuju sa ranim Death. Pitanje je kakav će drugi album Skeletona biti, jer ovaj prvi se vozi na maltene perfektnom koktelu spontanosti, naivnosti i usredsređenosti na temu, bežeći od komplikacija i pružajući izvrsne atmosfere i ne znam može li se munja u proverbijalnoj boci napraviti dvaput, ali danas i ovde, Skeleton su sjajni.

 

https://listen.20buckspin.com/album/skeleton

Film: Idiot (aka Hakuchi) i Živeti (Ikiru)

Dvanaesti i trinaesti filmovi Akire Kurosawe, Idiot (Hakuchi) i Živeti (Ikiru), a koje je prethodna dva Ponedeljka emitovao RTS u svom projektu prolaska kroz opus velikog autora, vrede da se gledaju, pa i promisle, jedan uz drugi. Ne najmanje zato što su u pitanju radovi nastali na osnovi proverbijalnih „ruskih klasika“, ali prevashodno zato da se vidi kolika je širina Kurosawinog zahvata, dijapazon pristupa, tehnika i izraza koji u ova dva filma nateže identitet velikog režisera skoro do pucanja.

 

Idiot je snimljen 1951. godine, odmah posle Rašomona, ali, treba i toga biti svestan, suviše brzo da bi požnjeo plodove uspeha koje je Rašomon iznedrio. Kako smo i prošli put pominjali, Rašomon je u Japanu isprva primljen prilično mlako, Ministarstvo kulture se protivilo i ideji da se ovaj film šalje na Venecijanski festival, smatrajući da nije u pitanju dobro predstavljanje ni japanske kinematografije ni kulture, pa čak i kada je film tamo otišao (bez Kurosawinog znanja, čak) i poneo duplu krunu u Veneciji, te počeo da niže hvalospeve kritičara u Americi, stav japanske kritike je u dobroj meri bio da zapadnjaci samo padaju na egzotiku i orijentalizam i da im se Rašomon dopada jer je „neobičan“. Da budemo fer, čak i danas kada je japanska popularna kultura MNOGO prisutnija širom zapadnog sveta, nije nikakva retkost da se entuzijazam spram njenih uradaka – filmova, anime serija, manga radova, igara – pravda time koliko su „ludi“ radije nego nekakvim autentičnim razumevanjem.

Svejedno, Idiot je bio projekat koji je Kurosawi bio izuzetno prirastao za srce i scenario i produkciju je pripremao godinama unazad, želeći da ekranizuje Dostojevskog znatno pre nego što je Rašomon i nastao. Studio koji je na kraju dugogodišnju režiserovu želju pretvorio u stvarnost bio je Shochiku, pre rata dobro poznat po svojim melodramskim radovima a što će i kasnije, po okončanju američke okupacije 1953. godine ponovo biti glavna grana produkcije ove firme. Na neki način, Idiot je signalizirao ovaj povratak melodrami kroz apsurdno predimenzioniran film što je melodramu izdigao na nivo grčke tragedije i, da su se zvezde malo drugačije postavile, mogao da bude i ozbiljna prepreka daljem usponu Kurosawine karijere.

 

Idiot se naširoko smatra jednim od najgorih Kurosawinih filmova i to ne bez razloga. Od početka ovo je priča – prevashodno priča, u smislu „pričanja“, dijaloga bez kraja i konca – koja deluje kao da ste upali u dvadesettreću epizodu neke dugačke latinoameričke sapunice a koja će ići još bar sto epizoda i gde će likovi beskonačno jedni drugima objašnjavati svoj psihološki, unutarnji život, diskutovati o motivacijama, o tome kako je život jedna teška igra, sve skoro do samog finala koje će skrenuti u sasvim makabr smeru. Kursoawa je bio toliko zanesen Dostojevskim da je ova ekranizacija velikog romana jedan od najmanje „filmskih“, a najviše „literarnih“ njegovih produkata.

 

Ne da je Idiot vizuelno neprimamljiv, naprotiv, snimljen mahom u Hokaidu tokom zime, prizori arhitekture zatrpane debelim nanosima snega, ali i kostima i scenografije enterijera daju filmu osoben ton, vrlo različit kako od tradicionalističkog Rašomona tako i od narednog filma, snimljenog u savremenom Japanu. Hokaido, pak, blizak Rusiji, sa svojim „zapadnjačkim“ običajima, makar u poređenju sa ostatkom Japana, pokazuje se kao idealan mizanscen za „niponizaciju“ romana Dostojevskog. Ovde se, kako i Donald Richie u svojoj knjizi o Kurosawi ukazuje, ljudi nose zapadnjački, sede za stolovima umesto na podu i Kurosawino spajanje ruske drame i japanske dramatičnosti zapravo iznenađujuće dobro funkcioniše na planu „glasa“ koji film želi da ima.

No, problem je u pripovedanju koje taj glas onda preuzima. Kurosawa je, tvrdi Richie, bio toliko opsednut Dostojevskim da nije uspeo da napravi potreban odmak od teksta, tretirajući podebeli roman maltene kao knjigu snimanja. Kao što se zna, Idiot je u originalu napravljen iz dva dela, završivši na monstruouznih 265 minuta trajanja. Kada su test-publike izašle sa projekcija ošamućene, jedva u stanju da kažu o čemu se u filmu radi, studio je nametnuo brutalno skraćivanje. Dvočinska struktura jeste zadržana, ali bez pravog balansa pa u verziji koja se danas emituje (original je, u međuvremenu, izgubljen), a koja i sama traje skoro tri sata, drugi deo počinje negde u poslednjoj trećini filma.

 

Nominalno, kompleksna psihološka priča Dostojevskog i jeste dobar materijal za nešto trajanja televizijske miniserije, sa dobrim glumcima i vremenom da se složene teme i odnosi među likovima sažvaću. Kurosawa na svojoj strani ima i neke od najboljih japanskih glumaca onog vremena, od Masayukija Morija, koji igra Kamedu (Mijuškinov lik), preko Toshira Mifunea čiji je Akama – Rogožin pa do popularne Setsuko Hare koja igra Nasu (Nastasja Filipovna) a koja je, kažu, bila maltene jedini razlog što je film postigao kakav-takav uspeh u japanskim bioskopima. Dobri glumci, pokazuje se, nisu garancija dobrog filma, čak ni kada ga radi dobar režiser i Idiot je u ovoj verziji dugačak narativ u kome Mifune glumi agresivno, napadno, kao da je u pozorištu, Mori je prinuđen da, skoro bukvalno, izigrava idiota, a priča se odmotava neshvatljivim tempo, bez vidnih krešenda u radnji i sa jednim gotovo ropskim odnosom prema tekstu koga je Kurosawa maltene nepromenjenog pretočio u skript.

Kritika je sa ovim filmom Kurosawu rastrgla, uključujući američke kritičare nekoliko godina kasnije kada je Idiot otkupljen za prikazivanje u SAD, ali njegovo iskustvo snimanja je, kako kaže, bilo sjajno, pa je i kasnije insistirao da je film urađen baš onako kako je on želeo, odgovarajući čak i na prigovore da su beskonačni dijalozi dosadni kontraargumentom da Dostojevski JESTE dosadan i da su njegovi romani praktično vršenje naučnih eksperimenata nad ljudskim duhom. Kako god, značajno je da je film svakako najubedljiviji u finalu u kome Kurosawa konačno odstupa od svog voljenog književnog predloška i snima, usudiću se da kažem, tipično japanski groteskni zaključak priče u kome naposletku Dostojevski dobija AUTORA što njegov tekst razume a zatim smelo interpretira na osoben, originalan, inventivan način. Da je čitav film na nivou poslednjih dvadesetak minuta, Idiot je mogao da bude još jedno pero u Kurosawinoj kapi – no zlosrećan kakav je na kraju ispao, ovaj uradak je čak i u verziji kakvu je režiser želeo da napravi – onoj od četiri i po sata – zauvek izgubljen za civilizaciju pa čak ni Kurosawa, kada ga je pred smrt tražio u Shochiku arhivu, nije uspeo da ga nađe.

Živeti, odnosno Ikiru je zato, u kontrastu jedno od autentičnih remek-dela ovog perioda Kurosawinog stvaralaštva, povratak energičnom filmmejkingu mlađeg Kurosawe sa aktuelnom, snažno prisutnom oštricom socijalne kritike, ali i prefinjenim psihološkim portretom čoveka koji je toliko urušen kao ličnost da bi verovatno i Dostojevski smatrao da treba malo prikočiti jer mu je teško da gleda ovakvo poništenje ljudskog. Paradoksalno ili ne, ovaj film snimljen je po noveli drugog velikog ruskog klasika, Lava Tolstoja. Smrt Ivana Iljiča smatra se jednim od najboljih Tolstojevih radova; napisana 1886. godine, nešto nakon Tolstojeve privatne filozofske i religiozne revolucije, ona tretira kontrast između života i smrti u jednom izuzetno formalnom, uštogljenom okruženju, pitajući – ali donekle i dajući odgovor na to pitanje – šta ZAISTA znači živeti.

 

Kurosawa je ovaj film snimio vraćajući se starom studiju Toho, ali sada kao internacionalno prepoznata zvezda sa Rašomonom kao adutom u rukavu i činjenicom da mu ime znaju i u Evropi i u Americi. Ušavši u bioskope u Oktobru 1952. godine, godinu i po dana posle Idiota, Živeti je na neki način „pravi“ nastavak Rašomona, ne po temama niti po tonu, već po izrazitoj energiji i divljoj inventivnosti sa kojom će Kurosawa pristupiti interpretaciji književnog predloška. Ovo je prepoznala i kritika i film je dobio više nagrada za film godine u Japanu.

Kao i u slučaju Rašomona odnosno priče „U šumarku“, Tolstojeva novela ovde je inspiracija za filmsku pripovest koja ima izraženu ličnu crtu – obrisi zapleta i psihologije glavnog lika su tu, ali ovde nema ni govora o bukvalnom prepričavanju kojim je Kurosawa tako sputao samog sebe u Idiotu. Živeti je energičan, brz film od skoro dva i po sata u kome, za promenu, ne igra Toshiro Mifune, ali u kome drugi uobičajeni Kurosawin glumac, Takashi Shimura, pruža jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri.

 

Shimura je, naravno, i u Idiotu imao solidnu sporednu rolu, ali u Živeti njegova „negativna“ energija, jedan prikaz egzistencijalne tuge, praznine postojanja, na čijem je tragu ovaj glumac bio još glumeći slabašnog advokata u Skandalu, doveden do visokog sjaja. Shimura glumi Watanabea, šefa Odeljenja za odnose s javnošću u administraciji tokijske gradske skupštine, čoveka koji trideset godina nije otišao ni na bolovanje ni na odmor, birokratu ne od karijere već čoveka čiji je, reklo bi se, jedini identitet upravo to da je birokrata – pojavni oblik života koji živi od toga da sebi smišlja posao od koga niko nema koristi a onda ga radi što sporije i neefikasnije može. Watanabe, kako nam i narator, teleportovan pravo iz Psa lutalice, kaže – umire iako toga nije svestan. Za razliku od Tolstojevog predloška u kome pad signalizira preokret u životu protagoniste i kretanje u smeru neumitne smrti – kod Kurosawe je postavka suptilnija, prefinjeno ironična, sa smrću koja se pojavljuje, za glavnog junaka iznenadno, ali za sve nas koji posmatramo, ona je samo realizacija životnog puta koji je bio tek animirana smrt decenijama unatrag.

 

Sve ovo dobijamo samo u prvih pola sata filma, sa majstorskim poigravanjem sa tonom i tempom pripovedanja, pa i sa tematikom. Kurosawa je praktično u plamenu dok menja brzine, pokazujući nam satiričnu montažu scena u kojima žene iz obližnjeg naselja mole gradsku administraciju da učini nešto sa otvorenom septičkom jamom što joj nije mesto u urbanom jezgru i od koje im se deca razboljevaju, dok je birokrati šetaju bukvalno u krug od jednog do drugog odeljenja, referenta i šaltera, prebacujući, vrlo filozofski, posao na nekog drugog. Priča stiže sve do zamenika gradonačelnika koji se ženama izuzetno ljubazno zahvali na pokretanju ove teme i poduči ih da baš zbog te esencijalne komunikacije sa građanima, opština i ima Službu za odnose sa janvošću, vraćajući ih Watanabeovim službenicima od kojih su i krenule. Čist, neprerađen Vesić, pomislićete ne poslednji put u ovom filmu.

 

Sa druge strane, psihološki portret Watanabea, njegovo otkriće da ima rak želuca – sa do koske bolnim prikazom kako lekari pokušavaju da ga dobronamerno slažu ne bi li mu ostavili neku nadu – njegovo suočenje sa sinom i snajom kojima nema snage da kaže ništa o bolesti jer to ruši veoma ustaljen, čini se nepromenljiv ritam življenja, ovo je toliko odmereno, elegantno, toliko pažljivo tonirano da je prosto zapanjujuće shvatiti da je ovo režirao isti čovek u istom filmu.

 

Od ove tačke, Watanabe će krenuti u neku vrstu lične odiseje, svakako u svojeversnu (anti)herojsku potragu da pronađe ne smisao življenja, to bi možda bilo i previše, već najpre „osećaj“ življenja. Glavni lik će u jednom od dijaloga priznati da ni sam nije siguran kako zna da je živ – ukazujući da trideset godina radi u istoj kancelariji i da ne može da se seti ni jedne jedine stvari koju je URADIO.

Središnji deo filma je apsolutni tur d fors režijske nadmoćnosti gde Kurosawa uzima italijanski neorealizam i kaprijansku socijalnu komediju i prišiva ih jedno na drugo, trudeći se da zbuni i protagoniste i gledaoca, krećući se kamerom tako smelo i inventivno da Rašomon maltene deluje kao pozorišna predstava u poređenju sa Ikiru.* Watanabe je čovek kojije ne samo svestan da umire već i da je zapravo odavno umro – sam narator će nam na početku njega opisati kao leš koji hoda već četvrt stoleća – i njegova ŽEĐ za životom koju gledamo prvo kroz urnebesnu noć žurki, klubova, prostitutki, alkohola i skupih limuzina a zatim kroz pogrešno usmerenu, ali dirljivu, ma koliko patološka bila, roditeljsku strast, nije puko prepisivanje religioznih meditacija Ivana Iljiča već istinski krik u pomoć modernog, savremenog junaka koji prepoznaje da se između rituala koji život čine lakšim sam život zaturio – postao neosetan.

 

*Ovde je pošteno reći i da su mnoge dinamične tehnike kadriranja već isprobane u Idiotu godinu i po dana ranije

Kurosawino majstorstvo se ovde lako prepoznaje na više nivoa: dijalozi su oštri i nemilosrdno jasni čak i kada proizvode konfuziju (videti potpunoi nerazumevanje između Watanabea i njegovog sina), fotografija je fantastična sa stalno izvrsnim kadriranjem i dinamičnom montažom – ovde je nemoguće ne pomenuti scenu u klubu gde pijanista svira bluz i sketuje, recimo – ali možda najjači deo njegovog autorstva je to kako veruje Shimuri i prepušta mu najvažniji deo „poruke“. Shimurin Watanabe je do groteske iskrivljen, bedan čovek koji pokušava da pronađe u sebi tragove ljudskosti čak i kada mu se sasvim jasno stavi do znanja da (tolstojevske) meditacije o sopstvenom požrtvovanju i nerazumevanju koje svet za njih ima – ne vrede ni pet para. Jesam li živeo, pita sebe Watanabe kroz čitav film, jesam li IKADA bio živ, kad već sad treba da umrem, a Shimurina tragično izbuljena grimasa, pogrbljeno držanje, drhtave ruke, slabašan govor, sve nam ovo sugeriše nekoga koje samo nekakvom, možda baš birokratskom, greškom i dalje u svetu „živih“ iako nema ni jednu odliku živoga. Watanabe je na rubu suza čitav film ali scena u baru kada kamera stoji ispred Shimurinog lica nekoliko minuta dok ovaj peva tužnu pesmu sa početka veka o tome da se treba zaljubiti danas jer je život kratak, tokom koje Watanabeov glas puca sve više a Shimura pušta autentične suze – ovo je jedan od najvećih momenata kinematografije uopšte. Sirova emocija, sirov ČOVEK pred kamerom koja se ne pomera, kako peva i plače. Bez grimasa, bez „glume“, samo sa onim što običan čovek može da jedino pruži i da zna da nije slagao.

 

No, Kurosawin osobeni pristup predlošku ovde znači i da poslednjih pola sata filma prikazuje daću za preminulog Watanabea (nešto što je inače uokvirujući element Tolstojeve novele) i, uz nekoliko kratkih flešbekova, ovo je zapravo fantastično režirana pozorišna scena sa njegovim šefovima, rodbinom (Makoto Kobori inače ima izvrsnu ulogu Watanabeovog brata Mitsua) i kolegama koji prolaze kroz jednu, praktično, grupnu terapiju gde se „o pokojniku sve najlepše“ mentalitet pretvara prvo u festival dupeuvlakaštva i skupljanja političkih poena ali, što su prisutni pijaniji, i u sve iskreniju i siroviju analizu toga šta su Watanabeovi život i smrt na kraju značili. Inspirisan krajem koji mu je sve vreme bio pred očima i dugačkim životom koga se i ne seća. Watanabe je poslednjih par meseci pred smrt iskoristio da u opštini progura projekat isušivanja septičke jame i građenja parka za decu. Suočen sa podsmešljivim šefovima drugih službi, prezirnim komentarima političara da ne stupa izvan svog atra, čak i sa pretnjama jakuza, Watanabe ipak izgurava ovaj projekat i mada ništa, ZAISTA nije promenjeno u administraciji u kojoj je živeo i umro (ili da li je?), postoji NEŠTO što je za njim ostalo. A to nije tek park već volja i snaga da se nešto uradi. Majstorsko ponavljanje pesme „Happy birthday to you“ u dve scene što idu jedna za drugom, prvoj u kojoj Watanabe poražen napušta scenu prepuštajući mladima da slave život i drugoj u kojoj krši sva pravila birokratskog ponašanja i rešava da, zapravo, jedan sasvim beznadežni predmet progura kroz administraciju i učini nešto za zajednicu čiji je, na kraju krajeva, službenik, samo je podsećanje da je i sam Kurosawa sebe video kao nekoga ko više nije puki izvođač radova za studije sa parama i moćnim šefovima, već međunarodno poznata faca koja i sama može da ruši pravila ustaljene, dosadne kolotečine koja nikada ne porađa stvarnu umetnost. Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.

Jazz Nedeljom: Stan Getz – Sweet Rain

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Album Stana Getza i saradnika, iz 1967. godine, Sweet Rain se smatra jednim od najboljih Getzovih radova i sada, u ovu Nedelju kada je vreme pogodno slušanju džeza, a ja kuvam čorbu od brokolija i zelja, moram da priznam da sam iznova impresioniran kako Getz, Tate, Carter i Corea sviraju sasvim avangardnu muziku a koja i zvuči sasvim klasično i ima tu neku „dušu“. Trik je svakako u tome da Carter i Tate, kao ritam sekcija, pokazuju taj pedigrirani free jazz pristup iako se vrlo precizno drže metrike i takta, dok Getz na saksofonu pokazuje zašto su ga smatrali vladarom atmosfere i šmeka. Naravno, u to vreme se i ozbiljno bavio narkoticima pa se na albumu i čuju povremena izletanja iz šina a što dodaje na životnosti. Chick Corea se ovde izuzetno iskazao upravo time da, iako ima dosta prostora za soliranje, zapravo vrlo pažljivo prati lidera i daje izrazito toplu podlogu za njegove solaže. Pritom, i kompozicije su Coreine, ali i su Gillespijeve i Jobimove pa je ovo zaista jedan od najfinijih Verveovih albuma iz ove godine, besprekorno mešajući latinicu, hardbop i cool jazz, sve potpuno prirodno i bez forsiranja:


https://youtu.be/3qGDF5gnjTU

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-07-2020

Drugi pik prvog talasa epidemije zvuči kao opasno sitničarenje sa apokalipsom, ali dobro, uzimamo šta nam se da. Bolest hara a mi slušamo metal. Tako je bilo, tako će biti.

Blek metal: ako je dolazak leta u vama izazvao najcrnje depresivne misli i poriv da se samopovredite ili, nedobog, sebi oduzmete život, pa, niste jedini. Cerberus iz Masačusetsa na svom istoimenom albumu prvencu provajduju depresivan, atmosferičan blek metal koji nije preterano maštovit niti je, jelte, zabavan, ali dobro razume monotonost potrebnu da ga shvatimo ozbiljno i mada ide na neproziran, abrazivan zvuk, dovoljno je kvalitetno odsviran i snimljen da postigne svoj naum.

 

https://cerberusbm.bandcamp.com/album/cerberus

 

Za malo sobnog blek metala skoknućemo do Meksika jer je projekat Demons Fire izbacio prvi  EP (demo?) Entre las sombras. Ovo nije ni po čemu izuzetno izdanje ali pokazuje šta može jedan čovek da napravi u privatnosti svog stana ako se ozbiljno potrudi. Demons Fire koristi vrlo oproban asortiman blek metal tehnika, ali uspeva da zazvuči prodorno i ekspresivno unatoč sasvim partizanskim uslovima u kojim radi. Rispekt:

 

https://demonsfire.bandcamp.com/album/entre-las-sombras

 

Gitarista odličnih death metalaca Ulthar koje smo hvalili pre nekoliko nedelja, Steve Peacock, ima i masu solo projekata gde uglavnom svira sve instrumente – u isto vreme. Pandiscordian Necrogenesis je jedan od njih sa dugom istorijom izdanja na kojima Peacock u isto vreme svira bubanj, gitaru i peva, improvizujući muziku na licu mesta. Meni je to supersimpatičan umetnički projekat koji pokušava da nađe idealnu čistotu ekspresije, bez prethodnih priprema i „učenja“ dok se i dalje drži žanrovske forme koja ga inspiriše radije nego da ga ograniči. EP Elohim Glowing Bile je pritom idealna forma za trošenje muzike jer ove tri pesme ne stižu da vam posle divljenja izazovu dosadu:

 

https://pandiscordiannecrogenesis.bandcamp.com/album/elohim-glowing-bile

 

Islandski Waal takođe tvrdi da improvizuje svoj blek metal a njihov treći EP, The Chasm ima tri pesme zanimljivih harmonija i mračne, bolesne atmosfere. Iako pesme traju dugo, da bi se ostavilo mesta da se muzičari „nađu“, reklo bi se da je ovo produkt više sati džemovanja jer pesme imaju sasvim jasne strukture i ovo svakako nije muzika ortaka koji ne sviraju zajedno i trude se da nemaju ništa zajedničko, već naprotiv, spontatn izraz nastao kroz duge sate vežbanja i prožimanja. Simpatično je i što je ovo EP pa umesto za blek metal standardnih 6,66 evra, košta 3,33:

 

https://waal.bandcamp.com/album/the-chasm

 

Irci Horrenda imaju odličan drugi album, Díoltas koji spaja buntovni irski nacionalizam sa dosta interesantnim pristupom blek metalu u kome ima manje stilizovane vampirštine i melanholije a više besa i krljanja. Zapravo da nije vokala, neke od pesama ne bi ni spadale u blek metal sa svojim gotovo sludge naklonom ka težini i rifčinama. Vrlo lepo:

 

https://horrenda.bandcamp.com/album/d-oltas

 

Veoma prijatan EP, sa tri pesme, pod nazivom EP 2020 stiže nam od strane takođe irskog benda Procession of Spectres. Irci sviraju post-blek metal ali imaju lepši i dinamičniji zvuk od većine kolega koji preferiraju brikvol, pa je ovo izdanje u startu mnogo prijateljskije za uho od onog što sam očekivao. A ni pesme nisu rđave i ovaj topli zvuk iskorišćen je za tri kompozicije lepe melanholije ali i svedene drame koja mi je prijala:

 

https://processionofspectres.bandcamp.com/album/ep-2020

(Edit: Album u međuvremenu uklonjen, dojavićemo kad i ako se ponovo pojavi)

Norveški Terror Machine ni sami ne sviraju „čist“ blek metal i njihova muzika je kombinacija black i death negativnosti sa brzim ritmovima, mračnim rifovima i vrištavim vokalom. Na EP-ju Ingen retrett tri pesme se plasiraju u odličnoj produkciji i sa pesmama koje fino balansiraju između blek metal neposrednosti i malo death metal pristpa rifovima i aranžiranju:

 

https://terrormachine.bandcamp.com/album/ingen-retrett

 

Ne znam ko su Irityll iz Beča ali njihov EP nazvan Unlight je simpatična kombinacija black i death metala u kojoj se klasičan blek metal imaginarijum pojačavaBoss HM2 pedalom što farba neke superteške rifove. Bend i inače ima težak zvuk i to ih izdvaja od uobičajene blek metal ponude, a i kompozicije vole da odu izvan standardne blek postavke. EP se završava obradom Metalike iz vremena kad je Metalika nešto značila, pa Irityll imaju sve moje preporuke:

 

https://irityll.bandcamp.com/album/unlight-ep

 

Švicarski Ravendust me nije oduševio svojim debi albumom Ultragod, mada jeste u pitanju dosta kvalitetan solo-blek metal projekat gde se melodične gitare mešaju sa besnim, užasnim vokalima. Ravendust prevashodno treba pohvaliti za kompozicije koje su solidno kompleksne a da ne deluju nategnuto i prenatrpano, a ni produkcija nije rđava (mada bubanj jeste malo beživotan). Pristojno je ovo, samo nije 100% ugođeno s mojim preferencama:

 

https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/ravendust-ultragod-pre-order

Finci Gloom na svom debiju Rider of the Last Light su, pak bliži mom ukusu iako nisu manje melodični od Ravendusta. Jer, uprkos melodičnosti, Gloom zvuči sirovo i neposredno, kombinujući prelepe melodije sa aranžmanima koji vrlo sigurno igraju na kartu ponavljanja i skoro ritualne monotonije. Zvuči kontraintuitivno da hvalim bend zato što su mu aranžmani jednostavni i predvidivi ali za mene je blek metal već decenijama muzika koja ume jako dobro da radi upravo na tom hipnotičkom planu, uvlačeći slušaoca u ritam ponavljajućih celina i kada, kao kod Gloom, ovo bude iskombinovano sa zvukom koji forsira baš tu hipnotičnost, onda se sve kockice lepo slože. Fini su Gloom a promo fotografije su im URNEBES:

 

https://spreadevil.bandcamp.com/album/rider-of-the-last-light

 

Enshadowed njihov britanski izdavač, Odium Records opisuje kao „old and very respected Greek band“ a za potrebe promovisanja njihovog četvrtog albuma, Stare Into the Abyss. I taj opis ima smisla jer album uistnu sa sobom nosi jednu starinsku patinu koja istovremeno i datira ovu grupu ali i pokazuje da nisu u pitanju samo nasumični svirači. Osnovani krajem devedesetih, Enshadowed i na ovom albumu sviraju u stilu koji su u drugoj polovini devedesetih i početkom veka proslavili uglavnom skandinavski bendovi (ako se napregnete čućete ovde elemente Emperora, Mayhema i ostale bratije), ali sa osobenim pristupom i vrlo dobrim, modernim ali ne agresivno modernizovanim zvukom. Ovo je, dakle, ozbiljna, tamna ali dostojanstvena muzika sa pesmama brzog tempa i interesantnim, atmosferičnim rifovima koji imaju vrlo evokativne kvalitete i slušaoca postavljaju u preteće a primamljive ambijente što ih je uživanje istraživati. Iako su pesme mahom oslonjene na blastbitove, Enshadowed uspevaju da u kompozicijama imaju dovoljno dinamike da se izbegne zasićenje volumenom pa je Stare Into the Abyss za moj ukus najbolji blek metal album koji sam čuo ove nedelje:

 

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/enshadowed-stare-into-the-abyss

 

Odium Records su izbacili i split album Deus Inversus na kome Poljaci Blak Altar sparinguju sa norveškim Kirkebrann. Black Altar su simpatično pompezan projekat koji melodične ali agresivne gitarske teme lepo uklapa sa horskim pasažima, dajući muzici dobrodošlu epiku a da joj ne otupljuje metalnu oštricu. Valjao bi im manje napucan mastering ali Black Altar su u ove dve pesme (plus jedan autro) vrlo solidno predstavili Poljsku sa sve gostovanjima nekih cenjenih muzičara. Kirkebrann su bend čije ime u prevodu bukvalno znači „spaljivanje crkava“ i mada za ovih šesnaestak godina postojanja nisu bili previše diskografski aktivni, četiri pesme na ovom splitu zvuče pristojno. Ovo je srednjetempaški sirovi blek metal stare kole sa valjajućim rifovima i razjarenim vokalom i Kirkebrann vrlo korektno provajduju taj pankerski vajb, završavajući simpatičnim akustičnim instrumentalom:

 

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/black-altar-kirkebrann-deus-inversus

Ruski Gloosh je u teoriji previše ljubak i melodičan za moj ukus ali kad bend ima ovako dobar dizajn omota, to mene nekako ume da razneži i natera da poslušam album sa više pažnje. I, da se razumemo, The River, a koji govori o „velikoj reci života“ JESTE premelodičan i previše „slovenski“ širok i emotivan za moj ukus. Ali ako volite taj ruski/ slovenski blek metal sa odjecima folk muzike međ melodičnima distorziranim akordima, rekao bih da je River, sa dugačkim, ambicioznim kompozicijama i vrlo dobrim kvalitetom svirke, ploča koju vredi poslušati:

 

https://gloosh.bandcamp.com/album/the-river

 

Szivilizs je švicarski jednočlani „simfonijski blek metal“ projekat koji uspeva da nađe neku ljupku sredinu između sobne pankerštine i ambicija da se pišu kompleksni aranžmani informisani simfonijskom muzikom. Utoliko, novi EP ovog vrednog muzičara, Ursus Sanguine uspeo je da mi se prikrade i osvoji mi simpatije mešajući muljavi, crnomanjasti, distorzirani blek metal sa orguljaškim aranžmanima koji dodaju muzici element melodičnosti i pompe. Slatko je:

 

https://narbentage.bandcamp.com/album/ursus-sanguine

 

https://youtu.be/KQNUQDUyyUM

Stoner! Španci Copper Age su snimili drugi album, Buerismo i mada je poznata moja sumnjičavost prema instrumentalnim stoner bendovima, ovo je prilično dobra ponuda. Copper Age imaju zdrav pustinjski zvuk sa užasno jakom bas-gitarom i gitaristom koji uspešno valja bluz-solaže preko teškometalne stoner podloge. Pesme su dugačke, ali spontano razrađene, zdravo psihodelične i, uz pomenuti odličan zvuk, lepo cure i preuzmu kontrolu nad svim što čujete i svim što mislite:

 

https://youtu.be/-QJAHgfysI8

 

Ah, Yob ima novi živi album. Moćna doom postava iz Oregona zvučala je sjajno na poslednjem studijskom albumu iz 2018. godine, a ovi živi snimci iz 2019. Tu moć samo još više uvećavaju. Sa samo četiri pesme, Pickathon 2019 – Live from the Galaxy Barn na prvi pogled deluje skromno ali ovo su uistinu epski komadi od po trinaest minuta tipično emotivne ali svedene Yobove verzije doom metala, očišćene od poziranja i žanrovskog sala, tako da dobijemo suvu krtinu. Kvalitet zvuka je solidan i slušanje ovog albuma je autentičan užitak a još kad znate da sve pare idu u fond za pomoć pripadnicima Navaho nacije pogođenim COVID-19 nedaćama onda je ovo i merak kupiti. Dajte mu ga po Yobu:

 

https://yobislove.bandcamp.com/album/pickathon-2019-live-from-the-galaxy-barn

 

Evo nama ponovo francuskog King Weeda. Novi instrumentalni album galske ekipe pušača kanabisa zove se Riffs of the Dead i mada ovde ima i solaža, svakako, opet se može reći da King Weed imaju taj dar za bukvalno nazivanje svojih izdanja. Ako ste do sada slušali King Weed, već znate da li će vam se ovo dopasti, a ako niste, ovo je razumno lo-fi muzika sa bluz osnovom i mnogo relaksiranog metalskog džemovanja na uvek slične ali i uvek neiscrpne teme:

 

https://kingweed.bandcamp.com/album/riffs-of-the-dead

 

Prava poslastica za ljubitelje teškog, jako faziranog dooma stiže nam ove nedelje iz Detroita, posredstvom izvrsnih Temple Of The Fuzz Witch. O debi albumu ovog benda izrazili smo se biranim rečima pre nešto više od godinu dana a aktuelna ploča, Live and Unreleased sklopljena je, kako joj i ime kaže od neobjavljenih studijskih i živih snimaka. I kida. Temple Of The Fuzz Witch su, kako smo već pričali, izuzetno duboko ušli u stil koji sviraju, valjajući „prirodan“, organski doom gruv i donoseći maksimum zadovoljštine uz minimum gestova. Ovo su jednostavne pesme, sa idealnom količinom rifova, tema, stihova, svega, da se čovek prijatno hipnotiše i drži u nirvani faza i moćnih rifova koliko god je potrebno. Pritom, živi snimci su izvanrednog kvaliteta i 99% doom bendova može da sanja da ovakav zvuk ima u studiju pa je i zbog toga ovo izdanje apsolutna lektira:

 

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/live-and-unreleased

Sky Pig iz Sakramenta komotno svoju muziku mogu da nazovu fuzz metalom jer im je EP Hell is Inside You obeležen upravo ovom pedalom. Bend ima i dobre pesme koje se od standardne stoner priče odmiču samo par koraka farbajući dobro ušuškani bluz razularenim hororom. Ovo na momente ima skoro sludge brutalnost:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/sky-pig-hell-is-inside-you

 

Britanci Cracked Machine nisu baš stoner i nisu baš psihodelični rok ali nisu ni BAŠ post rok nego su negde između. Njihov treći album, Gates of Keras je procesija simpatičnih, odmereno tempiranih instrumentalnih komada snimljenih i miksovanih vrlo dobro a koji mešaju umilni post rok gruv sa psihodeličarskim gitarskim gestovima. Ne nužno moja šolja čaja, ali bend ima zaista dobar zvuk i njihova muzika lepo curi na ovoj vrućini:

 

https://crackedmachine.bandcamp.com/album/gates-of-keras

Sumac su izdali živi album od koga pare idu za razne dobrotvorne organizacije i, pa, svakako biste mogli i na nešto gore potrošiti svoj dobrotvorju namenjeni novac. Aaron Turner i drugovi su ovde odlično snimljeni (naravno uz besprekoran mastering pouzdanog Jima Plotkina) i njihov post-doom  sa improvizovanim elementima uspeva da postigne da zvuči i umirujuće poznato i povremeno preteće napeto. St Vitus 09​/​07​/​2018 je, kako mu i naslov kaže, stari snimak ali bend zvuči odlično:

 

https://sigerecords.bandcamp.com/album/st-vitus-09-07-2018

 

Iz nekog razloga ovo je nedelja za žive doom metal albume pa nam, evo, stiže i kanadski dvojac Nadja sa još jednim starim snimkom. Thaumogenesis (Live) je iz 2011. godine i ako ste u Maju slušali njihov prošli živi album iz 2013. godine na kome ima ista ova kompozicija, znajte da je ovo njena značajno duža verzija. Pa, ako volite Nadjin brend ambijenta i post metal-dronova, prijaće vam:

 

https://nadja.bandcamp.com/album/thaumogenesis-live

 

Atinski Black Stone Machine na svom prvom singlu, House Of Lies prže očekivano ubedljiv pustinjski rock, kako to Grci već znaju. Ovo su dve dobro napisane, distinktne pesme bluzerske osnove i heavy metal izvedbe, sa kvalitetnom produkcijom. Stil koji Black Stone Machine sviraju star je bar četiri decenije ali oni u njega unose lepe količine žestine i vitalnosti pa ako ste ikada voleli ZZ Top ovo može biti po vašem ukusu:

 

https://blackstonemachine.bandcamp.com/album/house-of-lies-ep-2

Iz Čilea stižu Espermaticidio, sa istoimenim EP-jem i nude pet pesama veoma atmosferičnog, glasnog ali ne opresivnog teškog roka koji je po estetici negde između doom metala i alternatinog, „indi“ izraza. I to se vrlo lepo uklapa, ovo su teške i moćne pesme sa jakim rifčinama, ali bez toga da bilo gotska, bilo bluzerska strana pretežu, sa odličnim balansom i veoma ličnim, čak ranjivim izrazom. Odlično:

 

https://espermaticidio.bandcamp.com/album/espermaticidio-ep-2020

Pretpostavićemo da su finski MODOK uzeli ime po liku iz Marvelovog univerzima (Mental Organism Designed Only for Killing, moliću lepo), a što je prilično metalski. Njihov ovogodišnji EP, takođe nazvan MODOK ima tri pesme divnog stoner/ doom metala sa sabatovskom melodičnošću i odličnim gruvom. Kvalitet snimka bi mogao da bude bolji jer je ovo istovremeno i sirovo i preproducirano (master je napucan do bola što se tiče kompresije frekvencija), ali muzici ne umem da nađem nikakvu zamerku, ovo je prirodan, neprskan, prelep doom metal za pušenje opijata i uživanje.

 

https://modokdoom.bandcamp.com/album/modok

 

Northern Crown sa Floride imaju treći album, In a Pallid Shadow, i njihov „epski doom metal“ ovde deluje kao andergraund verzija metal svirke kakvu je u Deep Purple ali još više u Rainbow svojevremeno pravio Ritchie Blackmore. Što je, neću lagati, lepa kombinacija za moje uši. Sporost i epika doom metala se dobro uklapaju uz gitarsko-klavijaturistički barok u kome voljene Hammond orgulje divno sparinguju sa ukusno distorziranim solažama. Naravno da Northern Crown zvuče malo starinski ali njihove kompozicije nisu puki pokušaj „progresivizacije bluza“ koja je Ričiju nekada polazila za rukom (a nekada ne) već ovde zaista ima divne doom komponente koja kao da je izvučena iz poznije Black Sabbath produkcije (recimo iz perioda 1980-1990) a bend je vrlo ambiciozan u aranžmanima bez gubljenja iz vida potrebe da sve ipak ima gruv. Plus jako dinamičan mastering! Slušati:

 

https://music.northerncrownband.com/album/in-a-pallid-shadow

The Maness Brothers, dva, jelte, brata iz Sent Luisa imaju novi album, God Bless The Maness Brothers i ovo je sjajnih četrdesetak minuta teškog, faziranog delta bluza. Nije to lako za pogoditi, belci toliko decenija sviraju bluz da često misle da je to lako iako im nedostaju osnovni prerogativi (duša) pa dobijamo beživotne, preproducirane uratke, no braća Maness kao da se nalaze sa prave strane đavolje pogodbe. God Bless The Maness Brothers je pun izuzetne atmosfere i šmekerskog gruva, fazirajući svoje psihodelične bluz himne tako da bude jasno da iako ovo jeste u velikoj meri inspirisano klasičnim delta programom, ambicija benda je da ode dalje i spoji bluz, garažu, psihodeliju i metal u ultimativnoj proslavi gruva i buke. I odlično to ide. Dobre pesme, sjajan zvuk, sponatna atmosfera, izvrsno:

 

https://youtu.be/GZttFRl2m0Q

 

Nedelja u kojoj izađu novi Yob i Temple of the Fuzz Witch – pa makar bili i živi albumi – je dobra nedelja. Nedelja u kojoj pored toga izađe i novi studijski album japanskih multitalentovanih genija Boris je, pa, nedelja za pamćenje. No je dvadesetdeveti „običan“ album za tokijski trio za dvadesetosam godina rada i ne znam već koji po redu (četvrti, zapravo, prebrojao sam, nije me mrzelo) otkada su najavili da su se raspali i da samo treba da izdaju ono što su već napisali i snimili. Srećom pa je to sa raspadanjem stavljeno na led jer je bend dobio novi vjetar u jedra u poslednje tri godine pa je No i ploča koja igra na jednu od jakih strana ove ekipe. A ta konkretna jaka strana je ovog puta svestranost! Album otvara iznurujuća Genesis, pesma paklenog, mračnog doom/ sludge zvuka sa šest minuta praktično džemovanja koje podseća da Boris i studijske albume snimaju mahom odjednom i uživo. No, odmah za njom sledi urnebesni pank i pesma Anti-Gone je ne samo jasan manifest koji govori o odustajanju od odustajanja, već i jedan od najubedljivijih hardcore punk komada koje su Boris snimili još od originalnog Heavy Rocks iz 2002. godine. Sledi još pičkaže i No je jedan od onih albuma gde Boris podsećaju ostatak zemaljske populacije da je u pitanju jedan od najboljih pank bendova u poslednje tri decenije koji samo ne mari da na svakom albumu svira pank. Kada se vrate paklenom doom/ sludge izrazu (kao u pesmi Zerkalo) to je jednako autoritativno, teško i mučno dozlaboga i neodoljivo moćno sa svojim mrvećim gitarskim zvukom i mikrofonijama. Analogno snimanje nema alternativu kada je ovakva muzika u pitanju. Boris su do sada snimili toliko muzike da je sasvim jasno da neće svako njihovo izdanje biti remek-delo. Ali ovo je i bend kod koga se remek-dela događaju neproporcionalno često i No je album koji će biti JAKO visoko na listi albuma godine ako do kraja godine uopšte dobacimo. Album nedelje. Esencijalno:

 

https://boris.bandcamp.com/album/no

Dinamični death metal duo iz talahasija, Fleshdriver snimio je i treći demo snimak, ovog puta pod nazivom Leech i mada je ovo namenjeno izlasku samo na kaseti, u pitanju je visokokvalitetan i zabavan death metal starije škole gde se solira uz pevanje i peva preko soliranja a dobri rifovi i stamen, srednjetempaški ritam muzici daju jednu otmenost. Ovo je DALEKO predobro producirano da bi se svelo na prostu demo kasetu, ali eto, neki ljudi imaju visoke kriterijume. Ako ste se uželeli razgovetnog, dobronamernog death metala na tragu, recimo, nizozemskih Gorefest, upravo to dobijate od Fleshdriver:

 

https://fleshdriver-us.bandcamp.com/album/leech

 

Nema ničeg simpatičnijeg od onog kad se južnoamerički bendovi lože na „sever“ pa su mi tako Blood of the North iz Čilea odmah simpatični (Sem ako nisu nacisti. Nisu valjda?). Na njihovom ovogodišnjem EP-ju, Sand and Fire, oni nude pet solidnih thrash metal pesama koje u meni izazivaju prijatne asocijacije na disciplinovani izraz negde između Testament i Sacred Reich . Blood of the North odlično sviraju, razumeju stil koji su odabrali i unutar njega uspevaju da izgrade prepoznatljiv identitet a čak ni produkcija nije loša. Obećavajuće!

 

https://bloodofthenorth.bandcamp.com/album/sand-and-fire

 

Eater of Worlds su iz Sjeverne Karoline ali kvalitet zvuka na njihovom EP-ju The Judas Cradle je kao da su i oni iz nekih pasivnijih krajeva. Ali to se sasvim dobro uklapa uz sirovi thrashcore koji se svira u ove četiri pesme. Brzo, žestoko, bez smaranja i filozofije, ovo je kao da ste Sepulturu ili Sadus iz kasnih osamdesetih priključili na poljski telefon pa im elektrošokirate mošnice, dakle, deaththrash rifovi sa hardcore punk nervozom i „tanjom“ produkcijom. Meni se to, jasno je, veoma dopada:

 

https://eaterofworlds.bandcamp.com/album/the-judas-cradle-ep

Hammerhedd iz Kanzas sitija sebi pripisuju da sviraju thrash metal ali njihov prvi dugosvirajući projekat, Grand Currents je, čini mi se, sapet takvom definicijom. Čak i ako joj se doda reč „progresivni“. Jer, ova tri brata (tvrde da su rođeni između 2002. i 2008. godine)  sviraju nešto značajno sirovije od ikakvog thrash metala koji mi pada na pamet, kreirajući grubu, napetu, nervoznu muziku koja uzima guitar noise pristup Amphetamine Reptile bendova iz devedesetih, sa puno ritualnog, plesnog ritma i dodaje mu malo metal težine. I to zvuči fenomenalno. Kao manje psihotičan Today is the Day ili metalniji Jesus Lizard, Hammerhedd su bend koji na fajt može da izazove skoro bilo koji sludge sastav koji vam padne na pamet i da ih zbrišu inventivnošću, pametno kombinujući matematičarski pristup ritmovima i nojzerski pristup gitarama. Sjajno:

 

https://hammerhedd.bandcamp.com/album/grand-currents

 

Zato su Castigator iz Hamburga čist thrash metal. Nijemcima je Impressions from the Abyss prvi album posle više od deset godina rada i vidi se ovde gomila ideja koje su verovatno iz različitih faza života grupe a koje nisu nužno uvek u saglasju. No, bend svira odlično, ima dobar, moćan zvuk i ovo je u principu vrlo sigurna thrash ploča koja ume da pogodi kad dobro dođe i melodija, kada gruv, a kada valja založiti. Solidno:

 

https://castigatorofficial.bandcamp.com/album/impressions-from-the-abyss

 

Igrom slučaja poslušao sam album Unbreakable benda Ultrea iz Viskonsina. Ovo svakako nije normalno moja muzika jer Ultrea tresu neku vrstu nu-metala po uzoru, na recimo, Slipknot, ali valjda mi je bilo dobro kako pevačica Jenni Ultrea uspeva da svojim harmonijama i dobro odmerenim „grubim“ pevanjem dopunjava muziku koja je dovoljno jednostavna da ne padne u ponor barokne novije faze Slipknota i da ima jednu „čistiju“ hard rok dimenziju koja je čini pogodnom i za širu publiku:

 

https://ultrea.bandcamp.com/album/unbreakable-2

 

Izuzetna kompilacija, Extreme Lockdown a koja sakuplja desetine indijskih bendova stiže nam od nepalskog izdavača Eumsn. Ova mala etiketa specijalizuje se za grindcore, death, thrash metal i druge ekstremnije žanrove pa je i među ovih 107 pesama veliki broj upravo u tom ekstremnijem tonu i fazonu. Ali izbor je urađen jako dobro i kvalitet je zapravo zapanjujuće visok, sa gomilom sjajnih bendova koji ne izmišljaju nove žanrove ili neke preterano originalne pristupe već apsolutno jebu kevu klasičnim sredstvima. Jedini problem? Ovo za sada košta 666 dolara da se kupi u MP3 verziji i ne nudi se ni u jednom drugom obliku (Edit: u međuvremenu ispravljeno na uistinu prijateljskih šest dolara).

 

https://eumsn.bandcamp.com/album/extreme-lockdown

Bloodhunter iz Madrida su nominalno melodični death metal bend ali na živom albumu Live in Madrid im je zvuk sirov i taman u dovoljnoj meri da meni ovo bude prijatno slušanje. Diva Satanica iz Nervose koja ovde peva obavlja izuzetan posao a bend prolazi kroz neke dosta generičke, predvidive ali vrlo funkcionalne metal momente. Šest lakih satanskih komada za prijatno popodne ispunjeno hedbengom:

 

https://bloodhunter.bandcamp.com/album/live-in-madrid

 

Hath iz Nju Džerzija sam prošle godine hvalio za prvi album, Of Rot and Ruin a oni su sada remasterovali svoj debi EP, Hive, dodali mu jednu pesmu i evo ih ponovo. Progresivni, uozbiljeni death metal koji Hath sviraju zvuči odlično i na ovom osveženom izdanju iz 2018. godine sa šest pesama odličnog zvuka, odličnog songrajtinga i mnogo dobrih ideja. Nova pesma je nešto melodičnija, čak i melanholičnija od dosadađnjeg autputa – a ipak momački zakiva – i možda najavljuje nove pravce istraživanja za ovaj odlični bend:

 

https://hathnj.bandcamp.com/album/hive-remastered-with-brand-new-track

 

Carlos Cruz je iskompilirao svoje solo radove pod nadimkom NecroSound i objavio ih na albumu NecroSound (Vol. 1). Već sam ga kritikovao što uzima tuđe pesme a ne potpisuje autore (i još je drsko lud jer valjda misli da niko nikada nije slušao Misfits), ali ne može se poreći da njegov minimalistički blackened thrash izraz dobro treska. NecroSound (Vol. 1) je prilika da na jednom mestu čujete autput projekta koji počiva na dubioznim etičkim principima ali koji je užitak za slušanje:

 

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/necrosound-vol-1

 

Nijemci Pessimist ostvaruju solidan rezultat na domaćem terenu sa svojim trećim albumom, Holdout. Thrash metal koji ova ekipica svira na prvo slušanje najviše asocira na Kreator iz devedesetih pre svega zbog vokala i jedne hardcore jednostavnosti u izrazu koja istovremeno ne znači prostoću aranžmana. Pessimist su više neposredni nego što su nemaštoviti i poređenje sa Kreatorom, mada dobro, ne priprema vas potpuno na muziku koja je neosetno kompleksna i, a što je za thrash metal bitno, uspeva da održava inerciju kretanja i osećaj dinamičnosti sve vreme. Valjao bi im malo mekši mastering jer je ovde sve spljeskano, ali, srećom, miks je dovoljno dobar da album to preživi:

 

https://pessimist-thrash.bandcamp.com/album/holdout

Finci Lantern na svom trećem albumu, Dimensions, odlaze duboko u svemir, međ čudne nebule, svirajući svoju sada već razvijenu i sazrelu kombinaciju black, death pa i thrash metala. Dimensions je album prijatnog, zdravog zvuka i kompozicija koje forsiraju izvitoperene melodije kojima se kontrastira grub ali razgovetan vokal. Bend dosta petlja sa aranžmanima, dajući sve od sebe da časno zavredi svoje space/ prog epolete i ne mogu da kažem, ovo je album koji čoveka intrigira i tera na više slušanja:

 

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/dimensions

 

Staroškolski grindcore/ hardcore thrash dobijamo na EP-ju Help Brasil benda Chaotic System. Ovo je vrlo prosto i može da posluži deci u obdaništu da shvate koliko je malo znanja potrebno da se kreira muzika i bude izražajan, ali je i solidno snimljeno (mada skroz na kompjuteru) pa ga simpatišem:

 

https://triangleinfernalrecords.bandcamp.com/album/help-brasil

 

Od benda koji se zove Napalm Ted očekujete šaljivi, parodični grindcore ali ova tri Finca zapravo sviraju sasvim ozbiljan koktel grindcore čukanja i sludge gruvanja koji meni veoma prija. Odlični rifovi, dobar gruv, dosta blastbitova i urlanja ali i osećaja za pisanje zapaljivh pesama, Napalm Ted su na novom albumu, Drop Attack – odlični:

 

https://napalmted.bandcamp.com/album/drop-attack

 

 

Defier su heavy metal trio iz Brazila koji marketing shvata tako da će svoj prvi demo, Pray for No One dati zemljaku (na radu u inostranstvu) da ga promoviše putem svog JuTjub kanala ali ga neće okačiti na svoj Bandcamp. Dobro, može i tako. Ovo je solidan heavy metal demo kvaliteta, dakle uz prihvatljiv mada ne sjajan zvuk i pomalo ekscentrično pevanje. No, ako bend nije prvim utiskom srušio sve moje brane, ipak mi je simpatičan, i nadam se da će od ove tačke na dalje samo napredovati:

 

https://youtu.be/mRTPfpawEOg

 

Norveški žensko-muški duo Night League je izbacio istoimeni album i ovo je poslastica za svakog ko voli heavy metal stil sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Dobro napisane pesme u vrlo dobro shvaćenom stilu koji zahvata i Thin Lizzy/ Wishbone Ash, i rani Mejdn, ali i stvari poput Status Quo, pa i elemente pank roka koji je, uprkos nominalnom neprijateljstvu značajno informisao metal, posebno u njegovoj NWOBHM fazi. Night League su vrlo cheesy ali znaju kako da to šarmantno provuku i čak i zvuk im je nalik na stvari iz onog vremena. Vrlo vredno slušanja:

 

https://nightleague1979.bandcamp.com/album/night-league

Haunt su slično old-school orijentisani ali, kako su iz Kalifornije, ipak gađaju zvuk koji je bliži tom nekom sweet metalu iz osamdesetih. Njihov već drugi album ove godine, Flashback je ploča melodičnih refrena, prijatnih rifova i zvuka koji će biti drag svakome ko je osamdesetih voleo metal u rasponu od Bon Jovi, preko Van Halen pa do Angel Witch i Satan. Trevor William Church sa ovim albumom – gde je sve odsvirao i otpevao sam – pokazuje zavidnu instrumentalnu i kompozitorsku zrelost:

 

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/flashback

 

Nijemci Powerwolf slave petnaest godina postojanja kompilacijskim albumom Best of the Blessed koji sakuplja najveće hitove a neke stare pesme daje i u novim verzijama. Normalan album ima šesnaest a deluks verzija čak 34 pesme, pa ako volite čizi nemački power metal koji zvuči kao da bend u studiju pije medovinu i uzajamno nazdravlja dok svira, Powerwolf su siguran izbor:

 

https://powerwolf.bandcamp.com/album/best-of-the-blessed-digital-deluxe-album

https://powerwolf.bandcamp.com/album/best-of-the-blessed

https://www.youtube.com/watch?v=GpxFUo7oxWM&list=PLwtv_bgLJvISKLCz1QtxegpiGka88YcOV

 

Za podrumski, prljavi death metal koji pršti od buke i nevaljalosti, Dark Descent Records su upravo izdali kompilaciju demo snimaka danskih Chaotian. Festering Excarnation je ploča ružnog, agresivnog ali simpatičnog zvuka koju sam slušao prvo sa grimasom na licu a koja se zatim, uz demonstraciju da bend itekako ume da piše pesme, pretvorila u osmeh:

 

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/festering-excarnation

 

I za kraj evo jednog brutal death metal albuma iz Gruzije. Ritual Mortis ne ruše neke granice žanra niti izmišljaju toplu vodu ali njihov debi, Possessed by Machines nudi osam pesama sasvim korektnog, ubedjivog death metala brutalnije vrste koji pogađa lepu sredinu između razgovetnosti, tech-death komplikovanja i te nužne brutalnosti. Ovaj trio očigledno voli muziku koju izvodi, i za sada se zadovoljava time da je izvodi uverljivo, bez mnogo inoviranja. Album sadrži jednu obradu Deeds of Flesh i ona podvlači kontrast između toga kako su kalifornijski uzori pisali pesme, uz sve njihove kompleksnosti i ambicije, i komparativno manje interesantnih kompozicija samih Ritual Mortis. No, Ritual Mortis imaju tehniku u rukama, i očigledno veliku količinu strasti prema žanru pa je Possessed by Machines pristojan debi i obećanje za napredak u budućnosti:

 

https://ritualmortis.bandcamp.com/releases