Arhiva za avgust, 2020

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-08-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 29 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Nažalost, ovo je bila nedelja smrti. Ne samo da nas je noćas napustio Chadwick Boseman, čovek koji je na filmu bio kralj i superheroj a u životu nešto još više, nego je i, tematski bliže našem metalnom pregledu, umro pevač teksaških trešera Power Trip, Riley Gale. Gale je bio izuzetno voljen od strane zajednice, barem onog njenog dela sa kojim sam ja u distanciranom kontaktu, pa je ljudski da i njega i kralja T’čalu ispratimo onako kako zaslužuju: uz zaglušujuću buku i urlanje.

 

Onda, prvo blek metal. Whoredom Rife su ove godine već imali solidan split sa Taakeom, a sada su izbacili singl na kome je pesma  Ride the Final Tide za koju kažu da se ne uklapa sa albumom koji trenutno snimaju. Ne znam zašto se ne uklapa, ali pesma je odličan, nabadački norveški blek metal koji ima i agresivnost i dubinu i sve što treba. Posebno je lepo da master ima malo prekopotrebne dinamike. Na drugoj strani je obrada Manesa, pesma Maanens Natt i Whoredom Rife i ovo odrađuju za visoku ocenu:

 

https://whoredomrife.bandcamp.com/album/ride-the-final-tide

 

Za ovonedeljnu porciju atmosferičnog blek metala koji se meni actually dopada otići ćemo do prijateljske Ukrajine. Eskapism je, naravno, vrlo „on the nose“ ime za bend koji pravi tu neku melanholičnu, atmosferičnu blek metal muziku, ali Reminiscence, aktuelni EP je izuzetno profi odrađena ploča, prestižne produkcije i kvalitetnih kompozicija. Eksapism su „pravi“ bend dakle, ne samo kućni projekat jedne (moguće bipolarne) osobe pa su i kompozicije ovde nekoliko nivoa iznad onog što inače čujem u atmoblek ponudi svake nedelje. Eskapism nude dve dugačke, kvalitetne metal pesme (jednu nešto sporiju, jednu nešto bržu), jedan solidan komad kvazimoderne kompozicije (uglavnom ambijentalni sint i udaraljke) i obradu norveških Kampfar koja počinje lepim klavirskim uvodom a nastavlja se oštro i momački. Vrlo solidan EP:

 

https://todesritter666.bandcamp.com/album/riminiscence

 

Caedem iz Švedske su trio koji lepo meša black i death metal u vrlo bogatoj, kvalitetnoj produkciji i njihov EP, Beyond Salvation nudi četiri pesme surovog, ali ne i sirovog čukanja koje izuzetno spaja blek metal divljaštvo sa death metal težinom. Sve to puca od energije i dobrih rifova uz ubedljive vokale i odavno mi nije ovako prijalo spajanje klasičnog švedskog death metal zvuka sa nečim drugim. Odlično su Caedem to odmerili:

 

https://caedem.bandcamp.com/album/beyond-salvation

Takođe švedski, ali jednočlani, projekat Fjord je ove godine već imao jedan album, tamo u Januaru, ali pošto su Šveđani vredan narod, evo već sad novog. Fara I Viking već samim naslovom prilično jasno ukazuje u koju se blek metal fioku stavlja i, da, ovo je vrlo folklorna, vrlo prijatno melodična verzija blek metala, sa pevljivim vikinškim napevima ali i oštrom, žestokom svirkom. Fjord je konceptualno vrlo solidan bend ali ga za sada prilično usporava kvalitet produkcije. Jeste, u kompjuteru sve može danas da se napravi ali Fara I Viking bi ekstremno profitirao od bolje, profesionalnije produkcije koja bi ove ambiciozne, često kinematske, aranžmane realizovala u adekvatnom kvalitetu. No, svakako, vredi da se čuje:

 

https://fjordlandr.bandcamp.com/album/fara-i-viking

 

Finci Flame nisu album snimili još od 2011. godine i to se ni sada ne menja, ali evo jednog pristojnog EP-a iz njine kuhinje: Ignis Spiritus ima pet pesama i meša taj lepi old school/ trešerski blek metal zvuk sa blago naprednim aranžmanima. Sve je to odlično iskombinovano pa je bend tačno onoliko sirov i brutalan koliko treba da ti neki suptilni momenti u pesmama sa skoro simfonijskim razrešenjima poentiraju na najbolji način. Odličan EP:

 

https://satansflame.bandcamp.com/album/ignis-spiritus

Ženevski Nansis ima prvi album posle dosta godina pregalačkog rada i Chaos Veterum sa pravom nosi reč „haos“ u imenu. Ne da je muzika tehnički haotična, nego Nansis vrlo uspelo posreduju taj senzibilitet obožavanja haosa kao principijelne prirodne sile, jelte. Chaos Veterum je žestoka, brza ploča pesama koje menjaju ritam na svakih par momenata i imaju brijačke, disonantne rifove. Kada se u to udene neki prepoznatljiv, klasično metalski rif, to zvuči izvrsno pa Nansis dosta igraju na to izranjanje ostrvaca reda iz primordijalne čorbe haosa ako tako smem da kažem. No, da ne bude zabune, ovo je na prvom mestu vrlo disciplinovana muzika i nije zaista „haotična“, samo voli brzinu i energiju. Vrlo dobro:

 

https://nansis.bandcamp.com/album/chaos-veterum

 

Slovenci Marax su nakon prvog albuma koji smo pomenuli pre neki mesec, snimili i EP Still Think You’re Holy (A Tribute to Eliminator) a koji je praktično ponovo snimljen ceo demo snimak Eliminatora, And You Think You’re Holy? iz 2008. godine. Ako se sad malo češkate po glavi jer ne  znate ko su Eliminator, ne jedite se, ovaj slovenački thrash metal bend imao je samo ovaj demo i jedan singl pre njega, dakle radi se o posveti lokalnim herojima, ali ovo je sasvim u redu jer je EP odličan. Na stranu malo prebudžen master (ozbiljno, zvuk probija na sve strane), ovo su odlične blackened thrash pesme i Marax ovde krljaju ko matori, sasvim izvan svoje simfonijske blek metal zone komfora. Umesto violina i horova, dakle, ovde stižu oštri trešerski rifovi i sprinterski ritam. Odlično:

 

https://maraxofficial.bandcamp.com/album/still-think-youre-holy-a-tribute-to-eliminator-ep

Izašao je i novi Ulver, bend koji sam odavno prestao da slušam, a koji je, da budemo fer, isto tako odavno prestao da svira metal. Flowers of Evil uključujem na ovu listu samo jer mogu da se pretvaram da su Ulver naslovom hteli da me lično odobrovolje, pa da ne primetim da i dalje sviraju muziku mnogo bližu Depeche Mode nego bilo čemu što ja trošim:

 

https://ulver.bandcamp.com/album/flowers-of-evil

 

Liverpulski Ninkharsag očigledno vole švedski blek metal načelno a Dark Funeral partikularno jer im je prva pesma na novom EP-ju, Discipline Through Black Sorcery veoma nalik na velike prethodnike. Ne da je to problem, pošto i sam gajim zdravu mušku ljubav prema Dark Funeral, Marduk, Setherial, Watain itd. pa je i blago sikofantska nota u zvuku Ninkharsag sasvim prihvatljiva. Pritom, ovo je solidno odsviran i produciran blek metal visokog tempa i lepih melodija, sa miksom koji, za razliku od danas preovlađujućeg trenda nije skroz zaravnjen u masteringu. Ninkharsag pišu lepe, himnične teme i od njih prave dobre pesme pa ovo izdanje ima moju podršku:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/discipline-through-black-sorcery

Pakao sirovog blek metala stiže iz Rusije na trećem albumu jednočlanog projekta Rooforest. Raw Darkness je, kako mu i naslov kaže sirov i mračan, ali ovo je za razliku od 99% drugog no-fi blek metala po internetu, zapravo dobro. Ne sad nešto revolucionarno, „nikad čuli“ dobro, ali solidna kombinacija urlanja, brzine i gitara koja i pored sve sirovštine imaju sluha i za neku lepu melodiju:

 

https://rooforest.bandcamp.com/album/raw-darkness

 

Rusi Ordo ad Chao su, očigledno, nazvani po infamoznom albumu Mayhema pa je i njihova muzika dosta avangardno uobličena, mešajući na albumu Fear the Invisible staroškolski black metal sa malo staroškolskog death metala. Ima ovde mnogo interesantnih ideja i perspektiva i vidi se da je ovo praktično supergrupa sastavljena od članova Sickrites, Cage of Creation, Blackdeath i Затемно. Kompozicije su maštovite i izvedbe sigurne a snimak je i urađen u veoma dinamičnom masteringu, slično pomenutom albumu Mayhema pa je ovo prava stvar da se sluša i analizira. Odlično:

 

https://hungryak-47.bandcamp.com/album/fear-the-invisible

Cultus Profano su duo iz Los Anđelesa koji voli da pozira sa bodlje, mačevi, belu farbu po licu itd. i nekako je skoro prirodno odmahnuti rukom i reći da blek metal bend iz Kalifornije po definiciji mora da bude pozeraj prvog reda. No, iako drugi album benda, Accursed Possession nije sad baš neko remek delo zbog kog vredi prodati kuću i imanje (tako nešto stiže nam dva pasusa niže), nije ni tako loš. Cultus Profano sviraju jednostavan blek metal koji svoju pompeznost postiže uglavnom najprostijim sredstvima a meni, starijem čoveku koji ceni sve što je skromno i svedeno, to ipak bude simpatično. Nisu ovo najbolje pesme koje ćete čuti ove nedelje, ali imaju atmosferu, dobro su odsvirane i producirane pa je Accursed Possession ploča koja sasvim ponosito može da podigne glavu i kaže da nosi barjak klasičnog blek metala, bez previše eksperimentisanja, ali sa razumevanjem šta ovaj žanr čini distinktnim:

 

https://cultusprofano.bandcamp.com/album/accursed-possession

Kad već imam trenutak nežnosti prema Amerikancima, reći ću i da prvi album portlandskih Aleynmord zvuči vrlo zanimljivo. Portland je i inače grad iz koga stiže užasno mnogo dobre i osobene metal muzike (neretko istovremeno i dobre i osobene) a tek sada, kad se tamo ratuje već mesecima možemo da očekujemo svašta. The Blinding Light je to neko svašta, hipnotička, vrlo atmosferična ploča pesama koje nisu instrumentalne ali su vokali u njima često samo jedan sloj zvuka negde u dubini, ploča dugačkih akustičnih interludija i avangardnih ritmičkih introdukcija, zatim sasvim ambijentalnog rada (jedna od četiri pesme, naslovna, je upravo ovo) i psihodelije koja dolazi iz čitave ove emotivne ali hermetične postavke. Bogami atraktivno:

 

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/the-blinding-light

 

Ko bi rekao da će Kanađani Panzerfaust sa novim albumom – The Suns of Perdition – Chapter II: Render unto Eden – uspeti da naizgled beznaporno prebace kvalitet prethodne ploče koju sam veoma pohvalio prošle godine? War, Horrid War je bio prvi album u planiranoj The Suns of Perdition tetralogiji i ako je ovom pločom kanadski kvartet sugerisao da je pronađena nova zrelost u izrazu i filozofiji benda – pa, Render unto Eden je ta zrelost kako pokazuje koliko dubine ima. Deluje čak malo i reduktivno nazvati Panzerfaust blek metal bendom – što oni, jelte, nominalno jesu – kad ova ploča ima tako širok zahvat koji, reklo bi se ignoriše žanrove za potrebu jedne lične, a epske (kako sam je i prošle godine okarakterisao) muzike koja bi, u idealnom univerzumu, bila ono što ljudi zovu post-metalom. U smislu da ovde nema odricanja od metalskih suština a da se forma samo prilagođava da ih bolje otkrije. Elem, ovo je duža ploča od War, Horrid War a što je u skladu sa kompozicijama koje su ovde razrađenije, pune jedne ritualne, moćne energije koja se ne kači na uobičajene (blek) metal tehnike da se ovaploti. Panzerfaust su sada pomalo kao Neurosis blek metala: čvrsto sa dve noge u žanru ali sa izuzetno nadahnutom reintepretacijom osnova i namera tog žanra. Da je Render unto Eden samo malo dinamičnije masterovan bio bi idealna ploča a ovako je sasvim blizu toga:

 

https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-ii-render-unto-eden

 

Stoneraj! Leafdrinker iz Nju Orleansa na albumu Nausea treskaju vrlo prijatan stoner-doom metal sa velikim dugovima Black Sabbath, ali i sa ekstremno teškim zvukom koji njihovu muziku čini priličnim izazovom za slušanje na duže staze. Sreća pa su pesme dobre i bend ih izvodi sa jednom spontanom, vitalnom energijom. Skoro sam siguran da je album snimljen u cugu, dakle uživo sa svim instrumentima odjednom i mada ovo donosi i blagi lo-fi šmek, ta spontana energija zlata vredi. Lep sešn, lepe pesme, lepo.

 

https://leafdrinker.bandcamp.com/album/nausea

 

Sound of Origin iz Hadersfilda (da, tog Hadersfileda!) nude na svom debi albumu, The All Seeing Eye, spor, prijatan, težak i dostojanstven doom metal sa stoner prelivom. Tačnije, dok je muzika vrlo duboki, spori doom metal, pevač Joel Bulsara svemu daje jednu bluziranu, desert rock notu pa se bend nalazi negde u sredini. I negde je to jako efektno, negde ne idealno, ali je lepo da Sound of Origin nastoje da eksperimentišu i kombinuju stvari koje ne moraju na prvu loptu  biti intuitivno spojive. Mastering je radio Jim Plotkin pa ovo svakako vredi zavrteti i zbog dinamičnog, lepog mastera:

 

https://soundoforigin.bandcamp.com/album/the-all-seeing-eye

BongBongBeerWizards iz Dortmunda na albumu Albong nude vrlo psihodeličan, vrlo drogerški stoner metal sav u gruvu i uvrnutim gitarskim efektima. Ovo su dugačke, ritualne pesme sa kompulzivnim ponavljanjem ritmičkih fraza i gitarom koja otvara lobanju da u nju pusti svetlost. Pevanja ima ali ono skoro da nije bitno i služi samo da u mešalicu za beton doda malo krvi. Idealno nećete ni primetiti da ovaj album vrtite na repeat:

 

https://bongbongbeerwizards.bandcamp.com/album/albong

Mábura je brazilska psychedelic doom metal ekipa koja na zaista zanimljiv način spaja vrlo psihodelični, svemirski rok i doom metal. EP Heni ima tri pesme koje treba slušati praktično kao tri stava jedne kompozicije sa dugačkim, svemirskom uvodom i razradom koja prelazi kroz bluzirani, veoma teški psihodelični stoner sve do dooma. Instrumentalno, grozno izmasterovano ali sirovo i zanimljivo:

 

https://mabura.bandcamp.com/album/heni

Rusi Sönma sa albumom Terra pokazuju da se MOŽE napraviti solidna muzika u tom nekom drone/ noise/ doom podžanru a koga je Bandcamp prepun a sve to čega je prepun je maltene neslušljivo. Sönma ipak kapiraju kako se od mikrofonije prave dobre i zanimljive kompozicije i njihovi zvučni pejsaži su ubedljivi i imaju, jelte, eleganciju i dubinu. A onda, kad krene bubanj i treskanje to bude jako bolno ali i dalje dosledno osmišljeno i estetizovano:

 

https://sonmaterra.bandcamp.com/releases

 

Liquidacid smo pominjali pre samo par nedelja a evo ih ponovo sa još jednom kolekcijom džemova. Mađari na Divining Road Pt. 2 nude još svog doom/ stoner improvizovanja-iz-garaže i kao i prošli put, ovde ima sjajnih elemenata i izvrsnih momenata, posebno na gitari, ali bih ja lično voleo da bend malo svoje džemove uobliči tako da najbolje ideje imaju priliku da se razviju. No, prijatno je:

 

https://liquidacid.bandcamp.com/album/divining-road-pt-2

Moskovski Stonemongers za sebe kažu da su „džez orkestar na tvojoj sahrani“ i njihov teški instrumentalni stoner rok zaista ima i džezerske duvačke linije izmešane sa klasičnim metal instrumentarijem. Druga pesma na EP-ju Russian Lumberjacks ide i dalje, koristeći klasične bluz progresije i tročetvrtinski sving ritam – ali na hard rok način pa je ovo interesantan spoj i ploča vredna slušanja:

 

https://stonemongers.bandcamp.com/album/russian-lumberjacks-ep

Skin Of Our Teeth je stoner bend ali koji svira brzo, poletno, sa izraženim tehničkim kvalitetima. Dakle, ovo je pre svega rokenrol, a tek na nekom trećem mestu stoner, jelte, ali kome TO može da smeta? I uostalom, to je samo prva pesma od pet koliko ih EP Ablation nudi. Skin of Our Teeth sviraju odlično i imaju solidan zvuk, a umeju da skuvaju solidan gruv, mada su ovo pre svega pesme, dakle, puno se radilo na rifovima, temama, refrenima itd. Da je zvuk manje usrednjen na Bandcampu, ovo bi bilo skoro savršeno:

 

https://skinofourteeth.bandcamp.com/album/ablation

Australski Kitchen Witch na svom drugom albumu, Earth and Ether nude solidan stoner rock sa finom, izbluziranom a heavy muzikom i dobrom pevačicom koja iskusno lebdi iznad teških rifova i zna kad treba da ujede. Bend nije utemeljen samo u Black Sabbath predlošcima i ima ovde i elemenata, recimo, panka koji fino legne uz taj stoner i desert rock što ga bend nudi. Ima ovde lepih, pamtljivih gitara i muzika je poletna, sa, rekoh već, upečatljivim vokalom ali je mastering toliko napljeskan da je em ovo teško za uho, em se taj lepi vokal bori da se čuje iznad svega ostalog. Malo dinamike u masteringu i ovo bi bila veoma preporučljiva ploča.

 

https://kitchenwitch.bandcamp.com/album/earth-and-ether-full-length-lp

 

Islandski 0 (dakle, nula) je prvi album nazvao Null & Void a onda čekao šest godina da napravi drugi album. Taj drugi album je sada pred nama, zove se Entity i ovo je dopadljiv blackened doom metal sa NEVEROVATNO depresivnom atmosferom ali generalnim nivoom kvaliteta svirke i pesama, da ne pominjem produkcije, koji ih izdvaja od ostatka čopora. Entity se napred kreće i dosta britkim korakom – uzevši u obzir da je ovo doom metal, muzika je dinamična i skoro pa lepršava. Lepe molske harmonije ovde takođe sparinguju sa (gotovo?) karikaturalno očajničkim pevanjem koje svemu daje dimenziju raznovrsnosti što ovakvoj muzici lepo stoji. Lep album:

 

https://0000000.bandcamp.com/album/entity

 

Šveđani Predawn na albumu Living Rock, njihovom prvom, nominalno sviraju doom metal i mada je ovo nisko naštimovano i teško, muzika je zapravo negde između „pravog“ doom metala i samo heavy metala i teškog roka. Gitarista Seb jebe kevu kako svira i potpuno je skinuo stil Tonyja Iommija u solažama a to – ako i prihvatimo da je Iommi ipak bolji rifaš nego soler – zvuči sjajno mojem uhu. I pesme su solidne, šetajući se celim putem od Black Sabbath do Motorheada i lepo se čuje da bend ima puno muzičkih interesovanja koja uspelo uvezuje u jedan konzistentan zvuk. Najveća zamerka ide na mastering koji je APSURDNO prekomprimovan i osetno otežava slušanje. Ali dobro.

 

https://predawndoom.bandcamp.com/album/living-rock

Rusi Ad Nihil su odlični na novom EP-ju, Сожжения Цивилизаций Миг ali taj EP treba i izdržati. Prva pesma, Пастырь Отгоняет Волков je premijum primerak teškog, mučnog doom-sludge metala sa sporim tempom, brutalnim rifovima – ali i lepim, uzdržanim temama – promuklim, muževnim pevanjem i to je napornih ali i transcendentnih deset minuta sporosti i težine. Druga pesma, Хтонический Ужас, je – grindcore. Dakle, blastbitovi presecani D-beatom, brutalan tempo, urlanje, apokaliptične harmonije i tako šest minuta. Prelepo, al što kaže wannabe predsednik DS-a, od ovog može da se rikne. Pogotovo jer je zvuk ekstremno težak a master ispresovan ko za herbarijum. Već sam i ovim bio impresioniran, ali kad se EP zapravo i kupi – po ceni od koliko date – tu su i dve obrade koje dovode čitavo izdanje u „must buy“ kategoriju . Electric Funeral je jedna od najboljih Black Sabbath pesama u istoriji Black Sabbath – a ovde je isporučena u brutalnoj sludge-doom-grindcore verziji koja joj izrazito pristaje – a EP zatvara Dismemberova Dreaming in Red, za meraklije i sladokusce. Sjajno.

 

https://adnihil.bandcamp.com/album/ep

 

Losanđeleski Old Blood je, možda, ime dobio u aluziji na Bloodborne, ali muzički, ovo je izuzetno dobro odmerena kombinacija doom metala i, pa… soula??? Acid Doom je ploča puna napaljivih stonerskih rifova i psihodeličnih klavijatura ali pevačica Lynx ima izvanredan bluz/ soul stil koji se savršeno uklapa uz ovakav gruv. Žena je, da ne bude zabune, Afroamerikanka za sve pare pa je i njeno pevanje u punoj meri u tradiciji velikih crnih pevačica. Old Blood su kao neka psihodelična, doom verzija crno-belog metala kakav su u svoj evreme svirali Skunk Anansie i ovo je album za oduševljena slušanja i preporučivanja:

 

https://oldbloodgroup.bandcamp.com/album/acid-doom

Volcanova su sa Islanda ali njihova muzika je surferski stoner rok koji kao da je stigao sa nekih mnogo toplijih, osunčanijih obala. Radical Waves je ploča koja svoju surfersku strast ne prikriva ni malo, čak je eksplicitno stavlja i u naslov i na omot, ali Volcanova, srećom, imaju dosta štofa da iznesu ovaj koncept, valjajući dobre, psihodelične ali čvrste gruvove i proizvodeći glasnu ali osećajnu (Desert? Beach?) rok muziku za sve generacije. Solidno!

 

https://volcanova.bandcamp.com/releases

Prošle samo nedelje slavili uz novi Incantantion i sasvim je moguće da vam je taj album razgoreo glad za još dobrog death metala star(ij)e škole. Pa, imate sreće jer nam je ove nedelje stigao drugi album kalifornijskih Necrot. Necrot su bend skoro matematički ugođen sa trenutnim cajtgajstom, makar u onom delu zajednice koja voli old school death metal, nalazeći se na idealnom preseku onoga što rade Vastum, Tomb Mold, Coffin Rot, Mortiferium itd. Sve je to vrlo ograničena forma, reklo bi se na prvi pogled, izvučena iz klasičnih izdanja Gravea i Autopsyja, ali već nekoliko sezona neki od najboljih death metal albuma dolaze upravo u TOJ formi, formi velikih rifova, primitivne estetike i pesama koje u prvom redu ostavljaju utisak prljavštine i raspadanja a tek se mnogo kasnije bave pitanjima kao što je tehnički nivo svirke. Necrot, naravno, odlično sviraju i ovde su primitivnost i jednostavnost samo estetske kategorije a pesme na albumu Mortal su vrlo spretno napisane da naglase te velike rifčine, moćne (a jednostavne) ritmove i da ostave utisak lutanja kroz neku horor-grobnicu sa sve paučinom, truleži i pacovima preko kojih se u slepom strahu saplićete. Necrot ceo taj OSDM drže u malom prstu i ovo je izvrsna ploča:

 

https://downloads.tankcrimes.com/album/mortal

 

Solidan old school death metal stiže i od kvinteta Unholy Monarch iz Finiksa u Arizoni. Njihov drugi album, Inception of Deception ima tu simpatičnu rimu u naslovu a muzički je vrlo ’90s orijentisan death metal sa priličnom količinom dobrih fora inspirisanih klasičnim Suffocation ili Monstrosity albumima. Unholy Monarch, da ne bude zabune, nisu imitatori i iako sviraju u jednom sasvim tradicionalnom ključu, imaju dovoljno sopstvenog zvuka i identiteta da se slušaju bez ikakvih fusnota. Ovo je muzika puna dobrih groove/ mosh delova i sa vrlo dobrim miksom gde se prangijanje basistkinje Lynn Bromenschenkel, recimo, odlično čuje, dinamična, energična i generalno vrlo poštena u tom nekom klasičnom death metal pristupu. Meni izvrsno:

 

https://unholymonarch1.bandcamp.com/album/inception-of-deception

 

Kolumbijski duo Butchery meša death metal i grindcore na svom trećem, albumu, Verdugos i mada rezultati nisu nužno sve vreme revolucionarni, umeju da budu interesantni. Mislim, ovde pesma koja se zove „Grindcore“ traje skoro tri i po minita. Butchery ne robuju uobičajenim death metal (ili grindcore) formama komponovanja pa je Verdugos ploča, recimo, eksperimenata sa aranžmanima, koja svoj sirov zvuk i energiju koristi na idealan način da zazvuči drugačije od često beživotne produkcije drugih kolega. A omot je ovde, tek, posebna priča:

 

https://butcherybrutal.bandcamp.com/album/verdugos

Ruski simfoničari Grailight su za godišnjicu izlaska svog za sada jedinog albuma Sic Luceat Lux​!​!​! (iz, da ne bude zabune, prošle godine), uzeli jednu pesmu sa njega (Unbridled Hate) i objavili je na singlu samo ovog puta u instrumentlanoj verziji i verziji sa pevanjem na ruskom. Слава знаний новой эре! Odlično zvuči u ovoj verziji i u prvi plan ističe kompleksnost kompozicije, veštinu muzičara ali i kvalitet aranžiranja tako da se metalni i simfonijski slojevi pesme dobro uklope i čuju. Previše simfonijskih metal bendova ide na grandioznost radije nego na čistotu zvuka pa je rezultat zamorni huj. Ne i Grailight koji ovde imaju odličan miks i ovo, uz sve uobičajene napomene o tome koliko je sam ovaj koncept kičast, zvuči sjajno:

 

https://grailight.bandcamp.com/album/–2

Mnogo mi je žao što mi se muzika ruskog gotik-metal benda Strontium ne sviđa više, ali ja u principu i ne volim gotik metal… Elem, njhov EP, Истина u tri pesme meša nežan klavirski lahor sa propisnim metal rifovima, a sve u melanholičnim kompozicijama koje počivaju u dobroj meri na lepim ženskim vokalima. Da budem sasvim iskren, lepota Aleksandre Rodine, pevačice benda i jeste ono što mi je zadržalo pažnju pa samo mojoj plitkosti imate da zahvalite to što pišem o ovom izdanju koje je, kako da kažem, nedovoljno usklađeno sa MOJIM prioritetima ali sam siguran da će se ciljnoj grupi dopasti.

 

https://strontium.bandcamp.com/album/truth

 

Caught on Tracks su četiri momka iz Vupertala čiji metalizirani ’90s moshcore deluje skoro kao parodija, ali je zapravo – meni, koji takav zvuk i ne volim – bolji od većine onoga što su devedesetih radili Pro-Pain, Bonesaw, Madball i ostala bratija. Ovo – Caught on Tracks Demo sa četiri pesme – je dobro producirano, sa omotm koji omažira ne devedesete nego osamdesete ali je i to sve u redu, pesme su najbitnije a one su, i pored solidne količine „bajinske“ estetike, prilično dobre:

 

https://caughtontracks.bandcamp.com/album/caught-on-tracks-demo

U principu preskačem sve albume koji imaju „COVID“ u imenu, ali kako je ove nedelje naleteo prvi album hrvatskog projekta Doktor Bokčilo – COVID-91 – morao sam da kliknem. E, sad, folk-metal je u nekim krugovima ozbiljna priča ali za nas, Balkance, to i dalje u 99% slučajeva mora biti kemp, pa je i Doktor Bokčilo crtanofilmovska interpretacija folk-metal tropa nekoliko produkcijskih nivoa ispod balkanskih vrhunaca kao što su Pero Defformero ili Živo Blato, jelte. E, sad, ovo ima šarma, sa tim sintisajzerima koji imitiraju harmonike i poskočica-ritmovima (da ne pominjem omot inspirisan omotom za originalnu igru Doom), a kad stvari odu više u stranu ibarskog hardkora (Tarzan!, recimo), nasluti se tu potencijal za krosover sa „pravom“ estradom, no, Doktor Bokčilo na kraju ostaje premalo ekscesan. Mandalorian je, recimo pesma u narodnjački sinkopiranom ritmu gde harmonika u foršpilima svira Death March iz Star Warsa, ali to sve u velikoj meri ostaje na nivou štosa i tamo gde su pomenuti Pero Defformero sve razvili u punokrvni izraz, Bokčilo kao da za sada samo istražuje formu. Bokčilovi vokali su, recimo, vrlo „obični“, najpre nalik na Mileta iz Hladnog Piva, samo bez previše ekspresivnog napora, a kako su oni u prvom planu u dobrom delu muzike, ukupni utisak je pomalo osrednji. No, zanimljiv projekat koji će možda dalje niz drum (da ne kažem magistralu) poroditi i nešto ekscesnije i ekstremnije:

 

https://doktorbokilo.bandcamp.com/album/covid-91

Ekvadorski Pulmon Verde svira vrlo „južnoamerički“ thrashcore na albumu Mundo Enfermo, pokrivajući prostor između Olho Seco i Ratos De Porao jednim vrlo autentično-zvučećim programom. Ovo je i dobro odsvirano i dobro snimljeno i mada vrlo neoriginalno, odiše tom pomenutom autentičnošću. Meni simpatično:

 

https://pulmonverde.bandcamp.com/album/mundo-enfermo-2

 

Shadowborn iz Ročestera sebe nazivaju alternativnim heavy metal bendom a što je pomalo kao da slušate neki grunge bend iz ranih devedesetih kako piše pesme po uzoru na Iron Maiden. Mislim, to bukvalno i opisuje njihov drugi EP, Eclipse(d) koji ima četiri kompozicije koje BAŠ tako zvuče. Pa, mislim, izvolite, nije to ni rđavo:

 

https://shadowborn.bandcamp.com/album/eclipse-d

 

Čileanci Sempiternal sviraju kombinaciju sirovog black i death metala, pa im je prvi album, Legiones del sepulcro (snimljen četiri godine posle prvog dema) taman pristalo muljavog i tamnog zvuka. No, ta muljavina ne treba da sakrije kvalitet svirke koja je tehnički korektna a idejno podivljala i mada se drži klasične black/ death matrice, uspeva da ponudi sveža rešenja i trikove. Treba imati izdržljivosti za nešto ovako mutno ali vredi izdržati jer su Sempiternal zanimljivi i kvalitetni, plus taj simpatični, nama odavno poznati omot…

 

https://thanatologyproductions.bandcamp.com/album/legiones-del-sepulcro

Takođe iz Čilea dolaze Ritual of Flesh sa svojim novim – trećim – albumom koji se zove isto kao i bend. Ritual of Flesh su osnovani 2005. godine i tako i zvuče, krljajući bombastični deathgrind koji ne izmišlja ništa novo ni originalno ali šarmira brutalnošću i eksplozivnošću. Ako volite rifove, agresivan tempo (uz poneki zalutali slem), užasan vokal, sve to spakovano u paket kvalitetne svirke i solidnog zvuka, Ritual of Flesh neće razočarati:

 

https://ritualofflesh.bandcamp.com/album/ritual-of-flesh

 

U Oktobru na vinilu a već danas u empetriju, split singl Ghospels of Necromancy dva death metal benda koji zvuče prelepo. Anarchos iz Nizozemske su isto onoliko death metal koliko i crust core, sa jasnim uticajima Amebix kao i raznih klasičnih death metal bendova pa su njihove dve pesme prava zabava i užitak. Morbid Stench su pola iz Kostarike a pola iz Ekvadora i njihova jedna pesma na ovom singlu je brutalni ali i osećajni death metal sporog-do-srednjeg tempa koji iznenađuje lepim harmonskim idejama. Lepo.

 

https://morbidskull.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-2020

The Dying Vision iz Londona nisu nužno po definiciji moja vrsta death metala, s obzirom da kod njih ima dosta naklona groove metalu i tom nekom „urbanijem“ zvuku. No, njihov novi album je prilično dobar i The Death and its Slaughter je dobro producirana, glasna ploča koja će se dopasti i široj publici nego što je tvrdokorna death metal ekipa. Može to lepo da se čuje:

 

https://dyingvision.bandcamp.com/album/the-death-and-its-slaughter

 

Loather zvuče interesantno (i inteligentno) na EP-ju The Rivers koju nudi pet pesama nečeg što je, recimo, metal ali sa nekakvim alternativnim, nemačoidnim,introspektivnim naklonom. No, Loather ne smaraju ambijentima i meditacijama bez ritma, naprotiv, njihova muzika je brza i dinamična, velikim delom sklopljena od grajnderskih elemenata kao što su blastbitovi i vrištavo pevanje. S druge strane, Loather imaju duže pesme, koje nisu samo brzi ispadi besa i agresije i ovo je muzika sa dosta emotivnog naboja i atmosfere. Vrlo lepo, vrlo „emo“ a opet dostojanstveno, sa odličnim kvalitetom svirke i produkcije, pa čak i sa malo atmosferičnog blek metal šmeka:

 

https://loather.bandcamp.com/album/the-rivers

Slično, finski Paleskin nije „čist“ metal ali jeste bučan i, uostalom, ono što se pre tridesetak godina računalo u „gitarski nojz“ se tokom ovog perioda slobodno i oblaporno ukrštalo sa metalom na obostranu zadovoljštinu pa tako danas albume kao što je 019. možemo da bez straha posmatramo kao metalizirani hibrid metala, nojza, panka… Znate već kako to ide: vrištavi vokali, spastični aranžmani, plus mnogo hromatskog, skoro pa slemerskog srednjeg tempa. Paleskin su vrlo solidni ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno. (Uzgred, nije im ovo devetnaesti album, već drugi.)

 

https://paleskin1.bandcamp.com/album/019

 

Iron Cemetary zvuči dobro kao ime za bend ali u suštini se može prevesti kao „otpad“. A gde ste sad, AMERIKANCI!!!! Elem, bend je iz Montane, Manic Deliverance im je drugi EP i ovo je super izčukan thrash metal (sa malčice death začina) koji ima puno prljavštine i energije i, pre svega, duše. Bend zapravo ima vrlo interesantne aranžmane koji beže od tipične trešerske predvidivosti, sa kompleksnim gitarskim temama i njihovim razvojem, a da opet sve biva ušnirano u brze, pošteno trešerske pesme. Svaka čast:

 

https://ironcemetery.bandcamp.com/album/manic-deliverance

Horror Pain Gore Death Productions za ovu nedelju donose split album Exhumed From Eastern Tombs tajvanskih Brain Corrosion sa tajvansko-američkim Ripped to Shreds. Kako je to već običaj u ovoj firmi, muzika je pravoverni, staroškolski kidajući metal/ grind. Brain Corrosion su brži i bliži klasičnom deathgrind zvuku pa ako volite kraće pesme, jedva razaznatljive rifove i visoku brzinu, Tajvanci isporučuju. Ripped to Shreds zapravo mešaju d-beat sa grindcoreom i od četiri pesme koliko daju tri su obrade. Ali kakve! Jedna je Assuckova Sterility a jedna je Grindlinkov Dodonpachi. Ripped to Shreds očigledno imaju MNOGO ukusa u muzici a i obrade su im solidne pa je ovo izdanje za sladokusce:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/exhumed-from-eastern-tombs

 

Sličan štimung priređuju Moldering Vibration iz kalifornije koji svoj debi album, 12 Tales of Death nisu (još?) stavili na svoj Bandcamp. Ali evo ga na JuTjubu kod omiljenog JuTjubera. Ovih dvanaest pesama je uglavnom mračan, disonantan grindcore koji rešeta neprozirnim blastbitovima i povremeno upadne u dobar moš-deo, sve natrpano užasnom distorzijom i skoro neprekidnim mikrofonijama. No, ovo je za žanr kome pripada vrlo solidno snimljeno i dobro odsvirano i bend za 22 minuta muzike ponudi mnogo toga:

 

https://youtu.be/ojj-z8u0EAc

 

Rusi Enemy Crucifixion ubijaju ko peglom na svom drugom albumu, Сон. Od prvog je prošlo četiri godine pa se ovde čuje napaljenost i puno ideja. Ovo je kvalitetan, vrlo dobro odsviran i raznovrsno pisan brutalni death metal koji, da bude jasno, ipak treba da slušaju samo posvećeni. Muzika je maštovita i izvrsno interpretirana, sa dovoljno zanimljivih zaokreta međ rafalnom paljbom da se zadovolje i moderniji (deathcore/ metalcore) senzibiliteti a da i stariji svet poput mene bude okej, ali mastering je TOLIKO napucan da je ovo sačuvajbože preglasno.

 

https://coyoterecords.bandcamp.com/album/-

Teksaški Wills Dissolve su otprilike prototip progresivnog metal benda kakve ja aktivno izbegavam, pretenciozni još od imena, preko liričkih tema pa do činjenice da im je drugi album, Echoes, jedna jedina kompozicija od 36 minuta. No, pošto danas treba da budemo dobri jedni prema drugima, ponudiću i ovu ploču punu različitih ideja pokupljenih iz death metala, post-metala, post rocka itd., a koje se ređaju manje-više metodom slobodnih asocijacija, na slušanje, uz najdobronamerniju opasku da je ovo kao da Gojira i Cynic džemuju u garaži:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Y40zJFAJthE

 

Baltimorski Exist su značajno više u mom bolparku kad pričamo o progresivnom metalu a njihov album Egoiista, sa trajanjem od preko sat vremena zapravo nudi kolekciju odličnih progresivnih kompozicija koje imaju i intrigantne harmonske ideje, i složene ritmičke sturkture, i zaslepljujuću raznovrsnost vokalnih interpretacija i sve što treba. Kod Exista je naprosto songrajting ono što je iznad svega kvalitet muzike koja jeste tuhnički impresivna i postmodernistički kolažna, ali sve unutar vrlo primetnih većih narativa uokvirenih u svakoj od devet kompozicija. Izvrsno!

 

https://exist.bandcamp.com/album/egoiista

I kad već progujemo, pre dve godine sam se baš lepo izrazio o osmom albumu danskog progresivnog power metal sastava Manticora, To Kill to Live to Kill, a ekipa je vredno radila svo to vreme na dostojnom nastavku pa je To Live to Kill to Live veoma impresivna ploča. Bend u ovom trenutku ne mora da razmišlja o tome da li će ga publika ispravno shvatiti ili ne, identitet je već izgrađen, estetika dobro definisana pa i To Live to Kill to Live počinje pesmom od čak četrnaest minuta kvalitetne metal epike. Kod Manticora mi se dopada to što su i pored power metal pompe ovde u pitanju pesme koje se pre svega oslanjaju na tvrdi rif-i-ritam pristup, sa harmonskim segmentima koji su njihova nadogradnja a ne dominanti element kompozicija. Bend pritom vrlo pažljivo sekvencira album pa ploča od 63 minuta ne deluje dugačko i razvučeno već epski i, u skladu sa činjenicom da je ovo konceptualni album (i deo šireg ciklusa), vrlo „narativno“. Odlično, ponovo ODLIČNO:

 

https://manticora.bandcamp.com/album/to-live-to-kill-to-live

Soulcaster je novi hevi metal bend iz Belgije i njihov debi EP, Maelstrom of Death and Steel je ploča dobrih muzičkih ideja i nadahnutog izvođačkog pristupa, a koja je prilično osakaćena neobičnim miksovanjem. Soulcaster, naime, zaista vole dobre metal rifove i intrigantan ritmički vez, te epsko pevanje, ali ovako, sve potopljeno u reverb, sa vokalom koji se jedva čuje iz pozadine i prilično ružnim programiranim bubnjevima, slušanje ovog EP-ja donosi jednake količine sreće i frustracije. Momak koji je sve ovo napravio je pun ideja i izvrsno svira, pogotovo gitaru (solaže su odlične) ali ovo bi trebalo zaista bolje miksovati. No, treba čuti:

 

https://soulcaster.bandcamp.com/releases

 

Srećom, Pure Steel Records i ove nedelje dolaze sa par bisera koji će nam utažiti žeđ za dobrim metalom. Nijemci su se u neku ruku sada specijalizovali i za izdavanje izgubljenih bisera iz vremena prošlih pa tako švedski sastav iz osamdesetih, Jackwave, koji je iza sebe ostavio samo dva singla i nekoliko demo snimaka, sada ima kompilaciju King of the Sea koja je… pa, odlična. Jackwave sviraju klasični ’80s heavy metal na prelazu iz NWOBHM formula u speed metal i ovaj album zahvata širok spektar prilaza, od epskog, melodičnog mejdnovskog pristup (Wardance) pa do agentsteelovskog speed prženja (Fast Breath). Šteta je da Jackwave nikada ove pesme nisu snimili u boljim produkcijskim uslovima ali i ovo demonstrira zavidne instrumentatorske i kompozitorske sposobnosti i sa pravom se može govoriti o zakopanom blagu osamdesetih koje su nam Pure Steel, jelte, otkopali:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/king-of-the-sea

Drugi album na Pure Steel je zapravo reizdanje Kenzinerovog trećeg albuma, The Last Horizon ,iz 2014. godine pa evo i to:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-horizon

 

 

Reaper Metal Productions iz Ohaja nisu preterano aktivni u poslednje vreme, ali novi album kanadskih death-thrashera Assimilation je sasvim dovoljan da ih za to iskupi. Tainting the Purity je sirova i prljava andergraund ploča gadne crnine, ali i mnogo dobre svirke, sa miksom koji je neidealan ali prilično lep za uho i dinamičnim masteringom koji dosta pomaže. Assimilation pišu maštovite pesme koje zaista pametno spajaju death metal stare škole sa thrash metalom pa i malo black metala u koktel ružnoće i crnila koji pršti od dobrih ideja, dinamičnosti i energije. Ovo je ekstremni metal koji i dalje zvuči, jelte, ekstremno, a da to nije na ime puke preglasnosti zvuka već na ime divljačke maštovitosti i divljačke egzekucije. Odlično:

 

https://assimilationvancouver.bandcamp.com/album/tainting-the-purity

 

Unique Leader su izbacili četvrti album njemačkih Cytotoxin (treći za ovog idavača) i mada mi Nuklearth nije ploča zbog koje bih izgubio kontrolu nad sfinkterima, ne mogu da kažem da je loša. Cytotoxin su onaj neki skoro pa klasični technical death metal bend kakve Unique Leader vole, sa modernom produkcijom, razgovetnošću koja će biti draga i deathcore publici, ubacivanjem nekakvih fejk slemova između instanci gitarskog i ritmičkog komplikovanja i, mislim, šarmantno je to ako me već nije osvojilo do kraja. Da se razumemo, neke pesme su bolje nego neke druge, dok, recimo, Atomb koja album otvara meni izaziva uglavnom zevanje, ona koja je sledi, Lupus Aurora, ima lepu napetost i visok tempo, sa nekim pamtljivim (ako već ne preterano originalnim) rifovima). Cytotoxin su dobri, što bi se reklo, u mojoj klasifikaciji su jaka druga liga i vrede da se puste:

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/nuklearth

 

Jednočlani slamming death metal bendovi nisu retkost a nije ni retkost da kurcu ne valjaju. Sun Eater iz Francuske je nešto drugo i ovo je iznenađujuće kvalitetan jednočlani slem projekat. EP Light Devoured ima četiri pesme tehničkog, brutalnog death metala sa visokim nivoom sviračkog umeća (odlične solaže, između ostalog) i produkcijom koja ni jednim jedinim detaljem ne sugeriše da je ovo radio jedan čovek u svojoj sobi. Sun Eater u punoj meri zvuči kao visokoprofilni, „skupi“ death metal bend koji bi mogli da kupite na Unique Leaderu, ali je zaista u pitanju projekat jedne osobe, sa gostima, a koji je izašao na Miasma Records. Pesme naginju tehničkom death metalu ali ima i slemova za sladokusce i ovo mogu da preporučim bez rezervi:

 

https://suneaterdeathmetal.bandcamp.com/album/light-devoured

A evo još nečeg i dobrog za slam publiku: prošlog Petka izašavši prvi album projekta Monumental Discharge a u kome sviraju članovi Ghost Spawn, Vale of Pnath, Aetheric itd. a koji je sav posvećen fekalijama. Od naziva benda, preko naziva debi albuma (Unfathomable Defecation) pa do svih tekstova, Monumental Discharge su bend za koji je pridev „govnjiv“ prost opis posla a ne vrednosni sud. Da se razumemo, sve je to parodija, od imena albuma koje asocira na poznati tech-death bend iz Londona, preko početka ploče koji jasno aludira na to kako je počinjao prošlogodišnji album Organectomy – samo sa rektalnom verzijom istog trika – pa do promo fotografija benda na WC šoljama i, da se takođe razumemo, to nikome ne mora da bude ni smešno ni zanimljivo. Ali Monumental Discharge zapravo, evo preokreta, sviraju ODLIČAN slem. Ovo je pravi, kvalitetni, ručno rađeni slamming death metal koji nisu pravila deca što tek uče da koriste kompjutere, već ozbiljni muzičari koji pišu dobre pesme i izvode pravoverne dž-dž-dž slem-rifove od kojih vam se odmah pleše. Organectomy su, zapravo, vrlo dobra referenca u pogledu pristupa i ozbiljnosti ove muzike – uprkos njenoj nominalnoj šaljivosti – i mada Unfathomable Defecation možda nije remek delo kakvi su albumi novozelandskih kolega, u pitanju je odlična ploča kvalitetnog death metala slem subspecijalizacije za svakog ko voli žestinu, težinu, brzinu i ples.

 

https://monumentaldischarge.bandcamp.com/album/unfathomable-defecation

U pripremi za novi album Napalm Death koji stiže za koji tjedan, dropovao je i novi album Venomous Concept. Iako se radi o praktično all-star ekipi „mejnstrim“ grindcore muzike, ovaj projekat članova Napalm Death i Brutal Truth mi nikada nije bio po volji pa tako ni Politics Versus the Erection neće specijalno da promeni moj opšti stav. Valjda je stvar u tome kako Shane Embury piše pesme koje, slično Agathoclesu (!!!) budu sklopljene samo od najgeneričkijih grindcore elemenata, samo što je ovde u pitanju taj malo razrađeniji grindcore sa gruv elementima na transverzali Brutal Truth-Napalm Death i mada su ovo muzičari koji ovu muziku jedu za doručak, pa i te vrlo generičke elemente odrađuju vrlo kvalitetno, teško mi je da ne čujem potpuni nedostatak supstance u svemu. Naravno, individualni komadi ovde umeju da budu dobri, rif kojim počinje Lemonade je odličan, recimo, ali ovo je pank pesma od skoro četiri minuta koja DALEKO ranije gubi energiju koju početak ima. Generalno, Venomous Concept su donekle žrtva profesionalizma svojih članova, primer kako bend koji ume da piše pesme i štedro aranžira ideje uspeva da rifove od kojih bi neki manje iskusan, napaljen garažni bend stvorio prelepu minijaturu od 45 sekundi, razvuče na 5-6 puta toliko vremena i iz njih isisa tu energiju i vitalnost koje imaju. Ali ja sam star čovek, erektilno disfunkcionalan i politički reakcionaran, jelte, pa me je sasvim ljudski ignorisati ako vam se ovo dopadne:

 

https://venomousconcept.bandcamp.com/album/politics-versus-the-erection

 

Srećom, odobrovoljiće me to da su Pig Destroyer izbacili novi EP i mada The Octagonal Stairway njihovom zvuku ne donosi mnogo novog, ovo je ogledni primer za grindcore koji je ličan, izražajan, a istovremeno kinematski ekspresivan, sa apsolutno očuvanom svom agresijom koju ovaj žanr podrazumeva a da je sve ugrađeno u jedan kompleksniji, eh, umetničkiji autorski pristup. Head Cage, album iz 2018. godine mi je signalizirao da Hull i drugari polako prevazilaze krizu srednjeg toka i da njihova nova izdanja mogu da budu spravljena od uobičajenog materijala ali uz jedno zrelije shvatanje strukture koja se od tih materijala pravi. I, bez mnogo iznenađenja, čini se da The Octagonal Stairway nastavlja u istom smeru, uzimajući sve što ovaj bend radi već dve decenije – surove hromatske rifove, depersonalizovani vrisak J.R. Hayesa, Hullove sklonosti ka gruvu (ponekad i southern groove ekscesima) – i onda ga spajajući u duže, nešto kompleksnije pesme. Hull je tradicionalno bolji u elementima nego u celini, ali komadi kao što je Cameraman, uprkos prevelikom broju delova koji pesma ima, demonstriraju kako se ipak ovde pomalja jedna zaokruženost narativa. Semplovi i elektronska buka Blakea Harrisona dosta produbljuju muziku i daju Destroyeru taj kinematski sloj koji je bend, uostalom uvek i tražio sa svojim narativima i konceptualnim stremljenjima. No, svakako treba upozoriti i da je druga polovina EP-ja zapravo cela sklopljena od elektronskih bitova, semplova i buke i mada ovo dođe kao lepo osveženje, treba na njega biti spreman. Kako god bilo, Pig Destroyer su bend koji se, iako i dalje drži jako sidrište u onome što je radio od početka – ekspresivan, glasan, gruvom oplemenjen kinematski grindcore – i to radi i dalje vrlo dobro, trudi da nastavi da istražuje i inovira. Ovo je nešto što se jako ceni a The Octagonal Stairway slušam sa velikim apetitom:

 

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/the-octagonal-stairway

 

Strip: Lepe naslovnice: Malo od svačega ali uglavnom novoga

Posted in Stripovi with tags , , on 27 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Odavno nismo imali pregled dobrih naslovnica pa evo ponešto od stripova koji su izlazili poslednjih par nedelja a što mi je zapalo za oko. Američka strip-industrija još nije umrla, i pored velikog truda što od strane Diamonda, a što od strane At&T-ja, raznih zlostavljača i gejtkipera i svega drugog ružnog što joj se dogodilo ove godine…

Za početak naslovna strana godišnjaka Teen Titans koje mi je BAŠ zapala za oko. Ovo su zajednički radili Bernard Chang i Marcelo Maiolo i iako je u pitanju, naravno, milionita varijacija na stari, dobro, poznati nam predložak i motiv, urađena je geometrijski vrlo zadovoljavajuće i sa uspelim kolornim kontrastima koji joj daju potrebnu dozu drame:

Pa onda Bettie Page, strip koji je na zanimljivom mestu jer sa jedne strane
obrađuje život (fikcionalizovan, naravno) žene koja je praktično brendirala erotizam poziranja za fotografisanje i time na određeni način dala feminizmu novi ogranak, a da strip, naravno, beži od eksploatacije ali ipak na naslovnim stranama insistira na naglašenoj erotizaciji protagonistkinje (koja unutra ne izgleda ovako niti se ovako ponaša). Jednu od četiri naslovnice za ovaj broj radio je Kano:

Killadelphia je grozomoran horor strip sa uznemiravajućim crtežom i kolorom koji su delo združenog rada Jasona Shawna Alexandera na olovkama i tušu i Luisa NCT-a na koloru. Ovaj tandem radio je i naslovnu stranu za sedmi broj i mada su alternativne naslovnice radili takvi macani kao što su Skottie Young i sam Bill Sienkiewicz, moram da priznam da je ova originalna i dalje najjača. Zastrašujuće i ikonično:

Chu je, nagađate, svojevrsni nastavak genijalnog Chew koga je početkom decenije John Layman radio sa crtačem RobomGuilloryjem. Chu, međutim crta Dan Boultwood koji je radio i ovu naslovnicu  i u pitanju je stzil izuzetno primeren Laymanovoj bizarnoj trilerskoj satiri:


Nakon što je Sina Grace bio praktično tiho isteran iz Marvela, uzeo je da radi serijal Ghosted in LA sa crtačicom Siobhan Keenan i ovo je match made in heaven. U pitanju je kvir strip za i kvir i strejt publiku, zanimljiva mešavina dating drame i urbane fantastike a Keenanova je fantastična crtačica koja uspeva da radi crtež koji je istovremeno i jednsotavan – stripvski! – i glamurozan. Naslovna strana novog broja odlična:


Ben Templesmith je ponovo sa nama i to u magazinu koga izdaje Heavy Metal. Strip se zove Fishkill, pisali su ga Laurence Blum i Dan Fogler a Templesmith, barem u ovom prvom broju deluje veoma inspirisano i energično (mada se danas na tviteru žalio da mu komšije dranjem smetaju da radi…). Lepo je ponovo ga videti u stripu koji mu svojim mračnim noir pristupom vrlo priliči:


Posle za mene razočaravajuće netflixove serije Lock & Key, pravo e zadovoljstvo videti da se Hill i Rodriguez vraćaju ovom stripu sa novim serijalom. Rodriguez je radio i ovu naslovnu (sa odličnim kolorom Jayja  Fotosa) a i sa nje se već vidi da mu je stil u međuvremenu postao lepršaviji, raskošniji, dinamičniji. Fenomenalan je:

Boom Box ima zaista interesantan portfolio poslednjih godina sa autorima koji nisu tradicionalno zastupljeni u mejnstrim stripovima. Max Sarin, recimo, je trenutni crtač Giant Days, a sa Johnom Allisonom (kreatorom Giant Days) je pokrenuo i ovaj strip. Koliko je Sarin sjajan (Sarin je ne-binarna osoba pa će mi se oprostiti što koristim muški rod jer me ime asocira na to) vidi se već iz ove naslovne strane a unutra je crtež jednako izvrstan:

Joshua Hixson je ilustrator sa Long ajlenda koji radi naslovne strane za ploče ali i stripove, a The Plot mu je izvanredno dobar rad sa crtežom u samom stripu koji je atmosferičan a opetr lak i dinamičan i naslovnim stranama koje su veoma upečatljive. Čekam da vidim da li će na svoj sajt da stavi ovu naslovnicu bez logotipa jer ova kompozicija zaslužuje da se vidi bez slova koja smetaju:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-08-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 22 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

U nekim se nedeljama prosto ne isplati ustajati iz kreveta, pa tako i u ovoj iza nas u kojoj su oko Stefana Nemanje „polemisali“ Goran Marković (koji, svojim ponovljenim tekstovima za peščanik plašim se, samo nastavlja svoje klizanje u potpuni nesmisao i puki resantiman) i Emir Kusturica (a koji u svom otvorenom pismu govori o „imenjaku“ Stefanu Nemanji ali onda sebe u potpisu i dalje dednejmuje iz sve snage). Srećom, nisam investiran u ovu priču jer bi, da se ja pitam, ovaj grad prvo morao da podigne spomenik Brusu Dikinsonu. Da vidimo mi umesto toga šta je bilo od metala protekle nedelje. Čuje mene „gorgrajnda“, metala, kažem!

No, prvo blek metal. Poljaci Skullthrone slave srećnu trinaestogodišnjicu albumom prigodno nazvanim  XIII Years of Chaos a koji, zapravo nije kompilacija već drugi propisan album ovog benda, sa sedam novih pesama mitraljeski brzog i agresivnog blek metala. Odjeci pankerskih početaka benda se i dalje čuju u po kojem rifu i harmoniji ali Skullthrone su ozbiljna metal ekipa u ovom trenutku, na tragu onoga što su Šveđani poput Marduk ili Naglfar radili na prelazu milenijuma. Poljaci su i dalje vrlo posvećeni satanizmu i imaju odličnu produkciju pa je ovo, uz upečatljive rifove i dobro napisane pesme, album za sladokusce.

 

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/xiii-years-of-chaos

 

Hrvatski Moribund na svom prvom i istoimenom albumu zvuče prilično sigurno i usvirano sa pesmama koje ne probijaju sad neke nove granice ali je ovo ubedljiv melodičniji, atmosferični blek metal a bez toga da upada u neke atmoblek afektacije. Ovo je muzika jednostavna za sviranje ali konzistentnih aranžmana i dobre atmosfere, sa solidnim miksom i generalno vrlo pristojnim kvalitetom svega ponuđenog. Svaka čast:

 

https://moribundum.bandcamp.com/album/moribund

 

Iz Kanade nam dolaze Sulfure i njihov prvi demo, Neurotisme, koji je pravi protivotrov za gluposti kojima smo izloženi svakog dana. Sirov, napaljujući, „glup“ na najpametniji način, Neurotisme je suština ekstremnog metala koji sebe uopšte ne vidi kao nešto ekstremno nego kao jednu prirodnu emanaciju stanja duha i emocija te neke omladine danas. Snimljena „uživo“, dakle, koliko shvatam, ceo bend odjednom, uz, verovatno ipak nasnimavanja makar solaža, ova kaseta ima neke dobre rifove i teme, muljav ali adekvatan zvuk i odličnu atmosferu. Mislim, sve pesme su dobre, ali Endémie chthonienne, recimo, osvaja melodičnošću koja se sjajno uklapa uz sirovost zvuka. A iza nje ide furiozna Chimère de l’asthénie da bi se snimak završio impresivnim elektroakustičnim kolažom Labyrinthe de la déliquescence. Izvrsno.

 

https://sulfureqc.bandcamp.com/releases

Grci Acrimonious su takođe prilično dobri na svom trećem albumu, Eleven Dragons koji nudi kolekciju podužih, vrlo atmosferičnih pesama. Ali i pesama koje donose žestoku, znojavu svirku. Acrimonious nisu atmosferični ili depresivni bend već posvećenici okultnog i satanskog pa je i njihova muzika, uz sva povremena zdrava skretanja u egejske skale, žestok i mračan blek metal po meri stare škole. Pritom, ovo digitalno izdanje zadržava, kako i bend naglašava, nekomprimovan mastering vinilnog izdanja  i to mom uhu veoma prija, sa dinamikom i slojevima zvuka koji se lepo čuju uprkos strašno distorziranoj gitari.

 

https://acrimonious.bandcamp.com/album/eleven-dragons

Šveđani Arsonists of Lucifer ne kriju svoju agresivnu stranu, debi album im se zove Prophecy of Hate, na kraju krajeva, ima crkvu u plamenu na omotu kasete, a prva pesma, iako ima određene elemente „atmosfere“ je agresivna, oštra blek metal kompozicija sa demonskim vrištanjem na mestu pevanja, a pod naslovom Eternal Hell. Bend se diči time da je njihova muzika „uncomfortable and horrifying“ ali kada malo prodrete ispod zastrašujućih vokala i čestih harmonskih oneobičenja, kompozicije pružaju kvalitetan old school program sa rifovima od kojih krv krene brže da struji pa me ne bi začudilo da se neko od mlađih slušalaca zaleti do najbliže crkve sa kresivom u rukama. Ne da ja to odobravam, naravno, ali Arsonists of Lucifer podsećaju na ovu stranu blek metala i njegovu istoriju, te vreme kada je u pitanju bio zbilja opasan, zastrašujući socijalni pokret (a pre nego što se otklizalo ka nacizmu), nudeći interesantnu muziku kojoj se sviđa da nam bude neprijatno ali se izrazito trudi oko pesama. Fino:

 

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/Prophecy-of-hate

Španski (+ galicijski) AkoúΦenom ima odličan materijal na svojoj strani splita sa Kurskom. Ove četiri pesme nude ekstremno glasan (preglasan, kad smo već kod mastera) ali maštovit i po atmosferi veoma konzistentan a dinamičan black/ death metal koji ima i energiju i brzinu, i hipnotičku repetitivnosti i sve što treba. Ekstremni metla koji, znate, zvuči ekstremno, ali i zapravo SVIRA. Poslednja pesma je sjajna obrada Sarcofaga pa za to idu dodatni poeni:

 

https://akouphenom.bandcamp.com/album/split-w-kursk

 

Većina hrišćanskog (un)black metala nije naročito sjajna muzički, možda potvrđujući onu da „đavo ima sve najbolje melodije“ ali finski Apodictia ruši ovaj trend solidnim EP-jem Kaiken lihan ylle. Jeste ovo sobni projekat jednog čoveka ali ima pre svega onu skandinavsku autentičnost koja se jako dobro čuje kroz kombinaciju gorkoslatkih melodija i sirovosti koja ih smešta u pravilan kontekst, a onda i kroz aranžmane koji su interesantni i pružaju zanimljivo igranje sa harmonijama i temama. Ni sam miks, iako decidno jeftin, nije loš, sa prominentnim basom u zvučnoj slici i jednim toplim, iznenađujuće bogatim zvukom.

 

https://apodictia.bandcamp.com/album/kaiken-lihan-ylle

 

Francuzi End of Mankind su na zanimljivoj poziciji između post-blek metala i drugotalasnog blek metala devedesetih pa je živi album, Live in Paris a koji izlazi četvrtog Septembra (ceo trenutno dostupan da se čuje na Bandcampu), prilično idealna prilika da se čuje kako oni to spajaju staru školu i školu takoreći budućnosti. Dobro, prilično dobro ih spajaju i Live in Paris je vrlo ubedljiv album, baziran najpre na njihovom jedinom studijskom dugosvirajućem projektu iz 2018. godine, sa prilično dobrim zvukom i svirkom zavidnog kvaliteta. End of Mankind zaista uspevaju da imaju i jare i pare, dakle i žestinu i brzinu ’90s klasike, sa lepim, upečatljivim melodijama međ testerisanjem i vriskom, ali i ekspanzivnije „post“ momente atmosfere i sutilnije emocije. Pritom, bend piše dobre pesme i uživo zvuči veoma disciplinovano a opet ne bez „live“ energije. Impresioniran sam:

 

https://endofmankind.bandcamp.com/album/live-in-paris

 

Ako ste nežnija dušica i niste ljubitelj svih tih satanista i palikuća, možda će vam debi album belgijsko-nizozemsko-francuskih Silver Knife biti po volji. Unyielding / Unseeing je melodičan i melanholičan atmosferični blek metal na granici sa post blek estetikom, ali se i dalje držeći klasičnih ritmova i tehnika. Ovo je vrlo meditativno sa masteringom koji insistira na nedinamičnosti (bubanj se jedva čuje od razularenih i raspevanih gitara), ali muzika je zdravo žestoka, sa vrištećim vokalom koji je toliko utišan u miksu da imate utisak da sanjate da neko tu peva ispod nežnih akorda koji vas sve vreme zapljuskuju. Simpatično:

 

https://silverknife.bandcamp.com/releases

 

Još atmobleka stiže nam od pouzdanog italijanskog izdavača I, Voidhanger (a čiji me logo svaki put iznova fascinira) a u formi albuma Apotheosis a koji je druga dugosvirajuća ploča jednočlanog projekta Ars magna Umbrae. Nije ovo klasičan atmosferični blek metal jer, u skladu sa I, Voidhangerovom reputacijom, Kthunae Mortifer, autor sve muzike na ovom albumu (inače pola Grk, pola Poljak, po imenu Petros Xolaiathyos, a koje je i samo prilično metal!) nesputano eksperimentiše sa strukturama pesama pa atmosfera, iako je prominentna na ploči, nije onaj uobičajeni gorkoslatki, izmagličasti pokrivač tipičan za obične atmoblek albume. Apotheosis je mračna ploča, povremeno vrlo izraženih, kinematskih tema i iznenađujuće maštovitih kompozicija, smeštena u tamni, odjekujući prostor. Vrlo uzbudljivo, vrlo htonski, vrlo dobro:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/apotheosis

https://arsmagnaumbrae.bandcamp.com/album/apotheosis

 

I još jedan odlični švedski album dobijamo sa debijem trija lepih, plavih muzičara po imenu Serpesta. Mislim, Serpesta je ime trija, ne zovu se sva trojica Serpesta. Album, Inevitable Demise je tvrd, veoma „švedski“ blek metal uradak, sa pretećim rifovima ali i razrađenim melodijama u refrenima, brzim tempom i odličnom produkcijom. Serpesta imaju dosta old school šmeka sa forama koje po dobru pamtimo još iz osamdesetih, iz prvog talasa, ali nisu rivajvl bend i trude se da te klasične elemente uklope u moderniji, i, uostalom, sopstveni zvuk. Dobro im ide i Inevitable Demise je sjajan skandinavski blek metal preporučljiv za ponovljena slušanja i studiranja.

 

https://youtu.be/nzxN28-9oaI

 

Stoner i doom sekciju započinjemo bendom koji „stone“ ima već u imenu. Stone Rebel su PONOVO tu, svega par nedelja nakon albuma The Last Mile of Destiny koji nam se dosta dopao. Novi album, vrlo ambiciozan, zove se Rebelion Part I a što, pretpostavljam, znači da je Part II već gotov i samo se čeka da nam se malo slegne prvi deo pa da ga dobijemo. Elem, Stone Rebel svakako ne menjaju ni metu ni odstojanje, i dalje vrteći minimalni gruv sa sanjivim gitarskim meditacijama odozgo, ali ovde prva pesma traje više od pola sata i to ovaj album izdvaja od drugih (snimljenih ove godine…). Nije to neko veliko izdvajanje i ako ste do sada slušali Stone Rebel tačno znate da li vas Rebellion Part I zanima ili ne. Ovaj bend i dalje uspeva da od najmininalnijih sastojaka napravi muziku koja skoro da ne može da ne bude površna a koja ipak ima određenu dostojanstvenost i dubinu. Lepo.

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/rebelion-part-i

Latvijski Saturn’s Husk na albumu The Conduit izvlači dugačke, masne psihodelične džemove koji traju po desetak minuta i nemaju pevanja. Bend, pak, pored cele te space/ psych komponente ima i određena doom stremljenja, svirajući sporo, stameno i uz podlogu rifova koji su povremeno zaista „metal“. Kvalitet zvuka nije idealan, ovo zvuči kao dobar snimak iz garaže, ali svirka, posebno razularena solo gitara, dosta toga kompenzuje:

 

https://saturnshusk.bandcamp.com/album/the-conduit

 

Novi dan i nova Stoned Karma, reklo bi se. Slično Stone Rebelu i ovi Francuzi imaju zastrašujuću over-produkciju instrumentalnih stoner albuma zasnovanih na džemovima, ali, srećom, takođe slično, to uglavnom bude dosta dobro. Indigo je EP od tri pesme i ovo je mekano, opušteno i prijatno plutanje lenjim (letnjim?) gruvom i uljuljkivanje u gitarske kolevke napravljene od dileja und wah-waha. Stoned Karma su solidno unapredili kvalitet zvuka pa se ovo sluša sa uživanjem:

 

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/indigo

Na sličnoj su talasnoj dužini i Black Sky Giant iz Rozarija u Argentini čiji album, Orbiter, pretpostaviću prvenac, takođe vozi taj neki opušteni gruv i nežne instrumentalne džemove (samo ovde ima i vokalnih smeplova za ekstra nivo hipnoze). Black Sky Giant su za nijansu više „space“, i tematski, ali i muzički sa naglašenim psihodeličnim efektima i sekvenciranjem albuma da bude kao jedna dugačka kompozicija iz više delova. Prija to, neću lagati i može lepo da se vrti u krug. Plus, na omotu je, kako je to neko primetio, praktično svemirski brokoli!

 

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/orbiter

Švedski fuzz-rock veterani Ball se vraćaju novim albumom, Like You Are…I Once Was…Like I Am – You Will Never Be (poučno!) i ovo je solidan paket psihodeličnog, faziranog gruva sa šmekerskim etitjudom i prijemčivim zvukom. Ball se ne zamaraju pitanjima da li je muzika koju sviraju metal, pank, rok, bluz ili nešto deveto i više se fokusiraju na pisanje lepljivih, faziranih bluz rifčina i masnih solaža. Tempo je poletan, pevanje pohotno – nema na ovom albumu baš ničega što je teško voleti. Navalite:

 

https://ball666.bandcamp.com/album/like-you-are-i-once-was-like-i-am-you-will-never-be

Italijani Black Elephant su svoj prethodni album nazvali „Cosmic Blues“ pa to daje dovoljno informacija da se i njihova nova ploča, Seven Swords sluša sa korektnim očekivanjima. Odlična je ovo muzika, zaista, spajajući težinu stoner roka sa bluzerskim gruvom (i masnim, prijatno distorziranim solažama) i kosmičkim, psihodeličnim maštarijama. Bend uspeva da nađe fino srednje rešenje između previše mekane svirke koju isporučuje veliki broj novih psihodeličnih bendova koji ko da nisu nikad čuli za faz pedalu, i predrkanog stonera koji bije po ušima kao da nam sutra neće trebati, praveći pesme koje jesu „heavy“ ali imaju lep dinamički opseg i značajno su aranžmanski suptilnije nego što isprva očekujete. Da je master samo malo dinamičniji, ovo bi bio idealan album ali i ovako dobijamo sedam odličnih pesama apeninskog svemirskog bluza kome se malo šta ima zameriti.

 

https://smallstone.bandcamp.com/album/seven-swords

Kvalitetan hard rok/ dezert rok stiže nam iz Argentine na EP-ju Superstition argentinskih Bad Magick. Gitarista ovog benda se, slutim, jako ložio na Angusa i Malcolma Younga dok je učio da svira jer je gitarski rad na pogotovo prvoj pesmi PRVORAZREDAN, ali i ostatak benda je solidan, sa šmekerskim gruvom i kvalitetnom svirkom. Ostale pesme, nakon prve, nisu jednako bučne i imaju čak i nijansu old school heavy metala u sebi ali to vrlo lepo curi a pevač Lucien Kurgan vrlo šarmantno kasapi engleski jezik dok peva. Sve se završava solidnom obradom Hellacopters pa nema razloga da ne kliknete:

 

https://venadorecords.bandcamp.com/album/superstition-ep

 

Šveđani Blues Pills su izdali treći album, Holy Moly!, prvi posle razlaza sa gitaristom Dorianom Sorriauxom koga su u bend uzeli kada je imao samo šesnaest godina, nakon što su ga upoznali na turneji u Francuskoj. Elem, Blues Pills nisu baš, jelte, metal bend, ali njihova muzika je teška i strastvena pa se savršeno uklapa u ono što ovde radimo. Hoću reći, Holy Moly! se legitimno da nazvati hard rok albumom iako je ovo u najvećoj meri bluz i gospel ploča. Ali bluz i gospel ploča koju sviraju beli muzičari odrasli na crnom bluzu i gospelu ali i na belom hard roku i metalu, jelte, pa je ovo žestoko, glasno i veoma srčano. Pevačica, Elin Larsson je, naravno, zaslužna za veliki deo identiteta Blues Pills sa svojim moćnim glasom, bluzerskim šmekom i gospel snagom, ali bend ovde demonstrira izvanredan songrajting, uzimajući muziku staru mnogo decenija i smisleno je revitalizujući za 2020. godinu. Danas je popularno analizirati „kulturnu aproprijaciju“ i diskutovati o tome da li je u redu da beli – po definiciji, već, privilegovani – umetnici zarađuju pare koristeći nešto što su izmislili pripadnici drugih, manje privilegovanih kultura, i to je važna diskusija, svakako, ali pošteno je i prepoznati kada je nešto jednostavno dobro bez obzira na to kako se do toga došlo. Siguran sam da Blues Pills ne bi postojali da Jimmy Page, Ritchie Blackmore i Eric Clapton nisu obožavali Muddyja Watersa i Howlin’ Wolfa i mada su se ova trojica nepristojno obogatili a ova druga dvojica ne, to ne kvari kvalitet ploče kao što je Holy Moly! a ako ona podstakne mlade da potraže i originalne bluz i gospel muzičare od kojih je sve poteklo, pa, tim bolje.

 

https://www.youtube.com/watch?v=5zSzQtCrp9o&list=PLHTo__bpnlYUN7xe3e4yCUDSz4zlzB2Lo

 

Australijanci Hammers su, pretpostavljam, nazvani po nekom lokalnom klubu koji igra australijski fudbal pa to objašnjava težak, masan zvuk njihove muzike. Nije ovo „čist“ stoner niti desert rock, ali njihovih primesa ima najviše dok album Kicking Goals hita napred kroz motorhedovsku glasnoću i rejdiobrdmenovski pank-rok polet, u sve ubacujući dobro razrađene bridževe i refrene koji prave sponu sa „pravim“ hevi metalom. Hammers su odlični u tom svom spoju hard roka i panka, imaju odličan zvuk i pišu pesme koje imaju gruv i karakter, a gde pevač zvuči zanimljivo i priča intrigantne priče. Veoma lepo:

 

https://hammersau.bandcamp.com/album/kicking-goals

 

Nisam nešto često rad da slušam instrumentalno post-sludge metal ili kako bi se već muzika jednočlanog projekta Habitus dala nazvati ali pošto je autor Beograđanin, onda sam odvojio uvo i prijatno to beše. Mihailo Matović je svoj EP Markhor vrlo dobro uradio, praveći pet pesama koje vrlo uspešno idu od atmosfere do atmosfere, od gruva do gruva i tempa do tempa, noseći tu neku konzistentnu estetiku ali se bacajući u svim pravcima. Matović svakako nije neko kome manjka kreativnosti pa je Markhor ploča puna ideja i, pošto je instrumentalna muzika u pitanju, aranžmani se često vrte oko toga kako od tih ideja napraviti narativ a da se ne uđe u klasičan strofa-refren obrazac. I ima tu odličnih rešenja. Blaga zamerka ide na malčice glasan bubanj koji u bržim delovima (npr. blastbitovi u Charging) zaklanja interesantan gitarski rad ali ovo je svakako zanimljiv debi:

 

https://habitusband.bandcamp.com/album/markhor

Dungeon Weed je odlično ime za bend kojim se odmah sugeriše kakva muzika će se čuti na prvencu Mind Palace Of The Mushroom God. Drogeraška, naravno, ali ovo je zapravo vrlo zanimljiv projekat. Dmitri Mavra, autor sve muzike, nastanjen u Kaliforniji, ima podugačku meditaciju o tome kako je ove pesme napisao još pre neku godinu ali da su tek tokom izolacije izazvane aktuelnom pandemijom počele da dobijaju na značaju u njegovom umu i da su meditacije izazvane samoćom (i drogiranjem, jelte), porodile njihove finalne forme. Ovo je snimljeno sasvim solidno, sa puno prljavštine ali sa puno dobrog gruva a Mavrine višeslojne gitare i sintisajzeri pružaju odličnu podlogu za dualne muško-ženske vokale koji slušaoca provode kroz teški, valjajući, psihodelični stoner koji je u ponudi. Vrlo sirovo ali i vrlo zaokruženo i dobro:

 

https://dungeonweeddoomsludge.bandcamp.com/releases

Venus Skytrip je drugi album britanskih Psychlona i dovoljno je da kažemo da ga je izdao Ripple Music pa da se zna kako je u pitanju ploča vredna pažnje. Psychlona su vrlo fazirani, vrlo psihodelični i imaju jedan organski ali disciplinovan gruv koji njihov psihodelični desert rock čini eminentno slušljivim i za normalan svet i za posvećene drogeraše i psihodeličare. Pesme imaju u sebi i lepo jezgro propisnog pop-roka sa psihodeličnim prelivom pa ovome svemu teški fuzz dodaje finu dimenziju „metala“.

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/venus-skytrip

Ripple Music imaju još jedno vrlo dobro izdanje ove nedelje a to je bend Brimstone Coven iz Ohaja sa svojim četvrtim albumom, The Woes of a Mortal Earth. Čim bend ima „Coven“ u imenu, znamo da smo uleteli u neko okultno, veštičje sranje (tu su i kosturi na omotu, just in case), ali ovo je vrlo prijatan okultni doom/ hard rock na tragu heroja sedamdesetih godsina, dakle, Black Sabbath/ Pentagram i St. Vitus, sa miksom koji lepo razdvaja instrumente i odlično služi da vozi ove bluzirane, melodične doom himne. Izdavač kaže da je ovo najmračnija ploča benda do danas, ali kad se stavi u aktuelni kontekst, ovo je zapravo feelgood muzika, prijemčiv, skoro pa nežan teški rok sa gorkoslatkim, post-hippie vokalnim aranžmanima i bluzerskim, prijatnim gruvom tokom celog albuma. Veoma dobro, kako nas je Ripple Music i navikao:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-woes-of-a-mortal-earth

 

Chasing the Coyote su iz jugozapadne Oklahome i Teksasa i njihov istoimeni debi album ima pet pesama vrlo faziranog, gruverskog pustinjskog roka. Bend veoma polaže na bluz osnovu i ovo je dezert rok koji bih mogao da zamislim i sviran na akustičnoj gitari uz, jelte, vatru, ali, da budem iskren, najbolja pesma mi i jeste Holy Serpent koja je rađena najvećim delom bez distorzija i ima jedan pomalo ritualni šmek. Najveća zamerka ide na bubnjara koji, kako da to sad kažem, svira PREVIŠE, trudeći se da svaki gruv ukrasi sa nekoliko udaraca više nego što je neophodno. Ali iako je uzdržanost vrlina, ovo je sitna zamerka i svakako vredi čuti ovaj album i njegov psihodelični, fazirani, drogirani pustinjski bluz.

 

https://chasingthecoyote.bandcamp.com/releases

 

Redinžani (dakle, stanovnici Redinga, iz Engleske), Moss Eater na svom prvom albumu, No Shelter, No Heaven kažu da sviraju „post-doom“ i ovo je svakako ploča sporog tempa. A zvuči još sporije zbog brojnih momenata u kojima bend izbacuje ritmove iz upotrebe i samo pušta da okinuti rifovi zamiru jedno vreme, kanališući svoju najbolju interpretaciju Sunn0))) formule. Drugde ova ploča ima post-metalsku melanholiju i ekspresivnost i mada je povremeno možda malo naporna za slušanje – ali bend to tako možda i želi, jelte – ima izvesnog štofa:

 

https://coffinviewcollective.bandcamp.com/album/no-shelter-no-heaven

 

Da ne preskočimo Grke ni ove nedelje, tu je album umetnika po imenu ΛΔΛΜ (Adam, jelte) a koji je svojih sedam kompozicija, nastajalih tokom skoro cele decenije kroz džemovanje, snimio i izdao na albumu Sun. I ovo je, za Grke već tipično, kvalitetan spoj dobre produkcije (mada je mastering, znate već, preglasan) i odličnog osećaja za gruv i atmosferu. ΛΔΛΜ svira sporo i gruvi, sa dosta grunge šmeka u pesmama a album ima i solidnu psihodeličnu crtu u završnoj trilogiji, Monolith. Fino:

 

https://adamwolfpack.bandcamp.com/album/sun

 

Monoatomic God je dobro ime za bend – pogotovo francuski! – a Astronaut Witch Bootcamp je i sjajan naziv prvog EP-ja. Sreća da muzika nije loša jer bi to bio gadan antiklimaks! Monoatomic God sviraju malo krševito produciran ali simpatičan stoner rok, sa pevačicom koja ima dobar glas i pesmama koje uobičajen program na bluzu zasnovanih rifova obogaćuje sa malo doom metal harmonija. Ima ovo dobru osnovu i da malo sazri i lepše se snimi, biće vrlo dobro:

 

https://monoatomicgod.bandcamp.com/releases

 

Poljaci Hydra osnovani su prošle godine i From Light to the Abyss je njihov prvi album, veoma dobro snimljen i prijatan. Pogotovo ako volite doom metal starije škole sa naglašenim stonerskim šmekom i odličnim pevanjem. Hydra su veoma vidno inspirisani Black Sabbathom ali njihova muzika nije puka imitacija već kvalitetno inspirisan, domaćinski stoner-doom. Pet pesama ali dosta muzike. I to dobre:

 

https://hydra666.bandcamp.com/album/from-light-to-the-abyss

 

Članovi Camel of Doom i Esoteric, Kris Clayton i Greg Chandler imaju, sa bubnjarom po imenu Tom Valleley prvi album zajedničkog projekta, Self Hypnosis i ovo je ploča od skoro osamdeset minuta progresivne svirke sa temeljima u doom metalu ali nadgradnjom koja ide daleko izvan tradicionalnih granica žanra. Contagion of Despair počinje sasvim beskompromisno, pesmom Contagion od preko trinaest minuta, ali ovo je zapravo dobra, interesantna svirka koja svakako profitira od normalizacije sporosti i epike koju je odradio doom metal (pogotovo njegova funeral inačica) ali ovde ima primetno više „rada“ nego što je slučaj kod dooma. Atmosfere su mračne, preteće i hipnotičke, ritmovi imaju jedan industrijski, robotski kvalitet a gitare i vokali doprinose tom spoju ritualnog i sintetičkog, podsećajući me, u najboljem smislu, na Neurosis sa polovine devedesetih. Dobro je ovo napisana, ambiciozna ploča koja uspeva da opravda svoje dugačko trajanje pa čak i da iznenadi relativno dinamičnim masteringom. Vrlo vredno truda:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lFNT23logXfW_TnsM4L2o4SazX_4724zQ

 

Za ovonedeljnu porciju funeral doom metala zaslužni su pouzdani 20 Buck Spin koji su kvebečkom Atramentus izdali prvi album, Stygian. Atramentus je dugo vremena bio samo jedan čovek, trenutni gitarista i pevač, Philippe Tougas a koji je ovaj album napisao još početkom decenije pa onda čekao da skupi bend pa su ga onda snimili 2018…. Sve u svemu, od ovoga je moglo i da ne bude ništa, a to bi bila šteta jer je Stygian izvrstan primerak funeral doom pristupa sa svojim ekstremno sporim, svečanim, jako dugačkim kompozicijama koje spajaju težinu, melanholiju distorziju i lepotu u hipnotičku smesu koju možete da slušate u krug satima. Tehnički, album ima tri pesme (šesnaest i po, pet i dvadesettri minuta) koje prate prelazak jeseni u zimu i iako koriste standardni funeral doom arsenal (od ambijentalnih momenata sa šapatom do teških posmrtnih marševa), to rade veoma elegantno i sa svežom, ubedljivom energijom. Standardni instrumentarij je odličan ali korišćenje orgulja svemu daje dopunsku dimenziju svečanog a srednja pesma, ambijentalni prelazak iz jednog u drugo godišnje doba je odlična i sugeriše da bi Tougas bez problema mogao da snimi album samo ambijentalnih kompozicija. Ipak, finale, 23-minutna Stygian III: Perennial Voyage (Across The Perpetual Planes Of Crying Frost & Steel-Eroding Blizzards) je veličanstven ep odsviran toliko sporo da se čini da traje večno a opet, kada stignete do kraja, skoro sigurno krećete iz početka. Već ponavljam kao pokvarena ploča ali 20 Buck Spin imaju toliko konzistentno impresivan autput ove godine da ste mogli pare da dajete na neviđeno i da ni jednom ne pogrešite.

 

https://listen.20buckspin.com/album/stygian

Malezijski Ø Mother su toliko žanrova sklopili na svom istoimenom debiju da nisam znao gde da stavim osvrt na ovaj njihov album (EP? Ovo ima samo četiri pesme i traje oko pola sata). Recimo da je ovo pre svega blackened doom metal, sa tempom koji varira od iznurujuće sporog pa do blek metalskog treširanja. No, bend harmonski i svakojako drugačije zaista eksperimentiše i istražuje, čini se, trudeći se da uhvati nekakvu sponatnu energiju u pesmama koje su svakako napisane i uvežbavane pa ovaj album ima dosta te „leftfield“ senzacije iako je pre svega u pitanju mračna, glasna, heavy muzika. Interesantno je:

 

https://omother.bandcamp.com/album/s-t

 

Kada vam se bend zove „svinjac“ verovatnoća da ćete nastupiti na Pesmi Evrovizije je razumljivo mala ali je njoj obrnuto proporcionalna verovatnoća da ćete biti nesnosan detinjasti sobni grindcore projekat napravljen da šokirate normalan svet i merite čiji je veći sa ostalim sobnim grajnderima po internetu. E, pa, češki Pigsty su me prijatno iznenadili jer njihov deathgrind je vrlo solidnog kvaliteta, sa ambicioznim kompozicijama od po tri i po minuta i profi zvukom. Pig Blood im je četvrti album za više od dve decenije rada i ovo je vrlo sazrela muzika u kojoj se hromatski rifovi sreću sa kibernetskim horovima u pesmama dinamičnih izvedbi i visokog tempa. Rispekt!

 

https://pigsty-band.bandcamp.com/album/pig-blood

Po sličnom sam šablonu bio spreman da mrzim debi album sveže formiranog japansko-ukrajinskog goregrind dvojca Pharmacist. Ti bendovi što meću slike iznutrica i izmeta na naslovne strane albuma uglavnom ništa ne valjaju jer se fokusiraju na šok-velju i ne zanima ih da pišu pesme koje bi bile ikako, jelte, originalne ili zaista izražajne, već samo kopiraju elemente muzike Carcass i njihovih naslednika. No, kliknuo sam na  Medical Renditions Of Grinding Decomposition i ovo je pristojan album. Mislim, naravno, odvratan je, ali ovde je to pitanje estetskog izbora a ne manjka kreativnog napora. Pharmacist su VEOMA bliski Carcass školi sa mnogo sličnih aranžmanskih trikova i harmonskih pristupa kakve su momci iz Ujedinjenog kraljevstva rabili u osamdesetima, ali iako ne prebacuju previše iznad koncepta klon-benda imaju i ponešto svoje u zvuku. I podsećaju zašto nam je goregrind tamo, pre više od trideset godina i bio zanimljiv, kombinujući najcrnju estetiku sa agresivnom, neprozirnom muzikom za ritual teranja ličnih demona. Dugačke pesme, solidan (mada lo-fi) zvuk i dosta energije čine ovaj debi album vrlo pristojnim naslednikom klasika poput Reek of Putrefaction.

 

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/medical-renditions-of-grinding-decomposition

 

Interesantan progresivni (death?)grind stiže nam iz od nemačkog kvarteta Brecht. Njihov novi EP, Blut glüht. (sa sve tačkom) ima četiri pesme dobrog gruva, zanimljivih prelaza između ritmova, upečatljivih rifova, i, svakako, mnogo urlanja i blastbitova. Ovo je muzika zaista zainteresovana da izađe iz ustaljene forme i Brechtu to dobro polazi za rukom, kreirajući osobene atmosfere ali ne ispuštajući energiju i brzinu bitne za grindcore. Alice, pevačica, je takođe odlična.

 

https://brecht.bandcamp.com/album/blut-gl-ht

Ozbiljno agresivan death metal stiže iz Ekvadora posredstvom drugog albuma grupe Reject Messiah, a koji se zove Irakalla. Reject Messiah su u suštini brutal death metal ekipa, sa sve „bri-bri“ momentima u pevanju ali između blastbitova njihove pesme imaju interesantan gruv koji se ne uklapa u većinu dominantnih paradigmi u brutalnom ili slamming death metalu. Ovo kompozicije čini svežim i mada bend ima jako glasan, komprimovan mastering, Irakalla je meni zanimljiv album za slušanje, pun osobenih kompozitorskih zahvata.

 

https://rejectmessiahec.bandcamp.com/album/irakalla

Evo još simpatičnog grindcorea iz mesta koje se zove Norveška (Norway) ali u Mejnu, dakle u SAD. Sores je, pretpostaviću, bend a ne jedan čovek ali to nije mnogo bitno. Societal Decay je dobro snimljen, energičan i gruva pun grindcore EP koji ima pesme kraće od minut, lepe rifove i mnogo pevanja. Mislim, „pevanja“, znate već. Ali dobro to Sores rade i ovo me podseća švedski Deranged, samo komprimovan na grindcore brzine i trajanja. Fino.

 

https://soresgrind.bandcamp.com/album/societal-decay

 

Rusi Crust mešaju black metal, death metal, sludge metal i nešto malo doom strategija za vrlo potentnu, zapaljivu smešu na svom drugom albumu, …and a Dirge Becomes an Anthem. Ovo je izuzetno bučna, robusna muzika sa pesmama koje su nabijene energijom i eksresivnošću, ali i jakim rifčinama. Crust su bend koji ne preteruje sa komplikovanjem u komponovanju i ovo su pesme oslonjene na rifove i organsku izvedbu radije nego na složene arnžmane, podsećajući me u pozitivnom smislu na 20 Buck Spin grupe iz SAD. No, i zvuk je malo glasan, što je još jedna sličnost, pa treba malo i izdržati, ali Crust se ponose time da su makar snimali bubanj uživo, mikrofonima, bez semplova i treba ceniti tu posvećenost sirovosti koja dolazi u paru sa povremeno zaista nadahnutim melodijama koje bend izvalači. Fokusirano, energično, maštovito ali ne natrpano „muziciranjem“, ovo je još malo pa remek-delo moćnog, izražajnog metala iz srca zime. Sjajno!

 

https://crustband.bandcamp.com/album/and-a-dirge-becomes-an-anthem

 

Kvebečani Fast Idle sebe reklamiraju kao „excessive speed / beer drinking thrash, existing only to fuel your local pit“, što zvuči jako dobro, na ekranu, jelte. Kad se dođe do muzike na njihovom prvom EP-ju, Drunken Thrasher, paaaa, stvari nisu toliko razbijačke čak ni u pesmi koja se zove Speed Burst. No, Fast Idle su zapravo vrlo solidni u svojoj sasvim ’80s verziji thrash metala koji se susreće sa hardkor pankom, alkoholom i skejtbordima. Ima ovde mnogo dobrih rifova, nervozne energije i pravog etitjuda, sve spakovano u kvalitetno odsvirane pesme i solidan miks. Ako volite SDI, DRI, DBC i razne druge bendove iz onog vremena, probajte:

 

https://fastidleofficial.bandcamp.com/album/drunken-thrasher

 

Evilyn je projekat nastao 2017. godine spajanjem članova Coma Cluster Void i Thoren za potrebe pravljenja death metala stare škole, ali „sa više disonance nego što biste normalno čuli“. Do 2020. godine projekat je mutirao u nešto gde disonanca svakako dominira a muzika, iako u osnovi death metal, ima veoma avangardni pristup, bez tradicionalnog oslanjanja na hromatski rif i tvrdi mošerski ritam. Inside Shells, prvi EP ovog sastava gde sada glavnu reč vodi Thorenov Anthony Lipari je ploča neparnih ritmova, neprirodnih prelazaka iz jednog u drugi tempo, iznenadnih eksplozija brzine, disonantnih gitara… Iako poređenje nije najsrećnije, Evilyn me donekle podsećaju na Wormed sa svojom ljubavlju ka disharmoniji i jednim organskim osećajem sred vrlo tehnički napredne svirke. Mislim da je sasvim fer reći da će se publici koja voli Wormed dopasti i Inside Shells, a pogotovo ako žudi za još eksperimentalnijim, još nepredvidivijim muzičkim pristupom.

 

https://evilyndeath.bandcamp.com/album/inside-shells

 

Malezijski Rehearse imaju zaista nesrećno ime, ali logo im je dobar, a debi album, Myth još bolji. Nakon sedam godina vežbanja i svirke koliko je prošlo od prvog EP-ja, ulazak u studio za novi album porodio je devet pesama klasične death metal svirke, tvrdih, mračnih rifčina, bubnjarskog rešetanja i užasnih vokala. Myth je ploča koja pogađa pravu ravnotežu između tih osnovnih gradivnih elemenata death metal klasike i nešto tehničkije (ne smem da kažem i „avangardnije“ svirke) pa bend zaprema zdrav prostor u kome se pazi i kakvi su rifovi i kakve su pesme i kakva iznenađenja valja pripremiti da se slušalac ne uljuljka u death metal generiku. Otud Rehearse, obdareni i vrlo dobrom produkcijom, zvuče zrelo i autentično na ovom albumu, pišući i izvodeći autoritativno death metal koji je „pametan“ ali koji ne masturbira na svoju pamet i ume da uživa u čistoj primitivnosti i moći. Vrlo dobro:

 

https://rehearseband.bandcamp.com/album/myth

Moskovljani Renunciation zvuče izvrsno spajajući na svom EP-ju The Terminal Archetype death metal, black metal i progresivu, kreirajući muziku koja bi trebalo da je zanimljiva i metalcore/ melodeath publici ali i nama sklonijim mračnijoj strani ekstremnog metala. Ovo je pet vrlo dobro napisanih i produciranih pesama sa puno kinematskog senzibiliteta i pamtljivih gitarskih tema, ali, a što je meni uvek važno, veoma visokog tempa i ubedljivog energetskog nivoa. Jeste ovo za nijansu „komercijalnija“ muzika od nečeg što bih uobičajeno slušao ali Rusi su veoma dobri i zavređuju svaku pažnju:

 

https://renunciation.bandcamp.com/album/the-terminal-archetype

 

Vrlo dobar split album dva češka goregrind benda, a koji nema ime, dobili smo saradnjom Purulent Spermcanal i Carnal Diafragma​. Iako su imena bendova sačuvajbože, muzika na ovom izdanju je kvalitetan, zapaljiv i poletan goregrind sa dobrim rifovima i odličnom produkcijom. Ovakvu muziku su uglavnom kidnapovali bendovi kojima je mizoginija glavna estetska odlika a muzika je bezdušni kompjuterski dril, pa je pravo osveženje čuti nešto što ima malo srca i prave energije:

 

https://carnaldiafragma.bandcamp.com/album/purulent-spermcanal-carnal-diafragma-split

 

Ako vam se sluša dobar demo snimak talentovanog muzičara, Cody Knarr je tu pod svojim umetničkim pseudonimom, Ascended Master. What Was​.​.​.​And What Shall Be Again je zapravo odlična kolekcija kvalitetnog old school deaththrash zvuka sa moćnim rifčinama i ubedljivim pevanjem, a, kako ovo zaista jeste demo snimak, i sa impresivno dobrim zvukom. Knarr nije neiskusni dečkić koji pravi prve korake u čudesnom svetu snimljene muzike, i već iza sebe ima solidnu diskografiju dva benda sa kojima je svirao, ali ovaj demo je mnogo impresivniji nego što sam očekivao, pre svega tehnički a zatim i u pogledu solidnog kvaliteta pesama. Ponekad vam jedan dobar rif ulepša dan a ovde ih ima dosta, sa aranžmanima koji su mestimično izvrsni:

 

https://austenitizedrecords.bandcamp.com/album/what-was-and-what-shall-be-again

 

Danci HOAK sebe opisuju kao death/ black/ thrash metal bend i istina je da svega toga ima na njihovom debi EP-ju Only Here For The Violence ali ima tu malo i te neke metalizirane hardcore komponente. HOAK (a što je akronim od Hatred Of All Kind) vole mošerske ritmove, blastbitove i odvrištane/ odurlane vokale, ali vole i da im muzika ima taj neki razgovetni, prijemčivi element, bliži „normalnijoj“ publici a koji fino balansira njihovo generalno čukanje. Dobar je ovo EP, sa glasnom ali kvalitetnom produkcijom i solidnim pesmama.

 

https://hoak.bandcamp.com/album/only-here-for-the-violence

 

Simpatičan thrash metal stiže nam iz Slovačke na albumu Death Sentence for Tomorrow sastava Manyac. Bend svira vrlo dobro i produciran je solidno a muzika je klasičan thrash sa razrađenim aranžmanima, dobrim idejama i sociopolitičkom ambicijom u tekstovima. Što su sve vrlo pozitivne strane albuma. Bend je očigledno odrastao na klasicima kao što su Sacred Reich, Testament, Holy Terror itd. i ovo je vrlo lepa moderna reinterpretacija njihovih klasičnih ideja. Odobrava se!

 

https://manyac.bandcamp.com/album/death-sentence-for-tomorrow

 

Д. И. В. А. ima novi singl, Witchers Nest – šta god TO značilo – i ovo je, zvuk bubnja na stranu, lepa, melodična a žestoka pauer metal pesmica, da podseti da ovaj bend nije rođen samo da piše akustične balade. Ima ovde mekših, više folki delova i to svakako lepo stoji ali je glavni deo pesme pristojan metal kako bog zapoveda:

 

https://divaband.bandcamp.com/album/hexen-hammer-witches-nest-single

 

Oklendski Soul Void je posle dva EP-ja iz prošle i ove godine snimio i živi EP, Public Degradation i, pa, lepo to zvuči. Ovo su četiri mučne pesme death metalom oplemenjenog hardcorea, a što sve zvuči kao vrlo mračni sludge metal koji se pari sa ’80s industrial zvukom Godflesh i sličnih projekata. Dakle, mračno, turobno, preteće, al ima dušu i vrlo dobro zvuči ovako uživo sa bendom koji izgara na bini i pruža odličan program. Novi Zeland uvek ima šta da ponudi:

 

https://eliminationrecords.bandcamp.com/album/public-degradation

 

Da se razumemo, ja sam star i ogročeno čovek i kada čujem sintagmu „progresivni deathcore“, što kažu u onom pozorišnom komadu, mašim se za pištolj. Ali Poljaci Binding Light su nekako ovo uspeli da mi prodaju. Album Lights of Dawn je više progresivan nego što je deathcore, da budemo jasni, od deathcorea ovde najviše imamo štim i ljubav ka denflovanim temama od jedne ili svega dve-tri note, ali to je samo delić muzike ovog benda. Muzika im je, zapravo, raskošno bogata i aranžirana, čuvajući metalcore i deathcore zvuk ali praveći kompleksne i zanimljive kompozicije koje pritom svoj dug progresivi odužuju kroz brojne smele harmonske ispade i ritmičke preokrete. Na sve dođe i vrišteći vokal koji ne iritira već prija i, eto, ko bi rekao, imamo jedan od najzanimljivijih albuma ove nedelje.

 

https://bindinglight.bandcamp.com/album/lights-of-dawn

 

Retko ovde pominjem reizdanja, ali kada je u pitanju nešto zaista značajno onda se valja. U pitanju je ploča iz 1985. godine (koja će na vinilu biti reizdata tek u Novembru ali evo sada digitalnog reizdanja) a radi se o prvencu nemačkog speed metal benda Mad Butcher, pod naslovom Metal Lightning Attack. Mad Butcher su izdali samo dva albuma osamdesetih godina (uz treći koji je snimljen 1988. godine a izašao tek ove) i kada slušate Metal Lightning Attack ovo je ona nedostajuća spona između Accept i Steeler sa jedne strane i Destruction i Grave Digger sa druge. Ovaj album i dalje ima u sebi dosta tragova klasičnog bluz razmišljanja iz koga su izrasli hard rok i hevi metal (slušajte cepelinovske solaže na Right or Wrong) ali je ploča odsvirana u furioznom speed metal tempu sa prskajućim solažama i napaljivim pankerskim rifovima. Sjajno. I važno:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/mad-butcher-metal-lightning-attack

 

Francuzi Mercyless su imali razna stilska lutanja u svojoj karijeri ali su poslednjih nekoliko godina shvatili da im ipak najbolje ide klasičan ’90s death metal pa je i novi album, The Mother of All Plagues odrađen u tom maniru. I to solidno. Mercyless se ne ubijaju od neke velike maštovitosti ovde ali sviranje u okviru stilskih međa koje su uz Morbid Angel i Deicide i sami stvarali im ide lako od ruke, pa su pesme, iako nisu kratke, ispunjene energijom i prijatnim, ukusnim rešenjima, od dobrih rifova, preko dinamičnog ritma pa do skoro ritualističkog pevanja. Ovo je lepo snimljena ploča sa, doduše, preglasnim masterom, ali kako bend svira odmereno i dinamički ujednačeno, sve to zvuči valjano.

 

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-mother-of-all-plagues

 

Norvežani Töxik Death verovatno nominalno spadaju u blackened thrash metal ili tako nešto, ali da budemo jasni, ovo je čist speed metal stare škole i ovaj je album, solidan zvuk na stranu, mogao nastati i 1988. godine. Sepulchral Demons, kako se ovo cenjeno sočinjenije zove, drugi je album benda čiji se, uostalom, prvi album vrlo manifestno zvao „Speed Metal Hell“ i donosi sedam pesama srčane svirke, dobrog tempa, sitno seckanih, pretećih rifova i pevanja koje zapravo nije ni vrištanje ni nekakva druga „tehnika“ ekstremnog metala već najpre napaljeno izvikivanje stihova. Ovo Töxik Deathu daje jednu prijateljsku, narodsku oštricu koja i podseća da je ekstremni metal, uostalom, u dobroj meri nastajao odbacujući uobičajene metal stilizacije und ukrštaući se sa „radničkom“ muzikom poput panka i hard, jelte, kora. Elem, ovo su dobro napisane pesme koje ne idu na spidmetalski glamur jednih, recimo Butcher, već samo krljaju napred i, za moj groš, pružaju dosta zabave i uživanja, pogotovo uz prijatno dinamičan mastering.

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kOjD3gCiGo0YolAn_5I6J2XPy_AvyeAAU

Kanadski Recorruptor na svom drugom albumu, The Funeral Corridor serviraju prilično zbunjujuću kombinaciju death metala sa metalcore/ deathcore brejkdaunima, naklonima ka melodičnom death metalu ali onda i vokalima koji ne bi bili potpuno neobični na kakvom slem albumu. Na sve to, bend ima sklonosti ka tech-death komplikovanju pa je rezultat da su kompozicije sastavljene iz mali milion elemenata i, s obzirom koliko brzo proleću, čoveku se malo zavrti u glavi. No, kao neko ko je drkadžija i mršti se kad mlađarija ubacuje sve te njihove inovacije u „normalan“ death metal, moram da kažem da su mi Recorruptor dobri i zanimljivi. Pesme verovatno imaju previše delova i traju predugo – naslovna stvar koja album otvara ima skoro sedam minuta – ali album u principu solidno „radi“, sa brzim tempom i mnogo energije koji ovde, srećom, nisu upropašćeni miskom i masteringom:

 

https://recorruptor.bandcamp.com/album/the-funeral-corridor

 

Ako znate šta je „Guru meditation“ onda ste, kao i ja, veoma matori i težak nerd, ali evo, tako se zove album norveškog dvojca Next Life a koji svoju muziku opisuju kao „electro violence“. Electro-violence jeste bila pesma Overkilla u osamdesetima, ali Next Life osamdesete oživljavaju na drugi način uzimajući chiptune muziku videoigara za Commodore 64 i NES kao osnovu za svoj progresivni, matematičarski elektro-metal. Ovo nije „uobičajen“ chiptune covers bend, sve kompozicije su originalne i samo sadrže sintetičke delove koji emuliraju chiptune estetiku, ali aranžmani i harmonske ideje su bliže eksperimentalnom, spastičnom pristupu bendova poput Hela ili Orthrelm. Što znači da ovo nije za svakoga i nije za slušanje po ceo dan ali je impresivno i vredi da se pusti:

 

https://nextlife.bandcamp.com/album/guru-meditation

 

Donekle sličnu, nerdovsku, tematiku baštine i teksaški Expander čiji drugi album, Neuropunk Boostergang donosi vrlo bučan, ali dobar progresivniji thrash metal koji se iz sve snage oslanja na klasičnu cyberpunk estetiku. Muzički, ovo je predugo bio domen gotovo isključivo EBM i industrial bendova, kao da mi metalci ne volimo Williama Gibsona, pa je lepo videti da se ravnoteža malo uspostavlja. Elem, Neuropunk Boostergang je kao da ste uzeli VoiVod pa od njih napravili „kompjuterski“ pank bend. Mislim, nije ovo ni kompjuterska muzika a ni pank, ali ima tu neku pankersku cyber komponentu sa jakim efektima na vokalu, a proggy thrash gitare i težak ritam daju valjanu podlogu da se šutirate dok tripujete da ste haker koji ruši korporacijske ICE prepreke i krči put kroz trodimenzionalni kiberprostor što nam je obećan ali ga nikada nismo dobili. Fina ploča:

 

https://expander.bandcamp.com/album/neuropunk-boostergang

 

U našoj stalnoj povremenoj rubrici o bendovima osnovanim pre više od četiri decenije a koji još sviraju i izdaju nove ploče danas nam stiže novi album kalifornijskih legendi Vicious Rumors. Iako osnovani još 1979. godine i solidno popularni tokom osamdesetih, Celebration Decay je tek trinaesti album ove skupine. Ali je solidan, Rumorsi su čvrsto držani na okupu dvojcem Howe/ Thorpe i ovde imaju odličnog novog pevača, Nicka Courtneyja koji bendu ubrizgava priličnu količinu energije. Ne da ovde energije fali, Vicious Rumors su principijelno heavy metal/ power metal ekipa, ali Celebration Decay i pored solidnog prisustva melodije, ima vrlo naglašenu tvrdu thrash metal osnovu sa surovim rifovima i teškim bubnjarskim bombardovanjem Larryja Howea. Ovo ipak, naravno, nije thrash ploča i aranžmani su razrađeni sa dosta melodičnih razrešenja i Courtneyjevom vokalnom akrobatikom koja preko teških, grlenih urlika i melodičnih refena stiže i do falseto krešenda. Bend zvuči inspirisano i napaljeno u pozitivnom smislu, ne da se takmiči sa mlađima već da pokaže da je njihova muzika uvek u sebi imala autentičnost i energiju koji na Celebration Decay ne deluju usiljeno i namešteno. Masiv rispekt:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kLe11ldYjfdD1ro5XD9Dl0-LOJtdrGAVc

 

Preskočiću ovonedeljna izdanja ukrajinskih Midgard i kanadskih Unleash the Archers jer, iako su se narodu dopala, meni nešto nisu bila po volji, pa da ne mračim, a red je i da završim sa albumom nedelje koji mi je IZUZETNO ulepšao ne samo Petak nego i celu nedelju. Naime, Incantation su izdali novi, jedanaesti album i, pa, svi mi znamo da death metal nije mrtav, ali je opet lepo da se vidi da sveci-zaštitnici ove muzike ne samo potvrđuju ovu istinu već je čine na neki način i istinitijom. Sect of Vile Divinities je kvintesencijalni Incantation utoliko što ovo sada zvuči baš onako kako očekujemo, sa svim udobnim mešanjima doom i death metala, a da opet čuva onu esenciju ludila i ubeđenja koja ih je krasila još od osnivanja 1989. godine. Kada je prvi album benda, Onward to Golgotha iz 1992. godine izašao, death metal, pogotovo severnoamerički već je pronašao svoj „pravi“ zvuk i bendovi sa Floride, pogotovo oni koji su snimali u studiju Morrisound su diktirali trend superkomprimovanih gitara, zategnutih, tačkastih bubnjeva i hrskave, čiste a teške produkcije. Incantation su bili antiteza svemu ovome, orkan crnila i besa, kombinujući doom death dementnost sa mitraljeskom paljbom, sve kao snimljeno u pećini, od strane pećinskih ljudi. 28 godina kasnije, Sect of Vile Divinities je proslava svečanih doom death marševa, ubitačnih death metal rifčina, klasičnog dubokog, grlenog pevanja i žestokog tempa. Incantation se ne menjaju drastično od albuma do albuma, i šta god da novo uvedu oni čuvaju taj ekspresivni raspon koji ih čini jednako potentnim i kad sviraju iznurujuće sporo, i kada rokaju svom brzinom. Ovaj album još jednom potvrđuje kvalitet komponovanja kog sada već sedobradi John McEntee rafinira duže od trideset godina, uz pesme koje sa lakoćom menjaju tempo i atmosferu a bez nekakvih naglih zaokreta i napadnih „tehničarenja“. Incantation su uvek imali jednu prirodnu, spontanu energiju koja je njihovoj muzici davala otmenost i zrelost iako se ona uvek držala tipičnih tema poput satanizma i okultizma pa je tako i na novom albumu koji sa velikom lakoćom izbegava ikakve dileme oko toga je li muzika koju bend piše i izvodi u skladu sa nekakvim modernim kretanjima u death metalu, ili je zamrznuta u jantaru i predstavlja obrazac stare škole. Odgovor na oba pitanja je radosno „ne“ jer Incantation sviraju – kao Incantation a ne kao bilo ko drugi i mnogi bendovi inspirisani njihovom svirkom su se porodili za ovih tridesetak godina – notabilno, veliki deo moderne old school death metal scene koju tako često hvalim ovde – ali Incantation su i dalje na čelu čopora, reklo bi se bez mnogo napora. McEntee je ove godine već snimio vrlo solidan album sa Beast of Revelation, ali novi Incantation je, ne bez razloga DOGAĐAJ. Uz novog gitaristu, Lukea Shivelyja iz Dismembermetn koji muzici benda dodaje čitavu novu dimenziju, Incantation su, usudiću se da kažem, bend koji i dalje stoji na čelu čopora. Je li Sect of Vile Divinities nešto revolucionarno doneo opusu ovog benda? Ne, nije, ali Incantation su praktično izmislili ovo što sviraju i još uvek su u tome među najboljima. Obavezno:

 

https://incantation666.bandcamp.com/album/sect-of-vile-divinities

 

Pročitani stripovi: Pulp

Posted in Stripovi with tags , , , , , on 19 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.


Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.

Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.


Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.

Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke…) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta „tamnijeg“ krila pop-kulture.


Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.

Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.


Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje „sadržaja“ a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.

Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na „divljem zapadu“, stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i „realističan“ a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog „umetničkog“ pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne „iskaču“ drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.


Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun „miris“, „zvuk“ i „ukus“ vremena i mesta na kome se radnja događa.

To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.

„Gerijatrijski noir“ nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog „poslednjeg velikog posla“ sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.


Da je u 2020. godini  moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.

Film: The Tax Collector

Posted in film with tags , , , , , on 18 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

The Tax Collector na neki način označava povratak Davida Ayera žanru tvrdo kuvanog, uličnog krimi-trilera i sasvim je prikladno da se ovaj pomalo zbunjeni, pomalo zbrzani film, iako je sa snimanjem završeno još 2018. godine, na kraju ovaplotio u javnosti usred katastrofalne epidemije, uglavnom na striming servisima i u veoma malom broju bioskopa, dve godine kasnije. The Tax Collector ima jedan decidno direct to video (DVD/ On Demand/ Streaming) miris – ovo je film koji biste 1993. godine iznajmili iz video kluba na izmašćenom VHS-u i preko noći potpuno potonuli u plimu nasilja meksičkih bandi u Los Anđelesu, film koji biste 1998. godine uhvatili na nekoj ovdašnjoj televiziji koja pušta piratske kasete, negde u dva iza ponoći dok se polupijani, polumrtvi spremate za nesvest, i shvatili da vam se film, ne znate ni sami kako – obraća.

Hoću da kažem, The Tax Collector je film sa problemima, ali film koji jako, veoma strastveno želi da ne gledate u probleme već direktno u ISTINU koju se trudi da kaže, film koji zaseca do koske ne bi li uz vodoskok krvi na svetlo dana isterao i neke datosti ovog trenutka povijesne zbiljnosti. Ja sam jednostavan čovek i ne mogu da skrenem pogled kada mi se nešto tako nudi. Ja ću, na kraju krajeva, pogledati svaki, apsolutno svaki film koga Steven Seagal snimi – nije da iko može da me optuži da imam visoke kriterijume.

No, The Tax Collector svakako nije seagalovština, ovo je, kako rekoh, Ayer koji se vraća onome što ga je proslavilo i što, može se tvrditi, on i zna najbolje da radi. Ayerov uspon uz holivudsku lestvicu u poslednje dve decenije jeste bio popločan pričama o traumi uličnog krimininala i malim bljeskovima dobrog koje ljudi u tom paklu traže da bi nekako opravdali svoje postojanje – i postojanje sveta – ali je na kraju krunisano izlaskom iz žanrovskog geta. Tokom pola decenije, Ayer je delovao kao dobro adaptiran na glavni tok, krećući od Sabotage i Fury a završavajući u srcu nerd-mejnstrima (nerdstreama?) sa Suicide Squad i Bright. Ni jedan od ova dva filma nije prošao dobro kod kritike i pored prihvatljivog finansijskog učinka, pa je sasvim moguće da je The Tax Collector više simptom Ayerove averzije prema radu sa velikim studijima i skupim produkcijama gde mora da igra kako mu drugi sviraju, a manje nekakva ekonomska velika nužda.

Svakako je osveženje videti film u 2020. godini fokusiran na priču kroz koju protrčava za jedva nešto više za sat i po i koji posle dva PG-13 projekta, ne beži od toga da nam pokaže kako stvari „stvarno“ stoje. Naravno da ne treba pasti u zamku naivnosti i verovati da je eksplicitno (i ekstremno) nasilje ta neka „istina“ koju od nas krije zašećereni i uškopljeni Holivud 21. veka, ali svakako ima nečega u jednom decidno očajničkom, ukletom tonu koga film posreduje. Glavni junak, Dejvid, uostalom, i pored svoje karijere kriminalca nosi u sebi vrlo posvećenog katolika i negov pogled na svet kroz koji se kreće nosi u sebi tu „Vade retro, Satana“ mantru kojom sebe čuva od potpunog potonuća u zlo.

 

Zlo je, kako nas je Bodrijar učio još pre nekoliko decenija – zapravo relativitet, nesposobnost razlikovanja dobra i zla i ako danas uz sve te „obe strane imaju neke dobre argumente“ i „svi su isti“ i „ja samo postavljam pitanja, u čemu je problem?“  taktike koje su pustile loše na mesta na kojima nekada nismo mogli da ih zamislimo i dalje ne razumemo šta je mudri francuski sociolog hteo da kaže, Ayerov film se iz petnih žila trudi da ponovi onaj tako ayerovski stereotip o lošem liku koji ima kapacitet za makar razlikovanje dobra i zla. Pomenuti Dejvid je, uostalom, krimos od rane mladosti (radi se i o porodičnoj vokaciji, jelte), ali njegov trenutni posao je prikupljanje „poreza“ (naši bi rekli „zuluma“) od čak 43 meksičke bande i bandice u Los Anđelesu za račun velikog bosa koji se u ovom filmu zove Wizard. Dejvid ima sofisticiranu i finu ženu koja zna šta on radi ali vidi u njemu tu neku suštinsku dobrotu – a koju vidimo i mi u tome kako ovaj voli svoju decu, trpi tazbinu i, kada drži preteće govore meksičkim gengbengerima od kojih ubira harač, kako zapravo priča uvežbane, glumljene testosteronske pretnje.

Dejvid je lik koji zasužuje bolji, možda i samo veći  film od The Tax Collector jer nam ga Ayer predstavlja kao jednu šekspirovski tragičku figuru za koju gledalac navija iako je svestan da je Dejvidova etičnost zapravo svega par milimetara udaljena od potpuno zverskog svetonazora ljudi kojima je okružen, ali isti taj Ayer toliko brzo projuri kroz film da od Dejvida ostaju samo obrisi. Bobby Soto je lep momak, verovatno u stanju da izgura značajno dublju ulogu od ove koja mu je u filmu dodeljena, ali The Tax Collector ide toliko brzo napred da praktično deluje kao masa nabacanih teza od kojih ni jedna nije razrađena. Nije da ja ŽUDIM za trosatnim i četvorosatnim gangsterskim epopejama, ali ima nečega u Kumovima, Skarfejsovima i Bilo jednom u Amerikama, tim produkcijama operske grandioznosti u kojima smo zaista imali priliku da uđemo u dubinu karaktera, bez obzira što su alatke kojim su Kopola, De Palma i Leone mahali često bile jednako eksploatacijske kao i Ayerove.Nasilje je, uostalom, potentan diskurs i u nekoliko scena u kojima Ayer ide do proverbijalnog kraja, svakako dobijamo priliku da se stresemo i pomislimo da negde napolju, u svetu, ima ljudi koji ovakve stvari stvarno rade.

No, nekoliko majstorskih scena ne čini film i The Tax Collector ima problem da zaista izgura svog Šekspira u nekim momentima se zaista prejako oslanjajući na klišeizirane gengbenging trope, u drugim ne dajući dovoljno vremena likovima da apsorbuju emocionalne ekstreme i zastrašujuće traume kroz koje prolaze. Ako je Južni vetar nastao kao film pod očiglednim uticajem Ayerovih predložaka, onda je i The Tax Collector mogao da od Južnog vetra nauči lekciju o humanizovanju  likova i doslednosti u korišććenju motiva gde akcije imaju reakcije a kurčenja se završavaju poniznošću. Najgore je što Tax Collector kao da postavlja pripremu za sve to ali je ne realizuje. Poslednjih pola sata – razrešenje – ima istovremeno i nekoliko vizuelno najimpresivnijih scena ali i najtanje pripovedanje sa zbilja DTV pristupom gde se pomoću najtanjeg mogućeg narativnog i karakterološkog konca valjaju povezati dva ili tri najskuplja set pisa na koji je najveći deo vremena i para na snimanju i otišao.

Dalekobilo da ja nešto pričam protiv DTV-a u načelu, već smo gore uredno overili Seagala i zapravo se poslednjih pola sata The Tax Collector i pretvara u seagalovštinu, praveći neverovatne skokove u logici, dajući nam nezarađene simbolike i kontrapunktove i generalno ostavljajući utisak da smo ovde izašli iz bioskopa i ušli u video klub. Da je ceo film ovakav, to bi makar imalo jednu konzistenciju i bili bismo zadovoljni time da smo videli više akcije, ali The Tax Collector u svoje prve dve trećine ima obrise dubljeg i duševnijeg filma koji se očeše o rasne determinisanosti i klasne osude, ima čak i, reklo bi se, nameru da nešto kaže na temu odnosa Čolo gengbengera i belih wannabe gangstera koji se na njih lože – otud cela konfuzija oko toga da li Shia LaBeouf radi „brownface“ ili ne* – možda i svest da ta priča o porodici sa kojom sve počinje i završava se treba da bude ozbiljna refleksija složenih plemenskih struktura izgrađenih u etničkom podzemlju i da ih potkaže kao lažne i samo kulisu iza koje se krije stara dobra hijerarhija sile, ali ponovo, tih poslednjih pola sata pada u čistu DTV eksploataciju i mnoge puške koje su visile po zidovima na kraju ne opaljuju.

* Da pomognemo: ne.

No, one koje opaljuju svakako povremeno pogađaju. Ima ovde dobar broj dobrih scena, Ayerova ljubav ka radu sa istim glumcima u više filmova ovde se isplaćuje jednom odličnom malom rolom Clea Sloana, pa donekle i Labeoufovim bizarnim preglumljivanjem koje ima meta-komponentnu što ukazuje na tu neku svest filma da ekploatacija etničkog stereotipa, čak i kada se radi u nominalno kritičke svrhe, proizvodi bizarne popkulturne frankenštajne. No, The Tax Collector je kao celina slabiji od Ayera u najboljim danima, ali i nedorečeniji, slabiji i od netfliksovskog nerdovanja sa Bright. Opet, drago mi je da se vidi kako Ayerova strast prema temi i okruženju koji su ga stvorili i dalje bukti i The Tax Collector je možda nužna stepenica prema nečem novom i dobrom. Jasnoće radi: iako film ne pogađa pravu radnu temperaturu, on mi nije bio ni dosadan ni nezanimljiv za gledanje. Da je više takvih neuspeha u Holivudu, gde bi nam kraj bio?

 

Film: Спутник (aka Sputnjik)

Posted in film with tags , , , , on 17 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Ako mislite da je puka slučajnost da se najveći ruski naučnofantastični horor film ove godine zove isto kao i vakcina protiv virusa koji je planetu bacio na kolena (da ne pominjem državnu mašinu za izveštavanje i propagandu) – pa, recimo da podcenjujete Putina. Спутник (aka Sputnik, aka Sputnjik, aka Saputnik, jelte) je novi film iz kuhinje Fjodora Bondarčuka o čijem sam naučnofantastičnom spektaklu prvog kontakta, Притяжение, nedavno pisao i mada Bondarčuk nije i režirao Sputnjika, već je „samo“ producent i tumač jedne od četiri glavne uloge, ne treba da se zavaravamo: ovo je u velikoj meri njegov film. Mladom režiseru Jegoru Abramenku je ovo prvi celovečernji uradak – nastao proširivanjem, pretpostaviću, njegovog desetominutnog krateža Пассажир iz 2017. godine – i on demonstrira impresivnu vizuelnu zrelost, ali radnja i naglašeni žanrovski ukus filma ukazuju na Bondarčukov rukopis koji stiže iz ne tako duboke pozadine.

Utoliko, Sputnjik je donekle problematičan predlog – film koji na kraju dana ima značajno više stila nego supstance pa se u neku ruku može čitati i kao srazmerno ciničan primerak „sovjetsploatacije“ – svakako napravljen da se mladima u Rusiji ali i zainteresovanim zapadnjacima proda još malo te sovjetske arome osamdesetih bez nekih ozbiljnijih ambicija da se zaista uđe u disekciju ičega što je Sovjetski savez možda zaista bio. Da me se ne shvati pogrešno: ovo ni slučajno nije po definiciji negativna ambicija. Onako kako Zapad prepakuje osamdesete kao ultimativni nostalgični koktel sa svim svojim mešanjima nacionalizma i mejnstrimovanja kvir kulture, holivudskog glamura i uspona manjina uz socijalnu lestvicu, kokaina i Koka-Kole, hladnog rata i pružanja ruku preko zidova – kroz sve te Darkove i Stranger Thingsove – tako i Rusi imaju ne samo pravo već i skoro pa i kreativnu dužnost da baštine nasleđe dekade koja je njihovu državu mnogo drastičnije promenile nego što su te promene shvaćene na zapadu. Ako je već prošle godine HBO-ov Černobilj pobrao sve lovorike i kod kritike i kod publike, podsećajući još jednom da prepakivanje stereotipa o Sovjetima dobro ide i skoro trideset godina posle nestanka SSSR – zašto ne bi sama ruska kinematografija mogla da se očeše o ove trendove i donese nešto sveže i vitalno na scenu?

 

No, Sputnik uprkos bogatim naslagama popularne kulture i mitologizovane istorije nije film koji će išta o svemu tome imati da kaže. Smešten u 1983. godinu ovo je film čiji je vizuelni imaginarijum potentan, besprekorno pogađajući i kolorit i ikoničke prizore drugova u šubarama koji dolaze da na kraju reše stvar, i Lada u kojima se voze, i žena koje rade na raznim recepcijama i tamo će dočekati penzije, nikada ni pomišljajući da bi u službi trebalo da napreduju, ali ovo je i film koji sve to što pokazuje jedva da se usuđuje da komentariše, pa i kada to čini, taj slabašni komentar pakuje u najšire, najplitkije stereotipe očišćene od ikakvog lokalnog mirisa i praktično doslovno prepisane iz zapadnih žanrovskih kuvara. Da ovo ipak može da funkcioniše, dokaz su i solidno blagonakloni prikazi koji su se poslednjih dana pojavili i u Njujork tajmsu i kod Eberta i drugde po američkim medijima. Što, opet da pojasnim, ne mislim da je negativno – dobar film ponekada biva dobar jer uspeva da gledaoca natera da ispita ono što je sa sobom na gledanje poneo. Ipak, Sputnjik je kao film-tema sav na površini, a kao žanrovski naučnofantastični horor u najboljem slučaju osrednji.

U Abramenkovom kratkom filmu Пассажир sovjetski kosmonaut se vraća iz misije u orbiti i leče ga od post-traumatskog stresnog poremećaja jer mu se, pretpostavka je, nešto pokvarilo pri sletanju. Onda se ispostavlja da nije bio u pitanju puki kvar. Sputnjik u potpunosti preuzima ovaj sasvim potentni SF/ horor pič i započinje maltene identično, dajući nam simpatično lo-fi „kosmonautsku“ fantastiku sa ubedljivim šmekom osamdesetih i blagim vajbom Carpenterovog Dark Star. Dark Star je film koji prethodi i Scottovom Alienu i, opet Carpenterovom, The Thing – ali ne i Hawksovom The Thing i predstavlja zapravo u izvesnom smislu postmoderno čitanje matrice o tuđinskom organizmu koji je zatvoren sa ljudima u omeđenom prostoru i ubija ih snagom, jelte, metafore. Kod Hawksa metafora je bila biloška, kod Carpentera pre svega klasna (nešto manje u The Thing), a Scott će je zatim preneti na teren seksualnog nasilja i telesne autonomije.

 

Zapadna publika koja gleda Sputnjik sasvim verovatno će pokušavati u još jednoj varijaciji na temu organizma koji koristi ljudsko telo kao sredinu za rast i razvoj da pronađe sponu sa kritikom Sovjetskog saveza, njegovog jednoumlja, otuđenog birokratskog aparata, pa scenario i fotografija ovog filma svakako bacaju mnogo udica baš u ovim smerovima. Glavna junakinja, neuropsiholog Tatjana Klimova je, vidimo to u jednoj od uvodnih scena, naučnik i terapeut koji ne igra po pravilima, i upoznajemo je u kadru gde prezirno, sa podignuzom obrvom gleda na komisiju koja se sastala da raspravlja o njenom nestandardnom i opasnom tretmanu neurološkog pacijenta. No, veoma jasan signal da ovde ne gledamo film koji se zaista bavi seciranjem sovjetskih slabosti – koje je Rusija svakako u dobroj meri nasledila – je da je ovo brza, efikasna, kratka scena u kojoj komisija odmah prelazi na stvar. Ovde nema uvodnih govorancija, predsednica komisije ne provodi nekoliko minuta objašnjavajući zašto su procedure važne uz čankolizačko terciranje ostalih članova – scena je mnogo sličnija holivudskim shvatanjima totalitarizma – mračno, bezosećajno, efikasno – nego komunjarskom kafkijanstvu stalnog geslajtovanja i beskonačnih panegirika sistemu koje smo mi u socijalističkim zemljama zapravo živeli.

Kako god, Tatjanu odmah potom regrutuje pukovnik Crvene armije i moli je da mu pomogne oko kosmonauta koji se vratio iz orbite i nešto sa njim, kako već to mora da bude, nije u redu. Klimova je, imamo utisak, neko kome je pun kurac svega, i birokratije, i pravila, i autoriteta i govnara koji se iza svega toga zaklanjaju, ali pošto nema šta drugo da radi dok se na institutu ne odluče šta će s njom – ona pristaje i odlazi sa pukovnikom Semiradovim u Kazahstan. Tamo shvata da se našla usred bizarne komplikacije zavera ćutanja i sukobljenih interesa vojske i nauke što su smeštene jedna u drugu poput drvenih babuški. U centru je, dakako, kosmonaut, Konstantin Vešnjakov koji u sopstvenom telu ima nešto što nije odavde…

 

Kako već rekoh, Sputnjik je vizuelno izuzetno uspela produkcija. Ne u nekom smislenom nastavljanju najboljih uradaka sovjetske i ruske filmske tradicije, mnogo više u holivudskom ključu i Abramenko, verovatno odrastao na holivudskom filmu, izuzetno vešto barata „njihovim“ jezikom, dajući nam instant-efektne kadrove raspoloženja, moćne momente tenzije i nelagode, perfektno kadrirana nasilna razrešenja. Film nema originalan vizuelni jezik, naprotiv, Abramenko uzima bez kaucije odakle god stigne, ali je sve to režirano i montirano BESPREKORNO i kad nekome prvi film izgleda i kreće se ovako, ne možete a da se malo ne zapitate šta ste to VI radili u svom životu. Pritom, taj „sovjetski“ vajb koga film vrlo uspelo priziva, ma koliko bio žanrovski izlažiran, ispada izuzetno efektno. Jaka kolor-korekcija u ovom filmu, recimo, ima izuzetno opravdanje (a to vrlo retko govorim za filmove uopšte), analogna oprema deluje tačno kako treba a sovjetsku paranoju prismotre i panoptikona efektno prizivaju kadrovi sa mnogo monitora i kamera koje nadgledaju postrojenje u Kazahstanu. Kada do akcije dođe, ona je brizantna i elegantna – Abramenko ne pada u zamku direktnog imitiranja Aliena ili The Thing i ovde nema pornografskih kadriranja – animacije su efikasne i brutalne bez potrebe da se kamera zadržava na užasu, naprotiv, jedan od najvažnijih tonalnih detalja filma je upravo uzmicanje pred užasom koje rade i glavna junakinja i kamera.

Jer, za razliku od Aliena i The Thing, Sputnjik tuđina ne tretira kao pukog tuđina. Gore smo pomenuli metafore i kod američkog filma su one često izrazito fobične. Alien razmatra silovanje i trudnoću, Kaufmanov Body Snatchers je paranoidna fantazija o komunističkim spavačima u slobodnom zapadnom društvu (uostalom, rimejk originala nastalog u vreme najžešćeg Makartizma) itd. ali Sputnjik se usuđuje da postavi pitanje o suživotu – pomerajući rakurs taman toliko da se zapitamo da li umesto parazitiranja možemo da pričamo o simbiozi.

 

E, sad, problem je što onda ne zna kako bi na to pitanje odgovorio i nešto što ima potencijal da ne bude puki creature feature taj potencijal do kraja poprilično straći, donoseći nam neuverljive skokove u radnji, nezarađene promene u ponašanju aktera, finale koje uspeva da istovremeno bude i prilično mlitavo što se tiče akcije i izrazito patetično.

Ne bih da pravim asumpcije o produkciji ovog filma, ali postoji izrazita razlika u vizuelnoj zrelosti i uverljivosti režije sa jedne strane i kvaliteta scenarija sa druge, kao da se u snimanje ušlo bez jasne ideje kako da se stvari doteraju do kraja, sve uz nadu da će se potrebne scene dopisati na samom setu. Utoliko, verovatno najveći problem Sputnjika biva to da likovi dobijaju neubedljive motivacije koje se onda pokušavaju „pokriti“ psihologiziranjem i retoričkom šmirom. Karakteri aktera su opisani tipičnim pičevima od po jedne rečenice i onda se ti likovi bukvalno svedu na te sažetke koje nam scenario za svaki slučaj ponavlja da ih ne bismo zaboravili. To naprosto nije sjajna tehnika građenja likova i „prodavanja“ njihovog ponašanja gledaocu, pogotovo jer Oleg Malovičko – Bondarčukov verni scenaristički saradnik – i Andrej Zolatarev idu skoro isključivo na prvu loptu, stavljajući likovima u usta najbukvalnija objašnjenja motivacija. Zašto kosmonaut prema tuđinu razvija jednu zaštitničku emociju? Pa zato što ima vanbračnog sina u sirotištu za kog ne sme da se zna pa mu žao. Zašto pukovnik želi da kontroliše opasno biće po svaku cenu? Pa, on je vojnik, a vojnici vole oružje. Zašto glavna junakinja koja nam se isprva pokazuje kao cinična, bezosećajna, samo zainteresovana za nauku na kraju rizikuje sve da spase ono što se spasti ne može? Pa… u stvari ovo nije čak ni do kraja razrešeno, i film na ovom mestu ima jednu sasvim nezarađenu romantičnu situaciju koju je nemoguće kupiti jer se ni jedan od likova odavno više ne ponaša kao normalno ljudsko biće. A što je sve prilično nesrećno promašivanje zicera u filmu koji se bukvalno vrti oko činjenice da hormoni proizvode emocije i da emocije proizvode hormone i gde vidimo „veponizovanje“ hormona da se upravlja nečijim ponašanjem.

Tu se negde gube i sovjetske metafore jer film svoje ubedljive kadrove društva prismotre i eksploatacije zatvorenika na kraju žrtvuje finalu koje mora da pokaže vojsku kao zblanutu (da ne pominjem tipično „američke“ gestove i poziranja) a procedure stražarenja i nadzora kao nimalo efikasne. Ovde, da bude jasno, nema metafore jer film u svojoj poslednjoj trećini sasvim napušta ikakve pretenzije da ima nešto da kaže o bilo ruskom, bilo sovjetskom društvu i njegovim arhetipovima i umesto toga se odlučuje za prepakivanje stereotipa iz američkih filmova koji, ovako iz treće ruke, ne znače skoro baš ništa.

 

Ponovo – ja nimalo nisam suprotstavljen ideji creature feature filma koji umesto visokog koncepta ide na visceru i eksploataciju – ali on mora da bude urađen žanrovski dosledno i spretno. Terminator je nastao baš kao takav film i znamo kako je promenio istoriju kinematografije, ali čak da ne idemo tako daleko, ljudi mojih godina se svakako sećaju Sholderovog šloksploatacijskog The Hidden iz 1987. godine sa dvojicom sertifikovanih trećepozivaca u glavnim ulogama (ubitačni kombo McLachlan/ Nouri) i stvorenjem napravljenim od jeftine gume. Sholder nikada pre i nikada kasnije nije napravio film koji je na tako perfektan način spojio puku žanrovsku eksploataciju i jednu višeslojnu prefinjenost režije i zapravo potvrdio da „nikada nije pokušavao da bude Wes Craven već Jean Renoir“, stvarajući B-tier klasik za sva vremena. Nada ostaje da je makar Rusija zemlja u kojoj se danas mogu praviti filmovi koji će biti hardcore žanr ali nositi autorski dodir u realizaciji – nisu li nam baš Rusi onomad dali Hardcore Henry, na kraju krajeva – ali Sputnjik naprosto nije to. Sputnjik nije ni Alien ni The Thing, a što nisam  ni očekivao, ali, na moju veliku žalost, Sputnjik počinje kao Dark Star – možda pokazujući originalnu Abramenkovu viziju – ali se završava kao Venom: smušeno, zbrljano i patetično. Izvrstan rad kamere, sjajna montaža, dobra animacija stvorenja, odlični Bondarčuk, solidna Oksana Akinšina (sa svojim pola-pin-ap-pola-Tilda-Swinton pristupom), upečatljivi svemirski kauboj Pjotr Fjodorov, sve su ovo aduti Sputnjika koji kažu da film treba videti. Ali, za razliku od svega što su nam govorili o Terminatoru (ili o The Hidden, uostalom), Sputnjik jeste film kod koga je najbolje mozak ostaviti da se malo odmara. A to je šteta.

 

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-08-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 15 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Ne znam da li je do toga što sam ja ove nedelje imao previše posla pa mi ništa od muzike na kraju nije zvučalo kako treba, tek ova nedelja je znatno manje impresivna od prošle po pitanju interesantne metal muzike. Ali nije da nije imalo šta da se probere…

Blek metal! Meksički jednočlani Tantum je ovih dana izdao svoj prvi album, Outshine Darkness a za koji autor, M.R. kaže da je nastao za nedelju dana beležeći svaku misao i notu koje su mu padale na pamet, verovatno uveren da je ovo THE umetnost. Siguran sam da svaki momak (ili devojka) koji je upravo privoleo svoj blek metal album na harddisk posle noći provedne uz kompjuter misli isto, ali Tantum zapravo nudi impresivan materijal s obzirom na okolnosti. Ovo je ekspresivna, lična muzika a M.R. demonstrira solidan talenat za komponovanje ali i za pisanje pamtljivih tema. Ni sam zvuk nije rđav s obzirom na okolnosti pa se ovo može lepo poslušati:

 

https://tantumbm.bandcamp.com/album/outshine-darkness

 

Britanci Arrogant Destruktor kažu za sebe da su baš old school, inspirisani Bathoryjem i grčkim tiranima iz devedesetih (njihove reči) i znate šta, album  No Fucking Mercy ima taj old school šarm i sirovost, samo uz kvalitet zvuka koji nam je omogućilo 21. stoleće. I to je lepa kombinacija. Arrogant Destruktor vole prostačke rifove ali to su RIFOVI a ne samo sanjiva ređanja akorda, a kada se na rifove nastave i povremene lepe teme, stvari dođu na svoje mesto i pesme formiraju identitet. Ima ovde dosta thrash elemenata, da bude jasno, ali ovo nije ono što se danas smatra „blackened thrashom“ već pre svega prljav, sirov metal stare škole u novom pakovanju. Prijatno:

 

https://arrogantdestruktor.bandcamp.com/album/no-fucking-mercy-2

Dvojac iz Australije, Mesarthim ima novi EP sa dve pesme (bukvalno samo sedam dana posle poslednjeg EP-ja), Planet Nine. Pošto se oba člana zovu samo „-“ jasno je da je u pitanju depresivni blek metal ali ove dve dugačke kompozicije, od 15 i 10 minuta, zapravo kombinuju vrlo solidan i autoritativan DSBM izraz sa folk melodijama i jeftinim simfo aranžmanima. I to je simpatično. – i – imaju dosta ideja i interesantan način da ih integrišu u veći narativ i ovo vredi čuti.

 

https://mesarthim.bandcamp.com/album/planet-nine-e-p

 

Grisvelos je jednočlani čileanski black/ death metal bend i prvi album ovog projekta, Desperatio, je, mada svakako pun indikatora da je ovo radio jedan čovek i da je u pitanju prvo izdanje, iznenađujuće solidno produciran plus nabijen dobrim idejama. Alfredo Torres je očigledno jako inspirisan Morbid Angelom ali ovaj album ne zvuči kao tribjut izdanje već kao skupina dobrih rifova spojenih u interesantne aranžmane koji imaju i atmosferu i solidan moš-faktor. Dobar početak:

 

https://grisvelos.bandcamp.com/album/desperatio

Italijanski jednočlani depresivni blek metal bend, Sucide Emotions napravio je pauzu pa mu je A New Dawn prvo izdanje od 2016. godine. Ovaj, četvrti album talentovanog momka iz Barija je zato urađen vrlo pažljivo sa solidnom produkcijom (barem za žanr u kome operiše) i pesmama koje su sama suština distorzirane melanholije. Spajanje blek metal oštrine i shoegaze emozivnosti je već stara stvar u ovoj muzici, naravno, ali baš zato se projekti poput Suicide Emotions izdvajaju, uzimajući vrlo bukvalističku formulu i uspevajući iz nje da iscede kvalitetne aranžmane i izvedbe.

 

https://pestproductions.bandcamp.com/album/a-new-dawn

 

Njemački Imha Tarikat su bliži „normalnom“ blek metalu ali i njihov drugi album, Sternenberster pun je emocija i lepih melodija. Imha Tarikat se izdvajaju prevashodno na ime osobenog vokala koji se razlikuje od uobičajenog blek metalskog demonskog laveža, potapajuću besne, očajničke krike u eho i jeku, a zatim ih okružujući razrađenim aranžmanima koji su puni gorkoslatkih tema ali odsvirani žestoko i pošteno. Interesantan, originalan zvuk i dobre pesme.

 

https://imhatarikat.bandcamp.com/album/sternenberster

Iz susedne Austrije dolazi Narziis, još jedan jednočlani projekat koji svoj prvi EP naziva Akt I: Wille, najavljujući, pretpostavljamo još činova koji će slediti. Ovo je sirov, žestok, blek metal koji pržeći zvuk i srčanu zvedbu kombinuje sa prominentnim melodijama na sasvim organski način. Aranžmani su relativno jednostavni i na prvu loptu, ali Narziisu ovo obezbeđuje tu oštricu sirovosti koja mu je, u ovoj fazi rada, čini se vrlo važna.

 

https://narziss.bandcamp.com/releases

Ova nedelja je definitivno bila nedelja depresivnog blek metala – preskočio sam gomilu takvih albuma u naporu da ostanem pribran, a vidite koliko ih se ipak provuklo. Jedan od njih je i drugi album australijskog dvojca Cancer. Naravno ovaj mladi sastav ne treba pomešati sa klasičnom death metal postavom Cancer. Ova dva momka rade od 2016. godine pod ovim imenom i imaju sklonost ka tužnom ali i tvrdom zvuku koji spaja najbolje elemente depresive i običnog blek metala. Opioid je album posvećen Thomasu De Quinceyju i kao takav se, očigledno ne bavi pukim komentarisanjem aktuelne epidemije opioidne zloupotrebe već jednim istorijskim, možda malo romantičnim pogledom na zavisnost i psihološke i socijalne ponore koji uz nju dolaze. Album je meditativan i melanholičan sa impresionističkim tekstovima i kvalitetnom svirkom pa se lepo sluša i izvan striktno depresivnog miljea.

 

https://canceraus.bandcamp.com/album/opioid

Šveđani Ov Shadows takođe rade od 2016. godine i njihov drugi album, I djävulens avbild („Na slici vraga“, kako to gugl trenslejt šeretski prevodi) je interesantan „kosmički“ blek metal koji žestoku, brzu svirku spaja sa meditativnim pristupom zasnovanim na smeni pamtljivih tema i monotonih rifova kojima se u pozadini događaju razne harmonske diverzije. Meni se ovo zaista dopada zbog jedne zdrave količine orkestarskog razmišljanja u aranžiranju koje ne kvari klasične blek metal strukture ali ih oplemenjuje harmonski i jedina zamerka ide na miks koji, i pored dinamičnog mastera čini stvari pomalo natrpanima. Ali svakako interesantna ploča:

 

https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/i-dj-vulens-avbild

Francuski jednočlani projekat Gergovia uredno ima novi album, In requiem aeternam i ovog puta je Necron, jedini član postave, sarađivao sa još jednim (nemačkim) muzičarem na njemu. Ne da se vidi sad neka velika razlika u izrazu, ovo je i dalje „tipično francuski“, jelte, blek metal koji jednim okom gleda u industrial a drugim u ko zna kakvu gadost, nudeći interesantne aranžmane i jedan vrlo primetan galski senzibilitet u hipnotičnim temama i pevanju na francuskom. Intrigantno i uverljivo:

 

https://gergovia.bandcamp.com/album/in-requiem-aeternam

 

Da ne bude sve depresiva i avangarda pobrinuće se Poisonous Wind iz Denvera sa svojim albumom Conflagration of the Sty koji je teatar surovosti u najboljem smislu te reči, servirajući sirovi, staroškolski blek metal sa mrvom treš metal tehnike u svom pristupu. Ovo nisu „atmosferične“ niti „cerebralne“ pesme ali u primitivnosti koju ovaj jednočlani bend uzima za osnovu estetike svakako ima dovoljno elegancije u pisanju i izvođenju pesama da to za slušanje bude veoma prijatno. Plus sav profit ide za Black Lives Matter a što je osvežavajuće za blek metal, jelte:

 

https://poisonouswind.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

 

Slično je sirov ali na drugi način i švedski Tusenårseken na svom prvom albumu, Svält. Drugi način je to da je ovo intenzivno melanholična muzika sa harmonijama i temama koje bi u nekom drugom kvalitetu snimka svakako privukle blackgaze skipu ali Tusenårseken nudi veoma lo-fi snimak pa je to nekako interesantna, osobena estetika. Maštovite pesme i aranžmani.

 

https://vitve.bandcamp.com/album/sv-lt

 

Stoner! (I doom!) Kalifornijski The Crooked Whispers ne žele da iz nekog razloga steknete pogrešan utisak o tome kakav program se nudi na njihovom prvom albumu pa su ga nazvali Satanic Melodies. Lepo. Ova trojka u kojoj gitarista Chad Davis već iza sebe ima bogatu istoriju u metalu (i ruke pune tetovaža) album je snimila odvojeno, svako sedeći kod svoje kuće, ali to se ne čuje i njihov okultni, horor-dum miriše sasvim organskim mirisom. Ima tu velikih rifova i masivnih udaranja, sa sve dobro osmišljenim melodijama koje izvlači pevač Anthony Gaglia onda kada ne peva demonskim vriskom. Iako je album simpatično raznovrstan u određenoj meri, stoji i da su pesme ipak za moj groš predugačke za količinu maštovitosti što je demonstriraju. Možda bi zajednička svirka i snimanje pomogla i možda je snimanje na komad zaslužno što ideje ovde nisu nužno razrađene kako bi bilo ponajbolje za album, no bend svakako ima potencijala i ovo vredi da se zavrti.

 

https://thecrookedwhispers.bandcamp.com/releases

Liquidacid je takođe vrlo informativno ime ali ovog puta u pitanju je bend, i to iz komšijske Budimpešte, a koji voli da džemuje. I njihov novi album, Divining Road ima tri dugačka džema svemirske, teške psihodelije. Vrlo to solidno bude na momente, pogotovo jer gitarista, Bengó, a koji svira u Satorianutu i Lemurian Folk Songs ima solidan arsenal efekata i puno vremena da ih koristi. Bend, pak, samo treba da mu za ovo pruži podlogu i mada oni to dobro rade, mislim da je ovo primer jednog od onih džem-bendova koji se zaustavljaju na korak od odličnog jer im je važniji proces od proizvoda. Što nije neka smrtna zamerka, ja politički sasvim podržavam takav pristup, ali slušajući ovaj album zaista sam upadljivo mislio kako manifestni princip ovog benda – ne radimo pesme – šteti muzici koja je mogla da bude još slobodnija ali zatim disciplinovanije editovana tako da se dobri momenti istaknu a povremena lutanja pohrane u zaborav. No, ovo su nijanse. Poslušajte:

 

https://liquidacid.bandcamp.com/album/divining-road

Šveđani Temple su mogli da ulete i u prošlonedeljnu ponudu ali sam na njihov album, Funeral Planet tek sada natračao i, pa… dobar je. Ova ekipa, sklopljena od članova Silver Devil i Surfing in Hell nudi sasvim očekivan ali izrazito prijatan okultni doom/ stoner zvuk sa superteškim gitarama, dobrim melodičnim pevanjem i pesmama zasnovanim pre svega na hipnotičnom ponavljanju jednog ali vrednog rifa. I to, naravno, radi posao kako treba. Jak, glasan zvuk može malo da zamori uvo ali Temple su izrazito na svom terenu sa ovom pločom uz koju može i da se radi i da se spava i da se voli i da se umire. Fino:

 

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/funeral-planet

Hudu Akil imaju solidnu igru rečima u imenu (koja postaje jasna kada shvatite da se prva pesma na albumu Eye for an Eye zove Who do I kill) i ploču koja je odlično snimljena kombinacija teškog roka, panka, metala, stonera, sa malko psihodelije. U iskušenju sam da kažem da je ovo prevashodno pank album sa jednom Dwarves/ Poison Idea  sirovom autentičnošću u osnovi, ali tu su i zaista teški metalni, stoner rifovi i alvinlijevske solaže a tu su i orgulje koje čine važan element zvuka. Najvažnije nije da bend smestimo u žanrovsku fioku već da potvrdimo da je ovo fenomenalan dugosvirajući prvenac za momčad iz Arizone koja je spojila sve što valja kod belog rok izraza u zapaljivu, bezobraznu smešu i ispaljuje hit za hitom u ovih 45 minuta. Sjajno:

 

https://huduakil.bandcamp.com/album/eye-for-an-eye

https://youtu.be/wkOdAcIiBfw

Rafael Denardi iz São Paula na svom EP-ju Adios, Rick svira sve instrumente i napisao je svu muziku, naravno, demonstrirajući ne samo raskošan muzičarski talenat nego i odlično uho za miks. Denardi se, kako kaže, prevashodno loži na bendove koji su živeli na međi hard roka i prog roka sedamdesetih godina prošlog veka, kao što su Uriah Heep i Atomic Rooster ali i na Kraut Rock i brazilski hard rok tog vremena, pa je Adios, Rick jedna razigrana, vrlo prijemčiva kolekcija pesama (ne samo instrumentala, kako isprva deluje) u kojima ritam sekcija mišićavog basa i lepršavog bubnja postavlja temelj za fantatsičan gruv vožen pre svega odlično aranžiranim klavijaturama. Denardi ume da piše pesme i ni malo se ne ustručava da na odabranu žanrovsku matricu ugrađuje svoja rešenja, čineći zvuk benda (well, „benda“) svojim i izmičući prokletstvu sikofantstva. Odlično napisano, odlično odsvirano i fantastično miksovano, ovo je prava poslastica za svakog ko voli progresivniju stranu hard roka ali ne želi da sluša smaračke meditacije.

 

https://rdenardi.bandcamp.com/album/adios-rick

 

Smoke Witch su teškometalni stoner duo iz Australije i The Cobra Sessions je EP distorziranih, teških rifčina i brutalnog bubnja koji stoner rok dovlači u domen sludge metala stežući ga sve vreme obema rukama za vrat. Ovo zvuči kao da je snimljeno u garaži ali sa veoma dobrim mikrofonima pa snimak ima tu srećnu kombinaciju „žive spontanosti“ i sirovosti sa dovoljno kvalitetnim zvukom da prođe kao „normalna“ ploča. Pesme su odlične i naknadno snimljeni vokali zvuče taman kako treba dajući i inače vižedimenzionalnoj muzici (a od samo dva instrumenta!) lepu dubinu. Odlično, a i još jedno podsećanje da na bendove sa rečju „witch“ u imenu uvek valja obratiti pažnju.

 

https://smokewitch1.bandcamp.com/album/the-cobra-sessions

 

deathCAVE iz Sijetla sebi kače etiketu „kosmički doom“ ali muzika na prvom albumu, Smoking Mountain je dobar, stamen doom metal bez previše lutanja kosmičkim prostranstvima. Hoću da kažem, ovde su u prvom redu rifovi, agresivan vokal, aranžmani koji forsiraju dinamičnu svirku i promene ritma i tek kada gitarista Tony Muñoz zapali svoje dilej pedale dobijamo nešto psihodeličniji ugođaj koji opravdava „kosmičku“ estetiku. Nije da se žalim, deathCAVE su dobri kako god nazvali njihov odabrani žanr i mada neke pesme traju možda duže nego što bi bilo idealno, druge su remek-dela aranžiranja koje iz malih zametaka uspeva da izvuče velike rezultate (recimo Last Breath) pa sam vrlo pozitivno impresioniran ovim debi albumom.

 

https://deathcave.bandcamp.com/album/smoking-mountain

 

Forbidden Place records koji su izdali gorepomenuti The Crooked Whispers su ove nedelje imali i još jedno izdanje. Dvojac LáGoon je za ovu priliku proširen u trojac, dodatkom basiste Ignacia DeTomassoa i kako ovde imamo istog pevača kao iz The Crooked Whispers, tako treba očekivati sličan program. I to se i dobija. Father of Death je ploča prljavog, podrumskog doom metala koji ima iznenađujuće bljeskove lucidnosti i pevača koga je teško svrstati u ijednu fioku. Bend zapravo dosta smelo luta izvan tih nekih arbitrarnih međa doom metala držeći se disciplinovanih rifova ali aranžirajući pesme sa jednom praktično eksperimentalnom ambicijom. Što se dalje ide na ovom albumu, on je sve manje „klasičan“ doom a sve više pijana mešavina svega i svačega i zbog toga je interesantan. Fizički izašao u Junu, sada dostupan na Bandcampu, ovo je album koji vredi čuti:

 

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/l-goon-father-of-death

 

Thou su poslednji pravi album izdali još 2018. godine i od tada samo cepaju kompilacije. A Primer of Holy Words je najnovija i na njoj ova sludge/ doom  ekipa iz Luizijane svira, pa, obrade svega i svačega. Nisam neki fan Pearl Jam ali Spin the Black Circle je solidna pesma a u ovoj sludge/ doom verziji je još bolja. Tu su i Born Against, Minor Threat sve odrađeno vrlo solidno jer Thou znaju kako od panka da naprave metal a tu je i gomila Black Sabbath obrada i, kako da vam kažem, kad neko ovako ucrni ionako crne Into the Void i Black Sabbath i Sweet Leaf, pretvarajući ih praktično u parodije, to je nesumnjivo umetnost:

 

https://thou.bandcamp.com/album/a-primer-of-holy-words

Zar je moguće da je od prvog albuma britanskog tajanstvenog doom sastava Bull Elephant prošlo svega desetak meseci? Dvehiljadedvadeseta godina stvarno kao da ima opscen višak vremena. Elem, ono što nas je impresioniralo na eponimnom prvencu nastavlja da impresionira i na drugom albumu, Created From Death. Postavka je ista i Created From Death je tehnički pre svega nastavak priče o slonu koga nacisti vraćaju iz mrtvih da od njega naprave ultimativno biološko oružje samo da bi se on okrenuo protiv njih, a muzički bend i dalje vrti progresivni doom metal sa zanimljivim promenama tempa i dinamike, pišući pesme kao deo dužeg narativa. Naravno, ovo znači i da su kompozicije pune teatralnih preokreta – radije nego solidni komadi teškog bluza, jelte – ali sve je to veoma interesantno i bend definitivno ima jak identitet (čak nevezano za činjenicu da identitete članova i dalje ne znamo) i pravi albume koji treba da se slušaju u kontinuitetu. Ne kažem da je ovo nešto što nužno ide u krug, pesme su pre svega narativi i ne naglašavaju gruv već priču, ali mogu sebe da zamislim kako vrtim prvi pa drugi album za redom, u iščekivanju trećeg koji bi trebalo da kompletira trilogiju. Pošto je muzika vrlo solidna, nadam se da će ovo biti tek prva trilogija u nizu za ovu ekipu.

 

https://bullelephant.bandcamp.com/album/created-from-death

S obzirom da je Immersion tek treći njihov album impresivno je koliko su Primitive Man iz Denvera u prethodnih sedam godina bili uticajan bend, postavljajući neku vrstu zlatnog standarda za brutalni, hermetični metal na tromeđi doom, death i sludge podžanrova. Immersion autoritativno podseća zašto je to tako jer je ovo prikaz benda u punoj snazi, koji muziku što je sve vreme na samoj granici karikature izvodi perfektno ozbiljno i ozbiljno perfektno gradeći fascinantnu, veoma ružnu, do odvratnosti mračnu soničnu katedralu patnje i depresije od koje je nemoguće odvratiti oko (odnosno uho). Teža je to igra nego što bi se na prvi pogled reklo, ali svako ko sluša ovakvu muziku svestan je koliko je tanka linija između nečeg istinski transcendentnog i nečeg naprosto pornografski zabavljenog ružnoćom. Primitive Man na Immersion zaista uspevaju da slušaoca urone u muziku koja ispituje bol na jedan laboratorijski ali ne sterilan način, koristeći ekstremno spor tempo i zastrašujuću distorziju kao sprave za mučenje, obećavajući mu sve vreme šapatom da će uskoro videti belu svetlost. Moćno:

 

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/immersion

Livid su powerviolence bend iz Viskonsina a Mutilatred su death metal bend iz Ohaja. Spajanje ove dve ekipe na Split EP-ju  Livid​/​Mutilatred Split ne deluje kao najintuitivnija stvar na svetu ali se na kraju lepo posluša. Livid su jako bučni, sa kratkim pesmama ali ekstremno glasnim zvukom i potrebnom pank oštricom da se brutalnosti da sociopolitički kontekst. Mutilatred isto imaju kratke pesme ali su im aranžmani organskiji, ne utemeljeni na jakim kontrastima kako je to kod powerviolencea običaj, već ugođeni sa filozofijama death metala stare škole. Solidno:

 

https://lividwi.bandcamp.com/album/livid-mutilatred-split

 

https://mutilatred.bandcamp.com/album/mutilatred-livid-split

 

Simpatičan death metal stare škole sa dosta skandinavskog šmeka stiže nam iz Rusije potvrđujući tu neku istorijsku vezu između Skandinavaca i Rusa… Old Grave je jednočlani bend i debi album, From the Graves nije sad neko neopisivo remek-delo i otkrovenje ali je kolekcija nesmaračkih, mračnih, agresivnih pesama death metala koji ima težinu i miris a to prija. Autor sve muzike, Ad Bestias, je vrlo solidan instrumentalista a pevanje na Ruskom pogotovo svemu daje šarmantnu crtu. Valjano:

 

https://oldgrave.bandcamp.com/album/from-the-graves

Nešto ranije ovog meseca Teksaški kvintet Night Cobra snimio je EP  In Praise of the Shadow. I to je meni veoma simpatičan klasični heavy metal sa dosta Iron Maiden uticaja. Night Cobra hvataju onaj siroviji, ali i dalje sofisticirani zvuk kakav su ne samo Maiden već i drugi NWOBHM bendovi imali u ranim osamdesetima, pišu odlične pesme i generalno su veoma prijatni za uho. Pevač Bakka Larson je možda jedini element muzike na koji se treba malo navikavati zbog njegove tendencije da mnoge stihove izgovara ali i on bendu daje određenu dozu šmeka. Tako da, lep početak, momci:

 

https://nightcobra.bandcamp.com/releases

 

Finci Sadistic Drive su svoj prvi album, Anthropophagy izbacili, sami, još prvog Jula ali sada je to izašlo za kolumbijski La caverna Records i, pa, vredi ukazati. Kako i ime albuma sugeriše, ovo je, po opisu samog benda „truo i odvratan death metal“ a koji nudi čist „užas, bolest, smrt i ludilo“, a što je sve skraćen način da se kaže kako je ovo prilično drusan i dobro odsviran death metal stare škole koji voli jedan organski, opušten senzibilitet i dobro se oseća i u trešerskom gruvu ali i u sporim, mračnim meditacijama i atmosferama. Bend ima jako nabudžen zvuk ali iz nekog razloga, ovo nije toliko zamorno za uši kako bi na prvi pogled delovalo pa je Anthropophagy ploča koja ima sve moje preporuke:

 

https://lacavernarecs.bandcamp.com/album/anthropophagy

 

Bečlija Erech Leleth u svom identitetu kao Golden Blood isporučuje simpatičan heavy metal koji uzima ritmičku osnovu od panka i d-beata ali na gitarama nudi čist metalski program sa malo mejdnovskih harmonija, power metal harmonija i trešerskih rifova. EP Rippin’ The Wild mu je drugi ove godine i ovo su zanimljive četiri pesme kojima fali nešto samo lepši miks da zaista zablistaju ali je muzika vrlo dobra:

 

https://goldenblood.bandcamp.com/album/rippin-the-wild

Black Mountain Bastards ili B.M.B. dolaze iz francuske i čim vidite da ime skraćuju u troslovni logo, jasno vam je da vole thrashcore iz osamdesetih. Tako je i album Walnut Groove napisan da evocira ovu eru i ovaj senzibilitet, smešten negde između M.O.D. i Crumbsuckers, dobro odsviran, dobro miksovan, ne preterano inventivan u svojoj eksploraciji podžanra, ali korektan u kombinovanju mošerskog gruva i bržeg, trešerskog zvuka. Solidno:

 

https://bmbmusic4.bandcamp.com/album/walnut-groove

 

Ovonedeljna porcija grajndkora dolazi ljubaznošću memfiskog Wise Grind Records na split albumu bendova Violent Opposition i Prepare For The Mindscan. Violent Opposition su vrlo generički grindcore koji maltene jedino što radi je da smenjuje d-beat i blastbeat sa vrlo jednostavnim rifovima ali ljudi dobro sviraju i imaju kratke pesme, pa makar ne bile preterano maštovite. Prepare For The Mindscan su kreativniji i njihove pesme imaju izvornu grajndersku napetost i neprijatnost a i dobar gruv kada ustreba. Oba benda su odlično snimljena i producirana pa ovo daleko odskače od aktuelnog grindcore proseka.

 

https://wisegrindsrecords.com/album/violent-opposition-prepare-for-the-mindscan-split

Još grajnda dolazi nam iz Finske od sastava Paska Vittu (što bi otprilike značilo „jebeno sranje“, jelte) i ovo je vrlo zabavno. Bend na albumu Veristä Mössöä puca kao iz šmajsera, sa kratkim pesmama, ložačkim rifovima i poludelim pank vokalima. Ritam mašina zvuči potpuno artificijelno i sjajno a bend drži master klas iz pisanja interesantnih grindcore pesama koje sve vreme idu brzo i ne koče ni pred policijskom blokadom a da opet imaju dinamiku i nekakav narativ. Sjajno:

 

https://paskavittu.bandcamp.com/album/verist-m-ss

Za debi album kalifornijskih Skullsmasher sam prošle godine napisao da je dosta generički ali mi se dopao. Pošto je sada kriza i epdiemija, grajndkor je praktično lek i treba ga deliti kao terapiju svakome ko je anksiozan pa tako dobro dođe i novi EP ovog vrednog dvojca. Na izdanju Advanced Disco Theory ima sedam pesama ali ni jedna od njih, uključujući naslovnu, nije disko. Naprotiv, ovo je dobar, brz, napet i energičan, nadasve autoritativno odsviran „emocionalni grajndkor“, kako ga sami autori zovu i ovih devet minuta i neki sitan kusur brzo prolete i rado se slušaju ispočetka.

 

https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/advanced-disco-theory

Thundertank na svojoj kaseti Hell Burns Red In Pain sviraju trešerski metasl sa malo d-beat i hardcore elemenata, nudeći simpatično lo-fi zvuk i neke besne rifove. Da je ovo bolje producirano izgubilo bi deo tog svog gnevnog šarma pa mi se dopada kako je urađeno:

 

https://caustichollowrecords.bandcamp.com/album/hell-burns-red-in-pain

 

 

Nug je ime mladog benda iz Ukrajine koji na svom prvom albumu, Alter Ego svira dosta očekivan post-metal, ali to radi sa dosta ubedljivosti. Hoću da kažem, ovo je muzika koja se nalazi na sasvim bezbednim koordinatama između Cult of Luna, Isis i progresivnijih projekata kao što je recimo The Ocean i to nije nužno nešto gde bih ja proveo previše vremena ali vredi ukazati da su Nug veoma dobri u pisanju pesama i da ih to izdvaja par koraka ispred ostatka čopora. Bend, nažalost, svoju interesantnu muziku pakuje u skoro do neslušljivosti komprimovan master pa na to ide po koja zamerka, ali generalno, ovo je dobar prvenac.

 

https://nugband.bandcamp.com/album/alter-ego

 

Bear Mace je još jedan projekat u kome svira (i glavni je autor) Mark Sugar koga pamtimo iz Trials ali i iz Black Sites i drugih bendova. Ovaj novi bend mu je, za razliku od Trialsovog thrasha i klasične hevi metal svirke na koju nas je navukao (ili navikao?) sa Black Sites – klasičan death metal stare škole. Sugar je veliki muzičar, zaista, sa sposobnošću da sasvim svari žanrove kojima se bavi i u njima piše muziku koja odiše impresivnom autentičnošću i identitetom pa je i Bear Mace, pogotovo na drugom albumu, upravo izašlom Charred Field of Slaughter demonstracija kvaliteta kakva se samo poželeti može. Sve je na ovom albumu dobro: rifčine kao ispale iz kuhinje Bolt Thrower, Autopsy ili ranih Death, aranžmani koji su ambiciozni ali ne opterećuju slušaoca, pefektno razumejući kada je potrebno držati gruv uz koji se lomi vrat, a kada je pravi momenat da se promeni smer, pa čak je i miks spakovan u srazmerno dinamičan master. Ovo je ekipa odličnih muzičara koji razumeju šta su sami voleli i šta smo mi ostali voleli kod klasičnog death metala i koja veoma uspešno rekonstruiše zvuk te ljubavi, uz izvrsno napisane pesme i majstorsku izvedbu. Fenomenalno:

 

https://bearmace.bandcamp.com/album/charred-field-of-slaughter

I Votov iz Vinipegaoperišu u sličnom old school death metal imaginarijumu ali njihova muzika je kompaktnija. I manje maštovita, svakako, ali album I​.​X​.​X​.​I. se pre svega oslanja na tvrdi death metal gruv i ni nema ambiciju da impresionira raznovrsnošću. Ove pesme treba shvatiti kao ritual rifova i ritma uz vokal koji svojim dubokim, bestijalnim kvalitetima priziva onostrano da ga čujete i vizualizujete. Bend svakako sebe shvata jako ozbiljno opisujući svoju muziku kao „a brutal symphony of primeval dark grooves bursting with aggression, that pummel the listener like a tank rolling through a battlefield“ od čega svako malo stariji i blaziraniji odmah prevrne očima, ali ne dajte se omesti, ovo vredi slušati:

 

https://votov.bandcamp.com/album/i-x-x-i

 

Završavamo izdanjem, u potpunom presedanu, iz deathcore žanra. Dobro, ne BAŠ iz čistog deathcorea, naravno, ali interesantno je da se nauka i dan-danas nije sasvim usaglasila u vezi toga šta mančesterski Ingested zapravo sviraju. Ja sam ih od početka doživljavao kao deathcore bend ali činjenica da mi se dopadaju dovoljno da im pratim karijeru i slušam sva izdanja svedoči da ovo nije baš pravi deathcore a dobar deo publike ih smatra death metal bendom iz slamming death ogranka. Srećom, danas imamo te hibridne odrednice kao što su slamcore i  slamming deathcore pa Ingested možemo da spakujemo kud god poželimo, priznajući da bend ima odlike različitih škola – hardcore/ moshcore pristup pisanju pesama ali i slemove umesto običnih deathcore breakdown sekcija i da je sve to nebitno a da je bitno da li je novi album, Where Only Gods May Tread uopšte dobar. Odmah da kažem – nije rđav. Ingested su me malo prepali kada su posle solidnog albuma The Level Above Human iz 2018. godine krenuli malčice u metalcore smeru na prošlogodišnjem EP-ju Call of the Void, ali Where Only Gods May Tread je, bilo to pozitivno ili negativno, uglavnom povratak u standardne slamcore trope, ploča čiste produkcije, četvrtastih hardcore aranžmana gde su blastbitovi solidna punktuacija a prava supstanca su ti mošerski srednjetempaški delovi jakog nabijanja i ritualističkog pevanja. Sve to curi vrlo lepo, sa dobrim miksom (i, za Unique Leader bendove, uobičajeno glasnim masteringom), a sve iz ruke pouzdanog Christiana Donaldsona, ali treba reći i da Ingested ovde zaista više nemaju nekih novih ideja i perspektiva koje bi da istraže. Neke pesme su duže, svakako i imaju kompleksnije aranžmane, ali ovo je uglavnom na ime sporije svirke i dodavanja pasaža „atmosfere“ gde se uz standardno tvrde rifove dodaju i razlaganja umanjenih akorda koja zvuče „zrelo“ i „zamišljeno“.  Prija to i utisak je da Ingested pokušavaju da svojoj muzici dodaju na ozbiljnosti – poslednja pesma, uostalom, traje skoro deset minuta – a što je hvalevredna ambicija ali je možda nepotrebna. Muzika ovog tipa za moj groš uglavnom ne dobija na dubini kada dobije na širini i ono što je u njoj autentično – ta neka neposrednost i sirova energija – imaju tendenciju da se zature u baroknom aranžiranju. Mislim, slušajte emotivnu Another Breath sa svojim tremolo temama, višeglasnim pevanjem i naglašeno melodičnom strofom – ovo su blek metal, deathcore i progresivni metal spakovani u tesnom kupeu kako pokušavaju da nas ubede da ovako nešto do sada nismo čuli. Jesmo. Ali cenimo što se trude.

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/where-only-gods-may-tread

 

Video igre: Fall Guys: Ultimate Knockout

Posted in video igre with tags , , , on 10 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Fall Guys: Ultimate  Knockout je igra koju možda nismo zaslužili ovog leta ali koja nam je van svake sumnje potrebna. Ovo je igra koja je došla naizgled niotkuda prošle nedelje i odmah se upisala u istoriju zajahavši vrh Steamove liste najprodavanijih i najigranijih naslova, privlačeći stotine hiljada igrača i rušeći servere njihovom kombinovanom masom. Izdavač Devolver Digital je, kao što znamo jedan od najinteligentnijih nezavisnih izdavača na svetu i tokom poslednje decenije izgradio je i reputaciju i katalog uspešnih indie naslova, ali Fall Guys bi mogao da bude momenat u kome se cela priča levelapuje i odlazi na zaista viši nivo.

Da se razumemo, igra nije došla BAŠ niotkuda. Devolver ju je najavljivao tokom proteklih meseci, smeštajući je između trejlera, za ovog izdavača uobičajenih, agresivnih, krvopljusnih akcionih naslova. U tom kontekstu Fall Guys je delovala kao ekscentrična, možda i pomalo dekadentna igra kojom Devolver pokušava da privuče „kežual“ publiku, oslanjajući se na (praktično nintendovski) „slatku“ estetiku i obećanje masovnog igranja velikog broja igrača odjednom. Takođe, developer igre, britanski studio Mediatonic nije neka mlada snaga i buduća nada nezavisne scene već firma koja već deceniju i po brzometno štancuje igre po porudžbini, uglavnom za platforme koje mi ne bismo doživeli kao „prave“, praveći, recimo, browser i telefonske verzije popularnih igara izdavača kao to su Sega, Big Fish, Electronic Arts, Namco Bandai, Adult Swim, Disney ili PopCap. No, Mediatonic su još 2013. godine uradili originalni naslov za Devolver, pozorišni brawler Foul Play, a zatim su bili i studio koji je napravio rimejk Hatoful Boyfriend, cementirajući tako svoju novu reputaciju kao firme koja se ne bavi isključivo plaćeničkim radom već ima i sopstvene kreativne ambicije i kapacitete.

Na neki način, dakle, Fall Guys je ultimativna potvrda tih kapaciteta, ali i igra tako dobro odmerena u dizajnu samog igranja i mehanike, grafičkom i zvučnom dizajnu, ali i prezentaciji i marketingu da je jasno kako su Mediatonic godinama krali tajne dizajnerskog i marketinškog zanata od najvećih u ovom poslu i sada ih ispucali direktno u srce pandemijskog leta, donoseći zračak svetlosti u tmini i osmeh na lica miliona igrača.

 

Je li Fall Guys: Ultimate Knockout onda „kežual“ igra? Ovo je u suštini besmisleno pitanje za svaku uravnoteženu osobu koja u životu ima važnije stvari da o njima razmišlja, ali je i bitno jer nas vodi do onog važnijeg pitanja a to je zbog čega uopšte igramo igre? Fall Guys: Ultimate Knockout je igra precizno dizajnirana da učini da se osećate prijatno, kreirajući seriju izazova ali ne i insistirajući da ih morate ODMAH i SAD dominantno savladati. Ona od igrača zahteva vrlo mali stepen veštine – makar utoliko što su kontrole ekstremno jednostavne i nema potrebe za pamćenjem kompleksnih inputa – fizički model je takav da se podrazumevaju slučajni ishodi i slepstik logika, a čak se i neuspeh (ili vrlo mali uspeh) u igranju nagrađuje stalnim dotokom različitih valuta koje opet služe da se između rundi kupuju šašava kozmetička poboljšanja i u igri koja sadrži šezdeset istih (i trapavih) igračkih avatara omogući svojevrsna lična ekspresija.

Utoliko, Fall Guys se zapravo valja uporediti sa – od svega – Epicovim behemotom Fortnite. Fortnite je  upravo igra koja je porušila (možda i veštačku) granicu između „hardcore“ i „casual“ publike, preuzimajući bestidno „Battle Royale“ model koji je konkurentski PUBG učinio hardcore ljubimcem, pa ga ukrštajući sa majnkreftosvkim „građenjem“ ali i neprebrojnim trikovima iz „kežual“ asortimana. Fortnite je otud sasvim deakcentovao tvrdokorni Last Man (ili woman, jelte) Standing etos PUBG i drugih Battle Royale naslova, u kome se cene veština i broji samo onaj koji stoji na vrhu piramide leševa, dopuštajući i manje „spretnim“ igračima da čistim učestvovanjem sakupljaju određene „vrednosti“ u igri, te da postojano, kroz mnogo partija u kojima nikada nisu bili ni blizu da pobede, rade prema drugim ciljevima, otključavajući kozmetiku, kostime, plesove, emođije… Epic je time postigao nešto što do tog momenta drugim developerima kao da nije ni padalo na pamet, pretvarajući Fortnite u igralište istovremeno i za hardkoraše koji svaki meč doživljavaju kao smrtno ozbiljnu borbu da budu poslednji preživeli, ali i za igrače „relaksiranijeg“ stila igranja koje više zanima socijalna komponenta celog iskustva, druženje sa ortacima, sakupljanje kozmetičkih džidžabidža, virtuelni kosplej… I Fortnite je, znate već, postao najveća igra na svetu, puštajući jockove i freakove da se igraju na istom poljančetu i nekako uspevajući da to profunkcioniše.

 

Fall Guys, dakle, radi sličnu stvar, ali na svoj način, pretvarajući jednu nominalno žestoko kompetitivnu igru gde šezdeset ljudi ulazi u mašinu za mlevenje mesa a samo jedan izlazi iz nje živ, u slavlje dobrog raspoloženja i dobronamernog slepstik humora.

Naravno, jedna od glavnih dimenzija koje ovo omogućuju igri je ta da je Fall Guys praktično digitalna, benevolentno infantilna, ultradobronamerna verzija televizijskih programa kao što su Wipeout, Knockut, Takeshi’s Castle ili, nama najpoznatiji – Igre bez granica. Pogotovo je ovaj poslednji program dobro poređenje jer je njegov model, iako kompetitivan, uvek prevashodno akcentovao apsurdnost i humorističku dimenziju sasvim „veštačkih“ a opet opipljivo „fizičkih“ izazova za igrače, vrednujući slepstik komediju i spontano snalaženje radije nego utrenirane veštine i antički ideal olimpijskog šampiona. Igre bez granica su služile da izgrade i osećaj drugarstva, jednog spontanog, zajedničkog građenja veza onako kako su takmičari stalno spuštani u nove i neočekivane situacije i morali da, praktično, uče jedni od drugih pa i ispomažu se s vremena na vreme, bez obzira na nadmetanje.

Fall Guys radi gotovo identičnu stvar uzimajući po šezdeset igrača sa raznih, jelte, meridijana, stavljajući pod njihovu kontrolu bespolne, jajaste, trapave avatare i onda ih ubacujući u seriju kratkih izazova tokom kojih stalno otpada po deo najsporijih ili najnespretnijih sve dok u poslednjoj rundi – tipično petoj – ne trijumfuje onaj koji je bio najbolji – ili najsrećniji.

 

Sam dizajn igara jeste u velikoj meri inspirisan Igrama bez granica/ Takešijevim zamkom i sličnim programima, ali uz zdravu dozu nintendovskog pristupa brušenog kroz decenije kreiranja trodimenzionalnih platformskih igara (Super Mario 3D Land, recimo) i posebne mogućnosti koje pruža dizajn u „bezbednom“ virtualnom okruženju u kome ne morate brinuti za to hoće li neko od učesnika da se povredi. Mediatonic pritom održavaju vrlo „family friendly“ ton igre, uz puno zaobljenih uglova i mekanih (ili barem mekano-izgledajućih) površina koje sugerišu da čak i padovi sa velikih visina i udari u prepreke ne nanose ozbiljne povrede našim guysima.

 

Ubacite žličicu virtualne fizike te pomenute jednostavne kontrole i sve je spremno za slepstik spektakl u kome će rulja već u startu smešnih avatara sa velikim očima i malim, slabim ekstremitetima da se trka preko bizarnih prepreka sa kojih se pada u neonski ofarbanu sluz i gde ogromni maljevi napravljeni, naizgled od sunđera bacaju nespretne takmičare po nekoliko (desetina) metara u slučajnom pravcu.

Inkluzivnost i dobro raspoloženje koje ova igra proizvodi nisu samo posledica bespolnosti avatara koji ispuštaju bizarne zvuke, smešno padaju i, kako krenete da otključavate palete i odeću, rade simpatični furry cosplay već i toga da su igre dizajnirane pametno, pazeći da ne nagrađuju samo „najbolje“ već da, zapravo, u svaku sledeću rundu prelazi pola ili više od polovine takmičara iz prethodne, nudeći brojne čekpointe i priključke sporijim igračima. Veština koju treba demonstrirati da bi se išlo dalje je, dakle, relativno mala i čitava ideja igre je da je „pravi“ sadržaj komedija koja nastaje kada desetine trapavih, ali ne i za kontrolisanje frustrirajućih, avatara pokušavaju da istovremeno savladaju bizarne staze sa preprekama pa krene opšte sudaranje, padanje jednih preko drugih, odletanje iz gomile kada vas klepi klatno ili rotirajući propeler, komično gomilanje na uskim vratima, kolektivno survavanje u provaliju sa džinovskih klackalica ili valjaka koji se okreću…

 

Igara ima mnogo i u toku nekoliko konsekutivnih mečeva videćete verovatno znatno više od pet tipova izazova. Neke igre sam, recimo, video tek posle tri-četiri sata igranja, kako igra, pazeći da smanji čekanja i trenje, u hodu odlučuje koje izazove da odabere sledeće ili da skrati meč sa pet rundi na četiri, ako je u startu bilo malo igrača u istoj instanci.

 

No, iako Fall Guys nikada ne postaje „hardcore“ test veštine, Mediatonic su mudro uključili i zanimljive promene tona i principa pa su tako neke igre timski napori, gde su igrači podeljeni u različitim bojama označene ekipe koje se međusobno nadmeću u jednostavnim, najćešće urnebesnim, igrama koje odlično balansiraju između smislenog ali jednostavnog timskog rada i fenomenalnog haosa ostatka igre. Jedna od ovih igara podrazumeva otimanje repova koje nose članovi protivničkih timova da bi po isteku tajmera vaš tim imao najviše repova (varijacija na individualni mod u kome kao pojedinac treba da imate rep po isteku tajmera), druga ubacivanje lopti u vašu zonu, treća skupljanje i nošenje jaja u kotaricu vašeg tima (i otimanje jaja iz kotarica protivničkih) a jedna je vrlo inspirisan momenat paljenja kreativne žarulje u nečijoj glavi, verovatno u četiri ujutro posle burne noći, kada ideja „Fudbal, ali sa DVE lopte!“ prelazi iz domena pukog apsurda u domen genijalnog, komičnog apsurda.

Možda su najinteresantniji momenti igre u kojima su igrači, iako nisu podeljeni u timove i bore se samo za sebe, primorani da rade zajedno. Jedna igra zahteva pronalaženje skrivene putanje kroz polje ploča od kojih većina nestaje kada na njih stanete i oslanja se na ideju da će kumulativan napor i žrtvovanje (i ponovno vraćanje u igru sa začelja) velikog broja igrača omogućiti polovini njih da pređu u sledeću rundu. Druga je još smešnija i u njoj rulja avatara juri niz padinu, pokušavajući da pogodi koja su od četvora vrata ispred prava a o koja će samo razbiti nos. Tu je i jedna „logička“ igra koja zahteva pamćenje oznaka na platformama i pretrčavanje na pravu platformu – onu koja neće propasti – kada se odgovarajuća oznaka pojavi na ekranu. Naravno, potencijal za trolovanje je ovde ogroman, i u ovoj kao i u drugim sličnim igrama (stajanje na rotirajućim valjcima ili platformama preko koje idu prepreke) je moguće protivnika gurnuti, povući ili blokirati tako da on strada a vi preteknete barem još koji sekund, ali, ispostavlja se da, makar tokom ove rane faze, dok su „meta“ filozofije igranja Fall Guys još u povoju, većina igrača igra „čisto“, gledajući da sačuva sebe a ne da naudi drugima i naj“ekstremniji“ oblici negativnog ponašanja su kada protivnika pred linijom cilja povučete za guzu, sprečavajući ga da završi igru tog trenutka. Naravno, pošto za tako nešto morate biti iza njega, niko ovo neće raditi kada skor zaista visi o koncu i postoji opasnost da se i sam ne kvalifikuje za naredni krug. Razume se, uvek će jedan procenat igrača biti posvećeni grieferi, koji žive za to da drugima kvare zabavu, ali u ovom trenutku čini se da bogougodni dizajn i estetika igre prilično uspešno susprežu nicanje ovakvih impulsa kod, jelte, normalnog sveta.

 

Deo toga je i pomenuto davanje nagradica za puko učestvovanje – nešto na šta bi se hardcore igrači verovatno narogušili – koje u mnogome doprinosi ideji da je, zapravo, važno učestvovati i zabaviti se usput, a ako jednom stignete do pobedničke pozicije – utoliko bolje. Igra vas udobno vozi po nivoima, daje vam valute, otključava kostime i palete boja i omogućava kastomizaciju avatara koja vas iz generičkog jajeta sa rukama i nogama pretvara u jaje koje se pravi da je aligator, lav, tukan ili vuk, našarano vedrim bojama i prekriveno različitim dezenima. Fall Guys ima reč „guys“ u imenu, ali ovo je u velikoj meri aseksualna igra koja igrača svesno infantilizuje, teleportuje natrag u detinjstvo i podseća ga da nema ničeg lošeg u povremenim sanjarijama o izvornoj nevinosti i bezbrižnom postojanju u svetu sastavljenom samo od igara i zadihanih avantura.

Audiovizuelna estetika igre je sasvim u skladu sa ovim pristupom, pozajmljujući sjajne, blještave neonske boje i oble, mekane forme od Nintenda, (mnogo toga u ovoj igri podseća na slavljeničko raspoloženje Splatoona i Super Mario Odyssey) i sve nadevajući elektronskom fank muzikom koja zvuči kao da ste ionako infantilizovan (bez negativne konotacije, moliću) IDM jednog Squarepushera ili Venetian Snares oslobodili proggy impulsa ka demonstriranju veštine i sveli na muziku ne dobrog nego ekstatičnog raspoloženja. Da Unity endžin sve ovo tera pristojno dobro, uz sve te blještave šejdere i povezivanje čak šezdeset konekcija u celinu koja funkcioniše iznenađujuće glatko je svedočanstvo o daljem razvoju ove development platforme koja uspeva da opstane i pored „zveri“ što ih nude Epic i drugi jaki igrači.

Fall Guys: Ultimate Knockout je dakle vrlo ciljana, vrlo pažljivo upeglana doza dobre volje, dobronamerne komedije i sjajnog raspoloženja koje, kako to stereotip koji je ovog puta tačan kaže, ne dopušta da skinete osmeh sa lica dok igrate. Devolver Digital su jako dobro ocenili da će ovoj igri koristiti da prvih mesec dana provede kao „besplatna“ igra za Playstation+ pretplatnike, katapultirajući je iz domena gotivnog kurioziteta u mejnstrim fenomen dostupan masi od preko četrdeset miliona igrača. Ipak, pokazatelj da igra nije vredna samo kao besplatan daunloud je i to koliko ju je PC igrača na Steamu kupilo i igralo poslednjih dana (spojler: više od stotinu hiljada) pa Devolver i Mediatonic mogu da kažu da su svoju početnu misiju – da zainteresuju narod – uspešno obavili.

Naravno, danas multiplejer igre žive i umiru na ime „player engagementa“ tokom dužeg vremenskog perioda kada se igračima prodaje kozmetika i druge džidžabidže i videćemo koliko će Fall Guys imati srčanosti i kapaciteta da i ostane fenomen u koji je izrasla svoje prve nedelje života. Kako igri, naizgled, nedostaje dubina a koja je pomogla da sličan fenomen – Rocket League – pre neku godinu uzraste od simpatičnog kurija u industriju za sebe (i na kraju i sam završi u Epicovim šapama), nije isključeno da će Fall Guys sa prolaskom leta i zaletom ka lansiranju novih konzola i Cyberpunku, brzo postati sitna stavka na internetu, „igrica“ koju igraju tek upućeni pojedinci kad bi malo da se neobavezno zezaju. Čak i da bude tako, Fall Guys: Ultimate Knockout je igra-događaj, momenat u životima mnogih igrača koji je usred leta neizvesnosti i mučnih priprema za dugačku recesiju, te život u tekućoj pandemiji, spojio stotine hiljada pa i milione ljudi u iskustvu nevine, dobronamerne, nimalo zlobne a urnebesno smešne zabave gde smo se još jednom setili kako je lepo kada se svi igramo zajedno i da nije baš TOLIKO važno čiji je* najveći. Pa nije to najgori legat koji igra iza sebe može da ostavi.

*skor

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 8-08-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , on 8 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Dakle, posle par nedelja u kojima je ponuda bila nešto skromnija, a to se dalo pravdati letnjim usporavnajem ali i iznurenošću od pandemije, prva sedmica Avgusta nas je zapljusnula skoro neverovatnom količinom kvalitetnih metal izdanja. Svuda kud pogledate iskače nešto što će se pojavljivati na listi albuma godine: u blek metalu, stoneru, death metalu… Jebote, čak su i Deep Purple izdali novi, neočekivano pristojan album. Ako imate piće, sad je trenutak da naspete jer ćemo biti ovde izvesno vreme.

Blek metal! Ruski Coated With Filth su me zatekli nespremnog svojim prvim albumom, Like Sacrificial Lambs. Bend postoji već deset godina (makar je toliko prošlo od prvog EP-ja) i nije bio naročito aktivan, reklo bi se, a što objašnjava činjenicu da nikada nisam čuo za njih uprkos intrigantnoj viziji blek metala što je ekipa iz Čeljabinska ima. „Ekipa“ možda i nije prava reč jer bi se reklo da je sve ovo delo osobe po imenu Slava Antonenko, ali muzička filozofija ovog albuma je svakako da se blek metal ozbiljno odvuče iz analogne u digitalnu domaju i da se tamo od njega napravi nevaljala, bučna zver da ućutka sve zveri. Drugačije rečeno, Coated With Filth kombinuje klasičan blek metal, jeftine digitalne orkestracije, industrijski ton i svakakve druge tehnike iz domena ekstremnog metala da spremi obrok koji je bodljikav, ljut, ali fascinantan sa svojim stalnim mutiranjem i bežanjem od utvrđenih blek metal formula za račun eksplozija agresije i seksi gruva. Drugačije drugačije rečeno, ovo je kao nekakav ruski jednočlani Anaal Nathrakh u ranoj fazi i ovo mislim kao veoma ozbiljan kompliment.

 

https://coatedwithfilth.bandcamp.com/album/like-sacrificial-lambs

 

Otkada su Poljaci Batushka napravili ršum sa svojim pravoslavnim, liturgijskim blek metalom, imamo čitav podžanr imitatora i klonova (čak i ne računajući da je originalni bend podeljen na dva nova). Gospod su nastali, verovatno, kao parodija na sve to, ali nije da ćete slušanjem EP-ja Deceased ukačiti ikakve parodijske tonove. Ovo je lo-fi pravoslavni blek metal sa pojanjem preko srednjetempaškog gruva i s obzirom da je praktično kućna produkcija, ovih pet pesama su neobično simpatične, ali i veoma slične jedna drugoj:

 

https://gospod.bandcamp.com/album/deceased

Kineski Holyarrow na promo slikama poziraju sa mačevima a ne sa strelama što je u startu sumnjivo, no, hajde, njihov novi EP, Oath of Allegiance II / 衷赤 II, neka vrsta neočekivanog nastavka debi albuma iz 2016. godine ima dve dugačke, pompezne, epske pesme koje uprkos svojim neverovatnim naporima da me od sebe odbiju preteranom količinom preokreta i novih delova, da ne pominjem cheesy ugođaj, ipak uspevaju da me pridobiju strašću ali i tim istim cheesom koji mi je simpatičan:

 

https://holyarrow.bandcamp.com/album/oath-of-allegiance-part-ii

 

Oklendski Vassafor prave dosta velike pauze imeđu albuma ali su ipak za manje od decenije uspeli da nanižu tri komada. To the Death je muljava, mračna, lo-fi komadeška black-death premlaćivanja koja, iz čistog inata počinje pesmom od dvanaest a završava se pesmom od sedamnaest minuta. Bend se svojski ulaže da opravda ovako dugačke aranžmane i To the Death je album zanimljivih i perverznih black metal ekscesa, vrlo veran mračnoj, smrću i zlom opsednutoj estetici ove muzike. Ali ako možete da istrpite muljav zvuk, ovo je vrlo dobro napisano, autentično i vredno truda:

 

https://vassafor.bandcamp.com/album/vassafor-iii-to-the-death

 

Great Cold Emptiness je ime benda koje vrlo jasno sugeriše o kakvom se brendu atmosferičnog blek metala radi. Ipak, ovaj donedavno jednočlani a odnedavno višečlani bend iz Mejna, predvođen Nathanom Guerretteom koji, oprostićete mi, izgleda kao šef smene na benzinskoj pumpi negde u Vojvodini, ima distinktan ton i zvuk koji čini slušanje drugog albuma, Death Gifted a Bouquet, interesantnim iskustvom. Ovo je black metal/ doom metal ploča koju je Guerrette sam napisao i odsvirao uz samo gostovanja na vokalima i gitari pa je u pitanju izrazito intiman, ličan rad inspirisan ljubavnim raskidom što je autora očigledno veoma pogodio. No, Death Gifted a Bouquet, uprkos svoj očekivanoj patetici uspeva da zazvuči dostojanstveno, čak plemenito inspirisan u toj melanholičnoj meditaciji, spajajući shoegaze akorde, ambijentalne matrice i metal abraziju u solidno funkcionalnu celinu. Predugačku – četiri pesme na ovom albumu dobacuju do čak 67 minuta trajanja – ali funkcionalnu. Album izlazi iduće nedelje:

 

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/death-gifted-a-bouquet

 

https://youtu.be/kOYY8n2xL9Q

Déhà je već na ovim stranicama zabeležio pominjanje i njegove najemotivnije strane pa da pomenemo i album A Fleur de Peau – III – A Fire that does not burn koji je izrazito emotivan depresivni blek metal prilično ružnog zvuka, ali slutim da to ciljnoj grupi neće smetati. Déhà zna šta radi sa ovim gitarama koje nemaju trunku dinamike i samo polivaju slušaoca smenama nežnih, melanholičnih akroda dok on preko vrišti i nariče. Kompozicije su opsceno predugačke ali i to je u duhu senzibiliteta koji se ovde traži i depresivni, melodični blek metal ovog prolifičnog i cenjenog belgjskog autora bez ikakve sumnje ima svoj osobeni identitet i šarm.

 

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/a-fleur-de-peau-iii-a-fire-that-does-not-burn

 

Aryoch su u mojoj knjižici imali plus već zbog imena koje, zna se, slavi jednog nevaljalog boga, ali i prvi EP, The Arrival im je simpatičan. Malo zvuči čudno da me veliki blek metal bendovi neretko smore posle tri takta, a da ovim polu-sobnim projektima dajem svoje vreme i naklonost ali tako je to: blek metal je u velikoj meri muzika autentičnosti i ona često jače bljesne kada stižete jeftinijim prevozom. The Arrival daje tri pesme „simfonijskog“ blek metala ali ovde nema mnogo umiranja u stvarnim simfonijskim aranžmanima – sintetički gudači i duvači promiču u pozadini, svakako, ali Aryoch pre svega pišu dobre, kvalitetne pesme dobre atmosfere i odličnih ideja, sa izvesnom „cyber“ crtom u aranžiranju a koja se sjajno dopunjava sa tim lo-fi orkestracijama. Sve to zvuči „demo“ ali izvrsno i ja sam u ove tri pesme uživao.

 

https://aryoch.bandcamp.com/album/the-arrival

Kad smo već kod upečatljivih imena, bavarski duo Super Satan su sebi obezbedili makar da budu primećeni na svakom spisku metal bendova na koji dospeju. Ali, znate kako to već ide, zainteresovanost onda treba konvertovati u pažnju a  debi album nazvan Menetekel ovde obavlja dobar posao. Super Satan nisu nikakav šaljivi, parodični projekat i Menetekel je ploča odličnih kompozicija agresivnog ali dinamičnog i raznovrsnog blek metala sa izvrsnim zvukom u kome se svi instrumenti dobro čuju (slušajte bas!) i master ima puno „vazduha“ a aranžmani su ekspanzivni i puni ideja i dobrih tema. Super Satan se izrazito trude oko pesama i majstorski spajaju emotivnost i klasičnu metalsku agresiju za koktel koji zadovoljava na više nivoa. Odličan debi:

 

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/menetekel

 

 

Norvežani Brotthogg na svom drugom albumu, The Die is Cast impresivno kombinuju melodični black metal i melodični death metal sa šalicom progresive za ploču prijatne, čak i umiljate muzike koja pored standardne melodeath dinamike ima i određene kinematske dimenzije koje stižu sa blek metal strane. Slušajte, recimo sjajan način na koji klavijature oplemenjuju glavnu temu u prvoj pesmi, Nokturne koja izmiče „The Black Dahlia Murder klon“ kletvi mada je jasno da se bend napaja sa tog izvora. Vrlo prijatan, vrlo melodičan ali teatralno mračan metal za sladokusce.

 

https://brotthogg.bandcamp.com/album/the-die-is-cast

 

Nizozemci Adversarius su se izuzetno potrudili da ostave utisak svojim debi albumom In Nomine Draconis Inferni a koji je došao posle nekoliko godina treninga u kraćim izdavačkim formama. In Nomine Draconis Inferni je kako joj i ime sugeriše ploča žestokog i bučnog satanističkog metala ali Adversarius uspevaju da svoj naprženi zvuk oplemene melodičnošću koja na momente ide i do sasvim klasičnih metal formi, sa referencama na Iron Maiden i ovo se fino uklapa uz inače agresivan, konfrontativan pristup. Bend piše pesme na jedan organski, prirodan način, vešto se oslanjajući na upečatljive gitarske teme (slušajte razlaganje koje kreira i nosi sržni identitet pesme In Nomine Draconis Leviathan) i praveći dinamične, ekspanzivne ali ne razvučene aranžmane. Satanistički blek metal često ume da bude jednodimenzionalan i nemaštovit ali najbolji među ovakvim bendovima razumeju da je zavodljivost Paloga ne samo u moći već i u slatkorečivosti i muziku ugađaju njegovoj višeslojnosti. Adversarius su, bogami, s pravom izborili pravo da se pominju uz najbolje:

 

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/in-nomine-draconis-inferni

 

Stalno pričamo da je Poljska na samom vrhu piramide straha u blek metalu a albumi kao što je drugi album ekipe Kalt Vindur podsećaju zašto. .​.​.​and Nothing Is Endless je fascinantna ploča modernog  blek metal zvuka koji zvuči autohtono i originalno a bez napuštanja osnova ovog žanra. Kalt Vindur imaju mračan ali prijemčiv zvuk sa vrlo dobrim miksom i pesme koje njihove progresivne ambicije koriste za nadahnuto aranžiranje i smele harmonske eksploracije (The Blind Sin Hunter, Dirty Yields) umesto za tehnička izdrkavanja. Ima tu i post-blek metal ekscesa (recimo Eyes ov Gods) a bend majstorski pakuje devet pesama u nešto više od pola sata muzike podsećajući da kvalitet i kvantitet mogu da se spoje na ekonomičan način. Izvrsno:

 

https://witchinghourproductions.bandcamp.com/album/and-nothing-is-endless

Ekvadorski Angel Negro me je ljudski razgalio svojim novim EP-jem, Forjado en el infierno. Black/thrash metal koji ovaj bend svira svodi se na sirove, a i surove pesme pune opuštenih blastbitova i dobrog trešerskog rif-rada. Pesme se, da bude jasno, ne razliku između sebe nešto preterano pa se, recimo, Caravana Satanica gotovo neosetno preliva u Poder y destrucción ali to je upravo jaka strana ove ploče. Ona, naime nije dugačka, ima lep zvuk i poštenu svirku pa tih jedanaestak minuta proleti ugodno i nimalo ne overstejuje svoj, jelte, velkam. Nadam se da će Angel Negro uskoro još snimati jer je meni ovo sjajno bez obzira na svu prostotu koju baštini.

 

https://deadsignrec.bandcamp.com/album/forjado-en-el-infierno-2

Od muzike indonežanskih Tombstone maltene je zanimljivija neizgovorena drama koju sugeriše njihovo onlajn prisustvo. Prvo, ime Tombstone je urnebesno jer mada znači „nadgrobni kamen“, u većini nas (starijih) zapadnjaka izaziva asocijacije na vestern filmove. Drugo, bend za sebe na Bandcampu kaže da je duo a na Metal Archivesu su na slici troje. Ta ista slika koristi se i za Bandcamp profil, samo je osoba sa desne strane isečena. Bend je osnovan 2005. godine, ima čak i link za Myspace stranicu na ’Bandcampu, ali mu je album The Awakening of Darkness prvo izdanje, itd. No, ispostavlja se da je ploča vrlo solidna. Tombstone se ne useravaju preterano od svežih i originalnih ideja ali ovo je više nego pristojan drugotalasni blek metal sa pesmama koje pravdaju svoja peto, šesto, sedmo i osmominutna trajanja i sa dobrim zvukom. Možda su Tombstone ovih petnaest godina samo ozbiljno radili? Kakogod, ovo je korektn debi za duo iz Džakarte i, nadam se, ne poslednji album koga će snimiti:

 

https://tombstone666.bandcamp.com/album/the-awakening-of-darkness

Moskovljani БѢСЪ veoma jasno pokazuju da im nije stalo do slave i para već i time što ime neće umeti da im izgovori niko ko ne zna rune a naslovi pesama su i dalje na ruskom na singlu čiji naziv moj word processor ne može ni da ispiše jer je u pitanju neka egzotična runa. Bunilo! Jer ovo je FENOMENALAN blek metal koji meša izvrsni drugotalasni, žestoki, premlaćivački zvuk sa malo pravoslavne liturguje, a sve, reklo bi se, u slavu satanizma. Mislim, pesma Царская Печать je MNOGO dobra sa svojim ubistvenim tempom i žestinom a nešto sporija Страхъ, Петля и Яма uspeva da ima onaj klasični slovenski ili ruski melanholični prizvuk a da i dalje zvuči mišićavo i moćno. Sjajno:

 

https://biese.bandcamp.com/album/–2

 

Venecuelansko-čileanski Slebst na svom  drugom albumu, Relatos de angustia nudi melodičan i prilično progresivan black metal sa jednim epski širokim zahvatom koji, pak, vrlo lepo leži uz reflektivnu, meditativnu tematiku pesama. Jedini član ovog projekta, enigmatični N je svoj kompozitorski i produkcijski kvalitet jako istesao pa je ovo jedna veoma ubedljiva ploča koja ne pati od samozaljubljenosti što ponekad mori te jednočlane blek metal sastave, a koja osvaja veoma strastvenim izvođenjem i jakom ama ne preslađenom emocijom:

 

https://selbst.bandcamp.com/album/relatos-de-angustia

Blek metal izdanje tjedna je svakako novi album Krallice, nazvan Mass Cathexis i rađen u kolaboraciji sa Neurosisovim basistom i pevačem, Daveom Edwardsonom. Malo sam se iznenadio kada sam shvatio da je od poslednjeg pravog albuma Krallice prošlo tri godine i da je bend u međuvremenu vatru ložio živim albumima i singlovima. No, neka je, jer Go Be Forgotten je bio masivan album i nikome od nas ne bi koristilo da su Krallice samo imitirali njegov zvuk na narednim izdanjima. Mass Cathexis je, opet, dakle, priča za sebe sa Barrom i drugovima koji se sasvim prirodno uklapaju uz Edwardsona mešajući svoj indie/ avangardni blek metal sa apokaliptičnim, proročanskim metalom koji dobijate kada Edwardson peva. Krallice nikada nisu imali ambiciju da budu deo ijednog etabliranog blek metal talasa ili podžanra, jer Barr ionako nikada nije pripadao nigde i uvek kopao sopstvene kanale spajajući avangardu i ekstremnu pop muziku, pa tako i Mass Cathexis nastavlja da blek metal oplemenjuje odlazeći veoma daleko od žanrovskih matrica ali nikada sa prezirom, uvek sa eksperimentatorskim žarom. Ovo je, kad smo već kod toga, možda najeksperimentalnija, najavangardnija Krallice ploča do sada sa muzikom koja na momente podseća na Barrov stari projekat Orthrelm svojim nezamislivo komplikovanim matematičarenjem i sumanutim harmonskim pustolovinama. Opet, Barr je Krallice, slutim, i osnovao da pobegne od etikete „avangardiste“ ili „eksperimentatora“ i da svoje eksperimente postavi u određeni žanrovski kontekst koji će im dodati na težini pa tako i ovaj album profitira od poštene blek metal osnove uspevajući da joj uradi fantastično zanimljive i inventivne stvari kroz ovih devet pesama. Plus uobičajeno zanimljiv miks i koliko-toliko dinamičan master. Narode, imamo pobednika za ovu nedelju a i jakog natjecatelja za kraj godine:

 

https://krallice.bandcamp.com/album/mass-cathexis

Stoner! Italijani Rainbow Bridge su, inspirisani lokdaunom i nemogućnošću držanja koncerata ušli u svoj podrum i džemovali kao blesavi i iz toga je nastao album Unlock. Ovo je skoro pa idealan primerak ovakvog tipa albuma jer Rainbow Bridge ne samo da imaju fenomenalan zvuk – naglašavaju da su svi zvuci napravljeni basom (uključujući kontrabas), gitarom i bubnjevima da ne mislimo da ovde ima nedobog sintisajzera ili, štajaznam, gusala – već i vrlo dobro umeju da zaprave jedanaestominutne džemove koji imaju odličan gruv ali i kontrolu nad razvojem tema. Speero the Hero, recimo, pokazuje gitaristu Giuseppea Piazzollu kako perfektno koristi efekte da svoj hipnotički džem lansira u orbitu a bez gubljenja u pravljenju buke. Marvin Berry (da, referenca na Back to the Future, dobro se sećate) koja album otvara je izvrstan psihodelični bluz za naprženom distorzijom a The Girl That I Would Meet This Summer je hendriksovski hard rok džem u najboljem mogućem smislu. Odličan album:

 

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/unlock

Blues Funeral Recordings iz Albukerkija su nas za ovo ljeto obradovali kompilacijom WEEDIAN Volume 4 prepunom odlične heavy psihodelije i stoner roka. Ovde od bendova za koje smo čuli i uglavnom jako hvalili u ovim nedeljnim pregledima imamo Stonebirds,  Bismarck, Slow Green Thing, Las Historias i Neptunian Maximalism a pored njih ima još jedanaest pesama zanimljivih lo-fi i manje lo-fi psihodeličara i dumaša. Sve to košta samo dolar da se daunlouduje i sluša koliko hoćete pa je skoro neukusno da ovu odličnu kolekciju propustite, pogotovo što će vam dati prozor u rad izdavača koga VEOMA vredi pratiti i dalje:

 

https://bluesfuneralrecordings.bandcamp.com/album/weedian-volume-4

 

The Drawbacks su Grci. To je to, to je moj opis benda. Ako vam nije dovoljno, niste me dovoljno čitali ali ja sam milosrdan pa ću dodati da The Drawbacks na svom albumu Lost in Time nude zavodljivi, dobro producirani i odlično odsvirani desert rock koji će vam prijati ako ste ikada slušali Monster Magnet ili, uopšte, voleli električnu gitaru i distorzirani teški rok.

 

https://thedrawbacksband.bandcamp.com/album/lost-in-time

 

Nijemci Lost To Wolves su na sličnim koordinatama na svom istoimenom debi EP-ju. Odlično producirano, ubedljivo odsvirano i sa jednom snažnom „televizijskom“ dimenzijom, ali uz songrajting koji će zadovoljiti i probirljiviju klijentelu, Lost To Wolves su još jedan od milion desert rock bendova koji danas rade i zvuče fantastično dok omatoreli, ogorčeni ljudi nariču da „više nema pravog roka“.  Jes baš.

 

https://losttowolves.bandcamp.com/album/lost-to-wolves-ep

Gotivan, bluziran ali i abrazivan, takoreći gruvi ali grub koktel sludge i stoner metala stiže nam iz Nju Džersija posredstvom benda Barrow Downs. Nepamtljivo ime benda dopunjeno je nazivom EP-ja koji je, pa, relativno izlizan – Ritual – pogotovo što muzika nije naročito ritualistička. Ali je dobra, Barrow Downs teško treskaju, imaju skoro neizdrživo distorziran bas koji proždire sve u miksu, a to onda ostavlja utisak da se ostali instrumenti bore da se čuju pa su i pesme, pune tih gotivnih bluz muljavina i oziozbornovske škole pevanja, nekako moćne. Fino:

 

https://barrowdownsdoom.bandcamp.com/album/ritual

 

Black Spirit Crown su dva čoveka iz Ohaja sa pet pesama na EP-ju Gravity a koje su dobrozvučeći, zdrav, poletan stoner metal, sa teškim zvukom ali dovoljno šarma i lepršavosti da se nađu sa prave strane, jelte, istorije. Ovo je muzika kojoj bi pravi bubnjar svakako doprineo – ne zato što je ritam-sekcija loše programirana već bi bubnjar sa svojim dinamikama i nesavršenostima dodao organsku crtu muzici koja ima veoma finu dimenziju distance i hipnotičnosti, pa bi sve zvučalo još vitalnije i energičnije. Ali i ovako je odlično. Black Spirit Crown su bend dobar i za normalnu publiku i za nas budale, sa svojim odlično napisanim, veoma gruvi i melodičnim pesmama. Pevanje takođe osvaja suptilnim multitrekovanjem i intervalima i da je sve to samo malo dinamičnije u zvuku bilo bi IZVANREDNO.

 

https://blackspiritcrown.bandcamp.com/album/gravity

Krojdonski The River me nisu zimus baš raspametili svojim trećim albumom, pa je fer reći da me ni kompilacija Different Dirges ’03 – ’05 ne raspamećuje ali je interesantno čuti ovaj gotski/ pop doom bend u raznim svojim verzijama, sa različitim kvalitetom zvuka, mada uglavnom dosta mutnim i mračnim. Što se solidno uklapa uz estetiku grupe, naravno, no Different Dirges ’03 – ’05 je ploča koja čini da bend zvuči ranjivije i autentičnije nego na bolje produciranim pločama pa mi je time i simpatičniji. Ima ovde šmeka:

 

https://riverbanduk.bandcamp.com/album/different-dirges-03-05

 

Za slučaj da se osećate poletno, raspoloženo, optimistično, Italijani Bleeding Eyes imaju četvrti  album i Golgotha je jedan od najtačnijih naziva albuma u istoriji davanja naziva. A prvi album im se zvao No God! Ekstremno teški, glasni doom-sludge metal koji ova ekipa valja nije tu da ikoga ohrabri ili uteši, već naprotiv, da ga podseti koliko je život mučna, naporna stvar. Naravno, na najbolji moguć način. Bleeding Eyes majstorski pišu dugačke, prespore pesme ogromnih rifova i prenapregnutih distorzija koje samo što ne izazovu požar u pojačalima a pevač Simone Tesser  preko svega izvikuje svoje proročanske stihove pa povremeno i zapeva, dajući svemu jednu gotovo propovedničku dimenziju. Pogotovo što je sve na italijanskom. Bleeding Eyes su, naravno, svesni kako je ovakvu muziku teško slušati ako se sastoji isključivo iz nerazblažene agresije pa imaju i veoma dobro ubačene pasaže ambijentalne meditacije i „mekše“ svirke a što sve „poentu“ albuma čini još ubojitijom. Sjajno:

 

https://bleedingeyes.bandcamp.com/album/golgotha

 

Transylvanian Tapes izbacio je prvi album pensilvanijskih death-doom metalaca Caged i ovo su četiri dugačke pesme mučne ali ipak prijemčive svirke. Stricken by Continuance nije PREDUBOK album ali Caged shvataju da je neprestano udaranje u glavu u istom tempu i istim intenzitetom ipak malo neproduktivno trošenje svačijeg vremena pa ovde ima taman toliko interesantnih ideja i diverzija da možemo da pričamo o identitetu benda i potencijalu za dalje solidne radove:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/caged-stricken-by-continuance

 

Ripple Music i ove nedelje nude sjajan program u vidu split albuma grupa Howling Giant i Sergeant Thunderhoof. TURNED TO STONE Chapter 2: Masamune & Muramasa je tematska ploča koja koristi progresivni stoner rok da priča o dvojici japanskih kovača poznatih po svojim legendarnim mačevima. Howling Giant nude dve pesme proggy muzike koja se ne bori sa jazz akordima i neobičnim metrikama već ide napred nošena odličnim rifovima i klavijaturističkim matricama. Epski. Britanci Sergeant Thunderhoof su klasičniji psihodelični stoner i njihova 21 minut dugačka stvar se dostojanstveno ravija u proggy smeru zadivljujući svojim negubljenjem gruva sve vreme:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-2-masamune-muramasa

Još jedan član Neurosis ima album ove nedelje. Steve Von Till je izbacio album ambijentalnih meditacija koje nemaju ni gitare ni bubnjeve već samo sintisajzere i njegovo „soul“ pevanje preko. Solidno to zapravo zvuči i mada je No Wilderness Deep Enough, naravno, pomalo patetična ploča, to je ona dostojanstvena, plemenita patetika i lepo odmerena količina metalskog cheesea:

 

https://stevevontill.bandcamp.com/album/no-wilderness-deep-enough

 

Mučan, težak ali dobar sludge doom metal iz Sakramenta donosi nam Occlith na svom prvom albumu Gates, Doorways, and Endings. Ovo je muzika sa svom tom nekom melanholijom i sporošću doom metala ali proterana kroz abrazivni, mučni filter sludge metala pa ako volite da istovremeno plačete od tuge ali i od besa, Occlith su prilično dobra ponuda. Mada je treba izdržati – pesme su sve preko deset minuta i bend se trudi da opravda ova trajanja varijacijama u dinamici i raspoloženju ali agresivni, teški zvuk svakako ne čini ovo lakim albumom za slušanje. Nije, dakle, da se vrti u krug ali rekao bih da je dobro za ponovljena slušanja:

 

https://occlith.bandcamp.com/album/gates-doorways-and-endings

 

Rusi I Will Kill Chita aka IWKC na singlu Evil Cosmonaut daju dve pesme i petnaestak minuta dubokog psihodeličnog doom zvuka. Naslovna pesma je superspori, superteški , jako distorzirani komad svemirske psihodelije sa lavinom mikrofonije i osmožičanom bas gitarom, a drugi komad Meine Seele selber ist diese Flamme je neka vrsta death/ sludge košmara improvizovanog na probi i to  zvuči sjajno. Takođe, ovo nije poslednji put da danas vidimo kosmonauta na omotu:

 

https://iwkc.bandcamp.com/album/evil-cosmonaut

Još jedna kompilacija za vaš užitak dolazi od strane njujorškog izdavača Torture Drome i zamišljena je kao sekvenca epizoda iz fiktivne televizijske horor-serije. Torture Drome Presents: Evil Doom zaista ima tu kinematsku, pomalo i vodviljsku dimenziju sa bendovima koji svoje spore, mračne pesme izvode sa puno šmeka i odmerenog, „televizičnog“ miksovanja doom, stoner i psihodeličnog metala. Vrlo dostojanstveno i zapravo vrlo konzistentno po kvalitetu, tonu i senzibilitetu. A još sve besplatno! Pa imate li vi dušu ako ovo ne poslušate?

 

https://torturedrome.bandcamp.com/album/torture-drome-presents-evil-doom-2

 

Volio sam debi album teksaških Burn Ritual, pa mi je i drugi album, The Void sasvim po ukusu. Kvartet iz San Antonia ne menja ništa radikalno u svom zvuku, nastavljajući sabatovski teški, zavodljivi rok sa odličnim, tamnim rifovima i psihodeličnim, snolikim vokalima. Burn Ritual i dalje pišu lepe, na gigantskim, lepljivim rifovima zasnovane pesme i i dalje razumeju da zvuk ne treba da bude iskomprimovan do neizdrživosti da bi bio „težak“ i „moćan“. Da su samo opušteniji u soliranju bili bi perfektni ali dobro, ima vremena. Odličan album teatralnog, mračnog a poletnog doom metala:

 

https://burnritual.bandcamp.com/album/the-void

Nadja već izvesno vreme žive od kanibalizovanja svoje stare diskografije, izdajući žive albume sa snimcima starim oko deceniju i, valjda, ponešto zarađujući od toga. Na red je došao onaj drugi siguran trik – remiks album. No, kvaka je u tome što su Nadja generalno odlični pa su im i ovi low effort radovi zapravo vrlo dobri. The Drone Mixes je baš ono što piše na pakovanju: kolekcija gitarskih (uglavnom gitarskih) dronova, dobijenih remiksovanjem pesama sa starih Nadja izdanja. Je li to dobro? Pa jeste, Aidan i Leah su generalno odličan duo koji već dugo komunicira praktično telepatski a  prilika da se starom materijalu pristupi iz novog ugla im je dala šansu da pronađu mnoga njegova sveža značenja i zračenja. Ne znam planira li Nadja da ikada uradi nešto stvarno novo ali i ovo što sada rade je uzbudljivo:

 

https://nadja.bandcamp.com/album/the-drone-mixes

 

Ukrajinski Mauser kasne jedno 35 godina sa svojim krosoverom između hardcore punka i thrash metala, ali je njihov eponimni prvi album meni simpatičan. Nije ovo nikakva nova perspektiva na ovu muziku ali bend se uspešno i sigurno pakuje među moja sećanja na ’80s crossover i bendove poput Crumbsuckers, Cro-Mags, Infezione, pa i Bad Brains čiju House of Suffering Ukrajinci vrlo solidno obrađuju. Prelepo:

 

https://mauserhc.bandcamp.com/album/self-titled

Ako dobro razumem njihovu biografiju na google-translate engleskom, tokijski The Azikuwashers su formirani 2009. godine kao death metal bend ali su se kroz karijeru izšlifovali u današnju kombinaciju pank roka, metala i brojnih drugih žanrova koji se u datom trenutku uklapaju u viziju benda. Drugi album, Sirarponcaca je vesela i bučna pank rok/ metal ploča sa pamtljivim refrenima i poletnom, energičnom svirkom koja na trenutke odlazi u sasvim neočekivanim smerovima. Kliše je ovako veselo ekscentričnu muziku smatrati „tipično japanskom“ , ali The Azikuwashers zaista podsećaju šta se može dobiti kada se izmestite iz „klasičnog“ posmatranja žanrova i svirate stvari po osećaju. Lepo:

 

https://theazukiwashers.bandcamp.com/album/sirarponcaca

 

Kolumbijski Decarabion imaju prvi apbum i Bastard Son of Divinity je samo za hardkor ljubitelje muljavog, neprozirnog brutalnog death metala. Momci iz Bogote imaju umrljan, nedinamičan zvuk u kome se rifovi jedva razlikuju, bubnjevi sviraju samo blastbitove ili duplim kikovima napunjene „mosh“ritmove, vokal zvuči kao da je sa dna kace itd. Ono što ovom bendu svakako treba priznati je da se trude oko pisanja pesama bez obzira na prilično restriktivnu estetiku u kojoj rade. Ovo nije death metal za žurke i dobro raspoloženje već zaista brutalna, nepraštajuća svirka samo za najposvećenije:

 

https://decarabion.bandcamp.com/album/bastard-son-of-divinity

Australijski Faceless Burial na svom drugom albumu, Speciation nude vrlo dobro napisan i dinamično odsviran death metal sa blagim progresivnim elementima. Nije ovo ful-on progresiva sa ćelavim bas gitarama i jazzy akordima, Faceless Burial su propisno mračan i brutalan kombo sličniji po senzibilitetu jednim Tomb Mold nego jednim Cynic. Ali ima tu lepih progresivnih tema i trikova dok bend sigurno krči put kroz šumu velikih, opakih rifčina, sve  u odličnom miksu i dinamičnom masteru. Mislim, slušajte kako bubanj zvuči prirodno! Divota! Još jedan siguran hit za Me Saco Un Ojo Records:

 

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/speciation

 

Raped by Chains je UŽASAN naziv za petostruki split album hevi metal bendova sa raznih strana sveta (Argentina, Peru, Španija, Čile, Malezija), ali je muzika, ah, odlična. Raptore iz Španije otvaraju program sa dve moćne NWOBHM stvari sa pamtljivim melodijama i pevanjem koje je toliko prefinjeno iritantno da je savršeno. Ostali se baš trude i Filosa iz Argentine je vrlo simpatična sa svojim kasetnim zvukom i slatkom pevačicom a malezijski Firasah je ponovo savršen NWOBHM u nesavršenom miksu. Peruanski izdavč Black Legion ima u svom logotipu kasetu i ova kompilacija ima baš kasetni prizvuk i estetiku bez obzira što izlazi na CD-u. Ona je prljava, seksi i neodoljiva:

 

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/raped-by-chains

Jayabaya iz Indonezije sebe nazivaju progresivnim power metal bendom ali istina je da se njihov dinamični power metal na EP-ju Anathema, bez obzira na sva zaogrtanja u klavijature i sva pevanja u falsetu zapravo dobro i rado ukršta sa ekstremnim metalom. Kebak Ludira, recimo, bez pardona fuzioniše brzi thrash/ power metal pristup sa čistim death metalom sa sve hromatskim rifovima, blastbitovima i dubokim death pevanjem. Posle toga sledi power balada Kilisuci Part I (Moksa) koja zvuči kao uvod za poslednju epizodu u sezoni omiljene anime serije sa svojih sedam minuta neprekinutog cheesa i divno naivnih lirskih emocija. Pa zatim ide naslovna pesma koja je opet rasvirani, raskošni power metal sa melodičnim temama i pevanjem, prevučenim preko blastbitova. Hoću da kažem da Jayabaya nisu bend koji se zaista drži nekih „utemeljenih“ žanrovskih ograničenja ili definicija i da je njihov pristup metalu svež, zabavan i kvalitetan. Sve preporuke:

 

https://interluderecords.bandcamp.com/album/anathema

Mladi čileanski death metal sastav Deconsekrated je svoj demo iz Juna ove godine snimio toliko solidno da će ga sada Burning Coffin Records izdati na kaseti u Septembru, a evo ga i na Bandcampu za digitalnu generaciju. Hidden Paths ima samo dve pesme ali ovo je veoma dobar death metal starije škole, sa prilično jasnim dugovima mid-’90s zvuku, pesmama koje su i dalje negde na sredini između tehničke oštrice i atmosfere posredovane zanimljivom gitarskom svirkom. Sve je jako dobro odsvirano, miksovano i utegnuto a ovo dvoje mladih i pišu jako solidne pesme koje, s obzirom da su u žanru gde se uglavnom pamti opšti utisak a ne pojedinačni „hitovi“ imaju taman toliko identiteta koliko je potrebno, sa odličnim idejama i egzekucijom. Cath Laptikovsk pritom ima odličan, raspali vokal i nadam se da će Deconsekrated što pre snimiti album jer ovo je materijal koji mnogo obećava. Pa još i taj olovkom rađeni omot kasete! Bjutiful:

 

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/the-hidden-paths

 

 

Kad smo već kod ženskih vokala, Body Farm, powerviolence/ punk bend iz, Baltimora ima prvi, troinčni singl koji se zove Body Farm i ima tri pesme besne i napaljene svirke. I odlične svirke, takođe. Kako sa powerviolence žanrom to ume da bude, ovo je spastična i brza muzika, ali bend ima dovoljno osećaja da sve poveže na lep način, pesme su JAKO kratke, zvuk gitare je masivan i džara vam uši u najprijatnijem smislu a pevačica je tačno gde treba na skali između „iritirajuće“ i „umilno“. Pa još i obrada Devoa na kraju. Pa šta vam JOŠ treba? Kakav ste to svet?

 

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/3-lathe

 

https://blindragerecords.bandcamp.com/album/body-farm

Defragment su ekipa Čileanaca, Kolumbijaca i Venecuelanaca koja živi u Čileu i svira metal. Lepo! Pogotovo što im je singl Outbreak odličan nudeći poletan deaththrash metal, sa mnogo ložačke energije i kvalitetnog muziciranja. Negativna strana? Pa, ovo je samo jedna pesma i nakon što ta dva minuta vrištanja, blastbitova i testeraških gitara prođu čovek ostaje gladan za još. Dajte još!

 

https://defragmentmetal.bandcamp.com/album/outbreak-2020

 

Vraćamo se malko u Jul da poslušamo debi album trojice mlađahnih hojlanđana iz Harlema čiji se bend zove Obstruktor a prvi album, Wrong Hands donosi deset simpatičnih pesama speed/ thrash metala koji voli i jak tempo i jake melodije i dobre teme i generalno se ne iscrpljuje u hromatskoj pustoši u kakvoj se novi thrash bendovi ponekada izgube. Ovo su sveže, zanimljive pesme pune dobrih detalja i odsvirane sa mnogo strasti i jedina malecna zamerkica albumu ide na nešto prljaviji zvuk ali kad je TO kod dobrog metala bio problem?

 

https://obstruktor.bandcamp.com/album/wrong-hands

 

U stalnom podećanju da su neki od heavy metal muzičara iz sedamdesetih godina još uvek aktivni, evo nama Carla Canedyja sa albumom Warrior. Bubnjar-veteran, Canedy je svirao u Manowaru na početku njihove karijere i reputaciju stekao kao član The Rods koji su prošle godine snimili album što se meni nije baš preterano dopao. Canedy je, možda, u metal-istoriji zaslužnije pamćen kao producent koji je radio sa Overkill, Anthrax, Possessed i Exciter polovinom osamdesetih i bio deo procesa sazrevanja thrash metala, no kako je on i dalje veoma aktivan kao muzičar, tako je i osnovao bend koji nosi ime po njegovom prezimenu a album Warrior je ne naročito esencijalna ali i ne osramoćujuća kolekcija heavy metal pesama sa solidnom produkcijom, a koje se kreću celim putem od radio-friendly, top-40-like hitova poput Not Even Love, preko bržih, bengerskih pesama (Lies, Hellride) pa do himničnih power metal komada kao što je naslovna. Canedy očigledno ovu muziku STRAŠNO voli i album je ispunjen tom ljubavlju pa ne mogu da budem previše negativan, bez obzira što ja svoj metal volim malo oštrije i ljuće:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_moQEZux22IdWs2KCqxSgVj1Tp1g2IoH9k

 

Blue Oyster Cult se često pominju kao bend koji je termin heavy metal prvi počeo da koristi da opiše svoju muziku pa sada imamo njihov živi album, 45th Anniversary – Live In London da nas podseti na njihovu karijeru. Da ne bude zabune, bend je osnovan još 1967. godine pa nisam siguran šta tačno ova četrdesetpetogodišnjica obeležava li svaako je sve to za respekt. Naravno, BOC su uvek bili bend koji kombinuje ritam i bluz sa tvrđim zvukom, označavajući momenat kada su američki hard rokeri počeli da se identifikuju sa metalom a bili su i odlični instumentalisti i autori nekoliko nezaboravnih hitova, pa sam ih rado konzumirao kao dijete. E, sad, dobar deo njihovih pesama danas zvuči pomalo generički ali i to je jer su naprosto BOC uspostavili mnoge formule što su ih drugi preuzeli. Ovaj album je perfektno odsviran i dobro produciran i podseća koliko su Blue Oyster Cult bili važni u nekoj fazi razvoja popularne muzike, sa sasvim solidnim verzijama takvih klasika kao što su (Don’t Fear) The Reaper,  Hot Rails to Hell i, dakako, Godzilla.

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n3AExuoS8Hbj6sF_dDXrWD2yNy3omnfW4

 

Šta tek reći na činjenicu da Deep Purple ima novi album? Ja ne mogu ni da prebrojim koja je Whoosh! po redu ploča benda koji je osnovan tri godine pre a na vrhuncu svoje karijere bio godinu ili dve posle mog rođenja i koji ja lično slušam već četrdeset godina. Naravno, nema više Lorda, a Blackmore već decenijama nema ništa sa ovom grupom, no… volim da čujem Gillanov glas posle toliko decenija – veliki je to pevač, karakteran, volim Paiceov bubanj i Gloverov bas a Morse i Airey pišu solidne aranžmane za bluzirani hard rok koji je zaštitni znak ovog neopisivo važnog sastava za istoriju rok muzike. Rak rana Deep Purple je uvek bila što su im albumi često pored par izvanredno važnih komada umeli da budu popunjeni korektnim ali zaboravljivim filerom pa ovo svakako nije nešto čemu će umaći u 2020. godini, no pošto se to već očekuje, onda je u redu uživati u perfektno aranžiranim, prozračno, dinamično miksovanim pesama koje spajaju bluz, gospel, teški rok, folk i malo klasike za jedan solidan pastiš Deep Purple zvuka i predugačkih ali prijatnih pedesetjedan minut svirke. Mislim, nek su nam živi i zdravi, jebemmu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=QUW7PvvbbO4&list=PLBzBwYhHpqLLuCjQ2WZ3Pkz2p7qE3fGPj

Megascavenger je još jedan u nizu solo-projekata švedske death metal mašine što je znamo po imenu Rogga Johansson. Songs in the Key of Madness je peti album ovog projekta u nekih osam godina postojanja – koje se, da li slučajno, poklapa sa periodom zlatnog doba u novijoj srpskoj istoriji – i ako očekujete da čujete nisko naštimovani, debeli švedski death metal sa D-beat osnovom i pankerskim rifovima, pa čestitamo, naravno da je ovaj album baš to. Johansson sebi može da dopusti zastrašujuću preprodukciju ploča jer je uglavnom toliko talentovan da čak i pesme koje napravi za, čini se, tri minuta (a one traju, recimo četiri), i koje su sastavljene skoro isključivo od najuobičajenijih žanrovskih gestova, pokupljenih iz „Swedeath za neupućene“ priručnika, čak i takve, dakle, pesme, imaju u sebi dovoljno osobenosti i dobrih trikova da izbegnu prokletstvo generičnosti. Da bude jasno, nije, dakle, Songs in the Key of Madness naročito originalna ili maštovita ploča i treba se navići na to da ćete 70% vremena na njoj slušati isti ritam i tempo, iste vokalne afektacije itd., ali Rogga zna znanje i ovo je na kraju dana vrlo uredno i prijatno da se čuje:

 

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/songs-in-the-key-of-madness

Moskovski žensko-muški kvartet Unholy Night navodno svira blackened speed metal ili tako nešto, ali njihov prvi EP, Succubus je toliko masivno preglasno izmasterovan da ovo uopšte nije prvi utisak koji čovek ima. Pogotovo jer ovde sve pršti od klasičnih rokenrol i pank rok harmonija pa je Succubus više death ’n’ roll ploča nego ikakav blek metal koji moje uši poznaju. Jesu li Succubus, dakle, karika koja nedostaje između Entombed i Hellacopters? Naravno, štagod vam odgovara. Ovo je, u osnovi besan, glasan pank odsviran u nižem štimu, sa zastrašujuće nedinamičnim, preglasnim masteringom, ali sa jebeno dobrim rifovima i deračkim ženskim vokalom koji je jedini „blek metal“  element cele muzike. Ali ovo, podvukao bih, RAZBIJA. Sedam pesama pank metala kakav je svetu potrebniji nego što je svet njemu, jak etitjud i sjajni rifovi, te harizmatična urlatorka Adok na mikrofonu – priključite mi ovo, što bi mladi rekli, na venu.

 

https://unholynight.bandcamp.com/album/succubus

 

Švedski duo Switchblade imaju poseban gimik, a to je da im se svi albumi zovu isto – Switchblade. Bez brojeva ili ikakvih drugih znakova raspoznavanja. Pa ko se snađe – snašo se. Elem, aktuelna kompilacija ranih singlova im se NE zove Switchblade već  Singles 1998​-​2000, pokriva ranu fazu benda i – odlična je. Dok je kasniji materijal skloniji sludge i drone strategijama, Swithcblade ovde podsećaju da su evolurali iz više hardcore/ grindcore korena, sa pesmama koje većinski traju manje od dva minuta na ovoj kolekciji. I prilično su eksplozivne i brze. Kasniji materijal ima više „sludge“ pesama sa mučnim, iznurujućim momentima, ali je generalno većina ove kompilacije sjajna kombinacija spastičnog grind ili powerviolence pristupa pisanju pesama sa sludge težinom i hermetičnošću. Sjajno:

 

https://trustnoone.bandcamp.com/album/singles-1998-2000

 

Šteta što Canyons iz kanzas Sitija daju da se za dž čuju samo tri pesme sa njihovog albuma Stay Buried jer su odlične! Ali dobro, album je sedam dolara a na osnovu ova tri komada lako je smisliti da li vam se isplati da date pare. Canyons su na tragu zvuka Today is the Day sa kraja devedesetih, dakle, uz mnogo buke i agresije ali i sludgerskog gruva, sve snimljeno prilično dobro, kanališući taj neki poluprovincijski, hermetični ali ekstremno emotivni „alternativni“ metal na idealan način. Veoma dobro:

 

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/stay-buried

 

Odličan mathcore dolazi nam iz vašingtona na albumu Mukiltearth benda The Fall of Troy. Ovo je vrlo sigurno napisano i odsvirano sa razmetljivo visokim kvalitetom muzičarskih skilova ali i jednom razoružavajućom pop komponentom u pesmama koja podseća da nije sve u tehnici već da mnogo toga ima i u duhu. The Fall of Troy imaju duha i vrlo su raspoloženi da mešaju različite muzičke žanrove na ovom albumu pa otud on može da se identifikuje kao metal svega jedan određeni procenat vremena, ali to ni malo ne smeta. Plus, urnebesni naslovi pesama i referenca na Max Payne igre!

 

https://thefalloftroy.bandcamp.com/album/mukiltearth

 

Haotična, vrištava i neodoljiva post/screamo/hardcore/emo-violence itd. muzika dolazi nam na izdanju Split 2020 bendova KOMUSŌ  i SETSUKO za koje ću da pretpostavim da su Kanađani jer je izdavač odande. Generalno ne bih dvaput pogledao album sa ovako odvratnim omotom ali muzika je SJAJNA. Svaki bend daje po tri pesme koje nekako uspevaju da budu „post“ u svakom smislu u odnosu na hardcore koji ja čujem u svojoj glavi kad se izgovori reč hardcore, a da opet imaju istu tu energiju, brzinu i spastičnost. Fenomenalno:

 

https://zegemabeachrecords.bandcamp.com/album/split-2020

 

Australijski Temple Nightside su za Iron Bonehead izbacili svoj novi, četvrti album, Pillars of Damnation i ovo je vrlo uverljiv black-death metal sa nekromantskom tematikom, hermetičnim, ali agresivnim zvukom i jednim vrlo „hardcore“ stavom. Temple Nightside očigledno nisu bend zainteresovan za široku popularnost i ajmo ruke gore pristup žanru pa im je i muzika sastavljena od mračnih, okultnih pa i gorkoslatkih death metal pasaža i sirovog black prebijanja. Dobro to bude ako imate snage za ovako mutan zvuk:

 

https://templenightside.bandcamp.com/album/pillars-of-damnation

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/temple-nightside-pillars-of-damnation

 

Nisam siguran da li su Splitmouth iz Severne Karoline pravi bend ili nekakav internet-prenk jer niko nikada nije čuo za njih a album Torment je neprihvatljivo solidan za nešto što je verovatno solo projekat nekog dvadesetogodišnjaka koji živi u podrumu. Ako volite nu metal, svakako. Ali i ako ne volite, jer Splitmouth sasvim bestidno uzimaju zvuk Slipknota iz Slipknot/ Iowa faze a to je i poslednji put kada su Slipknot zvučali kao bend umočen u zeitgeist, a pre nego što su počeli da se recikliraju i reinventuju za stadione. Elem, Splitmouth hvataju spastičnu energiju ranog Slipknota, ne malim delom time što direktno kopiraju mnoge trikove koje su Slipknot u ono vreme rabili, ali pokazuje se da to nisu i potrošeni trikovi i Torment se vrlo lepo kreće na liniji ekstremno agresivne provincijske muzike prepune neverovatnog besa i frustracije ali i fascinirane modernom tehnologijom koja omogućava i, jelte, seljacima da se bore protiv vitezova. Hoću reći, ovde ima svih onih zanimljivih sudara između metala i hip-hopa koje su Slipknot imali u toj fazi svoje karijere i koji su delovali kao opravdanje za postojanje nu metala kao podžanra. U Splitmouth verziji ovo je, naravno, sudar sa trapom pre svega i mada se bend nikada zaista ne izdiže iznad klona Slipknota, ubedljivost sa kojim nastupa je atraktivna.

 

https://splitmouth.bandcamp.com/album/torment

 

Onslaught imaju novi album i malo mi je loše kad pomislim da sam ovaj bend prvi put slušao pre tri i po decenije, salivirajući prethodno nad opisima njihovog sirovog thrash metala u Rocku a iz pera jedne i jedine Jadranke Janković. Ikonički britanski trešeri su krajem osamdesetih završili sa karijerom ali su se reaktivirali polovinom prve decenije ovog veka i od tada su solidno prolifični pa je Generation Antichrist četvrti album iz nove faze a koja ovim prevazilazi prvu fazu po broju izdatih ploča. I, oh, ovo je… vrlo dobar album? Niko od mene nije srećniji zbog toga. Onslaught se pritom uopšte ne trude da kopiraju svoj zvuk iz Power From Hell/ The Force godina a što ne bi bilo preterano neočekivano s obzirom da se pokazalo da su ovo solidno uticajne ploče pa je Generation Antichrist album sasvim modernog thrash metala sa brzim, žestokim pesmama, granitno čvrstom disciplinom i jednim generalno moćnim zvukom koji se odlično uklapa u dinamičan master (mada je muzika prilično ujednačene dinamike). Glavno oružje Onslaughta je, doduše uvek bilo to da su pisali dobre pesme a ovde se to ponavlja i album je, iako uniformno žestok i tvrd, zapravo pun distinktnih i prepoznatljivih thrash komada izvrsnih rifova i napaljujućih tema. Mislim, bez ikakve šale, Onslaught ovde imaju nekoliko melodija i refrena koje mogu da idu u antologije. Izvrsna ploča i podsećanje na to da neki od bendova koji su izmislili thrash metal nemaju problem da i danas ostanu relevantni:

 

https://onslaughtofficial.bandcamp.com/album/generation-antichrist-explicit

A onda ima i Storm Siege iz Madrida čiji prvi album, Satanas Sum zvuči kao ljubavno pismo ranom Sodomu. I sad, nema tu ništa negativno, rani Sodom je bio kul i uopšte nam ne bi smetalo više bendova koji sviraju taj partikularni brend sirovog a opet tehnički autoritativnog thrash metala, pa su Storm Siege usvojili sasvim zdravu formulu. Ono što bend radi je da malo previše petlja u pesmama, ubacujući gomile delova koji treba da ih „razrade“ ali neretko to bude i višak. Ovo je ploča od 45 minuta koja deluje kao da je mogla da bude i nešto kraća, da je zadržala taj istraživački, ambiciozni aranžerski impuls ali se odrekla „tehničkih“ momenata koji su uglavnom balast. No, ja sada ulazim u sitne detalje koji nisu toliko bitni, pristojan je ovo album:

 

https://stormsiege.bandcamp.com/releases

 

Brazilski Hell Gun na debi albumu Kings of Beyond nude solidan program heavy metal/ power metal zvuka koji nude nešto sirovije interpretacije Helloween pa i Yngwie Malmsteen predložaka iz osamdesetih. Bend se dosta trudi oko rifova i generalne izvođačke strastvenosti i nešto siroviji zvuk je meni zapravo plus jer muzici dodaje na živosti. Možda je najupitniji element pevanje Matheusa Luciana koji prečesto samo izgovara stihove umesto da ih otpeva i radi u vrlo ograničenom harmonskom rasponu, ali poslušajte, možda vam to bude dopadljivo:

 

https://youtu.be/vMdWnS3ntMU

 

Slični su Acerus iz Čikaga, ali njihov treći album, The Tertiary Rite, koji izlazi iduće nedelje je daleko zreliji. Ovo je vrlo ubedljiva, energična ploča hevi metala odličnih rifova i besprekorne izvođačke kvalitete, sa gitarama koje samo pletu, moćnom ritam sekcijom i pevačem koji taj teatralni, epski heavy/ power stil radi bez greške. Acerus pišu vrlo solidne pesme i imaju zavidan spektar izraza, nudeći program za sve, od šutke do stiskavca. Odlično:

 

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/the-tertiary-rite

Bostonski Stagnater imaju prvu kasetu i The Guillotine Demo je veoma dobra i kvalitetna kolekcija energičnih i maničnih grindcore komada sa malčice death i black elemenata. Sve što volite od grindcorea ovde je prisutno: brzina, lomljava, dranje, nemelodičnost, ali bend uspelo gradi na ovim osnovama za malčice razrađenije pesme koje svejedno traju komforno ispod dva minuta i uspevaju u njih da spakuju mnogo ideja i raspoloženja. I omot je odličan:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/stagnater-the-guillotine-demo

Vrlo simpatičan progresivni rok dobijamo od njujorškog benda Sacrificial Lamb na EP-ju Mercy. Moderni prog-rok meni uglavnom ne zvuči uzbudljivo ali Sacrificial Lamb u prvom redu drže dobar gruv, onda su tu dobri hard rok/ metal rifovi i sjajna pevačica Elan Luz Rivera a tek na kraju je povremena jazzy harmonska progresija i matematičarsko nizanje melodijskih tema. Dobar niz prioriteta i ovo izdanje od četiri pesme se lepo sluša a gitarista, Marko Galić je, reklo bi se naš pa je to razlog više da odvojite pa rminuta i ovo poslušate.

 

https://sacrificiallamb.bandcamp.com/album/mercy

 

Progresivan, tehnički death metal je ono što očekujete od pensilvanijskih Black Crown Initiate i na svom trećem albumu, Violent Portraits of Doomed Escape oni to i isporučuju. Bend je ovo pisao četiri godine i izdavač je sada Century Media pa je jasno da je u pitanju vrlo ozbiljno pravljen projekat i mada ja nisam previše zaljubljen u kinemaskopski zvuk BCI, verujem da će ljubiteljima ovo lepo leći. Bend vrlo uspelo epitomizira progresivni death metal koji uprkos dubokim vokalima i jakoj distorziji nije agresivan ni neprijateljski nastrojen nego naprosto strastven. Upadi melodičnih, klin vokala se podrazumevaju i verujem da bend ima šansu da se približi i metalcore publici ovom prilikom:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lCdHVjw1sKXcDBBr20uEBzJb4T22_UYbE

 

Visceral Violation su novi bend na dragom Horror Pain Gore Death Productions a već svojim imenom jasno komuniciraju da je u pitanju brutalan death metal i samo je pitanje kog tipa. E, pa, ako volite ’90s death zvuk, debi album ove merilendske ekipe, Carnival Canibal je mnogo bliži njemu nego aktuelnim hiperkomprimovanim ili hipertehničkim trendovima. Ovo je dobrano odležali, malo i ubuđali death metal što se napajao na ranim albumima Cannibal Corpse, Incantation itd. i ima dobrodošlo sirov zvuk i jednu organsku, spontanu dimenziju u izvođenju koja je vrlo šarmantna. Nisu ovo najbolje death metal pesme svih vremena, ali zvuče živo i strastveno i meni to prija:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/carnival-cannibal

 

Texas Murder Crew je bend sa šest članova gde su čak trojica zadužena za pevanje (mada jedan od te trojice vrti i semplove) a što podseća na neke grindcore bendove iz osamdesetih. No, kako ovde svira Kevin Clark, gitarista koji je radio u Devourment, jasno je da ovo neće biti old school grindcore. Everyone’s Last Breath, debi EP ove šestorke nudi zapravo svežu, prilično zabavnu kombinaciju slamming death metala i deathgrind pristupa. Sve je to brutal death metal, naravno, ali šest pesama koje ovde čujemo se izdvajaju jednim iznenađujuće razgovetnim zvukom koji se oslanja na slam estetiku da iskoristi njen fanki kvalitet ali se ne gubi u pokušajima da bude mračniji i teži od svih drugih bendova na svetu. Everyone’s Last Breath je zato kolekcija uglavnom zabavnih pesama koje se šetkaju između blastbitova i slemova ne želeći da odanost izjave ijednoj strani, vozeći slušalaca u brzoj, plesnoj traci sve do poslednje, 89 sekundi dugačke Stronghold koja uspeva u sve da ubrizga i samo malo beatdown hardcore zvuka. Zanimljiv, pomalo zbunjujuć debi.

 

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/everyones-last-breath

 

Tajvanski Kiniro Mosaic na svom prvom albumu ima anime crtež na omotu (da ne pominjem da je u pitanju VEOMA maloletna devojčica) i koristi anime semplove kao uvode za pesme a što je generalno dobra garancija da ja NIKADA ne bih kliknuo na ovako nešto da slučajno naletim na Bandcampu –bendovi sa tom estetikom generalno 1. Poštenog čoveka odbijaju impliciranim („ironičnim“) zajebavanjem sa zlostavljanjem dece i 2. Prave očajnu cybergrind muziku. E, pa, Kiniro Mosaic zapravo pravi slamming death metal i mada ne smem da sa autoritetom pričam o količini referenci na zlostavljanje dece na albumu koji ima uglavnom generičke death metal naslove i vokal kod kog se ne razume ni jedna reč, muzika je, pa, iznenađujuće solidna za jedan u suštini sobni, jednočlani slem bend. Naravno, ovo je strogo za hardcore ljubitelje žanra, ali je dobro, miljama iznad prosečnog sobnog sleming benda koji možete čuti u divljini, sa pesmama koje su solidno napisane i ubedljivo izvedene i jednom opštom estetikom koja jasno duguje OG autoritetima kakvi su, recimo Devourement a manje ima veze sa savremenijim edgelord slam bendovima i krosoverima sa deathcoreom, trapom itd. Iznenađujuće:

 

https://hellokiniromosaic.bandcamp.com/album/on-the-verge-of-death

 

Postoji nepisano ali i neprekršeno pravilo da bendovi sa sufiksom „ectomy“ u imenu moraju da sviraju slamming death metal. Nemački Gutrectomy su hteli da budu sigurni da se publika neće zbuniti pa im se prvi EP zvao Slamageddon a prvi album Slampocalypse. Šaljivo. Elem, novi EP, Slaughter the Innocent sa svojih pet pesama ne pomera granice ovog podžanra ni milimetar i, zapravo, na momente zvuči pomalo generički, no Nijemci uspevaju da se izvuku na kvalitet svirke i produkcije koji dosta čine da zamaskiraju relativno generičke ideje i ne preterano promišljen songrajting. Slam je u velikoj meri muzika osećaja i raspoloženja i ovaj EP to uglavnom uspeva da, s oproštenjem, protera.

 

https://gutrectomy.bandcamp.com/album/slaughter-the-innocent

Pošto me je skretanje slovenačkih Within Destruction u vode deathcorea prilično emotivno potreslo, sada nade polažem u zemljake Mephistophelian – a gde i svira njihov donedavni gitarista, Kristjan Bajuk – čiji album Anotos izlazi u Septembru a sada smo dobili da čujemo dva singla, od kojih najnoviji, A Void Reminiscence, od ove nedelje JEBE KEVU. Mislim, Mephistophelian su generalno bend izuzetno po mom ukusu svirajući brutalni tehnički death metal koji ne sere mnogo da zna sve moguće neparne ritmove i harmonije koje se uče tek na postdiplomskim studijama nego KRLJA i ruši sve pred sobom svirkom što opija kvalitetom i energijom. Mephistophelian su kao neki Slovenački Hate Eternal samo uz pesme koje su svežije i ubedljivije od onog što Hate Eternal u proseku nude u poslednje vreme. Ako ceo album bude kao ove dve pesme, ja ne znam šta ću duradim.

 

https://mephistophelian.bandcamp.com/releases

 

Zatvorimo i ovu nedelju novim izdanjem 20 Buck Spin. Ovog puta je u ponudi prvi album arkanzaških Terminal Nation, jedna očekivano bučna i konfrontativna metal ploča a koja se od „uobičajenog“ 20 Buck Spin zvuka izmiče mešajući death metal sa hardcoreom na interesantne načine. Ovo generalno znači JOŠ VIŠE promena tempa i dinamike nego što je ionako visoki 20 Buck Spin prosek, kratke pesme i jednu pankersku eksplozivnost koja lepo leži uz teški, moćni zvuk nisko naštimovanih gitarčina i razjaren vokal. Holocene Extinction je pritom zaista RAZJARENA ploča koja tematizuje aktuelne sociopolitičke protivrečnosti i stavlja ih u jedan apokaliptični mizanscen što je uvek dobar, proveren senzibilitet. Moćna je ovo ploča i mada su pesme pune skretanja pod pravim uglom i promena smera, one uspevaju da održe nekakvu konzistentnost teme i da ne budu samo pačvork rifova i urlika. Šta još reći o ovom izdavaču koji ove godine bez gubljenja koraka nudi neverovatno upečatljiv program horor-metala što mi vraća (ionako nepoljuljanu) veru u dalju evoluciju žanra? Ništa, samo ih podržite:

 

https://listen.20buckspin.com/album/holocene-extinction

Film: Harakiri (aka Sepukku)

Posted in film with tags , , , , on 4 avgusta, 2020 by mehmetkrljic

Pošto je RTS svoj ciklus filmova Akire Kurosawe prekinuo kad je bilo najlepše – nadajmo se samo do jeseni kada bi bilo ljudski da ga nastave jer najbolje tek sledi – naš čovek mora da se snalazi sam pa sam tako sada pogledao jedan od najpoznatijih japanskih filmova iz 1962. godine, upečatljivi i ne malo kontroverzni Harakiri (tj. Sepukku).

Naravno, Harakiri nije radio Kurosawa, već njegov vršnjak, Masaki Kobayashi, još jedan iz talasa posleratnih japanskih režisera koji su osobenim pristupom medijumu i tretmanom tradicije na svež način uradili mnogo na postavljanju japanske kinematografije na svetsku mapu. Za razliku od Kurosawe koji je prve autorske radove režirao još za vreme rata i jedno vreme i vukao hipoteku „propagandnog“ režisera, Kobayashi je svoj prvi film režirao 1951. godine, a svoj prvi veliki rad, Soba debelih zidova (Kabe atsuki heya) će izbaciti 1956. Film je, doduše, bio završen još 1953. ali će se njegova tema – odgovornost japanskih ljudi za zločine u Drugom svetskom ratu – pokazati kao prilično kontroverzna za studio Shochiku u kome je Kobyashi tesao svoju veštinu kao asistent režije Keisukeu Kinoshiti. Poređenje između dvojice autora dosta govori o trnovitoj karijeri koju je Kobayashi imao. Tokom više od trideset godina režiranja, Kobayashi je na kraju napravio svega 22 filma – naspram četiri godine starijeg Kinoshite koji je za četrdeset i kusur godina karijere režirao 51 (i napisao 49) film. No, Kobayashi, Kinoshita, Kurosawa i Kon Ichikawa su bili prijatelji, srodnih interesovanja i senzibiliteta pa su imali i zajednički projekat formiranja grupe „Klub četiri jahača“ sa misijom kreiranja filmova za mlađu piubliku.

 

Internacionalno, Kobayashi je verovatno najpoznatiji po svojoj horor-antologiji Kwaidan iz 1964. godine, o kojoj ću, božezdravlje, nadam se uskoro takođe pisati, ali u Japanu je postao ime koje se prepoznaje na račun svoje trilogije Ljudsko stanje (Ningen no jōken) urađene između 1959. i 1961. godine, a smeštene u Mandžuriju tokom Drugog svetskog rata i visoko kritične spram japanskog tretiranja lokalnog stanovništva i njegovog korišćenja kao robovske radne snage.

Tema bunta protiv autoriteta koju je Kobayashi sebi eksplicitno pripisivao veoma je prisutna i u Harakiriju koji je snimljen naredne, 1962. godine, ali na drugačiji, suptilniji način. Harakiri je urađen nakon što je Ljudsko stanje od ovog autora napravili zvezdu u domaćoj kinematografiji pa je i studio, iako su u Shochikuu i dalje imali mnogo rezervi u pogledu Kobayashijeve tematske orijentacije, stao iza naredne produkcije sa dosta podrške. Kako je bila u pitanju samurajska drama smeštena u Edo period, a što je bilo u skladu sa novim talasom samurajskih filmova koji se, i na svetskoj pozornici, valjao predvođen Kurosawinim filmovima poput Sedam samuraja i Krvavi presto, i kako je Tatsuya Nakadai i ovde bio predviđen za glavnu ulogu, a nakon što se iskazao kako u Ljudskom stanju, tako i kod Kurosawe (igrajući, između ostalog i u Sedam samuraja i u Yojimbu prethodne godine) – u Shochikuu su procenili da pred sobom imaju verovatan hit.

 

Bili su u pravu ali i nisu bili u pravu. Harakiri se smatra jednim od najboljih Kobayashijevih filmova – Donald Richie ga bez mnogo ustezanja proglašava najboljim – i iduće godine će ova crno-bela jidaigeki drama u Kanu izgubiti Zlatnu palmu ali dobiti specijalnu nagradu žirija i pred novu godinu ući u američku bioskopsku distribuciju, cementirajući tako popularnost novog samurajskog filma na zapadu. Sam Keisuke Kinoshita će izjaviti da se radi o jednom od najboljih japanskih filmova svih vremena – ali Harakiri istovremeno ne samo da intenzivno problematizuje mnoge stvari vezane za samurajski folklor već i, smeštajući sebe u žanr period-drame (a što jidaigeki i znači) izvodi nekoliko ozbiljno kritičkih teza vezanih za japansko poimanje tradicionalne časti i, uopšte odnos između društva koje se poziva na visokoritualizovane moralne nazore a ignoriše klasne i socijalne realnosti.

Slično je bilo i sa Kurosawinim filmovima, naravno, koji su samurajski mizanscen umeli da koriste kako bi kritikovali savremene društvene fenomene, sam Yojimbo je i napravljen kao komedija/ farsa zato što govori o veoma savremenoj temi, ali Kobayashijev veliki film je veliki između ostalog jer uzima jedan izuzetno težak format i majstorski od njega pravi nezamislivo napeti triler.

 

Naime, Harakiri je film čijih se devedeset procenata od 134 minuta događa u flešbeku i skoro sve scene u sadašnjosti prikazuju protagoniste kako kleče ili sede i pričaju. Ovo je takođe film koji već naslovom i tematikom obećava krv, akciju i visceru, ali koji ih veoma ekonomično na kraju isporučuje, dajući nam aperitiv na početku a zatim gotovo dva puna sata pletući mrežu sve napetijeg narativa, psiholoških portreta koji se sagrade, razgrade pa ponovo sagrade, te socijalnih protivrečnosti koje na kraju moraju eksplodirati u krvavom finalu. Završni obračun u Harakiriju je jedan od najstilizovanijih i istovremeno najintenzivnije naturalističkih prizora borbe na filmu, krešendo priče koji dolazi na mestu kada je već sve ispričano i kada reči više ne mogu da izraze poentu.

 

Ne da Kobayashi ima problem sa vizuelnim izražavanjem, iskusni direktor fotografije Yoshio Miyajima je sa režiserom već imao izvrsnu saradnju na Ljudskom stanju pa je sa Harakirijem samo mogao da pokaže drugo svoje lice, slikajući fantastično skromni broj lokacija na kojima se priča događa i čineći sve da pokaže psihološki pritisak pod kojim se protagonisti nalaze, da uhvati suptilne promene na njihovim licima, konačno, da snimi elegantnu, praktično ritualizovanu koreografiju borbe na samom kraju filma.

Harakiri je, toliko svako zna, ritualno samoubistvo vezano za samurajski kodeks, finalna zaštita časti koja se postiže paranjem sopstvene utrobe sečivom , poslednji trijumf volje plemenitog čoveka koji bira kada i kako će da okonča svoje postojanje na ovom svetu. Naravno, savremena simbolika harakirija u dobroj meri duguje popularnoj kulturi, na primer filmovima od pre rata, ali i usponu novog nacionalizma u Japanu koji će deifikovati imperijalni duh i idolizovati samuraje. Yukio Mishima (tj. Kimitake Hiraoka, kako je bilo pravo ime ovog poznatog književnika) će smrt od sopstvene ruke praktično predskazati svojom pripovetkom „Patrotizam“ iz 1936. godine, pa će umreti tri decenije kasnije, sledeći nacionalistički san i podižući vojnu pobunu koja je samim vojnicima bila toliko smešna da je Mishima izvršio harakiri time svemu dajući pečat fatalnog i dostojanstvenog.

 

Naravno, Mishimin ustanak i samoubistvo su bili tragikomično lutanje talentovanog književnika izgubljenog u fetišu tradicije i obožavanju bolje prošlosti, a Kobayashijev film tradiciju i prošlost koristi da priča o onome što sada ne valja, pokazujući kako se lako tradicionalne vrednosti upotrebljavaju kao ucenjivački kapital onih sa više moći u društvu.

 

Zaplet i rasplet Harakirija su zavodljivi i ovde ne želim da ih spojlujem za slučaj da neko ko nije gledao film podstaknut ovim tekstom sada za njim posegne. Dovoljno je da kažemo da je poprište događanja 17 vek, period Tokugawa šogunata koji ujedinjavanjem zemlje mnoge manje vlasteline uništava a njima verne samuraje osuđuje na život ronina – lutajućih profesionalnih boraca bez zaposlenja. Ironija u scenariju Shinobu Hashimota je jasna maltene od samog početka jer se insistira da konačno u državi vlada mir ali da je ovo kao efekat proizvelo da nekada ponosni samuraji dolaze u kuće vlastelina i pitaju da li tu mogu da izvrše harakiri – jer nemaju u miru šta da rade – a da je sve to prevarna taktika da se od gazde iskamči malo para.

 

Prosjaštvo i poniženje ljudi koji od časti i za čast žive bi bili zanimljiva tema i sami za sebe, ali Kobayashi i Hashimoto pletu gustu mrežu teza i kontrateza pokazujući da samurajska čast i tradicija na kraju dana mogu da budu samo fasada iza koje se oni sa privilegijom kriju od onih koji se suočavaju sa realnim socijalnim problemima. Film je u jednom svom dobrom delu flešbeka ubedljiva, naturalistička socijalna drama u kojoj su granice do kojih će ljudi ići da pomognu svojoj porodici prikazane kroz nekoliko fantastičnih poteza, humanizujući nešto što na početku filma izgleda samo kao galerija likova sa perčinima koji ispaljuju citate iz pravila službe za samuraje i rasporiće sebi utrobu onako kako neko drugi popije šoljicu čaja.

Naravno, genijalnost ovog filma je u tome što nas Kobayashi vrlo namerno vodi kroz događaje nehronološkim redom otkrivajući nam sloj po sloj motivacije i psihologije tako da gledalac od početka u kome se divi samurajskom kodeksu i vernosti tradiciji, disciplini i plemenitosti, do kraja stigne do ustaničkog žara i želi, zajedno sa protagonistom da sruši lažni, na uzajamnom geslajtovanju izgrađeni sistem vrednosti koji stoji samo zato što je iza njega moć a ne zato što iko unutar njega zaista u bilo šta od toga veruje.

 

Harakiri je, dakle pomalo kao da je Emil Zola snimio film sa katanama i japankama, ali mada je u srži pripovesti to propitivanje tradicije kao neupitne vrednosti i analiziranje kome njeno obožavanje-po-svaku-cenu zaista koristi, dakle, jedan sasvim dijalektički, skoro revolucionarni pristup, istovremeno je film vizuelno fantastična oda tradiciji japanske umetnosti, od arhitekture, preko kostima, pa do teatra i plesa, sa fascinantnim geometrijama statičnih scena u kojima se razgovara i fantastičnom, već pomenutom, koreografijom sukoba na samom kraju.

 

Tatsuya Nakadai ovde nosi ogroman deo filma na svojim plećima. Ono što je za Kurosawu bio Toshiro Mifune, za Kobayashija je bio Nakadai, protagonist čak jedanaest njegovih radova, a ovde on treba da uz minimum gestikulacije, minimum pokreta,čak, pređe čitav put od stereotipa samuraja iz narodne priče, preko čoveka koji skoro silazi sa uma od bola što mu je život oduzeo sve, pa do otelotvorenja volje i vrline koji samurajima što samo pričaju o tradiciji i harakiriju kao njenom vrhuncu, pokaže kako se zaista plemenito živi i mre. Nakadai je ovde savršen, besprekorno pokazujući i odlučnost i strah i tenziju i anksioznost koje oseća u flešbeku kada shvati da je bespomoćan pred sudbinom, ali i neverovatnu, gotovo natprirodnu snagu koju osvaja na kraju, shvatajući da kraj dolazi kada ga sam odabere.

 

 

Muziku za ovaj film radio je verovatno najpoznatiji japanski kompozitor XX veka, Toru Takemitsu – a što je otprilike kao da ste imali holivudski film za koji bi muziku napisao John Cage. Štaviše, Takemitsu je baš u ovo vreme bio u periodu intenzivne impresioniranosti Cageovim stvaralaštvom pa saundtrak za Harakiri igra negde na sredini između tradicionalne japanske muzike za šamisen, Takemitsuovih dotadašnjih impresija pod uticajem Debisija, Mesiana itd. i novih horizonata koje je otvarao Cage. Takemitsuu ovo nije bio prvi filmski skor (godinu dana ranije uradio je Otoshiana), ali ga je stavio na mapu i otvorio put za neke od njegovih najpoznatijih filmskih radova kao što su Žena na dinama, Kwaidan, Pobuna samuraja (ova dva je režirao opet Kobayashi), ali i Kurosawine kasnije radove kao što su Ran i Dodesukaden.

Nazvati Harakiri remek-delom mi skoro deluje kao nedovoljno. Ovo je film koji na najbolji način simboliše novu opsednutost Japana tradicijom i folklornim nasleđen nakon okončanja američke okupacije a da je istovremeno intenzivno kritičan spram slepog obožavanja tradicijskih praksi i vrednosti, posmatrajući njihovu zolupotrebu kao pre svega klasni problem, odgovor povlašćenih na socijalne protivrečnosti. Sa druge strane, ovo je film neverovatno upečatljive fotografije (koju svakako vredi gledati u HD verziji gde oduzima dah oštrim kontrastima i savršenom kontrolom svetla na setu) i muzike, vrhunske glume i priče koja se odmotava maltene savršenim korakom, pokazujući odmereni, ritualizovani senzibilitet koji se pripisuje srednjevekovnoj japanskoj vlasteli a onda ga razgrađujući kroz visceralnu, zastrašujuću akciju i nudeći iskupljenje koje je destruktivno ali i jedini plemenit izlaz iz situacije u kojima oni koji daju odgovore ionako diktiraju i koja pitanja mogu da se postave. Glavni junak filma će nekoliko minuta pred  kraj i sasvim bukvalno razbiti oklop koji vidimo u prvoj sceni, fantastično stilizovani artefakt iz stare ere, pokazujući da oni koji misle da drže sve konce vlasti u društvu nemaju gde da se sakriju od čoveka koji sam osvaja svoju slobodu. Maestralno.