Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 1-08-2020

Udarile letnje vrućine na severnoj polulopti a to je ona na kojoj blek metal najbolje i uspeva. Možda je i to razlog za srazmerno malo notabilnih blek metal izdanja ove nedelje. Srećom, imamo albume drugih žanrova da se pokrpimo do prvog snega…

 

Ipak, nije da blek metala uopšte nema. Recimo, imamo vrlo dobar program na debi albumu beloruskog dua Dkharmakhaoz  a koji se, sugestivno, zove Proclamation ov the Black Suns. Dkharmakhaoz su eksperimentalnija strana blek metala, sa zvukom koga bih opisao distinktno francuskim da se nalazimo u prvoj deceniji ovog veka. Ali pošto se ne nalazimo i pošto se ovakav pristup blek metalu dosta raširio po svetu, onda ću samo reći da Dkharmakhaoz kao da su pili vode sa istih izvora kao i Deathspell Omega, Blut Aus Nord i slični prijani, sa izrazito industrijskim, ritualnim pristupom ritmovima, veoma ekspresivnom ali disciplinovanom svirkom i zvukom koji duguje Godfleshu barem koliko i Emperoru. Dkharmakhaoz od srednjeg tempa koji na albumu preovlađuje prave  praktično obrednu situaciju ubacujući slušaoca u gruv koji ne remeti čak ni kada bubnjevi pređu u blastbit jer je muzika i dalje ustrojena na maltene stalno ponavljajućim smenjivanjima poziva i odziva koji je čine intenzivno hipnotičkom. Veoma dobar album kome ni izrazito komprimovan master ne čini preveliku štetu:

 

https://dkharmakhaoz.bandcamp.com/album/proclamation-ov-the-black-suns-2

 

 

Masačusetski Black Harvest na novom EP-ju , Sun Across The Fields simpatično kombinuje veoma melodični black metal sa malo (melodičnog) death metal uticaja i progresive i to zvuči interesantno. Ovo su emotivne, tehnički kvalitetne i jako dugačke tri pesme (EP traje preko pola sata) koje su pune generalno šire palete raspoloženja od prosečnog melodičnog blek metala. Kishor, koji je ponovo jedini član ovog benda se veoma potrudio i oko aranžmana i oko zvuka kreirajući muziku koja na momente, sa svojim durskim harmonijama i lepim zvukom uopšte ne zvuči kao black metal ali uz koju se vrištavo pevanje vrlo lepo uklapa. Zanimljivo:

 

https://black-harvest.bandcamp.com/album/sun-across-the-fields

 

Ako ste sigurni da ćete završiti u paklu, možda nije loša ideja da slušate kolumbijski The Satan’s Scourge jer je to solidan trening za večnost muka koje vas tamo čekaju. Na novom EP-ju koji je proširen u LP dodavanjem nekih starih pesama, ovaj kolumbijski trio zakucava svoj jednodimenzionalni black/ death metal takvim intenzitetom da uši skoro pa bukvalno otpadaju. Ovo je muzika vrlo malo varijacija, rifova koji su disonantni po definiciji a zatim se ponavljaju u hipnotičkim matricama preveliki broj puta, gde tempo zna samo dve brzine: „prebrzo“ i „jel’ se zajebavate?“ i gde pevač samo na momente izvikuje užasne proklamacije satanizma i mržnje. Čime hoću da kažem, naravno, da je Necrosadistical feast of Flesh EP obavezna lektira. Pesme iz 2006. godine ovde dodate kao bonus su sasvim solidne, ali novi materijal je kao kada bi nihilizam ušao u telo Roka Sifredija i sam se pozvao da sa vama provede vikend u provinciji:

 

https://thesatansscourge.bandcamp.com/album/necrosadistical-feast-of-flesh-ep

 

 

Portlandski Drouth nastupa vrlo agresivno sa svojim drugim albumom i Excerpts from a Dread Liturgy donosi izuzetno autoritativan black/ death metal sa visokim kvalitetom svirke i dobrim pesmama. Portlandska momčad ovde pravi lep balans između melodičnosti i agresivnosti, pišući pesme mišićavih ritmova i znojave svirke ali i sa odličnim osećajem za harmoniju. Da su malo manje komprimovali master ovo bi bilo skoro pa bez greške. Veoma dobro:

 

https://drouthtl.bandcamp.com/album/excerpts-from-a-dread-liturgy

 

Već sam pre par nedelja pominjao čileanski atmosferični blek metal projekat Soga i tri EP-ja koji čine delove jedne duže priče a sada je materijal sa ove tri ploče izašao kao album, pa, ako volite jako melodičan i melanholičan ali veoma disciplinovan i glasan blek metal, pohitajte, Cuarenta y Nueve Días je ploča za vas.

 

https://sogablvckmetal.bandcamp.com/album/cuarenta-y-nueve-d-as-full-lp

 

Molde Volhal je jednočlani norveški blek metal bend koji na prvom EP-ju, Into the Cave of Ordeals…, pored omota na kome autor ponosno pozira sa gitarom, ima i pet pesama visokog tempa i umiljatih melodija. Na neki način, Molde Volhal je gotovo kao da ste uzeli power metal ljubav prema melodijama i pamtljivim temama i priključili je na blekmetalski motor koji sve to onda vozi brzinom od 240 BPM. Dobra je to kombinacija i ovaj EP greje srce svojim atmosferičnim, slatkim pesmama i pristojnom produkcijom:

 

https://moldevolhal.bandcamp.com/album/into-the-cave-of-ordeals

Njujorčani Imperial Triumphant imaju četvrti album, Alphaville i ako ste ih do sada mrzeli, sada ćete ih mrzeti još više. Suprotno, ko je voleo njihov avangardni pristup gitarskoj muzici u kojoj blek metal daje podlogu za matematički (i metamatematički) komplikovane strukture i igranja sa harmonijom, disonancom i dinamikom, poštovaće Alphaville. Naravno, da li će ga i voleti, to je individualno. Ja sam čovek slab na eksperimentalnu avangardu i kada se bend ovako slobodno igra sa formom, ne samo stavljajući jazz i black metal jedno naspram drugog nego ih terajući da budu JEDNO (Excelsior), kada ista pesma ima industrijsku pustoš i ritualne, plemenske ritmove, atonalnu improvizaciju i krljački blek metal (kao u City Swine gde gostuje Tomas Haake, bubnjar Meshuggah), a sve to u odličnom snimku i miksu, onda ne mogu da ne budem pomalo i zaljubljen. Imperial Triumphant su ono potrebno ekstremnom krilu metala, da ga teraju još dalje u ekstrem i propitivanje formalnih ali i suštinskih elemenata ove muzike, kako bi ona nastavila da raste, buja i evoluira. A pored toga, Alphaville je odlična ploča sa mnogo mašte ali i mnogo spretntsti da se sav taj postmodernistički galimatijas uklopi u funkcionalnu celinu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=qPkPY0zK8Yw&list=PLBzBwYhHpqLJvgNJr6PMgohmXEMLpK4Jn

 

https://www.youtube.com/watch?v=kxjNNMqSFwY&list=PLNWlhRxjcJ7crnV_MmTcgbYcBCRcrJuwn

 

 

Stoner (i doom)! Prvi na redu su portlandski Purification koje smo prošle godine već hvalili za prvi album Destruction of the Wicked. Tada sam se blago vajkao zbog slabe produkcije koja je bendu sa puno dobrih ideja i osobenim zvukom malo mrsila račune ali evo šta jedna godina (i apokalipsa) kasnije mogu da donesu! Perfect Doctrine, drugi album Purification nije neka superskupa produkcija ali je eminentno slušljiva ploča na kojoj se sada sve dobro čuje pa makar i delovalo blago garažirano, a pored toga bend sada gitaru prominentno ima u prvom planu. E, dakle, SADA odlične pesme i fantastičan ton Purification mogu lepo da zablistaju i ovo je doom metal sa prijatnim okultnim nadjevom i psihodeličnim harmonijama u svom programu. Uz teške, metalske rifove i grub vokal koji se začas transformiše u romantičarski lelek, ovo je ploča koja ide celim putem od Silvane do Nirvane i opravdava duhovna ulaganja u Porification koja smo imali poslednjih godinu dana. Sjajno:

 

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/perfect-doctrine

 

Norveški jednočlani Felgrave na svom debi EP-ju A Waning Light „istražuje uzaludnost postojanja pred licem pomaljajuće praznine“. „Doom metal?“, pitate vi. Doom metal. Mada sa death i black metal elementima. Jedini član ovog benda i autor sve muzike, M.L. Jupe je zapravo Australijanac i već ima jednočlani blek metal projekat Dead Hills, pa je sa Felgrave samo demonstrirao da mu odlično ide spajanje spore, svečane a tužne muzike sa mračnim, agresivnijim stilom. A Waning Light je odlično odsvirana ploča sa neočekivano visokim kvalitetom produkcije pa vredi poslušati zbog Jupeovih solidnih kompozicija i ubedljivog izvođenja:

 

https://felgrave.bandcamp.com/album/a-waning-light

 

Grci Honeybadger na svom albumu Pleasure Delayer podsećaju da grčka stoner metal scena dominira u Evropi. Ovo je kolekcija osam pesama teškog roka sa tvrdom, glasnom produkcijom i pamtljivim temama. Honeybadger su bend tačno na onom, tipično grčkom, raskršću između ponude za ozbiljne pušače kanabisa i normalne ljude koji vole glasne gitare, sa svim tim svojim bluziranim a opet metalskim rifovima i teškim ritmom, ali i sa upečatljivim, karakternim pevanjem. Mala zamerka ide na preglasan mastering ali i ovo je za grčki stoner praktično uobičajeno. Album izlazi tek u Septembru, ali se ceo može čuti na omiljenom JuTjub kanalu:

 

https://honeybadgertheband.bandcamp.com/album/pleasure-delayer

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/honeybadger-pleasure-delayer

https://youtu.be/_nkyWrdKueg

Španjolci Queen Marsa na svom prvom, istoimenom EP-ju sviraju vrlo dobar hard rok sa jakim ’70s uticajem i pevačem koji zvuči maltene kao žena koliko je pod uticajem Planta, Joplinke itd. Ovo, naravno, sve pričam u najboljem mogućem smislu jer mi se Queen Marsa dopadaju sa svojim lepim, izbluziranim a poletnim pesmama i zvukom koji je zdrav i snažan. Lepi cepelinovski rifovi se ovde dobro spajaju sa tradicionalnim stonerskim jelovnikom i da je ploča samo nežnije, dinamičnije masterovana bila bi IZVRSNA. I ovako pričamo o pet veoma prijatnih pesama.

 

https://discosmacarras.bandcamp.com/album/queen-marsa-ep

 

Stone Rebel se vraćaju sa već petim albumom ove godine i „ista meta, isto odstojanje“ je fer deskripcija albuma The Last Mile Of Destiny. Ako vam se dopada meditacija na akustičnoj gitari uz minimalni gruv u pratnji, ali sve to napisano, odsvirano i snimljeno vrhunski, TLMOD je još jedan album uz koji ćete rado sklapati oči i buditi se, što da ne, više puta u toku noći i dana. Ako očekujete IKAKVA odstupanja od već dobro utvrđene formule, ovo nije taj album. Stone Rebel vrlo postojano, dosledno ide dalje i ovaj album je samo naredno poglavlje u nepromenjenom narativu. Dobro, kvalitetno ali sasvim isto kao prethodno. Što, iz moje perspektive, nije loša stvar jer ja zaista ovo mogu da slušam bez prestanka. Plus, seksi (?) omot.

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/the-last-mile-of-destiny

 

Unruly su trio sa Novoga Zelanda i njihov album, takođe Unruly, donosi devet pesama u oko 47 minuta teškog sludge/ doom zvuka. Bude tu malo povuci a malo mi ga i potegni jer iako Unruly imaju dobar zvuk i šmekerske pesme, one su i veoma bučne i spore pa treba imati apetit da tričetvrt sata slušate jako spor tempo, užasno distorziranu bas gitaru (od koje se „prava“ gitara jedva čuje), napukle vokale i preteške bubnjeve. Dobra vest je da master ima nešto dinamike za razliku od sličnih bendova pa Unruly nisu toliko teški za uši koliko se trude da naprave „prirodno“ težak zvuk i mada pesme nemaju mnogo varijacija – ali ovo i jeste žanr sav u gruvu i bez mnogo varijacija – uglavnom su zasnovane na dobrim idejama. Solidno:

 

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/unruly

Leđa u leđa s njima stižu nam i Pale Horseman sa svojim petim albumom, For Dust Thou Art a koji donosi JOŠ sporog, masivnog sludge zvuka. No, Pale Horseman imaju malo cerebralniji pristup sludge muzici sa ekspanzivnijim harmonskim programom koji se pomera i izvan uobičajene bluz osnove i na ovom albumu bend prilično uspelo kanališe te neke godfleshovske, industrial vibracije ali i mirnije delove, sa nedistorziranim razlaganjem i nešto lepih gitarskih melodija. Zapravo, pesme su ovde uglavnom prilično dobre i drže pažnju i ako imam primedbi to je na zvuk individualnih instrumenata koji ume da bude prekomprimovan. Sam album ima dinamičan master ali je, recimo, bubanj spakovan tako tvrdo da uši od njega bole. No, Pale Horseman ovde definitivno pokazuju solidnu količinu ideja i dobar osećaj za gruv.

 

https://palehorseman.bandcamp.com/album/for-dust-thou-art-2020

 

Odlični italijanski izdavač Electric Valley Records za ovu nedelju spremio nam je još jednu poslasticu, split album čileanskih Arteaga i italijanskih Atomic Mold. Čileanci su izuzetno raspoloženi na jednoj studijskoj pesmi koju nude donoseći maestralan heavy psychedelic rock, dok je drugi komad, iako takođe veoma dobar, pomalo razočaravajući zbog slabijeg kvaliteta živog snimka. Ali jako dobar materijal sa puno savršenih gitarskih momenata i moćnim gruvom. Atomic Mold su prozračan i prijateljski ali opet sirov i distorziran heavy psych sa dve pesme duže od deset minuta, jakim „garažnim“ vajbom i puno težine koja ne deluje opresivno i pritiskajuće već prijateljski i nežno. Divan album za opuštanje i meditacije.

 

https://evrecords.bandcamp.com/album/arteaga-atomic-mold-split-album

 

MARAVEDÍS iz Montane se veoma trude da na svom prvom EP-ju, Pact of the Leviathan pokažu svu širinu svojih interesovanja. Tako se ove tri pesme kreću od klasičnog doom metala, preko death-doom konstrukcija, postrokerskih ambijenata i klasičnijeg „soundscape“ pristupa, pa nazad prema doomu. I bude to malo i salata, bend kao da nema ideju koji mu je „pravi“ zvuk i kako koja pesma treba da na kraju zvuči. Ali nije rđavo, ima ovde dobrih detalja a kao celina je solidno odsvirano i snimljeno i drži pažnju:

 

https://maravedis.bandcamp.com/releases

 

Zato virdžinijski Valkyrie na svom četvrtom albumu, Fear, zvuče veoma pročišćeno, sa jasnom vizijom odakle njihova muzika dolazi i kuda ide. I to treba ceniti. Naime, ovaj kvartet već skoro dve decenije arheološki analizira hard rok i psihodeliju iz šezdesetih i sedamdesetih koja je prethodila nastanku „pravog“ metala, trudeći se da iz istih sastojaka napravi nešto svoje i Fear je jako siguran produkt ove filozofije. Naravno, jednostavnosti radi, recimo da je ovo hard rok koji, razume se, ima bluz u osnovi ali Valkyrie na Fear idu još dalje u traženju ugodne količine proggy nadjeva kojim se ovaj obrok može ukrasiti tako da deluje sveže i inventivno. Pesme zaista deluju sveže, živo i vidi se velika količina ideja koje su ovde ubacivane – od prošlog albuma je, na kraju krajeva, prošlo pet godina – pa su Valkyrie bend koga bih preporučio svim mojim ispisnicima koji danas idu unaokolo žaleći se da danas nema „pravog roka“. Ima, samo nema nas, braćo. Valkyrie uspevaju da samo na momente umetnu „citate“ Black Sabbath ili Led Zeppelin, čisto da pokažu te zajedničke korene, ali veliki deo njihove muzike je svež, originalan i veoma prija ušima. Da im je master još samo malo tiši, ovo bi bio izvanredan album.

 

https://thevalkyrierides.bandcamp.com/album/fear

 

Brazilci O Gosto do Nojo ne bi mogli zvučati više „brazilski“ pa da se na glavu postave. Njihov debi album, nazvan isto kao i bend daje deset pesama old school crossovera koji spaja najlepše delove hardcore punka i thrash metala za materijal natrpan brzinom, energijom, buntom… U tradiciji dobrih latino bendova, O Gosto do Nojo su dobri u svim elementima, ali su najbolji kada sviraju brzo i napaljeno. Uz solidnu produkciju, ovo je album koji mada ne izmišlja toplu vodu, isporučuje solidne pesme i biće prijatan svakome ko voli ’80s verzije bendova poput Ratos de Porao, Sick Motherfuckers, Suicidal Tendencies, pa čak i HHH…

 

https://ogostodonojo.bandcamp.com/album/o-gosto-do-nojo-3

 

Eterno su, pak, iz Perua i njihov EP koji se zove HTM takođe ide tom nekom razgaženom stazom ukrštanja hardkor panka i metala, samo ovog puta sa malo više ’90s. Prizvukom. Ali samo malo. Ovo ima, dakle, nešto više gruva ali je i dalje drčan, pankerski odsviran thrashcore sa metalskim rifovima i „urbanim“ refrenima. Pevanje na španskom svemu daje jednu dobrodošlu crtu bunta i revolta a dobra propdukcija na sve udara lep završni glanc:

 

https://eternohc.bandcamp.com/album/htm

 

Perpetuo su argentinski power metal bend kome, ako ništa drugo, ne može da se zameri da nemaju ambicije. Nakon dva EP-ja iz 2015. i 2017. godine, Argentinci su prošlu godinu završili objavljujući koncertni DVD Perpetuo – Live  a sada, sedam meseci kasnije stiže i audio verzija ovog materijala – dakle, svega nekoliko dana nakon što su prošle nedelje živopisane Lovebites objavile svoj koncertni DVD i dupli CD koji je već sada sasvim legitimno smatrati klasikom. Smela odluka, rekli bi neki. Elem Perpetuo nisu rđavi, pogotovo ako se uzme u obzir odakle dolaze. Zvuk na ovom živom izdanju nije TAKO raskošan kakav je kod Lovebites ali je solidan i bend ima prostora da se razmahne i pokaže svoje muzičarske veštine. I, naravno, pokazuju ih oni, ovo je ploča sa mnogo komponovanih solaža i neoklasičarskih harmonskih delova, sa veoma prominentnim sintisajzerima u miksu i dve gitare koje se dobacuju intervalima kao da su ih pokupovale na popustu. Miks je, dakle, solidan mada je pevač, Gabriel Romano možda mogao da bude samo malo niže miksovan kako ne bi „iskakao“ iznad matrice na ovaj način ali to je sitnica. Bend ima dobar nastup i mada album počinju diskutabilno predugačkim introm (koji se makar, odgovarajuće, zove Obertura Perpetua) , sekvenciranje ploče je solidno, sa sve solo-tačkom na klavijaturama blizu sredine. Perpetuo sviraju vrlo solidan metal sa puno tehničke ekspertize ali i sa dobrim pesmama i mada me ovaj album nije oduvao onako kako su to učinile majestične Japanke prošle nedelje, ovo je bez ikakve sumnje lepa ploča vredna slušanja ako volite klasičan power zvuk i ne gadite se na povremeno zaista naglašeno „slatke“ solaže i harmonije.

 

https://perpetuopowermetal.bandcamp.com/album/perpetuo-live

 

Čileanski ThePlasmas je deo prilično izdržljivog JuTjub trenda gde se muzika iz videoigara obrađuje u metal aranžmanima. Naravno da ovako nešto predstavlja jedan od onih kosmički ispravnih koncepata gde se dva velika medijuma seku na najpravilniji način. Elem, ThePlasmas su za ovu priliku specijalizovani za Nintendovu ikoničku konzolu iz osamdesetih, NES, pa album NEStalgia donosi čak 38 pesama iz uglavnom poznatih igra za nju. NES je, za svoje vreme, imao prilično napredne zvučne mogućnost sa čak pet kanala za zvuk (poređenja radi, Commodore 64 koji je sa svojim SID zvučnim čipom  ostavio legat koji i danas živi imao je samo tri) od kojih su dva bili pulsni generatori, jedan kanal za trouglaste talase, jedan za proizvodnju šuma i jedan koji je mogao da koristi semplove jako niskog bitrejta, a što je sve na gomili, uz dosta veštine, umelo da proizvede pamtljivu muziku. Koju, da bude jasno, pamte već tri i po decenije, rado je se sećaju i, evo, vidimo, obrađuju. ThePlasmas idu na priličan zicer ubacujući obrade iz gomile Konamijevih (TMNT, Contra, Castlevania, Metal Gear), Taitovih (Bubble Bobble) Capcomovih (Mega Man, Duck Tales, Yo! Noid), Technosovih (Double Dragon, River City Ransom), ali i samih Nintendovih igara uključujući Kid Icarus i SMB3. Kurioziteti uključuju Segin Altered Beast za koji sa morao da proverim da li je zaista imao NES port (imao je, devedesete godine, dakle kada je NES već bio u dubokoj starosti), ali i bizarni Shatterhand koji je došao još kasnije u životu ove konzole. ThePlasmas serviraju izuzetno dobre izvedbe, mahom bazirane na odličnim gitarskim interpretacijama glavnih tema ali sa solidnom pratnjom i produkcijom. Neiznenađujuće, možda je najupečatljivija tema iz Castlevanie 3 koju je napravio Konamijev fantastični Konami Kukeiha Club, ali ovo je u globalu jako dobra kompilacija muzike za koju vam, da budem sasvim iskren, i ne treba PREVIŠE nostalgije da biste je voleli.

 

https://theplasmasvgm.bandcamp.com/album/nestalgia

 

A kad ste već tu, na preseku videoigara i metala, japanski Studiolance ima novi album, Apostle of Chaos i ovo je još jedna ponuda razigranog instrumentalnog power metal/ shred jelovnika sa šest pesama koje ilustruju tipično japansku, ako smem da kažem, viziju ove muzike. Kao i kod drugih muzičara iz Japana koji stvaraju u sličnoj orbiti i Studiolance se oslanja na neoklasičarske harmonije, visok tempo, česte promene ritma i epski ugođaj uz napucan miks, a da sve temperira naivnim, zaslađenim melodijama koje imaju „detinjast“ prizvuk u najboljem mogućem smislu. Ko voli, ovo će mu prijati:

 

https://studiolance.bandcamp.com/album/apostle-of-chaos

 

Pošto su se granice između metala i panka pošteno istanjile u ovih nekoliko decenija koliko ti žanrovi postoje, sada imamo ovakve bendove poput Lolita Black koji sviraju mešavinu i jednog i drugog bez mnogo brige za to gde jedno počinje a drugo se završava, praveći mesnatu, tešku rok muziku za mlado i staro. In a Dream I Die je prvo izdanje benda sa Roud Ajlenda posle albuma iz 2012. godine i ovaj EP daje pet pesama masnih, lepih rufova koji će se dopasti bukvalno svakome ko voli električnu gitaru i distorziju. Bend ima u sebi lepu bluz komponentu i gruv koji podseća na ’90s heroizam bendova poput Jesus Lizard ili Tad, ali Lolita Black imaju svoj zvuk i nikoga ne imitiraju. Dakle, moćan, bučan rok, dobro napisane pesme, zapaljiv gruv i, ah, da, izvanredna pevačica u liku Scarlett Delgado koja bend nosi napred kolekcijom fantastičnih zavijanja i laveža i autoritetom kakav većina frontmena i frontvumena u rok bendovima IGDE može samo da sanja. Sjajno:

 

https://lolitablack.bandcamp.com/album/lolita-black-in-a-dream-i-die-ep

 

 

Odavno nismo imali ni jedno deathcore izdanje u ovim nedeljnim pregledima, pa je ljudski da kažem da je debi album meksičkih When Blood Falls Down, nazvan PANDÆMONIUM sasvim vredan pažnje ako volite deathcore. Ne da ću ja sada ovo ne znam kako često slušati ali Meksikanci su spravili sasvim probavljiv obrok u kome i dalje možda ima previše breakdown momenata u odnosu na blastbitove ali koji u globalu ima zdrav zvuk i solidnu količinu „progressive“ napora u svojim harmonijama i gitarskim efektima da meni, makar na jedno slušanje, ti silni breakdownovi ne zasmetaju previše. Takođe, iako je master dosta glasan, snimak ipak ima određenu dinamiku i uspeva da postigne raznovrsne atmosfere što sve radi u prilog albumu:

 

https://whenbloodfallsdownofficial.bandcamp.com/album/pand-monium

Kako smo danas zapljusnuti morem snimaka koji rade unutar etabliranih žanrova, sasvim je prirodno da često instintkivno gravitiramo ka stvarima koje eksperimentišu i pokušavaju nešto novo pa makar ti eksperimenti ne bili uvek uspešni. Folklorica, sa Kube, recimo, na svom debi albumu, Warhero meša jednostavan, old school death metal sa malo gotskog roka i malo, er, kubanskog folklora. Spajanje son-a i death metala je smela, pa možda i bizarna ideja, sa melodičnom, optimističnom, durskom svirkom na tradicionalnim isntrumentima koja se uklapa uz nisko naštimovane gitare i death vokal. Ali, Folklorica ovo ne rade ni u humorističke svrhe niti da bi prosto šokirali i Warhero ima jednu autentičnu, iskrenu dimenziju koja vas tera da ga slušate bez obzira što dobar deo vremena imate utisak da se tu nešto opasno pobrkalo. Kad uđete malo dublje u album, shvatite da Folklorica pišu odlične pesme i da je prelaz između sanjivog kubanskog narodnjaka u melodični, emotivni death metal u, recimo, naslovnoj numeri zapravo izuzetno dobro pogođen i – smislen. Fantastično interesantna ploča.

 

https://folklorica.bandcamp.com/album/warhero

Slovački Ballsqueezer imaju sugestivno ime, omot kao urađen u paintu i tanušnu produkciju sa bubnjevima koji ne bi mogli ružniji sve da ih je neko udario ružnom krpom po glavi na porođaju. A ipak, album Dead End nudi osam himničnih pesama prljavog a melodičnog pank roka sa metalnim ukrasima koje se meni dopadaju. Rock Bottom Blues je idealan spoj white trash bluza, metala i panka a Born to Fuck je bezobrazan i funkcionalan thrashcore. Dok stignete do naslovne pesme i njenog sub-helloweenovskog melodičnog napada verovatno ćete biti već prilično pijani i naklonjeni Ballsqueezeru. Neka.

 

https://ballsqueezer.bandcamp.com/album/dead-end

 

Lepa nedelja za heavy bendove sa ženskim predvodnicama, pa tako dobijamo i debi album trija Inertia Island iz Indijane. The Laser Sunrise je ploča koja ima i elemente thrasha i power metala ali je u osnovi klasičan heavy metal, sa nešto modernijim rif-radom i promenama ritma i tempa svojstvenim thrashu. Tu je malo melodičnog programa, interesantnog rada klavijatura, ali u prvom planu je odlična pevačica Michelle Torres Gilruth koja celom albumu daje taj klasični heavy miris i zasluženo stoji u centru bine, oplemenjujući inače solidnu muziku vrhunskom vokalnom interpretacijom. Bend je, za sada, vrlo studijskog tipa, jer jedan čovek svira sve gitare i klavijature, ali su zato pesme napravljene sa mnogo pažnje sa spretno aranžiranim idejama i lepim dinamičkim i ritmičkim promenama. Solidan miks, takođe ali Torres Gilruthova je definitivno najupečatljiviji element ove jednačine.

 

https://inertiaisland.bandcamp.com/album/the-laser-sunrise

 

 

Čikaški Cardiac Arrest postoje još od kraja devedesetih pa i njihov novi, sedmi album, The Day That Death Prevailed zvuči primereno starinski i odstojalo. Cardiac Arrest nisu neki filozofi i njihova muzika se ovaploćuje u velikim, mračnim rifovima i teškim, glasnim pravolinijskim aranžmanima gde se ti rifovi obrnu veliki broj puta. Nema ovde mnogo skretanja u tempu i dinamici i Cardiac Arrest vrlo lepo vladaju veštinom uvlačenja slušaoca u hipnotičnost minimalizma. S jedne strane tu je veoma dobar izvođački nivo članova benda koji izvrsno sviraju i daju pesmama mnogo identiteta bez obzira na njihove jednostavne sastojke. S druge tu je malko napucan zvuk koji je slušljiv ali i jeste malo naporan za uvo. No, Cardiac Arrest veoma autoritativno vladaju stilom koji su odabrali da sviraju i kogod voli mračni, teški death metal stare škole sa masivnim rifovima i pesmama što traže da se uz njih šutira i hedbenguje a ne da se broje taktovi i čita muzička teorija – taj će uživati.

 

https://borisrecords.bandcamp.com/album/the-day-that-death-prevailed

Empire of Pigs iz Finiksa na EP-ju Aghast imaju pet pesama muzike koja bi se zvala metalcore da ta klasifikacija nije već zauzeta bendovima koji zvuče sasvim drugačije. Empire of Pigs imaju tvrdoću ekstremnog metala ali i neposrednost panka, pa je ovo ploča koja iako je muzički raznovrsna i ima puno različitog ritma i gitarskog rada, pre svega odaje utisak jedne razbijačke pank-metal minijature. Vrlo dobra svirka i vrlo dobar zvuk:

 

https://empireofpigs.bandcamp.com/album/aghast

 

Rusi Blazing Rust na svom drugom albumu Line of Danger sviraju ČIST ’80s metal koji se nalazi negde između epskog rokanja koje je u toj deceniji radio Dio i neke za mrvicu himničnije, eh, možda za mrvicu „komercijalnije“, američkije verzije metala. No, ovo je ploča odličnog, velikog zvuka, jakih rifova, dugačkih solaža, pamtljivih refrena i solidnog trempa. Bend voli i da malo uspori, siđe u domen heavy balada ali to je sve na liniji žanra. Kada trpaju pravoveran NWOBHM, Blazing Rust su izvanredni a odlični su, zaista, sve vreme.

 

https://youtu.be/za9kSa2TOI4

 

skybleeder111 dolazi iz Sremske Mitrovice, ime mu je u civilnoj formi Petar Alargić i njegov album Portals je jedna vrlo sigurna vežba u medijumu instrumentalnog post-metala sa jasnim inspiracijama koje stižu od A Perfect Circle. Alargić je vrlo prolifičan autor koji ima masu muzičkih projekata u raznim žanrovima, a ako mu skoknete do Instagrama, videćete da je talentovan i za fotografiju. Portals u tom smislu možda ima i određen rutinerski prizvuk gde se autor sa mnogo zanatske spretnosti provlači kroz pesme koje su vrlo žanrovski osvešćene ama nemaju ambiciju da guraju granice žanra naročito snažno. No, ne mora svaki album da bude izmišljanje toiple vode, naravno, pa je ovo jedna superiorno odsvirana i miksovana ploča dobrih gitarskih atmosfera i poliritmičkih matrica. Svaka čast.

 

https://skybleeder111.bandcamp.com/album/portals

Za još malo srpske ponude ove nedelje pobrinuo se Mihailo Matović aka Habitus koji je svoj prvi EP pod ovim imenom snimio tokom, jelte, vanrednog stanja i redovnog sranja u miloj nam domovini. Markhor je instrumentalna ploča sa pet meditativnih komada dobrog zvuka i miksa, gde gitarski rifovi treba da služe kao podloga za kontemplaciju a srednjetempaški gruv treba da nas uljuljka i opusti. Dobro to ide a Habitus ume i da se igra sa dinamikom i poliritmijom, prelazeći povremeno i u blastbitove preko kojih idu avangardne disonance. Markhor je zapravo mnogo raznovrsnija ploča nego što na prvi pogled deluje, sa veoma distinktnim kompozicijama i miksom koji je minuciozno konstruisan da se u svakoj naglase bitni detalji. Impresivno:

 

https://habitusband.bandcamp.com/album/markhor

 

Teksašanin David Sueoka, pevač benda Moist za koji do sada niste ni čuli ima i solo projekat,  Squelching i na svom prvom EP-ju, A Fatal Procession nudi pet kratkih pesama ekstremnog death-grind zvuka. Ovo je strogo sobni metal ali Sueoka svemu uspeva da udahne malo ozbiljne energije i težine sa ponekim dobrim rifom i uglavnom odličnim pevanjem:

 

https://squelching.bandcamp.com/album/a-fatal-procession

 

Njemački Primal Fear gađaju uobičajenu metu na svom trinaestom albumu, Metal Commando. Bend sa više od dvadeset godina iskustva ovde vrlo sigurno provlači svoj klasični heavy/ speed metal koji ima sve uobičajene ’80s trope, ali i zdrav zvuk i jedan izvođački kvalitet koji impresionira. Nema ovde novih ideja, da se razumemo i Primal Fear su na momente veoma cheesy u onom tipično nemačkom stilu, ali je ovo kolekcija dobro napisanih, glasnih pesama. Koja traje predugo za moj ukus, no bend se veoma investira u pisanje i kada završna, Infinity, sa svojih trinaest minuta pored metala provajduje i solidan orkestarski aranžman, ne možete a da se malo ne nasmešite.

 

https://primalfear.bandcamp.com/album/metal-commando

 

Odlični su mi Kvebečani Lüger na svom novom EP-ju, Cosmic Horror koji donosi četiri pesme prljave rokačine koja je metal ali samo u tom smislu da uobičajene rokenrol ekscese gura nekoliko koraka dalje. Dakle, ovo nije „žanrovski“ metal, sa visokim falseto vokalima i stalnom upotrebom tremolo ručice na gitari već više kopile iz znojave i strasne veze Motorheada, Venoma i New York Dolls. Naravno, Lüger imaju i doom komponentu ali imaju i tu „sleaze“ dimenziju koja vuče na pank rok iz NY Dolls asortimana i asortimana njihovih sledbenika. U svakom slučaju, ovo su četiri pesme odlilčne svirke i premijum rokenrol atmosfere.

 

https://lugerband.bandcamp.com/album/cosmic-horr-r-2

 

A Čikaški High Spirits lepo provlače žestok, kvalitetan ali „komercijalnije“ zvučeći hevi metal na svom četvrtom, albumu, Hard to Stop. Ovo je vrlo dobar, siguran i perfektno miksovan paket od devet pesama koje imaju u sebi dovoljno power pop prizvuka za „odrasliju“ publiku ali i sasvim dovoljno „pravog“ metala da bude sa dobre strane linije dobrog ukusa. High Spirits su, dakle, vrlo profi, sa svim svojim komponovanim solažama, višeglasnim pevanjem, razrađenim aranžmanima za bas-gitaru, ali ih od studijske bezdušnosti spasava ljubav ka dobrom rifu i jakom tempu. Neke pesme, na primer Since You’ve Been Gone i Now I Know su baš brze ali ceo album se vozi visokim tempom i mada su pesme ukalupljene u vrlo minuciozno pravljene aranžmane, ovde nema smaranja i nekakvih kvazibalada. High Spirits imaju ime koje asocira na bend lokalnih momaka što u kafeu svira obrade blugras klasika, ali ovo je solidan metal bend negde na zlatnoj sredini između, recimo, Scorpions i Riot, sa svojim odličnim rifovima i energijom i ja to moram da poštujem.

 

https://highspiritsmetal.bandcamp.com/album/hard-to-stop

 

Američki Judicator na svom takođe četvrtom albumu, Let There Be Nothing propoveda nekakav religijski nihilizam, reklo bi se, ali to radi kroz medijum solidnog hevi metala sa power metal stremljenjima. Za razliku od High Spirits, Judicator su manje „komercijalni“, muzika im je bliža progresivi (imaju blastbitove tu i tamo, recimo), pa i za nijansu hermetičnija, a kako i priliči nečemu što se bavi „ozbiljnijim“ temama, ali ovo  je, da ne bude zabune, i dalje klasičan, na rifovima i mejdnovskim ritmovima zasnovan hevi metal sa začinima koje bismo pre četrdesetak  godina smatrali delom te neke pomaljajuće scene ekstremnog metala. No, danas je granica ekstrema daleko pomerena pa se Judicator pozicioniraju na sredinu čopora sa svojim vrlo solidnim programom koji pokriva i power balade i progresivu i pravoverno rokanje, kako i treba. Rispekt.

 

https://judicatormetal.bandcamp.com/album/let-there-be-nothing

Iz Rusije, nesumnjivo s ljubavlju, dolaze power metal veterani Д.И.В.А. sa albumom od ranije poznatih power metal balada u novim miksevima. Meni je to, da se razumemo, previše baladaški ali ja sam pećinski čovek i ovo će sigurno da pročita i neko nežnije stvorenje kojemu će lepe akustične gitare što razlažu molske akorde, divne distorzirane harmonije i angelski glas pevačice (koja se ne zove Diva, nego Юта Зубковская) biti kao poslovična ulična svetiljka za noćne leptire. Prelepo:

 

https://divaband.bandcamp.com/album/remixes

 

King Gorm iz San Dijega su nešto tvrđi ali njihova muzika je vrlo ugođena sa ’70s vizijom progresivnog hard roka na putu da postane metal. Debi album ove kalifornijske ekipe dobar deo vremena zvuči kao King Crimson koji džemuju sa Deep Purple i Uriah Heep, ali to i nije neka zamerka sa moje strane, samo upozoravam da ovde heavy metal gruva ima odmereno i sa pauzama. No, ako volite lepo višeglasno pevanje, post-hipi optimizam, puno prijatnih akorda na klavijaturama i zvuk koji, za promenu, ima divnu, skoro pa da kažemo „prirodnu“ dinamiku, King Gorm su prava adresa. Njihove pesme imaju tu neku nevinu, ’70s epiku i okultnost koje su meni neodoljive:

 

https://kinggorm.bandcamp.com/releases

 

Za nešto više u’80s ključu, švedske rock boginje Thundermother imaju novi album i Heat Wave je em naišao usred stvarnog tapasa vrućine em je prijatan za uho. I oko, pretpostavljam, ako volite drusne švedske žene kako sviraju hevi metal osmehujući se prijateljski. Nisam bio zadovoljan albumom samog benda Rock Goddess prošle godine jer je bio kilav i nemaštovit uz svo dužno poštovanje britanskim veterankama, ali Thundermother upravo pokazuju kako to može (i, usudiću se da kažem TREBA) da zvuči na kraju druge decenije 21. Veka. Heat Wave je ploča veselih, razigranih hevi rok pesama sa jasnim bugi i bluz osnovama i taman dovoljno pop komponente da budu privlačne širem sloju publike. Thundermother znaju da napišu pesmu koja ima bogat ali prirodan harmonski program (Dog from hell, recimo) što ne beži od bluz osnove ali ima u sebi taman toliko Abba alhemije da ne zvuči kao nešto što smo čuli bar pedeset hiljada puta u prošlih pola veka već kao poznat, familijaran ali svež muzički program. I tako onda ceo album. Pesme su himnične, glasne i poletne, i imaju sasvim dovoljno „čistog“ metal sadržaja da budu dobre i surovim muškarcima ali i da podsete žene da one u ovoj muzici već decenijama imaju mesto koje se ne svodi samo na ukras za oko i, eventualno, poziciju pevačice. Vrlo lepo.

 

https://www.youtube.com/watch?v=E3zoI5NDcMQ&list=PL47GfgP7qL5gFPF8P28vnZ1Hz3ltNJS_Y

 

Satanica iz Japana deset godina nije izdala album ali Resurrection of Devil’s Spirit je sad tu i, pa, šta je, tu je. Mislim, nije ovo rđava ploča ali je… agresivno osrednja. Bendu kao da je naprosto ponestalo ideja pa je Resurrection of Devil’s Spirit prepun intenzivne formalne stilske vežbe gde se u nedostatku dobrog rifa i harmonije bend poigrava sa ritmom i dinamikom, ne postižući bogznašta. Satanica imaju dobar zvuk i osnovicu da proizvode solidan power metal/ speed metal program ali ovaj album dobre momente – kojih ima, sasvim ubedljivo – raspoređuje predaleko jedan od drugog i između njih umeće zaboravljiv filer. Nije uvredljivo ali nije ni sjajno:

 

https://youtu.be/0LI5NgqRv-M

Njemački Pure Steel Records su nas odavno osvojili ujednačeno odličnim izdanjima pa i ove nedelje nude zanimljiv program. Prvi na redu su Angband iz Irana sa svojim četvrtim albumom, IV. Naravno, kada ste iz Irana, bend nazovete po jednoj od najpoznatijih roguelike igara ikada i svirate progresivni power metal, sve ukazuje da ste UŽASAN nerd pa je i muzika na IV herojski nerdizam i nepoćudni metalski cheese. I to je sasvim dobro. Ovde pritom na vokalnim dužnostima imamo Tima Aymara iz Control Denied i on bendu dodaje lepu, melodičnu power metal oštricu. Bend ima i interesantne, proggy, pomalo i eksperimentalne aranžmane pa je ovo melodični, cheesy metal sa složenim ritmičkim matricama i aranžmanima. Nažalost, dobar deo toga je petljanje bez stvarne isplate, nego tek onako, radi petljanja a i miks je pomalo neprijateljski nastrojen prema bubnjevima kojima je ipak trebalo malo rada na snimanju i miksovanju da zvuče kako treba. No, radije ću čuti ambiciozan ali nesavršen album nego da slušam ispeglane, nemaštovite albume koji nisu neka retkost u power metal polju pa Angbandu dajem dosta kredita za sve što su ovde uradili:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/iv

 

Švedski Starblind na svom četvrtom albumu, Black Bubbling Ooze svakako nemaju problem sa miksom i zvukom i ovo je bogato producirana, zdravozvučeća ploča klasičnog hevi metala na kakav su nas Pure Steel i navikli. Starblind ovde zvuče veoma inspirisano, da ne kažem veoma voljni da prihvate zvuk Iron Maiden iz kasnijih osamdesetih i ranih (a onda i kasnih) devedesetih pa ako kažem da se ovde čuje dosta direktnih citata to može da zadeluje kao prigovor. Ali nije. Starblind rade muziku koju sami Maiden više ne rade, zaustavljajući se na tački gde su proggy uticaji još mogli da se spakuju u pesme od 3-4 minuta i sve pamtljive melodije, galopirajući ritmovi i ložački refreni koje Šveđani ovde izvuku ne bi uopšte loše došli Steveu i ekipi da ih stave na sledeći album kad god da on dođe. Starblind su, dakle, kopija radije nego original ali ovo je žanrovska muzika i računa se pre svega koliko ste dobri a ne koliko ste drugačiji. Meni je najvažnije da Black Bubbling Ooze puca od energije i vitalnosti i formatira se u kratkim, ubedljivim pesmama čistog metala koje meni veoma prijaju:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/black-bubbling-ooze

Treće Pure Steel izdanje za ovu nedelju je kompilacija 20 Years the Hard Way klivlendskih Attaxe koja je izašla još 2006. godine ali kako ju je bend sam izdao i nije imala neku veliku distribuciju može se smatrati praktično izgubljenom. Pure Steel ovom izdanju sada obezbeđuju kakvu-takvu besmrtnost a Attaxe to, na pravdi boga i zaslužuju jer je njihova muzika, sva nastala u osamdesetima (poslednji EP izbacili su 1990. godine) egzemplar klasičnog američkog heavy metala koji se nije priklanjao sweet metal ili thrash metal formulama koje su u toj deceniji izrasle. Attaxe su bili mali bend, pored tog jednog EP-ja na kraju puta imali su samo još jedan singl i masu demo snimaka, ali ova kompilacija pokazuje da su ovo bili muzičari od formata sa dobrim uhom za pesme, smeštajući se negde između Twisted Sister himničnosti i proto new wave of kojigod heavy metal zvuka bendova poput Riot. 20 Years the Hard Way je album velike raznovrsnosti zvuka ali uniformno dobrih pesama koje, avaj, nikada nisu dočekale da budu snimljene skuplje i dostupne širem krugu slušalaca. Ali makar danas možemo da ih slušamo i pomognemo istoriji da prepozna kvalitet:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/20-years-the-hard-way

Ovaj blok klasičnog heavy metala zatvorićemo novim albumom benda osnovanog još 1980. godine. Lionheart su osnovani kao neka vrsta NWOBHM supergrupe sa bivšim članovima Tygers of Pan Tang, Iron Maiden, Michael Schenker Group itd. Nije ovo dugo potrajalo i bend će prestati sa radom 1986. godine ne isprativši uspon grupa iz kojih su članovi došli. Ponovo osnovani trideset godina kasnije, Lionheart su snimili jedan album 2017. godine a evo ih sada ponovo sa The Reality of Miracles. Četvrti album u četrdeset godina – ovo ima šanse da bude zanimljivo, kažete sad vi, a i ja sam se zainteresovao da čujem šta danas znaju da pokažu Dennis Stratton, Steve Mann i Jess Cox. Oooops, čekajte, Cox više nije u bendu, menja ga Lee Small iz Shy, a na bubnjevima je Clive Edwards iz UFO i to je dovoljno blizu, da se mi razumemo, ali muzika koju Lionheart danas prave nije ni blizu NWOBHM zvuku kakav ja volim. Ovo čak nije ni heavy metal u ikakvom „new wave“ smislu jer najveći deo The Reality of Miracles zvuči kao trećerazredna kopija Whitesnake. Naravno, pedigre muzičara koji ovo prave je neupitan i album ima divan, dinamičan master, ali to je otprilike mesto na kome moram da stanem sa pohvalama. Većina pesama zvuči kao nešto što bi Whitesnake ili Bon Jovi ostavili za drugu stranu singla u najboljem slučaju, čak i udarna Thine Is the Kingdom odiše distinktno derivativnim šmekom, kanališući najgoru dezinfikovanu verziju Top-40 muzike iz osamdesetih gde sve pesme zvuče kao power-balade čak i kada su u pitanju „rokerski“ komadi. Naravno, ja sam dete onog vremena, Dennis Stratton je bio polubog za mene tamo početkom osamdesetih a ispred ikone Tygers of Pan Tang sam se krstio pred odlazak u krevet, tako da ja svakako mogu da pronađem i određene užitke u slušanju visokog kiča koji Lionheart ovde isporučuju, ali ovo je svakako uživanje pre svega u refleksiji i meditaciji o prošlim ili samo sanjanim vremenima, ne reakcija na kvalitet muzike. Lionheartov album je toliko isprazan i površan u svojoj tehnički ispoliranoj formi da je to na neki način strahopoštovanja vredno samo za sebe. Ali to nije baš neka pohvala.

 

https://www.youtube.com/watch?v=iNsWcl6iiMY&list=PLBzBwYhHpqLIXR5ciJ4a8tc8W1IEG2snX

 

Me Saco Un Ojo je mali death metal izdavač i distro iz Londona a njihovo najnovije izdanje je split mini LP dva brutalna benda. Mortal Wound su iz Kalifornije i, uslovno rečeno, za nijansu melodičniji – u smislu da im pesme imaju i malo atmosfere i solaže koje dodaju začin teškom death zvuku stare škole. Australijski Gutless su, pak, veoma brutalni sa neodoljivim mošerskim ritmovima, podzemnim vokalom i prejakim hromatskim rifovima sviranim na nezamislivo distorziranoj gitari. Prelepo.

 

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/split-mlp

 

Ravno iz Indonezije stižu Death Vomit sa svojim trećim albumom, Dominion over Creation a na radost svih ljubitelja staroškolskog death zvuka. Death Vomit postoje negde od polovine devedesetih pa uz srazmerno malo snimljene muzike ima logike da je i Dominion over Creation ploča koja zvuči veoma ’90s. Ovo je death metal mračnih rifova i brzog tempa ali sa srazmerno jednostavnim aranžmanima. Kao nekakav istočnjački Vader, Death Vomit daju prioritet tečnosti pesama nad kreativnim idejama, harmonskim eksperimentisanjem ili ritmičkom kompleksnošću. Ovo je stoga jednostavan ali veoma kvalitetno odsviran, uverljiv death metal starog kroja koji ne donosi nikakva velika – pa ni mala – iznenađenja, ali prijatno curi, dobro je produciran i generalno prija:

 

https://deathvomitindonesia.bandcamp.com/album/dominion-over-creation

 

Od benda koji se zove Wizard Dick praktično automatski očekujete da je jedan od onih kućnih projekata što meću anime crteže na omote i prave hentai-grindcore na kompjuteru ali, ne, Wizard Dick je instrumentalni sludge bend (pojedinac?) iz Nju Orleansa i album Wizard Dick je zapravo… solidan? Ne bi mi ovo bilo dovoljno dobro jer nema pevanja, ali svirka je stvarno kvalitetna a i zvuk je iznenađujuće dobar pa gruvom nabijen album vrlo prijatno curi i sluša se sa uživanjem. Ko bi rekao?

 

https://wizarddickband.bandcamp.com/album/wizard-dick

 

Nisam baš neki slušalac metalcorea ali komšije su komšije pa je red da ukažem da je EP Colony in Dirt hrvatskog sastava Survived by Nothing prilično kvalitetan. Ovo ima sve standardne elemente: srednji, teški tempo, puno brejkdaun momenata, vrištav, brutalan vokal, supernizak štim itd. i ne mrda daleko od onog kako ja vidim tu hardcore/ metalcore matricu ali je u principu veoma dobro urađeno sa solidnim pesmama i odličnim zvukom, pa ako volite, ne propustite:

 

https://survivedbynothing.bandcamp.com/album/colony-in-dirt

Vrlo retko ovde pominjem bendove čiji mi kvalitet zvuka ranjava uši, ali evo, australijski Vestal Cuntvomit su zaslužili tu dubioznu čast. Njihov demo Beast Among Vermin je programski odvratna stvar, što se vidi i iz imena benda, sa jasnom željom da se kredo benda, „primitivna divljačnost i totalna mržnja“ reprezentuje što je bolje moguće i kroz muziku i kroz tekstove. Ali, kad se uz sve to doda podrumski kvalitet zvuka, Beast Among Vermin na kraju bude zapravo poštena, kratka kolekcija zaista divljačkih black-death pesama čija relativna jednostavnost ide u dobrom paru sa relativnom kratkoćom. Bend ne filozofira nego čuka svom brzinom sve vreme a harmonije, na samoj granici potpune disonance se dobro uklapaju uz manični tempo i satanske vokale. Ovo je redak primer no-fi metala koji uspeva da odigra na sve jake strane koje ima i zazvuči kao granična umetnost radije nego kao popodnevna zajebancija dokonih klinaca:

 

https://vestalcuntvomit.bandcamp.com/album/beast-among-vermin-2

 

 

Ponekada ne tražite kompleksne koncepte i muziku sa dubinom i samo biste da slušate glasan, agresivan deathgrind koji ne filozofira nego trese. Kanađani Fumigation su tu sa svojim najnovijim EP-jem, R0 5.7, a da ne ispadne da ih „hvalim slabim pohvalama“, ovi ljudi sviraju vrlo solidno i imaju jasne ideje o tome kako da aranžiraju svoje pesme. No, ovo je u suštini pošten, granitno tvrd deathgrind koji prvensteno osvaja ujednačenim intenzitetom svog nasrtaja na uši – gde čak ni skoro potpuno odsustvo dinamike ne smeta već, naprotiv, doprinosi ugođaju – i ne pokušava da se proda kao nešto suptilnije. Sasvim okej:

 

https://fumigationmetal.bandcamp.com/album/r0-57-ep

 

Za još ekstremnog metala tu su Piss on Christ iz države Njujork. Kada se bend zove kako se zove a drugi album je, posle eponimnog prvog, naslovljen, citiram, „Fuck Jesus Up the Ass“ jasno je da je u pitanju album za dobro raspoloženje i žurke. Elem, Fuck Jesus Up the Ass je zapravo vrlo slušljiva ploča death metala koji ima dosta pankersku crtu sa rokerskim harmonijama što se simpatično uklapaju uz blastbitove i klasičniji metal program. Pevanje je ovde malčice monotono ali je muzika generalno zanimljiva i, uz kratke pesme, ovo je ploča koja izaziva znatno više osmeha nego sablažnjivanja. Barem kod mene.

 

https://pissonchrist.bandcamp.com/album/fuck-jesus-up-the-ass

Lep thrash metal program stiže od austrijskih Deathstorm, a na njihovom četvrtom albumu For Dread Shall Reign. Ova ekipa iz Graca voli jedan prilično bazičan pristup muzici, i mada im je miks i snimak kvalitetan, album odiše patinom rane speed/ thrash produkcije, jasno se naslanjajući na tradiciju ranih snimaka Slayer, ali i Kreator, Sodom itd. Kompozicije nisu pankerski jednostavne, doduše, i bend ima sasvim razrađene i maštovite aranžmane sa povremeno iznenađujuće mnogo trešerskog muljanja i promena ritma. Opet, sama estetika je bazična, sa debilno prostim solažama i generalnom filozofijom koja se oslanja prevashodno na moćan rif i eksresivno pevanje radije nego na veliko harmonsko i dinamičko komplikovanje. To, uostalom, ne bi bilo u duhu ove muzike. Deathstorm uspevaju da raniji thrash metal spoje sa proto-death metal stremljenjima iz osamdesetih i naprave koktel koji je malo Slayer, malo Sepultura, malo Sodom i Kreator, a da sve to ipak na kraju bude njihovo i da zvuči autentično. Meni dovoljno.

 

https://deathstorm.bandcamp.com/album/for-dread-shall-reign

 

https://www.youtube.com/watch?v=D1Zqk8c60XU&list=OLAK5uy_nwto5_PySHUX-r7TxDJkidgEZ2_9Pc0R4

 

Dystopia A.D. iz Džerzi sitija ima novi album (ili EP), Rise of the Merciless. U samo 26 minuta bend ovde pakuje šest pesama i mnogo muzike i kako je u pitanju studijski projekat dvojice muzičara, ovo je skoro pa tipično „studijska“ ploča esktremnog metala progresivnog usmerenja. Čime hoću da kažem da Whitby i Shishido ovde ispevaju da se prošetaju veoma širokim spektrom shvatanja metala pa i da prošaraju po drugim žanrovima (slušajte saksofone u Plaguebringers pre nego što krene klasičan metalski solo na gitari!) a da se to ipak na kraju lepo uklapa jer ova dva čoveka umeju da napišu pesme. Zapravo, Dystopia A.D. su negde u klasi sa Slugdge sa svojim kompleksnim ali prijemčivim i pamtljivim kompozicijama gde se interesantan harmonski program i ritmička raznovrsnost ipak na kraju spajaju u nečemu što je gruv koji hrani i dušu i telo. Progresivni death metal često ume da se svede na izdrkavanje i pokazivanje koliko neparnih ritmova bend ume da zapamti, ali Dystopia A.D. su od bolje sorte i dali su ploču interesantne, ekspanzivne muzike koja se veoma lepo sluša:

 

https://dystopiaad.bandcamp.com/album/rise-of-the-merciless

 

Za kraj, novi Katalepsy je pred nama i mada je Terra Mortuus Est prilično dobra ploča, rekao bih da mi ne upada u kategoriju klasika kakva su bila prva dva dugosvirajuća izdanja ovog sada već dugovečnog benda. Katalepsy više ne interesuje da sviraju slem pa čak ni „klasičan“ brutalni death metal i zapravo je zanimljivo videti da je bend sa old school slamming death metal pozicija sa početka karijere, preko tehnički ekspanzivnijeg brutalnog detah metala kakav su svirali na prethodnom albumu, došli do nečega što je, pa… „komercijalno“ nikako nije pravi izraz jer je muzika Katalepsy i na trećem albumu bez sumnje i dalje previše ekstremna za ikakvog „mejnstrim“ slušaoca, ali ovo je svakako vožnja nešto bliža srednjoj traci u kojoj se nalaze slamming deathcore, deathcore, beatdown hardcore i drugi „core“ bendovi naših dana. Utoliko, vokal koga isporučuje Игорь Филимонцев je iz klasičnog slamming death metal podzemlja evoluirao u „urbaniji“ lavež gde su instance neljudskih, grlenih vokalizacija više ukrasi a „emotivniji“ duboki hardcore vokal je norma. Ovo, na kraju krajeva možda i nije sasvim neočekivan smer kretanja za nekoga ko je već godinama jasno radio unutar „wigga slam“ estetike i očigledno naginjao „uličnijoj“ verziji ovakve muzike. Slično, novi bubnjar, Андрей Пационов, iako vrlo korektan u ovome što radi, disciplinovano puneći muziku duplim kikovima i rešetajući moćne blastbitove, nema lepi gruv koga je genijalni Евгений Новиков provlačio na prva dva albuma. Uz gomilu mosh-friendly rifova koji rabe harmonski skučen „core“ spektar, ovaj album zaista deluje kao kombinacija beatdown i death metal pristupa koji se sreću na sredini i, iako je prepun impresivnih muzičkih momenata, ostavlja i utisak monotonije i nemaštovitosti. Nije fer, naravno, reći da je ovo preovlađujući utisak ali pojavi se on povremeno, pogotovo u poređenju sa prethodnim albumom koji je bio intenzivno inventivna ploča na harmonskom i ritmičkom planu. Terra Mortuus Est je više ploča za mošing i pijano šutiranje u klubu, a naprednije i harmonski interesantnije pesme, poput, recimo, naslovne su malo i problematizovane ekstremno glasnim masteringom. Iako deluje kao da se samo vajkam, žalim i nerviram jer nisam dobio ono čemu sam se nadao – a nisam – Katalepsy su ipak isporučili impresivan album koji ima dosta ideja, odsviran je vrhunski i koji samo možda nije tačno po mom ukusu. Možda će biti po vašem?

 

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/terra-mortuus-est

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 1-08-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s