Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 8-08-2020

Dakle, posle par nedelja u kojima je ponuda bila nešto skromnija, a to se dalo pravdati letnjim usporavnajem ali i iznurenošću od pandemije, prva sedmica Avgusta nas je zapljusnula skoro neverovatnom količinom kvalitetnih metal izdanja. Svuda kud pogledate iskače nešto što će se pojavljivati na listi albuma godine: u blek metalu, stoneru, death metalu… Jebote, čak su i Deep Purple izdali novi, neočekivano pristojan album. Ako imate piće, sad je trenutak da naspete jer ćemo biti ovde izvesno vreme.

Blek metal! Ruski Coated With Filth su me zatekli nespremnog svojim prvim albumom, Like Sacrificial Lambs. Bend postoji već deset godina (makar je toliko prošlo od prvog EP-ja) i nije bio naročito aktivan, reklo bi se, a što objašnjava činjenicu da nikada nisam čuo za njih uprkos intrigantnoj viziji blek metala što je ekipa iz Čeljabinska ima. „Ekipa“ možda i nije prava reč jer bi se reklo da je sve ovo delo osobe po imenu Slava Antonenko, ali muzička filozofija ovog albuma je svakako da se blek metal ozbiljno odvuče iz analogne u digitalnu domaju i da se tamo od njega napravi nevaljala, bučna zver da ućutka sve zveri. Drugačije rečeno, Coated With Filth kombinuje klasičan blek metal, jeftine digitalne orkestracije, industrijski ton i svakakve druge tehnike iz domena ekstremnog metala da spremi obrok koji je bodljikav, ljut, ali fascinantan sa svojim stalnim mutiranjem i bežanjem od utvrđenih blek metal formula za račun eksplozija agresije i seksi gruva. Drugačije drugačije rečeno, ovo je kao nekakav ruski jednočlani Anaal Nathrakh u ranoj fazi i ovo mislim kao veoma ozbiljan kompliment.

 

https://coatedwithfilth.bandcamp.com/album/like-sacrificial-lambs

 

Otkada su Poljaci Batushka napravili ršum sa svojim pravoslavnim, liturgijskim blek metalom, imamo čitav podžanr imitatora i klonova (čak i ne računajući da je originalni bend podeljen na dva nova). Gospod su nastali, verovatno, kao parodija na sve to, ali nije da ćete slušanjem EP-ja Deceased ukačiti ikakve parodijske tonove. Ovo je lo-fi pravoslavni blek metal sa pojanjem preko srednjetempaškog gruva i s obzirom da je praktično kućna produkcija, ovih pet pesama su neobično simpatične, ali i veoma slične jedna drugoj:

 

https://gospod.bandcamp.com/album/deceased

Kineski Holyarrow na promo slikama poziraju sa mačevima a ne sa strelama što je u startu sumnjivo, no, hajde, njihov novi EP, Oath of Allegiance II / 衷赤 II, neka vrsta neočekivanog nastavka debi albuma iz 2016. godine ima dve dugačke, pompezne, epske pesme koje uprkos svojim neverovatnim naporima da me od sebe odbiju preteranom količinom preokreta i novih delova, da ne pominjem cheesy ugođaj, ipak uspevaju da me pridobiju strašću ali i tim istim cheesom koji mi je simpatičan:

 

https://holyarrow.bandcamp.com/album/oath-of-allegiance-part-ii

 

Oklendski Vassafor prave dosta velike pauze imeđu albuma ali su ipak za manje od decenije uspeli da nanižu tri komada. To the Death je muljava, mračna, lo-fi komadeška black-death premlaćivanja koja, iz čistog inata počinje pesmom od dvanaest a završava se pesmom od sedamnaest minuta. Bend se svojski ulaže da opravda ovako dugačke aranžmane i To the Death je album zanimljivih i perverznih black metal ekscesa, vrlo veran mračnoj, smrću i zlom opsednutoj estetici ove muzike. Ali ako možete da istrpite muljav zvuk, ovo je vrlo dobro napisano, autentično i vredno truda:

 

https://vassafor.bandcamp.com/album/vassafor-iii-to-the-death

 

Great Cold Emptiness je ime benda koje vrlo jasno sugeriše o kakvom se brendu atmosferičnog blek metala radi. Ipak, ovaj donedavno jednočlani a odnedavno višečlani bend iz Mejna, predvođen Nathanom Guerretteom koji, oprostićete mi, izgleda kao šef smene na benzinskoj pumpi negde u Vojvodini, ima distinktan ton i zvuk koji čini slušanje drugog albuma, Death Gifted a Bouquet, interesantnim iskustvom. Ovo je black metal/ doom metal ploča koju je Guerrette sam napisao i odsvirao uz samo gostovanja na vokalima i gitari pa je u pitanju izrazito intiman, ličan rad inspirisan ljubavnim raskidom što je autora očigledno veoma pogodio. No, Death Gifted a Bouquet, uprkos svoj očekivanoj patetici uspeva da zazvuči dostojanstveno, čak plemenito inspirisan u toj melanholičnoj meditaciji, spajajući shoegaze akorde, ambijentalne matrice i metal abraziju u solidno funkcionalnu celinu. Predugačku – četiri pesme na ovom albumu dobacuju do čak 67 minuta trajanja – ali funkcionalnu. Album izlazi iduće nedelje:

 

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/death-gifted-a-bouquet

 

https://youtu.be/kOYY8n2xL9Q

Déhà je već na ovim stranicama zabeležio pominjanje i njegove najemotivnije strane pa da pomenemo i album A Fleur de Peau – III – A Fire that does not burn koji je izrazito emotivan depresivni blek metal prilično ružnog zvuka, ali slutim da to ciljnoj grupi neće smetati. Déhà zna šta radi sa ovim gitarama koje nemaju trunku dinamike i samo polivaju slušaoca smenama nežnih, melanholičnih akroda dok on preko vrišti i nariče. Kompozicije su opsceno predugačke ali i to je u duhu senzibiliteta koji se ovde traži i depresivni, melodični blek metal ovog prolifičnog i cenjenog belgjskog autora bez ikakve sumnje ima svoj osobeni identitet i šarm.

 

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/a-fleur-de-peau-iii-a-fire-that-does-not-burn

 

Aryoch su u mojoj knjižici imali plus već zbog imena koje, zna se, slavi jednog nevaljalog boga, ali i prvi EP, The Arrival im je simpatičan. Malo zvuči čudno da me veliki blek metal bendovi neretko smore posle tri takta, a da ovim polu-sobnim projektima dajem svoje vreme i naklonost ali tako je to: blek metal je u velikoj meri muzika autentičnosti i ona često jače bljesne kada stižete jeftinijim prevozom. The Arrival daje tri pesme „simfonijskog“ blek metala ali ovde nema mnogo umiranja u stvarnim simfonijskim aranžmanima – sintetički gudači i duvači promiču u pozadini, svakako, ali Aryoch pre svega pišu dobre, kvalitetne pesme dobre atmosfere i odličnih ideja, sa izvesnom „cyber“ crtom u aranžiranju a koja se sjajno dopunjava sa tim lo-fi orkestracijama. Sve to zvuči „demo“ ali izvrsno i ja sam u ove tri pesme uživao.

 

https://aryoch.bandcamp.com/album/the-arrival

Kad smo već kod upečatljivih imena, bavarski duo Super Satan su sebi obezbedili makar da budu primećeni na svakom spisku metal bendova na koji dospeju. Ali, znate kako to već ide, zainteresovanost onda treba konvertovati u pažnju a  debi album nazvan Menetekel ovde obavlja dobar posao. Super Satan nisu nikakav šaljivi, parodični projekat i Menetekel je ploča odličnih kompozicija agresivnog ali dinamičnog i raznovrsnog blek metala sa izvrsnim zvukom u kome se svi instrumenti dobro čuju (slušajte bas!) i master ima puno „vazduha“ a aranžmani su ekspanzivni i puni ideja i dobrih tema. Super Satan se izrazito trude oko pesama i majstorski spajaju emotivnost i klasičnu metalsku agresiju za koktel koji zadovoljava na više nivoa. Odličan debi:

 

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/menetekel

 

 

Norvežani Brotthogg na svom drugom albumu, The Die is Cast impresivno kombinuju melodični black metal i melodični death metal sa šalicom progresive za ploču prijatne, čak i umiljate muzike koja pored standardne melodeath dinamike ima i određene kinematske dimenzije koje stižu sa blek metal strane. Slušajte, recimo sjajan način na koji klavijature oplemenjuju glavnu temu u prvoj pesmi, Nokturne koja izmiče „The Black Dahlia Murder klon“ kletvi mada je jasno da se bend napaja sa tog izvora. Vrlo prijatan, vrlo melodičan ali teatralno mračan metal za sladokusce.

 

https://brotthogg.bandcamp.com/album/the-die-is-cast

 

Nizozemci Adversarius su se izuzetno potrudili da ostave utisak svojim debi albumom In Nomine Draconis Inferni a koji je došao posle nekoliko godina treninga u kraćim izdavačkim formama. In Nomine Draconis Inferni je kako joj i ime sugeriše ploča žestokog i bučnog satanističkog metala ali Adversarius uspevaju da svoj naprženi zvuk oplemene melodičnošću koja na momente ide i do sasvim klasičnih metal formi, sa referencama na Iron Maiden i ovo se fino uklapa uz inače agresivan, konfrontativan pristup. Bend piše pesme na jedan organski, prirodan način, vešto se oslanjajući na upečatljive gitarske teme (slušajte razlaganje koje kreira i nosi sržni identitet pesme In Nomine Draconis Leviathan) i praveći dinamične, ekspanzivne ali ne razvučene aranžmane. Satanistički blek metal često ume da bude jednodimenzionalan i nemaštovit ali najbolji među ovakvim bendovima razumeju da je zavodljivost Paloga ne samo u moći već i u slatkorečivosti i muziku ugađaju njegovoj višeslojnosti. Adversarius su, bogami, s pravom izborili pravo da se pominju uz najbolje:

 

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/in-nomine-draconis-inferni

 

Stalno pričamo da je Poljska na samom vrhu piramide straha u blek metalu a albumi kao što je drugi album ekipe Kalt Vindur podsećaju zašto. .​.​.​and Nothing Is Endless je fascinantna ploča modernog  blek metal zvuka koji zvuči autohtono i originalno a bez napuštanja osnova ovog žanra. Kalt Vindur imaju mračan ali prijemčiv zvuk sa vrlo dobrim miksom i pesme koje njihove progresivne ambicije koriste za nadahnuto aranžiranje i smele harmonske eksploracije (The Blind Sin Hunter, Dirty Yields) umesto za tehnička izdrkavanja. Ima tu i post-blek metal ekscesa (recimo Eyes ov Gods) a bend majstorski pakuje devet pesama u nešto više od pola sata muzike podsećajući da kvalitet i kvantitet mogu da se spoje na ekonomičan način. Izvrsno:

 

https://witchinghourproductions.bandcamp.com/album/and-nothing-is-endless

Ekvadorski Angel Negro me je ljudski razgalio svojim novim EP-jem, Forjado en el infierno. Black/thrash metal koji ovaj bend svira svodi se na sirove, a i surove pesme pune opuštenih blastbitova i dobrog trešerskog rif-rada. Pesme se, da bude jasno, ne razliku između sebe nešto preterano pa se, recimo, Caravana Satanica gotovo neosetno preliva u Poder y destrucción ali to je upravo jaka strana ove ploče. Ona, naime nije dugačka, ima lep zvuk i poštenu svirku pa tih jedanaestak minuta proleti ugodno i nimalo ne overstejuje svoj, jelte, velkam. Nadam se da će Angel Negro uskoro još snimati jer je meni ovo sjajno bez obzira na svu prostotu koju baštini.

 

https://deadsignrec.bandcamp.com/album/forjado-en-el-infierno-2

Od muzike indonežanskih Tombstone maltene je zanimljivija neizgovorena drama koju sugeriše njihovo onlajn prisustvo. Prvo, ime Tombstone je urnebesno jer mada znači „nadgrobni kamen“, u većini nas (starijih) zapadnjaka izaziva asocijacije na vestern filmove. Drugo, bend za sebe na Bandcampu kaže da je duo a na Metal Archivesu su na slici troje. Ta ista slika koristi se i za Bandcamp profil, samo je osoba sa desne strane isečena. Bend je osnovan 2005. godine, ima čak i link za Myspace stranicu na ’Bandcampu, ali mu je album The Awakening of Darkness prvo izdanje, itd. No, ispostavlja se da je ploča vrlo solidna. Tombstone se ne useravaju preterano od svežih i originalnih ideja ali ovo je više nego pristojan drugotalasni blek metal sa pesmama koje pravdaju svoja peto, šesto, sedmo i osmominutna trajanja i sa dobrim zvukom. Možda su Tombstone ovih petnaest godina samo ozbiljno radili? Kakogod, ovo je korektn debi za duo iz Džakarte i, nadam se, ne poslednji album koga će snimiti:

 

https://tombstone666.bandcamp.com/album/the-awakening-of-darkness

Moskovljani БѢСЪ veoma jasno pokazuju da im nije stalo do slave i para već i time što ime neće umeti da im izgovori niko ko ne zna rune a naslovi pesama su i dalje na ruskom na singlu čiji naziv moj word processor ne može ni da ispiše jer je u pitanju neka egzotična runa. Bunilo! Jer ovo je FENOMENALAN blek metal koji meša izvrsni drugotalasni, žestoki, premlaćivački zvuk sa malo pravoslavne liturguje, a sve, reklo bi se, u slavu satanizma. Mislim, pesma Царская Печать je MNOGO dobra sa svojim ubistvenim tempom i žestinom a nešto sporija Страхъ, Петля и Яма uspeva da ima onaj klasični slovenski ili ruski melanholični prizvuk a da i dalje zvuči mišićavo i moćno. Sjajno:

 

https://biese.bandcamp.com/album/–2

 

Venecuelansko-čileanski Slebst na svom  drugom albumu, Relatos de angustia nudi melodičan i prilično progresivan black metal sa jednim epski širokim zahvatom koji, pak, vrlo lepo leži uz reflektivnu, meditativnu tematiku pesama. Jedini član ovog projekta, enigmatični N je svoj kompozitorski i produkcijski kvalitet jako istesao pa je ovo jedna veoma ubedljiva ploča koja ne pati od samozaljubljenosti što ponekad mori te jednočlane blek metal sastave, a koja osvaja veoma strastvenim izvođenjem i jakom ama ne preslađenom emocijom:

 

https://selbst.bandcamp.com/album/relatos-de-angustia

Blek metal izdanje tjedna je svakako novi album Krallice, nazvan Mass Cathexis i rađen u kolaboraciji sa Neurosisovim basistom i pevačem, Daveom Edwardsonom. Malo sam se iznenadio kada sam shvatio da je od poslednjeg pravog albuma Krallice prošlo tri godine i da je bend u međuvremenu vatru ložio živim albumima i singlovima. No, neka je, jer Go Be Forgotten je bio masivan album i nikome od nas ne bi koristilo da su Krallice samo imitirali njegov zvuk na narednim izdanjima. Mass Cathexis je, opet, dakle, priča za sebe sa Barrom i drugovima koji se sasvim prirodno uklapaju uz Edwardsona mešajući svoj indie/ avangardni blek metal sa apokaliptičnim, proročanskim metalom koji dobijate kada Edwardson peva. Krallice nikada nisu imali ambiciju da budu deo ijednog etabliranog blek metal talasa ili podžanra, jer Barr ionako nikada nije pripadao nigde i uvek kopao sopstvene kanale spajajući avangardu i ekstremnu pop muziku, pa tako i Mass Cathexis nastavlja da blek metal oplemenjuje odlazeći veoma daleko od žanrovskih matrica ali nikada sa prezirom, uvek sa eksperimentatorskim žarom. Ovo je, kad smo već kod toga, možda najeksperimentalnija, najavangardnija Krallice ploča do sada sa muzikom koja na momente podseća na Barrov stari projekat Orthrelm svojim nezamislivo komplikovanim matematičarenjem i sumanutim harmonskim pustolovinama. Opet, Barr je Krallice, slutim, i osnovao da pobegne od etikete „avangardiste“ ili „eksperimentatora“ i da svoje eksperimente postavi u određeni žanrovski kontekst koji će im dodati na težini pa tako i ovaj album profitira od poštene blek metal osnove uspevajući da joj uradi fantastično zanimljive i inventivne stvari kroz ovih devet pesama. Plus uobičajeno zanimljiv miks i koliko-toliko dinamičan master. Narode, imamo pobednika za ovu nedelju a i jakog natjecatelja za kraj godine:

 

https://krallice.bandcamp.com/album/mass-cathexis

Stoner! Italijani Rainbow Bridge su, inspirisani lokdaunom i nemogućnošću držanja koncerata ušli u svoj podrum i džemovali kao blesavi i iz toga je nastao album Unlock. Ovo je skoro pa idealan primerak ovakvog tipa albuma jer Rainbow Bridge ne samo da imaju fenomenalan zvuk – naglašavaju da su svi zvuci napravljeni basom (uključujući kontrabas), gitarom i bubnjevima da ne mislimo da ovde ima nedobog sintisajzera ili, štajaznam, gusala – već i vrlo dobro umeju da zaprave jedanaestominutne džemove koji imaju odličan gruv ali i kontrolu nad razvojem tema. Speero the Hero, recimo, pokazuje gitaristu Giuseppea Piazzollu kako perfektno koristi efekte da svoj hipnotički džem lansira u orbitu a bez gubljenja u pravljenju buke. Marvin Berry (da, referenca na Back to the Future, dobro se sećate) koja album otvara je izvrstan psihodelični bluz za naprženom distorzijom a The Girl That I Would Meet This Summer je hendriksovski hard rok džem u najboljem mogućem smislu. Odličan album:

 

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/unlock

Blues Funeral Recordings iz Albukerkija su nas za ovo ljeto obradovali kompilacijom WEEDIAN Volume 4 prepunom odlične heavy psihodelije i stoner roka. Ovde od bendova za koje smo čuli i uglavnom jako hvalili u ovim nedeljnim pregledima imamo Stonebirds,  Bismarck, Slow Green Thing, Las Historias i Neptunian Maximalism a pored njih ima još jedanaest pesama zanimljivih lo-fi i manje lo-fi psihodeličara i dumaša. Sve to košta samo dolar da se daunlouduje i sluša koliko hoćete pa je skoro neukusno da ovu odličnu kolekciju propustite, pogotovo što će vam dati prozor u rad izdavača koga VEOMA vredi pratiti i dalje:

 

https://bluesfuneralrecordings.bandcamp.com/album/weedian-volume-4

 

The Drawbacks su Grci. To je to, to je moj opis benda. Ako vam nije dovoljno, niste me dovoljno čitali ali ja sam milosrdan pa ću dodati da The Drawbacks na svom albumu Lost in Time nude zavodljivi, dobro producirani i odlično odsvirani desert rock koji će vam prijati ako ste ikada slušali Monster Magnet ili, uopšte, voleli električnu gitaru i distorzirani teški rok.

 

https://thedrawbacksband.bandcamp.com/album/lost-in-time

 

Nijemci Lost To Wolves su na sličnim koordinatama na svom istoimenom debi EP-ju. Odlično producirano, ubedljivo odsvirano i sa jednom snažnom „televizijskom“ dimenzijom, ali uz songrajting koji će zadovoljiti i probirljiviju klijentelu, Lost To Wolves su još jedan od milion desert rock bendova koji danas rade i zvuče fantastično dok omatoreli, ogorčeni ljudi nariču da „više nema pravog roka“.  Jes baš.

 

https://losttowolves.bandcamp.com/album/lost-to-wolves-ep

Gotivan, bluziran ali i abrazivan, takoreći gruvi ali grub koktel sludge i stoner metala stiže nam iz Nju Džersija posredstvom benda Barrow Downs. Nepamtljivo ime benda dopunjeno je nazivom EP-ja koji je, pa, relativno izlizan – Ritual – pogotovo što muzika nije naročito ritualistička. Ali je dobra, Barrow Downs teško treskaju, imaju skoro neizdrživo distorziran bas koji proždire sve u miksu, a to onda ostavlja utisak da se ostali instrumenti bore da se čuju pa su i pesme, pune tih gotivnih bluz muljavina i oziozbornovske škole pevanja, nekako moćne. Fino:

 

https://barrowdownsdoom.bandcamp.com/album/ritual

 

Black Spirit Crown su dva čoveka iz Ohaja sa pet pesama na EP-ju Gravity a koje su dobrozvučeći, zdrav, poletan stoner metal, sa teškim zvukom ali dovoljno šarma i lepršavosti da se nađu sa prave strane, jelte, istorije. Ovo je muzika kojoj bi pravi bubnjar svakako doprineo – ne zato što je ritam-sekcija loše programirana već bi bubnjar sa svojim dinamikama i nesavršenostima dodao organsku crtu muzici koja ima veoma finu dimenziju distance i hipnotičnosti, pa bi sve zvučalo još vitalnije i energičnije. Ali i ovako je odlično. Black Spirit Crown su bend dobar i za normalnu publiku i za nas budale, sa svojim odlično napisanim, veoma gruvi i melodičnim pesmama. Pevanje takođe osvaja suptilnim multitrekovanjem i intervalima i da je sve to samo malo dinamičnije u zvuku bilo bi IZVANREDNO.

 

https://blackspiritcrown.bandcamp.com/album/gravity

Krojdonski The River me nisu zimus baš raspametili svojim trećim albumom, pa je fer reći da me ni kompilacija Different Dirges ’03 – ’05 ne raspamećuje ali je interesantno čuti ovaj gotski/ pop doom bend u raznim svojim verzijama, sa različitim kvalitetom zvuka, mada uglavnom dosta mutnim i mračnim. Što se solidno uklapa uz estetiku grupe, naravno, no Different Dirges ’03 – ’05 je ploča koja čini da bend zvuči ranjivije i autentičnije nego na bolje produciranim pločama pa mi je time i simpatičniji. Ima ovde šmeka:

 

https://riverbanduk.bandcamp.com/album/different-dirges-03-05

 

Za slučaj da se osećate poletno, raspoloženo, optimistično, Italijani Bleeding Eyes imaju četvrti  album i Golgotha je jedan od najtačnijih naziva albuma u istoriji davanja naziva. A prvi album im se zvao No God! Ekstremno teški, glasni doom-sludge metal koji ova ekipa valja nije tu da ikoga ohrabri ili uteši, već naprotiv, da ga podseti koliko je život mučna, naporna stvar. Naravno, na najbolji moguć način. Bleeding Eyes majstorski pišu dugačke, prespore pesme ogromnih rifova i prenapregnutih distorzija koje samo što ne izazovu požar u pojačalima a pevač Simone Tesser  preko svega izvikuje svoje proročanske stihove pa povremeno i zapeva, dajući svemu jednu gotovo propovedničku dimenziju. Pogotovo što je sve na italijanskom. Bleeding Eyes su, naravno, svesni kako je ovakvu muziku teško slušati ako se sastoji isključivo iz nerazblažene agresije pa imaju i veoma dobro ubačene pasaže ambijentalne meditacije i „mekše“ svirke a što sve „poentu“ albuma čini još ubojitijom. Sjajno:

 

https://bleedingeyes.bandcamp.com/album/golgotha

 

Transylvanian Tapes izbacio je prvi album pensilvanijskih death-doom metalaca Caged i ovo su četiri dugačke pesme mučne ali ipak prijemčive svirke. Stricken by Continuance nije PREDUBOK album ali Caged shvataju da je neprestano udaranje u glavu u istom tempu i istim intenzitetom ipak malo neproduktivno trošenje svačijeg vremena pa ovde ima taman toliko interesantnih ideja i diverzija da možemo da pričamo o identitetu benda i potencijalu za dalje solidne radove:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/caged-stricken-by-continuance

 

Ripple Music i ove nedelje nude sjajan program u vidu split albuma grupa Howling Giant i Sergeant Thunderhoof. TURNED TO STONE Chapter 2: Masamune & Muramasa je tematska ploča koja koristi progresivni stoner rok da priča o dvojici japanskih kovača poznatih po svojim legendarnim mačevima. Howling Giant nude dve pesme proggy muzike koja se ne bori sa jazz akordima i neobičnim metrikama već ide napred nošena odličnim rifovima i klavijaturističkim matricama. Epski. Britanci Sergeant Thunderhoof su klasičniji psihodelični stoner i njihova 21 minut dugačka stvar se dostojanstveno ravija u proggy smeru zadivljujući svojim negubljenjem gruva sve vreme:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-2-masamune-muramasa

Još jedan član Neurosis ima album ove nedelje. Steve Von Till je izbacio album ambijentalnih meditacija koje nemaju ni gitare ni bubnjeve već samo sintisajzere i njegovo „soul“ pevanje preko. Solidno to zapravo zvuči i mada je No Wilderness Deep Enough, naravno, pomalo patetična ploča, to je ona dostojanstvena, plemenita patetika i lepo odmerena količina metalskog cheesea:

 

https://stevevontill.bandcamp.com/album/no-wilderness-deep-enough

 

Mučan, težak ali dobar sludge doom metal iz Sakramenta donosi nam Occlith na svom prvom albumu Gates, Doorways, and Endings. Ovo je muzika sa svom tom nekom melanholijom i sporošću doom metala ali proterana kroz abrazivni, mučni filter sludge metala pa ako volite da istovremeno plačete od tuge ali i od besa, Occlith su prilično dobra ponuda. Mada je treba izdržati – pesme su sve preko deset minuta i bend se trudi da opravda ova trajanja varijacijama u dinamici i raspoloženju ali agresivni, teški zvuk svakako ne čini ovo lakim albumom za slušanje. Nije, dakle, da se vrti u krug ali rekao bih da je dobro za ponovljena slušanja:

 

https://occlith.bandcamp.com/album/gates-doorways-and-endings

 

Rusi I Will Kill Chita aka IWKC na singlu Evil Cosmonaut daju dve pesme i petnaestak minuta dubokog psihodeličnog doom zvuka. Naslovna pesma je superspori, superteški , jako distorzirani komad svemirske psihodelije sa lavinom mikrofonije i osmožičanom bas gitarom, a drugi komad Meine Seele selber ist diese Flamme je neka vrsta death/ sludge košmara improvizovanog na probi i to  zvuči sjajno. Takođe, ovo nije poslednji put da danas vidimo kosmonauta na omotu:

 

https://iwkc.bandcamp.com/album/evil-cosmonaut

Još jedna kompilacija za vaš užitak dolazi od strane njujorškog izdavača Torture Drome i zamišljena je kao sekvenca epizoda iz fiktivne televizijske horor-serije. Torture Drome Presents: Evil Doom zaista ima tu kinematsku, pomalo i vodviljsku dimenziju sa bendovima koji svoje spore, mračne pesme izvode sa puno šmeka i odmerenog, „televizičnog“ miksovanja doom, stoner i psihodeličnog metala. Vrlo dostojanstveno i zapravo vrlo konzistentno po kvalitetu, tonu i senzibilitetu. A još sve besplatno! Pa imate li vi dušu ako ovo ne poslušate?

 

https://torturedrome.bandcamp.com/album/torture-drome-presents-evil-doom-2

 

Volio sam debi album teksaških Burn Ritual, pa mi je i drugi album, The Void sasvim po ukusu. Kvartet iz San Antonia ne menja ništa radikalno u svom zvuku, nastavljajući sabatovski teški, zavodljivi rok sa odličnim, tamnim rifovima i psihodeličnim, snolikim vokalima. Burn Ritual i dalje pišu lepe, na gigantskim, lepljivim rifovima zasnovane pesme i i dalje razumeju da zvuk ne treba da bude iskomprimovan do neizdrživosti da bi bio „težak“ i „moćan“. Da su samo opušteniji u soliranju bili bi perfektni ali dobro, ima vremena. Odličan album teatralnog, mračnog a poletnog doom metala:

 

https://burnritual.bandcamp.com/album/the-void

Nadja već izvesno vreme žive od kanibalizovanja svoje stare diskografije, izdajući žive albume sa snimcima starim oko deceniju i, valjda, ponešto zarađujući od toga. Na red je došao onaj drugi siguran trik – remiks album. No, kvaka je u tome što su Nadja generalno odlični pa su im i ovi low effort radovi zapravo vrlo dobri. The Drone Mixes je baš ono što piše na pakovanju: kolekcija gitarskih (uglavnom gitarskih) dronova, dobijenih remiksovanjem pesama sa starih Nadja izdanja. Je li to dobro? Pa jeste, Aidan i Leah su generalno odličan duo koji već dugo komunicira praktično telepatski a  prilika da se starom materijalu pristupi iz novog ugla im je dala šansu da pronađu mnoga njegova sveža značenja i zračenja. Ne znam planira li Nadja da ikada uradi nešto stvarno novo ali i ovo što sada rade je uzbudljivo:

 

https://nadja.bandcamp.com/album/the-drone-mixes

 

Ukrajinski Mauser kasne jedno 35 godina sa svojim krosoverom između hardcore punka i thrash metala, ali je njihov eponimni prvi album meni simpatičan. Nije ovo nikakva nova perspektiva na ovu muziku ali bend se uspešno i sigurno pakuje među moja sećanja na ’80s crossover i bendove poput Crumbsuckers, Cro-Mags, Infezione, pa i Bad Brains čiju House of Suffering Ukrajinci vrlo solidno obrađuju. Prelepo:

 

https://mauserhc.bandcamp.com/album/self-titled

Ako dobro razumem njihovu biografiju na google-translate engleskom, tokijski The Azikuwashers su formirani 2009. godine kao death metal bend ali su se kroz karijeru izšlifovali u današnju kombinaciju pank roka, metala i brojnih drugih žanrova koji se u datom trenutku uklapaju u viziju benda. Drugi album, Sirarponcaca je vesela i bučna pank rok/ metal ploča sa pamtljivim refrenima i poletnom, energičnom svirkom koja na trenutke odlazi u sasvim neočekivanim smerovima. Kliše je ovako veselo ekscentričnu muziku smatrati „tipično japanskom“ , ali The Azikuwashers zaista podsećaju šta se može dobiti kada se izmestite iz „klasičnog“ posmatranja žanrova i svirate stvari po osećaju. Lepo:

 

https://theazukiwashers.bandcamp.com/album/sirarponcaca

 

Kolumbijski Decarabion imaju prvi apbum i Bastard Son of Divinity je samo za hardkor ljubitelje muljavog, neprozirnog brutalnog death metala. Momci iz Bogote imaju umrljan, nedinamičan zvuk u kome se rifovi jedva razlikuju, bubnjevi sviraju samo blastbitove ili duplim kikovima napunjene „mosh“ritmove, vokal zvuči kao da je sa dna kace itd. Ono što ovom bendu svakako treba priznati je da se trude oko pisanja pesama bez obzira na prilično restriktivnu estetiku u kojoj rade. Ovo nije death metal za žurke i dobro raspoloženje već zaista brutalna, nepraštajuća svirka samo za najposvećenije:

 

https://decarabion.bandcamp.com/album/bastard-son-of-divinity

Australijski Faceless Burial na svom drugom albumu, Speciation nude vrlo dobro napisan i dinamično odsviran death metal sa blagim progresivnim elementima. Nije ovo ful-on progresiva sa ćelavim bas gitarama i jazzy akordima, Faceless Burial su propisno mračan i brutalan kombo sličniji po senzibilitetu jednim Tomb Mold nego jednim Cynic. Ali ima tu lepih progresivnih tema i trikova dok bend sigurno krči put kroz šumu velikih, opakih rifčina, sve  u odličnom miksu i dinamičnom masteru. Mislim, slušajte kako bubanj zvuči prirodno! Divota! Još jedan siguran hit za Me Saco Un Ojo Records:

 

https://mesacounojo.bandcamp.com/album/speciation

 

Raped by Chains je UŽASAN naziv za petostruki split album hevi metal bendova sa raznih strana sveta (Argentina, Peru, Španija, Čile, Malezija), ali je muzika, ah, odlična. Raptore iz Španije otvaraju program sa dve moćne NWOBHM stvari sa pamtljivim melodijama i pevanjem koje je toliko prefinjeno iritantno da je savršeno. Ostali se baš trude i Filosa iz Argentine je vrlo simpatična sa svojim kasetnim zvukom i slatkom pevačicom a malezijski Firasah je ponovo savršen NWOBHM u nesavršenom miksu. Peruanski izdavč Black Legion ima u svom logotipu kasetu i ova kompilacija ima baš kasetni prizvuk i estetiku bez obzira što izlazi na CD-u. Ona je prljava, seksi i neodoljiva:

 

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/raped-by-chains

Jayabaya iz Indonezije sebe nazivaju progresivnim power metal bendom ali istina je da se njihov dinamični power metal na EP-ju Anathema, bez obzira na sva zaogrtanja u klavijature i sva pevanja u falsetu zapravo dobro i rado ukršta sa ekstremnim metalom. Kebak Ludira, recimo, bez pardona fuzioniše brzi thrash/ power metal pristup sa čistim death metalom sa sve hromatskim rifovima, blastbitovima i dubokim death pevanjem. Posle toga sledi power balada Kilisuci Part I (Moksa) koja zvuči kao uvod za poslednju epizodu u sezoni omiljene anime serije sa svojih sedam minuta neprekinutog cheesa i divno naivnih lirskih emocija. Pa zatim ide naslovna pesma koja je opet rasvirani, raskošni power metal sa melodičnim temama i pevanjem, prevučenim preko blastbitova. Hoću da kažem da Jayabaya nisu bend koji se zaista drži nekih „utemeljenih“ žanrovskih ograničenja ili definicija i da je njihov pristup metalu svež, zabavan i kvalitetan. Sve preporuke:

 

https://interluderecords.bandcamp.com/album/anathema

Mladi čileanski death metal sastav Deconsekrated je svoj demo iz Juna ove godine snimio toliko solidno da će ga sada Burning Coffin Records izdati na kaseti u Septembru, a evo ga i na Bandcampu za digitalnu generaciju. Hidden Paths ima samo dve pesme ali ovo je veoma dobar death metal starije škole, sa prilično jasnim dugovima mid-’90s zvuku, pesmama koje su i dalje negde na sredini između tehničke oštrice i atmosfere posredovane zanimljivom gitarskom svirkom. Sve je jako dobro odsvirano, miksovano i utegnuto a ovo dvoje mladih i pišu jako solidne pesme koje, s obzirom da su u žanru gde se uglavnom pamti opšti utisak a ne pojedinačni „hitovi“ imaju taman toliko identiteta koliko je potrebno, sa odličnim idejama i egzekucijom. Cath Laptikovsk pritom ima odličan, raspali vokal i nadam se da će Deconsekrated što pre snimiti album jer ovo je materijal koji mnogo obećava. Pa još i taj olovkom rađeni omot kasete! Bjutiful:

 

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/the-hidden-paths

 

 

Kad smo već kod ženskih vokala, Body Farm, powerviolence/ punk bend iz, Baltimora ima prvi, troinčni singl koji se zove Body Farm i ima tri pesme besne i napaljene svirke. I odlične svirke, takođe. Kako sa powerviolence žanrom to ume da bude, ovo je spastična i brza muzika, ali bend ima dovoljno osećaja da sve poveže na lep način, pesme su JAKO kratke, zvuk gitare je masivan i džara vam uši u najprijatnijem smislu a pevačica je tačno gde treba na skali između „iritirajuće“ i „umilno“. Pa još i obrada Devoa na kraju. Pa šta vam JOŠ treba? Kakav ste to svet?

 

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/3-lathe

 

https://blindragerecords.bandcamp.com/album/body-farm

Defragment su ekipa Čileanaca, Kolumbijaca i Venecuelanaca koja živi u Čileu i svira metal. Lepo! Pogotovo što im je singl Outbreak odličan nudeći poletan deaththrash metal, sa mnogo ložačke energije i kvalitetnog muziciranja. Negativna strana? Pa, ovo je samo jedna pesma i nakon što ta dva minuta vrištanja, blastbitova i testeraških gitara prođu čovek ostaje gladan za još. Dajte još!

 

https://defragmentmetal.bandcamp.com/album/outbreak-2020

 

Vraćamo se malko u Jul da poslušamo debi album trojice mlađahnih hojlanđana iz Harlema čiji se bend zove Obstruktor a prvi album, Wrong Hands donosi deset simpatičnih pesama speed/ thrash metala koji voli i jak tempo i jake melodije i dobre teme i generalno se ne iscrpljuje u hromatskoj pustoši u kakvoj se novi thrash bendovi ponekada izgube. Ovo su sveže, zanimljive pesme pune dobrih detalja i odsvirane sa mnogo strasti i jedina malecna zamerkica albumu ide na nešto prljaviji zvuk ali kad je TO kod dobrog metala bio problem?

 

https://obstruktor.bandcamp.com/album/wrong-hands

 

U stalnom podećanju da su neki od heavy metal muzičara iz sedamdesetih godina još uvek aktivni, evo nama Carla Canedyja sa albumom Warrior. Bubnjar-veteran, Canedy je svirao u Manowaru na početku njihove karijere i reputaciju stekao kao član The Rods koji su prošle godine snimili album što se meni nije baš preterano dopao. Canedy je, možda, u metal-istoriji zaslužnije pamćen kao producent koji je radio sa Overkill, Anthrax, Possessed i Exciter polovinom osamdesetih i bio deo procesa sazrevanja thrash metala, no kako je on i dalje veoma aktivan kao muzičar, tako je i osnovao bend koji nosi ime po njegovom prezimenu a album Warrior je ne naročito esencijalna ali i ne osramoćujuća kolekcija heavy metal pesama sa solidnom produkcijom, a koje se kreću celim putem od radio-friendly, top-40-like hitova poput Not Even Love, preko bržih, bengerskih pesama (Lies, Hellride) pa do himničnih power metal komada kao što je naslovna. Canedy očigledno ovu muziku STRAŠNO voli i album je ispunjen tom ljubavlju pa ne mogu da budem previše negativan, bez obzira što ja svoj metal volim malo oštrije i ljuće:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_moQEZux22IdWs2KCqxSgVj1Tp1g2IoH9k

 

Blue Oyster Cult se često pominju kao bend koji je termin heavy metal prvi počeo da koristi da opiše svoju muziku pa sada imamo njihov živi album, 45th Anniversary – Live In London da nas podseti na njihovu karijeru. Da ne bude zabune, bend je osnovan još 1967. godine pa nisam siguran šta tačno ova četrdesetpetogodišnjica obeležava li svaako je sve to za respekt. Naravno, BOC su uvek bili bend koji kombinuje ritam i bluz sa tvrđim zvukom, označavajući momenat kada su američki hard rokeri počeli da se identifikuju sa metalom a bili su i odlični instumentalisti i autori nekoliko nezaboravnih hitova, pa sam ih rado konzumirao kao dijete. E, sad, dobar deo njihovih pesama danas zvuči pomalo generički ali i to je jer su naprosto BOC uspostavili mnoge formule što su ih drugi preuzeli. Ovaj album je perfektno odsviran i dobro produciran i podseća koliko su Blue Oyster Cult bili važni u nekoj fazi razvoja popularne muzike, sa sasvim solidnim verzijama takvih klasika kao što su (Don’t Fear) The Reaper,  Hot Rails to Hell i, dakako, Godzilla.

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n3AExuoS8Hbj6sF_dDXrWD2yNy3omnfW4

 

Šta tek reći na činjenicu da Deep Purple ima novi album? Ja ne mogu ni da prebrojim koja je Whoosh! po redu ploča benda koji je osnovan tri godine pre a na vrhuncu svoje karijere bio godinu ili dve posle mog rođenja i koji ja lično slušam već četrdeset godina. Naravno, nema više Lorda, a Blackmore već decenijama nema ništa sa ovom grupom, no… volim da čujem Gillanov glas posle toliko decenija – veliki je to pevač, karakteran, volim Paiceov bubanj i Gloverov bas a Morse i Airey pišu solidne aranžmane za bluzirani hard rok koji je zaštitni znak ovog neopisivo važnog sastava za istoriju rok muzike. Rak rana Deep Purple je uvek bila što su im albumi često pored par izvanredno važnih komada umeli da budu popunjeni korektnim ali zaboravljivim filerom pa ovo svakako nije nešto čemu će umaći u 2020. godini, no pošto se to već očekuje, onda je u redu uživati u perfektno aranžiranim, prozračno, dinamično miksovanim pesama koje spajaju bluz, gospel, teški rok, folk i malo klasike za jedan solidan pastiš Deep Purple zvuka i predugačkih ali prijatnih pedesetjedan minut svirke. Mislim, nek su nam živi i zdravi, jebemmu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=QUW7PvvbbO4&list=PLBzBwYhHpqLLuCjQ2WZ3Pkz2p7qE3fGPj

Megascavenger je još jedan u nizu solo-projekata švedske death metal mašine što je znamo po imenu Rogga Johansson. Songs in the Key of Madness je peti album ovog projekta u nekih osam godina postojanja – koje se, da li slučajno, poklapa sa periodom zlatnog doba u novijoj srpskoj istoriji – i ako očekujete da čujete nisko naštimovani, debeli švedski death metal sa D-beat osnovom i pankerskim rifovima, pa čestitamo, naravno da je ovaj album baš to. Johansson sebi može da dopusti zastrašujuću preprodukciju ploča jer je uglavnom toliko talentovan da čak i pesme koje napravi za, čini se, tri minuta (a one traju, recimo četiri), i koje su sastavljene skoro isključivo od najuobičajenijih žanrovskih gestova, pokupljenih iz „Swedeath za neupućene“ priručnika, čak i takve, dakle, pesme, imaju u sebi dovoljno osobenosti i dobrih trikova da izbegnu prokletstvo generičnosti. Da bude jasno, nije, dakle, Songs in the Key of Madness naročito originalna ili maštovita ploča i treba se navići na to da ćete 70% vremena na njoj slušati isti ritam i tempo, iste vokalne afektacije itd., ali Rogga zna znanje i ovo je na kraju dana vrlo uredno i prijatno da se čuje:

 

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/songs-in-the-key-of-madness

Moskovski žensko-muški kvartet Unholy Night navodno svira blackened speed metal ili tako nešto, ali njihov prvi EP, Succubus je toliko masivno preglasno izmasterovan da ovo uopšte nije prvi utisak koji čovek ima. Pogotovo jer ovde sve pršti od klasičnih rokenrol i pank rok harmonija pa je Succubus više death ’n’ roll ploča nego ikakav blek metal koji moje uši poznaju. Jesu li Succubus, dakle, karika koja nedostaje između Entombed i Hellacopters? Naravno, štagod vam odgovara. Ovo je, u osnovi besan, glasan pank odsviran u nižem štimu, sa zastrašujuće nedinamičnim, preglasnim masteringom, ali sa jebeno dobrim rifovima i deračkim ženskim vokalom koji je jedini „blek metal“  element cele muzike. Ali ovo, podvukao bih, RAZBIJA. Sedam pesama pank metala kakav je svetu potrebniji nego što je svet njemu, jak etitjud i sjajni rifovi, te harizmatična urlatorka Adok na mikrofonu – priključite mi ovo, što bi mladi rekli, na venu.

 

https://unholynight.bandcamp.com/album/succubus

 

Švedski duo Switchblade imaju poseban gimik, a to je da im se svi albumi zovu isto – Switchblade. Bez brojeva ili ikakvih drugih znakova raspoznavanja. Pa ko se snađe – snašo se. Elem, aktuelna kompilacija ranih singlova im se NE zove Switchblade već  Singles 1998​-​2000, pokriva ranu fazu benda i – odlična je. Dok je kasniji materijal skloniji sludge i drone strategijama, Swithcblade ovde podsećaju da su evolurali iz više hardcore/ grindcore korena, sa pesmama koje većinski traju manje od dva minuta na ovoj kolekciji. I prilično su eksplozivne i brze. Kasniji materijal ima više „sludge“ pesama sa mučnim, iznurujućim momentima, ali je generalno većina ove kompilacije sjajna kombinacija spastičnog grind ili powerviolence pristupa pisanju pesama sa sludge težinom i hermetičnošću. Sjajno:

 

https://trustnoone.bandcamp.com/album/singles-1998-2000

 

Šteta što Canyons iz kanzas Sitija daju da se za dž čuju samo tri pesme sa njihovog albuma Stay Buried jer su odlične! Ali dobro, album je sedam dolara a na osnovu ova tri komada lako je smisliti da li vam se isplati da date pare. Canyons su na tragu zvuka Today is the Day sa kraja devedesetih, dakle, uz mnogo buke i agresije ali i sludgerskog gruva, sve snimljeno prilično dobro, kanališući taj neki poluprovincijski, hermetični ali ekstremno emotivni „alternativni“ metal na idealan način. Veoma dobro:

 

https://theghostisclearrecords.bandcamp.com/album/stay-buried

 

Odličan mathcore dolazi nam iz vašingtona na albumu Mukiltearth benda The Fall of Troy. Ovo je vrlo sigurno napisano i odsvirano sa razmetljivo visokim kvalitetom muzičarskih skilova ali i jednom razoružavajućom pop komponentom u pesmama koja podseća da nije sve u tehnici već da mnogo toga ima i u duhu. The Fall of Troy imaju duha i vrlo su raspoloženi da mešaju različite muzičke žanrove na ovom albumu pa otud on može da se identifikuje kao metal svega jedan određeni procenat vremena, ali to ni malo ne smeta. Plus, urnebesni naslovi pesama i referenca na Max Payne igre!

 

https://thefalloftroy.bandcamp.com/album/mukiltearth

 

Haotična, vrištava i neodoljiva post/screamo/hardcore/emo-violence itd. muzika dolazi nam na izdanju Split 2020 bendova KOMUSŌ  i SETSUKO za koje ću da pretpostavim da su Kanađani jer je izdavač odande. Generalno ne bih dvaput pogledao album sa ovako odvratnim omotom ali muzika je SJAJNA. Svaki bend daje po tri pesme koje nekako uspevaju da budu „post“ u svakom smislu u odnosu na hardcore koji ja čujem u svojoj glavi kad se izgovori reč hardcore, a da opet imaju istu tu energiju, brzinu i spastičnost. Fenomenalno:

 

https://zegemabeachrecords.bandcamp.com/album/split-2020

 

Australijski Temple Nightside su za Iron Bonehead izbacili svoj novi, četvrti album, Pillars of Damnation i ovo je vrlo uverljiv black-death metal sa nekromantskom tematikom, hermetičnim, ali agresivnim zvukom i jednim vrlo „hardcore“ stavom. Temple Nightside očigledno nisu bend zainteresovan za široku popularnost i ajmo ruke gore pristup žanru pa im je i muzika sastavljena od mračnih, okultnih pa i gorkoslatkih death metal pasaža i sirovog black prebijanja. Dobro to bude ako imate snage za ovako mutan zvuk:

 

https://templenightside.bandcamp.com/album/pillars-of-damnation

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/temple-nightside-pillars-of-damnation

 

Nisam siguran da li su Splitmouth iz Severne Karoline pravi bend ili nekakav internet-prenk jer niko nikada nije čuo za njih a album Torment je neprihvatljivo solidan za nešto što je verovatno solo projekat nekog dvadesetogodišnjaka koji živi u podrumu. Ako volite nu metal, svakako. Ali i ako ne volite, jer Splitmouth sasvim bestidno uzimaju zvuk Slipknota iz Slipknot/ Iowa faze a to je i poslednji put kada su Slipknot zvučali kao bend umočen u zeitgeist, a pre nego što su počeli da se recikliraju i reinventuju za stadione. Elem, Splitmouth hvataju spastičnu energiju ranog Slipknota, ne malim delom time što direktno kopiraju mnoge trikove koje su Slipknot u ono vreme rabili, ali pokazuje se da to nisu i potrošeni trikovi i Torment se vrlo lepo kreće na liniji ekstremno agresivne provincijske muzike prepune neverovatnog besa i frustracije ali i fascinirane modernom tehnologijom koja omogućava i, jelte, seljacima da se bore protiv vitezova. Hoću reći, ovde ima svih onih zanimljivih sudara između metala i hip-hopa koje su Slipknot imali u toj fazi svoje karijere i koji su delovali kao opravdanje za postojanje nu metala kao podžanra. U Splitmouth verziji ovo je, naravno, sudar sa trapom pre svega i mada se bend nikada zaista ne izdiže iznad klona Slipknota, ubedljivost sa kojim nastupa je atraktivna.

 

https://splitmouth.bandcamp.com/album/torment

 

Onslaught imaju novi album i malo mi je loše kad pomislim da sam ovaj bend prvi put slušao pre tri i po decenije, salivirajući prethodno nad opisima njihovog sirovog thrash metala u Rocku a iz pera jedne i jedine Jadranke Janković. Ikonički britanski trešeri su krajem osamdesetih završili sa karijerom ali su se reaktivirali polovinom prve decenije ovog veka i od tada su solidno prolifični pa je Generation Antichrist četvrti album iz nove faze a koja ovim prevazilazi prvu fazu po broju izdatih ploča. I, oh, ovo je… vrlo dobar album? Niko od mene nije srećniji zbog toga. Onslaught se pritom uopšte ne trude da kopiraju svoj zvuk iz Power From Hell/ The Force godina a što ne bi bilo preterano neočekivano s obzirom da se pokazalo da su ovo solidno uticajne ploče pa je Generation Antichrist album sasvim modernog thrash metala sa brzim, žestokim pesmama, granitno čvrstom disciplinom i jednim generalno moćnim zvukom koji se odlično uklapa u dinamičan master (mada je muzika prilično ujednačene dinamike). Glavno oružje Onslaughta je, doduše uvek bilo to da su pisali dobre pesme a ovde se to ponavlja i album je, iako uniformno žestok i tvrd, zapravo pun distinktnih i prepoznatljivih thrash komada izvrsnih rifova i napaljujućih tema. Mislim, bez ikakve šale, Onslaught ovde imaju nekoliko melodija i refrena koje mogu da idu u antologije. Izvrsna ploča i podsećanje na to da neki od bendova koji su izmislili thrash metal nemaju problem da i danas ostanu relevantni:

 

https://onslaughtofficial.bandcamp.com/album/generation-antichrist-explicit

A onda ima i Storm Siege iz Madrida čiji prvi album, Satanas Sum zvuči kao ljubavno pismo ranom Sodomu. I sad, nema tu ništa negativno, rani Sodom je bio kul i uopšte nam ne bi smetalo više bendova koji sviraju taj partikularni brend sirovog a opet tehnički autoritativnog thrash metala, pa su Storm Siege usvojili sasvim zdravu formulu. Ono što bend radi je da malo previše petlja u pesmama, ubacujući gomile delova koji treba da ih „razrade“ ali neretko to bude i višak. Ovo je ploča od 45 minuta koja deluje kao da je mogla da bude i nešto kraća, da je zadržala taj istraživački, ambiciozni aranžerski impuls ali se odrekla „tehničkih“ momenata koji su uglavnom balast. No, ja sada ulazim u sitne detalje koji nisu toliko bitni, pristojan je ovo album:

 

https://stormsiege.bandcamp.com/releases

 

Brazilski Hell Gun na debi albumu Kings of Beyond nude solidan program heavy metal/ power metal zvuka koji nude nešto sirovije interpretacije Helloween pa i Yngwie Malmsteen predložaka iz osamdesetih. Bend se dosta trudi oko rifova i generalne izvođačke strastvenosti i nešto siroviji zvuk je meni zapravo plus jer muzici dodaje na živosti. Možda je najupitniji element pevanje Matheusa Luciana koji prečesto samo izgovara stihove umesto da ih otpeva i radi u vrlo ograničenom harmonskom rasponu, ali poslušajte, možda vam to bude dopadljivo:

 

https://youtu.be/vMdWnS3ntMU

 

Slični su Acerus iz Čikaga, ali njihov treći album, The Tertiary Rite, koji izlazi iduće nedelje je daleko zreliji. Ovo je vrlo ubedljiva, energična ploča hevi metala odličnih rifova i besprekorne izvođačke kvalitete, sa gitarama koje samo pletu, moćnom ritam sekcijom i pevačem koji taj teatralni, epski heavy/ power stil radi bez greške. Acerus pišu vrlo solidne pesme i imaju zavidan spektar izraza, nudeći program za sve, od šutke do stiskavca. Odlično:

 

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/the-tertiary-rite

Bostonski Stagnater imaju prvu kasetu i The Guillotine Demo je veoma dobra i kvalitetna kolekcija energičnih i maničnih grindcore komada sa malčice death i black elemenata. Sve što volite od grindcorea ovde je prisutno: brzina, lomljava, dranje, nemelodičnost, ali bend uspelo gradi na ovim osnovama za malčice razrađenije pesme koje svejedno traju komforno ispod dva minuta i uspevaju u njih da spakuju mnogo ideja i raspoloženja. I omot je odličan:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/stagnater-the-guillotine-demo

Vrlo simpatičan progresivni rok dobijamo od njujorškog benda Sacrificial Lamb na EP-ju Mercy. Moderni prog-rok meni uglavnom ne zvuči uzbudljivo ali Sacrificial Lamb u prvom redu drže dobar gruv, onda su tu dobri hard rok/ metal rifovi i sjajna pevačica Elan Luz Rivera a tek na kraju je povremena jazzy harmonska progresija i matematičarsko nizanje melodijskih tema. Dobar niz prioriteta i ovo izdanje od četiri pesme se lepo sluša a gitarista, Marko Galić je, reklo bi se naš pa je to razlog više da odvojite pa rminuta i ovo poslušate.

 

https://sacrificiallamb.bandcamp.com/album/mercy

 

Progresivan, tehnički death metal je ono što očekujete od pensilvanijskih Black Crown Initiate i na svom trećem albumu, Violent Portraits of Doomed Escape oni to i isporučuju. Bend je ovo pisao četiri godine i izdavač je sada Century Media pa je jasno da je u pitanju vrlo ozbiljno pravljen projekat i mada ja nisam previše zaljubljen u kinemaskopski zvuk BCI, verujem da će ljubiteljima ovo lepo leći. Bend vrlo uspelo epitomizira progresivni death metal koji uprkos dubokim vokalima i jakoj distorziji nije agresivan ni neprijateljski nastrojen nego naprosto strastven. Upadi melodičnih, klin vokala se podrazumevaju i verujem da bend ima šansu da se približi i metalcore publici ovom prilikom:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lCdHVjw1sKXcDBBr20uEBzJb4T22_UYbE

 

Visceral Violation su novi bend na dragom Horror Pain Gore Death Productions a već svojim imenom jasno komuniciraju da je u pitanju brutalan death metal i samo je pitanje kog tipa. E, pa, ako volite ’90s death zvuk, debi album ove merilendske ekipe, Carnival Canibal je mnogo bliži njemu nego aktuelnim hiperkomprimovanim ili hipertehničkim trendovima. Ovo je dobrano odležali, malo i ubuđali death metal što se napajao na ranim albumima Cannibal Corpse, Incantation itd. i ima dobrodošlo sirov zvuk i jednu organsku, spontanu dimenziju u izvođenju koja je vrlo šarmantna. Nisu ovo najbolje death metal pesme svih vremena, ali zvuče živo i strastveno i meni to prija:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/carnival-cannibal

 

Texas Murder Crew je bend sa šest članova gde su čak trojica zadužena za pevanje (mada jedan od te trojice vrti i semplove) a što podseća na neke grindcore bendove iz osamdesetih. No, kako ovde svira Kevin Clark, gitarista koji je radio u Devourment, jasno je da ovo neće biti old school grindcore. Everyone’s Last Breath, debi EP ove šestorke nudi zapravo svežu, prilično zabavnu kombinaciju slamming death metala i deathgrind pristupa. Sve je to brutal death metal, naravno, ali šest pesama koje ovde čujemo se izdvajaju jednim iznenađujuće razgovetnim zvukom koji se oslanja na slam estetiku da iskoristi njen fanki kvalitet ali se ne gubi u pokušajima da bude mračniji i teži od svih drugih bendova na svetu. Everyone’s Last Breath je zato kolekcija uglavnom zabavnih pesama koje se šetkaju između blastbitova i slemova ne želeći da odanost izjave ijednoj strani, vozeći slušalaca u brzoj, plesnoj traci sve do poslednje, 89 sekundi dugačke Stronghold koja uspeva u sve da ubrizga i samo malo beatdown hardcore zvuka. Zanimljiv, pomalo zbunjujuć debi.

 

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/everyones-last-breath

 

Tajvanski Kiniro Mosaic na svom prvom albumu ima anime crtež na omotu (da ne pominjem da je u pitanju VEOMA maloletna devojčica) i koristi anime semplove kao uvode za pesme a što je generalno dobra garancija da ja NIKADA ne bih kliknuo na ovako nešto da slučajno naletim na Bandcampu –bendovi sa tom estetikom generalno 1. Poštenog čoveka odbijaju impliciranim („ironičnim“) zajebavanjem sa zlostavljanjem dece i 2. Prave očajnu cybergrind muziku. E, pa, Kiniro Mosaic zapravo pravi slamming death metal i mada ne smem da sa autoritetom pričam o količini referenci na zlostavljanje dece na albumu koji ima uglavnom generičke death metal naslove i vokal kod kog se ne razume ni jedna reč, muzika je, pa, iznenađujuće solidna za jedan u suštini sobni, jednočlani slem bend. Naravno, ovo je strogo za hardcore ljubitelje žanra, ali je dobro, miljama iznad prosečnog sobnog sleming benda koji možete čuti u divljini, sa pesmama koje su solidno napisane i ubedljivo izvedene i jednom opštom estetikom koja jasno duguje OG autoritetima kakvi su, recimo Devourement a manje ima veze sa savremenijim edgelord slam bendovima i krosoverima sa deathcoreom, trapom itd. Iznenađujuće:

 

https://hellokiniromosaic.bandcamp.com/album/on-the-verge-of-death

 

Postoji nepisano ali i neprekršeno pravilo da bendovi sa sufiksom „ectomy“ u imenu moraju da sviraju slamming death metal. Nemački Gutrectomy su hteli da budu sigurni da se publika neće zbuniti pa im se prvi EP zvao Slamageddon a prvi album Slampocalypse. Šaljivo. Elem, novi EP, Slaughter the Innocent sa svojih pet pesama ne pomera granice ovog podžanra ni milimetar i, zapravo, na momente zvuči pomalo generički, no Nijemci uspevaju da se izvuku na kvalitet svirke i produkcije koji dosta čine da zamaskiraju relativno generičke ideje i ne preterano promišljen songrajting. Slam je u velikoj meri muzika osećaja i raspoloženja i ovaj EP to uglavnom uspeva da, s oproštenjem, protera.

 

https://gutrectomy.bandcamp.com/album/slaughter-the-innocent

Pošto me je skretanje slovenačkih Within Destruction u vode deathcorea prilično emotivno potreslo, sada nade polažem u zemljake Mephistophelian – a gde i svira njihov donedavni gitarista, Kristjan Bajuk – čiji album Anotos izlazi u Septembru a sada smo dobili da čujemo dva singla, od kojih najnoviji, A Void Reminiscence, od ove nedelje JEBE KEVU. Mislim, Mephistophelian su generalno bend izuzetno po mom ukusu svirajući brutalni tehnički death metal koji ne sere mnogo da zna sve moguće neparne ritmove i harmonije koje se uče tek na postdiplomskim studijama nego KRLJA i ruši sve pred sobom svirkom što opija kvalitetom i energijom. Mephistophelian su kao neki Slovenački Hate Eternal samo uz pesme koje su svežije i ubedljivije od onog što Hate Eternal u proseku nude u poslednje vreme. Ako ceo album bude kao ove dve pesme, ja ne znam šta ću duradim.

 

https://mephistophelian.bandcamp.com/releases

 

Zatvorimo i ovu nedelju novim izdanjem 20 Buck Spin. Ovog puta je u ponudi prvi album arkanzaških Terminal Nation, jedna očekivano bučna i konfrontativna metal ploča a koja se od „uobičajenog“ 20 Buck Spin zvuka izmiče mešajući death metal sa hardcoreom na interesantne načine. Ovo generalno znači JOŠ VIŠE promena tempa i dinamike nego što je ionako visoki 20 Buck Spin prosek, kratke pesme i jednu pankersku eksplozivnost koja lepo leži uz teški, moćni zvuk nisko naštimovanih gitarčina i razjaren vokal. Holocene Extinction je pritom zaista RAZJARENA ploča koja tematizuje aktuelne sociopolitičke protivrečnosti i stavlja ih u jedan apokaliptični mizanscen što je uvek dobar, proveren senzibilitet. Moćna je ovo ploča i mada su pesme pune skretanja pod pravim uglom i promena smera, one uspevaju da održe nekakvu konzistentnost teme i da ne budu samo pačvork rifova i urlika. Šta još reći o ovom izdavaču koji ove godine bez gubljenja koraka nudi neverovatno upečatljiv program horor-metala što mi vraća (ionako nepoljuljanu) veru u dalju evoluciju žanra? Ništa, samo ih podržite:

 

https://listen.20buckspin.com/album/holocene-extinction

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 8-08-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s