Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-08-2020

Ne znam da li je do toga što sam ja ove nedelje imao previše posla pa mi ništa od muzike na kraju nije zvučalo kako treba, tek ova nedelja je znatno manje impresivna od prošle po pitanju interesantne metal muzike. Ali nije da nije imalo šta da se probere…

Blek metal! Meksički jednočlani Tantum je ovih dana izdao svoj prvi album, Outshine Darkness a za koji autor, M.R. kaže da je nastao za nedelju dana beležeći svaku misao i notu koje su mu padale na pamet, verovatno uveren da je ovo THE umetnost. Siguran sam da svaki momak (ili devojka) koji je upravo privoleo svoj blek metal album na harddisk posle noći provedne uz kompjuter misli isto, ali Tantum zapravo nudi impresivan materijal s obzirom na okolnosti. Ovo je ekspresivna, lična muzika a M.R. demonstrira solidan talenat za komponovanje ali i za pisanje pamtljivih tema. Ni sam zvuk nije rđav s obzirom na okolnosti pa se ovo može lepo poslušati:

https://tantumbm.bandcamp.com/album/outshine-darkness

Britanci Arrogant Destruktor kažu za sebe da su baš old school, inspirisani Bathoryjem i grčkim tiranima iz devedesetih (njihove reči) i znate šta, album  No Fucking Mercy ima taj old school šarm i sirovost, samo uz kvalitet zvuka koji nam je omogućilo 21. stoleće. I to je lepa kombinacija. Arrogant Destruktor vole prostačke rifove ali to su RIFOVI a ne samo sanjiva ređanja akorda, a kada se na rifove nastave i povremene lepe teme, stvari dođu na svoje mesto i pesme formiraju identitet. Ima ovde dosta thrash elemenata, da bude jasno, ali ovo nije ono što se danas smatra „blackened thrashom“ već pre svega prljav, sirov metal stare škole u novom pakovanju. Prijatno:

https://arrogantdestruktor.bandcamp.com/album/no-fucking-mercy-2

Dvojac iz Australije, Mesarthim ima novi EP sa dve pesme (bukvalno samo sedam dana posle poslednjeg EP-ja), Planet Nine. Pošto se oba člana zovu samo „-“ jasno je da je u pitanju depresivni blek metal ali ove dve dugačke kompozicije, od 15 i 10 minuta, zapravo kombinuju vrlo solidan i autoritativan DSBM izraz sa folk melodijama i jeftinim simfo aranžmanima. I to je simpatično. – i – imaju dosta ideja i interesantan način da ih integrišu u veći narativ i ovo vredi čuti.

https://mesarthim.bandcamp.com/album/planet-nine-e-p

Grisvelos je jednočlani čileanski black/ death metal bend i prvi album ovog projekta, Desperatio, je, mada svakako pun indikatora da je ovo radio jedan čovek i da je u pitanju prvo izdanje, iznenađujuće solidno produciran plus nabijen dobrim idejama. Alfredo Torres je očigledno jako inspirisan Morbid Angelom ali ovaj album ne zvuči kao tribjut izdanje već kao skupina dobrih rifova spojenih u interesantne aranžmane koji imaju i atmosferu i solidan moš-faktor. Dobar početak:

https://grisvelos.bandcamp.com/album/desperatio

Italijanski jednočlani depresivni blek metal bend, Sucide Emotions napravio je pauzu pa mu je A New Dawn prvo izdanje od 2016. godine. Ovaj, četvrti album talentovanog momka iz Barija je zato urađen vrlo pažljivo sa solidnom produkcijom (barem za žanr u kome operiše) i pesmama koje su sama suština distorzirane melanholije. Spajanje blek metal oštrine i shoegaze emozivnosti je već stara stvar u ovoj muzici, naravno, ali baš zato se projekti poput Suicide Emotions izdvajaju, uzimajući vrlo bukvalističku formulu i uspevajući iz nje da iscede kvalitetne aranžmane i izvedbe.

https://pestproductions.bandcamp.com/album/a-new-dawn

Njemački Imha Tarikat su bliži „normalnom“ blek metalu ali i njihov drugi album, Sternenberster pun je emocija i lepih melodija. Imha Tarikat se izdvajaju prevashodno na ime osobenog vokala koji se razlikuje od uobičajenog blek metalskog demonskog laveža, potapajuću besne, očajničke krike u eho i jeku, a zatim ih okružujući razrađenim aranžmanima koji su puni gorkoslatkih tema ali odsvirani žestoko i pošteno. Interesantan, originalan zvuk i dobre pesme.

https://imhatarikat.bandcamp.com/album/sternenberster

Iz susedne Austrije dolazi Narziis, još jedan jednočlani projekat koji svoj prvi EP naziva Akt I: Wille, najavljujući, pretpostavljamo još činova koji će slediti. Ovo je sirov, žestok, blek metal koji pržeći zvuk i srčanu zvedbu kombinuje sa prominentnim melodijama na sasvim organski način. Aranžmani su relativno jednostavni i na prvu loptu, ali Narziisu ovo obezbeđuje tu oštricu sirovosti koja mu je, u ovoj fazi rada, čini se vrlo važna.

https://narziss.bandcamp.com/releases

Ova nedelja je definitivno bila nedelja depresivnog blek metala – preskočio sam gomilu takvih albuma u naporu da ostanem pribran, a vidite koliko ih se ipak provuklo. Jedan od njih je i drugi album australijskog dvojca Cancer. Naravno ovaj mladi sastav ne treba pomešati sa klasičnom death metal postavom Cancer. Ova dva momka rade od 2016. godine pod ovim imenom i imaju sklonost ka tužnom ali i tvrdom zvuku koji spaja najbolje elemente depresive i običnog blek metala. Opioid je album posvećen Thomasu De Quinceyju i kao takav se, očigledno ne bavi pukim komentarisanjem aktuelne epidemije opioidne zloupotrebe već jednim istorijskim, možda malo romantičnim pogledom na zavisnost i psihološke i socijalne ponore koji uz nju dolaze. Album je meditativan i melanholičan sa impresionističkim tekstovima i kvalitetnom svirkom pa se lepo sluša i izvan striktno depresivnog miljea.

https://canceraus.bandcamp.com/album/opioid

Šveđani Ov Shadows takođe rade od 2016. godine i njihov drugi album, I djävulens avbild („Na slici vraga“, kako to gugl trenslejt šeretski prevodi) je interesantan „kosmički“ blek metal koji žestoku, brzu svirku spaja sa meditativnim pristupom zasnovanim na smeni pamtljivih tema i monotonih rifova kojima se u pozadini događaju razne harmonske diverzije. Meni se ovo zaista dopada zbog jedne zdrave količine orkestarskog razmišljanja u aranžiranju koje ne kvari klasične blek metal strukture ali ih oplemenjuje harmonski i jedina zamerka ide na miks koji, i pored dinamičnog mastera čini stvari pomalo natrpanima. Ali svakako interesantna ploča:

https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/i-dj-vulens-avbild

Francuski jednočlani projekat Gergovia uredno ima novi album, In requiem aeternam i ovog puta je Necron, jedini član postave, sarađivao sa još jednim (nemačkim) muzičarem na njemu. Ne da se vidi sad neka velika razlika u izrazu, ovo je i dalje „tipično francuski“, jelte, blek metal koji jednim okom gleda u industrial a drugim u ko zna kakvu gadost, nudeći interesantne aranžmane i jedan vrlo primetan galski senzibilitet u hipnotičnim temama i pevanju na francuskom. Intrigantno i uverljivo:

https://gergovia.bandcamp.com/album/in-requiem-aeternam

Da ne bude sve depresiva i avangarda pobrinuće se Poisonous Wind iz Denvera sa svojim albumom Conflagration of the Sty koji je teatar surovosti u najboljem smislu te reči, servirajući sirovi, staroškolski blek metal sa mrvom treš metal tehnike u svom pristupu. Ovo nisu „atmosferične“ niti „cerebralne“ pesme ali u primitivnosti koju ovaj jednočlani bend uzima za osnovu estetike svakako ima dovoljno elegancije u pisanju i izvođenju pesama da to za slušanje bude veoma prijatno. Plus sav profit ide za Black Lives Matter a što je osvežavajuće za blek metal, jelte:

https://poisonouswind.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Slično je sirov ali na drugi način i švedski Tusenårseken na svom prvom albumu, Svält. Drugi način je to da je ovo intenzivno melanholična muzika sa harmonijama i temama koje bi u nekom drugom kvalitetu snimka svakako privukle blackgaze skipu ali Tusenårseken nudi veoma lo-fi snimak pa je to nekako interesantna, osobena estetika. Maštovite pesme i aranžmani.

https://vitve.bandcamp.com/album/sv-lt

Stoner! (I doom!) Kalifornijski The Crooked Whispers ne žele da iz nekog razloga steknete pogrešan utisak o tome kakav program se nudi na njihovom prvom albumu pa su ga nazvali Satanic Melodies. Lepo. Ova trojka u kojoj gitarista Chad Davis već iza sebe ima bogatu istoriju u metalu (i ruke pune tetovaža) album je snimila odvojeno, svako sedeći kod svoje kuće, ali to se ne čuje i njihov okultni, horor-dum miriše sasvim organskim mirisom. Ima tu velikih rifova i masivnih udaranja, sa sve dobro osmišljenim melodijama koje izvlači pevač Anthony Gaglia onda kada ne peva demonskim vriskom. Iako je album simpatično raznovrstan u određenoj meri, stoji i da su pesme ipak za moj groš predugačke za količinu maštovitosti što je demonstriraju. Možda bi zajednička svirka i snimanje pomogla i možda je snimanje na komad zaslužno što ideje ovde nisu nužno razrađene kako bi bilo ponajbolje za album, no bend svakako ima potencijala i ovo vredi da se zavrti.

https://thecrookedwhispers.bandcamp.com/album/satanic-melodies

Liquidacid je takođe vrlo informativno ime ali ovog puta u pitanju je bend, i to iz komšijske Budimpešte, a koji voli da džemuje. I njihov novi album, Divining Road ima tri dugačka džema svemirske, teške psihodelije. Vrlo to solidno bude na momente, pogotovo jer gitarista, Bengó, a koji svira u Satorianutu i Lemurian Folk Songs ima solidan arsenal efekata i puno vremena da ih koristi. Bend, pak, samo treba da mu za ovo pruži podlogu i mada oni to dobro rade, mislim da je ovo primer jednog od onih džem-bendova koji se zaustavljaju na korak od odličnog jer im je važniji proces od proizvoda. Što nije neka smrtna zamerka, ja politički sasvim podržavam takav pristup, ali slušajući ovaj album zaista sam upadljivo mislio kako manifestni princip ovog benda – ne radimo pesme – šteti muzici koja je mogla da bude još slobodnija ali zatim disciplinovanije editovana tako da se dobri momenti istaknu a povremena lutanja pohrane u zaborav. No, ovo su nijanse. Poslušajte:

https://liquidacid.bandcamp.com/album/divining-road

Šveđani Temple su mogli da ulete i u prošlonedeljnu ponudu ali sam na njihov album, Funeral Planet tek sada natračao i, pa… dobar je. Ova ekipa, sklopljena od članova Silver Devil i Surfing in Hell nudi sasvim očekivan ali izrazito prijatan okultni doom/ stoner zvuk sa superteškim gitarama, dobrim melodičnim pevanjem i pesmama zasnovanim pre svega na hipnotičnom ponavljanju jednog ali vrednog rifa. I to, naravno, radi posao kako treba. Jak, glasan zvuk može malo da zamori uvo ali Temple su izrazito na svom terenu sa ovom pločom uz koju može i da se radi i da se spava i da se voli i da se umire. Fino:

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/funeral-planet

Hudu Akil imaju solidnu igru rečima u imenu (koja postaje jasna kada shvatite da se prva pesma na albumu Eye for an Eye zove Who do I kill) i ploču koja je odlično snimljena kombinacija teškog roka, panka, metala, stonera, sa malko psihodelije. U iskušenju sam da kažem da je ovo prevashodno pank album sa jednom Dwarves/ Poison Idea  sirovom autentičnošću u osnovi, ali tu su i zaista teški metalni, stoner rifovi i alvinlijevske solaže a tu su i orgulje koje čine važan element zvuka. Najvažnije nije da bend smestimo u žanrovsku fioku već da potvrdimo da je ovo fenomenalan dugosvirajući prvenac za momčad iz Arizone koja je spojila sve što valja kod belog rok izraza u zapaljivu, bezobraznu smešu i ispaljuje hit za hitom u ovih 45 minuta. Sjajno:

https://huduakil.bandcamp.com/album/eye-for-an-eye

https://youtu.be/wkOdAcIiBfw

Rafael Denardi iz São Paula na svom EP-ju Adios, Rick svira sve instrumente i napisao je svu muziku, naravno, demonstrirajući ne samo raskošan muzičarski talenat nego i odlično uho za miks. Denardi se, kako kaže, prevashodno loži na bendove koji su živeli na međi hard roka i prog roka sedamdesetih godina prošlog veka, kao što su Uriah Heep i Atomic Rooster ali i na Kraut Rock i brazilski hard rok tog vremena, pa je Adios, Rick jedna razigrana, vrlo prijemčiva kolekcija pesama (ne samo instrumentala, kako isprva deluje) u kojima ritam sekcija mišićavog basa i lepršavog bubnja postavlja temelj za fantatsičan gruv vožen pre svega odlično aranžiranim klavijaturama. Denardi ume da piše pesme i ni malo se ne ustručava da na odabranu žanrovsku matricu ugrađuje svoja rešenja, čineći zvuk benda (well, „benda“) svojim i izmičući prokletstvu sikofantstva. Odlično napisano, odlično odsvirano i fantastično miksovano, ovo je prava poslastica za svakog ko voli progresivniju stranu hard roka ali ne želi da sluša smaračke meditacije.

https://rdenardi.bandcamp.com/album/adios-rick

Smoke Witch su teškometalni stoner duo iz Australije i The Cobra Sessions je EP distorziranih, teških rifčina i brutalnog bubnja koji stoner rok dovlači u domen sludge metala stežući ga sve vreme obema rukama za vrat. Ovo zvuči kao da je snimljeno u garaži ali sa veoma dobrim mikrofonima pa snimak ima tu srećnu kombinaciju „žive spontanosti“ i sirovosti sa dovoljno kvalitetnim zvukom da prođe kao „normalna“ ploča. Pesme su odlične i naknadno snimljeni vokali zvuče taman kako treba dajući i inače vižedimenzionalnoj muzici (a od samo dva instrumenta!) lepu dubinu. Odlično, a i još jedno podsećanje da na bendove sa rečju „witch“ u imenu uvek valja obratiti pažnju.

https://smokewitch1.bandcamp.com/album/the-cobra-sessions

deathCAVE iz Sijetla sebi kače etiketu „kosmički doom“ ali muzika na prvom albumu, Smoking Mountain je dobar, stamen doom metal bez previše lutanja kosmičkim prostranstvima. Hoću da kažem, ovde su u prvom redu rifovi, agresivan vokal, aranžmani koji forsiraju dinamičnu svirku i promene ritma i tek kada gitarista Tony Muñoz zapali svoje dilej pedale dobijamo nešto psihodeličniji ugođaj koji opravdava „kosmičku“ estetiku. Nije da se žalim, deathCAVE su dobri kako god nazvali njihov odabrani žanr i mada neke pesme traju možda duže nego što bi bilo idealno, druge su remek-dela aranžiranja koje iz malih zametaka uspeva da izvuče velike rezultate (recimo Last Breath) pa sam vrlo pozitivno impresioniran ovim debi albumom.

https://deathcave.bandcamp.com/album/smoking-mountain

Forbidden Place records koji su izdali gorepomenuti The Crooked Whispers su ove nedelje imali i još jedno izdanje. Dvojac LáGoon je za ovu priliku proširen u trojac, dodatkom basiste Ignacia DeTomassoa i kako ovde imamo istog pevača kao iz The Crooked Whispers, tako treba očekivati sličan program. I to se i dobija. Father of Death je ploča prljavog, podrumskog doom metala koji ima iznenađujuće bljeskove lucidnosti i pevača koga je teško svrstati u ijednu fioku. Bend zapravo dosta smelo luta izvan tih nekih arbitrarnih međa doom metala držeći se disciplinovanih rifova ali aranžirajući pesme sa jednom praktično eksperimentalnom ambicijom. Što se dalje ide na ovom albumu, on je sve manje „klasičan“ doom a sve više pijana mešavina svega i svačega i zbog toga je interesantan. Fizički izašao u Junu, sada dostupan na Bandcampu, ovo je album koji vredi čuti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/l-goon-father-of-death

Thou su poslednji pravi album izdali još 2018. godine i od tada samo cepaju kompilacije. A Primer of Holy Words je najnovija i na njoj ova sludge/ doom  ekipa iz Luizijane svira, pa, obrade svega i svačega. Nisam neki fan Pearl Jam ali Spin the Black Circle je solidna pesma a u ovoj sludge/ doom verziji je još bolja. Tu su i Born Against, Minor Threat sve odrađeno vrlo solidno jer Thou znaju kako od panka da naprave metal a tu je i gomila Black Sabbath obrada i, kako da vam kažem, kad neko ovako ucrni ionako crne Into the Void i Black Sabbath i Sweet Leaf, pretvarajući ih praktično u parodije, to je nesumnjivo umetnost:

https://thou.bandcamp.com/album/a-primer-of-holy-words

Zar je moguće da je od prvog albuma britanskog tajanstvenog doom sastava Bull Elephant prošlo svega desetak meseci? Dvehiljadedvadeseta godina stvarno kao da ima opscen višak vremena. Elem, ono što nas je impresioniralo na eponimnom prvencu nastavlja da impresionira i na drugom albumu, Created From Death. Postavka je ista i Created From Death je tehnički pre svega nastavak priče o slonu koga nacisti vraćaju iz mrtvih da od njega naprave ultimativno biološko oružje samo da bi se on okrenuo protiv njih, a muzički bend i dalje vrti progresivni doom metal sa zanimljivim promenama tempa i dinamike, pišući pesme kao deo dužeg narativa. Naravno, ovo znači i da su kompozicije pune teatralnih preokreta – radije nego solidni komadi teškog bluza, jelte – ali sve je to veoma interesantno i bend definitivno ima jak identitet (čak nevezano za činjenicu da identitete članova i dalje ne znamo) i pravi albume koji treba da se slušaju u kontinuitetu. Ne kažem da je ovo nešto što nužno ide u krug, pesme su pre svega narativi i ne naglašavaju gruv već priču, ali mogu sebe da zamislim kako vrtim prvi pa drugi album za redom, u iščekivanju trećeg koji bi trebalo da kompletira trilogiju. Pošto je muzika vrlo solidna, nadam se da će ovo biti tek prva trilogija u nizu za ovu ekipu.

https://bullelephant.bandcamp.com/album/created-from-death

S obzirom da je Immersion tek treći njihov album impresivno je koliko su Primitive Man iz Denvera u prethodnih sedam godina bili uticajan bend, postavljajući neku vrstu zlatnog standarda za brutalni, hermetični metal na tromeđi doom, death i sludge podžanrova. Immersion autoritativno podseća zašto je to tako jer je ovo prikaz benda u punoj snazi, koji muziku što je sve vreme na samoj granici karikature izvodi perfektno ozbiljno i ozbiljno perfektno gradeći fascinantnu, veoma ružnu, do odvratnosti mračnu soničnu katedralu patnje i depresije od koje je nemoguće odvratiti oko (odnosno uho). Teža je to igra nego što bi se na prvi pogled reklo, ali svako ko sluša ovakvu muziku svestan je koliko je tanka linija između nečeg istinski transcendentnog i nečeg naprosto pornografski zabavljenog ružnoćom. Primitive Man na Immersion zaista uspevaju da slušaoca urone u muziku koja ispituje bol na jedan laboratorijski ali ne sterilan način, koristeći ekstremno spor tempo i zastrašujuću distorziju kao sprave za mučenje, obećavajući mu sve vreme šapatom da će uskoro videti belu svetlost. Moćno:

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/immersion

Livid su powerviolence bend iz Viskonsina a Mutilatred su death metal bend iz Ohaja. Spajanje ove dve ekipe na Split EP-ju  Livid​/​Mutilatred Split ne deluje kao najintuitivnija stvar na svetu ali se na kraju lepo posluša. Livid su jako bučni, sa kratkim pesmama ali ekstremno glasnim zvukom i potrebnom pank oštricom da se brutalnosti da sociopolitički kontekst. Mutilatred isto imaju kratke pesme ali su im aranžmani organskiji, ne utemeljeni na jakim kontrastima kako je to kod powerviolencea običaj, već ugođeni sa filozofijama death metala stare škole. Solidno:

https://lividwi.bandcamp.com/album/livid-mutilatred-split

https://mutilatred.bandcamp.com/album/mutilatred-livid-split

Simpatičan death metal stare škole sa dosta skandinavskog šmeka stiže nam iz Rusije potvrđujući tu neku istorijsku vezu između Skandinavaca i Rusa… Old Grave je jednočlani bend i debi album, From the Graves nije sad neko neopisivo remek-delo i otkrovenje ali je kolekcija nesmaračkih, mračnih, agresivnih pesama death metala koji ima težinu i miris a to prija. Autor sve muzike, Ad Bestias, je vrlo solidan instrumentalista a pevanje na Ruskom pogotovo svemu daje šarmantnu crtu. Valjano:

https://oldgrave.bandcamp.com/album/from-the-graves

Nešto ranije ovog meseca Teksaški kvintet Night Cobra snimio je EP  In Praise of the Shadow. I to je meni veoma simpatičan klasični heavy metal sa dosta Iron Maiden uticaja. Night Cobra hvataju onaj siroviji, ali i dalje sofisticirani zvuk kakav su ne samo Maiden već i drugi NWOBHM bendovi imali u ranim osamdesetima, pišu odlične pesme i generalno su veoma prijatni za uho. Pevač Bakka Larson je možda jedini element muzike na koji se treba malo navikavati zbog njegove tendencije da mnoge stihove izgovara ali i on bendu daje određenu dozu šmeka. Tako da, lep početak, momci:

https://nightcobra.bandcamp.com/releases

Finci Sadistic Drive su svoj prvi album, Anthropophagy izbacili, sami, još prvog Jula ali sada je to izašlo za kolumbijski La caverna Records i, pa, vredi ukazati. Kako i ime albuma sugeriše, ovo je, po opisu samog benda „truo i odvratan death metal“ a koji nudi čist „užas, bolest, smrt i ludilo“, a što je sve skraćen način da se kaže kako je ovo prilično drusan i dobro odsviran death metal stare škole koji voli jedan organski, opušten senzibilitet i dobro se oseća i u trešerskom gruvu ali i u sporim, mračnim meditacijama i atmosferama. Bend ima jako nabudžen zvuk ali iz nekog razloga, ovo nije toliko zamorno za uši kako bi na prvi pogled delovalo pa je Anthropophagy ploča koja ima sve moje preporuke:

https://lacavernarecs.bandcamp.com/album/anthropophagy

Bečlija Erech Leleth u svom identitetu kao Golden Blood isporučuje simpatičan heavy metal koji uzima ritmičku osnovu od panka i d-beata ali na gitarama nudi čist metalski program sa malo mejdnovskih harmonija, power metal harmonija i trešerskih rifova. EP Rippin’ The Wild mu je drugi ove godine i ovo su zanimljive četiri pesme kojima fali nešto samo lepši miks da zaista zablistaju ali je muzika vrlo dobra:

https://goldenblood.bandcamp.com/album/rippin-the-wild

Black Mountain Bastards ili B.M.B. dolaze iz francuske i čim vidite da ime skraćuju u troslovni logo, jasno vam je da vole thrashcore iz osamdesetih. Tako je i album Walnut Groove napisan da evocira ovu eru i ovaj senzibilitet, smešten negde između M.O.D. i Crumbsuckers, dobro odsviran, dobro miksovan, ne preterano inventivan u svojoj eksploraciji podžanra, ali korektan u kombinovanju mošerskog gruva i bržeg, trešerskog zvuka. Solidno:

https://bmbmusic4.bandcamp.com/album/walnut-groove

Ovonedeljna porcija grajndkora dolazi ljubaznošću memfiskog Wise Grind Records na split albumu bendova Violent Opposition i Prepare For The Mindscan. Violent Opposition su vrlo generički grindcore koji maltene jedino što radi je da smenjuje d-beat i blastbeat sa vrlo jednostavnim rifovima ali ljudi dobro sviraju i imaju kratke pesme, pa makar ne bile preterano maštovite. Prepare For The Mindscan su kreativniji i njihove pesme imaju izvornu grajndersku napetost i neprijatnost a i dobar gruv kada ustreba. Oba benda su odlično snimljena i producirana pa ovo daleko odskače od aktuelnog grindcore proseka.

https://wisegrindsrecords.com/album/violent-opposition-prepare-for-the-mindscan-split

Još grajnda dolazi nam iz Finske od sastava Paska Vittu (što bi otprilike značilo „jebeno sranje“, jelte) i ovo je vrlo zabavno. Bend na albumu Veristä Mössöä puca kao iz šmajsera, sa kratkim pesmama, ložačkim rifovima i poludelim pank vokalima. Ritam mašina zvuči potpuno artificijelno i sjajno a bend drži master klas iz pisanja interesantnih grindcore pesama koje sve vreme idu brzo i ne koče ni pred policijskom blokadom a da opet imaju dinamiku i nekakav narativ. Sjajno:

https://paskavittu.bandcamp.com/album/verist-m-ss

Za debi album kalifornijskih Skullsmasher sam prošle godine napisao da je dosta generički ali mi se dopao. Pošto je sada kriza i epdiemija, grajndkor je praktično lek i treba ga deliti kao terapiju svakome ko je anksiozan pa tako dobro dođe i novi EP ovog vrednog dvojca. Na izdanju Advanced Disco Theory ima sedam pesama ali ni jedna od njih, uključujući naslovnu, nije disko. Naprotiv, ovo je dobar, brz, napet i energičan, nadasve autoritativno odsviran „emocionalni grajndkor“, kako ga sami autori zovu i ovih devet minuta i neki sitan kusur brzo prolete i rado se slušaju ispočetka.

https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/advanced-disco-theory

Thundertank na svojoj kaseti Hell Burns Red In Pain sviraju trešerski metasl sa malo d-beat i hardcore elemenata, nudeći simpatično lo-fi zvuk i neke besne rifove. Da je ovo bolje producirano izgubilo bi deo tog svog gnevnog šarma pa mi se dopada kako je urađeno:

https://caustichollowrecords.bandcamp.com/album/hell-burns-red-in-pain

Nug je ime mladog benda iz Ukrajine koji na svom prvom albumu, Alter Ego svira dosta očekivan post-metal, ali to radi sa dosta ubedljivosti. Hoću da kažem, ovo je muzika koja se nalazi na sasvim bezbednim koordinatama između Cult of Luna, Isis i progresivnijih projekata kao što je recimo The Ocean i to nije nužno nešto gde bih ja proveo previše vremena ali vredi ukazati da su Nug veoma dobri u pisanju pesama i da ih to izdvaja par koraka ispred ostatka čopora. Bend, nažalost, svoju interesantnu muziku pakuje u skoro do neslušljivosti komprimovan master pa na to ide po koja zamerka, ali generalno, ovo je dobar prvenac.

https://nugband.bandcamp.com/album/alter-ego

Bear Mace je još jedan projekat u kome svira (i glavni je autor) Mark Sugar koga pamtimo iz Trials ali i iz Black Sites i drugih bendova. Ovaj novi bend mu je, za razliku od Trialsovog thrasha i klasične hevi metal svirke na koju nas je navukao (ili navikao?) sa Black Sites – klasičan death metal stare škole. Sugar je veliki muzičar, zaista, sa sposobnošću da sasvim svari žanrove kojima se bavi i u njima piše muziku koja odiše impresivnom autentičnošću i identitetom pa je i Bear Mace, pogotovo na drugom albumu, upravo izašlom Charred Field of Slaughter demonstracija kvaliteta kakva se samo poželeti može. Sve je na ovom albumu dobro: rifčine kao ispale iz kuhinje Bolt Thrower, Autopsy ili ranih Death, aranžmani koji su ambiciozni ali ne opterećuju slušaoca, pefektno razumejući kada je potrebno držati gruv uz koji se lomi vrat, a kada je pravi momenat da se promeni smer, pa čak je i miks spakovan u srazmerno dinamičan master. Ovo je ekipa odličnih muzičara koji razumeju šta su sami voleli i šta smo mi ostali voleli kod klasičnog death metala i koja veoma uspešno rekonstruiše zvuk te ljubavi, uz izvrsno napisane pesme i majstorsku izvedbu. Fenomenalno:

https://bearmace.bandcamp.com/album/charred-field-of-slaughter

I Votov iz Vinipegaoperišu u sličnom old school death metal imaginarijumu ali njihova muzika je kompaktnija. I manje maštovita, svakako, ali album I​.​X​.​X​.​I. se pre svega oslanja na tvrdi death metal gruv i ni nema ambiciju da impresionira raznovrsnošću. Ove pesme treba shvatiti kao ritual rifova i ritma uz vokal koji svojim dubokim, bestijalnim kvalitetima priziva onostrano da ga čujete i vizualizujete. Bend svakako sebe shvata jako ozbiljno opisujući svoju muziku kao „a brutal symphony of primeval dark grooves bursting with aggression, that pummel the listener like a tank rolling through a battlefield“ od čega svako malo stariji i blaziraniji odmah prevrne očima, ali ne dajte se omesti, ovo vredi slušati:

https://votov.bandcamp.com/album/i-x-x-i

Završavamo izdanjem, u potpunom presedanu, iz deathcore žanra. Dobro, ne BAŠ iz čistog deathcorea, naravno, ali interesantno je da se nauka i dan-danas nije sasvim usaglasila u vezi toga šta mančesterski Ingested zapravo sviraju. Ja sam ih od početka doživljavao kao deathcore bend ali činjenica da mi se dopadaju dovoljno da im pratim karijeru i slušam sva izdanja svedoči da ovo nije baš pravi deathcore a dobar deo publike ih smatra death metal bendom iz slamming death ogranka. Srećom, danas imamo te hibridne odrednice kao što su slamcore i  slamming deathcore pa Ingested možemo da spakujemo kud god poželimo, priznajući da bend ima odlike različitih škola – hardcore/ moshcore pristup pisanju pesama ali i slemove umesto običnih deathcore breakdown sekcija i da je sve to nebitno a da je bitno da li je novi album, Where Only Gods May Tread uopšte dobar. Odmah da kažem – nije rđav. Ingested su me malo prepali kada su posle solidnog albuma The Level Above Human iz 2018. godine krenuli malčice u metalcore smeru na prošlogodišnjem EP-ju Call of the Void, ali Where Only Gods May Tread je, bilo to pozitivno ili negativno, uglavnom povratak u standardne slamcore trope, ploča čiste produkcije, četvrtastih hardcore aranžmana gde su blastbitovi solidna punktuacija a prava supstanca su ti mošerski srednjetempaški delovi jakog nabijanja i ritualističkog pevanja. Sve to curi vrlo lepo, sa dobrim miksom (i, za Unique Leader bendove, uobičajeno glasnim masteringom), a sve iz ruke pouzdanog Christiana Donaldsona, ali treba reći i da Ingested ovde zaista više nemaju nekih novih ideja i perspektiva koje bi da istraže. Neke pesme su duže, svakako i imaju kompleksnije aranžmane, ali ovo je uglavnom na ime sporije svirke i dodavanja pasaža „atmosfere“ gde se uz standardno tvrde rifove dodaju i razlaganja umanjenih akorda koja zvuče „zrelo“ i „zamišljeno“.  Prija to i utisak je da Ingested pokušavaju da svojoj muzici dodaju na ozbiljnosti – poslednja pesma, uostalom, traje skoro deset minuta – a što je hvalevredna ambicija ali je možda nepotrebna. Muzika ovog tipa za moj groš uglavnom ne dobija na dubini kada dobije na širini i ono što je u njoj autentično – ta neka neposrednost i sirova energija – imaju tendenciju da se zature u baroknom aranžiranju. Mislim, slušajte emotivnu Another Breath sa svojim tremolo temama, višeglasnim pevanjem i naglašeno melodičnom strofom – ovo su blek metal, deathcore i progresivni metal spakovani u tesnom kupeu kako pokušavaju da nas ubede da ovako nešto do sada nismo čuli. Jesmo. Ali cenimo što se trude.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/where-only-gods-may-tread

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-08-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s