Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-08-2020

U nekim se nedeljama prosto ne isplati ustajati iz kreveta, pa tako i u ovoj iza nas u kojoj su oko Stefana Nemanje „polemisali“ Goran Marković (koji, svojim ponovljenim tekstovima za peščanik plašim se, samo nastavlja svoje klizanje u potpuni nesmisao i puki resantiman) i Emir Kusturica (a koji u svom otvorenom pismu govori o „imenjaku“ Stefanu Nemanji ali onda sebe u potpisu i dalje dednejmuje iz sve snage). Srećom, nisam investiran u ovu priču jer bi, da se ja pitam, ovaj grad prvo morao da podigne spomenik Brusu Dikinsonu. Da vidimo mi umesto toga šta je bilo od metala protekle nedelje. Čuje mene „gorgrajnda“, metala, kažem!

No, prvo blek metal. Poljaci Skullthrone slave srećnu trinaestogodišnjicu albumom prigodno nazvanim  XIII Years of Chaos a koji, zapravo nije kompilacija već drugi propisan album ovog benda, sa sedam novih pesama mitraljeski brzog i agresivnog blek metala. Odjeci pankerskih početaka benda se i dalje čuju u po kojem rifu i harmoniji ali Skullthrone su ozbiljna metal ekipa u ovom trenutku, na tragu onoga što su Šveđani poput Marduk ili Naglfar radili na prelazu milenijuma. Poljaci su i dalje vrlo posvećeni satanizmu i imaju odličnu produkciju pa je ovo, uz upečatljive rifove i dobro napisane pesme, album za sladokusce.

 

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/xiii-years-of-chaos

 

Hrvatski Moribund na svom prvom i istoimenom albumu zvuče prilično sigurno i usvirano sa pesmama koje ne probijaju sad neke nove granice ali je ovo ubedljiv melodičniji, atmosferični blek metal a bez toga da upada u neke atmoblek afektacije. Ovo je muzika jednostavna za sviranje ali konzistentnih aranžmana i dobre atmosfere, sa solidnim miksom i generalno vrlo pristojnim kvalitetom svega ponuđenog. Svaka čast:

 

https://moribundum.bandcamp.com/album/moribund

 

Iz Kanade nam dolaze Sulfure i njihov prvi demo, Neurotisme, koji je pravi protivotrov za gluposti kojima smo izloženi svakog dana. Sirov, napaljujući, „glup“ na najpametniji način, Neurotisme je suština ekstremnog metala koji sebe uopšte ne vidi kao nešto ekstremno nego kao jednu prirodnu emanaciju stanja duha i emocija te neke omladine danas. Snimljena „uživo“, dakle, koliko shvatam, ceo bend odjednom, uz, verovatno ipak nasnimavanja makar solaža, ova kaseta ima neke dobre rifove i teme, muljav ali adekvatan zvuk i odličnu atmosferu. Mislim, sve pesme su dobre, ali Endémie chthonienne, recimo, osvaja melodičnošću koja se sjajno uklapa uz sirovost zvuka. A iza nje ide furiozna Chimère de l’asthénie da bi se snimak završio impresivnim elektroakustičnim kolažom Labyrinthe de la déliquescence. Izvrsno.

 

https://sulfureqc.bandcamp.com/releases

Grci Acrimonious su takođe prilično dobri na svom trećem albumu, Eleven Dragons koji nudi kolekciju podužih, vrlo atmosferičnih pesama. Ali i pesama koje donose žestoku, znojavu svirku. Acrimonious nisu atmosferični ili depresivni bend već posvećenici okultnog i satanskog pa je i njihova muzika, uz sva povremena zdrava skretanja u egejske skale, žestok i mračan blek metal po meri stare škole. Pritom, ovo digitalno izdanje zadržava, kako i bend naglašava, nekomprimovan mastering vinilnog izdanja  i to mom uhu veoma prija, sa dinamikom i slojevima zvuka koji se lepo čuju uprkos strašno distorziranoj gitari.

 

https://acrimonious.bandcamp.com/album/eleven-dragons

Šveđani Arsonists of Lucifer ne kriju svoju agresivnu stranu, debi album im se zove Prophecy of Hate, na kraju krajeva, ima crkvu u plamenu na omotu kasete, a prva pesma, iako ima određene elemente „atmosfere“ je agresivna, oštra blek metal kompozicija sa demonskim vrištanjem na mestu pevanja, a pod naslovom Eternal Hell. Bend se diči time da je njihova muzika „uncomfortable and horrifying“ ali kada malo prodrete ispod zastrašujućih vokala i čestih harmonskih oneobičenja, kompozicije pružaju kvalitetan old school program sa rifovima od kojih krv krene brže da struji pa me ne bi začudilo da se neko od mlađih slušalaca zaleti do najbliže crkve sa kresivom u rukama. Ne da ja to odobravam, naravno, ali Arsonists of Lucifer podsećaju na ovu stranu blek metala i njegovu istoriju, te vreme kada je u pitanju bio zbilja opasan, zastrašujući socijalni pokret (a pre nego što se otklizalo ka nacizmu), nudeći interesantnu muziku kojoj se sviđa da nam bude neprijatno ali se izrazito trudi oko pesama. Fino:

 

https://voidwandererproductions.bandcamp.com/album/Prophecy-of-hate

Španski (+ galicijski) AkoúΦenom ima odličan materijal na svojoj strani splita sa Kurskom. Ove četiri pesme nude ekstremno glasan (preglasan, kad smo već kod mastera) ali maštovit i po atmosferi veoma konzistentan a dinamičan black/ death metal koji ima i energiju i brzinu, i hipnotičku repetitivnosti i sve što treba. Ekstremni metla koji, znate, zvuči ekstremno, ali i zapravo SVIRA. Poslednja pesma je sjajna obrada Sarcofaga pa za to idu dodatni poeni:

 

https://akouphenom.bandcamp.com/album/split-w-kursk

 

Većina hrišćanskog (un)black metala nije naročito sjajna muzički, možda potvrđujući onu da „đavo ima sve najbolje melodije“ ali finski Apodictia ruši ovaj trend solidnim EP-jem Kaiken lihan ylle. Jeste ovo sobni projekat jednog čoveka ali ima pre svega onu skandinavsku autentičnost koja se jako dobro čuje kroz kombinaciju gorkoslatkih melodija i sirovosti koja ih smešta u pravilan kontekst, a onda i kroz aranžmane koji su interesantni i pružaju zanimljivo igranje sa harmonijama i temama. Ni sam miks, iako decidno jeftin, nije loš, sa prominentnim basom u zvučnoj slici i jednim toplim, iznenađujuće bogatim zvukom.

 

https://apodictia.bandcamp.com/album/kaiken-lihan-ylle

 

Francuzi End of Mankind su na zanimljivoj poziciji između post-blek metala i drugotalasnog blek metala devedesetih pa je živi album, Live in Paris a koji izlazi četvrtog Septembra (ceo trenutno dostupan da se čuje na Bandcampu), prilično idealna prilika da se čuje kako oni to spajaju staru školu i školu takoreći budućnosti. Dobro, prilično dobro ih spajaju i Live in Paris je vrlo ubedljiv album, baziran najpre na njihovom jedinom studijskom dugosvirajućem projektu iz 2018. godine, sa prilično dobrim zvukom i svirkom zavidnog kvaliteta. End of Mankind zaista uspevaju da imaju i jare i pare, dakle i žestinu i brzinu ’90s klasike, sa lepim, upečatljivim melodijama međ testerisanjem i vriskom, ali i ekspanzivnije „post“ momente atmosfere i sutilnije emocije. Pritom, bend piše dobre pesme i uživo zvuči veoma disciplinovano a opet ne bez „live“ energije. Impresioniran sam:

 

https://endofmankind.bandcamp.com/album/live-in-paris

 

Ako ste nežnija dušica i niste ljubitelj svih tih satanista i palikuća, možda će vam debi album belgijsko-nizozemsko-francuskih Silver Knife biti po volji. Unyielding / Unseeing je melodičan i melanholičan atmosferični blek metal na granici sa post blek estetikom, ali se i dalje držeći klasičnih ritmova i tehnika. Ovo je vrlo meditativno sa masteringom koji insistira na nedinamičnosti (bubanj se jedva čuje od razularenih i raspevanih gitara), ali muzika je zdravo žestoka, sa vrištećim vokalom koji je toliko utišan u miksu da imate utisak da sanjate da neko tu peva ispod nežnih akorda koji vas sve vreme zapljuskuju. Simpatično:

 

https://silverknife.bandcamp.com/releases

 

Još atmobleka stiže nam od pouzdanog italijanskog izdavača I, Voidhanger (a čiji me logo svaki put iznova fascinira) a u formi albuma Apotheosis a koji je druga dugosvirajuća ploča jednočlanog projekta Ars magna Umbrae. Nije ovo klasičan atmosferični blek metal jer, u skladu sa I, Voidhangerovom reputacijom, Kthunae Mortifer, autor sve muzike na ovom albumu (inače pola Grk, pola Poljak, po imenu Petros Xolaiathyos, a koje je i samo prilično metal!) nesputano eksperimentiše sa strukturama pesama pa atmosfera, iako je prominentna na ploči, nije onaj uobičajeni gorkoslatki, izmagličasti pokrivač tipičan za obične atmoblek albume. Apotheosis je mračna ploča, povremeno vrlo izraženih, kinematskih tema i iznenađujuće maštovitih kompozicija, smeštena u tamni, odjekujući prostor. Vrlo uzbudljivo, vrlo htonski, vrlo dobro:

 

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/apotheosis

https://arsmagnaumbrae.bandcamp.com/album/apotheosis

 

I još jedan odlični švedski album dobijamo sa debijem trija lepih, plavih muzičara po imenu Serpesta. Mislim, Serpesta je ime trija, ne zovu se sva trojica Serpesta. Album, Inevitable Demise je tvrd, veoma „švedski“ blek metal uradak, sa pretećim rifovima ali i razrađenim melodijama u refrenima, brzim tempom i odličnom produkcijom. Serpesta imaju dosta old school šmeka sa forama koje po dobru pamtimo još iz osamdesetih, iz prvog talasa, ali nisu rivajvl bend i trude se da te klasične elemente uklope u moderniji, i, uostalom, sopstveni zvuk. Dobro im ide i Inevitable Demise je sjajan skandinavski blek metal preporučljiv za ponovljena slušanja i studiranja.

 

https://youtu.be/nzxN28-9oaI

 

Stoner i doom sekciju započinjemo bendom koji „stone“ ima već u imenu. Stone Rebel su PONOVO tu, svega par nedelja nakon albuma The Last Mile of Destiny koji nam se dosta dopao. Novi album, vrlo ambiciozan, zove se Rebelion Part I a što, pretpostavljam, znači da je Part II već gotov i samo se čeka da nam se malo slegne prvi deo pa da ga dobijemo. Elem, Stone Rebel svakako ne menjaju ni metu ni odstojanje, i dalje vrteći minimalni gruv sa sanjivim gitarskim meditacijama odozgo, ali ovde prva pesma traje više od pola sata i to ovaj album izdvaja od drugih (snimljenih ove godine…). Nije to neko veliko izdvajanje i ako ste do sada slušali Stone Rebel tačno znate da li vas Rebellion Part I zanima ili ne. Ovaj bend i dalje uspeva da od najmininalnijih sastojaka napravi muziku koja skoro da ne može da ne bude površna a koja ipak ima određenu dostojanstvenost i dubinu. Lepo.

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/rebelion-part-i

Latvijski Saturn’s Husk na albumu The Conduit izvlači dugačke, masne psihodelične džemove koji traju po desetak minuta i nemaju pevanja. Bend, pak, pored cele te space/ psych komponente ima i određena doom stremljenja, svirajući sporo, stameno i uz podlogu rifova koji su povremeno zaista „metal“. Kvalitet zvuka nije idealan, ovo zvuči kao dobar snimak iz garaže, ali svirka, posebno razularena solo gitara, dosta toga kompenzuje:

 

https://saturnshusk.bandcamp.com/album/the-conduit

 

Novi dan i nova Stoned Karma, reklo bi se. Slično Stone Rebelu i ovi Francuzi imaju zastrašujuću over-produkciju instrumentalnih stoner albuma zasnovanih na džemovima, ali, srećom, takođe slično, to uglavnom bude dosta dobro. Indigo je EP od tri pesme i ovo je mekano, opušteno i prijatno plutanje lenjim (letnjim?) gruvom i uljuljkivanje u gitarske kolevke napravljene od dileja und wah-waha. Stoned Karma su solidno unapredili kvalitet zvuka pa se ovo sluša sa uživanjem:

 

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/indigo

Na sličnoj su talasnoj dužini i Black Sky Giant iz Rozarija u Argentini čiji album, Orbiter, pretpostaviću prvenac, takođe vozi taj neki opušteni gruv i nežne instrumentalne džemove (samo ovde ima i vokalnih smeplova za ekstra nivo hipnoze). Black Sky Giant su za nijansu više „space“, i tematski, ali i muzički sa naglašenim psihodeličnim efektima i sekvenciranjem albuma da bude kao jedna dugačka kompozicija iz više delova. Prija to, neću lagati i može lepo da se vrti u krug. Plus, na omotu je, kako je to neko primetio, praktično svemirski brokoli!

 

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/orbiter

Švedski fuzz-rock veterani Ball se vraćaju novim albumom, Like You Are…I Once Was…Like I Am – You Will Never Be (poučno!) i ovo je solidan paket psihodeličnog, faziranog gruva sa šmekerskim etitjudom i prijemčivim zvukom. Ball se ne zamaraju pitanjima da li je muzika koju sviraju metal, pank, rok, bluz ili nešto deveto i više se fokusiraju na pisanje lepljivih, faziranih bluz rifčina i masnih solaža. Tempo je poletan, pevanje pohotno – nema na ovom albumu baš ničega što je teško voleti. Navalite:

 

https://ball666.bandcamp.com/album/like-you-are-i-once-was-like-i-am-you-will-never-be

Italijani Black Elephant su svoj prethodni album nazvali „Cosmic Blues“ pa to daje dovoljno informacija da se i njihova nova ploča, Seven Swords sluša sa korektnim očekivanjima. Odlična je ovo muzika, zaista, spajajući težinu stoner roka sa bluzerskim gruvom (i masnim, prijatno distorziranim solažama) i kosmičkim, psihodeličnim maštarijama. Bend uspeva da nađe fino srednje rešenje između previše mekane svirke koju isporučuje veliki broj novih psihodeličnih bendova koji ko da nisu nikad čuli za faz pedalu, i predrkanog stonera koji bije po ušima kao da nam sutra neće trebati, praveći pesme koje jesu „heavy“ ali imaju lep dinamički opseg i značajno su aranžmanski suptilnije nego što isprva očekujete. Da je master samo malo dinamičniji, ovo bi bio idealan album ali i ovako dobijamo sedam odličnih pesama apeninskog svemirskog bluza kome se malo šta ima zameriti.

 

https://smallstone.bandcamp.com/album/seven-swords

Kvalitetan hard rok/ dezert rok stiže nam iz Argentine na EP-ju Superstition argentinskih Bad Magick. Gitarista ovog benda se, slutim, jako ložio na Angusa i Malcolma Younga dok je učio da svira jer je gitarski rad na pogotovo prvoj pesmi PRVORAZREDAN, ali i ostatak benda je solidan, sa šmekerskim gruvom i kvalitetnom svirkom. Ostale pesme, nakon prve, nisu jednako bučne i imaju čak i nijansu old school heavy metala u sebi ali to vrlo lepo curi a pevač Lucien Kurgan vrlo šarmantno kasapi engleski jezik dok peva. Sve se završava solidnom obradom Hellacopters pa nema razloga da ne kliknete:

 

https://venadorecords.bandcamp.com/album/superstition-ep

 

Šveđani Blues Pills su izdali treći album, Holy Moly!, prvi posle razlaza sa gitaristom Dorianom Sorriauxom koga su u bend uzeli kada je imao samo šesnaest godina, nakon što su ga upoznali na turneji u Francuskoj. Elem, Blues Pills nisu baš, jelte, metal bend, ali njihova muzika je teška i strastvena pa se savršeno uklapa u ono što ovde radimo. Hoću reći, Holy Moly! se legitimno da nazvati hard rok albumom iako je ovo u najvećoj meri bluz i gospel ploča. Ali bluz i gospel ploča koju sviraju beli muzičari odrasli na crnom bluzu i gospelu ali i na belom hard roku i metalu, jelte, pa je ovo žestoko, glasno i veoma srčano. Pevačica, Elin Larsson je, naravno, zaslužna za veliki deo identiteta Blues Pills sa svojim moćnim glasom, bluzerskim šmekom i gospel snagom, ali bend ovde demonstrira izvanredan songrajting, uzimajući muziku staru mnogo decenija i smisleno je revitalizujući za 2020. godinu. Danas je popularno analizirati „kulturnu aproprijaciju“ i diskutovati o tome da li je u redu da beli – po definiciji, već, privilegovani – umetnici zarađuju pare koristeći nešto što su izmislili pripadnici drugih, manje privilegovanih kultura, i to je važna diskusija, svakako, ali pošteno je i prepoznati kada je nešto jednostavno dobro bez obzira na to kako se do toga došlo. Siguran sam da Blues Pills ne bi postojali da Jimmy Page, Ritchie Blackmore i Eric Clapton nisu obožavali Muddyja Watersa i Howlin’ Wolfa i mada su se ova trojica nepristojno obogatili a ova druga dvojica ne, to ne kvari kvalitet ploče kao što je Holy Moly! a ako ona podstakne mlade da potraže i originalne bluz i gospel muzičare od kojih je sve poteklo, pa, tim bolje.

 

https://www.youtube.com/watch?v=5zSzQtCrp9o&list=PLHTo__bpnlYUN7xe3e4yCUDSz4zlzB2Lo

 

Australijanci Hammers su, pretpostavljam, nazvani po nekom lokalnom klubu koji igra australijski fudbal pa to objašnjava težak, masan zvuk njihove muzike. Nije ovo „čist“ stoner niti desert rock, ali njihovih primesa ima najviše dok album Kicking Goals hita napred kroz motorhedovsku glasnoću i rejdiobrdmenovski pank-rok polet, u sve ubacujući dobro razrađene bridževe i refrene koji prave sponu sa „pravim“ hevi metalom. Hammers su odlični u tom svom spoju hard roka i panka, imaju odličan zvuk i pišu pesme koje imaju gruv i karakter, a gde pevač zvuči zanimljivo i priča intrigantne priče. Veoma lepo:

 

https://hammersau.bandcamp.com/album/kicking-goals

 

Nisam nešto često rad da slušam instrumentalno post-sludge metal ili kako bi se već muzika jednočlanog projekta Habitus dala nazvati ali pošto je autor Beograđanin, onda sam odvojio uvo i prijatno to beše. Mihailo Matović je svoj EP Markhor vrlo dobro uradio, praveći pet pesama koje vrlo uspešno idu od atmosfere do atmosfere, od gruva do gruva i tempa do tempa, noseći tu neku konzistentnu estetiku ali se bacajući u svim pravcima. Matović svakako nije neko kome manjka kreativnosti pa je Markhor ploča puna ideja i, pošto je instrumentalna muzika u pitanju, aranžmani se često vrte oko toga kako od tih ideja napraviti narativ a da se ne uđe u klasičan strofa-refren obrazac. I ima tu odličnih rešenja. Blaga zamerka ide na malčice glasan bubanj koji u bržim delovima (npr. blastbitovi u Charging) zaklanja interesantan gitarski rad ali ovo je svakako zanimljiv debi:

 

https://habitusband.bandcamp.com/album/markhor

Dungeon Weed je odlično ime za bend kojim se odmah sugeriše kakva muzika će se čuti na prvencu Mind Palace Of The Mushroom God. Drogeraška, naravno, ali ovo je zapravo vrlo zanimljiv projekat. Dmitri Mavra, autor sve muzike, nastanjen u Kaliforniji, ima podugačku meditaciju o tome kako je ove pesme napisao još pre neku godinu ali da su tek tokom izolacije izazvane aktuelnom pandemijom počele da dobijaju na značaju u njegovom umu i da su meditacije izazvane samoćom (i drogiranjem, jelte), porodile njihove finalne forme. Ovo je snimljeno sasvim solidno, sa puno prljavštine ali sa puno dobrog gruva a Mavrine višeslojne gitare i sintisajzeri pružaju odličnu podlogu za dualne muško-ženske vokale koji slušaoca provode kroz teški, valjajući, psihodelični stoner koji je u ponudi. Vrlo sirovo ali i vrlo zaokruženo i dobro:

 

https://dungeonweeddoomsludge.bandcamp.com/releases

Venus Skytrip je drugi album britanskih Psychlona i dovoljno je da kažemo da ga je izdao Ripple Music pa da se zna kako je u pitanju ploča vredna pažnje. Psychlona su vrlo fazirani, vrlo psihodelični i imaju jedan organski ali disciplinovan gruv koji njihov psihodelični desert rock čini eminentno slušljivim i za normalan svet i za posvećene drogeraše i psihodeličare. Pesme imaju u sebi i lepo jezgro propisnog pop-roka sa psihodeličnim prelivom pa ovome svemu teški fuzz dodaje finu dimenziju „metala“.

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/venus-skytrip

Ripple Music imaju još jedno vrlo dobro izdanje ove nedelje a to je bend Brimstone Coven iz Ohaja sa svojim četvrtim albumom, The Woes of a Mortal Earth. Čim bend ima „Coven“ u imenu, znamo da smo uleteli u neko okultno, veštičje sranje (tu su i kosturi na omotu, just in case), ali ovo je vrlo prijatan okultni doom/ hard rock na tragu heroja sedamdesetih godsina, dakle, Black Sabbath/ Pentagram i St. Vitus, sa miksom koji lepo razdvaja instrumente i odlično služi da vozi ove bluzirane, melodične doom himne. Izdavač kaže da je ovo najmračnija ploča benda do danas, ali kad se stavi u aktuelni kontekst, ovo je zapravo feelgood muzika, prijemčiv, skoro pa nežan teški rok sa gorkoslatkim, post-hippie vokalnim aranžmanima i bluzerskim, prijatnim gruvom tokom celog albuma. Veoma dobro, kako nas je Ripple Music i navikao:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-woes-of-a-mortal-earth

 

Chasing the Coyote su iz jugozapadne Oklahome i Teksasa i njihov istoimeni debi album ima pet pesama vrlo faziranog, gruverskog pustinjskog roka. Bend veoma polaže na bluz osnovu i ovo je dezert rok koji bih mogao da zamislim i sviran na akustičnoj gitari uz, jelte, vatru, ali, da budem iskren, najbolja pesma mi i jeste Holy Serpent koja je rađena najvećim delom bez distorzija i ima jedan pomalo ritualni šmek. Najveća zamerka ide na bubnjara koji, kako da to sad kažem, svira PREVIŠE, trudeći se da svaki gruv ukrasi sa nekoliko udaraca više nego što je neophodno. Ali iako je uzdržanost vrlina, ovo je sitna zamerka i svakako vredi čuti ovaj album i njegov psihodelični, fazirani, drogirani pustinjski bluz.

 

https://chasingthecoyote.bandcamp.com/releases

 

Redinžani (dakle, stanovnici Redinga, iz Engleske), Moss Eater na svom prvom albumu, No Shelter, No Heaven kažu da sviraju „post-doom“ i ovo je svakako ploča sporog tempa. A zvuči još sporije zbog brojnih momenata u kojima bend izbacuje ritmove iz upotrebe i samo pušta da okinuti rifovi zamiru jedno vreme, kanališući svoju najbolju interpretaciju Sunn0))) formule. Drugde ova ploča ima post-metalsku melanholiju i ekspresivnost i mada je povremeno možda malo naporna za slušanje – ali bend to tako možda i želi, jelte – ima izvesnog štofa:

 

https://coffinviewcollective.bandcamp.com/album/no-shelter-no-heaven

 

Da ne preskočimo Grke ni ove nedelje, tu je album umetnika po imenu ΛΔΛΜ (Adam, jelte) a koji je svojih sedam kompozicija, nastajalih tokom skoro cele decenije kroz džemovanje, snimio i izdao na albumu Sun. I ovo je, za Grke već tipično, kvalitetan spoj dobre produkcije (mada je mastering, znate već, preglasan) i odličnog osećaja za gruv i atmosferu. ΛΔΛΜ svira sporo i gruvi, sa dosta grunge šmeka u pesmama a album ima i solidnu psihodeličnu crtu u završnoj trilogiji, Monolith. Fino:

 

https://adamwolfpack.bandcamp.com/album/sun

 

Monoatomic God je dobro ime za bend – pogotovo francuski! – a Astronaut Witch Bootcamp je i sjajan naziv prvog EP-ja. Sreća da muzika nije loša jer bi to bio gadan antiklimaks! Monoatomic God sviraju malo krševito produciran ali simpatičan stoner rok, sa pevačicom koja ima dobar glas i pesmama koje uobičajen program na bluzu zasnovanih rifova obogaćuje sa malo doom metal harmonija. Ima ovo dobru osnovu i da malo sazri i lepše se snimi, biće vrlo dobro:

 

https://monoatomicgod.bandcamp.com/releases

 

Poljaci Hydra osnovani su prošle godine i From Light to the Abyss je njihov prvi album, veoma dobro snimljen i prijatan. Pogotovo ako volite doom metal starije škole sa naglašenim stonerskim šmekom i odličnim pevanjem. Hydra su veoma vidno inspirisani Black Sabbathom ali njihova muzika nije puka imitacija već kvalitetno inspirisan, domaćinski stoner-doom. Pet pesama ali dosta muzike. I to dobre:

 

https://hydra666.bandcamp.com/album/from-light-to-the-abyss

 

Članovi Camel of Doom i Esoteric, Kris Clayton i Greg Chandler imaju, sa bubnjarom po imenu Tom Valleley prvi album zajedničkog projekta, Self Hypnosis i ovo je ploča od skoro osamdeset minuta progresivne svirke sa temeljima u doom metalu ali nadgradnjom koja ide daleko izvan tradicionalnih granica žanra. Contagion of Despair počinje sasvim beskompromisno, pesmom Contagion od preko trinaest minuta, ali ovo je zapravo dobra, interesantna svirka koja svakako profitira od normalizacije sporosti i epike koju je odradio doom metal (pogotovo njegova funeral inačica) ali ovde ima primetno više „rada“ nego što je slučaj kod dooma. Atmosfere su mračne, preteće i hipnotičke, ritmovi imaju jedan industrijski, robotski kvalitet a gitare i vokali doprinose tom spoju ritualnog i sintetičkog, podsećajući me, u najboljem smislu, na Neurosis sa polovine devedesetih. Dobro je ovo napisana, ambiciozna ploča koja uspeva da opravda svoje dugačko trajanje pa čak i da iznenadi relativno dinamičnim masteringom. Vrlo vredno truda:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lFNT23logXfW_TnsM4L2o4SazX_4724zQ

 

Za ovonedeljnu porciju funeral doom metala zaslužni su pouzdani 20 Buck Spin koji su kvebečkom Atramentus izdali prvi album, Stygian. Atramentus je dugo vremena bio samo jedan čovek, trenutni gitarista i pevač, Philippe Tougas a koji je ovaj album napisao još početkom decenije pa onda čekao da skupi bend pa su ga onda snimili 2018…. Sve u svemu, od ovoga je moglo i da ne bude ništa, a to bi bila šteta jer je Stygian izvrstan primerak funeral doom pristupa sa svojim ekstremno sporim, svečanim, jako dugačkim kompozicijama koje spajaju težinu, melanholiju distorziju i lepotu u hipnotičku smesu koju možete da slušate u krug satima. Tehnički, album ima tri pesme (šesnaest i po, pet i dvadesettri minuta) koje prate prelazak jeseni u zimu i iako koriste standardni funeral doom arsenal (od ambijentalnih momenata sa šapatom do teških posmrtnih marševa), to rade veoma elegantno i sa svežom, ubedljivom energijom. Standardni instrumentarij je odličan ali korišćenje orgulja svemu daje dopunsku dimenziju svečanog a srednja pesma, ambijentalni prelazak iz jednog u drugo godišnje doba je odlična i sugeriše da bi Tougas bez problema mogao da snimi album samo ambijentalnih kompozicija. Ipak, finale, 23-minutna Stygian III: Perennial Voyage (Across The Perpetual Planes Of Crying Frost & Steel-Eroding Blizzards) je veličanstven ep odsviran toliko sporo da se čini da traje večno a opet, kada stignete do kraja, skoro sigurno krećete iz početka. Već ponavljam kao pokvarena ploča ali 20 Buck Spin imaju toliko konzistentno impresivan autput ove godine da ste mogli pare da dajete na neviđeno i da ni jednom ne pogrešite.

 

https://listen.20buckspin.com/album/stygian

Malezijski Ø Mother su toliko žanrova sklopili na svom istoimenom debiju da nisam znao gde da stavim osvrt na ovaj njihov album (EP? Ovo ima samo četiri pesme i traje oko pola sata). Recimo da je ovo pre svega blackened doom metal, sa tempom koji varira od iznurujuće sporog pa do blek metalskog treširanja. No, bend harmonski i svakojako drugačije zaista eksperimentiše i istražuje, čini se, trudeći se da uhvati nekakvu sponatnu energiju u pesmama koje su svakako napisane i uvežbavane pa ovaj album ima dosta te „leftfield“ senzacije iako je pre svega u pitanju mračna, glasna, heavy muzika. Interesantno je:

 

https://omother.bandcamp.com/album/s-t

 

Kada vam se bend zove „svinjac“ verovatnoća da ćete nastupiti na Pesmi Evrovizije je razumljivo mala ali je njoj obrnuto proporcionalna verovatnoća da ćete biti nesnosan detinjasti sobni grindcore projekat napravljen da šokirate normalan svet i merite čiji je veći sa ostalim sobnim grajnderima po internetu. E, pa, češki Pigsty su me prijatno iznenadili jer njihov deathgrind je vrlo solidnog kvaliteta, sa ambicioznim kompozicijama od po tri i po minuta i profi zvukom. Pig Blood im je četvrti album za više od dve decenije rada i ovo je vrlo sazrela muzika u kojoj se hromatski rifovi sreću sa kibernetskim horovima u pesmama dinamičnih izvedbi i visokog tempa. Rispekt!

 

https://pigsty-band.bandcamp.com/album/pig-blood

Po sličnom sam šablonu bio spreman da mrzim debi album sveže formiranog japansko-ukrajinskog goregrind dvojca Pharmacist. Ti bendovi što meću slike iznutrica i izmeta na naslovne strane albuma uglavnom ništa ne valjaju jer se fokusiraju na šok-velju i ne zanima ih da pišu pesme koje bi bile ikako, jelte, originalne ili zaista izražajne, već samo kopiraju elemente muzike Carcass i njihovih naslednika. No, kliknuo sam na  Medical Renditions Of Grinding Decomposition i ovo je pristojan album. Mislim, naravno, odvratan je, ali ovde je to pitanje estetskog izbora a ne manjka kreativnog napora. Pharmacist su VEOMA bliski Carcass školi sa mnogo sličnih aranžmanskih trikova i harmonskih pristupa kakve su momci iz Ujedinjenog kraljevstva rabili u osamdesetima, ali iako ne prebacuju previše iznad koncepta klon-benda imaju i ponešto svoje u zvuku. I podsećaju zašto nam je goregrind tamo, pre više od trideset godina i bio zanimljiv, kombinujući najcrnju estetiku sa agresivnom, neprozirnom muzikom za ritual teranja ličnih demona. Dugačke pesme, solidan (mada lo-fi) zvuk i dosta energije čine ovaj debi album vrlo pristojnim naslednikom klasika poput Reek of Putrefaction.

 

https://pharmacistgore.bandcamp.com/album/medical-renditions-of-grinding-decomposition

 

Interesantan progresivni (death?)grind stiže nam iz od nemačkog kvarteta Brecht. Njihov novi EP, Blut glüht. (sa sve tačkom) ima četiri pesme dobrog gruva, zanimljivih prelaza između ritmova, upečatljivih rifova, i, svakako, mnogo urlanja i blastbitova. Ovo je muzika zaista zainteresovana da izađe iz ustaljene forme i Brechtu to dobro polazi za rukom, kreirajući osobene atmosfere ali ne ispuštajući energiju i brzinu bitne za grindcore. Alice, pevačica, je takođe odlična.

 

https://brecht.bandcamp.com/album/blut-gl-ht

Ozbiljno agresivan death metal stiže iz Ekvadora posredstvom drugog albuma grupe Reject Messiah, a koji se zove Irakalla. Reject Messiah su u suštini brutal death metal ekipa, sa sve „bri-bri“ momentima u pevanju ali između blastbitova njihove pesme imaju interesantan gruv koji se ne uklapa u većinu dominantnih paradigmi u brutalnom ili slamming death metalu. Ovo kompozicije čini svežim i mada bend ima jako glasan, komprimovan mastering, Irakalla je meni zanimljiv album za slušanje, pun osobenih kompozitorskih zahvata.

 

https://rejectmessiahec.bandcamp.com/album/irakalla

Evo još simpatičnog grindcorea iz mesta koje se zove Norveška (Norway) ali u Mejnu, dakle u SAD. Sores je, pretpostaviću, bend a ne jedan čovek ali to nije mnogo bitno. Societal Decay je dobro snimljen, energičan i gruva pun grindcore EP koji ima pesme kraće od minut, lepe rifove i mnogo pevanja. Mislim, „pevanja“, znate već. Ali dobro to Sores rade i ovo me podseća švedski Deranged, samo komprimovan na grindcore brzine i trajanja. Fino.

 

https://soresgrind.bandcamp.com/album/societal-decay

 

Rusi Crust mešaju black metal, death metal, sludge metal i nešto malo doom strategija za vrlo potentnu, zapaljivu smešu na svom drugom albumu, …and a Dirge Becomes an Anthem. Ovo je izuzetno bučna, robusna muzika sa pesmama koje su nabijene energijom i eksresivnošću, ali i jakim rifčinama. Crust su bend koji ne preteruje sa komplikovanjem u komponovanju i ovo su pesme oslonjene na rifove i organsku izvedbu radije nego na složene arnžmane, podsećajući me u pozitivnom smislu na 20 Buck Spin grupe iz SAD. No, i zvuk je malo glasan, što je još jedna sličnost, pa treba malo i izdržati, ali Crust se ponose time da su makar snimali bubanj uživo, mikrofonima, bez semplova i treba ceniti tu posvećenost sirovosti koja dolazi u paru sa povremeno zaista nadahnutim melodijama koje bend izvalači. Fokusirano, energično, maštovito ali ne natrpano „muziciranjem“, ovo je još malo pa remek-delo moćnog, izražajnog metala iz srca zime. Sjajno!

 

https://crustband.bandcamp.com/album/and-a-dirge-becomes-an-anthem

 

Kvebečani Fast Idle sebe reklamiraju kao „excessive speed / beer drinking thrash, existing only to fuel your local pit“, što zvuči jako dobro, na ekranu, jelte. Kad se dođe do muzike na njihovom prvom EP-ju, Drunken Thrasher, paaaa, stvari nisu toliko razbijačke čak ni u pesmi koja se zove Speed Burst. No, Fast Idle su zapravo vrlo solidni u svojoj sasvim ’80s verziji thrash metala koji se susreće sa hardkor pankom, alkoholom i skejtbordima. Ima ovde mnogo dobrih rifova, nervozne energije i pravog etitjuda, sve spakovano u kvalitetno odsvirane pesme i solidan miks. Ako volite SDI, DRI, DBC i razne druge bendove iz onog vremena, probajte:

 

https://fastidleofficial.bandcamp.com/album/drunken-thrasher

 

Evilyn je projekat nastao 2017. godine spajanjem članova Coma Cluster Void i Thoren za potrebe pravljenja death metala stare škole, ali „sa više disonance nego što biste normalno čuli“. Do 2020. godine projekat je mutirao u nešto gde disonanca svakako dominira a muzika, iako u osnovi death metal, ima veoma avangardni pristup, bez tradicionalnog oslanjanja na hromatski rif i tvrdi mošerski ritam. Inside Shells, prvi EP ovog sastava gde sada glavnu reč vodi Thorenov Anthony Lipari je ploča neparnih ritmova, neprirodnih prelazaka iz jednog u drugi tempo, iznenadnih eksplozija brzine, disonantnih gitara… Iako poređenje nije najsrećnije, Evilyn me donekle podsećaju na Wormed sa svojom ljubavlju ka disharmoniji i jednim organskim osećajem sred vrlo tehnički napredne svirke. Mislim da je sasvim fer reći da će se publici koja voli Wormed dopasti i Inside Shells, a pogotovo ako žudi za još eksperimentalnijim, još nepredvidivijim muzičkim pristupom.

 

https://evilyndeath.bandcamp.com/album/inside-shells

 

Malezijski Rehearse imaju zaista nesrećno ime, ali logo im je dobar, a debi album, Myth još bolji. Nakon sedam godina vežbanja i svirke koliko je prošlo od prvog EP-ja, ulazak u studio za novi album porodio je devet pesama klasične death metal svirke, tvrdih, mračnih rifčina, bubnjarskog rešetanja i užasnih vokala. Myth je ploča koja pogađa pravu ravnotežu između tih osnovnih gradivnih elemenata death metal klasike i nešto tehničkije (ne smem da kažem i „avangardnije“ svirke) pa bend zaprema zdrav prostor u kome se pazi i kakvi su rifovi i kakve su pesme i kakva iznenađenja valja pripremiti da se slušalac ne uljuljka u death metal generiku. Otud Rehearse, obdareni i vrlo dobrom produkcijom, zvuče zrelo i autentično na ovom albumu, pišući i izvodeći autoritativno death metal koji je „pametan“ ali koji ne masturbira na svoju pamet i ume da uživa u čistoj primitivnosti i moći. Vrlo dobro:

 

https://rehearseband.bandcamp.com/album/myth

Moskovljani Renunciation zvuče izvrsno spajajući na svom EP-ju The Terminal Archetype death metal, black metal i progresivu, kreirajući muziku koja bi trebalo da je zanimljiva i metalcore/ melodeath publici ali i nama sklonijim mračnijoj strani ekstremnog metala. Ovo je pet vrlo dobro napisanih i produciranih pesama sa puno kinematskog senzibiliteta i pamtljivih gitarskih tema, ali, a što je meni uvek važno, veoma visokog tempa i ubedljivog energetskog nivoa. Jeste ovo za nijansu „komercijalnija“ muzika od nečeg što bih uobičajeno slušao ali Rusi su veoma dobri i zavređuju svaku pažnju:

 

https://renunciation.bandcamp.com/album/the-terminal-archetype

 

Vrlo dobar split album dva češka goregrind benda, a koji nema ime, dobili smo saradnjom Purulent Spermcanal i Carnal Diafragma​. Iako su imena bendova sačuvajbože, muzika na ovom izdanju je kvalitetan, zapaljiv i poletan goregrind sa dobrim rifovima i odličnom produkcijom. Ovakvu muziku su uglavnom kidnapovali bendovi kojima je mizoginija glavna estetska odlika a muzika je bezdušni kompjuterski dril, pa je pravo osveženje čuti nešto što ima malo srca i prave energije:

 

https://carnaldiafragma.bandcamp.com/album/purulent-spermcanal-carnal-diafragma-split

 

Ako vam se sluša dobar demo snimak talentovanog muzičara, Cody Knarr je tu pod svojim umetničkim pseudonimom, Ascended Master. What Was​.​.​.​And What Shall Be Again je zapravo odlična kolekcija kvalitetnog old school deaththrash zvuka sa moćnim rifčinama i ubedljivim pevanjem, a, kako ovo zaista jeste demo snimak, i sa impresivno dobrim zvukom. Knarr nije neiskusni dečkić koji pravi prve korake u čudesnom svetu snimljene muzike, i već iza sebe ima solidnu diskografiju dva benda sa kojima je svirao, ali ovaj demo je mnogo impresivniji nego što sam očekivao, pre svega tehnički a zatim i u pogledu solidnog kvaliteta pesama. Ponekad vam jedan dobar rif ulepša dan a ovde ih ima dosta, sa aranžmanima koji su mestimično izvrsni:

 

https://austenitizedrecords.bandcamp.com/album/what-was-and-what-shall-be-again

 

Danci HOAK sebe opisuju kao death/ black/ thrash metal bend i istina je da svega toga ima na njihovom debi EP-ju Only Here For The Violence ali ima tu malo i te neke metalizirane hardcore komponente. HOAK (a što je akronim od Hatred Of All Kind) vole mošerske ritmove, blastbitove i odvrištane/ odurlane vokale, ali vole i da im muzika ima taj neki razgovetni, prijemčivi element, bliži „normalnijoj“ publici a koji fino balansira njihovo generalno čukanje. Dobar je ovo EP, sa glasnom ali kvalitetnom produkcijom i solidnim pesmama.

 

https://hoak.bandcamp.com/album/only-here-for-the-violence

 

Simpatičan thrash metal stiže nam iz Slovačke na albumu Death Sentence for Tomorrow sastava Manyac. Bend svira vrlo dobro i produciran je solidno a muzika je klasičan thrash sa razrađenim aranžmanima, dobrim idejama i sociopolitičkom ambicijom u tekstovima. Što su sve vrlo pozitivne strane albuma. Bend je očigledno odrastao na klasicima kao što su Sacred Reich, Testament, Holy Terror itd. i ovo je vrlo lepa moderna reinterpretacija njihovih klasičnih ideja. Odobrava se!

 

https://manyac.bandcamp.com/album/death-sentence-for-tomorrow

 

Д. И. В. А. ima novi singl, Witchers Nest – šta god TO značilo – i ovo je, zvuk bubnja na stranu, lepa, melodična a žestoka pauer metal pesmica, da podseti da ovaj bend nije rođen samo da piše akustične balade. Ima ovde mekših, više folki delova i to svakako lepo stoji ali je glavni deo pesme pristojan metal kako bog zapoveda:

 

https://divaband.bandcamp.com/album/hexen-hammer-witches-nest-single

 

Oklendski Soul Void je posle dva EP-ja iz prošle i ove godine snimio i živi EP, Public Degradation i, pa, lepo to zvuči. Ovo su četiri mučne pesme death metalom oplemenjenog hardcorea, a što sve zvuči kao vrlo mračni sludge metal koji se pari sa ’80s industrial zvukom Godflesh i sličnih projekata. Dakle, mračno, turobno, preteće, al ima dušu i vrlo dobro zvuči ovako uživo sa bendom koji izgara na bini i pruža odličan program. Novi Zeland uvek ima šta da ponudi:

 

https://eliminationrecords.bandcamp.com/album/public-degradation

 

Da se razumemo, ja sam star i ogročeno čovek i kada čujem sintagmu „progresivni deathcore“, što kažu u onom pozorišnom komadu, mašim se za pištolj. Ali Poljaci Binding Light su nekako ovo uspeli da mi prodaju. Album Lights of Dawn je više progresivan nego što je deathcore, da budemo jasni, od deathcorea ovde najviše imamo štim i ljubav ka denflovanim temama od jedne ili svega dve-tri note, ali to je samo delić muzike ovog benda. Muzika im je, zapravo, raskošno bogata i aranžirana, čuvajući metalcore i deathcore zvuk ali praveći kompleksne i zanimljive kompozicije koje pritom svoj dug progresivi odužuju kroz brojne smele harmonske ispade i ritmičke preokrete. Na sve dođe i vrišteći vokal koji ne iritira već prija i, eto, ko bi rekao, imamo jedan od najzanimljivijih albuma ove nedelje.

 

https://bindinglight.bandcamp.com/album/lights-of-dawn

 

Retko ovde pominjem reizdanja, ali kada je u pitanju nešto zaista značajno onda se valja. U pitanju je ploča iz 1985. godine (koja će na vinilu biti reizdata tek u Novembru ali evo sada digitalnog reizdanja) a radi se o prvencu nemačkog speed metal benda Mad Butcher, pod naslovom Metal Lightning Attack. Mad Butcher su izdali samo dva albuma osamdesetih godina (uz treći koji je snimljen 1988. godine a izašao tek ove) i kada slušate Metal Lightning Attack ovo je ona nedostajuća spona između Accept i Steeler sa jedne strane i Destruction i Grave Digger sa druge. Ovaj album i dalje ima u sebi dosta tragova klasičnog bluz razmišljanja iz koga su izrasli hard rok i hevi metal (slušajte cepelinovske solaže na Right or Wrong) ali je ploča odsvirana u furioznom speed metal tempu sa prskajućim solažama i napaljivim pankerskim rifovima. Sjajno. I važno:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/mad-butcher-metal-lightning-attack

 

Francuzi Mercyless su imali razna stilska lutanja u svojoj karijeri ali su poslednjih nekoliko godina shvatili da im ipak najbolje ide klasičan ’90s death metal pa je i novi album, The Mother of All Plagues odrađen u tom maniru. I to solidno. Mercyless se ne ubijaju od neke velike maštovitosti ovde ali sviranje u okviru stilskih međa koje su uz Morbid Angel i Deicide i sami stvarali im ide lako od ruke, pa su pesme, iako nisu kratke, ispunjene energijom i prijatnim, ukusnim rešenjima, od dobrih rifova, preko dinamičnog ritma pa do skoro ritualističkog pevanja. Ovo je lepo snimljena ploča sa, doduše, preglasnim masterom, ali kako bend svira odmereno i dinamički ujednačeno, sve to zvuči valjano.

 

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-mother-of-all-plagues

 

Norvežani Töxik Death verovatno nominalno spadaju u blackened thrash metal ili tako nešto, ali da budemo jasni, ovo je čist speed metal stare škole i ovaj je album, solidan zvuk na stranu, mogao nastati i 1988. godine. Sepulchral Demons, kako se ovo cenjeno sočinjenije zove, drugi je album benda čiji se, uostalom, prvi album vrlo manifestno zvao „Speed Metal Hell“ i donosi sedam pesama srčane svirke, dobrog tempa, sitno seckanih, pretećih rifova i pevanja koje zapravo nije ni vrištanje ni nekakva druga „tehnika“ ekstremnog metala već najpre napaljeno izvikivanje stihova. Ovo Töxik Deathu daje jednu prijateljsku, narodsku oštricu koja i podseća da je ekstremni metal, uostalom, u dobroj meri nastajao odbacujući uobičajene metal stilizacije und ukrštaući se sa „radničkom“ muzikom poput panka i hard, jelte, kora. Elem, ovo su dobro napisane pesme koje ne idu na spidmetalski glamur jednih, recimo Butcher, već samo krljaju napred i, za moj groš, pružaju dosta zabave i uživanja, pogotovo uz prijatno dinamičan mastering.

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kOjD3gCiGo0YolAn_5I6J2XPy_AvyeAAU

Kanadski Recorruptor na svom drugom albumu, The Funeral Corridor serviraju prilično zbunjujuću kombinaciju death metala sa metalcore/ deathcore brejkdaunima, naklonima ka melodičnom death metalu ali onda i vokalima koji ne bi bili potpuno neobični na kakvom slem albumu. Na sve to, bend ima sklonosti ka tech-death komplikovanju pa je rezultat da su kompozicije sastavljene iz mali milion elemenata i, s obzirom koliko brzo proleću, čoveku se malo zavrti u glavi. No, kao neko ko je drkadžija i mršti se kad mlađarija ubacuje sve te njihove inovacije u „normalan“ death metal, moram da kažem da su mi Recorruptor dobri i zanimljivi. Pesme verovatno imaju previše delova i traju predugo – naslovna stvar koja album otvara ima skoro sedam minuta – ali album u principu solidno „radi“, sa brzim tempom i mnogo energije koji ovde, srećom, nisu upropašćeni miskom i masteringom:

 

https://recorruptor.bandcamp.com/album/the-funeral-corridor

 

Ako znate šta je „Guru meditation“ onda ste, kao i ja, veoma matori i težak nerd, ali evo, tako se zove album norveškog dvojca Next Life a koji svoju muziku opisuju kao „electro violence“. Electro-violence jeste bila pesma Overkilla u osamdesetima, ali Next Life osamdesete oživljavaju na drugi način uzimajući chiptune muziku videoigara za Commodore 64 i NES kao osnovu za svoj progresivni, matematičarski elektro-metal. Ovo nije „uobičajen“ chiptune covers bend, sve kompozicije su originalne i samo sadrže sintetičke delove koji emuliraju chiptune estetiku, ali aranžmani i harmonske ideje su bliže eksperimentalnom, spastičnom pristupu bendova poput Hela ili Orthrelm. Što znači da ovo nije za svakoga i nije za slušanje po ceo dan ali je impresivno i vredi da se pusti:

 

https://nextlife.bandcamp.com/album/guru-meditation

 

Donekle sličnu, nerdovsku, tematiku baštine i teksaški Expander čiji drugi album, Neuropunk Boostergang donosi vrlo bučan, ali dobar progresivniji thrash metal koji se iz sve snage oslanja na klasičnu cyberpunk estetiku. Muzički, ovo je predugo bio domen gotovo isključivo EBM i industrial bendova, kao da mi metalci ne volimo Williama Gibsona, pa je lepo videti da se ravnoteža malo uspostavlja. Elem, Neuropunk Boostergang je kao da ste uzeli VoiVod pa od njih napravili „kompjuterski“ pank bend. Mislim, nije ovo ni kompjuterska muzika a ni pank, ali ima tu neku pankersku cyber komponentu sa jakim efektima na vokalu, a proggy thrash gitare i težak ritam daju valjanu podlogu da se šutirate dok tripujete da ste haker koji ruši korporacijske ICE prepreke i krči put kroz trodimenzionalni kiberprostor što nam je obećan ali ga nikada nismo dobili. Fina ploča:

 

https://expander.bandcamp.com/album/neuropunk-boostergang

 

U našoj stalnoj povremenoj rubrici o bendovima osnovanim pre više od četiri decenije a koji još sviraju i izdaju nove ploče danas nam stiže novi album kalifornijskih legendi Vicious Rumors. Iako osnovani još 1979. godine i solidno popularni tokom osamdesetih, Celebration Decay je tek trinaesti album ove skupine. Ali je solidan, Rumorsi su čvrsto držani na okupu dvojcem Howe/ Thorpe i ovde imaju odličnog novog pevača, Nicka Courtneyja koji bendu ubrizgava priličnu količinu energije. Ne da ovde energije fali, Vicious Rumors su principijelno heavy metal/ power metal ekipa, ali Celebration Decay i pored solidnog prisustva melodije, ima vrlo naglašenu tvrdu thrash metal osnovu sa surovim rifovima i teškim bubnjarskim bombardovanjem Larryja Howea. Ovo ipak, naravno, nije thrash ploča i aranžmani su razrađeni sa dosta melodičnih razrešenja i Courtneyjevom vokalnom akrobatikom koja preko teških, grlenih urlika i melodičnih refena stiže i do falseto krešenda. Bend zvuči inspirisano i napaljeno u pozitivnom smislu, ne da se takmiči sa mlađima već da pokaže da je njihova muzika uvek u sebi imala autentičnost i energiju koji na Celebration Decay ne deluju usiljeno i namešteno. Masiv rispekt:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kLe11ldYjfdD1ro5XD9Dl0-LOJtdrGAVc

 

Preskočiću ovonedeljna izdanja ukrajinskih Midgard i kanadskih Unleash the Archers jer, iako su se narodu dopala, meni nešto nisu bila po volji, pa da ne mračim, a red je i da završim sa albumom nedelje koji mi je IZUZETNO ulepšao ne samo Petak nego i celu nedelju. Naime, Incantation su izdali novi, jedanaesti album i, pa, svi mi znamo da death metal nije mrtav, ali je opet lepo da se vidi da sveci-zaštitnici ove muzike ne samo potvrđuju ovu istinu već je čine na neki način i istinitijom. Sect of Vile Divinities je kvintesencijalni Incantation utoliko što ovo sada zvuči baš onako kako očekujemo, sa svim udobnim mešanjima doom i death metala, a da opet čuva onu esenciju ludila i ubeđenja koja ih je krasila još od osnivanja 1989. godine. Kada je prvi album benda, Onward to Golgotha iz 1992. godine izašao, death metal, pogotovo severnoamerički već je pronašao svoj „pravi“ zvuk i bendovi sa Floride, pogotovo oni koji su snimali u studiju Morrisound su diktirali trend superkomprimovanih gitara, zategnutih, tačkastih bubnjeva i hrskave, čiste a teške produkcije. Incantation su bili antiteza svemu ovome, orkan crnila i besa, kombinujući doom death dementnost sa mitraljeskom paljbom, sve kao snimljeno u pećini, od strane pećinskih ljudi. 28 godina kasnije, Sect of Vile Divinities je proslava svečanih doom death marševa, ubitačnih death metal rifčina, klasičnog dubokog, grlenog pevanja i žestokog tempa. Incantation se ne menjaju drastično od albuma do albuma, i šta god da novo uvedu oni čuvaju taj ekspresivni raspon koji ih čini jednako potentnim i kad sviraju iznurujuće sporo, i kada rokaju svom brzinom. Ovaj album još jednom potvrđuje kvalitet komponovanja kog sada već sedobradi John McEntee rafinira duže od trideset godina, uz pesme koje sa lakoćom menjaju tempo i atmosferu a bez nekakvih naglih zaokreta i napadnih „tehničarenja“. Incantation su uvek imali jednu prirodnu, spontanu energiju koja je njihovoj muzici davala otmenost i zrelost iako se ona uvek držala tipičnih tema poput satanizma i okultizma pa je tako i na novom albumu koji sa velikom lakoćom izbegava ikakve dileme oko toga je li muzika koju bend piše i izvodi u skladu sa nekakvim modernim kretanjima u death metalu, ili je zamrznuta u jantaru i predstavlja obrazac stare škole. Odgovor na oba pitanja je radosno „ne“ jer Incantation sviraju – kao Incantation a ne kao bilo ko drugi i mnogi bendovi inspirisani njihovom svirkom su se porodili za ovih tridesetak godina – notabilno, veliki deo moderne old school death metal scene koju tako često hvalim ovde – ali Incantation su i dalje na čelu čopora, reklo bi se bez mnogo napora. McEntee je ove godine već snimio vrlo solidan album sa Beast of Revelation, ali novi Incantation je, ne bez razloga DOGAĐAJ. Uz novog gitaristu, Lukea Shivelyja iz Dismembermetn koji muzici benda dodaje čitavu novu dimenziju, Incantation su, usudiću se da kažem, bend koji i dalje stoji na čelu čopora. Je li Sect of Vile Divinities nešto revolucionarno doneo opusu ovog benda? Ne, nije, ali Incantation su praktično izmislili ovo što sviraju i još uvek su u tome među najboljima. Obavezno:

 

https://incantation666.bandcamp.com/album/sect-of-vile-divinities

 

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-08-2020”

  1. […] pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan nastavak njihovih […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: