Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-08-2020

Nažalost, ovo je bila nedelja smrti. Ne samo da nas je noćas napustio Chadwick Boseman, čovek koji je na filmu bio kralj i superheroj a u životu nešto još više, nego je i, tematski bliže našem metalnom pregledu, umro pevač teksaških trešera Power Trip, Riley Gale. Gale je bio izuzetno voljen od strane zajednice, barem onog njenog dela sa kojim sam ja u distanciranom kontaktu, pa je ljudski da i njega i kralja T’čalu ispratimo onako kako zaslužuju: uz zaglušujuću buku i urlanje.

Onda, prvo blek metal. Whoredom Rife su ove godine već imali solidan split sa Taakeom, a sada su izbacili singl na kome je pesma  Ride the Final Tide za koju kažu da se ne uklapa sa albumom koji trenutno snimaju. Ne znam zašto se ne uklapa, ali pesma je odličan, nabadački norveški blek metal koji ima i agresivnost i dubinu i sve što treba. Posebno je lepo da master ima malo prekopotrebne dinamike. Na drugoj strani je obrada Manesa, pesma Maanens Natt i Whoredom Rife i ovo odrađuju za visoku ocenu:

https://whoredomrife.bandcamp.com/album/ride-the-final-tide

Za ovonedeljnu porciju atmosferičnog blek metala koji se meni actually dopada otići ćemo do prijateljske Ukrajine. Eskapism je, naravno, vrlo „on the nose“ ime za bend koji pravi tu neku melanholičnu, atmosferičnu blek metal muziku, ali Reminiscence, aktuelni EP je izuzetno profi odrađena ploča, prestižne produkcije i kvalitetnih kompozicija. Eksapism su „pravi“ bend dakle, ne samo kućni projekat jedne (moguće bipolarne) osobe pa su i kompozicije ovde nekoliko nivoa iznad onog što inače čujem u atmoblek ponudi svake nedelje. Eskapism nude dve dugačke, kvalitetne metal pesme (jednu nešto sporiju, jednu nešto bržu), jedan solidan komad kvazimoderne kompozicije (uglavnom ambijentalni sint i udaraljke) i obradu norveških Kampfar koja počinje lepim klavirskim uvodom a nastavlja se oštro i momački. Vrlo solidan EP:

https://todesritterlabel.bandcamp.com/album/reminiscence

Caedem iz Švedske su trio koji lepo meša black i death metal u vrlo bogatoj, kvalitetnoj produkciji i njihov EP, Beyond Salvation nudi četiri pesme surovog, ali ne i sirovog čukanja koje izuzetno spaja blek metal divljaštvo sa death metal težinom. Sve to puca od energije i dobrih rifova uz ubedljive vokale i odavno mi nije ovako prijalo spajanje klasičnog švedskog death metal zvuka sa nečim drugim. Odlično su Caedem to odmerili:

https://caedem.bandcamp.com/album/beyond-salvation

Takođe švedski, ali jednočlani, projekat Fjord je ove godine već imao jedan album, tamo u Januaru, ali pošto su Šveđani vredan narod, evo već sad novog. Fara I Viking već samim naslovom prilično jasno ukazuje u koju se blek metal fioku stavlja i, da, ovo je vrlo folklorna, vrlo prijatno melodična verzija blek metala, sa pevljivim vikinškim napevima ali i oštrom, žestokom svirkom. Fjord je konceptualno vrlo solidan bend ali ga za sada prilično usporava kvalitet produkcije. Jeste, u kompjuteru sve može danas da se napravi ali Fara I Viking bi ekstremno profitirao od bolje, profesionalnije produkcije koja bi ove ambiciozne, često kinematske, aranžmane realizovala u adekvatnom kvalitetu. No, svakako, vredi da se čuje:

https://fjordlandr.bandcamp.com/album/fara-i-viking

Finci Flame nisu album snimili još od 2011. godine i to se ni sada ne menja, ali evo jednog pristojnog EP-a iz njine kuhinje: Ignis Spiritus ima pet pesama i meša taj lepi old school/ trešerski blek metal zvuk sa blago naprednim aranžmanima. Sve je to odlično iskombinovano pa je bend tačno onoliko sirov i brutalan koliko treba da ti neki suptilni momenti u pesmama sa skoro simfonijskim razrešenjima poentiraju na najbolji način. Odličan EP:

https://satansflame.bandcamp.com/album/ignis-spiritus

Ženevski Nansis ima prvi album posle dosta godina pregalačkog rada i Chaos Veterum sa pravom nosi reč „haos“ u imenu. Ne da je muzika tehnički haotična, nego Nansis vrlo uspelo posreduju taj senzibilitet obožavanja haosa kao principijelne prirodne sile, jelte. Chaos Veterum je žestoka, brza ploča pesama koje menjaju ritam na svakih par momenata i imaju brijačke, disonantne rifove. Kada se u to udene neki prepoznatljiv, klasično metalski rif, to zvuči izvrsno pa Nansis dosta igraju na to izranjanje ostrvaca reda iz primordijalne čorbe haosa ako tako smem da kažem. No, da ne bude zabune, ovo je na prvom mestu vrlo disciplinovana muzika i nije zaista „haotična“, samo voli brzinu i energiju. Vrlo dobro:

https://nansis.bandcamp.com/album/chaos-veterum

Slovenci Marax su nakon prvog albuma koji smo pomenuli pre neki mesec, snimili i EP Still Think You’re Holy (A Tribute to Eliminator) a koji je praktično ponovo snimljen ceo demo snimak Eliminatora, And You Think You’re Holy? iz 2008. godine. Ako se sad malo češkate po glavi jer ne  znate ko su Eliminator, ne jedite se, ovaj slovenački thrash metal bend imao je samo ovaj demo i jedan singl pre njega, dakle radi se o posveti lokalnim herojima, ali ovo je sasvim u redu jer je EP odličan. Na stranu malo prebudžen master (ozbiljno, zvuk probija na sve strane), ovo su odlične blackened thrash pesme i Marax ovde krljaju ko matori, sasvim izvan svoje simfonijske blek metal zone komfora. Umesto violina i horova, dakle, ovde stižu oštri trešerski rifovi i sprinterski ritam. Odlično:

https://maraxofficial.bandcamp.com/album/still-think-youre-holy-a-tribute-to-eliminator-ep

Izašao je i novi Ulver, bend koji sam odavno prestao da slušam, a koji je, da budemo fer, isto tako odavno prestao da svira metal. Flowers of Evil uključujem na ovu listu samo jer mogu da se pretvaram da su Ulver naslovom hteli da me lično odobrovolje, pa da ne primetim da i dalje sviraju muziku mnogo bližu Depeche Mode nego bilo čemu što ja trošim:

https://ulver.bandcamp.com/album/flowers-of-evil

Liverpulski Ninkharsag očigledno vole švedski blek metal načelno a Dark Funeral partikularno jer im je prva pesma na novom EP-ju, Discipline Through Black Sorcery veoma nalik na velike prethodnike. Ne da je to problem, pošto i sam gajim zdravu mušku ljubav prema Dark Funeral, Marduk, Setherial, Watain itd. pa je i blago sikofantska nota u zvuku Ninkharsag sasvim prihvatljiva. Pritom, ovo je solidno odsviran i produciran blek metal visokog tempa i lepih melodija, sa miksom koji, za razliku od danas preovlađujućeg trenda nije skroz zaravnjen u masteringu. Ninkharsag pišu lepe, himnične teme i od njih prave dobre pesme pa ovo izdanje ima moju podršku:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/discipline-through-black-sorcery

Pakao sirovog blek metala stiže iz Rusije na trećem albumu jednočlanog projekta Rooforest. Raw Darkness je, kako mu i naslov kaže sirov i mračan, ali ovo je za razliku od 99% drugog no-fi blek metala po internetu, zapravo dobro. Ne sad nešto revolucionarno, „nikad čuli“ dobro, ali solidna kombinacija urlanja, brzine i gitara koja i pored sve sirovštine imaju sluha i za neku lepu melodiju:

https://rooforest.bandcamp.com/album/raw-darkness

Rusi Ordo ad Chao su, očigledno, nazvani po infamoznom albumu Mayhema pa je i njihova muzika dosta avangardno uobličena, mešajući na albumu Fear the Invisible staroškolski black metal sa malo staroškolskog death metala. Ima ovde mnogo interesantnih ideja i perspektiva i vidi se da je ovo praktično supergrupa sastavljena od članova Sickrites, Cage of Creation, Blackdeath i Затемно. Kompozicije su maštovite i izvedbe sigurne a snimak je i urađen u veoma dinamičnom masteringu, slično pomenutom albumu Mayhema pa je ovo prava stvar da se sluša i analizira. Odlično:

https://hungryak-47.bandcamp.com/album/fear-the-invisible

Cultus Profano su duo iz Los Anđelesa koji voli da pozira sa bodlje, mačevi, belu farbu po licu itd. i nekako je skoro prirodno odmahnuti rukom i reći da blek metal bend iz Kalifornije po definiciji mora da bude pozeraj prvog reda. No, iako drugi album benda, Accursed Possession nije sad baš neko remek delo zbog kog vredi prodati kuću i imanje (tako nešto stiže nam dva pasusa niže), nije ni tako loš. Cultus Profano sviraju jednostavan blek metal koji svoju pompeznost postiže uglavnom najprostijim sredstvima a meni, starijem čoveku koji ceni sve što je skromno i svedeno, to ipak bude simpatično. Nisu ovo najbolje pesme koje ćete čuti ove nedelje, ali imaju atmosferu, dobro su odsvirane i producirane pa je Accursed Possession ploča koja sasvim ponosito može da podigne glavu i kaže da nosi barjak klasičnog blek metala, bez previše eksperimentisanja, ali sa razumevanjem šta ovaj žanr čini distinktnim:

https://cultusprofano.bandcamp.com/album/accursed-possession

Kad već imam trenutak nežnosti prema Amerikancima, reći ću i da prvi album portlandskih Aleynmord zvuči vrlo zanimljivo. Portland je i inače grad iz koga stiže užasno mnogo dobre i osobene metal muzike (neretko istovremeno i dobre i osobene) a tek sada, kad se tamo ratuje već mesecima možemo da očekujemo svašta. The Blinding Light je to neko svašta, hipnotička, vrlo atmosferična ploča pesama koje nisu instrumentalne ali su vokali u njima često samo jedan sloj zvuka negde u dubini, ploča dugačkih akustičnih interludija i avangardnih ritmičkih introdukcija, zatim sasvim ambijentalnog rada (jedna od četiri pesme, naslovna, je upravo ovo) i psihodelije koja dolazi iz čitave ove emotivne ali hermetične postavke. Bogami atraktivno:

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/the-blinding-light

Ko bi rekao da će Kanađani Panzerfaust sa novim albumom – The Suns of Perdition – Chapter II: Render unto Eden – uspeti da naizgled beznaporno prebace kvalitet prethodne ploče koju sam veoma pohvalio prošle godine? War, Horrid War je bio prvi album u planiranoj The Suns of Perdition tetralogiji i ako je ovom pločom kanadski kvartet sugerisao da je pronađena nova zrelost u izrazu i filozofiji benda – pa, Render unto Eden je ta zrelost kako pokazuje koliko dubine ima. Deluje čak malo i reduktivno nazvati Panzerfaust blek metal bendom – što oni, jelte, nominalno jesu – kad ova ploča ima tako širok zahvat koji, reklo bi se ignoriše žanrove za potrebu jedne lične, a epske (kako sam je i prošle godine okarakterisao) muzike koja bi, u idealnom univerzumu, bila ono što ljudi zovu post-metalom. U smislu da ovde nema odricanja od metalskih suština a da se forma samo prilagođava da ih bolje otkrije. Elem, ovo je duža ploča od War, Horrid War a što je u skladu sa kompozicijama koje su ovde razrađenije, pune jedne ritualne, moćne energije koja se ne kači na uobičajene (blek) metal tehnike da se ovaploti. Panzerfaust su sada pomalo kao Neurosis blek metala: čvrsto sa dve noge u žanru ali sa izuzetno nadahnutom reintepretacijom osnova i namera tog žanra. Da je Render unto Eden samo malo dinamičnije masterovan bio bi idealna ploča a ovako je sasvim blizu toga:

https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-ii-render-unto-eden

Stoneraj! Leafdrinker iz Nju Orleansa na albumu Nausea treskaju vrlo prijatan stoner-doom metal sa velikim dugovima Black Sabbath, ali i sa ekstremno teškim zvukom koji njihovu muziku čini priličnim izazovom za slušanje na duže staze. Sreća pa su pesme dobre i bend ih izvodi sa jednom spontanom, vitalnom energijom. Skoro sam siguran da je album snimljen u cugu, dakle uživo sa svim instrumentima odjednom i mada ovo donosi i blagi lo-fi šmek, ta spontana energija zlata vredi. Lep sešn, lepe pesme, lepo.

https://leafdrinker.bandcamp.com/album/nausea

Sound of Origin iz Hadersfilda (da, tog Hadersfileda!) nude na svom debi albumu, The All Seeing Eye, spor, prijatan, težak i dostojanstven doom metal sa stoner prelivom. Tačnije, dok je muzika vrlo duboki, spori doom metal, pevač Joel Bulsara svemu daje jednu bluziranu, desert rock notu pa se bend nalazi negde u sredini. I negde je to jako efektno, negde ne idealno, ali je lepo da Sound of Origin nastoje da eksperimentišu i kombinuju stvari koje ne moraju na prvu loptu  biti intuitivno spojive. Mastering je radio Jim Plotkin pa ovo svakako vredi zavrteti i zbog dinamičnog, lepog mastera:

https://soundoforigin.bandcamp.com/album/the-all-seeing-eye

BongBongBeerWizards iz Dortmunda na albumu Albong nude vrlo psihodeličan, vrlo drogerški stoner metal sav u gruvu i uvrnutim gitarskim efektima. Ovo su dugačke, ritualne pesme sa kompulzivnim ponavljanjem ritmičkih fraza i gitarom koja otvara lobanju da u nju pusti svetlost. Pevanja ima ali ono skoro da nije bitno i služi samo da u mešalicu za beton doda malo krvi. Idealno nećete ni primetiti da ovaj album vrtite na repeat:

https://bongbongbeerwizards.bandcamp.com/album/albong

Mábura je brazilska psychedelic doom metal ekipa koja na zaista zanimljiv način spaja vrlo psihodelični, svemirski rok i doom metal. EP Heni ima tri pesme koje treba slušati praktično kao tri stava jedne kompozicije sa dugačkim, svemirskom uvodom i razradom koja prelazi kroz bluzirani, veoma teški psihodelični stoner sve do dooma. Instrumentalno, grozno izmasterovano ali sirovo i zanimljivo:

https://mabura.bandcamp.com/album/heni

Rusi Sönma sa albumom Terra pokazuju da se MOŽE napraviti solidna muzika u tom nekom drone/ noise/ doom podžanru a koga je Bandcamp prepun a sve to čega je prepun je maltene neslušljivo. Sönma ipak kapiraju kako se od mikrofonije prave dobre i zanimljive kompozicije i njihovi zvučni pejsaži su ubedljivi i imaju, jelte, eleganciju i dubinu. A onda, kad krene bubanj i treskanje to bude jako bolno ali i dalje dosledno osmišljeno i estetizovano:

https://sonmaterra.bandcamp.com/releases

Liquidacid smo pominjali pre samo par nedelja a evo ih ponovo sa još jednom kolekcijom džemova. Mađari na Divining Road Pt. 2 nude još svog doom/ stoner improvizovanja-iz-garaže i kao i prošli put, ovde ima sjajnih elemenata i izvrsnih momenata, posebno na gitari, ali bih ja lično voleo da bend malo svoje džemove uobliči tako da najbolje ideje imaju priliku da se razviju. No, prijatno je:

https://liquidacid.bandcamp.com/album/divining-road-pt-2

Moskovski Stonemongers za sebe kažu da su „džez orkestar na tvojoj sahrani“ i njihov teški instrumentalni stoner rok zaista ima i džezerske duvačke linije izmešane sa klasičnim metal instrumentarijem. Druga pesma na EP-ju Russian Lumberjacks ide i dalje, koristeći klasične bluz progresije i tročetvrtinski sving ritam – ali na hard rok način pa je ovo interesantan spoj i ploča vredna slušanja:

https://stonemongers.bandcamp.com/album/russian-lumberjacks-ep

Skin Of Our Teeth je stoner bend ali koji svira brzo, poletno, sa izraženim tehničkim kvalitetima. Dakle, ovo je pre svega rokenrol, a tek na nekom trećem mestu stoner, jelte, ali kome TO može da smeta? I uostalom, to je samo prva pesma od pet koliko ih EP Ablation nudi. Skin of Our Teeth sviraju odlično i imaju solidan zvuk, a umeju da skuvaju solidan gruv, mada su ovo pre svega pesme, dakle, puno se radilo na rifovima, temama, refrenima itd. Da je zvuk manje usrednjen na Bandcampu, ovo bi bilo skoro savršeno:

https://skinofourteeth.bandcamp.com/album/ablation

Australski Kitchen Witch na svom drugom albumu, Earth and Ether nude solidan stoner rock sa finom, izbluziranom a heavy muzikom i dobrom pevačicom koja iskusno lebdi iznad teških rifova i zna kad treba da ujede. Bend nije utemeljen samo u Black Sabbath predlošcima i ima ovde i elemenata, recimo, panka koji fino legne uz taj stoner i desert rock što ga bend nudi. Ima ovde lepih, pamtljivih gitara i muzika je poletna, sa, rekoh već, upečatljivim vokalom ali je mastering toliko napljeskan da je em ovo teško za uho, em se taj lepi vokal bori da se čuje iznad svega ostalog. Malo dinamike u masteringu i ovo bi bila veoma preporučljiva ploča.

https://kitchenwitch.bandcamp.com/album/earth-and-ether-full-length-lp

Islandski 0 (dakle, nula) je prvi album nazvao Null & Void a onda čekao šest godina da napravi drugi album. Taj drugi album je sada pred nama, zove se Entity i ovo je dopadljiv blackened doom metal sa NEVEROVATNO depresivnom atmosferom ali generalnim nivoom kvaliteta svirke i pesama, da ne pominjem produkcije, koji ih izdvaja od ostatka čopora. Entity se napred kreće i dosta britkim korakom – uzevši u obzir da je ovo doom metal, muzika je dinamična i skoro pa lepršava. Lepe molske harmonije ovde takođe sparinguju sa (gotovo?) karikaturalno očajničkim pevanjem koje svemu daje dimenziju raznovrsnosti što ovakvoj muzici lepo stoji. Lep album:

https://0000000.bandcamp.com/album/entity

Šveđani Predawn na albumu Living Rock, njihovom prvom, nominalno sviraju doom metal i mada je ovo nisko naštimovano i teško, muzika je zapravo negde između „pravog“ doom metala i samo heavy metala i teškog roka. Gitarista Seb jebe kevu kako svira i potpuno je skinuo stil Tonyja Iommija u solažama a to – ako i prihvatimo da je Iommi ipak bolji rifaš nego soler – zvuči sjajno mojem uhu. I pesme su solidne, šetajući se celim putem od Black Sabbath do Motorheada i lepo se čuje da bend ima puno muzičkih interesovanja koja uspelo uvezuje u jedan konzistentan zvuk. Najveća zamerka ide na mastering koji je APSURDNO prekomprimovan i osetno otežava slušanje. Ali dobro.

https://predawndoom.bandcamp.com/album/living-rock

Rusi Ad Nihil su odlični na novom EP-ju, Сожжения Цивилизаций Миг ali taj EP treba i izdržati. Prva pesma, Пастырь Отгоняет Волков je premijum primerak teškog, mučnog doom-sludge metala sa sporim tempom, brutalnim rifovima – ali i lepim, uzdržanim temama – promuklim, muževnim pevanjem i to je napornih ali i transcendentnih deset minuta sporosti i težine. Druga pesma, Хтонический Ужас, je – grindcore. Dakle, blastbitovi presecani D-beatom, brutalan tempo, urlanje, apokaliptične harmonije i tako šest minuta. Prelepo, al što kaže wannabe predsednik DS-a, od ovog može da se rikne. Pogotovo jer je zvuk ekstremno težak a master ispresovan ko za herbarijum. Već sam i ovim bio impresioniran, ali kad se EP zapravo i kupi – po ceni od koliko date – tu su i dve obrade koje dovode čitavo izdanje u „must buy“ kategoriju . Electric Funeral je jedna od najboljih Black Sabbath pesama u istoriji Black Sabbath – a ovde je isporučena u brutalnoj sludge-doom-grindcore verziji koja joj izrazito pristaje – a EP zatvara Dismemberova Dreaming in Red, za meraklije i sladokusce. Sjajno.

https://adnihil.bandcamp.com/album/ep

Losanđeleski Old Blood je, možda, ime dobio u aluziji na Bloodborne, ali muzički, ovo je izuzetno dobro odmerena kombinacija doom metala i, pa… soula??? Acid Doom je ploča puna napaljivih stonerskih rifova i psihodeličnih klavijatura ali pevačica Lynx ima izvanredan bluz/ soul stil koji se savršeno uklapa uz ovakav gruv. Žena je, da ne bude zabune, Afroamerikanka za sve pare pa je i njeno pevanje u punoj meri u tradiciji velikih crnih pevačica. Old Blood su kao neka psihodelična, doom verzija crno-belog metala kakav su u svoj evreme svirali Skunk Anansie i ovo je album za oduševljena slušanja i preporučivanja:

https://oldbloodgroup.bandcamp.com/album/acid-doom

Volcanova su sa Islanda ali njihova muzika je surferski stoner rok koji kao da je stigao sa nekih mnogo toplijih, osunčanijih obala. Radical Waves je ploča koja svoju surfersku strast ne prikriva ni malo, čak je eksplicitno stavlja i u naslov i na omot, ali Volcanova, srećom, imaju dosta štofa da iznesu ovaj koncept, valjajući dobre, psihodelične ali čvrste gruvove i proizvodeći glasnu ali osećajnu (Desert? Beach?) rok muziku za sve generacije. Solidno!

https://volcanova.bandcamp.com/releases

Prošle samo nedelje slavili uz novi Incantantion i sasvim je moguće da vam je taj album razgoreo glad za još dobrog death metala star(ij)e škole. Pa, imate sreće jer nam je ove nedelje stigao drugi album kalifornijskih Necrot. Necrot su bend skoro matematički ugođen sa trenutnim cajtgajstom, makar u onom delu zajednice koja voli old school death metal, nalazeći se na idealnom preseku onoga što rade Vastum, Tomb Mold, Coffin Rot, Mortiferium itd. Sve je to vrlo ograničena forma, reklo bi se na prvi pogled, izvučena iz klasičnih izdanja Gravea i Autopsyja, ali već nekoliko sezona neki od najboljih death metal albuma dolaze upravo u TOJ formi, formi velikih rifova, primitivne estetike i pesama koje u prvom redu ostavljaju utisak prljavštine i raspadanja a tek se mnogo kasnije bave pitanjima kao što je tehnički nivo svirke. Necrot, naravno, odlično sviraju i ovde su primitivnost i jednostavnost samo estetske kategorije a pesme na albumu Mortal su vrlo spretno napisane da naglase te velike rifčine, moćne (a jednostavne) ritmove i da ostave utisak lutanja kroz neku horor-grobnicu sa sve paučinom, truleži i pacovima preko kojih se u slepom strahu saplićete. Necrot ceo taj OSDM drže u malom prstu i ovo je izvrsna ploča:

https://downloads.tankcrimes.com/album/mortal

Solidan old school death metal stiže i od kvinteta Unholy Monarch iz Finiksa u Arizoni. Njihov drugi album, Inception of Deception ima tu simpatičnu rimu u naslovu a muzički je vrlo ’90s orijentisan death metal sa priličnom količinom dobrih fora inspirisanih klasičnim Suffocation ili Monstrosity albumima. Unholy Monarch, da ne bude zabune, nisu imitatori i iako sviraju u jednom sasvim tradicionalnom ključu, imaju dovoljno sopstvenog zvuka i identiteta da se slušaju bez ikakvih fusnota. Ovo je muzika puna dobrih groove/ mosh delova i sa vrlo dobrim miksom gde se prangijanje basistkinje Lynn Bromenschenkel, recimo, odlično čuje, dinamična, energična i generalno vrlo poštena u tom nekom klasičnom death metal pristupu. Meni izvrsno:

https://unholymonarch1.bandcamp.com/album/inception-of-deception

Kolumbijski duo Butchery meša death metal i grindcore na svom trećem, albumu, Verdugos i mada rezultati nisu nužno sve vreme revolucionarni, umeju da budu interesantni. Mislim, ovde pesma koja se zove „Grindcore“ traje skoro tri i po minita. Butchery ne robuju uobičajenim death metal (ili grindcore) formama komponovanja pa je Verdugos ploča, recimo, eksperimenata sa aranžmanima, koja svoj sirov zvuk i energiju koristi na idealan način da zazvuči drugačije od često beživotne produkcije drugih kolega. A omot je ovde, tek, posebna priča:

https://butcherybrutal.bandcamp.com/album/verdugos

Ruski simfoničari Grailight su za godišnjicu izlaska svog za sada jedinog albuma Sic Luceat Lux​!​!​! (iz, da ne bude zabune, prošle godine), uzeli jednu pesmu sa njega (Unbridled Hate) i objavili je na singlu samo ovog puta u instrumentlanoj verziji i verziji sa pevanjem na ruskom. Слава знаний новой эре! Odlično zvuči u ovoj verziji i u prvi plan ističe kompleksnost kompozicije, veštinu muzičara ali i kvalitet aranžiranja tako da se metalni i simfonijski slojevi pesme dobro uklope i čuju. Previše simfonijskih metal bendova ide na grandioznost radije nego na čistotu zvuka pa je rezultat zamorni huj. Ne i Grailight koji ovde imaju odličan miks i ovo, uz sve uobičajene napomene o tome koliko je sam ovaj koncept kičast, zvuči sjajno:

https://grailight.bandcamp.com/album/–2

Mnogo mi je žao što mi se muzika ruskog gotik-metal benda Strontium ne sviđa više, ali ja u principu i ne volim gotik metal… Elem, njhov EP, Истина u tri pesme meša nežan klavirski lahor sa propisnim metal rifovima, a sve u melanholičnim kompozicijama koje počivaju u dobroj meri na lepim ženskim vokalima. Da budem sasvim iskren, lepota Aleksandre Rodine, pevačice benda i jeste ono što mi je zadržalo pažnju pa samo mojoj plitkosti imate da zahvalite to što pišem o ovom izdanju koje je, kako da kažem, nedovoljno usklađeno sa MOJIM prioritetima ali sam siguran da će se ciljnoj grupi dopasti.

https://strontium.bandcamp.com/album/truth

Caught on Tracks su četiri momka iz Vupertala čiji metalizirani ’90s moshcore deluje skoro kao parodija, ali je zapravo – meni, koji takav zvuk i ne volim – bolji od većine onoga što su devedesetih radili Pro-Pain, Bonesaw, Madball i ostala bratija. Ovo – Caught on Tracks Demo sa četiri pesme – je dobro producirano, sa omotm koji omažira ne devedesete nego osamdesete ali je i to sve u redu, pesme su najbitnije a one su, i pored solidne količine „bajinske“ estetike, prilično dobre:

https://caughtontracks.bandcamp.com/album/caught-on-tracks-demo

U principu preskačem sve albume koji imaju „COVID“ u imenu, ali kako je ove nedelje naleteo prvi album hrvatskog projekta Doktor Bokčilo – COVID-91 – morao sam da kliknem. E, sad, folk-metal je u nekim krugovima ozbiljna priča ali za nas, Balkance, to i dalje u 99% slučajeva mora biti kemp, pa je i Doktor Bokčilo crtanofilmovska interpretacija folk-metal tropa nekoliko produkcijskih nivoa ispod balkanskih vrhunaca kao što su Pero Defformero ili Živo Blato, jelte. E, sad, ovo ima šarma, sa tim sintisajzerima koji imitiraju harmonike i poskočica-ritmovima (da ne pominjem omot inspirisan omotom za originalnu igru Doom), a kad stvari odu više u stranu ibarskog hardkora (Tarzan!, recimo), nasluti se tu potencijal za krosover sa „pravom“ estradom, no, Doktor Bokčilo na kraju ostaje premalo ekscesan. Mandalorian je, recimo pesma u narodnjački sinkopiranom ritmu gde harmonika u foršpilima svira Death March iz Star Warsa, ali to sve u velikoj meri ostaje na nivou štosa i tamo gde su pomenuti Pero Defformero sve razvili u punokrvni izraz, Bokčilo kao da za sada samo istražuje formu. Bokčilovi vokali su, recimo, vrlo „obični“, najpre nalik na Mileta iz Hladnog Piva, samo bez previše ekspresivnog napora, a kako su oni u prvom planu u dobrom delu muzike, ukupni utisak je pomalo osrednji. No, zanimljiv projekat koji će možda dalje niz drum (da ne kažem magistralu) poroditi i nešto ekscesnije i ekstremnije:

https://doktorbokilo.bandcamp.com/album/covid-91

Ekvadorski Pulmon Verde svira vrlo „južnoamerički“ thrashcore na albumu Mundo Enfermo, pokrivajući prostor između Olho Seco i Ratos De Porao jednim vrlo autentično-zvučećim programom. Ovo je i dobro odsvirano i dobro snimljeno i mada vrlo neoriginalno, odiše tom pomenutom autentičnošću. Meni simpatično:

https://pulmonverde.bandcamp.com/album/mundo-enfermo-2

Shadowborn iz Ročestera sebe nazivaju alternativnim heavy metal bendom a što je pomalo kao da slušate neki grunge bend iz ranih devedesetih kako piše pesme po uzoru na Iron Maiden. Mislim, to bukvalno i opisuje njihov drugi EP, Eclipse(d) koji ima četiri kompozicije koje BAŠ tako zvuče. Pa, mislim, izvolite, nije to ni rđavo:

https://shadowborn.bandcamp.com/album/eclipse-d

Čileanci Sempiternal sviraju kombinaciju sirovog black i death metala, pa im je prvi album, Legiones del sepulcro (snimljen četiri godine posle prvog dema) taman pristalo muljavog i tamnog zvuka. No, ta muljavina ne treba da sakrije kvalitet svirke koja je tehnički korektna a idejno podivljala i mada se drži klasične black/ death matrice, uspeva da ponudi sveža rešenja i trikove. Treba imati izdržljivosti za nešto ovako mutno ali vredi izdržati jer su Sempiternal zanimljivi i kvalitetni, plus taj simpatični, nama odavno poznati omot…

https://thanatologyproductions.bandcamp.com/album/legiones-del-sepulcro

Takođe iz Čilea dolaze Ritual of Flesh sa svojim novim – trećim – albumom koji se zove isto kao i bend. Ritual of Flesh su osnovani 2005. godine i tako i zvuče, krljajući bombastični deathgrind koji ne izmišlja ništa novo ni originalno ali šarmira brutalnošću i eksplozivnošću. Ako volite rifove, agresivan tempo (uz poneki zalutali slem), užasan vokal, sve to spakovano u paket kvalitetne svirke i solidnog zvuka, Ritual of Flesh neće razočarati:

https://ritualofflesh.bandcamp.com/album/ritual-of-flesh

U Oktobru na vinilu a već danas u empetriju, split singl Ghospels of Necromancy dva death metal benda koji zvuče prelepo. Anarchos iz Nizozemske su isto onoliko death metal koliko i crust core, sa jasnim uticajima Amebix kao i raznih klasičnih death metal bendova pa su njihove dve pesme prava zabava i užitak. Morbid Stench su pola iz Kostarike a pola iz Ekvadora i njihova jedna pesma na ovom singlu je brutalni ali i osećajni death metal sporog-do-srednjeg tempa koji iznenađuje lepim harmonskim idejama. Lepo.

https://morbidskull.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-2020

The Dying Vision iz Londona nisu nužno po definiciji moja vrsta death metala, s obzirom da kod njih ima dosta naklona groove metalu i tom nekom „urbanijem“ zvuku. No, njihov novi album je prilično dobar i The Death and its Slaughter je dobro producirana, glasna ploča koja će se dopasti i široj publici nego što je tvrdokorna death metal ekipa. Može to lepo da se čuje:

https://dyingvision.bandcamp.com/album/the-death-and-its-slaughter

Loather zvuče interesantno (i inteligentno) na EP-ju The Rivers koju nudi pet pesama nečeg što je, recimo, metal ali sa nekakvim alternativnim, nemačoidnim,introspektivnim naklonom. No, Loather ne smaraju ambijentima i meditacijama bez ritma, naprotiv, njihova muzika je brza i dinamična, velikim delom sklopljena od grajnderskih elemenata kao što su blastbitovi i vrištavo pevanje. S druge strane, Loather imaju duže pesme, koje nisu samo brzi ispadi besa i agresije i ovo je muzika sa dosta emotivnog naboja i atmosfere. Vrlo lepo, vrlo „emo“ a opet dostojanstveno, sa odličnim kvalitetom svirke i produkcije, pa čak i sa malo atmosferičnog blek metal šmeka:

https://loather.bandcamp.com/album/the-rivers

Slično, finski Paleskin nije „čist“ metal ali jeste bučan i, uostalom, ono što se pre tridesetak godina računalo u „gitarski nojz“ se tokom ovog perioda slobodno i oblaporno ukrštalo sa metalom na obostranu zadovoljštinu pa tako danas albume kao što je 019. možemo da bez straha posmatramo kao metalizirani hibrid metala, nojza, panka… Znate već kako to ide: vrištavi vokali, spastični aranžmani, plus mnogo hromatskog, skoro pa slemerskog srednjeg tempa. Paleskin su vrlo solidni ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno. (Uzgred, nije im ovo devetnaesti album, već drugi.)

https://paleskin1.bandcamp.com/album/019

Iron Cemetary zvuči dobro kao ime za bend ali u suštini se može prevesti kao „otpad“. A gde ste sad, AMERIKANCI!!!! Elem, bend je iz Montane, Manic Deliverance im je drugi EP i ovo je super izčukan thrash metal (sa malčice death začina) koji ima puno prljavštine i energije i, pre svega, duše. Bend zapravo ima vrlo interesantne aranžmane koji beže od tipične trešerske predvidivosti, sa kompleksnim gitarskim temama i njihovim razvojem, a da opet sve biva ušnirano u brze, pošteno trešerske pesme. Svaka čast:

https://ironcemetery.bandcamp.com/album/manic-deliverance

Horror Pain Gore Death Productions za ovu nedelju donose split album Exhumed From Eastern Tombs tajvanskih Brain Corrosion sa tajvansko-američkim Ripped to Shreds. Kako je to već običaj u ovoj firmi, muzika je pravoverni, staroškolski kidajući metal/ grind. Brain Corrosion su brži i bliži klasičnom deathgrind zvuku pa ako volite kraće pesme, jedva razaznatljive rifove i visoku brzinu, Tajvanci isporučuju. Ripped to Shreds zapravo mešaju d-beat sa grindcoreom i od četiri pesme koliko daju tri su obrade. Ali kakve! Jedna je Assuckova Sterility a jedna je Grindlinkov Dodonpachi. Ripped to Shreds očigledno imaju MNOGO ukusa u muzici a i obrade su im solidne pa je ovo izdanje za sladokusce:

https://hpgd.bandcamp.com/album/exhumed-from-eastern-tombs

Sličan štimung priređuju Moldering Vibration iz kalifornije koji svoj debi album, 12 Tales of Death nisu (još?) stavili na svoj Bandcamp. Ali evo ga na JuTjubu kod omiljenog JuTjubera. Ovih dvanaest pesama je uglavnom mračan, disonantan grindcore koji rešeta neprozirnim blastbitovima i povremeno upadne u dobar moš-deo, sve natrpano užasnom distorzijom i skoro neprekidnim mikrofonijama. No, ovo je za žanr kome pripada vrlo solidno snimljeno i dobro odsvirano i bend za 22 minuta muzike ponudi mnogo toga:

https://youtu.be/ojj-z8u0EAc

Rusi Enemy Crucifixion ubijaju ko peglom na svom drugom albumu, Сон. Od prvog je prošlo četiri godine pa se ovde čuje napaljenost i puno ideja. Ovo je kvalitetan, vrlo dobro odsviran i raznovrsno pisan brutalni death metal koji, da bude jasno, ipak treba da slušaju samo posvećeni. Muzika je maštovita i izvrsno interpretirana, sa dovoljno zanimljivih zaokreta međ rafalnom paljbom da se zadovolje i moderniji (deathcore/ metalcore) senzibiliteti a da i stariji svet poput mene bude okej, ali mastering je TOLIKO napucan da je ovo sačuvajbože preglasno.

https://coyoterecords.bandcamp.com/album/-

Teksaški Wills Dissolve su otprilike prototip progresivnog metal benda kakve ja aktivno izbegavam, pretenciozni još od imena, preko liričkih tema pa do činjenice da im je drugi album, Echoes, jedna jedina kompozicija od 36 minuta. No, pošto danas treba da budemo dobri jedni prema drugima, ponudiću i ovu ploču punu različitih ideja pokupljenih iz death metala, post-metala, post rocka itd., a koje se ređaju manje-više metodom slobodnih asocijacija, na slušanje, uz najdobronamerniju opasku da je ovo kao da Gojira i Cynic džemuju u garaži:

https://www.youtube.com/watch?v=Y40zJFAJthE

Baltimorski Exist su značajno više u mom bolparku kad pričamo o progresivnom metalu a njihov album Egoiista, sa trajanjem od preko sat vremena zapravo nudi kolekciju odličnih progresivnih kompozicija koje imaju i intrigantne harmonske ideje, i složene ritmičke sturkture, i zaslepljujuću raznovrsnost vokalnih interpretacija i sve što treba. Kod Exista je naprosto songrajting ono što je iznad svega kvalitet muzike koja jeste tuhnički impresivna i postmodernistički kolažna, ali sve unutar vrlo primetnih većih narativa uokvirenih u svakoj od devet kompozicija. Izvrsno!

https://exist.bandcamp.com/album/egoiista

I kad već progujemo, pre dve godine sam se baš lepo izrazio o osmom albumu danskog progresivnog power metal sastava Manticora, To Kill to Live to Kill, a ekipa je vredno radila svo to vreme na dostojnom nastavku pa je To Live to Kill to Live veoma impresivna ploča. Bend u ovom trenutku ne mora da razmišlja o tome da li će ga publika ispravno shvatiti ili ne, identitet je već izgrađen, estetika dobro definisana pa i To Live to Kill to Live počinje pesmom od čak četrnaest minuta kvalitetne metal epike. Kod Manticora mi se dopada to što su i pored power metal pompe ovde u pitanju pesme koje se pre svega oslanjaju na tvrdi rif-i-ritam pristup, sa harmonskim segmentima koji su njihova nadogradnja a ne dominanti element kompozicija. Bend pritom vrlo pažljivo sekvencira album pa ploča od 63 minuta ne deluje dugačko i razvučeno već epski i, u skladu sa činjenicom da je ovo konceptualni album (i deo šireg ciklusa), vrlo „narativno“. Odlično, ponovo ODLIČNO:

https://manticora.bandcamp.com/album/to-live-to-kill-to-live

Soulcaster je novi hevi metal bend iz Belgije i njihov debi EP, Maelstrom of Death and Steel je ploča dobrih muzičkih ideja i nadahnutog izvođačkog pristupa, a koja je prilično osakaćena neobičnim miksovanjem. Soulcaster, naime, zaista vole dobre metal rifove i intrigantan ritmički vez, te epsko pevanje, ali ovako, sve potopljeno u reverb, sa vokalom koji se jedva čuje iz pozadine i prilično ružnim programiranim bubnjevima, slušanje ovog EP-ja donosi jednake količine sreće i frustracije. Momak koji je sve ovo napravio je pun ideja i izvrsno svira, pogotovo gitaru (solaže su odlične) ali ovo bi trebalo zaista bolje miksovati. No, treba čuti:

https://soulcaster.bandcamp.com/releases

Srećom, Pure Steel Records i ove nedelje dolaze sa par bisera koji će nam utažiti žeđ za dobrim metalom. Nijemci su se u neku ruku sada specijalizovali i za izdavanje izgubljenih bisera iz vremena prošlih pa tako švedski sastav iz osamdesetih, Jackwave, koji je iza sebe ostavio samo dva singla i nekoliko demo snimaka, sada ima kompilaciju King of the Sea koja je… pa, odlična. Jackwave sviraju klasični ’80s heavy metal na prelazu iz NWOBHM formula u speed metal i ovaj album zahvata širok spektar prilaza, od epskog, melodičnog mejdnovskog pristup (Wardance) pa do agentsteelovskog speed prženja (Fast Breath). Šteta je da Jackwave nikada ove pesme nisu snimili u boljim produkcijskim uslovima ali i ovo demonstrira zavidne instrumentatorske i kompozitorske sposobnosti i sa pravom se može govoriti o zakopanom blagu osamdesetih koje su nam Pure Steel, jelte, otkopali:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/king-of-the-sea

Drugi album na Pure Steel je zapravo reizdanje Kenzinerovog trećeg albuma, The Last Horizon ,iz 2014. godine pa evo i to:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-horizon

Reaper Metal Productions iz Ohaja nisu preterano aktivni u poslednje vreme, ali novi album kanadskih death-thrashera Assimilation je sasvim dovoljan da ih za to iskupi. Tainting the Purity je sirova i prljava andergraund ploča gadne crnine, ali i mnogo dobre svirke, sa miksom koji je neidealan ali prilično lep za uho i dinamičnim masteringom koji dosta pomaže. Assimilation pišu maštovite pesme koje zaista pametno spajaju death metal stare škole sa thrash metalom pa i malo black metala u koktel ružnoće i crnila koji pršti od dobrih ideja, dinamičnosti i energije. Ovo je ekstremni metal koji i dalje zvuči, jelte, ekstremno, a da to nije na ime puke preglasnosti zvuka već na ime divljačke maštovitosti i divljačke egzekucije. Odlično:

https://assimilationvancouver.bandcamp.com/album/tainting-the-purity

Unique Leader su izbacili četvrti album njemačkih Cytotoxin (treći za ovog idavača) i mada mi Nuklearth nije ploča zbog koje bih izgubio kontrolu nad sfinkterima, ne mogu da kažem da je loša. Cytotoxin su onaj neki skoro pa klasični technical death metal bend kakve Unique Leader vole, sa modernom produkcijom, razgovetnošću koja će biti draga i deathcore publici, ubacivanjem nekakvih fejk slemova između instanci gitarskog i ritmičkog komplikovanja i, mislim, šarmantno je to ako me već nije osvojilo do kraja. Da se razumemo, neke pesme su bolje nego neke druge, dok, recimo, Atomb koja album otvara meni izaziva uglavnom zevanje, ona koja je sledi, Lupus Aurora, ima lepu napetost i visok tempo, sa nekim pamtljivim (ako već ne preterano originalnim) rifovima). Cytotoxin su dobri, što bi se reklo, u mojoj klasifikaciji su jaka druga liga i vrede da se puste:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/nuklearth

Jednočlani slamming death metal bendovi nisu retkost a nije ni retkost da kurcu ne valjaju. Sun Eater iz Francuske je nešto drugo i ovo je iznenađujuće kvalitetan jednočlani slem projekat. EP Light Devoured ima četiri pesme tehničkog, brutalnog death metala sa visokim nivoom sviračkog umeća (odlične solaže, između ostalog) i produkcijom koja ni jednim jedinim detaljem ne sugeriše da je ovo radio jedan čovek u svojoj sobi. Sun Eater u punoj meri zvuči kao visokoprofilni, „skupi“ death metal bend koji bi mogli da kupite na Unique Leaderu, ali je zaista u pitanju projekat jedne osobe, sa gostima, a koji je izašao na Miasma Records. Pesme naginju tehničkom death metalu ali ima i slemova za sladokusce i ovo mogu da preporučim bez rezervi:

https://suneaterdeathmetal.bandcamp.com/album/light-devoured

A evo još nečeg i dobrog za slam publiku: prošlog Petka izašavši prvi album projekta Monumental Discharge a u kome sviraju članovi Ghost Spawn, Vale of Pnath, Aetheric itd. a koji je sav posvećen fekalijama. Od naziva benda, preko naziva debi albuma (Unfathomable Defecation) pa do svih tekstova, Monumental Discharge su bend za koji je pridev „govnjiv“ prost opis posla a ne vrednosni sud. Da se razumemo, sve je to parodija, od imena albuma koje asocira na poznati tech-death bend iz Londona, preko početka ploče koji jasno aludira na to kako je počinjao prošlogodišnji album Organectomy – samo sa rektalnom verzijom istog trika – pa do promo fotografija benda na WC šoljama i, da se takođe razumemo, to nikome ne mora da bude ni smešno ni zanimljivo. Ali Monumental Discharge zapravo, evo preokreta, sviraju ODLIČAN slem. Ovo je pravi, kvalitetni, ručno rađeni slamming death metal koji nisu pravila deca što tek uče da koriste kompjutere, već ozbiljni muzičari koji pišu dobre pesme i izvode pravoverne dž-dž-dž slem-rifove od kojih vam se odmah pleše. Organectomy su, zapravo, vrlo dobra referenca u pogledu pristupa i ozbiljnosti ove muzike – uprkos njenoj nominalnoj šaljivosti – i mada Unfathomable Defecation možda nije remek delo kakvi su albumi novozelandskih kolega, u pitanju je odlična ploča kvalitetnog death metala slem subspecijalizacije za svakog ko voli žestinu, težinu, brzinu i ples.

https://monumentaldischarge.bandcamp.com/album/unfathomable-defecation

U pripremi za novi album Napalm Death koji stiže za koji tjedan, dropovao je i novi album Venomous Concept. Iako se radi o praktično all-star ekipi „mejnstrim“ grindcore muzike, ovaj projekat članova Napalm Death i Brutal Truth mi nikada nije bio po volji pa tako ni Politics Versus the Erection neće specijalno da promeni moj opšti stav. Valjda je stvar u tome kako Shane Embury piše pesme koje, slično Agathoclesu (!!!) budu sklopljene samo od najgeneričkijih grindcore elemenata, samo što je ovde u pitanju taj malo razrađeniji grindcore sa gruv elementima na transverzali Brutal Truth-Napalm Death i mada su ovo muzičari koji ovu muziku jedu za doručak, pa i te vrlo generičke elemente odrađuju vrlo kvalitetno, teško mi je da ne čujem potpuni nedostatak supstance u svemu. Naravno, individualni komadi ovde umeju da budu dobri, rif kojim počinje Lemonade je odličan, recimo, ali ovo je pank pesma od skoro četiri minuta koja DALEKO ranije gubi energiju koju početak ima. Generalno, Venomous Concept su donekle žrtva profesionalizma svojih članova, primer kako bend koji ume da piše pesme i štedro aranžira ideje uspeva da rifove od kojih bi neki manje iskusan, napaljen garažni bend stvorio prelepu minijaturu od 45 sekundi, razvuče na 5-6 puta toliko vremena i iz njih isisa tu energiju i vitalnost koje imaju. Ali ja sam star čovek, erektilno disfunkcionalan i politički reakcionaran, jelte, pa me je sasvim ljudski ignorisati ako vam se ovo dopadne:

https://venomousconcept.bandcamp.com/album/politics-versus-the-erection

Srećom, odobrovoljiće me to da su Pig Destroyer izbacili novi EP i mada The Octagonal Stairway njihovom zvuku ne donosi mnogo novog, ovo je ogledni primer za grindcore koji je ličan, izražajan, a istovremeno kinematski ekspresivan, sa apsolutno očuvanom svom agresijom koju ovaj žanr podrazumeva a da je sve ugrađeno u jedan kompleksniji, eh, umetničkiji autorski pristup. Head Cage, album iz 2018. godine mi je signalizirao da Hull i drugari polako prevazilaze krizu srednjeg toka i da njihova nova izdanja mogu da budu spravljena od uobičajenog materijala ali uz jedno zrelije shvatanje strukture koja se od tih materijala pravi. I, bez mnogo iznenađenja, čini se da The Octagonal Stairway nastavlja u istom smeru, uzimajući sve što ovaj bend radi već dve decenije – surove hromatske rifove, depersonalizovani vrisak J.R. Hayesa, Hullove sklonosti ka gruvu (ponekad i southern groove ekscesima) – i onda ga spajajući u duže, nešto kompleksnije pesme. Hull je tradicionalno bolji u elementima nego u celini, ali komadi kao što je Cameraman, uprkos prevelikom broju delova koji pesma ima, demonstriraju kako se ipak ovde pomalja jedna zaokruženost narativa. Semplovi i elektronska buka Blakea Harrisona dosta produbljuju muziku i daju Destroyeru taj kinematski sloj koji je bend, uostalom uvek i tražio sa svojim narativima i konceptualnim stremljenjima. No, svakako treba upozoriti i da je druga polovina EP-ja zapravo cela sklopljena od elektronskih bitova, semplova i buke i mada ovo dođe kao lepo osveženje, treba na njega biti spreman. Kako god bilo, Pig Destroyer su bend koji se, iako i dalje drži jako sidrište u onome što je radio od početka – ekspresivan, glasan, gruvom oplemenjen kinematski grindcore – i to radi i dalje vrlo dobro, trudi da nastavi da istražuje i inovira. Ovo je nešto što se jako ceni a The Octagonal Stairway slušam sa velikim apetitom:

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/the-octagonal-stairway