Arhiva za septembar, 2020

Video igre: Ghost of Tsushima

Posted in video igre with tags , , , , on 28 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam Ghost of Tsushima posle ne znam ni ja koliko ali ne manje od šezdeset sati igranja. Igru sam igrao, naravno sa prekidima, približno dva meseca i ovo je svakako naslov po kome ću pamtiti leto 2020. godine ali i igra koja Playstation 4 simbolički ispraća u doličnu penziju. Naravno, „simbolički“ nije isto što i „stvarno“ i razume se da ćemo mi naše Playstation četvorke držati uključene u televizore još barem par meseci dok ne stignu skupo plaćane Petice, kao i da ćemo na njima – četvorkama – igrati nove igre. No, u mom konkretnom slučaju, mislim da ću Cyberpunk igrati na Playstation 5 koji ću ionako u tom trenutku već posedovati, a Ghost of Tsushima ima tu otmenu distinkciju da se radi o poslednjoj first party ekskluzivi koju će uspešni Playstation 4 imati.

Ova konzola je za Sony bila veliki uspeh – posle pomalo problematičnog Playstation 3 koji je bio poslednji primer paradigmatičnog „japanskog“ shvatanja dizajniranja igračkih mašina u Sonyju, Playstation 4 čiji su razvoj vodili zapadnjaci pogodio je zlatnu sredinu kvaliteta, cene, lakoće programiranja i pristupačnosti korisnicima da se naizgled bez napora pretvori u Behemota svoje generacije, gazeći konkurentski Majkrosoft i namećući se kao de fakto lider. Naravno jedan, nimalo beznačajan, element ove formule, su bile ekskluzivne igre nabavljive samo na ovoj platformi i, ne manje važno, razvijane samo za nju, da se iskoristi sav potencijal hardvera i sistema koji na njemu radi. Svakako, Sony je imao svoju porciju etički upitnih trikova poput kupovine ekskluzive od third party izdavača (Street Fighter V prvi pada na um, ali i vremenski omeđen ekskluzivni sadržaj za Destiny…) ali su napor i novac uloženi u proizvodnju kvalitetnog ekskluzivnog sadržaja koji je zapravo po prirodi stvari vezan za Playstation ono što ih je u ovoj generaciji izdvojilo.

Već sam o ovome pisao više puta ali vredi da se ponovi – Majkrosoft je u ovoj generaciji pokazao da je malo izgubio iz vida da su igre kultura i da negovanje kulturnog profila mnogo znači za lojalnost igrača, pa je više puta ponavljana floskula da na Xboxu „nema igara“ iako netačna, svedočila da pačvork šutera i vozačkih igara (Halo-Forza-Gears of War) uz po koju karakternu ali po marketinškim dometima ipak daleko skromniju igru (Ori serijal, Cuphead, a koje su ionako došle i na Switch) nije po razmerama hajpa mogao da se poredi sa Sonyjevom niskom ekskluziva.

Naravno, Majkrosoft danas ne juri da proda konzole koliko da navuče što više ljudi da plaćaju pretplatu na Game Pass, njihovu verziju „Netflixa za igre“ pa utoliko i prošlonedeljna kupovina Bethesde služi kao poučno podsećanje da ovo i dalje nije firma koja uzgaja i neguje kreativnost, već koja je u najboljem slučaju kupuje.

Ne da su u Sonyju nekakvi angeli umetnosti i mecenata ali biografija Playstation 4 je odličan pokazni primer kako je Sonyjeva gejming divizija dugim, strpljivim radom sa velikim brojem studija zaista od skromnijih početaka dovela gomilu IP-jeva do bestseler statusa. Pritom, iako Sony veoma pažljivo neguje tradiciju i neke od uspešnih igara  ovoj generaciji imaju korene još u Playstation 3 (Uncharted, The Last of Us) i Playstation 2 eri (God of War, naravno), upravo ta pažnja posvećena kulturnom profilu osigurala je veliki uspeh i sasvim novim naslovima koji su se pojavili u ovoj generaciji. Svakako, dok su Final Fantasy VII Remake i Marvel’s Spider-man mogle da se voze na jakoj prepoznatljivosti brenda (pored toga što su bile odlične igre) a Bloodborne je došao kao nova igra studija koji je svet pokorio sa Dark Souls), uspeh igara kao što su Days Gone a zatim i Ghost of Tsushima, pokazao je da Sony shvata kako da marketira nove IP-jeve pozivajući se na poverenje izgrađeno drugim igrama i serijalima, i da publika u velikoj meri ovo poverenje smatra opravdanim.

Tako je Ghost of Tsushima sa 2,4 miliona prodatih fizičkih kopija u prva tri dana najprodavaniji Sonyjev novi IP ove generacije i igra koja, uprkos jednoj vrlo izraženoj konfekcijskoj crti, uspeva da se nametne kao legitiman i iznenađujuće zaokružen kreativni rad. Štaviše, Ghost of Tsushima bih nazvao kontroverznom igrom po nekoliko osnova a da je istovremeno u pitanju i jedno od najudobnijih igračkih iskustava koja sam imao ove godine.

Ghost of Tsushima je neka vrsta sažetka čitave Sonyjeve kreativne orijentacije kroz ovu generaciju, igra koja istovremeno do visoke prefinjenosti dovodi kinematsku, narativnu ambiciju što su je Sonyjevi (i Sonyju prijateljski) studiji razvijali kroz nekoliko generacija ali i to aktuelno obećanje igre-kao-igrališta, sveta u kome se mogu imati neprebrojne avanture, pronaći neprebrojne tajne, raditi neprebrojni sitni poslovi koji vam donose sitna inkrementalna poboljšanja, sveta u kome stalno nešto usput prikupljate, stalno nešto kupujete i prilagođavate svom ukusu. Drugim rečima, Ghost of Tsushima je kako to kažu anglofoni „all things to all men“ i njen najveći uspeh je svakako to kako je visoko kvalitetna u skoro svakom od svojih segmenata.

Hoću reći, Ghost of Tsushima ima i vrlo solidan narativ koji imitira japanski samurajski film, i vrlo pristojan borilački sistem koji opet izbegava da se strmekne u ponor ezoteričnih komboa i brojanja frejmova, i istraživačku komponentu koja je nenametljiva i ima pošten odnos između napora koji ulažete i nagrade koju dobijate. Ovo nije RPG ali daje određenom sloju igrača taman onu količinu igranja uloge koja im prija, sa unapređenjem i kastomizacijom opreme i povremenim dijaloškim opcijama koje ne menjaju ishode ali farbaju karakterizaciju. Ovo nije character action hack and slash igra ali borilački sistem ima četiri borbena stava, jednostavne komboe, zadovoljavajuće i lake za izvođenje specijalne poteze i pomoćna oružja koja olakšavaju kontrolu mase neprijatelja. Ovo, na kraju dana, nije ni film Akire Kurosawe ali se đavolski trudi da pokaže koliko su njegovi autori voleli filmove Akire Kurosawe, zaključno sa crno-belim grafičkim filterom sa kojim možete igrati čitavu igru ako želite, a koji se u meniju zove „Kurosawa mode“.

Ghost of Tsushima je, dakle, u dobroj meri, disertacija developera Sucker Punch koji se njome upisuju u AAA ligu, pokazujući da su savladali ne samo Sonyjeve kinematske i open world formate već i da vrlo dobro kapiraju i konkurenciju. Otud ova igra na svakom koraku praktično nudi siže čitave generacije, kombinujući ubedljivost i životnost sveta te tešku priču Witchera i Red Dead Redemption sa širinom Assassin’s Creed, odmereni tempo odmotavanja tapiserije Spider-mana, kinematske kvalitete Uncharted i The Last of Us, udobnost Shadow of Mordor, te borilački kvalitet i neverovatne animacije God of War.

Sucker Punch su, jasno, jedan od onih studija sa kojima Sony ima dugačku istoriju, koji su, baš kao i Insomniac i Naughty Dog, godinama radili igre ekskluzivno za Sonyjeve konzole, gradeći reputaciju i negujući publiku. Napor se svakako isplatio jer su posle tri voljene igre u „mascot platformer“ serijalu Sly Cooper na Playstation2, Sucker Punch imali vrlo ozbiljnu ulogu u „sazrevanju“ imidža Playstationa gde su na Playstation 3 kreirali superherojski open world serijal inFamous a koji je bio solidno uspešan (i produžio se i na Playstation 4) da bi ovo dovelo do toga da je Sony studio kupio 2011. godine. Imajući u vidu da su u pitanju bivši radnici Microsofta, cela ova kratka istorija ukazuje na ono što sam gore pričao: Sony uzgaja i neguje, Microsoft samo vadi novčanik i kurči se. Nervozan sam zbog cele Bethesda situacije, to je jasno.

Elem, iako su Sucker Punch i u ovoj generaciji napravili jednu inFamous igru – koja je bila solidna – Ghost of Tsushima je sasvim očigledno nešto što su sklapali još od samih njenih početaka, sasvim moguće i od pre nego što je Playstation 4 ušao u prodaju. Ovo je raskošan i veoma vidno skup projekat kojim na neki način Sony i uspeva da premosti jaz između istoka i zapada iznenađujuće sigurnim izvođenjem.

Naime, iako nije da u zapadnoj kulturi nema koketiranja sa nindžama, samurajima i drugim kulturnim i popkulturnim elementima japanskog nasleđa, Ghost of Tsushima je verovatno najvisokobudžetniji weebo projekat u dosadašnjoj istoriji industrije zabave. Sucker Punch su uložili krv, suze, znoj i barem pola decenije (a verovatno i više) teškog rada da proizvedu igru koja će biti „japanska“ na, iskreno, zapanjujuć način. Da nije samo meni, skromnom balkanskom gaiđinu, ovo impresivno „japanski“ svedoči i izvrsna prodaja igre u Japanu, oduševljenje japanskih igrača što su zapadni developeri i ispoštovali i skapirali japanski senzibilitet pa čak i endorsment od strane samog Toshihira Nagoshija, jedinog japanskog kreatora igara koji makar izgleda kao jakuza.

Da je Ghost of Tsushima tako uspešan u Japanu svakako ima da zahvali činjenici da je za zaplet igre odabrana prva invazija Mongola na japanska ostrva iz trinaestog veka, jedan za Japance izvanredno važan istorijski događaj jer su i ta invazija (iz 1274. godine) i njena naslednica iz 1281. bile u konačnici odbijene, a što je bila neka vrsta simboličke prekretnice za čitavu Aziju u kojoj je do tada delovalo kao da su Mongoli bukvalno nezaustavljivi. Ovo je, nagađate, za japanski nacionalni duh ravno našem kosovskom mitu pa je i Ghost of Tsushima uradio pola posla već samim izborom mizanscena. Naravno, druga polovina se sastoji u likovima i kreiranju narativa koji je usredsređen na mladog plemića iz klana Sakai koji je, kako u prvom trenutku izgleda, jedini preživeli samuraj iz prvog sukoba na ostrvu Tsushima sa mongolskom invazionom armijom. Jin Sakai u rat kreće rame uz rame sa stricom – jer je majku a kasnije i oca odavno sahranio zahvaljujući sukobima između samurajskih klanova na ostrvu – Gospodarem Shimurom a koji je namesnik samog Šoguna za Tsushimu, kao i sa prijateljima koje zna od detinjstva i pokolj koji japanske snage dožive, pogotovo kada Mongoli – a što je istorijski autentično – primene inovativna eksplozivna oružja i praktično satru čitavu odbranu otoka u jednoj bici je osvešćujuće iskustvo. Jin Sakai jedva preživljava, zahvaljujući snalažljivoj lokalnoj ženi-lopovu po imenu Yuna koja od njega očekuje zahvalnost i pomoć u oslobađanju brata što su ga kidnapovale invazione snage saznavši za njegovu visoku kovačku ekspertizu. Jin negde u isto vreme saznaje i da mu je stric živ ali zatočen kod mongolskog ratnog vođe, Khotuna Khana, a kako je u pitanju visoki vojni zapovednik u japanskoj hijerarhiji, Kahn se nada da će Shimuru privoleti da mu izrazi lojalnost kako bi se zaustavila trvenja između okupacionih snaga i lokalnog stanovništva, ne bi li se na miru pripremala dalja invazija na glavni deo Japana.

Ova vrlo tipična politička priča spretno je upletena sa idejom da Jin Sakai, kako bi uopšte pomislio da može svojeručno da utiče na tok rata, mora da odbaci veliki deo onoga što ga je stric od detinjstva učio i da samurajski kodeks i čast zameni za ratna lukavstva i taktike koje bismo danas nazvali terorističkim.

Da odmah bude jasno: ovde su autori sebi uzeli veliku kreativnu slobodu jer „kodeks samuraja“ odnosno bushido kako ga danas shvatamo, ne da nije postojao u trinaestom veku nego je praktično delo pop-kulturnih autora iz devetnaestog veka koji su romantizovali samurajske priče i istoriji dodavali solidnu količinu fikcije. No, Ghost of Tsushima i jeste fikcija koja omažira fikciju pa je i Sakaijev put od vojnika spremnog da umre boreći se uz svog jitō-a, strica Shimuru, do legendarnog „Duha Cušime“ koji štiti lokalno stanovništvo, sveti se za nepravde koje su im nanesene i mongolskoj vojsci uteruje strah u kosti kada mu se samo pomene ime, veoma dobro trasiran. Priča, iako sasvim predvidiva, uspeva da svojim protagonistima udahne dovoljno (makar filmske) autentičnosti da osetimo tu težinu odluka koje se donose i potisnute a zatim šikljajuće emocije koje te odluke prate. Kada Jin počne sa svojim solo-gerilskim pohodom na Mongole on je i sam nespreman da napusti samurajski kodeks časti a igra vrlo uspelo pokazuje – a da nas ne ponižava sricanjem „poruke“ tako da je slučajno ne propustimo – kako Sakai postepeno shvata da je njegova dužnost na kraju pre svega prema stanovništvu kome samuraji duguju zaštitu i podršku a manje prema drugim samurajima čija je kruta lojalnost kodeksu i tradiciji dovela do spektakularnog poraza i ostavila nejač Tsushime da stenje pod agresorskom čizmom.

Jin je pritom lik vrlo pročišćene vizije koji, kada jednom odluči šta mu je cilj i zbog čega za njim ide, nema daljih moralnih dilema. Negde pred kraj igre on će sam za sebe izjaviti da je ratnik bez časti, ali svi njegovi postupci u igri pokretani su najplemenitijim osećajem dužnosti koje samo jedan vrlo idealizovan – ali u fikciji svakako preko potreban – plemić može da ima prema narodu. Autori scenarija i dijaloga pritom su vrlo dobro pazili da odmere Jinovu karakterizaciju tako da on ima jednu izraženu humanu dimenziju a da i dalje ostane čvrsto utemeljen u plemićkom, blago uštogljenom kalupu. Jin je plemić u onom idealnom smislu jer ništa ga do kraja igre (pa i nakon njenog kraja, kada možete da igrate ne biste li ostatke mongolske okupacione vojske proterali sa otoka) ne skreće sa njegove misije, ni uspomene na porodicu koje nabujaju kada sretne ženu što ga je kao dečaka pazila i koja danas, pomalo izgubljena u izmaglici demencije, otkriva da je njegovom ocu bila nešto više od sinovljeve guvernante, ni prijateljstva koja usput sklopi, sa ljudima i ženama koji imaju svoje planove, ambicije i želje, ni potencijalna romansa… Sakai u početku igre radi jedino na tome da oslobodi strica kako bi ovaj poveo kontraofanzivu protiv Mongola a kada ga se stric, jedan prefinjeno napisan i odglumljen tradicionalni vojni karakter, praktično odrekne jer je Jin prekršio pravila i prema Mongolima se ponašao kao da nije samuraj, ovaj stoički prihvata ideju o doživotnom izgonu iz plemićke kaste i usredsređuje na dalji rat.

Narativ pritom ima zaista lepu višeslojnost u kojoj se vidi da Jinovo posezanje za nekim „nepriličnim“ taktikama proizvodi pojačani teror Mongola i veće patnje stanovništva, a da je ovo u priču ubačeno dovoljno prirodno i ne kao puki komentar na modernije ideje o gerilskom otporu i terorizmu na okupiranim teritorijama (iako kao takav komentar sasvim dobro funkcioniše).

Priča je dobra iako, kako rekosmo, predvidiva, jer je i dobro napisana, izuzetno dobro prevedena na japanski a zatim i vrhunski odglumljena i režirana sa kvalitetom kinematika koji skoro da nema parnjaka u videoigračkom medijumu. No ovde i vredi napraviti par opservacija:

Ghost of Tsushima u toj svojoj weebo autentičnosti uspeva i da pokupi dobar deo tradicionalnog japanskog nacionalizma. Verovatno sasvim namerno, i priča zbog toga zaista i deluje autentičnije, ali jeste primetno do koje su mere Mongoli ovde prikazani kao svirepa, nemilosrdna osvajačka vojska koja ubija, pljačka i muči, sa prizorima tela nabijenih na koplja i ostavljenih ispred ulaza u opustošena sela, spaljenim naseljima, rasporenim leševima na šumskim puteljcima i, u jednoj od pod-priča, sadistički osakaćenim monahom kome su udovi spaljeni a on ostavljen da živi kao opominjući primer drugima. Igra je u drugim elementima višeslojna ali prikaz neprijatelja je vrlo jednoznačan čak i uz prilično harizmatičnog Khotuna Khana u ulozi glavnog negativca.

Takođe, pored sve priče o Kurosawi i režiserima njegove generacije, ne treba ispustiti iz vida da su samurajski filmovi iz pedesetih i šezdesetih skoro svi odreda – barem oni poznatiji o kojima sam (nekim od njih) i pisao poslednjih meseci – bili kritičke disekcije klasičnog samurajskog narativa kako onog iz devetnaestog veka, tako i onog od pre Drugog svetskog rata. Kurosawa, Kobayashi i njihove kolege su samurajske narative koristili kao predloške za psihološke analize ili sociopolitičku kritiku idući vrlo često direktno kontra u odnosu na klasični samurajaski pop-narativ. Ghost of Tsushima ovo nema i mada, da ne bude zabune, njegov glavni junak svakako pokazuje da se ponekad zbog više ideje mora napustiti kodeks što se smatra svetinjom, ovo je i dalje u okviru jedne vrlo tradicionalne herojske naracije.

Mehanički, Ghost of Tsushima je jedna od najudobnijih igara ikada. Ovo je ne samo open world igra koja pazi da vas ne zapljusne neizdrživom količinom ikona na mapi koje označavaju interesantne lokacije, već ih pušta dozirano i na kašičicu, već je u igri sve, od mape pa do interfejsa uglancano do neverovatnog sjaja. Mapa igre je jedna od najfunkcionalnijih u mom čitavom igračkom stažu sa jasno i pregledno izloženim informacijama, prirodnim sponama sa menijem koji vodi računa o pričama i misijama, i izuzetno udobnim fast travel opcijama koje, uz kratka vremena učitavanja novih lokacija*, znače da je čišćenje mape veoma ugodan proces. Ghost of Tsushima je jedan od retkoh open world naslova ovakvog budžeta koji mi nije bilo glupo da upalim i kada na raspolaganju imam samo petnaestak minuta vremena jer je odrađivanje jednog ili dva opciona zadatka a koji blago doprinose unapređenju nečega u Sakaijevom borilačkom repertoaru (zdravlje, zalihe „odlučnosti“, slotovi za amajlije) udobno i brzo. Čitao sam kritike da su ove misije i zadaci u Ghost of Tsushima trivijalne i dosadne i ovo je svakako istina u meri u kojoj je to istina za praktično svaki savremeni open world naslov, no, Ghost of Tsushima ima na svojoj strani taj prelepi svet u kome je zadovoljstvo i samo prejahati od tačke A do tačke B, kao i lakoću sa kojom se ovi zadaci obavljaju.

*u Sucker Punchu tvrde da su morali veštački da ih malo produže jer igrači ne bi mogli da pročitaju savete na ekranu tokom učitavnaja, što deluje kao puko hvalisanje ali činjenica je da su vremena učitavanja iznenađujuće kratka

Jer sam Jin je vrlo pokretan lik, sa konjem koji je 99% vremena udaljen samo jedan zvižduk od vas i vrlo kadar da vas prenese preko gotovo svakog terena (a kada ga i morate napustiti zbog vertikalne površine ili reke koju morate sami preplivati, dotrčaće čim ponovo zviznete na terenu koji mu je pristupačan, teleportujući se nepogrešivo iz pravca u kom ne gledate) i akrobastkim sposobnostima na kojima bi mu pozavideo i Nathan Drake. Naravno, Sucker Punch jesu studio koji je svoju reputaciju izgradio trodimenzionalnim platformskim igrama pa je nimalo iznenađujuće videti kako Jin Sakai skače uz litice, koristi kuku sa konopcem i vere se po granama, uz animacije u kojima se veoma dobro vide pokreti još iz doba Slya Coopera ili inFamousovog Colea MacGratha.

Dalje, interfejs je zapanjujuće udoban. Sakai koristi nekoliko vrsta oružja i oruđa za bacanje – pored verne katane koje je jedino glavno oružje što ćete imati – i četiri borilačka stava koji su podešeni da mu daju prednosti u odnosu na različite klase protivnika i igra je iznenađujuće efikasna u tome kako L2 i R2 tastere koristi kao modifikatore kojim pronalazite put do alatke ili stava potrebnih vam u datom trenutku. Sakai se uglavnom bori sa mnogo brojnijim neprijateljem i lakoća sa kojom možete menjati taktiku u letu je jedan od indikatora koliko je ova igra dugo i temeljito testirana pre nego što je puštena u narod.

Kako i naslov igre sugeriše, biti „duh“* je jedna od osnovnih filozofskih vrednosti što ih Jin usvaja kada krene u svoj rat protiv stranog zavojevača. Od toga da nema stalno mesto boravišta i da čak i njegovi jataci i saradnici ne znaju gde je većinu vremena (po principu „ne zovite vi mene, ja ću vas“ gde oni strpljivo čekaju na određenim mestima na mapi da im se Jin javi kako bi krenuli u narednu zajedničku misiju), pa do toga da Jin u mongolska utvrđenja ulazi tajno, šunjajući se po visokoj travi i koristeći rupe u ogradi, napadajući s leđa i iz prikrajka i bežeći po žicama razapetim između šatora, trujući ih otrovnim strelicam a i okrećući jedne na druge, ovo je igra u kojoj je koncept šunjanja, prikradanja, prikrivanja vrlo značajan, kao kontrast samurajskoj ideji gledanja protivnika u oči i maltene sportskog odnosa u borbi, ali i kao mehanika koja omogućava da jedan čovek porazi desetine teško naoružanih neprijatelja u prostranim logorima i utvrđenjima.

*japanski skript koristi izraz „kuroudo“, a što bi značilo „mračna osoba“

Ghost of Tsushima nije stvarno „stealth“ igra, već u najboljem slučaju akcioni naslov sa razrađenim šunjačkim podsistemima. Udobnost ovde podrazumeva i da je veliku većinu vremena igrač u daleko povoljnijem položaju od protivnika, pa je „obaveznost“ šunjanja retko na programu. Većinu vremena se možete šunjati onoliko koliko vam je zgodno, da počistite straže i oslabite mongolske snage asasinacijama s leđa ili krovova drvenih zgrada pre nego što pređete u otvoreni napad, a samo retke misije zahtevaju obavezan „stealth“ pristup.

Zapravo ovo i jeste jedna od retkih neudobnosti Ghost of Tsushima, a dobro poznata igračima akciono-šunjačkih igara, kada igra koja vam je do tada dopuštala slobodan prelazak iz jednog u drugi mod igranja odjednom zahteva da se isključivo šunjate i prekida igranje ako vas protivnici spaze. Ovo je, naravno, frustrirajuće, jer 90% vremena možete neuspešno šunjanje odmah konvertovati u (uspešnu) borbu i u jednom tečnom, neprekinutom kontiunitetu zadržati sopstveni delatni suverenitet, možda ponovo prelazeći u mod šunjanja kada eliminišete najbliže protivnike. No, neke od misija, pogotovo pri kraju igre, zahtevaju uspešno šunjanje, bez ubijanja protivnika i prekidaju se kada budete primećeni što je, ovako sve na gomili, recept za blagu nervozu.

No, ovo je skoro pa zanemarljivo mali deo igre i čak i misije u kojim Mongoli drže taoce što će biti ubijeni ako se u logoru podigne uzbuna se uglavnom mogu rešavati kombinacijom šunjanja i borbe, ako ste pažljivi i u borbi pazite na indikatore i eliminišete neprijatelje koji su krenuli direktno na taoce. Veoma cenim što se igra u ovim delovima postavlja nepristrasno i omogućava igraču da, ako je dovoljno vešt, misiju savlada bilo kojim pristupom ili njihovom kombinacijom.

Kada do borbe dođe i ispaše se katana žedna mongolske krvce, Ghost of Tsushima podseća da smo, srećom, uglavnom izašli iz istorijskog perioda u kome je imitiranje borilačkog sistema iz Arkham igara bio recept fotokopiran od jednog do drugog AAA studija. Marvel’s Spider-man i God of War, obe Sonyjeve 1st party igre iz poslednjih par godina su postavile koordinate između kojih se Ghost of Tsushima udobno smešta, dajući igraču pomenuta četiri stava koji su redom korisni protiv mačevalaca, vojnika sa štitovima, kopljanika i teških oklopnika i za svaki od stavova po par prostih komboa koji se lako memorišu i izvode. Ovde nema kompleksnih unosa i većina komboa se dobija samo ritmičkim pritiskanjem jednog jedinog dugmeta, a da borba ipak ima odrerđenu taktičku dubinu potrebno je promišljeno ocenjivanje kojim redom koristiti snažnije a sporije ili slabije a brže napade. Relativna jednostavnost unosa komandi i „pametni“ algoritmi koji modifikuju poteze u zavisnosti od okolnosti (ponekada će Jin udariti protivnika nogom, recimo, a da to nije deo „spakovanog“ komboa, a pariranja su često situaciono određena) ovde oslobađa igrača da razmišlja upravo o taktici i promišlja kako da četiri vojnika različitih klasa koji ga napadaju u isto vreme pobedi menjajući stavove, skraćujući svoje napade i koristeći kunai bodeže da ih na trenutak zaslepi, dimne bombe da se izgubi u magli, ili granate sa crnim barutom da ih obori na zemlju.

Borba je vrlo „poštena“ u smislu da igra ne radi nikakve automatske korekcije za distancu niti ima „tvrdo“ zaključavanje mete tako da je stalno potrebno kretati se smisleno i paziti na to koga zaista napadate u gomili protivnika. S obzirom na količinu masovnih scena koje skoro da dostižu Dynasty Warriors nivo masovki, to da se povremeno desi da napadnete neprijatelja koji vam nije prioritetan je sasvim razumljivo, ali opet, ovo nije igra u kojoj se greška u borbi nužno preskupo plaća. S druge strane, preciznost se veoma lepo nagrađuje. Igra ima sistem pariranja sličan Sekirovom (samo mnogo manje zahtevan) gde perfektno pariranje, dakle, pariranje u poslednjoj fazi protivničkog napada ne samo da daje divnu usporenu animaciju i otvaranje šanse za kontranapad već i – ako nosite prave amajlije – obnavlja zalihe zdravlja i odlučnosti. Pomenuta odlučnost, pak, slično Spajdermenovom fokusu, dopunjava se uspešnim napadima, a birate kada da je trošite na obnavljanje zdravlja ili izvođenje ubitačnih specijalki. U zatvaranju kruga, specijalke se izvode prostim pritiskanjem dva tastera u isto vreme pa je opet samo pitanje to da li je u pitanju taktički najoportuniji trenutak za njih. Sumarno, Ghost of Tsushima ne imitira japanske poredloške u domenu borilačke mehanike i zapravo se sa svojim blago pojačanim realizmom oštro razlikuje od Sekiro ili Nioh. To cenim.

Ovo sve do izražaja dolazi najviše u duelima jedan-na-jedan koji su među najatraktivnijim momentima u igri. Sa one „lošije“ strane, iako ove borbe deluju kao bosfajtovi (protivnici imaju dugačke skale zdravlja i skloni su blokiranju, te dužim kombo napadima), one su skoro identične međusobno sa svega par različitih stillova borbe koje će protivnici, svi do jednog naoružani katanama, koristiti. Sa one bolje, ovo su veoma stilizovane borbe sa posebno dizajniranom kamerom, kinematskim uvodima, neretko na egzotičnim, fotogeničnim lokacijama. U ovakvim borbama shvatate koliko je bitno da su inputi za napade prosti jer ovde nećete izvoditi dugačke kombo stringove kao u Bajoneti već posmatrati protivnika kako biste parirali ili se izmakli napadu u zadnji čas i, uživajući u polusekundnom usporenom vremenu, zarili mu katanu u bubreg sve vrebajući priliku da izvedete neki od posenih napada koje ste naučili tokom igre.

Jinova se i borilačka i šunjačka ekspertiza proširuju kako igrate dalje, sa otključavanjem novih tehnika i olakšanja. Neka su proširenja vezana za narativ (borilački stavovi, recimo) a neka (eholokacija protivnika u okruženju, brže kretanje u čučnju, vraćanje zdravlja kroz uspešna pariranja,lanci multiplih asasinacija, duža skala zdravlja ili odlučnosti itd.) su vezana za slobodno istraživanje sveta igre. Ovo je, svakako, mesto na kome open world igre pobeđuju ili ginu i moram da priznam da sam imao blagu zebnju razmišljajući koliko će mi dosadno biti da radim banalne posliće kako bih otključao veći deo Jinovog drveta sposobnosti. No, i ovde je igra u prvi plan postavila udobnost i otkrivanje svetilišta i oltara, „stubova časti“, prirodnih basenčića sa vrućom vodom i drugih korisnih punktova u okruženju uglavnom je zgodna usputna aktivnost, vezana za praćenje indikatora koji se dozirano pojavljuju na mapi ili sleđenja lisica ili zlatnih ptica koje vas vode do neke od bitnih tačaka.

Ovde treba naglasiti da je jedna od udobnosti i čisto vizuelnog tipa. Igra je načelno izuzetno vizuelno dinamična ali prevashodno na ime prelepo animiranog okruženja. Ovde nemate šumu indikatora i komada interfejsa po ekranu u svakom momentu i igra se momački upire da nedijegetičke elemente interfejsa drži sakrivenim koliko igda može. Tako se indikatori za obeležene ciljeve pojavljuju tek kada im sasvim priđete, interfejs za menadžment inventara se vidi tek kada pritisnete L2 ili R2 a smer u kome treba da idete prema odabranom cilju pokazivaće vam vetar koji će duvati na tu stranu.

Uopšte, autori su se veoma potrudili da se atmosfera ne narušava, pa vas tako do Inari svetilišta vode crvene lisice, kada Jin legne u topli izvor vode igra će igrača pozvati da kontemplira na neku od Jinu važnih tema, a tu je i meditacija na samotnim mestima u prirodi tokom koje sastavljate haiku pesme od grupa ponuđenih stihova. Postoji i posebna komanda za sviranje šakuhači frule, a Jin može da nauči nove teme od zrikavaca koje sakuplja u kavezima razbacanim po osvojenim japanskim logorima.

U globalu, dakle, Ghost of Tsushima je igra prosto idealna da se igra ležeći na trosedu, lenjo istražujući prelepo okruženje, prateći let ptica ili tražeći pogledom stubove bele pare na obzorju da dođete do narednog izvora prirodno vruće vode ili trčeći za lisicama po kamenjaru, nalećući na mongolske patrole i brutalno se sa njima obračunavati da oslobodite zarobljene seljake (koji će vam često dati informaciju što će, opet, na mapi otključati indikator za neku opcionu misiju), loveći medvede i veprove čije kože razmenjujete za vredne delove opreme. Ovo nikako nije igra koja zahteva užasnu koncentraciju i brzinu reagovanja koja se meri delićima sekunde – za tako nešto paralelno sam igrao Dark Souls* i Ultrakill – već igra koju je prirodno upaliti kada dođem kući posle odvratnog radnog dana i poželim samo da se opustim.

*da, da, opet. Na Switchu, hvalamolim.

A opet, ovo je i igra koja dobro razume da ne sme da bude sasvim dinamički ravna pa tako unutar nje imate dugačke priče vezane za pojedinačne likove koje isprva samo želite da regrutujete za svoju misiju ali do kraja budete učesnici njihovih životnih preloma, tragedija ali i pobeda uprkos svemu i ovo su solidni pastiši samurajskih skaski sa svim emotivnim krešendima koje očekujete i odlično pogođenim karakterizacijama koje zaista deluju uverljivo „japanski“. Najizrazitije kulminacije u igri su, naravno, velike narativne misije osvajanja strateških tačaka na mapi gde su Mongoli utvrđeni i čiji pad pomera čitavu priču dalje. Ovo su šunjačko-borilačke ekstravagance iz više delova često sa spektakularnim masovnim borbama u kojima Sucker Punch majstorski pokazuju da Playstation 4 može da uradi mnogo više nego što smo i mislili da je moguće. U ovakvim borbama zaista se osećate delom kao legenadrni Duh Cušime, ratnik koji ne inspiriše samo pričama i mitologijom već i učinkom na bojištu koji kod Mongola izaziva paniku a kod saveznika nadahnuće, ali i kao jedan od desetina ratnika koji mašu oružjem skoro na slepo, dok se ljudi u nerazaznatljivim uniformama bore jedni protiv drugih, urlajući i podsećajući da je rat pre svega i na prvom mestu suženje vida i nerazaznatliv haos. Da igra uspeva da oba osećaja izazove u istom trenutku, dajući vam i superiornu kontrolu ali i tu senzaciju da ste poneseni plimom rata i da zapravo ne znate gde ćete završiti – to je veliko dostignuće developera.

Ako ni to nije dosta, igra svoj omaž samurajskim filmovima daje i kroz posebne podsisteme vezane za borbu, recimo kroz „standoff“ mehaniku gde neprijateljskog predstavnika možete izazvati na duel pre borbe sa čitavom grupom i gde, ako ste mirni i brzi na okidaču možete pobiti sa po jednim jedinim udarcem čitavo protivničko odeljenje. Kasnije u igri dobija se i mehanika terora gde ćete ubijanjem konsekutivnih protivnika bez toga da sami pretrpite štetu napuniti merač koji vam omogućava aktiviranje posebnog moda ratnog ludila gde ekran pocrveni a protivnici beže od vas i gde ćete trojicu protivnika za redom moći da posečete samo jednim udarcem. Ovo je, moram li da naglasim, veoma atraktivno.

Ghost of Tsushima je, ako to do sada nije bilo jasno, prelepa igra po mnogo osnova. U prvom redu, kako rekoh, Sucker Punch su ušli u metalnu utrobu Playstation 4, reklo bi se dublje nego i Sony Santa Monica, Naughty Dog i Insomniac pre njih, kreirajući zapanjujuće živ, vibrantan svet koji, istina je, čini da ventilator u konzoli zvuči kao helikopter pred poletanje, ali koji je za gledanje čista magija. Lelujanje trave na vetru, trčanje srna ili divljih prasića po šumi, krošnje drveća kroz koje se probija sunce, polja krvavo crvenog cveća na mesečini, zatalasana površina reke, let vilinih konjica oko vaše glave, latice bambusa ili lišće koje vam se kovitla oko nogu na vetru, onda pogled na susedno brdo gde se dvojica Mongola iz zalutale patrole bore sa medvedom, pa odlazak u severni deo ostrva i gaženje svežeg, devičanskog snega dok krošnje drveća okovane ledom sijaju kao da nisu sa ovog sveta – sve ovo ukazuje na istinu na da su igre na kraju hardverske generacije toliko napredne da sebe morate da podsećate da prve igre iz naredne generacije neće izgledati ovako dobro.

Ali nije samo stvar u okruženju. Tu su i animacije, koje su fantastične. Ne samo u smislu da me boli kad i pomislim koliko stotina (hiljada?) časova je potrošeno na performance capture ljudi i životinja kako bismo imali realistične prizore uzjahivanja i sjahivanja sa konja, skakanja sa i na konja, pariranja svih mogućih oružja, padova sa različitih visina, skokova i kotrljanja po zemlji, dostojanstvenog klanjanja pred oltarom, spuštanja u položaj za meditaciju, veranja po vertikalnoj litici, već i u tome kako Sonyjevi studiji sve te animacije uspeju da spoje povezujućim frejmovima koji čine da sve izgleda sasvim prirodno, skoro isplanirano da se pređe iz jedne radnje u drugu iako je igrač sam u tom trenutku odlučio šta će da radi.

Sve je to toliko dobro da mi je ovo verovatno prva igra zbog koje sam zažalio što moj originalni Playstation 4 može da snima video samo u 720p čime su zabeležene uspomene iz ove igre ipak vidno slabijeg kvaliteta od raskoši pred mojim očima dok sam je igrao. S druge strane, potpuno svesni koliko je igra lepa, Sucker Punch su „photo mode“ mapirali na desno dugme D-pada prosto zazivajući igrača da stalno zaustavlja scene i, okrećući kameru oko njih i koristeći raskošne opcije za filtere, dubinu sočiva, promenu doba dana, vremenskih uslova itd. kreira izuzetne fotografije. Svi skrinšotovi kojima sam ilustrovao ovaj tekst su napravljeni direktno u igri i bez ikakvih naknadnih intervencija aploudovani na host sajtove. Pa vi vidite.

Neću ni da pominjem dizajn oklopa koje Jin nosi, kaciga i maski koje stavlja na glavu, gizdavih ukrasa za lukove i korice za svoju katanu, ali hoću da kažem da pored muzike koja je i sama potpuno u skladu sa japanskom tradicijom i izuzetno se ugađa sa okruženjem (udaraljke, šamiseni, frule…), Ghost of Tsushima ima i zapanjujuće dobru lokalizaciju na japanski sa savršenom glasovnom glumom. Priznajem da sam se plašio da će scenario, napisan na engleskom i ipak, pored svega verovatno utemeljen na američkim žanrovskim tropima, na japanski biti preveden na nedovoljno dobar način. Ne da sam sad ja neki poznavalac Japanskog, daleko od toga, ali jeste me brinulo to da ću odabrati da umesto na engleskom pedeset ili šezdeset sati igre provedem slušajući japanski a koji možda neće biti na nivou na koji su me navikle, recimo, Yakuza igre. No, ispostavilo se da sam bez razloga strepeo. U jednom monumentalnom dostignuću, japanska lokalizacija je toliko dobra da poznavaoci vele da je japanski dijalog dublji i suptilniji od engleskog originala sa vrlo tipičnim korišćenjem zamenica i intonacija da se izgovorenom doda neizgovoren smisao.

Na kraju? Ghost of Tsushima je igra koja je uspela da umakne kletvi open world igara samo tako što je u svakom elementu dizajna prioritet očigledno bio udobnost, udobnost kojom se igrač oslobađa da iskoristi svoju volju i, jelte, delatni suverenitet, da bi radio ono što želi. Sve ostalo, dobra priča i odličan kinematski stil, prelepa grafika i animacija, kvalitetna borba i neopterećujuće sakupljaštvo – sve to je, čvrsto verujem, proizašlo iz te prve i osnovne ideje da igrač mora da bude slobodan da odlučuje u svakom trenutku. Tim je i lakše svariti relativno staromodan dizajn misija, jednostavan stealth i borbu koja zahteva dobru taktiku ali ne i sumanute reflekse (osim u standoff momentima u trećem činu gde je skoro pa matematički nemoguće ragovati na vreme). Ghost of Tsushima je, dakle, definicija „widescreen“ igranja, spektakl za oko i uho i jedan umirujući, prijatan jorgan za dušu i emocije sa svojom konzervativnom ali dobrodušnom (anti)herojskom pričom i svetom u kome je zadovoljstvo samo postojati. Ghost of Tushima neće biti moja igra godine, ali će biti prijatna uspomena na 2020. i zalog da naredni rad Sucker Punch očekujem sa mnogo pozitivne anticipacije.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 26 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Nije ova protekla nedelja bila toliko loša koliko sam ja loš čovek. Ali i loši ljudi zaslužuju dobru muziku – to je pravilo koje nećemo kršiti. Tokom nedelje smo čuli iznenađujuće mnogo dobrog speed i thrash metala pa hitamo da to i još mnogo više (sjajan grindcore!!!!! izvrstan stoner rock! zapanjujuća progresiva!!!!!) podelimo sa auditorijumom zemlje (A i drugih zemalja!) koja će uskoro dobiti turističku atrakciju: jezero nazvano po još živom čoveku koji u toj zemlji nikada nije bio. Ridžojs!!!!!

Krećemo sa blek metalom i to – nežnim i atmosferičnim. Švedski jednočlani bend Frozen Dreams izbacuje albume ko na traci. The Eclipse of Eternity je već drugi ove godine i ovo je, u okvirima one-man black metal konceta, prilično dobro. Weird, koji sve ovo svira i peva ima smisla i za komponovanje i za produkciju pa su ovo vrlo skandinavske, vrlo epske pesme urađene u svedenom, prijatnom aranžmanu, sa odličnim zvukom i miksom. Omot je prelep i ovo je u celini lepo:

 

https://frozendreams.bandcamp.com/album/the-eclipse-of-eternity

 

Prošlonedeljni al dobar pa još britanski, treći album benda The Internal Sea, pod nazivom Negotium Crucis nudi izvrsne pesme, sjajnu produkciju i jednu robusnu, razuzdanu izvođačku sigurnost koja šarmira. Ovo je organski, ručno rađen blek metal sa himničnim refrenima i jednom pobedničkom atmosferom, ali i sa vrlo oštrim zvukom i agresivnom svirkom baš po mojoj meri. Odlično:

 

https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/negotium-crucis

Ne znam koliko ljudi ima u grčkom bendu Goat ali njihov je prvi snimak, Promo 2020, obezbedio sa svoje dve pesme (plus jednim introm) da ću ih pratiti u budućnosti. Ovo je sirov, vrlo energičan i napaljujući black-death metal stare škole ali sa vrlo lepom savremenom produkcijom. Goat sviraju furiozno, testerišući po gitarama i premlaćujući bubnjeve iz sve snage, ispunjavajući obećanje da je ovo za ljubitelje Beherita, Sarcofaga i Blasphemy ali sve umotavajući u kvalitetan, moćan miks. Sjajno:

 

https://askio-productions.bandcamp.com/album/goat-promo-2020

Dvočlani ekvadorski Satanic Count nudi vrlo bazičan ali dopadljiv blek metal na drugom albumu, UtterHell Scorn. Ovo je parada testerisanja po gitarama,  organskih blastbitova i vriske koja ima taman dovoljno harmonskih ideja da ne bude dosadna već prijatno predvidiva. Volim blek metal bendove koji ne filozofiraju već imaju osećaj za žanr i sviraju ga bez rezervi. Satanic Count su takav bend a ovo je i sasvim prihvatljivo producirano:

 

https://sataniccount.bandcamp.com/album/utterhell-scorn

Poljaci Cursebinder debituju istoimenim EP-jem sa pet pesama kvalitetnog, vrlo standardno poljskog blek metala koji lepo spaja čvrstinu i agresivnost sa melodičnošću i atmosferom. Ovo je vrlo dobro producirano i napisano i ima i solidno trajanje pa se radi o ubedljivom prvom iskazu:

 

https://cursebinder.bandcamp.com/album/cursebinder

 

Finski blek metal bendovi Kalmankantaja i Iku-Turso su već pominjani na ovim stranama – uglavnom po dobru – pa je vrlo kul to što sada imaju split kasetu. Tj. imaće je naredne nedelje ali se materijal već da čuti na Bandcampu. Oba benda su poznata po svom melodičnom, atmosferičnom zvuku pa je unapred jasno šta ćemo ovde dobiti, ali oba benda su i daleko od atmoblek proseka i imaju prefinjen, osoben pristup atmosferi, sa dobro napisanim pesmama i odličnim osećajem za mračan, preteći a opet primamljiv štimung. Odlična priča:

 

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli

 

Proscription su takođe iz Finske ali to što na debi albumu, Conduit, zvuče vrlo američki imaju da zahvale činjenici da je osnivač, gitarista i pevač – Amerikanac. Terry „Christbutcher“ Clark je karijeru započeo u Koloradu ali živi u finskoj već duže od decenije i tamo je imao uspešan projekat Maveth po čijem je razlazu, 2017. godine osnovao Proscription. Conduit je dobro producirana, kvalitetno odsvirana ploča black/ death metala koji mene nešto ne obara na pod originalnošću ili kreativnošću ali ne mogu da kažem da je ovo neinspirisano ili da muzičari ovo ne sviraju sa dosta strasti. Po zvuku negde između Immolation i, recimo, Emperor, Proscription se ovde pokazuju u dobrom svetlu po pitanju komponovanja i aranžiranja, sa pamtljivim temama koje izranjaju iz tamne močvare rifova i dubokih vokala i ovaj  debi album je vrlo solidan iskaz:

 

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/conduit

Da ostanemo još malo u Finskoj, pre neki tjedan smo pohvalili novi album Blood Red Fog, a dvojica članova ovog projekta su sada izdala i novi album sa svojim drugim projektom, Sammas’ Equinox. Ovaj projekat, gde su još pojačani basistom po „imenu“ Voidraugr (što mi deluje kao englesko-islandski portmanto za prazninu i demona, ali možda intenzivno grešim) je u jednoj drugoj ravni blek metala od Blood Red Fog a prvi album, Tulikehrät, koji izlazi za par dana, traje vitkih 32 minuta i nudi sirov ali melodičan i epski blek metal sa nepogrešivo skandinavskim mirisom. Ovo je muzika koja kroz svoj borbeni, drusni ritam, oštre gitare i psihodelične klavijature vrlo jako posreduje tu estetiku severa, hladnoće koja je istovremeno strastvena i uzdržana, dotičući se mitova i legendi na jedan simpatičan način. Blago muljava ali organska produkcija se ovde savršeno uklapa. Odlično:

 

https://sammasequinox.bandcamp.com/album/tulikehr-t

https://youtu.be/3rtVv7M3K0c

 

Prvi album čikaškog jednočlanog projekta Annihilus, Ghanima počinje vrlo mučnom, sporom ali i neočekivano melodičnom pesmom Epilogue i to dosta govori o tome kakav album ovde imamo. Ovo jeste blek metal, ali je u isto vreme i izvan žanra, spajajući blek metal izraz sa sludge, noise ali i synthwave elementima. Ima, naravno, mnogo bendova, posebno jednočlanih, ovog tipa na Bandcampu ali Annihilus se izdvaja i kvalitetom i vizijom. Naravno, ljubitelji stripa i naučne fantastike prepoznaće u imenu autora referencu na Fantastičnu četvorku a u imenu albuma i nekim tekstovima reference na Franka Herberta i Neila Gaimana, no album se i bez „predznanja“ sluša kao abrazivna ali prijatno kinematska ploča bučne, konfrontativne ali lične i izražajne muzike:

 

https://annihilus-sounds.bandcamp.com/album/ghanima

Rusi Dor Feafaroth su vrlo dobri na EP-ju IX Arcan čije su dve pesme snimljene odavno ali do sada neobjavljene. Bend svira još od devedesetih pa je IX Arcan demonstracija izvrsnog vladanja formom i ovo su odlično napisane pesme bazirane na rifčinama, moćnom ritmu i virštanju koje ipak imaju minimalno neophodnu količinu melodičnosti da uđu pod kožu. Vrlo kvalitetana produkcija, takođe:

 

https://dorfeafaroth.bandcamp.com/album/ix-arcan

 

Mysthicon je poljski „misteriozni“ projekat začet 2015. godine od strane članova Vader, Lux Occulta, Hate i Batushka što je prilično jaka reprezentacija ondašnjih death i black metalaca. Na Metal Archives se i dalje svi članovi vode pod pseudonimima, ali prvi album, Silva – Oculis – Corvi nam makar otkriva da su za zvuk albuma odgovorni članovi Decapitated, Behemoth, Agressiva 69 i Sweet Noise, štagod to značilo. I, mislim, štagod, ovo je previše mistifikacije za ploču koja je okej ali me nije sad nešto sravnila sa zemljom. Mysthicon, s obzirom na kombinovani pedigre autora zvuče prilično low key, praveći kombinaciju black i death metala sa nešto doom dodataka koja je simpatična, sa dobrom produkcijom i lepim rifovima ali koja zapravo nema onoliko drame kako bih očekivao od članova Hate ili Vader. Ovo je taman, mračan black-death zvuk sa lepim prelivom melodije ali bez aranžmanskih uzbuđenja koja bi barem mene sad nešto zatekla nespremnog. Ipak, sasvim fin album koji samo možda ne dobacuje do visine hajpa što ga je najavljivao. Al lep omot:

 

https://mysthicon.bandcamp.com/album/silva-oculis-corvi

Grčki Varathron je snimio svoj prvi živi abum. Glorification Under the Latin Moon već nazivom sugeriše da je rađen u južnoj Americi i, tako je, ovo je snimljeno prošle godine u Sao Paolu, a bend na ovaj način obeležava trideset godina krvavog rada. I ako volite Varathron, ovo je obavezna lektira. Album počinje kako i treba, epskim introm i prelaskom u jednako epsku Ouroboros Dweller i dalje sve ide po programu, sa petnaest muzičkih komada i kvalitetom miksa koji je dovoljno dobar da isprati višeslojnost muzike a dovoljno sirov da prenese štimung žive svirke. Varathron su klasičan grčki blek metal sa mnogo epike i folklornih motiva u svirci i ovaj album je izvrstan presek njihovog opusa:

 

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/glorification-under-the-latin-moon

Japanci Bafomet su svoj demo The Black Flame Still Burning sami objavili još u Junu ali je sada stigla i propisna kaseta za Goat Lordth Records iz Kuala Lumpura. Divan primer andergraund saradnje i potpuno u skladu sa muzikom koja je divan, vrlo staroškolski black/ speed metal. Bafomet sviraju žestoko, sirovo, sa kvalitetom snimka koji gotovo da bi me prevario ako bi mi neko rekao da je ovo snimljeno 1983. godine. Naravno, mastering je ipak preglasan za tako nešto, ali ovaj snimak ima puno autentične sirovosti i garažnog mirisa a pesme su čiste, predivno naivne u svom odsustvu poziranja i naizgled beskrajno lakom doticanju samog srca metala. Prelepo:

 

https://goatlordthrecords.bandcamp.com/album/goat-33-bafomet-the-black-sky-still-burning

Bristolski trio Svalbard sviraju praktično shoegaze rock sa agresivnim vokalom i to, pretpostavljate nije baš moja čašica šljivovice. Još taj naziv novog albuma, When I Die, Will I Get Better?, koji sugeriše previše forsiranja depresije za moj ukus, no Angry Metal Guy je ovome dao vrlo dobar prikaz pa sam se i ja podvrgnuo slušanju iako sam pre toga album preskakao i… pa ovo i dalje nije muzika za mene ali Svalbard sviraju odlično i kada se apstrahuju shoegaze gitare, muzika ispod je zapravo solidan hardcore. Eto.

 

https://svalbard.bandcamp.com/album/when-i-die-will-i-get-better-2

 

Portlandski melodični blek metalci Uada imaju novi album, Djinn i ovo je, u nastavku priče sa prethodnih izdanja, prijatna ponuda koju vrlo cenim čak i kada je ne volim svim srcem. Za prošli album, Cult of the Dying Sun koji je bendu isposlovao dosta pažnje u metal zajednici pisao sam da je „ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade“, no Djinn kao da ipak odlazi na neki sledeći nivo. Muzika je ovde organskije sklopljena, sa rok i pop elementima koji se prirodnije uklapaju uz blek metal osnovu i kompozicije su ovde zanimljivije, sa manje tog nekog očiglednog promišljanja o stilskim elementima a više unutarnjeg žara koji se ispoljava kroz pisanje i svirku. Bend se ovde još više uložio u pisanje dugačkih pesama pa imamo komade i od trinaest i kusur minuta, ali album se, uprkos glasnom masterngu, vrlo lepo sluša. Ovo je „mekši“ blek metal koji meni ipak ne zvuči slabašno, muzika koja je, čini se, našla lepu ravnotežu između promišljenosti i intuicije i moram da kažem da mi je Djinn iznenađujuće mnogo prijao:

 

https://uada.bandcamp.com/album/djinn

 

Prošle sam godine bio prilično oduševljen debi albumom francuskih Vous Autres, a oni su vredno radili i pred nama je njihova druga ploča. Sel de Pierre je praktično nastavak Champ du sang, istim sredstvima, jedna crna, gušeća smeša sintisajzerskih ambijenata, sintetičkih ritmova, post-metalskijeh gitara i vrištavog pevanja. Vous Atreus na novom albumu uspevaju da zvuče još snažnije i da svoj kavernozni, do gušenja crni post metal još više približe doom estetici a da ne izgube taj sopstveni identitet i zvuk. Album je, istina, kraći od prethodnog i to može da bude problem za slušaoca kojem je epska dužina prethodnika bila važan element uživljavanja u program Vous Atreus. Legitimno. Ali imam utisak da je bend uspeo da svoju „poruku“ ovde kondenzuje na manje prostora i da ona nije izgubila na potentnosti i snazi. Uz bolji miks i još elegantnije odabiranje malih gestova da se posreduje velika slika, rekao bih da je ovo album koji ne razočarava:

 

https://vousautressom.bandcamp.com/album/sel-de-pierre

 

Bukureštanski Akral Necrosis su na svom trećem albumu totalno u „all hands on deck“ modu operisanja jer je ovo izuzetno ambiciozna i dugačka muzička predstava od preko 65 minuta teatralnog ali energičnog i bučnog blek metala. The Greater Absence je konceptualni album o osobi koja se zainteresovala za okultno ali svojim turističkim pristupom na sebe navlači priličnu nesreću. Bend istražuje ovu temu kroz deset pesama koje koriste i neobjavljenu poemu jednog od, kažu, najinteresantnijih mladih rumunskih pesnika u ovom trenutku, Davida Topale, kao povezujući lirički materijal i sve je to vrlo konceptualizovano ali i – dobro. Bend svira odlično, veoma disciplinovano, sa kompozicijama koje su pravilno podešene da se uklope u uokvirujući narativ i ovo je album što se sluša kao celina radije nego na parče, bez obzira na njegovu dužinu i glasnoću. Ovo je veoma dobro i podseća da blek metal kao forma sasvim legitimno može da se gleda i kao neka vrsta ujedinjujuće umetnosti u kojoj se filozofija, estetika i moral spajaju u skladnu celinu. Vrlo lepo:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/akral-necrosis-the-greater-absence

Stoner! Helsinški Desert Lord sviraju, kako se po imenu da i očekivati, solidan Desert Rock. Njihov drugi album, Symbols generalno prolazi kroz sve očekivane gestove servirajući težak ali organski zvuk, ali i komponovanje i aranžiranje koje je ambicioznije od stoner rok proseka i koje bend stavlja u komšiluk sa bendovima klasičnog heavy metal opredeljenja. Desert Lord od utapanja u suvom proseku spasavaju identitet i karakter koji se čuju, a što muzici daje jednu siroviju, pomalo outsider komponentu. Sluša se to sasvim okej.

 

https://desertlorddoom.bandcamp.com/album/symbols

 

Lizard Queen iz Goricije svoj novi EP, Cult of Lotus započinju, pa, vrlo smelo, četrnaestominutnom obradom The Doorsove The End. Ovo je pesma koja je, u mnogo smislova, nedodirljiv rok klasik i, da budem iskren, toliko vezan za interpretaciju od strane pokojnog Morisona da mi do sada nije padalo na pamet da bi to neko mogao da tu sad nešto „obradi“. Lizard Queen se zapravo odmiču podaleko od predloška, zadržavajući njegove glavne elemente ali pružajući osobeno i interesantno čitanje. Psihodeličnost originala je ispoštovana sasvim sopstvenom formom psihodelije i moja jedina prava zamerka je mastering, kao i inače. Preglasno. Ostale dve pesme na EP-ju su originali i vrlo solidni komadi bluziranog stoner metala. Samo da je mastering mekši…

 

https://lizardqueenband.bandcamp.com/album/cult-of-lotus

Vredni Španac Napoleon Rigor Mortis ima novi album svog projekta Monegros Acid Resort kojim zatvara ovogodišnju letnju sezonu i The Bad Trip je instrumentalni doom metal koji se nikud ne žuri, ide sporo, gazi teško i ne loži se da daje „pesme“ već više zvučne pesjaže. Ovo nije, striktno govoreći „drone“ muzika jer ima rifove, ritmove i sve što treba ali deli sa njom većinu tih nekih soporifičnih kvaliteta. Ovo je dobro snimljeno i miksovano i pošto traje neverovatno dugo, odlično dođe za noćne seanse.

 

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-bad-trip

Somnus Throne su bend koji je svoj istoimeni prvenac, kako njihov izdavač kaže, snimio sedeći na različitim krajevima sveta. I to zvuči iznenađujuće odlično. Ovo je zdrav i gruvi doom metal sa jednom tradicionalnom okultnom crtom ali bez direktnih imitiranja preteča. Izdavač jeste na Bandcampu stavio i tag „electric wizard“ i mada nema neke sumnje da će se ovo dopasti ljubiteljima muzike Electric Wizard, Somnus Throne zapravo nisu klon ovog benda. Njihova svirka ima za nijansu „hladniju“ dimenziju, možda bliže Sleepu (koji su takođe među tagovima, zlu ne trebalo) ali Somnus Throne su dovoljno svoji. Njihov album je spor, težak ali vrlo zarazno gruvi, sa lepim psihodeličnim i spiritualnim prelivima. Kao da su mene pitali. I ovde su pesme veoma dugačke pa se može baš uživeti u atmosferu:

 

https://burningworldrecords.bandcamp.com/album/somnus-throne

Portlandski Crouching Nude na EP-ju three studies (tako, malim slovima) nudi tri pesme ekstremno sporog i hermetičnog sludge doom metala Neobično je da ovako spora i teška muzika traje ovako kratko, ali s druge strane, zanimljivo kao test da li vam se nešto ovako uopšte dopada. Meni da i rado ću poslušati još (a bend je tokom nedelje i objavio još, pa poslušajte):

 

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/three-studies

 

Bluziran, težak i prijatan stoner rok nude Scorched Oak na svom albumu Withering Earth. Ovaj dortmundški trio ima u svom zvuku malo ritualnog šmeka koji kreiraju ritmovi i jako teška, toplo distorzirana gitara, te dualni muško-ženski vokali ali se ne ide predaleko u psihodeliju, i ekipa se drži jakih rifčina i dobrog gruva. Lepo:

 

https://scorchedoak.bandcamp.com/album/withering-earth

Konačno je izašao DOOM SESSIONS VOL​.​2 – 1782 // Acid Mammoth, drugi album u seriji split izdanja svojih bendova koje izdaju italijanski Heavy Psych Sounds records. Oba benda donose po tri nove pesme za ovaj album i u ponudi je više od pola sata psihodeličnog i blago okultnog doom metala. 1782. zvuče za nijansu spontanije i „življe“ ali Acid Mammoth imaju izvrsnu produkciju u kojoj se sjajno pevanje Chrisa Babalisa ističe na najbolji način. Od ovog izdavača navikli smo na vrhunski kvalitet i Doom Sessions se pokazuje kao pun pogodak:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-2-1782-acid-mammoth

 

Isti izdavač me je vrlo poradovao albumom Psychosis Ritual losanđeleske trojke Mountain Tamer. Ovaj bend je već uradio dva dugosvirajuća albuma pa je Psychosis Ritual zrela i savremena ploča izuzetno pedigriranog psihodeličnog teškog roka koja kreće naslovnom pesmom što bije direktno u čelo i obećava užasnu zabavu za ostatak albuma. Kako i naslov sugeriše, ovo nije nužno sasvim relaksirajuća muzika, ima tu napetosti i borbe, ali ovo je prvorazredni psihodelični rok koji se ne oslanja samo na fuzz i teške rifove već ima nijansiraniji, višeslojni pristup sa jakim dinamičkim varijacijama, puno efekata i pre svega raznovrsnim pesmama. Heavy Psych Sounds nisu firma koja će objaviti ploču svakog nasumičnog hašišara koji zaluta u Rim pa je i Psychosis Ritual jedan izuzetan doprinos modernoj istoriji psihodelične muzike, ploča za psihodelične sladokusce koju jedino zbog pretvrdog zvuka u finalnom masteringu neću slušati onoliko puta dnevno koliko zaslužuje. Izvanredno:

 

https://mtntmr.bandcamp.com/album/psychosis-ritual

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mountain-tamer-psychosis-ritual

Rusi Bongtower su prvi album izdali u Aprilu ove godine i meni je to bilo solidno. Novi album, prikladno nazvan Last Summer Days umanjuje „svemirsku“ a uvećava „drumsku“ komponentu ove muzike, pružajući bučniji, rifaškiji stoner metal nego prvenac. Sasvim to solidno Bongtower rade, sa pevačicom Annom Pisarenko koja se dobro uklapa uz surove bluzirane rifčine i težak, gazeći ritam. Blago čuđenje ide na činjenicu da je ovaj album pun „filmskih“ uvoda koji nisu, kako biste očekivali, semplovi iz postojećih filmova već zapravo glumljeni, u studiju snimani komadi u kojima ljudi pričaju engleski sa ruskim naglaskom. Heh. Enivej, album ima i tiše, ambijentalnije momente, jedan vrlo narodnjački, drugi džezerski i Bongtower se potvrđuju kao bend pun ideja i kvaliteta:

 

https://bongtower.bandcamp.com/album/last-summer-days

Pensilvanijski SpellBook su snimili dva albuma pod imenom Witch Hazel, ali pošto postoje već dva benda pod tim imenom, novi album, Magick & Mischief je došao uz promenu identiteta. Ali ne i promenu zvuka. SpellBook veoma vole okultni hevi metal saund sedamdesetih i bogami ga dobro sviraju, nudeći kinematičnu, atmosfere punu ali žestoku, živu rokenrol svirku. Ovde ima prostora i za vrlo „retro“ zvuk, zabluziran i mastan (slušajte usnu harmoniku u Black Shadow) ali bend se ne iscrpljuje u tome i ima razrađene, kompleksne a opet organske aranžmane u kojima svi muzičari rade na kreiranju „veštičije“ atmosfere i promidžbi dobrih metal rifova. Ako volite Blue Oyster Cult, Deep Purple, Pentagram i slične bendove, kod SpellBook vam neće prijati samo ta divna kombinacija prog-roka i hard roka sa okultnom oštricom, odlične kompozicije i šmekerski personaliti već i miks koji je (iako bučno masterovan), veoma prijatno prozračan i daje da se čuju razni slojevi zvuka. Odlično:

 

https://spellbookband.bandcamp.com/album/magick-mischief

 

Ocean Towers iz Nove Škotske u Kanadi su hibridni, delom post rok delom, recimo post stoner doom metal bend ali su u svemu tome na albumu Strange Roads zapravo dobrodošlo psihodelični i puni dobrog gruva. Ovo je pritom solidno miksovan album sa dosta širine, dubine, generalno prostora i pesmama koje lepo razvijaju svoj gruv. Uz sve, Strange Roads nije instrumentalna ploča i ima vrlo solidne pevačke delove. Odlično:

 

https://oceantowers.bandcamp.com/album/strange-roads

 

Vrlo dopadljiv EP nazval Totalloss za Changeörder iz Nju Džersija. Ovo je lep, maštovit stoner rok koji se oslanja na dobar gruv ali se u njemu ne iscrpljuje, nudeći i dobre vokalne aranžmane i jednu dinamičniju atmosferu nego što je norma. Četiri pesme na ovoj ploči su taman dovoljno dugačke da ne smore i bend, čini se, ima potencijala da snimi odličan prvi album. Bend nas pritom instruira: „smoke weed. kill fascists.“ i mada ja nikako ne podržavam korišćenje opijata, ovo su ljudi koji pokazuju da njihovo korišćenje može da dođe u paru sa dobrom muzikom. Što se ubijanja fašista tiče, recimo da sam više za odgovoran odnos prema javnim politikama:

 

https://changeorder.bandcamp.com/album/totalloss

 

Švedski Laser Dracul imaju kul i šaljivo ime ali muzika na albumu Hagridden je vrlo solidan doom/ stoner rok velikih rifova i napucanog zvuka. Laser Dracul vešto operišu između emulacije Black Sabbath (High tide striding je očigledan omaž Electric Funeralu) i jedne palpi estetike, nudeći muziku koja ima grindhouse dramu uz svoj fini gruv. Mala zamerka ide na natrpan miks u kome se napucani bas i gitara čuju dobro ali se orgulje, recimo, jedva naslućuju. No ovo je vrlo pristojno i zabavno za svakog ljubitelja ovakve muzike:

 

https://laserdracul.bandcamp.com/album/hagridden

Finski sastav ssSHEENSss ima užasno ime, slažem se, i siguran sam da mašine za pretraživanje misle da ih zajebavate kad to ukucate i iz inata vam sledećih pola sata štagod da tražite izbacuju doggo mimove, ali isti taj sastav ima i odličan novi album, Haminian Stallions. Nije da je ovo metal ali jeste dobar, energičan, distorziran rok kakav prija svakom ko voli da čuje gitare, bubnjeve i melodično ali ne prenemažuće pevanje. Bend piše dobre pesme koje su dovoljno jednostavne da ne moraju da se odmiču predaleko od centralne ideje a opet imaju dovoljno kompleksne centralne ideje da one iznose komade od tri minuta. Super:

 

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/haminian-stallions

 

Da ni ovonedeljna stoner ponuda ne prođe bez tradicionalnog grčkog doprinosa pobrinuće se odlični Atinjani Rollin’ Dice sa svojim drugim albumom, Reroll. Ovo je tipično grčki, bluzirani heavy rock sa desert i stoner rock začinima ali i tipično grčki odlično napisan i kvalitetno produciran. Kod Rollin’ Dice se može govoriti i o solidnom personalitiju na ime sjajnih gitarskih momenata i pevanja lidera Antonisa Karathanasopoulosa. Njegov prodorni androgini vokal i promišljeni gitarski ornamenti muzici benda daju finu metalsku oštricu koja nije u koliziji sa bluzi osnovom i ovo je na baš dobrom secištu žanrova za moj ukus i potrebe:

 

https://rollindice.bandcamp.com/album/reroll

Pravu poslasticu su nam za ovu nedelju pripremili Ripple Music, a sa debi albumom kalifornijskog dua Crystal Spiders pod nazivom Molt. Crystal Spiders su onaj najjednostavniji, najbazičniji format rokenrola, sa dvoje ljudi na ritmičkim i harmonskim dužnostima, sve uživo, oznojeno, bez studijskog trikeraja. Stvari su još tvrdokornije u ovom slučaju jer bend nema ni običnu gitaru u postavi već pevačica Brenna Leath (da, da, i ja sam odmah pomislio „Lepa Brenna“, niste baš toliko duhoviti koliko mislite, a čekajte samo da joj vidite tetovaže) pored odličnog pevanja odlično svira i bas gitaru, tresući iz nje rifčine pa i solaže kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Bend zvuči vrlo spontano i živo, ali treba i istaći da ovo nisu puki džemovi ili iz džemova nastale sabat-meditacije, i da je album vrlo rokerski, vrlo bluzoidan, sa pesmama koje upadaju u bržu, šutkama podesniju formu stoner roka. No, Brennino pevanje sve drži uvek u toj psihodeličnoj, hipnotičnoj ravni koju ni brutalni ritmovi Tradda Yanceya ne mogu da naruše. Ovo je album za slušanje u krug sa svojim minimalističkim a opet tako ekspanzivnim programom i izuzetnim kvalitetom izvedbe. No, Crystal Spiders pre svega imaju karakter a to se ne da ničim zameniti. Ripple Music ne da ne znaju da promaše nego su sve bolji a ove nedelje nude i popust od 20% na sva izdanja ako ukucate reč „heavy“ u polje za popust na Bandcampu. Šta čekate, zaboga?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/molt

Early Moods ne zvuči kao ime za metal bend ali debi mini-album ove losanđeleske ekipe, Spellbound nudi izuzetno slušljiv, prijatan old school doom metal/ okultni hard rok koji kao da je moja podsvest napravila dok ja nisam pazio. Early Moods peglaju lepe, valjajuće rifove i imaju promišljene vokalne aranžmane, bazirajući se na bluzu u kritičnoj meri, ali ga nadograđujući metalnim rif-radom. Tako dobijamo vrlo gruvi muziku koja pritom ima kinematsku atmosferu, sve u miksu koji forsira bas-frekvencije ali uspeva da ne zatomi zvonko pevanje i lepe gitare. Bend je ovo izbacio još u Aprilu ali tada sam ga propustio pa, pošto je meni je ovo izvrsno evo Dying Victims Productions reizdanja (Dying Victims su ove nedelje imali gomilu jakih ploča o kojima ćete dalje još čitati):

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/early-moods-spellbound-2

 

Charity Case sa Floride su krenuli kao grindcore bend ali se vremenom sve zakomplikovalo pa je EP Brain Grind „progresivnije“ usmeren. Ovo je muzika koja čuva grindcore žestinu i eksplozivnost ali beži u disharmiju i poliritmiju više nego što je za grindcore normalno. Dobro to zvuči, onako nervozno i izlomljeno, uz miks koji nije nimalo neprijatan za uši. Ako ste voleli Naked City, Scrawl i slične bendove početkom devedesetih, ovo bi moglo da vam bude po ukusu:

 

https://charitycase2.bandcamp.com/album/brain-grind-ep

Kanađani World of Pleasure na omot svoje istoimene kasete stavljaju Diznijevog zeca Osvalda jer im se može, a muzički nude tri pesme straight edge hardcorea koji je toliko  metaliziran da sam ja oduševljen. Generalno, velika količina ovakve muzike meni ne donosi zadovoljstvo, ali World of Pleasure, kako im i ime sugeriše, su veoma stručni u njegovom izazivanju: teške rifčine, brutalan ritam, vokal (ženski?) koji fenomenalno vrišti, a sve dinamično i snažno. Vrlo dobro:

 

https://worldofpleasure.bandcamp.com/album/world-of-pleasure

 

Haine Eternelle (tj. vječna mržnja) je ima kanadsko-britanskog projekta u kome peva AOS Heirdrain, kvebečki pregalac sa masom bendova i solo projekata u biografiji a svira, pa, Ash iz engleske. Harpy’s Wrath je EP sa četiri pesme na razmeđi melodičnijeg death metala i black metala i zapravo zvuči vrlo kul. Ovo je manje melodično i emotivno nego što sam očekivao, zadržavajući se pre svega na dobrim rifovima i glavomlatećim ritmovima. Pristojno:

 

https://haineeternelle.bandcamp.com/album/harpys-wrath

 

Kanadski Kataklysm odavno meni nisu specijalno zanimljivi pa sam i najnoviji album, Unconquered, četrnaesti u njihovom opusu, pustio više iz osećaja dužnosti nego iz autentične znatiželje. Dobio sam šta sam očekivao. Kataklysm su izvanredni muzičari i znaju da pišu pesme tako da budu „komercijalne“ ili barem razgovetne i dramatične a da se ne odmaknu sasvim od death metal predloška na kom su nastali. Za to ide respekt. No, ovo istovremeno ima previše deathcore rifova, melodeath patetike i plastične produkcije za moj ukus. Ne da ja sad tu nešto osuđujem, ni bend koji TAČNO zna kako da gađa svoju publiku, ni tu publiku što ovo voli, to samo nije muzika za mene:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Ku-rjJ5HXyU&list=PLBzBwYhHpqLK68zueG0LUKKqQBIXeIBo6

 

Viskonsinski Morta Skuld u svojoj aktuelnoj inkarnaciji, slično, tačno znaju kakvu muziku hoće da prave, bez nekakvih eksperimentatorskih ambicija ili ekscesa. Novi album, Suffer for Nothing je vrlo generički death metal sa groove komponentom, kakvog će za jedno godinu-dve da prave algoritmi. Ne da je to sad nešto loše, naprotiv, svaki zvuk je ovde na svom mestu i bend svira dobro, sa solidnim miksom, ali ovo je muzika dobra za kratki hedbeng i ne mnogo drugog. Ali opet, hedbeng je hedbeng, pa uvršćujem Morta Skuld u ovonedeljni pregled:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kH78ZOZiObCmZjmcrUkjC0LuPxBfXMQUw

 

Fatal Punishment na svom prvom i istoimenom EP-ju nude pet pesama četvrtastog, tvrdog thrash metala koji je odlično isproduciran i onako, mio za uho. Česi nemaju bogznačime da se pokažu u pogledu originalnosti ali ovo je sigurno shvaćen i interpretiran žanr, sa pesmama koje su pune dobrih rifova i uzbudljivog pevanja. Pa još odlična produkcija. Tačno mogu da zamislim šutke koje se prave na njihovim koncertima!!!!!!

 

https://fatalpunishment.bandcamp.com/album/fatal-punishment

Milanski Reionized su kao neka lo-fi verzija Voivod. Ne da je muzika na albumu  Exiting the Galaxy specijalno lo-fi, naprotov ovo je solidno snimljeno i miksovano, samo ipak zvuči kao svedenija, jeftinija verzija Voivod. No i to je za mene vrlo solidna preporuka – ovo je thrash metal koji ima pravi omjer sirovosti i sofisticiranosti, oslonjen na naučnofantastičnu tematiku i prijatan za istraživanje:

 

https://reionized.bandcamp.com/album/exiting-the-galaxy-2

 

Londonski Thrasherwolf za sebe kažu da su „sama definicija novog talasa thrash metala stare škole“ pa su valjda zato i svoj debi album naslovili We Are Revolution. Ne da je ovo specijalno revolucionarno, a što novotalasanje stare škole valjda i ne može da bude, ali je energično i prilično simpatično. Kad se uho navikne na nešto siroviji miks, ovo je simpatičan album, sa nekim dobrim idejama i dosta brzine, žestine, energije i jednim svežim, pankerskim pristupom thrash metalu koji zaista podseća na izvesno krilo stare škole. Ne radi sve ovde jednako dobro ali je album svež i zabavan:

 

https://thrasherwolf.bandcamp.com/album/we-are-revolution

Norveški Evoke sa svojim debijem, Seeds of Death nudi „pravu“ old school atmosferu, sa sve reverbom na vokalima i zapaljivim speed metal rifčinama. Ovo je producirano odlično i odsvirano matematički precizno pa nema ni govora o tome da old school ovde podrazumeva nekakvu „prljavštinu“ i amaterizam, ali najvažnije je da su pesme vrlo dobre i da bend svoju „blackened thrash“ orijentaciju koristi na najbolji način da izbegne srednjetempaška thrash smaranja i fokusira se na vratolomnu jurnjavu. Izvrsno:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mUI_-1FnrHA2rIRTajSMD_3D4gamkMyaA

 

Kolumbijski Inhumanity na svom, pretpostaviću prvom albumu, Beyond the Saviors kombinuju thrash metal sa malo melodije i malo death težine za jednu prijatnu, bučnu ponudu dobro produciranog materijala koji je olčigledan proizvod iz ljubavi i spretnosti:

 

https://inhumanitymed.bandcamp.com/album/beyond-the-saviors

Francuzi Hexecutor su na svom drugom albumu, Beyond Any Human Conception of Knowledge, vrlo old school. Ovo je speed metal po uzoru na ranije radove nemačkih vedeta osamdesetih, kao što su Destruction i Kreator (vokal!!!), sav u jednom izražajnom klimaksu, bez taktiziranja koje će kasnije doneti thrash formule. Hexecutor sviraju tačno na onoj tački u kojoj je NWOBHM ubrzavanjem i zaoštravanjem pristupa postajao speed metal, pa ovde ima i mejdnovskih solaža, ali bend zapravo celom ovom stilu prilazi sa jedne vrlo kreativne strane, donoseći nečemu što bi mogla biti samo stilska vežba iz nostalgije – puno svežih rešenja. Solidan miks i puno truda uloženog u komponovanje i aranžiranje se ovde isplaćuju u vrlo zabavnoj, stalno mutirajućoj muzici koje je prkosno tradicionalna ali u okviru te tradicije vitalna i živa. Izvrsno:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/hexecutor-beyond-any-human-conception-of-knowledge-2

Isti izdavač ima i drugi album bavarskih Blackevil i Forever Baptised in Eternal Fire je takođe solidan album blackened speed metal muzike, mada ne tako inspirisan i raznovrstan kao što su uradili Francuzi. No, ni Nijemci nisu za bacanje, daleko od toga. Ovo je album na kojem se bend svojski trudi da inače jednostavnu formu oplemeni složenijim aranžmanima a da ne izgubi brzinu i melodičnost. I to sasvim dobro prolazi. Ovo je teatralna, epska muzika koju od klizanja u pretenciozni blek metal pastiš spasava ta nervozna, grčevita speed metal komponenta što pesme drži uglavnom vitkim i ne pušta da se obilje ideja pretvori u rasplinutost. Pritom, ovo je lepo masterovano, sa dinamičnimm zvukom koji prija lepom, čistom miksu pa je milina za slušanje.

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/blackevil-forever-baptised-in-eternal-fire-2

I ponovo isti izdavač sa novim EP-jem čileanskih spid metalaca, Armoured Knight. The Sacred Flame donosi tri nove pesme melodičnog i instant-prijemčivog speed metala koje Čileanci izvode sa puno ljubavi i bez ikakve rezerve se bacajući u pravcu magičnog, epskog, a tako slatko naivnog zvuka osamdesetih. Ovo je brzo, energično a tako prijateljski intonirano da imate utisak da vas muzika grli. EP dopunjavaju i tri pesme sa singla Ashes of Glory iz 2017. godine koje su isto dobre pa je ovo odličan dil da se upoznate sa Armoured Knightom:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/armoured-knight-the-sacred-flame-ashes-of-glory

 

Mnogo prostačkiji ali šarmantan speed metal dobijamo na demo snimku Speed Enforcers britanskih AVIATÖRR. Ove dve pesme su ružne, prljave i zle – prva se zove „Do it for Satan“ – ali umeju da podignu atmosferu a bend svira zapravo mnogo kvalitetnije nego što sam očekivao. Ap di ajrons!

 

https://aviatrr.bandcamp.com/album/speed-enforcers-demo

 

Španci Death Bringer posle tri godine pauze stižu sa novim EP-jem, Rawness i ovo je, ako se koriguje za fakat da je u pitanju (melodični) death metal, zapravo sasvim na suprotnoj strani od „sirovosti“. Naprotiv, ovo su VRLO producirane i VRLO aranžirane tri pesme (i predugačak intro) koje možda malo i pate od insistiranja na raznovrsnosti. Ovde se stalno menjaju ne samo tempo i harmonija nego maltene i žanr u kome bend svira. Da se sve to ipak drži na gomili svedočanstvo je o kvalitetu benda. Samo nek rade i nek ova simpatična devojka (čije ime na našem jeziku znači „golubica“) nastavi da peva:

 

https://deathbringerband.bandcamp.com/album/rawness

 

Just Before Dawn imaju novi, četvrti album i An Army at Dawn je upravo ono što smo navikli da očekujemo od ovog švedskog death metal projekta: više od pedeset minuta mlevenja slušaoca rifovima i teškim ritmom u emulaciji gaženja tenkovskim gusenicama. Album, prigodno, ima tenkove na omotu a ovo bi trebalo da se dopadne svakome ko je plakao kada su se Bolt Thrower razišli. Po običaju, bend smenjuje različite pevače – ali i solo gitariste – na različitim pesmama pa je ovo, iako se drži ustaljene formule, prigodno raznolik album srednjetempaškog i sporijeg ali dozlaboga TEŠKOG death metala.

 

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/an-army-at-dawn

 

Maltežani Ascendor su nerazmetljivo solidni na svom četvrtom albumu Circle of Violence. Omot i naslov sugerišu thrash metal i to i dobijamo osim to su Ascendor skloni i blago gruvi izrazu pa je ovo, iako oštro i sirovo, donekle i prijemčivo širem krugu publike kojoj će se dopasti razgovetnost ovakog pristupa:

 

https://ascendor.bandcamp.com/album/circle-of-violence

 

Iranski jednočlani Amongst The Ashes na EP-ju Agonizing Awakening nudi dopadljiv, vrlo soldino napisan i snimljen thrash metal sa death elementima. Aelian Hallaji je ozbiljno talentovana osoba i ne samo da ovo zvuči kao pravi bend, već su aranžmani zanimljivi a miks impresivan. Za prvo izdanje, ovo je vrlo dobro:

 

https://amongsttheashes.bandcamp.com/album/agonizing-awakening-3

 

Takođe solidan thrash sa death elementima, ali ovog puta iz Rima dobijamo na EP-ju Sleeping Above Dead Giants dua Feeding Upon. Nema ovde mnogo filozofiranja, ovo je muzika zasnovana na dobrim rifovima i stamenom ritmu, sa grubim vokalom i funkcionalnom produkcijom. Ko ne hedbenguje, taj je pritajeni ljubitelj Depeche Mode:

 

https://feedingupon.bandcamp.com/album/sleeping-above-dead-giants

 

Isto iz Italije stiže nam i četvrti album postave Mindwars, ali ovo je bend u kome svira Mike Alvord, čovek koji nam je sa Holy Terror u osamdesetim godinama podario neke od najmaštovitijih i najkreativnijih ploča klasičnog thrash talasa. The Fourth Turning je, dakle, očekivano dobar album modernog thrash metala koji uspeva da istovremeno ima jednu patiniranu, tradicionalnu dimenziju a da ne deluje zastarelo. Dobar deo ovoga donosi Alvordov vokal, koji je prijatno nesavršen i jedan od najprepoznatljivijih u metalu, ali songrajting i rifovi su ovde veoma visokog kvaliteta. Mindwars ne pokušavaju da ponovo od nule izmisle thrash metal formulu  već da u okviru poznatih, dobro istraženih granica nađu još zanimljivog izraza i to im bez tračka sumnje uspeva. Alvord je još sa Holy Terror takođe i uspostavio standard pametne sociopolitičke angažovanosti pa Mindwars na ovom albumu imaju pesme poput (izvrsne!!!!) [Who’ll Stop the] Aryan Race, Digital Dictatorship, The System, Marching off to War itd. a album zatvara autoritativna obrada manične Slayerove Criminally Insane. Moćno! Na sve dolazi i izvrstan, dinamičan mastering i Alvord može mirno da kaže da je napravio još jedan izvrstan thrash metal album:

 

https://www.youtube.com/watch?v=P1YOvgNTHyQ&list=OLAK5uy_mra-FjXaG4VnLBa_Fo6eNjFSzx6kkFdik

 

Šveđanima 偏執症者 (Paranoid) nije dosta što su Šveđani nego se i pretvaraju da su Japanci. Mislim, album, Out Raising Hell ima peme sve na engleskom jeziku ali, kao i u slučaju imena benda, za svaki naslov dobijamo i japanski prevod. S obzirom da bend svira vrlo švedski-zvučeći D-beat hardcore, nisam siguran čemu tolike japanske reference. Hoću reći ovo je mnogo bliže bendovima poput Anti-Cimex, Discard ili Meanwhile nego japanskim D-beat zvezdama poput Disclose, Gism ili Death Side. No, to na stranu, ovo je dobro! Kako kod Šveđana zna da bude, iako je ovo pank, gitarčine su moćne a rifovi maštoviti i 偏執症者 imaju dosta metal šmeka a da ovo nije presvirano i preterano aranžirano da se izgubi pankerska inercija kretanja napred. Album je miksovao Joel Grind za koga nisam bio svestan da je neka producentska sila, ali je obavio solidan posao i dao ploči još metal-kredita. Fino:

 

https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell

Prošle nedelje smo imali odličan ruski blackened grindcore a ove nedelje – odličan ruski grindcore sa death metal elementima u vidu EP-ja Болотник gde bend Tsygun sarađuje sa Broken Orchestra. Prva pesma, naslovna, je izvrstan, veoma kvalitetno produciran grindcore dok je druga elektronski komad, neka vrsta „remiksa“ kakvi su rađeni sa devedesetih kada su grindcore i industrial/ garage/ house scene otkrivale jedna drugu. Bend inače baštini ciganske mitove i legende u svom radu pa je i ovo izdanje na istom tragu. Vrlo lepo:

 

https://tsygun.bandcamp.com/album/–2

Digital Prison iz Francuske odaju utisak jednočlanog, sobnog benda ali u pitanju je kvartet koji samo voli „meme“ estetiku. Muzika na EP-ju  (づ。◕‿‿◕。​)​づ EP 2K20 je zapravo solidno koncepcijski zaokružena kombinacija doom metala, buke, blek metala i nešto sludge metala, ružna, prljava, zla ali sa taman toliko elegancije da bude dostojna slušanja. Vredi ih probati:

 

https://digitalprison1.bandcamp.com/album/ep-2k20

 

Fucking Kill Records je prošle nedelje izbacio i split EP bendova Ixaxaar Nexia i Gorge. Ovi drugi su klasičan radnički deathgrind iz Nemačke, dobro producirani, bez mnogo ideja koje do sada nismo čuli ali sa solidnim zvukom i jednom pankerskom energijom koja prija. Kanadski Ixaxaar Nexia je mnogo hermetičniji, provlačeći brutalnu kombinaciju black i death metala što zvuči kao autentični komad primordijalnog haosa iz kog je kosmos nastao:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/ixaxaar-nexia-gorge-split

 

Nisam siguran zašto francuski studio Krucyator drži cenu od 666 evra za album  KRUCYATOR STUDIO WORKS koji je kompilacija nekoliko death metal bendova što su kod njih snimali. Mislim, čovek bi očekivao da ovo bude besplatan daunloud jer reklamira & promoviše rad studija, no, hajde, verovatno će se cena promeniti nakon par dana. Muzički, ovo donosi snimke sedam death metal, deathcore, black metal i darkwave bendova, koji su uglavnom odlični, kako snimci, tako i bendovi koji trpaju kavernozan, težak, mračan i povremeno poletan i zabavan rokenrol (i darkwave):

 

https://krucyator.bandcamp.com/album/krucyator-studio-works

 

Rusi Cenobite imaju debi album, Dark Dimension i ovo je vrlo težak, mesnat old school death metal sa izrazito švedskim zvukom i senzibilitetom. Gitare su pretvorene u motorne testere putem HM-2 pedala, pevanje je brutalno ali ekspresivno a muzika pored sve težine ima prostora i za melodiju i jednu organsku, izražajnu izvedbu. Jedanaest pesama je malo mnogo, pogotovo što bend svira uglavnom sporijim srednjim tempom, ali ovo ima štofa i odličan zvuk:

 

https://svanrenne.bandcamp.com/album/dark-dimension

Turski Grotesque Ceremonium je u principu jednočlani old school death metal bend mada za potrebe živog nastupanja talentovani multiinstrumentalista Batu Çetin ima i dodatne muzičare. Elem, na novom albumu, Sanctum of Demoniac Deviance, Çetin ne izmišlja neku novu formulu niti otkriva toplu vodu, ovo je mešavina velikih, teških rifova, sporog, mrvećeg ritma i snažnih ejakulacija brzine i žestine, sve garnirano brutalnim vokalom. Nekome će ovo biti monotono ali Grotesque Ceremonium svoju snagu crpi iz te hipnotičke dimenzije ove muzike i ako volite album gde ne razlikujete pesme ali koji vas obavija sa svih strana, Sanctum of Demoniac Deviance je vrlo solidno produciran i lep za slušanje:

 

https://grotesqueceremonium.bandcamp.com/album/grotesque-ceremonium-sanctum-of-demoniac-deviance

Trojica Meksikanaca iz benda Infesticide (što ne znam ni šta bi značilo – stari Latini bi se prekrstili pa samorazapeli da vide šta im radimo sa jezikom) na promo slikama prave gadne face i nose kožnjake s nitnama i meni je to supersimpatično jer death metal bendovi danas (i poslednjih trideset godina) preferiraju da se slikaju kao nešto ozbiljno, zamišljeno, samo u crnim majicama i uskim pantalonama, pa je ovaj troubek stilu poziranja speed metal bendova sa početka osamdesetih nekako drag. No, Infesticide se uopšte ne zajebavaju kad je muzika u pitanju i njihov drugi album, Envenoming Wounds izašao za cenjeni Blood Harvest (čija smo izdanja bendova Ruin ili Gutvoid ove godine hvalili) i ovo je jedna od originalnijih death metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Infesticide sviraju muziku koja je varljivo prosta jer ovde nema tradicionalnih indikatora da je u pitanju nekakav „pametan“ death metal – ni dugačkih introa, ni fretless bas-gitare ni flamenko elemenata – a opet, Envenoming Wounds je ploča vrtoglavo kompleksnih aranžmana i svirke koja je impresivno disciplinovana sa bendom što zvuči divljački i napaljeno a da se opet cela zahuktala mašina zaustavlja i skreće pod pravim uglom kao da je to najlakša stvar na svetu. Pritom, iako Infesticide na prvi pogled zvuče kao old school death metal bend, oni istovremeno izbegavaju program danas uobičajen za ovaj podžanr. Naime ovo nije ploča bazirana prevashodno na teškim, velikim rifovima gitara debelih žica naštimovanih iz D i kolo ovde vodi pre svega razularena solo gitara koja svira teme, ukrašava svaki rif, i generalno čini muziku tehnički melodičnijom nego što biste uopšte očekivali. Onda shvatate i da bend povremeno ima zaista zanimljiva harmonska rešenja i da uopšte ne razlikujete kad se ovde svira brzo ili sporo pošto sve zvuči brzo i jako dinamično. Infesticide zvuče kao bend sa početka devedesetih ali BOLJE od 99% ičega sa početka devedesetih, sažimajući najbolje kvalitete bendova poput Morbid Angel ili Atrocity na impresivan način u paketu koji me je oduševio. Obavezno slušanje:

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/envenoming-wounds

 

Zeit iz Italije za sebe kažu da su posthardcore i ja to razumem. Ali njihov posthardcore je odlčan, vrlo tehnički ali i emotivan, pomalo avangardan metal. Ovo je vrištava i napeta muzika, ali sa puno duše kakvu često nemaju powerviolence bendovi sa kojima bih uporedio Zeit samo kad ovi ne bi imali dugačke pesme i sklonost i ka melanholiji koja se odlično meša sa agresivnim materijalom što se ovde svira. Album se isto zove Zeit i Venecijanci se ovde preporučuju na najbolji moguć način. Izvrsno:

 

https://zeithc.bandcamp.com/album/zeit

 

Mötörwölf je gotivno ime za muzički projekat a njegov vlasnik je muškarac koji se na promo slikama oblači u ženski veš i ima tetoviranu precrtanu notu na nadlaktici. Previše se trudi, rekli bi neki ali EP Burnin’ Daze pokazuje da ovaj kanadski roker zna šta radi. Ovo su tri pesme odličnog heavy metala koji se nalazi tačno između dva pola osamdesetih, sirovog speed metala i sleazy ali seksi glam metala. Dakle, Mötörwölf ovde zvuči kao da ste izmešali Lizzy Borden, Hanoi Rocks i malo panka, sa sirovom ali generalno estetski vrlo zaokruženom produkcijom. Glavno je da Mötörwölf ima mnogo personalitija a to da je ovaj momak u suštini anarhista i antifašista dolazi samo kao lep bonus.

 

https://motorwolf.bandcamp.com/album/burnin-daze

Faaaaaaak, argentinski goregrinderi Hatefilled mora da su uz majčino mleko posisali i sve albume (i garažne snimke) švedskih Regurgitate jer je njihov demo, Extreme Torture Execution, praktično nastavak rada Regurgitate, pa, istim sredstvima. Elem, Hatefilled istorija neće pamtiti po originalnosti ali hoće po izvrsnosti njihovog D-beatom žestoko informisanog goregrinda. Ovde nema mnogo metalske filozofije već, kao i kod Regurgitate jednog zdravog pank pristupa ovakvoj muzici a što se očitava u jednostavnim, zaraznim kompozicijama a ne u nekvalitetu svirke ili produkcije. Fantastičan demo i nada da će prvi pravi album brzo!!!!!!!!

 

https://hatefilled.bandcamp.com/album/extreme-torture-execution

Slično tome, japanski Crash Syndrom se grdno pale na Carcass sa vokalom koji je 100% skinut Jeff Walker i muzikom koja je između Carcassovog goregrinda sa Symphonies of Sickness i kasnijih, heavy metalu bližih radova. Encyclopedia Of Putrefactive Anomalies je njihova strana split EP-ja sa FesterDecay i ovo je solidno napisano i producirano sa jasnom idejom o tome gde u žanru bend želi da se pozicionira.

 

https://crashsyndrom.com/album/encyclopedia-of-putrefactive-anomalies

 

Još grindcorea? Nema problema. Pain Ritual nisu orijentisani ka gore krilu ove muzike, više ka metalcore varijanti (drop-d štimovanje, malo nu-metalskih Slipknot fora u pevanju) ali je EP Face of Death vrlo solidan, mešajući grindersku eksplozivnost sa malo metalcore gruva. Dobra produkcija, dobre pesme, dobra Kalifornija:

 

https://painritual13.bandcamp.com/album/face-of-death

 

I JOŠ grindcorea dobijamo na kompilaciji australijske firme Good Times Records a koja se zove First Blood Vol 1 Compilation i sadrži 35 pesama grčevite, brze muzike sa puno blastbitova i dranja. Vrlo dobra stvar u vezi ovog izdanja, pored toga da plaćate cenu koju sami odredite je to da su bendovi ulgavnom bliži pank strani grindcorea pa se ne davimo u stereotipnim sobnim goregrind i digigrind projektima već je većin apesama bliža „normalnom“ panku i roku, samo brža. Neki bendovi su snimljeni bolje, neki lošije, ali DRUGA dobra strana ovog izdanja je da su pesme uglavnom toliko kratke da čak i ako vam se neka ne sviđa, sledeća je udaljena najčešće svega nekoliko desetaka sekundi. A to su dve dobre strane jedne ploče! Kupite:

 

https://goodtimesrecordsfast.bandcamp.com/album/first-blood-vol-1-compilation

No, grindcore apoteoza se dostiže sa novim albumom rodajlendskih Dropdead. Nazvan jednostavno „Dropdead“ (kao i prva dva albuma), ovaj opus od 23 pesme – u 24 minuta – je diskografski povratak legendarnih grajndera iz devedesetih koji su, uz Destroy!, Assuck, Disrupt, Hellnation itd. činili udarno krilo anarhističke grindcore scene od pre četvrt veka. Dropdead su, naravno, bili pankerski deo tog krila, sa ubrzanim d-beatom i jednostavnim rifovima u osnovi svog zvuka i ovo se nije značajno promenilo posle toliko godina. Novi album nastavlja tamo gde se stalo samo je nešto razgovetniji i više „pank“ od prethodna dva, sa vokalima koji su bliži normalnim ljudima i muzikom koja više forsira brzi d-beat a manje se oslanja na spastične blastbitove. To jeste nekakvo razočaranje za mene ali malo jer je ovo uglavnom vrlo dobar hardcore punk rađen po starim, tradicionalnim receptima, a sa uobičajeno odličnim sviračkim kvalitetima na koje su nas Dropdead navikli, i vrlo dobrim miksom, ovaj album se sluša sa uživanjem. Pank rok:

 

https://dropdeadhc.bandcamp.com/album/dropdead-2020

 

Za nežnije duše, Francuzi ORKHYS na EP-ju Awakening nude vrlo prijatnu i kvalitetnu smešu žanrova koja se na kraju ovaploćuje u simfonijskom metalu, ali sadrži elemente sa raznih krajeva spektra, od ekstremnijih death i black formula pa do superkomercijalnog Nightwish zvuka. Bend ovo spaja vrlo autoritativno, sa dobrim osećajem kako da se smešaju folki teme i metalski trikovi i odličnim instrumentalnim elementima mada je možda najupečatljiviji element kristalno čisto pevanje harfistkinje po imenu Laurène Telennaria. Neće njen stil biti po svačijem ukusu, neko voli više snage u ovakvoj muzici ali Laurène ima tako jasan i zvonak glas da je nemoguće malo se ne nasmešiti kada je čujete ako plete lepe keltske motive. Fino:

 

https://orkhys.bandcamp.com/album/awakening

 

Islanđani Dynfari su i sami nežni na svoj način na atmosferičnom i ekspanzivnom novom albumu, Myrkurs er þörf. Njihov post-metal ima u sebi dosta blek metal elemenata i album pogađa dosta dobru sredinu između emotivne, meditativne muzike koja evocira puste islandske krajolike i metalske žestine. Vokali su posebno dobro pogođeni sa svojim stalnim mutiranjem pristupa a albumu se da zameriti nešto muljaviji miks, no ovo nikako nije dilbrejker:

 

https://dynfari.bandcamp.com/album/myrkurs-er-rf

 

Ako ipak više volite cheesy stranu metala, kanadski Hrom ima drugi album, Legends of Powerheart: Part II i ovo je veoma cheesy i epski power metal sasvim na tragu Helloween ali i Blind Guardian, samo sa jednim svedenijim, jednostavnijim pristupom komponovanju. Ne i lošim, da se razumemo, meni ovde najviše smeta ružan zvuk bubnja koji kao da je teleportovan sa nekog demo snimka iz osamdesetih. Muzika je derivativna ali umiljata i da imam 12 godina ovo bi me ozbiljno rajcalo:

 

https://hromcan.bandcamp.com/album/legends-of-powerheart-part-ii

Poslednjih nedelja smo ovde pominjali više industrial metal bendova koji su provlačili kasični ’90s stil pa evo sada i ekipe Realize iz Tuskona u Arizoni čiji je album, Machine Violence vrlo programski na tragu ovog zvuka. Njihov izdavač, Relapse, pominje Godflesh što je možda malo preambiciozno jer, iako Realize svakako imaju isti taj kombo rifova, distorziranog basa i programiranih udaraljki, oni ipak ne igraju u istoj ligi. No, ovo je svakako muzika koju ćete voleti ako ste pored Godflesh voleli i Treponem Pal, Soulstorm, pa i Nailbomb i Meathook Seed koje Relapse takođe nejmčekuju. Realize ne donose bogznašta novo u oprobanu formulu ali ovo je korektno i sa dovoljno strasti da ga ja bez rezervi preporučim za preslušavanje:

 

https://realizeindustrial.bandcamp.com/album/machine-violence

 

Odličan album kompleksnog progresivnog metala od strane jednočlanog projekta The Reticent iz Severne Karoline. Chris Hathcock je izuzetno talentovan multiinstrumentalista koji sa varljivom lakoćom na svom četvrtom albumu The Oubliette šeta između žanrova i instrumenata, u jednom trenutku bombardujući slušaoca tvrdim death metalom, a u drugom kuvajući nežni gruv sa klin vokalima i saksofonom. Manje osetljivi prikazivači nazvali bi ovaj pristup shizofrenim ali 1) Hathcock je veoma dobar u komponovanju i uspeva da te disparatne elemente muzike spoji na iznenađujuće organske načine, tako da se šavovi praktično ne primećuju i 2) ovo je album o mentalnoj bolesti, da, ali o sedam stadijuma Alchajmera. Kao takav, ovo je ozbiljan, ali ne pretenciozno-smoren album, već jedna impresivna šetnja kroz muzičke ideje i njihovu sinergiju da se ispriča zanimljiva, dirljiva priča:

 

https://thereticent.bandcamp.com/album/the-oubliette

 

I španski progresivni kvintet Obsidian Kingdom ima novi album. Meat Machine je njihova četvrta ploča, sve unutar osam godina, i bend za sebe tvrdi da je inspirisan vrlo dobrim imenima kao što su Kenneth Anger i Alejandro Jodorowsky koje mi ovde svi cenimo. Dobro, Meat Machine jeste zanimljiva, eklektična ploča na kojoj se ekstremniji metal meša sa psihodelijama i eksperimentima raznih vrsta. Ovo je rokenrol (ili metal) kao moderni teatar i eksperimentalni film ako pod „modernim“ podrazumevate „pre pedeset godina“. I ovo mislim u najboljoj mogućoj konotaciji jer sam i ja tako star da su mi stvari rađene u to vreme nekako uvek bile primer kako se u ovim poljima eksperimentiše na najsmelije načine. Naravno, Obsidian Kingdom nisu TOLIKO eksperimentalni ali njihova muzika jeste impresivno široka u zahvatu i dovoljno usredsređena u egzekuciji da se ne zagubi u toj širini pa Meat Machine zavređuje trud:

 

https://obsidiankingdom.bandcamp.com/album/meat-machine

Evo nama još jednog benda osnovanog sedamdesetih godina prošlog veka a sa novim (solidnim!) albumom. No, ovde su stvari malo komplikovanije jer su Hexx krenuli 1978. godine pod imenom Paradox, da bi 1983. godine, kada im je demo isposlovao ugovor sa izdavačem promenili ime u Hexx. No, komplikovan deo priče je u tome koliko je ovaj bend promenio žanrovskih usmerenja tokom karijere. U prvom periodu Hexx su svirali heavy metal/ power metal kakav je bio normalan za tu neku eru prve polovine osamdesetih, no od polovine, verovatno poneseni plimom thrash metala koja je brisala Ameriku, Hexx su i sami pivotovali prema thrashu i, moram da kažem, tu napravili čudo. Njihov EP, Quest for Sanity iz 1988. godine mi je i dalje jedna od najomiljenijih metal ploča u životu. Dalje je bend u svoj zvuk unosio više elemenata progresive i death metala što će kulminirati albumom Morbid Reality iz 1991. godine a nakon kojeg je napravljena ogromna pauza da bi u drugoj polovini decenije koja je sada na izmaku Hexx ponovo počeli da rade heavy/ power metal. I tako posle albuma Wrath of the Reaper iz 2017. godine sada dobijamo i novi, Entangled in Sin. I, sad, ne mogu da kažem da je ijedan od ova dva albuma rđav, naprotiv, Hexx su suviše dobar bend da bi išta što snime bilo ikako manje nego intrigantno i kvalitetno, ali i dalje me malo žacne pomisao da je bend u vreme kada je svirao thrash bio kriminalno zapostavljen jer je imao neke od najboljih žanrovskih momenata druge polovine osamdesetih, a da se danas bave drugačijom muzikom. No, Entangled in Sin svakako podseća na to da je ovo bend visokih kvaliteta, sa sjajnim solažama i odličnim songrajtingom. Aktuelni pevač Eddy Vega se odlično uklapa u trenutni saund benda koji meša klasičan heavy metal pristup sa tim nekim progresivnijim, ranotrešerskim zahvatima i Entangled in Sin nudi zapravo iznenađujuće brzu i energičnu muziku i odličnu produkciju. Hexx se verovatno nikada neće vratiti na stil iz kasnih osamdesdetih ali Entangled in Sin je ploča čiji je kvalitet takav da počinjem da mislim da je to sasvim u redu. Slušajte:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Q4Cz-JB8H7Q&list=OLAK5uy_k2ixhSK_qD5L9P7ujjs9AuuavzkTLhgS4

 

Legendarni poljski sastav Kat ove godine slavi četiri decenije postojanja i to albumom The Last Convoy na sjajnoj nemačkoj etiketi Pure Steel. Kat su još osamdesetih bili speed-thrash institucija pa je i The Last Convoy zapravo sjajan, međutim, izdavač iz nekog razloga ne stavlja na raspolaganje daunloud albuma (a ne šalje diskove zbog pandemije) pa moramo da se poslužimo nepotpunom JuTjub listom na kojoj nema obrada Deep Purple, Scorpions i AC/DC što ih je bend snimio. Bedak! Ali originalni materijal je, koliko se da čuti, vrlodobar, zreo i staromodan u jednakoj meri:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-convoy

 

https://www.youtube.com/watch?v=zC1TBx2iGxo&list=OLAK5uy_ng_TP_X4LIsdwsq8KcUuRYFXOywhX8a9Y

Srećom, isti izdavač izbacio je i novi, a zapravo prvi album teksaških Byfist, In The End. Jeste malo čudno nazvati debi album ovako, ali Byfist su osnovani još 1987. godine, raspali se posle par demo snimaka i jednog EP-ja, ponovo se osnovali pred kraj veka i drljali do sada da snime prvi album. Mislim, da je posle svega In The End bezvezna ploča tačno bih se rasplakao. Ali nije, ovo je visokooktanski old school heavy metal sa power/ thrash elementima koji podiže adrenalin i količinu cheesa u krvi na najbolje načine. Byfist sviraju brzo i energično, sa melodičnim power rifovima i pevanjem u falsetu, a pesme su im nekomplikovane, ložačke i, ponovo staromodne na najbolji način. Produkcija je možda malko pretreblovana za moj ukus ali bend generalno ima dobar zvuk i ovo je za svakog ko lamentira da se danas ne pravi metal po uzoru na Judas Priest, Metal Church i slične arhimandrite žanra. Pravi se nego ste vi matori:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/in-the-end

Gore pominjani Ripple Music su izbacili i novi singl meni omiljenih heavy metalaca War Cloud. Za razliku od većine Rippleovog autputa, War Cloud sviraju u NWOBHM stilu i izuzetno sam hvalio njihova prethodna izdanja, pa nije neko veliko iznenađenje ni da mi se Chain Gang dopada. Naslovna pesma je klasičan heavy komad u standardnom War Cloud stilu dok je druga, Satisfied Then Crucified, obrada britanskih metal boginja, Rock Goddess, snimljena sa ljudinom kao što je Thee Slayer Hippy iz Poison Idea za miks pultom i sa vokalima koje je provajdovala Janiece Gonzalez iz Wild Eyes. Slavlje metala. Treba li dapodsećam na popust koji Ripple Music daju ove nedelje?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chain-gang-ep-2

 

Završimo sa malo švedskog death metala. Kojeg, za promenu zaista sviraju Šveđani. Švedski bend Lik sam već hvalio na ime prvog albuma, Carnage, koji je te davne i mračne 2018. godine jednom mlađem i glupljem Mehmetu podario taman onoliko utjehe da pretekne i bude ovde i 2020. godine i hvali iste te ljude što tačno znaju šta mu treba. Lik nisu nekakvi mladi i neiskusni momci, ovo je bend sa članovima Bloodbath, Katatonia, Witchery, Face Down i još milion drugih bendova a njihov program, da budu Dismember u odsustvu Dismember, je i u 2020. godini potentan i ispravan kao što je bio u bilo kojoj tački u poslednjih pola decenije. Hoću reći, nije da nema bendova koji sviraju melodičan a brutalno težak death metal po uzoru na Dismember ali Lik sa Misanthropic Breed pokazuju da su najbolji nastavljači opusa velikih prethodnika. Ovo je ploča koja tačno pogađa jednostavnost ali i savršenu epičnost (epskost?) muzike koju su Matti i ekipa pravili kroz tri decenije, vaskrsavajući je kroz čak jedanaest pesama testeraških rifova, prelepih melodičnih tema na gitarama, preteških bubnjeva i brutalnog pevanja. Lik (inače reč za „leš“ na Švedskom) su na ovom albumu sofisticiraniji nego na prethodna dva, shvatajući još bolje formulu koju su preuzeli i mada se ne odmiču preterano daleko od Dismember predloška (sem oko sredine albuma kada malčice eksperimentišu), ovo je toliko dobro urađeno da nedostatak originalnosti ni malo ne smeta. Hoću reći, pesma kao što je Funeral Anthem, recimo, spora ali epska i tragična je sasvim u klasi sa najboljim stvarima koje su Dismember uradili. A kada Lik sviraju brzo to je – brzo i moćno i poletno. Ovo je album koji ima ambiciju da pokaže kako klasični švedski death pristup danas i te kako ima prostor da bude raznolik i savremen a da ne pobegne od svojih čvrsto ukorenjenih postulata i mene to uspeva da osvoji bez mnogo napora:

 

https://likofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-breed

 

Video igre: Ultrakill (Early Access)

Posted in video igre with tags , , , , , , on 21 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam Ultrakill – a što, sa jedne strane nije neki uspeh da se čovek njime razmeće s obzirom da je igra u „early access“ formi i da za sada ima svega trećinu sadržaja koji će imati kada izađe odistinski, naredne ili 2022. godine, ali s druge strane, jebite vi to, i jeste neki uspeh jer sam je igrao na najvišoj dostupnoj težini i, kako bih stigao do kraja, morao da razvijem određene veštine i partikularne sposobnosti ne bih li izašao na kraj sa kompleksnim okruženjem i suludo brzim neprijateljima.

Da bi bilo jasno: ja nisam sklon kupovini early access igara, ne zato što imam nešto načelno protiv koncepta igranja nedovršenog softvera nego iz čisto praktičnih razloga – na kraju krajeva imam OGROMAN broj dovršenih igara koje sam kupio i stoje neodigrane pa je skoro neetički prema mlađoj verziji samog sebe kupovati naslove koji su još u izradi i koji, neretko, očekuju da igrači budu neka vrsta beta-testera koji su još i platili za tu privilegiju.

(Naravno, priznajem, ima nečeg i u tome da uletite u negažen sneg i pravite se da je važno što ste među prvima u svetu koji ga sad, jelte, gaze…)

 

 

No, Ultrakill je igra koju bi, da se izrazim slikovito, napravila moja erekcija kada bi umela da radi u Unity endžinu. Ovo je usijani amalgam zaslepljujuće brzog šutera iz prvog lica i „tehničkog“ character action naslova, nešto kao kada biste Quake 3 i Devil May Cry 3  smestili u hotelski apartman, pojili ih rujnim vinom i nutkali medom i orasima, a devet meseci kasnije se poradovali prekrasnoj bebi. Naravno, ja nisam igrač koji će briljirati u onlajn deathmatchevima u Quakeu niti kačiti na JuTjub impresivne kombo-videe gde sisteme Devil May Cry vodim preko granice pucanja, ali veština koju ovakve igra u igračima razvijaju i elegancija sa kojom se te veštine onda primenjuju na rešavanje kompleksnih borbenih problema, to su stvari koje me iznova vraćaju ovakvim naslovima i čine zdravu protivtežu „modernijim“ igračkim senzibilitetima gde se forsiraju neke druge stvari (priča, likovi, teme, ili sakupljanje, kreiranje, kozmetika).

Drugo, ovu igru publikuje New Blood Interactive, firma odgovorna za novi talas i svojevrsnu renesansu old school FPS igara, a kojoj se veruje na neviđeno. David Szymanski koji vodi ovu nezavisnu tvrtku sam je odgovoran za izvanredni Dusk koji sam jako voleo ranije ove godine a koji je i svojevrsni manifest tog novovalnog FPS-a sa svojim jakim oslanjanjem na Quake i Doom formule i davanjem prednosti mehanici, dizajnu nivoa i neprijatelja nad narativom i karakterizacijom. Firma je u međuvremenu izbacila i izvrsni Amid Evil, savremenu interpetaciju HeXen i Heretic predloška utemeljujući ideju da su New Blood Interactive igre bazirane na tradicionalnim dizajn-idejama, ali uz mnogo modernih rešenja, rudimentarne ali naglašeno stilizovane u izgledu i naklonjene apstraktnim pričama više posredovanim atmosferom i kriptičnim porukama nego likovima i dijalogom. Takođe, New Blood Interactive ima dobru reputaciju vezanu za early access i činjenica da Ultrakill nudi praktično čitavu prvu trećinu igre u paketu je bila dovoljna da se ja njoj privolim.

Na internetu su se pojavili i komentari da New Bloodovi naslovi promašuju poentu svojom rudmentarnom, lo-fi estetikom, s obzirom da su igre koje su ih inspirisale u svoje vreme bile sam vrhunac tehnološke izvrsnosti, sa inovativnim grafičkim rešenjima i imerzivnim kvalitetima koji nedostaju sadašnjoj generaciji niskopoligonskih pucaljki, no ovo sa jedne strane ignoriše činjenicu da ove savremene igre prave veoma mali timovi, često i manji od onih koji su pravili Doom, Heretic ili Quake, kao i to da su stare igre svakako privukle pažnju masa lepom grafikom ali da je činjenica da se (neke od njih) četvrt veka kasnije analiziraju, modifikuju, unapređuju, reizdaju i veoma aktivno igraju dolazi na ime  njihove inovativne i duboke mehaničke izvrsnosti, ne na ime njihovih površ(i)n(sk)ih kvaliteta.

Ultrakill je svojevrsna apoteoza ove koncepcije. Igru svojeručno pravi samo jedan čovek, Finac Arsi „Hakita“ Patala, prevashodno muzičar, očigledno uzgojen na dijeti najprefinjenijih akcionih i FPS naslova. Koristeći Unity i sam praveći muziku, grafiku i čitav dizajn igranja, Hakita je Ultrakill u radnim verzijama javnosti predstavljao putem itch.io stranice, ali je early access materijal dostupan na Steamu od ovog meseca potpuniji, zaokruženiji i, da naglasim, izuzetno ispoliran.

Ultrakill je igra koja se sasvim jasno i bez zazora smešta na zlatnu sredinu između arkadnog dizajna i imerzivnije, istraživanju sklonije tradicije FPS-a kombinujući veoma dugačku krivulju rasta veštine koju ćete usavršavati igranjem i ekspanzivan sistem bodovanja sa atmosferičnijim, čak i blago melanholičnim pristupom ambijentalnom pripovedanju. Ovo zapravo čini Ultrakill možda najviše hardcore igrom koju je New Blood Interactive do sada uradio, sa izrazitim akcentom na veštini i podsticajima da se ona razvija tokom igranja, a što kasnije, atmosferičnije momente čini utoliko efektnijim. Možda je to samo slučajno i srećno pogođena kombinacija a možda je Hakita naprosto tako pametan i talentovan developer, tek Ultrakill na početku vrlo eksplicitno zaziva arkadnu estetiku, sa dizajnom tutoriala i uvodnog dela koji su serija praktično „test okruženja“ bez stvarne priče pa čak i konzistentnog osećaja „sveta“, te međudelovima koji bukvalno igraču serviraju menije putem konzola koje podsećaju na arkadne mašine. U ovom delu igre Ultrakill veoma insistira na učenju mehanike radije nego da se bavi world buildingom ili kreiranjem kompleksnijih okruženja i mada je sasvim moguće da se ovo vidi i kao njegova mana – igra kao da „na svoje“ dođe tek u drugim i trećem delu gde dizajn nivoa, ambijentalni narativ i sistemi prorade u očiglednoj sinergiji – sasvim je legitimno reći i da Hakita ovo radi smišljeno, ne bi li igrača navukao  na trening pre nego što ga ubaci u zaista duboku vodu.

Jer, Ultrakill bez sumnje nudi do sada najkompleksniji borilački sistem od svih New Blood Interactive igara i jedina druga igra izašla ove godine koja može da se po njegovoj dubini i kompleksnosti poredi je ništa manje nego gorila od trista kila – Doom Eternal lično.

Porediti Ultrakill sa nečim što sam opisao izuzetno biranim rečima i smatram ga kamenom-međašem u FPS žanru nije mala stvar, ali Hakita je napravio BAŠ tako dobru igru. Koja još nije ni gotova, jelte, pa ima dosta prostora da nas iznenadi i oduševi daljim produbljivanjem već veoma duboke vode.

U osnovi, Ultrakill je serija arena – baš kao i Doom Eternal – u koje ulazite i ne možete iz njih izaći pre nego što pobijete sve neprijatelje. Ovo je svakako old school po prirodi stvari ali Ultrakill je i pametna igra i ne drži se strogo dogmatski ove ideje. Od uvodnih nivoa gde ćete se bukvalno boriti u malim sobama, da se naviknete na sistem kretanja pre nego što počnete da ga zloupotrebljavate i da naučite da parirate neprijateljsku paljbu i prepoznajete zvučne signale koji će vam kasnije spasavati život, prilično brzo stižete u ekspanzivnije, sasvim trodimenzionalne prostore gde više niste ograničeni na kretanje u, u osnovi, jednoj ravni i gde je ponekad najbolji potez koji možete da napravite, da pored neprijatelja projurite, jureći čekpoint oznaku, kako biste se pregrupisali i pripremili strategiju za sledeću sekciju. Naravno, ovo će vam umanjiti skor i ocenu na kraju sekcije, ali bežanje od rigidnosti dizajna je sasvim u skladu sa anarhičnom estetikom Ultrakill. Ovo jeste igra koja je SAVRŠENO precizna u svojim kontrolama i mehaničkim sklopovima, kako i mora biti kada od igrača zahtevate neverovatnu koordinaciju pokreta i vrhunske reflekse, ali nije i igra koja se ko pijan plota drži jednog istog rešenja za sve svoje situacije pa ni istog dizajna za sve svoje izazove.

 

Utoliko, nakon što se navinete na fenomenalnu vertikalnost i trodimenzionalnost sekcija u kojima ćete koristiti quakeolike jump-padove i leteti stotinama metara u vis, raznoseći usput gomile demona, igra neće imati problem da vas spakuje u srazmerno skučene, a kompleksne prostore gde ulazite u kuće i iz njih izlazite, raznosite sačmarom okna na prozorima, puzite ispod stepeništa i, sve vreme se boreći sa kibernetskim i organskim neprijateljima, tražite generatore koje morate razneti kako biste produžili putovanje. Igra na momente dotiče sjajnu uvrnutost dizajna mapa koju su Dusk i Amid Evil nasledili od Dooma, Quakea i prvog talasa njihovih akolita, inteligentno se igrajući sa konceptom kolorisanih ključeva, a koji su u ovom slučaju lobanje što morate nalaziti, nositi i ostavljati na odgovarajućim mestima kako biste sebi otvorili put. Ultrakill za sada postiže vrlo dobar balans između veličine mapa i njihove složenosti, ne terajući igrača da pamti nelogično kompleksne prostore niti ga – hvala Satani i svemu nesvetom – suočavajući sa pedeset identično izgledajućih prolaza i hodnika. Dizajn nivoa u Ultrakill uglavnom nije kompleksan i podređen je ideji da borba a ne istraživanje u ovoj igri imaju prednost, ali kada se to traži, Hakita ume da napravi vrlo pristojnu doomoliku mapu. Pritom, igra uspeva da u okviru jednog izrazito lo-fi ambijenta ima konzistentnu estetiku bez obzira što su neke od mapa potpuno apstraktne i nemaju apsolutno nikakvu funkciju sem da se u njima borite (uključujući rane „sobe“ koje su grafički rešene kao eksplicitno veštački otvoreni prostori omeđeni nevidljivim zidovima što sprečavaju padanje u prazninu) dok su neke druge, iako i dalje prilično apstraktne, ipak reprezentacija „stvarnih“ mesta kao što su gradski trgovi i porte crkava, dok se najkasnije sekcije dotiču sa košmarnim, fantazmagoričnim prikazima pakla, zidova sagrađenih od tkiva i platformi napravljenih od divovskih šaka.

Da je u pitanju izuzetno talentovan dizajner (koji je, da ja znam, do sada napravio samo nekoliko malih igara za tematske gejm-džemove) vidi se svakako i iz toga kako je Finac spojio ludačku brzinu borbe kul akcionih igara poput Devil May Cry sa izuzetnim kretanjem kroz prostor iz nasleđa Quake i Unreal Tournament serijala (od ovog poslednjeg je, jasno, i uzeo termin Ultrakill). Ponovo, ovde na delu imamo to da novi talas old school FPS-ova ne znači ropsko ponavljanje dizajn koncepata stare škole. Quake 3 i Unreal Tournament jesu bili brze igre sa mnogo opcija za napredno kretanje kroz prostor ali ako ih gledate naporedo sa Ultrakill, one skoro da deluju penzionerski. Tamo gde su se ove igre završavale, omogućujući napredne tehnike kretanja samo najzagriženijim igračima koji su kroz otkrivanje gličeva u kodu i opsesivan trening činili naizgled nemoguće stvari (rocket jumping, bunny jumping itd.), Ultrakill tek počinje, stavljajući igraču na raspolaganje ekspanzivan meni tehnika, od brzog klizanja po podu, preko odbijanja od zidova, pa sve do trostrukog „dasha“ u vazduhu i na tlu koji se može izvesti u bilo koju stranu. Ovo je veoma osnažujuće za igrača jer se i najvertikalniji nivoi, sa platformama i uspravnim zidovima zapravo odmah transformišu u podlogu kojom se možete kretati u tri dimenzije, kombinujući natprirodnom lakoćom skoro neverovatne poteze i ostajući bukvalno na korak od toga da letite bez ograničenja. Ultrakill u kretanju igraču, bez obzira na nominalnu kompleksnost, daje tako snažan osećaj kontrole i moći da se skoro ni jedna druga igra kou sam igrao ove godine sa njim ne može porediti.

Slično je i sa pucanjem gde Ultrakill, ponovo po old school receptu nudi samo četiri osnovna oružja na korišćenje, ali je njihovo kombinovanje – kao i proširivanje njihovih funkcionalnosti kupovinom apgrejda – ono u čemu leži dubina sistema igre. Oružja su sva odreda FPS arhetipi: počinje se sa pištoljem koji ima alternativni mod snažnije paljbe a prvi sledeći apgrejd za njega je bacanje novčića u vazduh, pogađanje novčića metkom a koji se po odbijanju atumotaski usmerava na slabu tačku protivnika kreirajući kritičan pogodak. Ovim igra demonstrira svoj duh i podstiče igrača na traganje za lepotom i elegancijom u srcu masakra.

Slede sačmara, mitraljez punjen ekserima i na kraju rail cannon, snažno oružje čiji jedan hitac izbacuje projektil ogromnom energijom ali koje zatim mora da odmori jedno pola minuta pre nego što budete u stanju da ga koristite ponovo. Prava metafora idealne muškosti! Opet, ova oružja sva imaju dalja otključavanja sposobnosti – snažniji hici  za sačmaru (koji se ppstižu pumpanjem između hitaca), ili bacanje granata, brza paljba mitraljeza i zumiranje za rail cannon i igra podstiče igrača na kreiranje sopstvenih komboa dajući mu poseban taster za brzu promenu između poslednje dve varijacije, što je u poslednjoj četvrtini igre gde delići sekunde znače razliku između pobede ili smrti ne samo korisno nego potpuno neophodno.

Tu postaje jasno da se Ultrakill, barem na višoj od dve ponuđene težine, ne može igrati „po osećaju“ od momenta do momenta već da je, u skladu sa svojim character action korenima, neophodno izgraditi svoj identitet i stil gde ćete, kao uostalom i u Doom Eternal ranije ove godine, svaki potez birati ne samo na osnovu toga šta je za vas najbolje u ovoj polovini sekunde već i kako to priprema vašu sledeću akciju u narednoj polovini sekunde. Ono što je pre dvadeset godina bila odlika igrača visokog nivoa u onlajn mečevima Quakea ili Tribes u Ultrakill je deo standardnog rečnika.

Character Action elementi ne staju na tome. Igrač ima i rudimentaran ali esencijalno važan napad „hladnim oružjem“ iz blizine. Robotska pesnica za šaketanje protivnika koji su ispred vas i sama ima dve varijacije – bržu a slabiju i sporiju a jaču – a njena važnost za prolazak kroz igru je sadržana i u sloganu kojim vam igra prodaje svoj koncept: „Čovečanstvo je mrtvo. Krv je gorivo. Pakao je pun“. ’Krv je gorivo’ ovde bukvalno znači da je jedini način da povratite zdravlje u igri lišenoj inventara i pikapova – da sebe okupate krlvlju protivnika a što dalje podrazumeva ne samo izbegavanje neprijateljske vatre i gađanje protivnika iz daljine, već, vrlo često, unošenje neprijatelju u lice i kombinovanje hica iz sačmare u čelo sa aperkatom u bradu. Ovo igru čini još bržom od Doom 2016/ Doom Eternal koncepcije jer je neprijatelje moguće oslabiti vatrenim oružjem a zatim razneti udarcem pesnice sve u jednom neprekinutom kombo-pokretu, bez zastajanja ili „animacija iz konzerve“. Ultrakill ima i „gibove“, tj. raznošenje neprijatelja na komade jakom paljbom, kao i svaki dosledan „ultranasilni“ šuter, ali je ovde izuzetno važno da stojite blizu protivnika kada od njega pravite krvavu pinjatu jer ćete jedino tako sebi produžiti život još koji sekund i preteći da se borite i narednog dana. Razume se u borbama sa bossovima od kojih neki i sami imaju razorne napade iz blizine, ovo se pretvara u divlji ples pritrčavanja, klizanja, uletanja i izmicanja sa četvrtsekundnim nišanjenjem u glavu i ispraćanjem hica iz sčmare pesnicom koja će, ako ste ga dobro odmerili, ubrzati i samu sačmu i time pojačati efekat hica. Ako ga niste dobro odmerili, nema vremena za kajanje.

Jer, da bude jasno, ovo je igra u kojoj napadi stižu sa svih strana, u Ultrakill se borite sa talasima demona, robota i kiborga koji nose sačmare, automatske puške, bacače plamena i mogu da lete, izmiču se, ili jure prema vama ko ludaci i mada sam siguran da na internetu ima polubogova koji sve to prelaze bez pretrpljene štete, ceđenje rumene krvce iz neprijateljskih tela je jedini način da normalna osoba vidi završetak svakog od poglavlja i finalnog bosa ovog early access bilda, a koji je anđeo naoružan mačem što leti i kopljem koje pušta gromove.

Da je Devil May Cry 3 jedna od glavnih inspiracija za Ultrakill jasno bude već i iz tog finalnog bosfajta u kome Gabriel skoro doslovno ponavlja neke od replika što ih u DMC3 izgovara Vergil – i uostalom autor igre je sam na Steamu rekao da mu je to glavna inspiracija – ali ovo je i FPS igra u kojoj postoji koncept pariranja veoma prirodno, veoma vešto uklopljen u superbrzi borilački sistem. Sva oružja koja nisu hitscan tipa, dakle, koja imaju „fizički“ projektil mogu biti parirana pravovremenim udarcem pesnice tako da se pojektil vrati protivniku i ovo – pošto je najčešće teško za izvođenje usled brutalnog mošpita – bude izvor ne samo ogromne štete koju ćete naneti neprijatelju, već i način da se postignu masivni skokovi u ocenjivanju borbe. S druge strane, „disrespect“ koji podrazumeva kombo pogotka iz oružja i udarca pesnicom u pravom trenutku ne samo da izgleda dobro i čini čuda za mentalno zdravlje igrača, već i takođe podiže finalnu ocenu. Ukratko, ovo je igra koja od character action predložaka uzima čitanje „telefoniranja“ neprijatelja i pamćenje njihovih komboa kako biste kombinacijom klizanja, trkova i skokova izbegli a kombinacijom hitaca i udaraca kontrirali njihove napade, sa potrebom da razvijete sjajan osećaj za pozicioniranje u prostoru kao u Quake 3 i smenu oružja usred komboa, kao u Devil May Cry 3.

Ultrakill je, kad se sve to skupi na gomilu jedna izuzetno brza, izuzetno eksplozivna, hiperkinetička igra, sa ogromnom slobodom (ail i vrhunskom kontrolom) kretanja po sve tri ose i borilačkim sistemom koji ima solidan broj pokretnih elemenata da igrač od njih kreira sopstveni identitet i pristup. Da je igra fleksibilna i dizajnirana da akomodira različite pristupe svedoči i to da većina uputstava za borbu protiv finalnog bossa, Gabriela, podrazumeva distancu i izbegavanje štete a da je moja pobednička strategija uključila unošenje u lice i razmenu udaraca iz blizine kao u nekakvom ilegalnom, podrumskom boks-meču. Ultrakill je, kako i treba da bude sa ovakvim igrama, naslov ekspanzivnog vokabulara ali prave priče, korišćenjem svih tih pojedinačnih elemenata, može da ispriča samo posvećen igrač koji pronalazi načine da modove kretanja, napadanja, presretanja i kontriranja poveže na osobene, samo sebi svojstvene načine.

Ultrakill izgleda „jednostavno“ sa svojim niskopoligonalnim, veoma „geometrijskim“ okruženjima i drečavim primarnim bojama, ali ovo je iznenađujuće čitljiva igra. Pažljiv odabir boja i dizajn kontura u saradnji sa izuzetnim dizajnom zvuka znače da igrač informacije prima podsvesno i odluke donosi na kognitivnom nivou koji je smešten daleko ispod „jezičke“ razine. Ovako je jedino i moguće igrati igre koje isključivo gađaju „bori se ili beži“ instinkt i čoveka pretvaraju u biće čistog nagona i supermoćnog fizikusa – a što je u igri, uostalom, opravdano robotskim telom koje koristite – filtriranjem informacija tako da se primaju na predintelektualnom planu, delovima mozga koje bismo nominalno smatrali atavističkim ostacima naše životinjske prošlosti ali koji u ovakvoj igri postaju i presudni.

Svakako je zato i osećaj kada izađete iz Ultrakill kao da silazite iz „stvarnog“ sveta u nekakvu nezadovoljavajuću simulaciju u kojoj su stvari spore, informacije zaklonjene a kretanje tromo i jedva da ima delić one radosti kontrole koju imate u igri. Unity je nekada bo pristojan endžin za skromnije 2D naslove ali u ovoj igri vidimo da je više nego sposoban da kreira fantastično brze, kinetičke naslove koji žive ili umiru na šezdesetohercnoj frekvenciji a gde i pored jednostavnih tekstura, krutih animacija i rudimentarnog osvetljenja ne možete a da ne budete impresionirani mesnatošću uništenja, masivnošću eksplozija, osećajem za srazmere. Džinovski boss, Corpse King, recimo, veoma uspešno posreduje taj utisak da ste suočeni sa osobom veličine omanjeg brda a sa kojom se borite bez milosti i bez gubljenja frejmova.

Vizuelno najmanje interesantan deo igre je svakako cybergrind, virtuelni prostor gde se, opciono, izvan glavnih misija u igri borite protiv beskonačnih (?) talasa neprijatelja u areni koja je omeđena ali koja između svaka dva talasa dinamički menja svoju topografiju. Ultrakill ovim vrlo solidno odrađuje sopstvenu varijaciju na „horde mode“ i daje igračima na raspolaganje laboratoriju u kojoj mogu da vežbaju tehnike i isporbavaju strategije. Naravno, kako se Ultrakill generalno igra za skor, bolja veština se može demonstirati i biranjem starih misija i prelaženjem istih sa novom opremom i, važnije, novim, produbljenijim znanjem šta sve možete na Zemlji kada je čovečanstvo mrtvo a vi ste robot suprostavljen armijama demona.

Arsi Patala je pre svega muzičar i muzika u igri – breakcore gruv sav u skakućućim semplovima i nervoznim brejkbitovima – sažima i iskustvo igranja, uzimajući poznato, čak i tuđe a onda ga svodeći na najljuću suštinu, dok se ponovo ne oseti svežim i značajnim, i ispaljujući ga natrag u lice igrača brzinom od 200 na sat.

Ovo je igra koju ne mogu da preporučim generalnoj populaciji igrača. Danas su igre ipak medij mnogo širi od toga da se gleda samo spretnost i cene samo brzi refleksi. Ultrakill nema (vidniju) priču, niti likove, nema dijaloge niti „svet“ koji se istražuje, njegova je suština svedena na urnebesnu borbu a okruženja na površine koje služe za pentranje, klizanje, odbijanje, skakanje, u kojima, samo ponegde čuče i skrivene tajne. Ovde nema mnogo metafora sem one najprostije da ubijanjem (svojih) demona postajete jači ali ima arena u kojima ne smete dotaći vodu, nad kojima ćete leteti u trostrukim deševima i pesnicama udarati Mindflayera u lice dok ne pocrveni od besa a onda ga razneti iz daljine hicem iz Rail Cannona.

A opet, ovo nije isforirano hardcore igra samo za „Git Gud“ klijentelu, jer ne samo da Ultrakill ima izvrsno osmišljene opcije za pristupačnost i olakšavanje (od toga da imate jasnije iscrtane konture neprijatelja, preko pomoći u nišanjenju do umanjenja štete) već je i na onom najtežem, najbeskompromisnijem nivou dizajnirana sa neverovatnim osećajem za balans gde ulazak u arenu koja se isprva čini nemogućom za prelazak posle nekoliko pokušaja rezultira vratolomnom serijom skokova, hitaca, promena oružja, pariranja projektila, udaranja o tlo iz velike visine da spljeskate gomilu zombija koji halapljivo traže vašu krv, dok na kraju uz gigantsku eksploziju ne preteknete i shvatite da je bilo ne samo dostižno već i spektakularno dobro. Ultrakill je igra osnaživanja a ne igra koja vam se podsmeva kada umrete (iako, da, ima lobanju koja vam se smeje kada umrete), ona je igra superbrzih, letećih bossova i eksplozija koje gutaju po pola arene a iz kojih svih na kraju ipak izlazite kao pobednik. Jer, na kraju dana, parodija i paradoks jesu suština Ultrakill: ovo je igra koja svojim imenom priziva apsurdno, paradoksalno veliku smrt, ali ona, više nego skoro išta drugo u svetu video-igara, slavi život. A život, da vam kažem, mora dobro da se pomuči da bi bio dobar kao Ultrakill.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 19 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Ova nedelja u metalu je donela nekoliko visokoprofilnih i dugo očekivanih izdanja, poput novih albuma Finntroll i Napalm Death ali i novi Vatican Shadow pedigriranog i talentovanog Dominicka Fernowa (a što uopšte nije metal, ali je metalu srodno), a sa druge strane dosta interesantnih izdanja malo poznatih izvođača. Uronimo u magični svet fantazije i distorzija:

Prvo blek metal i odmah u totalni pokolj na prvom albumu indonežanskog blek metal orkestra Antichrist koji se zove Blurred Stay in Hell. Ovo je agresivna, muljava ali dobro napisana i odsvirana muzika u kojoj se satanistički bije i preti. Ako ovde ima momenata refleksije oni nisu povezani sa melanholijom nego sa hladnoćom i propašću. Indonežani odlično sviraju i ne zvuče kao flavour of the month blek metal koji se generalno pravi, sa jednim brutalnim pristupom žanru i osvežavajućom energijom.

 

https://antichrist6.bandcamp.com/album/blurred-stay-in-hell

 

Pariski Sunnudagr zvuče vrlo raspoloženo na svom prvom albumu, Le silence. Bend je 2013. godine imao dva EP-ja a onda im je bio potreban najveći deo decenije da snime debi dugosvirajuću ploču ali je zato ovo odlična kolekcija pesama koje spretno mešaju staroškolske, sirove blek metal instinkte sa novijim tendencijama. Ovo je emotivan album – slušajte početak Le Dernier Bastion sa sve recitacijom preko razloženih akorda – ali uvek u ravnoteži sa propisnim premlaćivanjem. Produkcija je dobrodošlo sirova, takođe, i ovo je jedan od najzabavnijih albuma ove nedelje:

 

https://sunnudagr.bandcamp.com/album/le-silence-black-metal-2020

Ukrajinci Khors su iskusna blek metal ekipa pa je i njihov sedmi album, Where the Word Acquires Eternity jedan kvalitetan paket slovenskog metala: ovo je emotivna ali žestoka muzika koja ima ljubav prema melodiji ali i jednu mračnu, demonsku atmosferu koja meni veoma prija. Bend svira srednjetempaške, žestoke pesme čija himničnost i energija vrlo dobro dolaze do izražaja zahvaljujući izuzetno solidnoj produkciji. Mnogi bendovi iz Ukrajine ili Rusije su naprosto previše melodični ili emotivni za moj ukus, ali Khors veoma uspešno venčavaju tu slovensku emotivnost sa za mene bitnijim elementima blek metal žanra pa mi je ovaj album lego ko budali šamar:

 

https://khors1.bandcamp.com/album/where-the-word-acquires-eternity

 

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/khors-where-the-word-acquires-eternity

Moskovljani Morokh na svom novom EP-ju, Serpent’s Nest kombinuju blek metal napravljen po uzoru na skandinavske preteče ali svakako zatim temperiran širokom slovenskom dušom (pa time i često jako melodičan i osećajan), sa modernijim, gruverskijim metalom. Rezultati su zanimljivi. Morokh svakako umeju da naprave, jelte, žurku, i ovo je ploča koja drži pažnju i impresionira produkcijom koja je kvalitetna i podaleko od blek metal modela. Utisak je da je ovo podjednako blisko i metalcore publici, barem koliko i nekakvim blek metal pozitivcima, a sa svojim instrumentalnim i ambijentalnim lutanjima u drugom delu bend kao da se kandiduje i za mnogo više. Zanimljivo!

 

https://morokh.bandcamp.com/album/serpents-nest-ep

Nešto navalili ovi Sloveni da snimaju solidne blek metal albume, pa evo i poljska ekipa Ragehammer. Ovi ljudi na omotu abuma Into Certain Death imaju ništa manje nego medveda kog proždire čopor besnih vukova a na promo fotografijama poziraju sa isučeni noževi i mračne face, pa znamo da je u pitanju ozbiljna priča. No, muzika je odlična. Into Certain Death ima blek metalsku širinu ali i jedan solidan trešerski pristup koji ploči donosi lepu kombinaciju epike i naturalizma. Danas su blek metal albumi prilagođeni potrebama klasičnih hedbengera više izuzetak nego pravilo pa Ragehammer ovde donose ploču koja lepo pokreće i telo i dušu svojim finim tempom i dobrim rifovima. Odlično:

 

https://paganrecords.bandcamp.com/album/into-certain-death

A evo opet Ukraijna: Mørkt Tre imaju drugi album, Земля забута богом і людьми i mada je ovo u teoriji MNOGO nežno i emotivno za moj prostački i sociopatski ukus, moram da pohvalim ukrajinsku braću. Njihov blek metal je vrlo epski, vrlo folklorni, vrlo mitološki ali ne zaboravlja da bude METAL, dakle, da ima žestinu, dobar rif, energiju. Svi koji vole folklornu, progresivističku struju u blek metalu, pogotovo sa istočne polulopte, ovde će se sigurno oduševiti, ali čak i ja, ovako mator i konzervativan, sam vrlo uživao:

 

https://mrkttre.bandcamp.com/album/–2

Skrećemo onda malo do Belorusije za potrebe sedmog albuma projekta Raven Throne. Ono što je počelo kao paganski blek metal se do albuma Viartannie (Chroniki źmiainaj ciemry) pretvorilo u atmosferičnu, melodičnu i teatralnu ponudu blek metala koji ne beži od nekakvog artificijelnijeg zvuka – slušajte programirane bubnjeve, pogotovo na prvoj pesmi – i generalno ubedljivo prodaje svoj epski, teatarski pristup. Nisam ljubitelj miksa i masteringa na ovoj ploči koja je u pogledu samog, jelte, zvučanja, prenatrpana i preglasna, ali Raven Throne nude tačno ono što se od njih očekuje u muzičkom pogledu, jedan sažetak svih blekmetalskih grandioznosti u prijemčivom i probavljivom paketu:

 

https://raventhrone.bandcamp.com/album/viartannie-chroniki-miainaj-ciemry-the-return-the-chronicles-of-the-serpent-darkness

 

Pa onda opet Rusi!!!!!!! Šta je ovo, ludnica! Elem, Dodmorke je praktično jednočlani bend, čiji je album „I“ programski napravljen da bude primitivan i prost. Ovo je blek metal-pank sa prostačkim aranžmanima čija snaga počiva u toj nekoj privlačnosti ponavljanja istih tema. I to uglavnom prolazi. Bend namerno nema više od dva rifa po pesmi i sve je sklopio da bude sirovo i primitivno, ali ima šarma u toj repetitivnosti. A vokali su HAOS:

 

https://dodmorke.bandcamp.com/album/i

 

Da malo odemo na zapad: kad vidite sliku Francuza koji stoji iza projekta Ardente (a zove se Secret Corridor) verovatno vam zaigra brk, ali mladić na demou Le Château sous les Étoiles pokazuje mnogo duše. Naravno, nije ovo sazrela muzika, aranžmani su veoma samozadovoljni i pomalo hermetični ali nekako sve to ima emociju i vitalnost:

 

https://secretcorridor.bandcamp.com/album/le-ch-teau-sous-les-toiles-demo

 

OK, vraćamo se u Poljsku. Slavland je jednočlani projekat koji skoro već dvadeset godina vredno izbacuje albume brzog, žestokog blek metala prepunog folklornih elemenata i melodičnih napeva. Doduše, u ovoj deceniji je Stal biała, krew czerwona tek drugi album za ovaj projekat, ali je zato dobar. Ovo su odlično napisane pesme koje uspelo spajaju svoje folklorne i metalske motive sa sve gajdama i brdom tradicionalnih instrumenata a sve u jednom vrlo svedenom, skoro pa lo-fi kontekstu. Ne da album zvuči mutno, naprotiv, ali ovo nije napucana produkcija velikih folk-metal imena, već očigledan rad iz entuzijazma sa puno znoja i duše uloženih u proizvodnju muzike. Otud je čak i malo šuntavo sviranje blastbitova zapravo snaga ovog albuma koji deluje stvarnije i autentičnije od ogromne većine preproduciranih ploča sličnog usmerenija:

 

https://slavland.bandcamp.com/album/stal-bia-a-krew-czerwona

Kad sam spomenuo preproducirane ploče sličnog usmerenja NISAM mislio konkretno na novi Finntroll jer je Vredesvävd zapravo vrlo zabavan album. Finske vedete narodnjačkog blek metala definitivno jesu skupo producirane i epski nastrojene na svom sedmom albumu ali je kvalitet komponovanja, aranžiranja i svirke uglavnom na tako visokom nivou da mi je srce na mestu a na licu uglavnom igra osmeh. Naravno, voleo bih malo „suvlji“ miks ali Finntroll u dobroj meri idu na efekat kiča koji njihova muzika baštini svojom kombinacijom narodnjačkih motiva i blek metal pičkaže pa se tu i ova vrsta produkcije uklapa. Ovo je dobra, brza i, ponoviću, prilično zabavna ploča koja se, uprkos promuklom dranju, lako može slušati sa dobrim delom porodice. Lepo:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yiSNF-z810g&list=PLBzBwYhHpqLK0yPFvNVHdxDJjpF-Eiz8p

 

Rumunija nije deo slovenskog talasa ove nedelje, ali je pružila jedan dobar EP. Temišvarski Ordinul Negru je svoj EP Nebuisa napravio igrajući se sa alternativnim pristupima već objavljenom materijalu, završivši na kraju sa četiri nove pesme avangardnog i intrigantnog blek metal zvuka koji pravi simpatične ekscese i istraživačke ekspedicije u razne strane, ali se ni malo ne stidi svog osnovnog, vrlo tamnog i energičnog zvuka. Rumuni, iako ispituju veoma različite harmonske opsege u onome što rade, vole i čvrst, pravoveran metal rif i ovo je za mene veoma lepa kombinacijua, pogotovo uz solidan miks i zaista jaku posvećenost istraživanju:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/ordinul-negru-nebuisa

Idemo na stoner, i odmah sa albumom koji ZAPRAVO nije stoner. Arcade Messiah je solo projekat Johna Bassetta koji ima još nekoliko solo projekata (Sacred Ape, KingBathmat) a sa Arcade Messiah – što je, inače, odlično ime – kreira neku vrstu progresivnijeg hard roka, vrlo prijatnog za ostarele, žedne uši poput mojih. The Host je ploča dugačkih, ali dinamičnih, drusnih rok pesama koje vole da se odmaknu od ritam-i-bluz predloška kako bi se dotakle raznih vrsta eksperimenata sa zvukom i instrumentarijem a da se ipak ostane čvrsto u okvirima (progresivnijeg) roka. Dakle, ovo su pesme u kojima se eksperimentiše, ali su vrlo jasno na prvom mestu pesme sa minuciozno napravljenim aranžmanima. Bassett dobro peva i majstor je atmosfere, ali na prvom mestu je to da pesme, bez obzira na dužinu i razne stilske diverzije kroz koje prolaze, nikada ne gube inerciju kretanja napred i očuvanja energije, čak ni kada skoro otvoreno idu na hipnotičke, snolike igrarije sintisajzera. Simpatično!

 

https://arcademessiah.bandcamp.com/album/the-host

I ovde ima Slovena. Moskovski Kamni („kamenje“, naravno) ima treći album, Mandala i kvartet ovde kreće vrlo naglašeno istočnjačkim obrednim dronom da bi prešao u teški gitarski stoner metal. Lepo otvaranje! Ostatak albuma je u sličnom maniru, sa psihodeličnom dimenzijom stoner roka u prvom planu, teškim gitarčinama i rokerskim pevanjem i dobrim kombinovanjem hipnotičkih efekata sa pravovernim treskanjem. Moja jedina zamerka ide na preglasan mastering koji muziku inače punu dinamike prilično zaravnjuje. No, ovo je dobar album psihodeličnog stoner metala – delom pevanog na Ruskom – koji i tako vredi čuti:

 

https://kamni.bandcamp.com/album/mandala

Void Rot iz Mineapolisa na svom prvom albumu, Descending Pillars pokazuju kako treba masterovati ovakvu muziku. Njihov duboki, preteški death doom na ovoj ploči dolazi uz dinamičan, „mekan“ master koji omogućuje da čujete razlike u intenzitetu u svirci i da pustite album glasno a da vam se zvučnici ne raspadnu od klipovanja. Dakle, bend me je, što se kaže, kupio na keca. I muzika je dobra, spora, nadrkana, kao Bolt Thrower, Grave i Disembowelment spojeni pa pušteni na 16 obrtaja, sa pretećim, mračnim rifovima i nemilosrdnim mlevenjem bas-bubnjeva, te podzemnim vokalima. Mislim, meni je malo potrebno za sreću, jelte. Mračno je ovo i hermetično a sa dovoljno elegancije i pažnje za detalje da ne bude tek monotono i neprozirno. Nije to lak balans za držati – pola bendova na Bandcampu na koje kliknem prekidam posle pola sekunde jer to ne umeju – i Void Rot svakako treba ceniti i zbog toga a i zbog lepog, dinamičnog masteringa koji ovu ploču, inače tešku i napornu, čini lakom za slušanje. Nema ovde mnogo varijacije u odnosu na osnovnu formulu ali bend pruža mekani, topli zvuk i prijemčivu tminu u kojoj se može izgubiti sa zadovoljstvom. Fakat je da je ovo album gde sve pesme liče jedna na drugu ali ako se ubacite u taj, jelte, đir, vrtećete ga u krug besomučno:

 

https://sentientruin.bandcamp.com/album/descending-pillars

Nick Olliveri iz Kyuss/ QOTSA/ Mondo Generator/ The Dwarves itd. udružio se sa Full Tone Generator za singl Without A Sound / If You Want Me i ovo je baš onako kako zamišljkate: abrazivni stoner/ punk/ rock/ metal za loša pijanstva i dobre tuče:

 

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/without-a-sound-if-you-want-me

 

Orphans Of Doom iz Kanzas sitija su manje doom a više nekakav sporiji i teški, ali topli i duševni post metal. EP koji se zove samo „EP“ izašao ove nedelje donosi tri melodične i lepe pesme bez pevanja, sa solidnim zvukom i dosta energije. Prijatno:

 

https://orphansofdoom.bandcamp.com/album/ep

Živi albumi danas nisu onakav događaj kakav su nekad bili, ali kod bendova koji sviraju ekstremni metal su zapravo srazmerno retki jer je njihov zvuk teško korektno snimiti u neidealnim uslovima. Otud, moram veoma da pohvalim  Live at Fall of Man berlinskih Praise the Plague koji su se posle jednog studijskog albuma i jednog EP-a sada dokazali odličnom živom pločom čiji prihodi još i idu u dobrotvorne svrhe. Praise the Plague pored dobre duše imaju i dobar zvuk i dobre pesme pa njihov blackened doom metal na ovoj ploči zvuči moćno i nezaustavljivo, osvajajući i snagom i pameću u isto vreme. Ovo je i jako dobro snimljena i miksovana ploča a da zadržava tu snagu i sirovost žive svirke, pa, ako volite doom metal, ovo spada u obaveznu lektiru:

 

https://praisetheplague.bandcamp.com/album/live-at-fall-of-man

Francuski gitarista i klavijaturista Tom Penaguin ima, pored svojih bendova Djinn i Orgöne, i solo projekat, Captain Blind Chameleon i prvi album pod ovim imenom zove se Tales of a Floating Man. U pitanju je konceptualni album, sastavljen iz dve „svite“, a muzički pričamo o vrlo prijatnom, duboko isfaziranom ali prijateljskom i poletnom, psihodeličnom stoner zvuku koji bi trebalo da prija i metal publici ali i ljubiteljima lepih melodija koje se mogu pevušiti dok perete sudove. Penaguin je vrlo talentovan muzičar i solidan kompozitor a album je snimljen korišćenjem isključivo analogne opreme i ima topao i prijatan zvuk. Vrlo lepo:

 

https://tompenaguin.bandcamp.com/releases

 

Cruthu iz Mičigena na drugom albumu, Athrú Crutha, sviraju divan doom metal. Ovo je mekana, prijatna i razigrana muzika koja ne zaboravlja svoj skrušeni, lamentirajući osnovni ton ali je veoma zabavna i ekspanzivna sa širokim harmonskim zahvatom, dinamičnim aranžmanima i pevačem koji je toliko gotivan da bih ga stavio između dva parčeta hleba i pojeo kao sendvič. Ozbiljno, ovo je, onako, old school ali ne zastarelo i veoma prija mojim ušima:

 

https://cruthu.bandcamp.com/album/athr-crutha

Lord Sin su Portugalci koji svoj psihodelični doom metal improvizuju najvećim delom. Što je smelo. Očekivao sam da ovo više bude nekakav stonerski džem, ali album Portrait of the Devil zapravo ima i tekstove i pevanje i, pa, to je njegova najslabija strana. Treba ovo slušati jer jako dobro pokazuje zašto se ne improvizuje muzika koja zahteva kompleksnije, „jezičke“ strukture. No, treba ga slušati i jer delovi gde se ne peva umaju da budu izvrsni. Ovo je vrlo psihodelično, sporo i atmosferično na momente, pa ga vredi malo i trpeti:

 

https://lordsin13.bandcamp.com/album/portrait-of-the-devil

Trevor William Church iz Beastmaker i Haunt je pre jedne decenije imao i bend Inside the Sun koji je istoimeni album snimio 2012. godine a ploča je tek sada izašla. Lepo je ovo odstojalo a u pitanju je pristojan, sirov stoner rok/ metal sa dobrim gruvom, agresivnim vokalima i razigranim metalskim gitarama. Dobra kombinacija i vrlo simpatični izleti u NWOBHM/ thrash smeru:

 

https://churchrecordings.bandcamp.com/album/inside-the-sun

 

Flying Anomaly Theorised su francuski stonerski trio čiji EP, What’s Up Moony ? sa svojim garažnim zvukom ostavlja utisak jedne prijatne sirovosti iako je muzika dovoljno sofisticirana da bend razume i kako da hipnotiše a i kako da kazni. Instrumentalno ali solidno, sa dobrim gitarskim radom:

 

https://flyinganomalytheorised.bandcamp.com/releases

Ne znam šta Las Trumien – ime benda i bendovog prvog EP-ja – treba da znači ali ovi Poljaci krljaju dobar doom metal, vrlo sabatovskih rifova i agresivnog, vrištećeg sludge vokala, a što se iznenađujuće dobro uklapa jedno uz drugo. Las Trumien pritom zvuče kao da su se snimili u garaži ali nekako im to ni malo ne škodi i moć gitara koje ovu muziku nose nije ni najmanje oslabljena. Odlično:

 

https://lastrumien.bandcamp.com/releases

Chronic Lethargy iz Kanzas Sitija (već drugi bend ove nedelje iz tog grada u Misuriju – ko zna šta im stavljaju u vodu tamo) sviraju vrlo dopadljiv stonerski, psihodelični rok na albumu Stonan kome je svaki naslov pesme nekakva stonerska aluzija na Konana. Detinjasto ali ja sam poslednja osoba koja će TO nekom zamerati. Više zameram sirovost zvuka koja je načelno dobrodošla ali malo ometa slušanje ovih zapravo dobrih, pomalo ritualnih pesama koje bih voleo da čujem u nešto skuplje snimljenim verzijama. Ali prijaju:

 

https://chroniclethargy.bandcamp.com/album/stonan

 

Za mlade koji više vole nešto emotivnije i monumentalnije, SUNDR iz Melburna imaju novi album, Solar Ships. Ovo je post metal sa sludge zvukom i doom sporošću, koji je sav u očaju i vrištećoj emociji sa četiri jako dugačke pesme i aranžmanima koji su manje maštoviti nego što bih ja voleo ali bend makar svoje duge, iscrpljujuće tužbalice razvija na srazmerno organski način. Puno, dakle, post rok harmonija, distorzirane melanholije i urlika za one koji vole:

 

https://sundr.bandcamp.com/album/solar-ships

 

Mom brutalističkom ukusu bliže je novo izdanje Fucking Kill Records, split album Abyssal Doom Oriental japanskih Anatomia i tajlandskih Shambles. Ovo je kombnacija studijskih i živih pesama, te neobjavljenog i objavljenog a teško nabavljivog materijala i ko voli lo-fi doom metal, sav u užasno sporim rifovima i velikoj težini, uživaće u dve dugačke pesme koje Anatomia nudi. Shambles su više death metal bend pa njhova strana ima više ritmičke raznovrsnosti ali i ovo su dugačke, teške i iznurujuće pesme samo za posebnu klijentelu:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/anatomia-shambles-abyssal-doom-orientalsplit

 

Kostarikanski Depleted imaju lep omot za svoj prvi album, Throes. Muzika je raspoloženi melodični death metal koji zvuči kao, recimo, demo snimci The Black Dahlia Murder i mada ovo zvuči kao da se podsmevam Depletedu, zapravo se meni to jako dopada. Ovo je nekomplikovan, energičan „koraški“ melodeath koji ide napred i čuka bez mnogo filozofiranja pa je time vrlo šarmantan i prijatan za slušanje meni koji nemam mnogo živaca za neke visoke koncepte u ovom žanru:

 

https://depletedcr.bandcamp.com/album/throes

Argentinci Silverheart su solidan power metal sastav koji je rešio da u ovoj godini odigra JuTjub kartu i snimio EP obrada Queena. Queens of Metal ima šest Queen pesama u metaliziranim obradama, mada su Queen ionako bili dobrim delom i metal bend. Hoću reći, ovde tako dobijamo brzu verziju We Will Rock You, Tie Your Mother Down, Don’t Stop me Now i Innuendo a koje su vrlo bliske originalima. I want to break free mora da se malo „utvrdi“ da bi bila metal i to je sad jedan spoj maltene djent oštrine i radio friendly pop muzike, a Who Wants to Live Forever je raspevana power balada. Silverheart se ni malo ne trude da se odlepe od Queen preldoška i ovo je, dakle, igranje na zicer. Naravno, masivan respekt za kvalitet izvedbe ali žal za malo smelijim obradama ostaje:

 

https://silverheart.bandcamp.com/album/queens-of-metal

Španski Intolerance imaju ime kao da sviraju nekakav hardcore, ali kad pustite njihov EP, Laments from the Dripstone Cave, to je death metal stare škole. Vrlo jednostavan, vrlo primitivan pa ima i neke dodirne tačke sa hardcoreom, barem onako kako ga ja, stariji čovek shvatam. No, ima ovde lepe atmosfere i po kojeg rifa i prođe dan. Hoću reći, bend, iako ne izmišlja ništa novo u staroj formuli, odiše autentičnošm prljavštinom i ima dovoljno sviračkih kvaliteta da ovo bude plrijatan OSDM album:

 

https://intolerancedeathmetal.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

 

Meksički duo Skeletal Throne na debi albumu, Human Deterioration svira vrlo knjiški, udžbenički death metal. Dobar i kvalitetno odsviran i produciran ali četvrtast i bez sad nekih svežih ideja i novih horizonata u koje se gleda. Ovo napominjem jer mi se album dopada, njegova mošerska, čvrsta estetika je vrlo zdrava i ova dva čoveka apsolutno umeju da sprave i zvuk i da napišu pesme. To što ovo nije bogznakako originalno zapravo nije problem i album se vrlo lepo sluša:

 

https://skeletalthrone.bandcamp.com/album/human-deterioration-2

Kanađani Chasmdweller na svom drugom albumu, Bacterial Lotus nude vrlo taman, kavernozan zvuk i veoma mračan pristup death metalu uopšte. Ovo je death metal koji zna i za lepe, razrađene melodije na gitarama ali čiji je prevashodni interes da ponavlja hipnotičke rifove i provlači skoro neljudski dubok vokal koji slušaoca prenose u izmenjeno stanje, jelte, svesti. No, ovo je em lepo napisan album em je snimljen vrlo solidno, izbegavajući tipičan blur core zvuk za račun pristojnog, razgovetnog miksa. Opuštajuće! A muzika je žestoka, dinamična i odlična:

 

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/bacterial-lotus

 

Australijski Verethragna kažu da je njihov (debi?) album Living Hell opasna materija: „The ending of this album creates worldwide chaos, madness and war … we do not call anyone to violence, this record expresses creative impulses“. Mislim, svakakvi se disklejmeri daju pročitati danas na pločama. No, muzika je solidna iako ne smem da tvrdim da slušanje albuma do kraja izaziva globalni haos. Ovo je pristojnjikav deaththrash metal dosta naklonjen mošingu, sa mnogo srednjeg tempa i rifova uz koje je merak mlatiti glavom. Bend se povremeno izvuče iz ove matrice i zasvira nešto lepše i melodičnije (recimo, refreni Do not forget) ali je generalno ovo vrlo rifaški i mošerski album solidne produkcije:

 

https://verethragna.bandcamp.com/album/living-hell

Kad vidite da se bend zove Carnal Ruin, čak i pre nego što saznate da su iz Tampe, američke, praktično, postojbine death metala, jasno vam je kako će im EP The Damned Lie Rotting zvučati. Dakle, da bude jasno, ovo je death metal ali nije tradicionalni „Tampa“ zvuk već više old school death metal po skandinavskoj formuli. Carnal Ruin nisu baš sad nešto originalni i njihova muzika uzima podosta svog identiteta od švedskih preteča, ali je ovo dobar, kvalitetan EP, dobre produkcije, koji, iako se oslanja na stare trikove, podseća i da ti stari trikovi i danas dobro pale:

 

https://carnalruin.bandcamp.com/album/the-damned-lie-rotting

 

Pathetic je čudno ime za death metal bend ali što da ne – valja se ponekada isticati. Ova ekipa je okupljena oko AJ Kovara iz Witches Hammer i svira mračni, satanistički death metal starijeg pristupa, sa fino doziranim blek metal dodacima. Rezultat je da je EP The Pestilence Born of Unclean Acts (izašao ni mesec dana nakon drugog albuma, Cleansing the Land of the Infidel) jedna, onako, divljačka i brutalna kolekcija mračnih i zapaljivih pesama za posvećenike i ljubitelje muljavijeg ali čvrstog zvuka. Bend odlično svira i piše dobre pesme pa je ovo samo na prvi pogled primitivno a zapravo sofisticirano u svojoj brutalnosti:

 

https://pathetic666.bandcamp.com/album/the-pestilence-born-of-unclean-acts

Ko od nas nije poželeo da je Šveđanin? Ja to dnevno poželim bar pešes puta, ali ja sam Balkanero, a jeste malo neobično kada tako nešto žele – Belgijanci. Carnation na svom drugom albumu, Where Death Lies potvrđuju da su se napajali na izvorima koje su potočili Entombed, Bloodbath, Unleashed i druge švedske preteče i mada ovo nije neka ploča zbog koje sam ostao zalepljen za zid, Belgijanci su sasvim prihvatljivi. Glavna kritika, ako je tako možemo nazvati, je da Carnation, bez sumnje u plemenitoj ambiciji da ostave sopstveni pečat na jednom prilično jasno omeđenom žanru, možda malo preteruju sa aranžiranjem pa pesme imaju više ideja i delova nego što im je potrebno. Bend je meni najjači kada se zapravo tvrdo drži pravoverne Entombed formule gde se pesme razvijaju organski i izrastaju iz pre svega dobrog rifa. Naravno, nije lako ispišati pedeset dobrih rifova za jedan album pa ja ne zameram Belgijancima što se trude da muziku obogate složenijim aranžiranjem, ispadima odličnih blastbitova i velikom količinom breakdown/ bridge itd. međudelova. No, to i znači da ploča nije cela ubojita onako kako su ubojiti njeni najbolji delovi, ali dobro, i ja sam star i umoran čovek. Ovo je odličnozvučeći album čiji je mastering glasan ali u skladu sa muzikom i bend generalno zvuči zdravo i ubedljivo. Valja!

 

https://carnation.bandcamp.com/album/where-death-lies

 

Moja ljubav ka sleming death metalu me često dovede u neprijatne situacije gde klikćem na albume bendova čiji je jedini kvalitet mizoginija. A to, primetimo, nije STVARNO kvalitet. Posle se osećam onečišćeno i niko od nas nije srećan. Awaken the Misogynist su internacionalni projekat u kome sviraju članovi Slamentation, Facelift Deformation, Crepitation itd., kapirate već, a to da su na Fejsbuku morali da napišu „Don’t worry, we DO NOT hate women in any way :-)“ je valjda dovoljan signal da su i oni svesni koliko je slem povezan sa najgrđim incel instinktima današnjice i kako njihovo odabrano ime zvuči prilično problematično. Enivej, njihov prvi EP, Abuse of Consumption zapravo se bavi neodgovornim odnosom ljudske rase prema planeti i njenim resursima, što je pohvalno, a muzika je brutalni, onako, iznurujući slamming death metal. Tri pesme koje ovde dobijamo teško da će biti hitovi na ijednoj radio stanici koji iko na svetu sluša, nema tu pamtljivih tema i refrena, ali ovo je jedan dosledan, krvoločan slem koji ima onu važnu komponentu gruva i poleta i meni je, na kraju dana, pored kvalitetne svirke i dobre produkcije – prijao. Omot, iako ide na titranje mizogine dražice kod slem publke zapravo forsira metaforu o nasrtaju na majku Zemlju koji izvode militarizovani i industrijalizovani (kvazi)mužjaci pa mada Awaken the Misogynist nisu baš suptilni – a što slemu nije baš ni prirođeno – za sada se može reći da imaju dobru nameru.

 

https://awakenthemisogynist.bandcamp.com/album/abuse-of-consumption-ep-2020

Soara su indijski prog-metal duo danas nastanjen u San Francisku čiji je EP, Dharm, daleko preko granice slušljivog preproduciran i masterovan u neizdrživi brikvol. Ali muzika je, oh, vrlo zanimljiva, mešajući žestoki metal sa indijskom klasičnom muzikom. Ploča ima i instrumentalne verzije ponuđenih pesama da se divite filigrtanskom vezu na gitarama i bubnjevima ali bez klasičnih vokalnih aranžmana ovo je samo umereno interersantan prog-projekat. Sa pevanjem ovo dobija nekoliko dimenzija više i sluša se otvorenih usta. Samo da je mastering malo… prirodniji. Ali, generalno, ovo je sjajno.

 

https://soaratheband.bandcamp.com/album/dharm

 

„Tom Cline is the only real member“, piše u internet-biografiji projekta Cline’s Mind. „He writes, plays and records all the music, vocals and drums in his home studio.“ I, Tom  je tako snimio već šest albuma, a sedmi, A Beautiful Chaos me je zapravo iznenadio kvalitetom i zrelošću. Ovo je melodični thrash metal sa malo power metal elemenata, ali onako, drusan, napadački i odsviran vrlo ubedljivo. Ovo nije prosečan kućni metal projekat već promišljena, veoma dobro odrađena muzika čoveka koji bi, da može da svira koncerte, možda imao i ozbiljnu karijeru. Vrlo dobro, kažem:

 

https://clinesmind.bandcamp.com/album/a-beautiful-chaos

Poljaci Mind Enforcer nude jelovnik prijatnog, sirovog lo-fi thrash metala na debi albumu Brainwashed. Ovo nije „lepa“ muzika, zvuk je muljav, pevač samo vrišti i sve tako, ali bend svira solidno kvalitetno i vrlo je posvećen toj nekoj mračnijoj, brutalnijoj strani thrash metala sa povremeno vrlo upadljivo dobrim gitarskim radom. Meni dovoljno:

 

https://mindenforcer.bandcamp.com/album/brainwashed

 

Njujorčani Sunlord su dosta dobri u svom thrash/ heavy zvuku na novom albumu, 222. Ovo je dobro produciran metal koji voli thrash brzine i gruv ali voli, bogami i motorhedovski zvuk i senzibilitet. Ljudi odlično sviraju, imaju lepe rifove, dobre kompozicije i jedan stav koji izaziva poštovanje. Vrlo slušljiv album:

 

https://sunlord.bandcamp.com/album/222

 

Jednočlani treš-metal bendovi sa tematikom profesionalnog rvanja su neka vrsta trenda, čini se. Atomic Drop je ove godine objavio jedan album a evo sada i EP-ja Meatsauce Mountain koji je, pa, sasvim solidan za to što jeste: mid-fi thrash metal koji je napisao i odsvirao jedan čovek a koji, taj čovek, ima priličnu količinu talenta za ovu muziku. Treba tu malo šlifovanja, možda malčice stilske dorade jer je Atomic Drop trenutno raspet između thrasha i nekakvog simpatičnog hard rocka, ali ovo se vrlo lepo sluša:

 

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/meatsauce-mountain

 

Napaćenoj duši ponekad treba nešto BAŠ poput drugog albuma detroitskih Plague Years da se malo oporavi od svagdašnje muke. Circle of Darkness je moćan, glasan i nadrkan trešerski album trešerskog metala sa taman onoliko starinskog hardcore zvuka da bude smatran thrashcore/ crossover atrakcijom prvog reda. Dakle, ovo se naslanja na tu neku tradiciju osamdesetih i njene moderne reinvencije poput Power Trip ili Iron Reagan, ali Plague Years su žešći, mračniji, BUČNIJI od većine kolega, svirajući crossover koji ima zdravu količinu death metal šmeka u svom zvuku. A taj je zvuk debeo, TEŽAK, sa mrvećim rifovima i bubnjevima koji zvuče kao čekić kojim u nekakvoj paklenskoj kuhinji omekšavaju vaše meso pred pripremu. Ako ste ikada voleli Slayer, Death i Bloodcum u isto vreme – a ko nije, taj je u životu dosta zalutao – Plague Years su idealan spoj za vas. Fen om en ALNO:

 

https://plagueyears.bandcamp.com/album/circle-of-darkness

Raven su novi prilog za našu rubriku o bendovima koji su karijeru počeli još sedamdesetih godina prošlog veka a ona traje i danas. Osnovani 1974. godine i sa prvim albumom iz 1981. godine, Raven su praktično ispisnici Iron Maiden i jedan od prepoznatljivijih NWOBHM bendova koji, pritom, nije pravio neke ogromne pauze poslednjih 40 godina. Raven su dosta uredno diskografski aktivni mada su u poslednjoj deceniji imali samo jedan album pa je zgodno da se sada, na njenom isteku pojavljuje novi – Metal City. Generički naziv zapravo ne krije jednako generičku muziku i Raven ovde sviraju sa dosta šarma i autentične energije, izbegavajući staromodna rešenja i pokazujući da su držali korak sa evolucijom metala. A opet, da nije vrlo savremene produkcije (sa jako „istačkanim“ bas bubnjevima, recimo) i modernijeg izvođačkog pristupa, mnoge od ovh pesama bi mogle da budu zaista komadi iz ranih osamdesetih, a što je odlična kombinacija. Bend zvuči raspoloženo i svira žestoko (sa sve blastbitovima!), venčavajući klasičan metalski glamur i epiku sa tvrđim, ekstremnijim pristupom u izvedbi. Album je produciran odlično, sa zvukom koji je žestok i čvrst ali bez prenapucanosti i Raven su me ovde, zaista, veoma prijatno iznenadili:

 

https://raven15.bandcamp.com/album/metal-city

Heathen su deset godina mlađi od Raven – a što znači da je takođe u pitanju prastar bend – pa je i njihova muzika „modernija“. Heathen su jedan iz originalne generacije Bay Area Thrash bendova i kroz njihovu postavu prošla je zadivljujuća reprezentacija likova koji su svirali u Exodus, Lizzy Borden, Hirax, Metal Church, Mordred, Angel Witch itd. itd. itd. itd. itd. Heathen su, dakle, real deal bez ikakve sumnje pa iako nikada nisu bili prepoznati kao bend formata komšijskih ekipa poput Testamenta, Exodusa – ili Metalike – imaju svoje važno mesto u istoriji thrash metal žanra. Novi album, Empire of the Blind je tek četvrti u diskografiji Heathen – po jedan snimljen u svakoj deceniji postojanja benda – i, odmah da kažemo, ne donosi previše nov ili originalan doprinos žanru. Ali donosi vrlo dobro shvaćenu klasičnu formulu i izvedbu koja će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Heathen su uvek bili „tehničkija“ strana thrasha, pa ni od Empire of the Blind ne treba očekivati divljačnost kakvu ja najviše volim u ovakvoj muzici, već dobro napisane pesme, klasične rifčine i razrađene, melodične gitarske i vokalne aranžmane. Album je, kao celina, za moj groš predugačak sa nekoliko pesma koje su, hajde da kažem, eksperimenti što su mogli da ostanu na harddrajvu Leeja Atlusa i da ne izađu međ narod (skoro petominutna Sun In My Hand sa svojom himničnošću izmešanom sa anthraxovskim proto-djent seckanjem je primer), ali ne mogu bendu koji snima jedan album po deceniji da sada kao nešto zameram što se trudi da pokaže raznovrsnost interesovanja i pristupa. Dakle, u celini, ne sasvim zadovoljavajuće, ali Empire of the Blind ima odličnih momenata koje vredi propustiti kroz uši.

 

https://heathenthrash.bandcamp.com/album/empire-of-the-blind

Norvežani Sinsid su bend osnovan u ovoj dekadi ali sa ozbiljnom ambicijom da zvuče starinski i patinirano. Na drugom albumu, Enter the Gates ovo se manifestuje jednim drusnim, „prirodnijim“ zvukom samog benda ali i nekim možda pomalo nesrećnim estetskim odlukama. Sinsid stvaraju u tradiciji te neke varvarske epike Manowar, sa solidnim punjenjem germanskog hevi metal čiza na tragu Accept. Što je, naravno, okej, ako volite ovakve stvari ali ume da zazvuči i pomalo odležalo. Naročito se pevanje koje isporučuje Terje Singh Sidhu nalazi na meti kritike ljudi po internetu koji smatraju da je skoro parodično. No, kako Sinsid svakako igraju na terenu kiča, meni ovo nije element koji mi kvari opšti utisak. Sinsid su generalno kičasti i imaju zaokružen zvuk i estetiku, pa kome se sviđa, evo:

 

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/enter-the-gates

 

Ko voli metal klasiku ne može da ove nedelje nađe nešto klasičnije od toga da gitarista Kissa obrađuje Cepeline i Parpl, jel’ tako? Tako je: legendarni Ace Frehley je izdao Origins Vol. 2, kolekciju obrada pesama svoje mladosti a koje su, incidentno, i pesme moje mladosti samo što sam ih ja slušao kao već deifikovane komade rokenrol istorije a on ih je slušao dok su osvajale omladinu, radio-stanice i koncertne dvorane krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Ace je uvek bio među manje problematičnim članovima Kiss pa sa zadovoljstvom mogu da kažem da je ovaj album lep za slušanje. Da bude jasno, izbor pesama je čisto ubistvo – ovo je krem de la krem svoje epohe, bez obzira što Frehley nije išao na NAJVEĆE pesme svojih uzora, ali kad pričamo o Led Zeppelin, zaista ne morate da uzmete Black Dog, Rock’n’Roll ili Stairway to Heaven kad imate Good Times, Bad Times. Slično, Smoke on the Water i Child in Time su već skoro pa i izlizane pesme, a Space Truckin’ je jedan od najmoćnijih komada klasične epohe Deep Purple. Tu je i Creamov Politician sa moćnim Kleptonovim kompulzivnim bluz rifom, Stonesov Jumpin’ Jack Flash, ali i I’m Down od Beatlesa… Hoću da kažem, skoro na svakoj sledećoj pesmi u oči mi navru suze i krene plima uspomena jer se setim svega što je bilo (i što nije bilo, a htelo se, naravno), ali nije sve samo u pesmama, nešto je i u izvedbi. Frehley, naravno, ne mora da sad nešto objašnjava svoj CV i pedigre i mada su Kiss poslednju pesmu koja mi je bila zanimljiva snimili pre skoro 40 godina, on ovim pesmama daje lep lični pečat ne odmičući se ni malo od osnovnog pristupa, ali svirajući ih ipak na dovoljno svoj način da slušanje ovog albuma bude posebno iskustvo. Hoću reći, niko ko svira Hendrixa nikada nije zvučao kao Hendrix pa tako i Frehleyjeva verzija Manic Depression pametno razdvaja bitno od nedostižnog i zvuči odlično bez pokušaja da zapravo ponovi Džimijevu magiju. Naklon drugoj strani okeana sa obradom We Gotta Get Out of This Place Burdonovog The Animals je odličan primer za to kako Frehley svim ovim – mahom tvrdim, na bluzu utemeljenim – pesmama daje sopstveni senzibilitet i u njih ubrizgava malo Kissovog sleaze/ glam šmeka a da ih to čini interesantim i svežim za slušanje u 2020. godini. Ovo je dakle kompilacija obrada koje ne zasenjuju originale ali ih poštuju i daju im respektabilne i slušljive alternativne verzije. Sasvim na mestu.

 

https://acefrehley.bandcamp.com/album/origins-vol-2

 

Ove sam nedelje slušao neke starije grindcore albume (dakle, od pre neki mesec) pa mi se na njih neviđeno dobro nadovezao ruski Блёв sa svojim, pretpostaviću prvim albumom, Земля. Takođe ću pretpostaviti da je ovo jednočlani bend jer je informacije prilično teško iskopati zahvaljujući Emsiju istog imena koji se širi po ruskim društvenim mrežama. Elem, Земля nije čist grindcore, daleko od toga, zapravo ovo je neka vrsta amalgama svog ekstremnog metala, spajajući brzinu i žestinu koje dolaze od grindcorea, blek metala, death metala, thrash metala i sve pakujućio u jedan sirov ali prijemčiv paket. Zvuk albuma je naporan, sa trzalicom koja cepa magnete i naprženim distorzijama, te blekmetalskom vriskom koja probija uši, ali svirka je za DESETKU, sa odličnim rifovima i savršenom izvedbom, gde se brzina definitivno pokazuje kao vrlina. Ako su vam uši odmorne, i ne odbija vas užasna slika na omotu –tu stavljena iz, cenim, najbolje namere – ovo je veoma, VEOMA preporučljivo:

 

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/-

 

Možda donekle slično, jer kombinuje grindcore sa black metalom, zvuči Pari´sya iz Minhena. EP Sog je skoro sigurno produkt jedne osobe jer je muzika prebrza za normalne ljude i očigledno digitalno editovana ali je ovo i zanimljiv, napet harmonski program koji kapitalizuje činjenicu da ide preko neljudski agresivne podloge. Ima ovde i poneki dobar rif koji se doduše jedva čuje u masteringu koji je skoro pa atentat na sluh. Ali sa očiglednim estetskim opravdanjem:

 

https://parisya.bandcamp.com/album/sog-ep

 

Pariiah iz Nju Džersija su, kako sami kažu post metal-pank bend, što u praksi zvuči kao nekakav modernizovani Amebix ili Deviated Instinct. A to meni dosta prija. EP Swallowed by fog je mračan ali poletan, zvuči spontano i energično ali ima disciplinu i kvalitet zvuka i mogu da ga zdušno preporučim.

 

https://pariiah.bandcamp.com/album/swallowed-by-fog

Poljaci Samurai Cop čeznu za devedesetima – što se vidi ne samo po tome kako se oblače već i po tome da im je muzika na albumu Samurai Cop II fankoizirana i psihodelična, kao da ste spojili Red Hot Chilli Peppers, Faith no More i, recimo Mr. Bungle. Ovo poslednje znači i da Samurai Cop imaju jednu izraženu eksperimentatorsku crtu i da im je muzika i pored jakog gruva dosta hermetična. Što je zanimljivo:

 

https://samuraicop.bandcamp.com/album/samurai-cop-ii

 

Da kažemo da je novi album Napalm Death, Throes of Joy in the Jaws of Defeatism, pa… izašao. Nije neka tajna da sam ja sa Napalm Death raskrstio još 1989. godine, sa kratkim flertom u 1992. ali da posle Utopia Banished svaki njihov album dočekujem sa osećajem dužnosti da ga makar preslušam do kraja i to, po pravilu, ne uspevam. Sa Throes of Joy in the Jaws of Defeatism stvari stoje identično: otvaračka pesma „Fuck the Factoid“ je solidan udarac među rogove sa dobrim omjerom klasičnog grajnderskog programa i post-grinderskih, godfleshovskih harmonija, a njena dva i po minuta trajanja su taman dobro pogođena. No, dok se stigne do pola albuma dotle se i moj entuzijazam istopi. Napalm Death već četvrt veka eksperimentišu sa formom, trudeći se da pokažu da to što su njihovi (bivši) članovi izmislili grindcore ne znači da će mu oni zanavek robovati. No, bend se nikada nije zaista odlepio od grindcore matrice, držeći je se kao pojasa za spasavanje i oprezno gledajući kako da se ode u razne strane. Tako je i Throes of Joy in the Jaws of Defeatism ta neki mišmeš proverenih grajnderskih elemenata, sludge metala, malo post-metal melanholije i „industrijalizovanog“ D-beat panka. Ovo je, kao i u poslednjih četvrt veka uglavnom interesantno na nivou forme i Napalmi, za moj groš, ni ovde ne dostižu taj neki revolucionarni žar koji bi pokazao da zaista vide nove horizonte. Ovo je uglavnom grajndkor sa dodacima gde ni sam grajndkor ni dodaci ne deluju naročito inspirisano. I da se razume, ako iko ima pravo da kaže da mu je dosta klasične forme, to je ovaj bend, čiji su (ponavljam, bivši) članovi izmislili ovu formu, ali ovo niti znači da je sama forma prevaziđena niti da je odmicanje od nje automatski dobro. Throes of Joy in the Jaws of Defeatism pati od istih problema kao većina poslednjih albuma ND u tome da niti ima eksplozivnost i lasrerski fokus/ čistotu vizije njihovih ranih izdanja (na kojima, jelte, niko osim Shanea nije ni svirao) niti su duže pesme ovde opravdane nekakvim songrajterskim darom. Naprotiv, ovo je salata gruva, brejkova, blastova, d-beatova itd. koji su poslagani jedni uz druge bez neke zanimljive narativne ili kakve druge ideje. Slušljivo, neuvredljivo, ali i nezanimljivo, sa naslovima pesama koji su skoro svi odreda igre reči za koje Barni očigledno misli da su vrhunac rok poezije. Naravno, ja sam svakako u manjini ovde jer narod uglavnom voli ovo što Napalmi rade poslednjih par decenija, pa je i ovaj album dobio odlične ocene, ali ne mogu da ne pomislim kako sa jedne strane imamo bendove poput Scorn i Godflesh (nimalo slučajno, bendovi baš onih ljudi koji su izmislili grindcore u ranim fazama Napalm Death) koji su devedesetih godina zaista inovirali u formi praveći autentičnu nadgradnju grindcore osnove, a sa druge imamo savremene grajndere poput Grid, Shit Life, Agronomicon, Shock Narcotic, NO/MÁS, Cloud Rat, Formless Master, Walking Corpse, Besta, Meth Leppard itd. itd. it faking d koji ne smatraju da je forma iscrpena i unutar nje nalaze nove i uzbudljive načine da se izraze. Novi Napalm Death je korektan album koji bi trebalo da ima upola manje pesama a one koje sačuvamo da budu upola kraće i onda bi prišao blizu revoluciji koju je ovaj bend izveo u osamdesetima.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Hqh4_l3T2_E&list=PLikYqaQseGejetwz-iU82vOBFKAWTybig

 

Srećom, za mene je tu novi Fawn Limbs. U Februaru sam pohvalio njihovu kompilaciju Trek Through a Black Maw, a bend nije bio lenj i pred nama je novi album, Sleeper Vessels koji je neka vrsta veličanstvenog vrhunca „Geometric Noise Mathematical Chaos“ pristupa što ga bend baštini. Naravno, treba imati naklonosti prema ovako agresivnom i hiperkinetičkom izrazu ali za mene su Fawn Limbs upravo ona evolucija grindcore forme koje me, evo, i posle tri i po decenije, uzbudi, razgali, potakne na aktivno slušanje i razmišljanje, naprosto mi jelte, kao čoveku ispostavi izazov na koji treba da odgovorim. A to je upravo ono što je grindcore originalno i bio za mene: kršenje pravila i razbijanje forme da se revolucioniše forma i pronađe jesu li (i koja) pravila na mestu. Fawn Limbs na Sleeper Vessels spajaju sludge težinu, grindcore eksplozivnost, mathcore kompleksnost ali pesme su im i pored čestih izleta na sasvim stilski različita mesta, zapravo izuzetno usredsređene na centralnu „poruku“ i plastično pokazuju kako se forma može rastegnuti skoro do pucanja a da se niti napusti niti prezre kao zastarela i prevaziđena. Ako kupite samo jedan grindcore album ove nedelje, to bi morao da bude Sleeper Vessels:

 

https://fawnlimbs.bandcamp.com/album/sleeper-vessels

Da završimo nečim sasvim nemetalnim. Ali metalu, kako rekosmo, srodnim u solidnoj meri. Omiljeni izdavač 20 Buck Spin je već nekoliko meseci unazad jako hajpovao novi album projekta Vatican Shadow a što je tek jedan od muzičkih identiteta prolifičnog multimedijalnog umetnika po imenu Dominick Fernow. Fernowa je većina nas upoznala pod imenom Prurient a pod kojim je napravio masu power electronics izdanja, a u skorije vreme sam ja dosta slušao njegov ambijentalniji i bitovima oplemenjen Rainforest Spiritual Enslavement. Oba ova projekta pokazala su da je Fernow, inače rođen u Viskonsinu, iako odrastao na death metalu, zapravo muziku pravio pod solidnim uticajem post-Napalm Death autputa ljudi kao što su Mick Harris, Justin K. Broadrick i Nic Bullen. I mada novi album Vatican Shadow, Persian Pillars Of The Gasoline Era ne zvuči kao Godflesh ili Scorn, na njemu se VEOMA čuje ta Harris/ Bullen/Broadrick škola mešanja analognih bitova, sintisajzera i lupova da se kreiraju hipnotički, evokativni ambijenti koji imaju i svoju kinetičku dimenziju. Drugim rečima, Persian Pillars Of The Gasoline Era će se dopasti ljudima kojima su drage ezoteričnije ploče Techno Animal i raznih kolaboracija Micka Harrisa i Nica Bullena, a, kako i ova kao i sve druge ploče ovog projekta, tematski obrađuje bliski istok, recimo da bi i nekakva Muslimgauze publika mogla da bude zadovoljna. Fernow pravi mnogo muzike i ona je retko vrhunski fokusirana; ne mogu da se setim ni jednog njegovog albuma koji bih smatrao jakim, definitivnim iskazom. Umesto toga njegova karijera je zapis eksperimentisanja i traganja, možda zainteresovanija za proces nego za krajnji rezultat. U tom smislu i Persian Pillars Of The Gasoline Era treba slušati u kontekstu, kao još jedan korak a ne krajnju destinaciju pa su utoliko njegove sigurno vođene, sugestivne atmosfere vrlo prijatne za uho iako ne mogu da kažem da album kao celina govori išta značajno ili glasno. No ovo je svakako ploča koju ću zavrteti mnogo puta jer je njena forma naprosto matematički ugođena sa mojim ukusom, a Fernow je njom zaradio moju pažnju za bar još nekoliko sledećih izdanja.

 

https://listen.20buckspin.com/album/persian-pillars-of-the-gasoline-era

 

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 12 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Cele nedelje sam imao utisak da uopšte nema dobrih metal albuma i paničio da neću imati o čemu da pišem a na kraju je ispalo da nije bilo tako loše. Eto, u istom danu se Kesić vraća na male ekrane a mi slavimo metal. Nije život TAKO loš.

Poljaci Martwa Aura na drugom albumu, Morbus Animus koji stiže pola decenije nakon prvenca, zvuče raspoloženo i – tipično poljski. Ovo je agresivan blek metal slovenske provinijencije, dakle sa očekivanim omjerom topline i hladnoće, emotivan ali dostojanstven. Pesme su dugačke i teatralne i mada ja načelno volim fokusiraniji, manje rasplinut pristup, Martwa Aura su vrlo dobri u ovome što rade:

 

https://martwa-aura.bandcamp.com/album/morbus-animus

 

Ilinojski Ängelust su mi doneli dosta uživanja svojim trećim albumom, Carnal Rites, sa čak četrnaest pesama zaraznog lo-fi black ’n’ rolla. Za razliku od nekih drugih (pogotovo poznatijih) bendova koji mešaju klasičniji rokenrol izraz sa back metal oštrinom, Ängelust su sirovi, garažni i pesme su im jednostavne, pankerske, a zapaljive i zabavne. Konsekventno, ovo nije muzika za „sofisticiraniju“ publiku koja je navikla na viši koncept kod ovakvih albuma, Ängelust su savršeno zadovoljni da valjaju dobre stonerske i pankerske rifčine preko kojih se gadno deru i sve to zvuči kao da je snimljeno za par stotina dolara sa 5-6 mikrofona za jednu noć, ali odiše autentičnošću. A pesme su uglavnom dobre! Ja zadovoljan:

 

https://angelust1.bandcamp.com/album/carnal-rites

Kad smo već kod lo-fi blek metala, slovački jednočlani projekat Grium ima i četvrti demo za redom, Smrti vánok i ovo su tri pesme lepog, sirovog ali dobro sklopljenog blek metala koji ima tu ličnu, kontemplativnu dimenziju ali u prvom redu drži agresiju i sirovost. Sasvim je u redu da G.MorHell, jedini član ovog benda, i dalje snima demo snimke iako druge kolege odmah kreću sa albumima, jer je ovo muzika koje još uvek traži svoju formu. Ali ona to, sudeći po Smrti vánok radi na veličanstven način:

 

https://grium.bandcamp.com/album/smrti-v-nok

 

Bendova sa imenom Tormentor ima sumanuto mnogo – samo u Nemačkoj ih ima najmanje pet. Najnoviji Tormentor je nemačko-britanski dvočlani projekat koji na albumu Black Citadel svira agresivan, udarački black-death metal sa death metal disciplinom i produkcijom ali sa blek metal ekspresivnošću i grandioznošću. Lepa je to kombinacija dobrih rifova, dinamičnih aranžmana i generalno upečatljive svirke. Mene, naravno, svaki bend koji ovako solidno svira brze pesme odmah uspe da kupi ali su Tormentor odlični i u tom nekom teatru, atmosferi, kinematičnosti i bukvalno jedina zamerčica ide na to da je bubanj – bez obzira što je programiran – (a programiran je vrlo dobro) mogao da bude mrvicu dinamičniji. No, to je sitnica i ovo je odličan album agresivnog a maštovitog blek-ded metala:

 

https://tormentor2.bandcamp.com/album/black-citadel

Mavorim i Totenwache ne žele da više budu svrstavani u lo-fi blek metal pa su svoj EP iz 2018. godine, opisan ovde, snimili ponovo. Niti je ono bilo neslušlljivo, naprotiv, niti je ovo sada ne znam kakav kvantni skok ali  Verbrannte Erde (Re​-​Recorded) je ploča prijatnog, melodičnog i osećajnog njemačkog blek metala koju vredi čuti i ovako malko ušminkanu ako naginjete:

 

https://mavorim.bandcamp.com/album/verbrannte-erde-re-recorded

 

Gott ist tot je tako prirodno ime za blek metal bend da sam iznenađen da je prvi takav bend za koji sam ja čuo (i koga je Metal Archives svestan) svoj debi album snimio tek ove godine. Pričamo o italijansko-nemačkoj ekipi (verovatno dvojcu) čiji je album, Flamme für die Heiligen jedan lep, glasan iskaz sa muzikom koja je jednostavna ali hvata za dušu i odsvirana je srčano. Bend ima solidnu produkciju pa i njihove relativno proste pesme zvuče ubedljivo i ovo je simpatičan blek metal novije škole koji ima sve te modernije atmosferične elemente ali ume i da lepo zakuca kad treba. Meni se dopada:

 

https://gottisttot.bandcamp.com/album/flamme-f-r-die-heiligen

 

Ruski izdavač ГИМНЫ АПОКАЛИПСИСА ima novu kasetu u pripremi, a u pitanju je demo ruskog sastava IIIXK koji zvuči primereno apokaliptično. Ovo je mračan i uzbudljiv blek metal koji je taman toliko muljav u zvuku da ne deluje amaterski i neslušljivo a da se sav umota u pokrov misterije i intrige. Bend ima i melodičnije momente ali ovo nije tipično ruski emotivni blek zvuk već mračnija, sotonskija inačica bliža skandinavskim predlošcima. Dobro sve to zvuči i pesme su odlične i jedini problem je što kaseta izlazi tek u Oktobru pa do tada digitalna verzija košta 88 Evra. Ali vrtećemo. Ovaj izdavač ima izuzetnih stvari u ponudi:

 

https://hymnsofapocalypse.bandcamp.com/album/iiixk

 

Još dobrog ruskog blek metala stiže nam ovog puta posredstvom izdavača Brutal Cave Productions iz Portugalije. Renunciation je bend iz Moskve a njihov EP The Terminal Archetype je zapravo vrlo fensi meavina blek metala, thrash metala i death metala. Rusi sviraju virtuozno (čak razmetljivo) i imaju vrlo modernu metalkorašku produkciju tako da ovde nema trunke od te neke sirove blek metal estetike, ali ljudi pišu pesme tako dobro da je teško ostati ravnodušan. Ovo je odličan moderni metal koji blek metal uzima za osnovu i pošteno je koristi ali se ne zamara razmišljanjima o pravovernosti i umesto toga samo kida. Sjajno:

 

https://brutalcaveproductions.bandcamp.com/album/the-terminal-archetype

Praški Voluptas za sebe kažu da su inspirisani norveškim avangardnim bendovima iz devedesetih i njihov blek metal svakako u sebi ima tu iskru nemira i eksperimentalne ambicije, pa makar u stvarnosti bend ne zvučao kao ijedan norveški bend kog mogu da se setim. Towards the Great White Nothing je drugi EP benda za, evo, četrnaest godina postojanja i greota je da Česi ne snimaju više jer je ovo odlična muzika, sa jakim metal utemeljenjem ali i mnogo sjajnih ideja koje dolaze od izvana, kombinujući razne tradicionalne i folklorne motive sa klasičnim čukanjem, razne disonantne momente, ritmičke ekscentričnosti i, na poslednjoj pesmi, trinaestominutnoj free Jazz ekstravaganci koja susreće power electronics – i saksofon. Voluptas nisu nešto neopisivo inovativni, ali njihov spoj blek metala sa pop-avangardom je potentan i meni izuzetno prijatan za slušanje:

 

https://voluptas.bandcamp.com/album/towards-the-great-white-nothing

Bečki Theotoxin sa trećim albumom, Fragment : Erhabenheit donose epski, ali agresivan blek metal koji ima u sebi malo death metla čvrstine i mošerskog pristupa ali je uglavnom na strani tog širokog, ekspresivnog blek metal izraza koji ljudi vole. Nije ovo ploča velikih ideja i pesme koje Theotoxin pišu su prilično predvidive ali kvalitet svirke i produkcije su na visokom nivou pa ovo ne smeta preterano.

 

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/fragment-erhabenheit

Bury Them And Keep Quiet je antirasistički, antifašistički itd. jednočlani sastav iz Njujorka i mada ovakva postavka ne obećava nužno nekakvu sjajnu muziku, debi album, Failure Of The Guardians zapravo nije loš. Ovo je pankerski, ali solidno sklopljen blek metal koji se ne zamara nekakvim grandioznim kompozicijama ali ima taj neki „panache“ blek metala, uz melodične rifove i atmosferične pasaže koji nadograđuju jednu vrlo bazičnu koncepciju. Lepo to zapravo zvuči i primer je kako stav i ideologija ne moraju da zasene samu umetnost.

 

https://burythemandkeepquiet.bandcamp.com/album/failure-of-the-guardians

Takođe originalno jednočlani (danas tročlani) ali mnogo manje antifašistički a više posvećen nihilizmu i mržnji je mađarski Narkvlt čiji novi, drugi ako se ne varam, album, Built by Hatred donosi izvanredno oštar, agresivan, belo usijan blek metal prostačkih, grajnderskih rifova i divljih solaža. Ovo je album ceo u blastbitovima, bez smaranja sa atmosferama i čak i kada se malo uspori, ne gubi se inercija te neke jurišničke mržnje i besa. Blek metal originalno nije bio muzika pozitivnosti i Narkvlt umešno oživljavaju njegovu nepoćudnu agresiju i nihilizam, pakujući ih u seksi, zabavne pesme koje, naravno, treba izdržati. Spretno, korektno i ubedljivo:

 

https://narkvlt.bandcamp.com/album/built-by-hatred

Apollyon iz Portlanda imaju prvi album, posle nekoliko EP-jeva i singlova i Built for Sin je odlična ploča rokerskog blek metala ili zablekovanog rokenrola koja uspešno spaja blek metalsku sirovost i agresiju sa distorziranim bluzom kakav su nam u amanet ostavili Lemmy i Motorhead. Ovo je potentna, skoro pa letalna smeša odličnih rifova, visokog tempa i bezobraznog etitjuda, onoliko pank koliko i metal, sve napisano iz srca i odsviranog na jedan organski, neprskan način. Metal za staro i mlado, muzika za ljude kojima je većina muzike koju drugi slušaju nedovoljno neposredna i iskrena. Odlično:

 

https://apollyonme.bandcamp.com/album/built-for-sin

Italijani Morwinyon svoj album Pristine nude na prodaju za samo jedan evro pa ako imalo volite raskošni blackgaze zvuk sa raspevanim klavijaturama i dugačkim pesmama koje, da ne bude zabune, imaju u sebi i dovoljno blek metal čukanja da ovo meni bude prijatno, ali i sasvim prihvatljivu produkciju, onda ne časite ni časa:

 

https://morwinyon.bandcamp.com/album/pristine-2

 

Francuski Novae Militiae na svom drugom albumu Topheth razbija. Ovo je vrlo satanistički, vrlo apokaliptični blek metal koji, kako se to kaže, ne uzima taoce i puca iz svih oružja. Kako pričamo o ploči od preko pedeset minuta, sa iznurujućim tempom i izuzetno mračnom atmosferom, jasno je da ovo nije album za turiste i publiku koja od blek metala traži nešto gizdavije, prijatnije, pa pristupite ako sebe smatrate hardkor ljubiteljem ovog zvuka. Novae Militiae nigde ne navode postavu jer žele da sačuvaju anonimnost i usmere pažnju slušalaca na samu muzku što je sasvim u skladu sa estetikom koja je htonska, mračna, skurilna, u najboljem smislu te reči bolesna. Iako bend izvrsno vlada visokim tempom i nudi pesme koje se odlično osećaju u velikim brzinama, ovo je ploča koja jednako sigurno radi i spore delove pa joj onda dobro leže i dve ambijentalne kompozicije sa ritualnim prizvukom koje su se umešale međ prebijački blek metal. Izvanredna atmosfera mraka i savršena svirka na ploči koja izlazi naredne nedelje:

 

https://youtu.be/4xSF6BFEnuI

https://novaemilitiae.bandcamp.com/album/topheth

Finski dvojac Ordinance na svom drugom albumu, In Purge There Is No Remission uredno nastavlja putanjom posvećenog satanizma i klasične skandinavske blek metal svirke. In Purge There Is No Remission je ploča agresivne, sirove svirke urađene savršeno disciplinovano, sa mnogo himničnih momenata koji korene imaju u folku ali bez gubljenja te osnovne, satanističke sirove oštrine. Ordinance su veoma ubedljivi u ovome što rade, nudeći još jedno podsećanje da finska scena poslednjih godina skoro da ne zna da pogreši:

 

https://ordinancefinland.bandcamp.com/album/in-purge-there-is-no-remission

https://youtu.be/TZbFGwQMkuA

No, ni Šveđani se ne predaju bez borbe. Lifvsleda je švedska reč za depresiju/ melanholiju a prošlog smo Novembra hvalili njihov inauguralni EP, MMXIX.  Tada sam primetio da je ovo vrlo sirov snimak, ali bend je u međuvremenu unapredio svoju produkcijsku igru pa je debi album, Det besegrade lifvet jedan korektan studijski rad blek metala koji i pored melanholičnih melodija ne spada striktno u depressive podžanr. Ovo je suviše sirovo i agresivno da bi bilo DSBM, uključujući zastrašujući vokal koji balansira čak i najnežnije od pesama sa dvim tim njihovim akustičnim razlaganjima. No, bend generalno ima mnogo dobrih ideja i savršeno se snalazi u toj kombinaciji melanholičnog i nepraštajuće grubog za debi album koji impresionira:

 

https://lifvsleda.bandcamp.com/album/det-besegrade-lifvet

Francuski peterac Mortis Mutilati su za svoj peti album izabrali prilično originalno ime – The Fate of Flight 800. Uzevši u obzir da im se prethodni zvao The Stench of Death, jasno je da je ovde na delu nekakav koncept. Elem, ovo je mračan ali veoma lepo struktuiran album sa puno atmosfere ali i promišljenog komponovanja. Bend svemu prilazi sa jednom narativnom ambicijom, sekvencirajući ploču tako da imate utisak da prisustvujete drami koja se odmotava pa otud i aranžmani mogu da budu „neobični“ a da se sve uklapa u jednu veću sliku i ostavlja povoljan utisak dubine. Album traje pedeset minuta ali ovo je raznovrsna i dobro producirana muzika pa se i to uklapa uz njegovu narativnu ambiciju. Impresivno:

 

https://youtu.be/tmMNgbVh6F8

 

Po stonerski fiks prvo idemo na drugu poluloptu. Indonežani Deathgang sviraju solidan stoner metal po uzoru na, recimo, Sleep na svom debi albumu .​.​.​An End To Ill Omens. Četiri su to pesme teških ritmova i debelo izfaziranih rifova, sa jasnim korenima u hašišarskom rokenrolu i tamnim ali prijatnim zvukom. Deathgang ne donose bogznašta novo ovoj formuli ali pesme izvode sa dovoljno veštine i autoriteta da one prijaju mome uhu:

 

https://deathgang.bandcamp.com/releases

The Howling West je dobro ime za bend, pogotovo kad taj bend svira dosta ozbiljan, zreo hard rok ili ono što smo nekada zvali AOR. Njihov prvi EP, The Howling West – Volume 1 donosi nam pet pesama vrlo lepe savremene a opet patinirane hard rok svirke sa jakim bluz osnovama i jednom himničnom, pokretačkom energijom koja bi mogla da se dopadne i slušaocu što nikada nije prežalio zlatno doba grandž roka. The Howling West imaju odličan zvuk, vrlo izgrađen i vrlo dobro snimljen, sa jakim gitarama i ubedljivom ritam sekcijom, te odličnim vokalima. Bend dolazi iz Sijetla i vrlo se uspelo nadovezuje na rok istoriju ovog grada a mada je njihova muzika za nijansu previše, jelte, „mejnstrim“ za moj ukus, bend je izvrstan i vredi ga poslušati:

 

https://thehowlingwest.bandcamp.com/album/the-howling-west-volume-1

 

Deadwood Tree zvuči kao nešto iz Dark Souls ali je u pitanju zapravo simpatičan (post) doom (post) metal kvintet sa Baleara čiji je album Mourn kolekcija šest nežnih, ali dostojanstvenih tužbalica. Ovo nije preterano HEAVY muzika ali nije ni sasvim izgubljena u post-rok izmaglicama i Deadwood Tree postižu vrlo fin balans između rokerštine i svog tog post-milenijumskog veltšmerca popularnog kod mlađih generacija ovih dana. Mourn bi se mogao dopasti i DSBM ekipi sa svojim lepim harmonijama i odvrištanim vokalima a meni je, na jedno slušanje barem, vrlo prijao:

 

https://deadwoodtree.bandcamp.com/album/mourn

Brazilski Jupiterian su mi bili simpatični još pre tri godine sa albumom terraforming, pa sam novi album, Protosapien dočekao sa dosta pozitivnog raspoloženja. I Jupiterian nisu razočarali. Njihov sludge-doom metal je sa vremenom postao nešto šireg stilskog zahvata, elegantniji, i sada ima ume da ostvari i lepe kinematske kvalitete (slušajte Mere Humans), nudeći odličnu atmosferu ali i veoma dobru kolekciju harmonija i raspoloženja. Album je kratak i sladak i vrlo pošteno prodaje svoj propisno teški a opet duševni metal. Nema ovde ničeg specijalno inovativnog ali Jupiterian pokazuju da žanrovski sazrevaju i sve su bolji:

 

https://jupiterian.bandcamp.com/album/protosapien

Ispostavlja se da su Španjolci Xagonia koje sam koliko prošle nedelje pohvalio za dobar prvi album, Volumen One, taj album zapravo uradili prošle godine ali su u međuvremenu izbacili i“pravi“ novi album, kosmos (tako, sa malim „k“). kosmos je ploča organske, spontane instrumentalne svirke koja je sva u gruvu, bez značajnih dinamičkih varijacija ali sa prijatnim, mada pomalo lo fi distorziranim zvukom i umiljatom psihodelijom, Lepo:

 

https://xagonia.bandcamp.com/album/kosmos

OVNIII iz Montreala su odličan bend! Njihov album, pretpostaviću prvi jer se takođe zove OVNIII je izuzetno prijatna, neagresivna i prijateljska ploča hard roka sa jednim širokim pristupom žanru, bez ropske lojalnosti tradicionalnim formulama. OVNIII su negde na lepoj tromeđi psihodelije, progresive i „normalnog“ hard roka sa odličnim gitarama, stalno maštovitim temama i ukusno korišćenim orguljama. Zvuk benda je prozračan i prijatan, a pesme su sve do jedne pune svežih ideja i iznenađenja. Vrlo, vrlo dobro:

 

https://ovniii.bandcamp.com/releases

Kind iz Bostona sebe nazivaju stonerskom supergrupom jer okupljaju članove različitih lokalnih bendova za koje mi uglavnom nismo čuli. No, dobro, album Mental Nudge je solidna ponuda psihodeličnog stonera koji ima jednu sirovu, spontanu energiju a da opet može da se čuje kilometraža i ekspertiza muzičara koji ovo stvaraju. Za moj groš Kind su najjači kada upadnu u produžene psihodelične džemove gde gitare mogu da se zaista opuste na toj postelji basa i bubnja i povedu nas u kosmos, mada bendu ni „normalniji“ delovi nisu rđavi. Još jedan siguran hit za izvrsnog izdavača Ripple Music:

 

https://kindrocks.bandcamp.com/album/mental-nudge

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/mental-nudge

 

Deaf Swan iz Brazila imaju debi EP, Farewell, Planet Earth i ovo je prilično prijatan mada sasvim srednjaški psihodelični stoner zvuk sa puno fuzza i jakih rifova. Bend ima dobar zvuk i gruv i ume da pristavi vrlo napaljive pesme iako se one ne odlikuju bogznakakvom maštovitošću u komponovanju. Ova ekipa za sada stvari očigledno radi na osećaj i to muzici svakako dodaje i finu dimenziju spontanosti ali se vidi da joj treba i sazrevanja.

 

https://youtu.be/F7fH56Aov4I

 

Prošli album kijevskog jednočlanog doom projekta Raventale sam pre nekih godinu dana sasvim zdušno pohvalio, a Astaroth Merc je za jedanaesti album, Planetarium II, nastavak prvog Planetarium albuma iz 2017. godine ponovo ponudio vrhunski doom program. Ovaj album je nešto više „pop“ ili „komercijalan“ nego što je bio Morphine Dead Gardens, pesme su kraće (najduža je svega sedam minuta i sedam sekundi) sa i dalje sporim i dostojanstvenim ali osetno dinamičnijim tempom. Možda je najupadljivije da je ovo album značajno melodičniji od prethodnika sa nimalo stidljivim mešanjima doom metala sa black metal formulama za finalni proizvod koji je setan i razigran blackened doom za decu i omladinu. Iako mi se Morphine Dead Gardens više dopada i Planetarium II je preslađen za moj ukus, ovo je svakako dobra, strastvena muzika za publiku koja ovakve stvari ište:

 

https://raventale.bandcamp.com/album/planetarium-ii

I još malo prijatnog stonera dobijamo na EP-ju Seidr italijanskog dvojca Mani. Ovo je prijatan, faziran i blago psihodeličan instrumentalni stoner metal sa lepom, živom dinamikom i spontanošću koja svedoči da je ovo snimano uživo, ali sa dovoljno produkcijskog kvaliteta ali i aranžmanske dubine da bude jasno da ovo nisu samo dva ortaka koji džemuju u garaži. Seidr je lepa, za uho izuzetno umiljata ploča i mislim da je vreme da ova dva momka (?) snime album:

 

https://youtu.be/RoqsBd4lW9M

 

Tu je i treći album kanađana Dead Quiet i Truth & Ruin je album koji svoj osnovni, teški stonerski zvuk oplemenjuje dovoljnom količinom teatralnijeg, klasičnijeg heavy metal materijala da zvuči vrlo sveže i inspirisano. Ovo je, dakle, melodičniji program nego što je stonerski prosek ali je i dalje veoma heavy, veoma moćno u pogledu samog zvuka pa je ta kombinacija težine, strastvenosti i melodičnosti izuzetno prijatna. Svaki bend koji u 2020. godini ovako sigurno koristi Hammond orgulje između tvrdih, teških gitara ima od mene palac na gore:

 

https://deadquiet.bandcamp.com/album/truth-and-ruin

Finci Kairon; IRSE! Nisu baš metal ali njihova fazirana, psihodelična kombinacija krautroka i šugejza za potrebe albuma Polysomn bi trebalo da prija svakom metalcu od pedigrea. Ovo je sanjalačka, ali ritmički nadarena (dobro, i navarena) muzika koja ima moćnu bas-srž da vodi razigrane gitare i pevušeće vokale kroz dubine (unutarnjeg) svemira, te nestašne, raspojasane udaraljke da ih dinamizuju. Veoma prijatna, veoma psihodelična ploča:

 

https://kaironirse.bandcamp.com/album/polysomn-2

Najveća zamerka koju imam na EP The Great Journey To Outer Space austrijskih space rockera Another Home je da je ovo samo petnaest minuta muzike pa pričamo u najboljem slučaju o umereno kratkom putovanju u kosmos. Inače je sve prilično na mestu, ovo je dinamična, epska rok muzika koja se umotava u udobni pokrivač fuzza, sintisajzera i raznih drugih efekata za jednu intenzivno psihodeličnu, svemirsku avanturu. Šteta je da nema više jer kada stignemo do poslednje od tri pesme, osmominutnog naslovnog komada, utisak je da je bend tek dostigao radnu temperaturu. No, biće valjda još:

 

https://anotherhome.bandcamp.com/releases

Kvebečani The Death Wheelers su svoj drugi album, Divine Filth zamislili kao saundtrak za eksploatacijski, akcioni film B-produkcije, moguće italijanski, snimljen u ranim osamdesetima, sa tematikom urbane paranoje i nastupajuće apokalipse koju izaziva zloupotreba nove droge, DTA što hara ulicama kojima voze ubice na motorima. Drugim rečima, ako ste voleli Escape from New York ili 1990: The Bronx Warriors, ovo je album za vas. Muzički, ovo je razobadan stonerski psihodelični rok koji se, pošto je instrumentalan, veoma trudi oko aranžmana i svirke, dobacujući skoro i do progresivnih granica. Nije to rđavo za slušanje, sa svojom kinematskom i vrlo dinamičnom svirkom:

 

https://thedeathwheelers.bandcamp.com/album/divine-filth

Doom metal publika ove nedelje može da se poraduje i prvom albumu izraelskih Tomorrow’s Rain koji je vrlo teatralan, vrlo melodičan album gotskog, romantičnog dooma po uzoru na My Dying Bride, Paradise Lost, Moonspell itd. itd. itd. Ovo je vrlo ubedljiv prvi album sa gostovanjem muzičara iz sva tri nabrojana benda pa i iz Septicflesh, Rotting Christ, Arch Enemy itd. itd., produciran kvalitetno i sa velikim potencijalom za osvajanje srca publike koja svoj metal voli kad je grandiozan, tužan i dovoljno „pop“ da može da se podeli sa prijateljima. Za moj ukus preslađeno, naravno, ali ko pa mene pita:

 

https://tomorrowsrain.bandcamp.com/album/hollow

 

Srećom, za nas siledžije, frajburški Lone Wanderer je izbacio svoj drugi album, The Faustian Winter posredstvom pouzdanog Fucking Kill Records i ovo je lepa funeral doom metal ploča što počinje supersporom, svečanom pesmom od petnaest minuta. I nastavlja se drugom, još sporijom pesmom od petnaest minuta. Lone Wanderer ne donose ništa novo ovom žanru ali njihova interpretacija njegovih osnova je sigurna i prijatna za uho:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/lone-wanderer-the-faustian-winter

Cartoon Violence! (sa sve uzvičnikom) su duhovit (mada sarkastičan) grindcore/ powerviolence (oni to zovu dourviolenbce) sastav iz Nju Džersija i na splitu sa Hoggod nude tri solidne pesme dobre, energične svirke i lepe kombinacije nasilne svirke i emotivnijih harmonija. Fino! Hoggod su Poljaci (Poljak?) i njihova strane je šest pesama nerazaznatljive muljavine instrumenata koji sviraju grindcore ali se izrazito trude da se ništa ne razume. Poštujemo!

 

https://cartoonviolence.bandcamp.com/album/cartoon-violence-hoggod-split

 

Još solidnog grindcorea stiže od Šveđana Grid čiji album, Livsleda ima svega devet pesama tipično skandinavski utegnutog, tvrdog i teškog grindcorea sa dobrim rifovima, visokim tempom i agresivnim vokalom koji je ipak razgovetan i prenosi tu neku, jelte, poruku. Bend svira jako dobro i ako ste ikada voleli Nasum, Gadget, Rotten Sound i slične majstore, ovo je ekipa koja svira u istoj klasi i nudi isti, izvrstan fiks dobre tehnike, emocije i visoke brzine:

 

https://gridumea.bandcamp.com/album/livsleda-2020

Kul prvi demo sa tri pesme primitivnog ali ne i glupog death metala donosi nam duo Serration negde iz SAD. Serration sviraju vrlo fanki, vrlo seksi death metal uglavnom srednjeg tempa i izvrsnog gruva, sa blastbitovima od sporije vrste koji treba samo malo da zamešaju čorbu, ne i da budu neki veliki uzleti u energičnosti svirke. Demo se gotovo čitav vozi u istom gruvu i nudi hipnotički privlačan program dobrog rifa, dubokog vokala i čvrtsog bubnja. Odlično otvaranje:

 

https://caustichymnproductions.bandcamp.com/album/serration-demo-2020

 

Francuzi Of The Same Kind imaju odličan debi EP, Dinner is Ready koji tim trivijalnim naslovom zapravo ne sugeriše da je u pitanju jedna drusna death metal ploča. Of The Same Kind zapravo i ne sviraju sasvim tradicionalan death metal, mešajući klasične duboke vokale, agresivan ritam i hromatsku seču sa nešto modernijim, čak možda donekle post-metal harmonijama i aranžmanima. Lepa je to kombinacija i bend zvuči napaljeno i žestoko ali svirka je disciplinovana i kvalitetna uz odličan, čist miks. Lepo!

 

https://ofthesamekind.bandcamp.com/album/dinner-is-ready

Vox Mortis iz Džakarte na svom promo singlu koji se zove Promo Single imaju dve pesme vrlo stadnardnog ali vrlo sigurno postavljenog i plasiranog brutal death metala. Vox Mortis ne izmišljaju neke nove forme u ovom žanru ali izuzetno dobro vladaju postojećim alternirajući između rafalnih blastbitova i teških brejkdaun momenata. Odlična svirka i produkcija, a pogotovo cenim da bend agituje protiv jedenja psećeg mesa. Divni ljudi:

 

https://voxmortisdeath.bandcamp.com/album/promo-single

 

Ne znam odakle, sem generalno iz SAD su Omen Invace ali njihov album  Self Destruction je vrlo solidna stilska vežba iz death metala. Ovo je u dobroj meri zasnovano na old school formulama sa organskijim aranžmanima i ljubavlju i prema sporijim pasažima međ surovim nabadanjem ali istovremeno, pevač Dominik Landmann voli da koristi modernije pevačke trikove pa je ovo zanimljiva smeša. Bend impresionira dobrom svirkom, posebno se gitarista Tobias Ladol trudi oko solaža i ovo je jedan vrlo dobar debi benda koji obećava:

 

https://omeninvace.bandcamp.com/album/self-destruction

Za Demonolith ne znam ni iz koje su zemlje, znam samo da je njihov izdavač, Dark East Productions iz Rusije. Pa recimo da su i Demonolith negde odande. My Name is Destiny je prvi EP ovog sastava i nudi mračan, neposredan deaththrash zvuk koji ima u sebi dosta neke old school estetike. Sve što treba je tu: brzina, dobri rifovi, pesma koja počinje skoro fanki gruvom, sve producirano prilično garažno ali dovoljno dobro da prija uhu, uz mastering koji je dinamičan i ne boli. Izdavač za ovo kaže „Top Death Metal!!!“ i Demonolith svakako zvuče pristojno i obećavajuće:

 

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/demonolith-my-name-is-destiny

Banjalučki Zvijer su snimili singl sa obradom Bombardera i, pa, šta reći sem da je Pakao u ovoj verziji prijatan blackened speed metal za staru gardu ali i nove generacije. Odlična obrada i kapa dole za Zvijer:

 

https://insartrecords.bandcamp.com/album/pakao

Had iz Danske na svom prvom EP-ju, takođe nazvanom Had, imaju četiri pesme vrlo mračnog, vrlo htonskog death metala koji, pored niskog štima i dubokih vokala, ima i dosta blek metal elemenata. Gitare ovde vole da rade tradicionalno death metalsko denflovanje ali i da sviraju melodičnije blek metal rifove, sve u jednom iznurujućem tempu koji muzici daje dozu varvarske divljačnosti. Prijatno:

 

https://had666.bandcamp.com/album/had

Nizozemce Burial Remains sam već prošle godine i hvalio i kudio za njihovu apsolutnu, nepoljuljanu lojalnost zvuku švedskog death metala iz devedesetih i masteringu koji ume da pošteno namuči uši. Pa, imam dve dobre vesti. Novi album, Spawn of Chaos je i dalje veoma lojalan švedskom death metal predlošku koga Burial Remains sviraju sa puno razumevanja i ljubavi, bez obzira na promene u postavi tačno pogađajući odnos teških rifova, brutalnih vokala, napadačkog tempa i umereno jednostavnih aranžmana da nam se ponudi album koji ćemo slušati otirući maramicom suze što Dismember više ne rade. Istovremeno, bend je muziku spakovao u MNOGO dinamičniji master i mada ovo nije po prirodi stvari dinamična muzika (gitara potapa sve cunamijem svoje HM2 distorzije), ovo je MNOGO prijatnije da se sluša. Bend se izšlifovao i na druge načine pa su ovo sada još bolje pesme sa pamtljivim rifovima. Autor prikaza na Angrymetalguy primećuje da ovde ima i epskijih momenata po uzoru na Amon Amarth što se svakako čuje (Spear of Destiny, recimo, ima takvih elemenata), ali ovo je mahom i dalje težak, vrlo švedski-zvučeći death metal stare škole koji mom srce veoma prija.

 

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/spawn-of-chaos

 

Još švedskog death metala, ali ovog puta zaista iz švedske donosi nam vredni Rogga Johansson. Za potrebe projekta Ghoulhouse udružio se sa Håkanom Stuvemarkom i album Rigor Mortis Intermezzo je juče izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Ovo je vrlo jednostavna, primitivna metal muzika, inspirisana ranim/ proto grindcore zvukom Repulsion i Impetigo, ali snimljena na tipično švedski način sa superteškim gitarama i čvrstim D-beat ritmovima. Tematika je, dakako, uglavnom očekivani šloki horor sa zombijima i gulovima, a ovo je nepretenciozan, prijatan album za publiku koja voli staru školu:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/rigor-mortis-intermezzo

 

Za vrlo tradicionalan, čak pomalo generički death metal obratimo se na adresu kalifornijskih Skeletal Remains. The Entombment of Chaos je njihov četvrti album, prvi za velikog izdavača Century Media pa se  na njemu malčice i oseća jedan skoro pa „best of“ pristup komponovanju. Da se razumemo, Skeletal Remains odlično sviraju a album je producirao Dan Swanö (a omot je radio Dan Seagrave) pa nema sumnje da ćete ovde čuti death metal svetske klase. Ali i death metal koji se toliko trudi da se drži prepoznatljive matrice u komponovanju, produkciji, imaginarijumu, da ćete imati utisak da ste ga već čuli. Ne da to meni sad nešto smeta, ovo je mošerski, kvalitetan album i to što nije originalan ili naročito revolucionaran nije sad neki strašan greh. Ne može svaka ploča da bude promena paradigme. Neke su tu samo da se uz njih prijatno osetite:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lSpoEfNhbp6sygX-FITZ73A0OBdUJJwes

 

Technical death metal publika ove nedelje ima drugi album nizozemskih Spectrum of Delusion.  Neoconception je simpatično produciran album koji tech death metalu daje sve ono što mu treba da bude zanimljiv. Od zvuka koji je prijatno „mekan“ (fretless bas gitara kao prominentni nosilac tema, umiljate gitare i pointilistički bubnjevi), pa do kompozicija koje su razigrane i pune lepih ideja, ovo je ploča koja osvaja maštovitošću. Spectrum of Delusion ne izmiču sasvim tech-death kletvi da im album zvuči više kao gomila vinjeta slepljenih jedne uz druge nego kao kolekcija kompozicija što imaju glavu i rep ali je na mikro nivou ovo uglavnom dovoljno maštovito i duhovito da to ne smeta mnogo:

 

https://spectrumofdelusion.bandcamp.com/album/neoconception

E, sad, u potpunom prebacivanju u drugu traku, nizozemski Cobra Spell na svom EP-ju Love Venom daju ekstremno ’80s viziju metala koji je i dovoljno drčan i prljav da bude dobar za surove muškarce, a i dovoljno melodičan da se dopadne i suptilnijim ženama. Ili obrnuto. Ovo je bend koji za sebe kaže da je „stuck in the ’80s“ pa je i Love Venom produciran i odsviran sa jasnim omažom ovoj deceniji, smeštajući se negde između WASP i Cinderelle sa svojim dobrim, autentičnim zvukom i dobrim pesmama. Za ljubitelje ovog partikularnog heavy zvuka – odlično:

 

https://cobraspell.bandcamp.com/album/love-venom

Šveđani Night su u svojoj koncepciji otišli još dalje u prošlost i njihov hard-rok se zasniva na pretečama koje smo imali u ranim osamdesetima pa i u sedamdesetima, smeštajući se negde između Wishbone Ash, UFO, Blue Oyster Cult i raznih manje poznatih bendova koji su izrastali iz bluz osnova i učili kako da spoje psihodeliju sa komercijalnijim, pop zvukom. Četvrti album Nighta zove se High Tides – Distant Skies i ovo je izvrsno. Vrlo staromodno, ali i vrlo vitalno, zasnovano na sjajnoj ritam sekciji gde bubnjevi daju čvrst temelj a bas-gitara moćan puls, Šveđani sviraju prijatnu, nostalgičnu ali ne zastarelu muziku koja ima energiju i živost a da nema gotovo ničeg od pretnje koju će metal kasnije sve više usvajati. Ovo je muzika za sladokusce koji vole da čuje lepu gitarsku temu i moćnu bas-liniju i obožavaju multitrekovane, melodične vokale. Od mene Night dobijaju najviše ocene:

 

https://nightband.bandcamp.com/album/high-tides-distant-skies

 

Žensko-muška momčad/ devojčad iz Sankt Petersburga, Svaskalver ima novi, treći album, Гром i ovo je prijatna, raspevana smeša folka i metala, distorziranih gitara i umilnih violina (i harmonika), melodičnih ženskih vokala i promuklog „death“ pevanja. Meni se kod Svaskalvera dopada što ovo nije preproducirana, turbo-grandiozna muzika koja svoju folk komponentu toliko prenaglašava da sve deluje namešteno i neiskreno. Svaskalver sviraju odlično ali su pesme producirane svedeno, sa jasnim naglašavanjem folk motiva ali i jednom radničkom i seljačkom iskrenošću u sviranju metala. Bude to svakako malo premelodično za moj brutalistički ukus ali ovo je zdrava ploča koja mi je mnogo puta donela osmeh na licem svojim nežnim melodijama i ljubavlju prema bajkovitim, mitološkim temama:

 

https://svaskalver.bandcamp.com/album/grom

Njujorški industrijski metalci Uniform imaju novi album, Shame i ovo je bučna i prilično maštovita ploča koja se ne zadovoljava pukim recikliranjem uobičajenih industrial trikova već smelo ide u nekoliko različitih strana. Generalno je ovo gruvi, glasna ponuda, album napisan kao neka vrsta noir romana (ili scenarija za film) o antiheroju za koga nema iskupljenja, a muzika svaki čas eksplodira u nekom novom smeru i uspeva da impresionira intenzitetom i snagom. Vrlo lepo:

 

https://unifuckingform.bandcamp.com/album/shame

Medium Rarities je duhovit naziv za kolekciju retkih i starih snimaka koje Mastodon nude na poklon (dobro, na prodaju), u ime obeležavanja svoje dvadesetogodišnjice. Ima ovde živih pesama, novih pesama (jedna album i otvara i nudi, pa, tačno ono što danas očekujete od Mastodona – dinamičan, mišićav, ubedljiv ali i prilično „komercijalan“ melodični prog metal), saradnji (sa Gibbyjem iz Butthole Surfers, na primer), obrada Metallice, Flaming Lips itd. tako da je ovo apsolutni mast baj za svakog ko baš voli Mastodon a i mi ostali imamo bogami šta da čujemo. Živa verzija Iron Tusk koja album zatvara je prilično dobro podsećanje na klasični Mastodon i zašto smo ih zavoleli, pa me je ovaj album donekle i raznežio:

 

https://www.youtube.com/watch?v=pSO6IuyGhXM&list=PLfiMjLyNWxebHLze-skrkev5q2MCBreCp

 

https://www.youtube.com/watch?v=LiXTJvnWA_4&list=PLad25tta6pKgMFmA2JSTAMSi6CMrkBmH9

 

https://www.youtube.com/watch?v=HrFN0htHxnw&list=PLMpG-PjHShWmer3ouJ_epUB0N2Prkt8T7

 

 

Nije baš da često slušam beatdown hardcore ali možda mi je baš zato EP kijevkih True Tough nazvan Кто, если не мы (a što znači „Ko, ako ne mi?“ i pokazuje da ni Ukrajinci nisu imuni na nestavljanje upitnika na kraj upitnih rečenica) bio sasvim okej. Ovo je dobro producirano, dovoljno kratko i, pored sveg svog insistiranja na sporijem tempu i horskom pevanju, ima dovoljno dinamike da me solidno ponese tih dvanaestak minuta koliko traje.

 

https://truetough.bandcamp.com/album/-

 

Nešto mnogo sirovije stiže iz Kolumbije sa novim EP-jem benda Jitoma Safiama. Ova ekipa svoj deaththrash zasniva u dobroj meri na motivima nativnih južnoameričkih kultura, ali je muzika sirovi, brzi i srazmerno lo-fi metal koji, evo, i na EP-ju Yarokamena, posle više od pola decenije rada benda odiše jednim organskim  mirisom. Bend svira odlično, posebno je bubnjar heroj ali taj pomalo „demo“ kvalitet produkcije svemu daje snažnu andergraund komponentu:

 

https://jitomasafiama.bandcamp.com/album/yarokamena

Hell’sTeeth iz Njujorka na EP-ju Detest nude „Dark. Heavy. Nihilistic. NY Metal. Your soundtrack for the modern world.“ Što je zaista previše reči da se kaže „sludgecore“ ali dobro. Bend sebe smešta u tu neku međužanrovsku poziciju koja traži nešto zreliji izraz ne odričući se atributa ekstremnog metala pa je ovo pomalo pretenciozan ali glasan i prijatno agresivan EP dobrog metala:

 

https://hellsteethny.bandcamp.com/album/detest-ep

Dephosphorus iz Atine svoju muziku nazivaju „astrogrind“ a što je fensi način da se kaže da je ovo spoj black i death metala koji ima elemente grindcorea. Novi album, njihov četvrti po redu, Sublimation je solidna demonstracija ovog stila a koji ima mnogo više blek metalskog meditiranja u oku uragana nego nekakve krvoločne death metal svirtke. Hoću da kažem, ovo su pesme koje, pored sve agresivnosti kojom odišu, napred idu jednom spontanom rušilačkom enerijom bez smaranja sa nekakvim isforsirano „kompleksnim“ aranžiranjem, spajajući tako blek metal i old school death metal pristupe za jednu zamamnu kombinaciju energije i očaja. Vrlo dobro:

 

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/sublimation

Treba imati jaja pa bend nazvati FAÜST pored poznatih njemačkih preteča, ali trojica Čeha koji stoje iza ovog sastava (što je upravo izbacio istoimeni EP) za sebe zvanično tvrde da imaju male penise i da najviše na svetu vole da sviraju prljavi thrash metal. Pošteno. FAÜST je sirova i divljačka ploča koja je mogla izaći i 1987. godine, na kojoj bend ima jedan solidan intro, jednu dobru svoju pesmu i jednu obradu Pentagrama. Fino:

 

https://faustxthrashingdoom.bandcamp.com/album/fa-st

Nijemci Victim nisu izdali još ni prvi LP (imaju nekoliko EP-jeva) a već imaju živi album. Live, Rough and Untamed Fast je solidan, sirov ali vrlo dobro odsviran živi snimak klasičnog ’80s thrash metal zvuka koji će prijati svakome ko takve stvari voli. Da se ovo odnese u studio i snimi kako treba, vreme je:

 

https://victim666.bandcamp.com/album/live-rough-and-untamed-fast

 

Ihshan ima novi EP, Pharos i ovo je, za njega već tradicionalno, kompleksna, multižanrovska ali nepogrešivo prepoznatljiva smeša metala i svega ostalog sa jednom komunikativnom, pop dimenzijom koja će ga učiniti prijemčivom za mnogo širi krug publike nego što su blek metalci ili metalci uopšte:

 

https://www.youtube.com/watch?v=tkt_kJm5Z2E&list=PLfiMjLyNWxeb6UVvDDsxve3L3KPmMA2gM

 

Za thrash publiku ove nedelje imamo i poslasticu u vidu novog albuma švajcarskih Messiah. Iako bend postoji više od tri i po decenije, Fracmont je tek njihov šesti album ali je ovo zbog toga dobro spremljen i promišljen deaththrash metal (naj)starije škole koji beznaporno osvaja odličnim, zrelim nastupom. Donekle slično prošlogodišnjem izvanrednom albumu Possessed i Fracmont je ploča koja se ne upinje da tri i po decenije star format apdejtuje već samo unutar njega nudi veoma promišljene i proživljene pesme koja osvajaju karakterom i čistotom vizije. Messiah ni za korak ne odstupaju od klasičnog zvuka ali potvrđuju da unutar njega itekako još uvek imaju šta da kažu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=u015H6yBQY4&list=OLAK5uy_k70HzLTpGzky-huo6LIZg4GdD8UHp060E

 

https://messiah1984.bandcamp.com/album/fracmont

Za kraj imamo – grindcore. Album nedelje dolazi od strane australijskog dvojca Meth Leppard i mada zvanično on  izlazi tek 30. Oktobra Australijanci su ga već pustili na Bandcamp da se strimuje (i kupuje) i, pa, ovo je izvrsno. Meth Leppard su uvek bili duo utemeljen u klasičnom ’80s grindcore zvuku koji je bio spoj D-beat panka i ranog death metala pa je i novi album, Woke, vrlo čista, ortodoksna aplikacija formule sa pesmama od po minut koje smenjuju brzi D-beat sa superbrzim blastbitovima, sve sa rifovima koji su svi sklopljeni od istih 3-4 tona i bez skoro ikakve varijacije u tempu, intenzitetu, tonu… I to je, da bude jasno, BAŠ KAKO TREBA. Naravno da volim kada je grindcore inovativan i maštovit ali obožavam kad se neko drži samo najsržnijih formula i razume kako da napravi album od 16 pesama koje su skoro sve iste a da nije dosadan. Brzina, energija, savršena kontrola nad instrumentima i talenat da se i u vrlo svedenoj estetici pronađu odlični rifovi (Surplus or die, recimo) su na strani Meth Leppard i ovo je izuzetan album klasične grind svirke koji valja izučavati i ceniti:

 

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-076-meth-leppard-woke-lp

Pročitani stripovi: Kaijumax

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 11 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Teško je poverovati ali, 2020. godina je a ja sada po prvi put pišem o stripu Zandera Cannona, Kaijumax. A u sred smo pete sezone od šest originalno predviđenih. Kaijumax je još od 2016. godine strip o kome pričaju svi ljudi od ukusa a glavni razlog što do sada nisam pisao, pored toga da sam ovo ljubomorno čuvao kao kakvu slatku tajnu, je to da sam čekao da vidim da li će tokom novih sezona strip pokazati da ima nekakav metazaplet čije će razrešenje biti servirano u šestoj, poslednjoj sezoni, barem po originalnom planu autora.

Sasvim moguće da hoće, ali za sada Kaijumax je više kolekcija priča u jednom izvanredno zanimljivom univerzumu nego čvrst narativ sa jasnim lukom zapleta i raspleta koji pratimo tokom pet godina. Činjenicu da i sa prilično labavim „glavnim“ tokom narativa Kaijumax izvrsno funkcioniše strip ima da zahvali ne samo tom izvanredno zanimljivom univerzumu već i velikoj autorovoj spretnosti da nam proda svet i likove koji u prvom trenutku izgledaju kao da su dobri samo za jedan solidan vic, te da nam uz njih proda i momente vrlo umešno plasiranog socijalnog komentara pa i autentične ljudske drame.

Cannon je čovek koga, sem po Kaijumax, istorija uglavnom pamti kao saradnika Alana Moorea i Genea Haa na izvrsnom ABC-jevom erijalu Top 10 sa prelaska milenijuma u milenijum u kome je klasičan „pandurski“ strip o doživljajima pripadnika jedne policijske stanice savršeno doveden u domen visokog koncepta time što su svi likovi – od policajaca, preko prestupnika, pa do običnih građana – imali različite supermoći. Moore, Ha i Cannon su ovim sebi napravili prostor za sjajnu satiru a Cannon, čiji je zadatak uglavnom bio da radi lejaut preko koga je Ha crtao detalje, je objasnio da mu je Top 10 i poslužio kao glavna inspiracija za Kaijumax, sa svojim spojem apsurdnog i žanrovski realističnog, a što je u kompletu tvorilo finu satiru. Konkretno, pojavljivanje „realističnog“ lika Godzille u Top 10 koji se žali na mlada čudovišta koja samo duvaju i ne zanima ih alkohol je bio zametak iz koga će izrasti Kaijumax.

Cannon je imao i nešto sreće – u tome da je Oni Press, firma posvećena „pravom mejnstrimu“ u stripovima* izdavački stala iza jednog naoko sasvim šaljivog koncepta, ali i tome da je Kaijumax sasvim uspešno preživeo spajanje Oni Pressa i Lion Forgea u Polarity, bez značajnih promena u produkcijskim uslovima ili ritmu izlaženja.*dakle, firma koja smatra da je činjenica da su mejnstrim stripovi u SAD oni superherojskog žanra – anomalija 

Kažem „sreće“ ali Cannon je sa ovim stripom u velikoj meri kovač sopstvene sreće. Kao kompletan autor (sem pomoći koju mu pruža Jason Fischer na kolorisanju), Cannon je ne samo kreator jednog fascinantnog stripovskog sveta, već i isključivi crtač, scenarista i leterer serijala koji godinama ne izgleda kao ijedan drugi na tržištu i pleni izrazitim identitetom i karakterom.

Glavni „trik“, ili ako hoćete „gimik“ Kaijumax je spoj dve naizgled sasvim nespojive žanrovske matrice: zatvorskog fima (ili, radije, televizijske serije poput Prison Break ili OZ, koji je po autorovim rečima dao dobar deo rane inspiracije za strip) i japanskog Kaiđu filma/ televizijske serije, dakle, žanra u kome džinovska, često temataska čudovišta dolaze u kontakt sa „normalnom“ ljudskom civilizacijom i nastaje lom. Sam termin Kaijumax je spoj reči „kaiđu“ koja označava čudovišta i „supermax“ koji označava specijalni zatvor pa se i osnovna koncepcija stripa može sasvim lagodno spakovati u jednu jedinu rečenicu: Kaijumax je strip o ostrvu u Tihom okeanu koje je pretvoreno u specijalni zatvor za čudovišta.

Nešto što, kako rekosmo, deluje kao solidna priprema za vic koji će nas obradovati duhovitim pančlajnom do sada je, u pet godina trajanja, izguralo dvadesetosam epizoda izuzetno interesantnog i fantastično karakternog strip-rada koji je uspeo da ne izgubi svoju parodijsku svežinu i satiričnu oštricu ali i da nam ponudi već pominjani socijalni komentar i dramu bez upadanja u dnevnopolitičke igrarije. Cannon je ovde pronašao neku vrstu zlatne žile i mada je konzistentni uspeh Kaijumax  svakako baziran na toj šašavoj, vickastoj premisi, on je bez i najmanje sumnje u prvom redu rezultat atutorovog krvavog rada a koji, opet, sam Cannon u nekim pisanijima u mesečnim sveskama objašnjava do najsitnijih detalja, ne samo nudeći početnicima izuzetno korisne uvide u to kako izgleda rad profesionalnog strip-autora, već i jasno komunicirajući strast koja ga nosi kroz ovu avanturu.

Naravno, ljubav prema kaiđu filmovima i super sentai/ tokutatsu serijama (i njihovom krosoveru) nije danas nekakva egzotična ideja za zapadnjake, ali Cannon je uspeo da pronađe izuzetno dobru ravnotežu između kreativnog korišćenja te svoje ljubavi za pisanje i crtanje izuzetno upečatljivih likova i zapleta prepunih referenci i naklona izvornom materijalu, i jednog skoro agnostičkog pristupa žanru u kome se ne poštuje ni jedno od „zadatih“ pravila i izvorni materijal se tretira kao glina koju spretni majstor može da oblikuje po svojoj volji.

Cannon i sam kaže da sebe ne smatra dubinskim poznavaocem kaiđu problematike i da čitalac koji sve reference prepoznaje odmah i na prvu loptu zapravo poznaje žanr daleko bolje od njega koji je do mnogih od referenci došao čitanjem raznih wikija i knjiga. Možda ključno, iako je Godzilla – s dobrim razlogom – praktično simbol kaiđu žanra i prva asocijacija najvećem broju zapadnjaka i istočnjaka kada se o ovom žanru priča, Cannon je više puta insistirao da je zapravo osnovna tonalna i filozofska podloga za produženi rad na Kaijumax ne Tohov Godzilla serijal već Tsuburayin Ultraman, dakle tokutatsu serijal koji je spojio super sentai i kaiju ideje u jedan spektakl akcije i mašte, uglavnom nezainteresovan za čvrsti kontinuitet i zacrtani „lore“.

Ovo se jako oseća u Kaijumax ne samo u tome kako su prominentni ljudski likovi svi redom zatvorski stražari koji koriste specijalna „odela“ nalik Ultramanovom kostimu, a koja ih čine kadrim da se bore sa čudovištima veličine desetospratnice na ravnoj nozi*, već i time da Cannon izvanredno uspešno koristi tehniku sugestije bez mnogo dubinskog objašnjavanja da nam oslika jedan apsurdistički, nemogući univerzum tako da ga odmah „razumemo“ i da ne postavljamo mnogo pitanja tipa „ a kako ovo“ i „a zašto ovako“, dok nam je pažnja okupirana zatvorskim (ljudskim) dramama što se razvijaju između inteligentnih robota zavetovanih religiji pacifizma, planina koje manipulišu ljudskom voljom, džinovskih guštera navučenih na sisanje struje iz dalekovoda, jednoroga koji svojim rogom prave drugim robijašima tetovaže što daju i psihodelične halucinacije, intergalaktičkih dilera radioaktivnih izotopa koji se u zatvoru koriste kao narkotici, korumpiranih čuvara koji ne izlaze iz svojih kostima, trudnih ženskih robota…
*i da, videćemo kasnije, začnu život u seksualnom odnosu sa robotom

Kaijumax je svoj glas našao veoma rano u prvoj sezoni prikazujući populaciju zatvora kao ne puki materijal za smeh i parodiju već kao duboko tribalizovanu zajednicu, razdeljenu po ideološkim i, hm, etničkim, možda čak rasnim linijama, sa J-pop likovima čija porekla možemo naći u japanskoj popularnoj kulturi sa jedne strane, Kriptidima koji su mahom poreklom iz zapadnjačkih mitova (morske zmije, zmajevi, krakeni…), mehaničkim konstruktima… Ove grupe u zatvoru sve odreda imaju svoju hijerarhiju i određene rituale i mada Kaijumax nikada ne prestaje da bude duhovit strip, on ostavlja i utisak jake naturalističnosti sa bizarnim čudovištima koja sva odreda koriste zatvorski sleng, udružuju se u ekipe, prete jedna drugima, prave dilove, bore se za premoć, ucenjuju jedna druge, komuniciraju sa spoljnim svetom kako bi došla do narkotika ili bilo čega što će im dati ikakvu prednost u mikrozajednici koju na okupu drži samo šačica posebno obučenih i opremljenih čuvara.

Kaijumax svoj ton postiže, kako i Cannon sam kaže, time što prikazuje sistem koga više zanima sprovođenje pravila nego zaštita pravde pa i sam upravnik zatvora, Kang, ratni veteran i čovek sa interesantnom karakterizacijom u kojoj se mešaju korumpiranost i jedna suštinska čestitost, vrlo jasno svojim zaposlenima kaže da zatvorenike u zatvoru u svakom trenutku drži samo iluzija da su slabiji i razdeljenost po rasnim i kulturološkim linijama. „Ako bi se oni udružili protiv nas“, kaže on u jednom momentu, „Ne bismo imali nikakve šanse da ih ovde zadržimo“.

Otud je veliki deo šarma ovog stripa upravo u pokazivanju karaktera likova koji pripadaju različitim grupama ali imaju i svoje distinktne ličnosti koje neretko idu nasuprot psihologiji mase. Neki od likova ovde samo žele da budu uz skut lokalnog siledžije a neki, opet, samo žele svoj mirni kutak u zatvoru, da hrane ajkule-ljubimce ili da šišaju druge kaiđue koristeći iščupanu genrator-vetrenjaču kao trimer.

Zatvorenici, ali i kaiđui na uslovnoj slobodi koje povremeno pratimo u ovom stripu, pričaju duhovitim ali veoma autentičnim slengom koji, naravno, gradi deo svoje osnove koristeći žargon različitih entičkih i drugih društvenih grupa u SAD i kombinujući ga sa neverovatno prirodnom aproprijacijom žargona ljubitelja kaiđu i tokutatsu produkcije. Čudovišta otud uspevaju da deluju kao jasne parodije na „zatvorsku“  estetiku, sa jasnim analogijama onoga kako Afroamerikanci ili Latino zatvorenici u serijama govore jedni sa drugima, a da to opet ne ispadne ni eksploatativno niti jeftino i podsmešljivo. Sam Cannon je na pitanje o tome kako izlazi na kraj sa aveti kulturne aproprijacije odgovorio da je vrlo svestan u kakvu duboku vodu je zagazio kao strejt beli muškarac koji za strip o fantazijskim čudovištima – dobrim delom iz tuđih kultura – koristi analoge slenga američkih etničkih manjina da kreira nekakvu društvenu kritiku, ali da se nada da ga spasava njegov napor da se ne prave poređenja jedan na jedan niti direktna „prepisivanja“ iz stvarnosti.

Za moj račun ovo je vrlo uspešno i Cannon postiže izuzetan parodijski nivo time što čudovišta sama sebe tematizuju i mitologizuju paralelno koristeći tehnike američkih gangstera ali i reference na kaiđu pop-kulturu. Čudovišta tako koriste reč „mon“ onako kako bi u Americi koristili reč „man“ kada se oslovljavaju, a neretko jedni za druge govore „my lizza“, bez obzira da li su zaista gušterske tematike ili ne, a možda najzabavnije je kako se jedni drugima obraćaju sa „megafauna“. Bog je ovde „Goj“, fucking je „redking“ i tako dalje, a Cannon ide veoma duboko u oslikavanju jedne suštinski getoizirane, marginalizovane kulture pokazujući nam tipične gangsterske gestove i znakove, pa i dajući nam masivne količine rep-stihova koji uspevaju da istovremeno budu i parodija ali da imaju i taj ukus autentične reprazent i battle glume.

Ova autentičnost preslikava se i na ostale elemente prikazivanja života u i izvan zatvora sa vrlo jasnim i dobro odmerenim prikazivanjem da „čudovišta“ svoj status prestupnika i otpadnika od zakona duguju ili odrastanju, ili pripadanju drugoj kulturi, nedostatku obrazovanja koji bi im omogućio prilagođavanje mejnstrim kulturnom modelu itd. Ovo je vrlo tipično bela, liberalna vizura iz koje se gleda na marginalizovanost manjina ali Cannon uspeva da je plasira bez paternalističkog opterećenja, prikazujući nam dinamiku odnosa među samim čudovištima vrlo žanrovski realistično, oslikavajući njihove životne izbore kao često loše i po njih fatalne ali bez pridikovanja, kritike ili ponižavajućeg sažaljenja, uvek uspevajući da kaiđu estetiku upsosli na najbolji način da se izbegnu patetičnost ili eksploatacija.

Ovo pomaže da se i neke zaista teške teme provuku bez frikcije – pa tako različiti karakterni lukovi tokom razlilčitih sezona pokazuju porodično nasilje, dečiju prostituciju, rasnu diskriminaciju (i to u priči o kaiđuu koji je na uslovnoj slobodi i kao jedan od njenih uslova mora da ima posao i aktivno radi na svojoj socijalizaciji sa ljudima), te uobičajene zatvorske epizode sa korumpiranim stražarima koji šuruju sa mafijom, sa zatvorskom doktorkom koja ima najplemenitiju nameru da leči čudovišta ali se zaljubi u harizmatičnog psihopatu na odsluženju itd.

Cannon sve ovo crta sa takvim karakterom da je Kaijumax uprkos svojoj jasnoj, manifestnoj farsičnosti istovremeno izuzetno „stvaran“ strip. Kada su ljudi u kadru – a što je srazmerno retko – podsetimo se zapravo njegove farsičnosti jer Cannon ljudske likove – mahom azijskog porekla – crta u jednom skoro pa superdeformisanom stilu, sa velikim glavama i manjim telima, kako bi nas podsetio na suštinski infantilne (u nimalo negativnom smislu) korene velikog dela popularne kulture koju koristi za preldožak. No, većina ljudskih likova većinu vremena provodi u odelima i oklopima koji su dizajnirani po Ultraman, Kamen Rider i  Voltron uzorima i, paradoksalno, Cannon postiže da veliki, nezgrapni i nominalno bezizražajni oklopi budu ekspresivniji od običnih ljudskih figura.

Ovo sve još više važi za same kaiđue koji, kako sam već nekoliko puta rekao, imaju fantastičnu količinu karaktera. Cannon je apsolutni majstor izražajnosti i uspeva da svoje groteskne, karikirane džinovske guštere, kamene monstrume, pokemone (u petoj sezoni) i druge kaiđue ne samo humanizuje već učini istinski dubokim, ubedljivim karakternim „glumcima“. Electrogor je recimo izvanredno ubedljiv kao uplašeni, očajni otac dvoje dece koja su ostala da se staraju sama o sebi kada je on uhapšen i odveden u zatvor, Zonn je snalažljivi, opasni karijerni gangster koji i u zatvoru nalazi razlog da se samozadovoljno smeška i preokreće svaku situaciju u svoju korist, Stvorenje iz Đavoljeg potoka je džinovska koza koja ide na dve noge i pokušava da prevaziđe traumu odrastanja u porodici gde je majka pristojna, pobožna žena a otac sam Satana itd. Čitava treća sezona prati događaje u ženskom krilu zatvora i Cannon ovde uspeva da nam podari gomilu fantastično osmišljenih ženskih likova koji nemaju ni trunku uobičajene stripovske eksploatacije, ni trunku „muškog pogleda“ i koje su time značajno životniji od stripovskog proseka, dok nas provodi kroz priču o trudnoći i porođaju predstavljenim grafički ubedljivo i dramatično a da opet nema ni govora o nekakvom pornografskom prikazivanju.

Kaijumax pritom ima jedan od najčistijih lejauta u savremenom stripu, sa urednim, pravilnim kadrovima, jasnim, disciplinovanim linijama, minimumom potrebnih detalja i svetlim, živim kolorom. Cannon ne koristi „napredne“ pripovedne tehnike sa ispadanjem iz kadrova ili poigravanjem formatom (mada ima momente kada oblačići sa tekstom ne mogu da se vide čitavi u kadru jer likovi, zbog intenzivne unutarnje drame ne čuju dobro druge likove koji pričaju) i njegov pripovedni postupak je besprekorno odmeren i elegantan u odabranom, disciplinovanom pristupu, oslanjajući se na tajming i dinamiku prelaska oka preko stranice, vođenog pažljivo naglašenim detaljima da se postignu dramatični ili, neretko, komični efekti. Pošto Cannon sam radi i letering, i to ručno upisujući tekst u oblačiće, ovde imamo onu idealnu sinergiju teksta, crteža i dizajna da dobijemo strip koji je potpuno usklađen sa svojim unutarnjim „ja“, strip u kome je karakter gotovo isto što i priča.

Utoliko, iako svaka od sezona priča neku svoju priču, Kaijumax kao celina, za sada nema jedinstven zaplet niti vidimo da se skup od šest planiranih sezona kreće ka nekom jednoznačnom zaključku. Ovo jeste njegova snaga, da ne bude zabune, jer Cannon vrlo svesno i namerno ide na pojedinačne priče i karakterne lukove, stavljajući svoje likove na teška iskušenja i dopuštajući im da se menjaju (ili, eh, lome) a da generalna postavka zapravo ne mora da se menja. Ovo uostalom, po prirodi stvari nije strip u kome likovi mogu da menjaju mesto na kojem se radnja dešava, a priroda zatvorskog okruženja je u tome da se stvari iz dana u dan, meseca u mesec i godine u godinu – ne menjaju. Cannon vrlo spretno barata likovima koji su izvan zatvora ali su za njega vezani organskim vezama, da nam ipak podari pogled i u širi svet, ne samo naučnofantastičnu Zemlju koja je očigledno ova naša Zemlja ali u jednoj paralelnoj istoriji, već i da ode dalje, u svemir, iz koga neka od čudovišta kanonski i dolaze, i prikaže nam deliće šireg, kosmičkog konteksta u kome sve ovo postoji.

Čudo nije da je Kaijumax jedan od najboljih stripova koji izlaze u Americi poslednjih pola decenije već u tome da do sada niko nije snimio film ili seriju po motivima ovog stripa. Autor pominje da su se nekakvi pregovori dogodili ali konkretnih vesti još uvek nema.

„Da li je Kaijumax strip za mene“, pitate se sada, „čak iako nisam poznavalac Toho produkcije i ne znam ništa o Ultramanu?“ Svakako, Kaijumax će biti zabavan onima koji prepoznaju aluzije na različite verzije Godzille i proširene menažerije što uz Godzillu ide u Toho univerzumu, onima koji su gledali Ultramana i odrastali uz Kamen Ridera i Voltrona, ali Kaijumax je strip koji sav taj kaiju/ tokutatsu sloj koristi kao ukras da bi pričao tvrde a veoma humane priče o najgorim mestima u našem društvu. Poznavanje izvornog materijala nikako nije uslov da bi se u ovom stripu nesputano uživalo a, uostalom kako Cannon uz svaki broj ima i po jedan odlično napisan prikaz nekog klasičnog kaiđu filma, posle pet pročitanih sezona ćete imati vrlo solidnu ideju šta sve možete da pogledate da biste se uputili. Kaijumax je pritom dostupan za zaista skroman novac u lepim kolekcijama a imućniji čitaoci će se obradovati na vest da postoje i deluks kolekcije koje za duplo više para nude i verzije stripova sa obimnim i detaljnim anotacijama. Kako sam već rekao, trenutno smo u drugoj polovini pete sezone a šesta će, ako svet pre toga ne potone u varvarstvo, biti urađena iduće godine – poslednji je trenutak da uskočite na voz za ostrvo monstruma!

Film: Jojo Rabbit

Posted in film with tags , , , , , on 7 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Kada je pre par godina Taika Waititi najavio da će raditi Jojo Rabbit, sarkastičnu komediju o nemačkom klincu u vreme Drugog svetskog rata kome je najbolji imaginarni prijatelj – Adolf Hitler, to je delovalo kao prava stvar. Waititi je pažnju sveta (i producenata) uspelo skrenuo na sebe perfektnim melanžom akcije i komedije u trećem Toru, pokazujući da svoj tradicionalni low-budget humor i energiju ume da skalira i na veće produkcije, pa je satira koje će kroz sprdnju i zajebanciju imati šta da kaže o našem deljenom aktuelnom istorijskom trenutku i tom nekom povratku nacizma za sto svakako izgledala dobro odabrana kao medijum za režisera (i scenaristu) koji bez obzira na često lowbrow humor zapravo ima nešto i da kaže. Pogotovo je činjenica da je Waititi Novozelanđanin, dakle izmešten iz glavnih centara „rasprava“ koje se danas vode na temu nacizma, a da ipak ima i lični ulog, zahvaljujući jevrejskom poreklu po majci, delovala kao da ćemo sa Jojo Rabbit dobiti svež, energičan iskaz.

 

No, moram da priznam da su me trejleri za film malčice ohladili jer je Jojo Rabbit u njima delovao maltene kao jedna od desetina HBO serija koje trenutno ne gledam pošto osim duhovite premise nemaju da ponude mnogo supstance. Utoliko, film sam eskivirao kada je zimus ušao u bioskopsku distribuciju (bar mislim da je bio kod nas u bioskopima) i sinoć ga, da zatvorim krug, pogledao – baš na HBO.

 

Jojo Rabbit je vrlo vešto sklopljen, prijatan film raskošnog kolorita i odlično odmerenog trajanja koji umešno igra na granici između farsične komedije i dostojanstvene ljubavne priče i koji, začuđujuće, ima vrlo malo toga da kaže svoju odabranu temu. U neku ruku, deluje mi da je Waititi zapravo direktnim ulaskom u visoki koncept sebi malčice pucao u nogu, stavljajući TEMU u samo središte filma i sebe onda terajući da o njoj sve vreme priča, umesto da je, kao u svojim nezavisnim novozelandskim produkcijama išao na žanrovskiji pristup a onda komentar i „diskurs“ čuvao za podtekst.

 

Naravno, kada imate film u kome Jevrejin igra Hitlera to po definiciji kreira „diskurs“ i ponovo, reklo bi se da Waititi zapravo nije imao nameru da Jojo Rabbit bude zaista visoki koncept i da mu je literarni predložak, roman Caging Skies autorke Christine Leunens dao osnovni ton gorkoslatke ljubavne priče pričane na pozadini pozadine holokausta, koja će vremenom postajati sve mračnija a da je onda satirična komedijaška nadgradnja došla kao potreba da se nađe spona sa „starim“ Waititijem.

 

Ovo donekle može da objasni izvesnu tonalnu neravnotežu kakva Waititiju nije svojstvena. Jojo Rabbit u nekim momentima ima vrlo iskrene momente čistog patosa sa instancama nepatvorene emocije i autentične tragedije, a što dolazi iz Leunensinog predloška, ali onda veoma insistira na farsičnom humoru, kao da se brine da ga ne shvate baš TOLIKO ozbiljno. Zapravo, najuspelija dramska scena je peak Waititi, ona u kojoj Sam Rockwell ima završetak svog „luka iskupljenja“ i drama (i tragedija) se događaju u prolazu, čak u „off-u“, dok glavni junak postaje svestan njihovih razmera tek sa zadrškom, nudeći autentičnu zbunjenost i stravu desetogodišnjaka koji se suočava sa demoliranjem svoje realnosti i susreće se sa „stvarnim“ svetom.

 

Kao što se uglavnom i zna, osnovni koncept filma je upravo u tome da desetogodišnji protagonista ima sasvim osobenu realnost, odrastajući sa majkom u poznim godinama Trećeg rajha, negde u Nemačkoj (ili Austriji, gde se roman događao?) (koja je ionako bila anektirana Nemačkoj, jelte) i idolizujući Hitlera do mere patologije. Roman, kao i film, ovu patološku dimenziju mudro izvrću u smeru komedije, i Waititi je sasvim na svom terenu kada svu zastrašujuću propagandnu masivnost kakvu je nacizam imao u Nemačkoj i način na koji je to stvorilo paralelnu stvarnost za stanovništvo* prelama kroz infantilne, bizarne ali simpatične fantazije glavnog junaka, dečaka po imenu Johanes Becler koji odrasta sa majkom jer je otac, tvrdi ona, na frontu već godinama, a koji onda nedostatak očinske figure, i činjenicu da je mali, blentavi nerd, nadoknađuje zamišljanjem da mu je Hitler najbolji ortak.

*pogotovo u Austriji gde se i danas kunu da su prošli najgore od svih u Drugom svetskom ratu. Evo, pre neku godinu sam na neki sastanak iz Hotela u Knez Mihailovoj vodio predsednicu Austrijskog udruženja penzionera koja se, žena i dalje seća Drugog svetskog rata u Beču i koja mi je doslovce rekla „Ne znam kako je ovde bilo za vreme rata ali u Austriji je bilo veoma loše“.

Ovo je vrlo potentna postavka utoliko što je Waititi režiser naviknut na obraćanje nerdovima i ume da postavi klinca koji pokušava da se istakne u kampu za obuku Jungvolka i koji zamišlja da visi i ćaska sa Hitlerom na način da to publici bude instant prepoznatljivo. „Nevidljivi najbolji prijatelj“ je kliše priča o neprilagođenim gikovima koji fantastični svet mašte pretpostavljaju pokušajima da se socijalizuju sa neprijateljski nastrojenim svetom i Waititijevo umetanje Hitlera, a koga sam igra, u ovakve scene ima finu subverzivnu komponentu koja se lepo uklapa u ideju da nerdove s vremena na vreme treba dobro protresti. Na kraju krajeva, alt rajt, kao najmodernija alotropska modifikacija nacizma, u velikoj meri počiva upravo na radu asocijalnih nerdova okupljenih oko 4/8Chan/ Kun foruma i raznih incel pojila diljem interneta, gde se kroz uzajamni intenzivan rad stvara novi diskurs i nova realnost.

 

Sasvim je jasno da Jojo Rabbit, kao i roman od kog je nastao, imaju dosta zajedničkog sa Markovićevim filmom Tito i ja sa praktično identičnim motivom mladog, zabludelog ideološkog zilota koji je tragikomična žrtva intenzivne propagande i ima praktično psihotičku deluziju o realnosti i svom mestu u njoj, te odnosu sa jakom autoritarnom figurom koja simbolizuje pomenutu ideologiju. No, razlike počinju i staju na motivu i ovo su dva vrlo različita filma.

 

Markovićev film, koji ja ne volim, je snimljen u srazmerno realističnom ključu, gde su momenti Zoranovih „halucinacija“ jedino odstupanje od tona, a politička satira koju film baštini je malograđanska i gađa, u 1992. godini već odavno poobarane mete (plus Zoran ima oca!). Sa svoje strane, Waititijev film je mnogo naglašenije farsa, njegov jezik, i vizuelni i, jelte, verbalni, prikazuju nemačku iz vica, sa američkim (i novozelandskim) glumcima koji pričaju engleski sa ’Allo ’Allo naglaskom, farsičnim kvir likovima koji koriste anahronizme u govoru i ponašanju (uključujući Hitlera) i generalnim odbijanjem da se Treći rajh prikazuje ozbiljno. Ovo je najzabavniji sloj filma i kada je potrebno da se priča malo približi realnosti kroz pokazivanje javnih pogubljenja, i uvođenje centralnog zapleta po uzoru na Dnevnik Ane Frank Jojo Rabbit gubi taj početni zalet.

No, kako sam rekao, film je generalno prijatan i mada ljubavna priča koja se razvija između mlađanog Johanesa i jedva nešto starije Jevrejčice sakrivene na tavanu porodične kuće mora da izdrži brojne momente farsičnog humora koji nisu mnogo smešni i utisak je da su ubačeni po dužnosti, ona je u principu ubedljiva. No, film svakako plaća određenu cenu za svoju farsičnost pa su tako određeni momenti tragičkog patosa prilično emotivno impotentni i kada Jojo izgubi majku, film ne samo da gubi jedno solidno prisustvo jedne solidne Scarlett Johansson, već gubi i određeno emotivno utemeljenje u stvarnosti. Kako već rekoh, finale, koje ne uspeva sasvim da izbalansira na granici farse i drame i koje ima i jedan „hoće li – neće lli?“ naklon Kusturičinom Undergroundu*sadrži i najuspeliju dramsku scenu sa perfektno režiranim, spontanim a uverljivim low key herojstvom neočekivanog heroja i pokazuje da je film zapravo mogao da bude i suptilniji u svojim porukama i izgradnji likova.

*da bi ipak odlučilo da, kada se već ni Markoviću nije priklonilo, neće ni Kusti

No, ovo nije suptilna priča već i utoliko što je u njenom središtu „nemoguća“ ljubavna veza a koju nemogućim moraju učiniti brojne snažne sprdnje na račun nacista i nacizma koje su često veoma plitke. Waititi je talentovan vizuelac i u montaži je kadar da i scene koje su u suštini glupi vicevi (kao ona sa grupom od skoro deset osoba koje jedna drugu pojedinačno pozdravljaju sa „Hajl Hitler“ i koja je samo prepričavanje već prastarih Zucker-Abrahams gegova) učini dovoljno duhovitim. Utoliko, izvrsne uvodne montaže i korišćenje „lažnih“ pesama Beatlesa i Davida Bowiea na početku i na kraju su najelegantniji momenti satire koju ovaj film ima. Ostalo je uglavnom puko „trpanje“ nacista i Hitlera, prikazivanjem kako su glupi, lenji ili perverzni i mada je to ponovo, uglavnom zabavno (Rebel Wilson, recimo, odrađuje solidan posao i šteta da je nema više) i donosi osmeh na lice, primetno je odsustvo želje da se na bilo koji način uđe u „diskurs“.

Otud je Jojo Rabbit prijatan film, sa srcem na pravom mestu, ali istovremeno i pitak i plitak film o jednoj nepostojećoj nacističkoj Nemačkoj i klincu koji je u njoj izmaštao Hitlera kao najboljeg druga. Prijao mi je, zaista, ali ovo je, paradoksalno, film o rasizmu, fašističkoj državnoj propagandi i holokaustu posle koga nemate o čemu da pričate.

 

Strip: Lepe naslovnice: Superheroji protiv nacista

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 6 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Mislio sam da današnju sesiju obožavanja naslovnih strana nekih starih stripova tematski omeđimo i odaberemo nešto što svi vole i što deluje terapeutski i optimistično. Dakle, u današnjem pregledu, a u skladu sa mojim današnjim gledanjem filma Jojo Rabbit, bavićemo se naslovnim stranama magazina iz tridesetih i četredesetih godina prošlog veka na kojima superheroji mlate naciste. Prikladno!

Uz očiglednu napomenu da se ovako nešto verovatno neće svideti makar samim nacistima*, zanimljivo je razmišljati kako je uopšte došlo do toga da mnogi strip-magazini, značajno pre nego što će Amerika zapravo ući u Evropski, jelte, teatar, dobiju ovako jasno profilisanu političku poziciju.
*ali kako i kaže njihov idol Ben Šapiro, činjenice baš briga za vaša osećanja – a činjenica je da ih niko ne voli

Činjenica je da je u velikoj meri zlatno doba superheroja imali izraženu nacionalističku komponentu. Ovo je u nekoj meri nasleđeno od palp-heroja na koje su se po senzibilitetu naslanjali mada i tu treba imati na umu da, dok su Tarzan ili John Carter svakako bili belci koji su se uzdigli na nivo maltene božanstva u tuđoj kulturi, klasična radijska i palp produkcija iz ranijeg perioda je imala karaktere koji su naglašeno branili manjine i suprotstavljali se represiji kapitala – Zoro kao najočigledniji među njima. Tridesetih godina, praktično paralelno sa usponom superherojstva su i radijski/ palp likovi postajali bliži establišmentu, poput Usamljenog rendžera koji je radio za državu (i to Teksas, koji je i sada simbol „pravog“ američkog nacionalizma za mnoge „ekstremnije“ Amerikance kojima je običan nacionalizam što uzdiže federalne vrednosti već izdajnički), ili Zelenog stršljena koji je, uprkos svojoj viđilante ulozi, dosta usko sarađivao sa policijom i imao – tipično – manjinnskog asistenta u Katou (koga će mnogo kasnije na televiziji igrati Bruce Lee).

Prvi talas superherojštine je, dakle, u dobroj meri spajao dve naizgled suprotstavljene ideje – viđilantizam, odnosno rad izvan okvira zakona, ali i jak nacionalizam koji uključuje i stalni rad u korist institucija, establišmenta i države kao „kuće“ nacije. Supermenov radijski slogan je dugo nabrajao pravdu, istinu i „američki put“, na kraju krajeva, a neprebrojni manje poznati superheroji su se neretko oblačili u boje i simbole američke zastave i uzimali imena koja su asocirala na državu, ili makar na vojsku, kako bi postigli cilj.

Činjenica je da su tridesete godine bile decenija u kojoj se miris rata jako osećao u vazduhu, sa evropskim fašistima koji su vrlo ozbiljno i vidljivo radili protiv Jevreja, ali i sa japanskim fašistima sa druge strane globusa a koji su sa Amerikom imali vrlo nezgodan odnos. Znamo dobro da su mnogi ratni stripovi velikih, danas postojećih izdavača, poput, recimo DC-ja, imali izrazito rasističke prikaze Japanaca u sasvim jasnom naporu da se čitaocima neprijatelj prikaže na uprošćen, propagandni i dehumanizovan način ne bi li pobede naših junaka time izgledale veće. Ovo je, da bude jasno, bila prevalentna strategija u popularnoj kulturi tog vremena i inače – ne samo u Americi koja je jednako dehumanizujuće stripove i karikature pravila i na temu komunizma ili Afroamerikanaca čiji je pokret za osvajanje građanskih prava u tim predratnim godinama bio u povojima, već i svugde drugde, uključujući i delove Evrope pod komunistima i fašistima.

No, veliki deo antifašističkog sentimenta u američkom superherojskom stripu zlatnog doba ide svakako na to da je veliki deo ljudi koji su ga pravili bio jevrejskog porekla. Naslovna strana prvog broja magazina Captain America iz 1941. godine na kojoj titularni Kapetan polaže dobar desni kroše na Hitlerovu vilicu je svakako najpoznatija naslovna strana iz ovog „podžanra“ i u dobroj meri simbolizuje čitav sentiment koji je tada vladao. Joe Simon i Jack Kirby koji su je napravili su bili dvojica njujorških Jevreja i dva među najvažnijim imenima u američkom stripu uopšte i njihov je snažni antifašistički sentiment bio zasnovan na stvarnom hororu kroz koji su Jevreji u Evropi prolazili tokom tridesetih godina, a ovo je, sublimisano u stripu, izdavaču Timely Comics (koga danas znamo kao Marvel) donelo njihovog najpopularnijeg superheroja.


Ali šta je sa manje popularnim herojima? Jeste li ikada čuli za Shocka Gibsona ili Captain Freedoma? Speed Comics je bio jedan od magazina velikog izdavača Harvey Comics, zapravo publikacija sa kojom je Harvey započeo tako što je novoosnovana firma otkupila posrćući magazin od izdavača Brookwood Publications. Harvey su ovde uložili dosta napora da isprate trendove koji su bili popularni u ranim četrdesetima pa iako ovog izdavača danas više pamtimo po licenciranim novinskim stripovima kao što su bili Dick Tracy ili Blondie (a kasnije i Casper the Friendly Ghost, pa i originalni Harvey lik Richie Rich), Speed Comics je izlazio od 1941. do 1947. godine i u svoja 44 broja spakovao mnogo superheroja koji su pesnicama sređivali raznorazne zlotvore. Kao i drugi magazini onog vremena, i Speed Comics je objavljivalo i avanturističke i krimi/ detektivske stripove ali su naslovne strane gotovo po pravilu bile rezervisane za njihove superheroje, Shocka Gibsona, naučnika koji nalazi način da apsorbuje i oslobađa elektricitet (i usput postane vrlo razvijen i privlačan), te Captain Freedoma. Freedom je nastao par godina nakon Gibsona, 1941. godine kada je rat već zaozbiljno krenuo i u Evropi i na Pacifiku, pa je, prirodno, imao i mnogo naglašenije patriotski senzibilitet, ali oba junaka su vrlo ozbiljno stavljeni nasuprot nacista kad je za to došlo vreme. Iako autori ovih likova – barem oni za koje se zna – verovatno sami nisu bili Jevreji, osnivači Harvey Comics jesu. Harvey je bila samo „američko“ prezime za porodicu ruskih Jevreja iz Bruklina koji su se u originalu prezivali Wiernikoff.

Utoliko i naslovne strane mnogih brojeva Speed Comics su predstavljale američke superheroje kako se bore sa nacistima. Iako je Captain Freedom nastao kasnije, pa je često predstavljan kako se bori protiv Japanaca, i on je imao svoje momente borbe protiv nemačkih nacista, a koje je Shock Gibson rutinski tukao već dve godine. Oba superheroja su tokom vremena blago menjala dizajn kostima ali dok je Freedom već počeo sa patriotskim dizajnom i samo ga malo modernizovao, Gibson je u ranim epizodama imao kostim inspirisan rimskim oklopom, da bi se kasnije i on „upatriotio“ i dobio boje američke zastave. Nacisti su, primetiće se, prikazivani sve više dehumanizovano, pretvoreni vrlo brzo, praktično u demone:

Ace Magazines je bio još jedan izdavač sa dugačkom tradicijom i raznolikim portfolijom. Iako mu osnivači nisu bili Jevreji, u vreme kada je izdavao stripove, vlasnik je bio Aaron A. Wyn aka Aaron Weinstein, uspešni i veoma vredni izdavač koji je svoje mesto u publicističkoj industriji osvojio krvavim radom iako nije imao završenu školu. Wynn je sa Ace Magazines imao široku lepezu magazina (kasnije i knjiga) a od četrdesetih je izdavao i stripove pod imenom Ace Comics. Ovaj izdavač je imao različite strip-magazine, velikim delom orijentisane na „mystery“ stripove (magazini Super-Mystery Comics i Baffling Mysteries, recimo), ali kako su superheroji bili dobra investicija i popularan žanr početkom četrdesetih, tako su i Ace Comics imali magazin Four Favorites koji je, pored etabliranih Ace Comics likova, nisam siguran sa kakvim dogovorom/ ugovorom o licenciranju, imao i jednog od likova Quality Comics, dakle, drugog izdavača. Svakako je jasno da je cela ideja bila da inače etablirane heroje koji su se borili protiv zločina (korumpiranih bankara itd.) u Four Favorites udruže u borbi protiv nacista jer je naslovna strana prvog broja izgledala ovako:


I mada su mnoge kasnije avanture ovih likova bile protiv uobičajenih „natprirodnih“ i fantastičkih neprijatelja, tema borbe protiv nacista se ponavljala, recimo na ovoj naslovnoj strani jedanaestog broja a koja reklamira i „war bonds“:


Pa smo onda imali Standard Comics, jedan od magazina koji je izlazio u okviru izdavačke firme koju je osnovao Ned Pines. Pines, vrlo uspešni jevrejski izdavač koji je rođen u Masačusetsu ali je karijeru napravio u Njujorku, kreirajući izdavačku imperiju palp magazina, knjiga i stripova, nama je najpoznatiji po tome da je njegov Standard Comics objavljivao masu superheroja a među njima i Black Terrora, lika koji i danas povremeno ima po koje pojavljivanje. Startling Comics je bio superherojski magazin koji je izlazio od 1940. do 1948. godine i u njemu su se pojavljivali mnogi Standard Comicsovi superheroji kao što su bili Captain Future, American Crusader, kao i verovatno najpoznatiji Fighting Yank. Neki od ovih likova (American Crusader, recimo), kasnije će biti oživljeni kroz rad Alana Moorea za ABC, ali u četrdesetim godinama, mnogi od ovih heroja su dobrano izlizali pesnice mlateći naciste na naslovnim i ostalim stranicama Startling Comics:




Lev Gleason je još jedno poznato izdavačko ime, pogotovo u svetu stripa gde je ovaj njujorški izdavač sa svojom firmom Lev Gleason Publications napravio solidnu reputaciju za sebe, radeći uspešne magazine u različitim žanrovima. Crime and Punishment i Crime Does not Pay su poznati krimi-magazini, Lovers’ Lane je bio ljubić (a sledili su ga Boy Loves Girl i Boy Meets Girl), tu je bio i Black Diamond Western, a za superherojsku publiku Gleason je imao Silver Streak (lik koga je kreirao – Joe Simon) i Boy Comics. Naravno, jasno je da će sa ratom koji se kuvao u Evropi i jevrejskim izdavačem i autorima neki od superheroja imati zadatak da malo izmlate neprijatelja, pa je Boy Comics imao ovakve naslovne strane:

Za kraj, vratimo se ponovo na početak, Timely Comicsu, firmi koja će postati Marvel a koji je osnovao Martin (aka Moe) Goodman, sin litvanskih Jevreja koji su emigrirali u Ameriku. Jasno je da je Kapetan Amerika bio najprominentniji naci-razbijač Timely Comicsa, ali nije bio i jedini. Mystic Comics je notabilna publikacija po tome da ju je uređivao Joe Simon lično a da je Stan Lee u njoj napravio svoje prve uredničke korake nakon Simonovog odlaska. Mystic Comics je imao samo deset brojeva ali je izlazio u vreme kada je mistika bila manje zanimljiva od superherojštine koja se borila protiv nacizma. Leejev Destroyer će biti popularan lik iako je kratko igrao u ovoj publikaciji i nekoliko decenija, sve do kreacije Fantastične Četvorke, najpoznatije delo Leejevih ruku:



Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 5-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 5 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Vi ste tu, ja sam tu, pa pošto nemamo šta pametnije da radimo nego da se divimo najvećoj srpskoj pobedi u poslednje 102 godine, kako kaže Nebojša Bakarec (a koju, prigodno, simboliše hemijska olovka iz suvenir šopa koja košta 29 dolara), hajde da slušamo svežu metal muziku:

 

Prvo ćemo blek metal, po običaju. Drugi album italijanskih Idolatria, a koji se zove Tetrabestiarchy podseća da naprosto nemamo dovojno blek metal albuma na čijim su naslovnim stranama antropomorfizovane životinje. Tetrabestiarchy ima izuzetan omot, ali to nije njegov jedini kvalitet. Idolatria ovde nudi kolekciju dugačkih, vrlo atmosferičnih ali i pošteno, promišljeno napisanih kompozicija koje su me konstantno oduševljavale inventivnim rifovima (slušajte početak Noctule – The Emperor of Scourge) i kvalitetom aranžiranja koje uspeva da složene pesme pretvori u male teatarske narative, bez nasilničkog kat end pejst pristupa. Idolatria sviraju izvanredno i imaju sjajan miks ali njihov glavni adut su karakter i dubina, sa albumom koji je sekvenciran savršeno (svega četiri „prave“ ali dugačke i kompleksne pesme i veoma smisleni intro i autro). Oduševljen sam:

 

https://idolatria.bandcamp.com/album/tetrabestiarchy

 

Kanadski duo Vital Spirit na svom prvom EP-ju, In The Faith That Looks Through Death na simpatičan način vezuje američke (severno-, uglavnom, ali i južno-) mitološke i muzičke motive za atmosferičan, prijatan blek metal koji uspeva da koristi sasvim netipične muzičke elemente (Centaur, recimo, skoro da odlazi u surf rock) za ipak konzistentnu i konzistentno energičnu metal muziku. Ovo je odlično odsviran i vrlo solidno produciran debi i Vital Spirit su sebi njime našli mesto na sceni tog nekog atmosferičnog blek/ folk metala. Radujemo se narednim izdanjima:

 

https://vitalspirit.bandcamp.com/releases

Blood Red Fog je projekat u kome skoro sve radi bradati Vesa lahti, ali ima i basistu u liku Anttija Ojale. Ova dva Finca imaju iza sebe već solidnu diskografiju za deceniju i po rada projekta, a Fields of Sorrow je izvrsna nova ponuda atmosferičnog, meditativnog blek metala koji ima sve što skandinavska muzika treba da ima: hladnoću, žestinu, emociju, kontemplativnost. Ovo je pre svega simpatično produciran album sa blagim distorzijama na gitarama i perfektnim farbanjem koji daju sintisajzeri za jednu psihodeličnu, prijateljsku atmosferu na kojoj onda prirodno rastu i folk motivi i orijentalna skretanja i svašta. Slušajte, recimo Ever-Returning Genocide koja po naslovu zvuči kao nekakva krvoločna blek metal orgija a zapravo pored čukačkog blek metala u njoj dobijamo mnogo psihodelije, folka i svačega. Izvrsna blek metal ponuda ove nedelje a Blood Red Fog su u samom vrhu:

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-fields-of-sorrow

 

Svederna na trećem albumu, Härd svira vrlo siguran, vrlo tradicionalan švedski blek metal, ali Šveđani uspevaju da umaknu tome da muzika deluje izlizano i generički. Naprotiv, njihova kombinacija sirovosti i sviračkog pedigrea ostavlja pre svega utisak autentičnosti. Ovo pritom, kada se malo bolje oslušne, nisu samo imitacije bendova koji su blek metal svirali osamdesetih i osamdesetih – iako se čuje dosta ovakvog zvuka – već nove kompozicije nastale iz jasnih korena ali sa svežim rešenjima unutar tradicionalnog okvira. Dakle, ovde ima nepogrešivo folklorne note ali je bend izuzetno oštar i sveden u svirci, ni ne pomišljajući na nekakvu atmosferičnost, sintisajzere, ambijente. Umesto toga dobijamo žestok, veoma melodičan ali nemilosrdan blek metal koji, čak i kada zastane da ugasi distorziju i baci se u razlaganje setnih narodnjačkih akorda, to čini sa jasnim prizvukom pretnje. Izvrsno:

 

https://svederna.bandcamp.com/album/h-rd

 

Njemački trio Lunar Chalice izgleda BAŠ voli zvuk Mayhema sa njihovog, jelte, prvog albuma pošto im EP Medieval Cults Of Heresy zvuči maltene kao nezvanični nastavak istog. Što je meni u redu, De Mysteriis Dom Sathanas je remek-delo i klasika popularne muzike a Lunar Chalice, iako preuzimaju generalni pristup, sa atmosferičnim ponavljanjima i nemilosrdnim, iznurujućim tempom jurnjave napred, imaju i svoj identitet. Dakle, nisu ovo ni isti rifovi, ni isti stil pevanja, samo je sličan taj element zamišljenosti, meditacije u srcu oluje a koji Medieval Cults Of Heresy izuzetno posreduje. Dobra produkcija, odlična svirka, sve preporuke:

 

https://dod-records.bandcamp.com/album/medieval-cults-of-heresy

Nešto sam danas dobro raspoložen pa ću za slušanje preporučiti i novi EP ruskog jednočlanog, instrumentalnog post-blek metal sastava Terra Terra. Krater je, kaže autor, „kratki roman o svetu koji mi nikada nećemo videti – svetu bez ljudskih bića“. Osim što nije roman, jelte, nego pet pesama melanholije i sjete. Ali iako je ovo sklopljeno najvećim delom od komada široke slovenske duše i nema pevanje, a što su uglavnom indikatori da se meni ne bi dopalo, moram da primetim da Terra Terra ima zavidan tehnički nivo. Ovo su odlično odsvirane i pristojno producirane pesme pa ako vas interesuje nežni, atmosferični post-blek metal koji pritom zvuči kao pravi bend a ne kao demo snimljen na Amigi, Krater je mesto na kome možete da se raspitate:

 

https://terraterra.bandcamp.com/album/krater

 

Ophion je blek metal bend sa više kontinenata i skoro da mi je logistika snimanja albuma Antediluvian bolja od samog sadržaja. Ne da je ovo loše, daleko bilo, bend svira end producira veoma ubedljiv blek metal, nego valjda meni nije dan za taj neki epski, a emotivni pristup. No, bend zaista dobro svira i ovo su metal kompozicije koje ne pucaju od oridžinalnosti ali imaju kvalitet:

 

https://ophion-official.bandcamp.com/album/antediluvian

Epirski sastav Katavasia je neka vrsta blek metal reprezentacije ove grčke severnjačke oblasti i njihov drugi album, Magnus Venator nudi odličan pogled na muziku koja spaja klasični grčki blek metal zvuk iz devedesetih sa veoma naglašenim folklornim motivima. Daughters of Darkness koja album otvara, recimo, bez ikakvog stida upada direktno u narodnjački štimung oko polovine i spaja jednu kinematsku, evokativnu folk svirku sa odličnim blek metalom. Dosta je to sve i kičasto ali ovo je onaj dobri, metalski kič a bend u ostatku albuma autoritativno kombinuje uobičajen blek metal asortiman sa elementima „običnog“ metala i folklora. Odlična produkcija, takođe:

 

https://katavasia.bandcamp.com/album/magnus-venator

Nizozemski De Gevreesde Ziekte na inauguralnom singlu, koji se zove prosto „Ω“ čuka napadački, žestok blek metal, dobro produciran i pun energije. Ovo nije sad neka muzika što osvaja originalnošću i svežim idejama ali De Gevreesde Ziekte pokazuje korektnu sviračku i produkcijsku razinu a pleni autentičnošću i neposrednošću. Meni odlično:

 

https://degevreesdeziekte.bandcamp.com/album/-

 

Drugi album finskog trija Uhrilahja zove se Mustan moukarin legioona (Legija crnog čekića, reklo bi se) i pruža spoj odvratne ružnoće i nekakve nežne, pomalo kičaste lepote. Dakle, čist blek metal. Uhrilahja imaju sve, i sjetne pijanističke teme odsvirane jednim prstom (dok u pozadini grmi), i grozomornu vrisku preko motorhedovskih ritmova. No, generalno ovo je sirovozvučeći blek metal uglavnom srednjeg tempa uz mahom veoma pamtljive (i često vrlo pamtljive, evokativne) gitarske teme i vredi mu se podati:

 

https://uhrilahja.bandcamp.com/album/mustan-moukarin-legioona

 

Apokaliptičan i melanholičan blek metal na singlu Floors of Heaven kelnskog sastava Ultha. Prva pesma je brza i agresivna a druga spora i zamišljena, ali obe su dobre i nekako duševne:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/floors-of-heaven

 

Pensilvanijski blek metalci Dumal sigurno misle da su mnogo kul što su uzeli Bodlerov Les Fleurs du Mal i od poslednje dve reči napravili ime za bend. To nam i govori da pričamo o blek metalcima – intelektualcima koji bukvalno imaju brade i kratke kose, ne nose ekseri i jaku šminku i muzički gledaju da nađu neke transcendentnije ravni. Elem, njihov drugi album, The Confessor je prilično prijatna šetnja kroz veoma melodične rifove i jednu organsku svirku. Sve to nije sad nešto specijalno originalno ili nikad pre čuto, jelte, ali Dumal sviraju strastveno i drama je u samoj muzici a ne u nekakvoj prebudženoj produkciji kao kod nekih drugih kolega a što je meni odmah simpatično:

 

https://dumal.bandcamp.com/album/the-confessor-2

Na sasvim drugoj strani su Eave iz Mejna čiji je drugi album, Phantoms Made Permanent skoro pedeset minuta depresivnog, melanholičnog post—metala. Ko voli mnogo molskih harmonija i muziku koja je sva u depresivnoj meditaciji sa vokalima (pa čak i bubnjevima) što se jedva čuju iza zida distorziranih, uplakanih gitara, sa Eave će dobro da se uda. Meni ovde prilično smeta miks koji, uprkos veoma dinamičnom masteringu, u prvi plan gura ružnu gitaru (i, makar, solidan bas) a zaklanja pomenute bubnjeve i vokal, ali prihvatam da je u ovom podžanru to prioritet. Lepo je svakako čusti post-blek metal ploču koja nije nepodnošljivo brikvolovana u masteringu a Eave, iako možda preteruju sa depresivnim elementom svoje muzike (vokali su maltene parodija), imaju dobre teme i jednu solidnu energiju:

 

https://eave.bandcamp.com/album/phantoms-made-permanent

 

Prijatnu prljavštinu i blasfemiju na svom EP-ju Abhorrent Others nude Churchacide. Bend ima iza sebe jedan album i već par godina radi u toj nekoj orbiti satanskog black-speed-death zvuka, nudeći srazmerno lo-fi ali ne i nezanimljivu svirku. Churchacide zapravo uspelo vaskrsavaju taj neki primordijalni haos black-death metala, pogotovo onog koji smo sa kraja osamdesetih i početka devedesetih slušali kako nas zapljuskuje sa južnoameričkog kontinenta. Abhorrent Others ima punih devet pesama (jedna je odlična obrada Impaled Nazarene, druga je uživo) i pruža mnogo uživanja u blek metal divljačnosti. Ja raspamećen:

 

https://churchacide.bandcamp.com/album/abhorrent-others

Slično, portlandski Spirit Possession na svom istoimenom albumu prvencu cepa sirov i uzbudljiv black-speed metal. Ovo su pesme sklapane od disharmoničnih rifova i nervoznih promena tempa, ali bend ima taman toliko „pravih“ rifova i gruva da vas sve vreme drži u prijatnom raspoloženju. Ne mogu da trvdim koliko album ima, jelte, „dubine“, treba ovo preslušavati više puta da se uđe u to kako kompozicije zaista rade i koliko redosled pomaže ili odmaže, ali Spirit Possession svakako imaju dovoljno štofa da zavrede vašu pažnju:

 

https://vexationsrecords.bandcamp.com/album/spirit-possession

Rumunski Persekutor se sa svojim debi albumom, Permanent Winter, lepo uklapaju u ovu atmosferu. Bend, za razliku od blek metal standarda, pozira na slikama sa fantomkama, tamnim naočarima i kaubojskim šeširima  a pesme im se bave „zimom i metamfetaminima“, pa tako i muzika nije „normalan“ blek metal nego neka kombinacija sirovog hard roka i blek metala. Koja zvuči prilično dobro, Persekturo se praktično vraćaju korenima blek metala, u period i pre Bathory, uzimajući zvuk Venoma i bendova koji su na Venom uticali, pišući glasne rok pesme i snimajući ih u kvalitetnoj produkciji. Prijatno:

 

https://totalpersekution.bandcamp.com/album/permanent-winter

 

Ispostavlja se da je ove nedelje bilo iznenađujuće mnogo dobrog blek metala a da je iznenađujuće mnogo tog dobrog blek metala stiglo iz Amerike. Zaključno sa debi albumom vidžinijskog dvojca Foretoken. Čuli da dolaze naši pa izneli sve najbolje. Elem, Ruin je ploča na kojoj se dvojica članova (bivšeg) tech-death sastava Cyaegha veoma trude da spoje svoju očiglednu ljubav ka tehnički kompleksnoj muzici sa orkestracijama ali i sa himničnim blek metal izrazom. I veoma im polazi za rukom. Ruin je raskošna i raskalašna ploča kompleksnih, baroknih kompozicija koje pritom u velikoj meri izbegavaju ponor jednostavnog kiča u koji upadaju mnogi simfo-blek metal bendovi i ovaploćuju se u visokom, kvalitetnom kiču gde barokna kompozicija, Iron Maiden, tehnički death metal i demonski blek metal vokali sparinguju na zadovoljstvo slušalaca. Nije, da vam kažem, uopšte tako lako napraviti album na kome su kompozicije ovako nemirne, ovako posvećene stalnoj mutaciji i varijaciji, a da to na kraju ne zvuči kao stilska vežba ili puka papazjanija. Foretoken imaju izuzetan osećaj kako da pesme istovremeno budu epske, karakterne a beskonačno kompleksne i sve su to snimili sa neverovatno čistim i prijatnim miksom. Svaka čast!

 

https://foretoken.bandcamp.com/album/ruin

 

Pređimo onda na stoner i dum. I psihodeliju itd. Ozium Records, odlični švedski izdavač koji nas je prošle godine počastio izvrsnim albumom komšijskog norveškog benda Saint Karloff, za ovu nedelju donosi nešto što je, recimo, drugi album švedskih Onoskelis. Nisam siguran o čemu se radi s obzirom da ovog albuma nema na spisku izdanja ovog benda na Metal Archives, ali dobro, nije da su wiki sajtovi izvor sve istine u univerzumu. Bitnije je da je  Good For Two vrlo lep album razigranog stoner roka koji se plemenito ukršta sa raznim drugim pristupima rok muzici. Osveženje je čuti bendove koji umeju da puste dobar sabatovski rif ali ne misle da su time završili posao pa kod Onoskelis možemo da pričamo i o određenom prog-rok senzibilitetu koji, s druge strane, ne umanjuje značaj gruva i težine u njihovoj muzici. Ovo se ovaploćuje u praktično fanki raspojasanosti mnogih pesama i melodičnim, multitrekovanim vokalima. Na sve dolazi i vrlo lep mastering koji muzici daje mekoću i prozračnost kakvi joj veoma priliče. Pošto album izlazi „stvarno“ tek u Novembru, za sada download možete da kupite samo ako date 666 evra, ali do Novembra možete da slušate ovaj odlični album direktno sa Bandcampa. Vredeće.

 

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/good-for-two

Isti izdavač, za iste pare nudi ploču koja će isto izaći u Novembru samo je u pitanju bend sa Islanda. Morpholithu je Null Dimension prvi album i on u svoja 33 minuta pakuje samo dve pesme teškog, spontanog psihodeličnog doom metala koji vas opčini mastodontski velikim, sporim i teškim rifovima ali vas zapravo uz sebe drži svim onim što se oko rifova događa. Ima ovde dosta psihodeličnog gitarskog haosa i odličnog pevanja koje fino uokviruje svu tu doom dramu što je bend drži u srcu svoje muzike. Odlično:

 

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/null-dimension-2

 

(Ovaj gornji album je u međuvremenu nestao sa Bandcampa ali neka tekst stoji kao spomenik prolaznosti svega ljudskog)

 

Xagonia iz španjolske svoj album Volumen One (mada na omotu piše Volume One) počinje vrlo dobrim, ustondiranim gruvom a čijih se skoro sedam minuta ispostavlja kao dobar privju za ceo album. Xagonia se zadovoljavaju teškim, faziranim rifovima sviranim sporo i seksi, bez pevanja i mnogo komplikacija u aranžiranju. Ovo je spontana, prirodna muzika koja se dobro uklapa sa ritmom disanja i meditacije, a ne opterećuje visokim konceptima već miluje distorzijom i volume(n)om. Odlično:

 

https://xagonia.bandcamp.com/album/volumen-one

 

Vomit Comet je avion u kome se kosmonauti treniraju na bestežinsko stanje pre nego što ih ispale u svemir, ali i ime ruskog hard rok benda iz Volgograda čiji je prvi EP, upravo izašli, Blast from the Past! generalno veoma po mom ukusu. Ovo je na teškom roku sedamdesetih godina bazirana muzika koja u četiri pesme nudi i gruv i rif, i psihodeliju i generalno dobar stav. Bendu bukvalno fali mrvica sazrevanja gde će iz pesama bitri egzorcirani povremeni viškovi i upitna rešenja, da jedna ekstremno zdrava osnova zablista najjačim sjajem. Vredi čuti:

 

https://vomitcometmusic.bandcamp.com/album/blast-from-the-past

 

Londonski Brule je negde između dooma i „običnog“ heavy metala na svom albumu prvencu, Wasted Hollow Sun i lepo to njima stoji. Ovo je muzika koja se ne stidi himničnosti i rokerske uzbudljivosti, ali voli i te okultne doom rifove i usidrenje u težini. Album je veoma oslonjen na muziku sedamdesetih, ali svakako će se dopasti i ljudima koji vole savremeniji hard rok i dezert rok sa svojim melodičnim pevanjem i multitrekovanim refrenima. Lepo:

 

https://brulethespearslayer.bandcamp.com/album/wasted-hollow-sun

 

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju nizozemskih bendova nazvanu  Doomed & Stoned in The Netherlands, Part 2. Već sam mnogo puta hvalio kompilacije ovog odličnog sajta/ bloga/ fanzina pa i ova apsolutno zaslužuje da se pusti, sluša, voli. Trideset bendova na ovom volumenu nude mnogo muzike koja se može kupiti po bilo kojoj ceni što vam padne na pamet a ovde pored uobičajene doom i stoner rock ponude ima i bendova drugačijih usmerenja (recimo, The Filth Alliance koji sviraju epski blek metal). Kao i uvek, dragocena mapa za dalja istraživanja:

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands-part-2

Filadelfijski Ritual Earth na albumu MMXX nude sedam pesama vrlo naglašeno psihodeličnog roka koji dolazi iz te neke spontane, stonerske orbite da nas šarmira svojim razigranim gitarama, melodičnim, sanjivim pevanjem i generalno relaksiranom ali dostojanstvenom atmosferom. Ritual Earth uspevaju da spoje spontanost i energiju koje bismo inače očekivali od džem-sešna sa pesmama koje su napisane i aranžirane sasvim minuciozno i imaju prozračan miks kome bi samo nešto dinamičniji master nedostajao da do kraja zablista. I ovako bend je zanimljiv i preporučljiv da se čuje:

 

https://ritualearth.bandcamp.com/album/mmxx

 

Argentinski instrumentalni psihodeličari Piedra Cuarzo na svom EP-ju (albumu? Ovo ipak ima devet pesama) XUXUY nude simpatičan, distorziran i emotivan, a HEAVY stoner rok uz koji se lepo može dremati. XUXUY ima meni prjatan, oštar i pomalo abrazivan zvuk koji bend izdvaja od drugih meditativnih instrumentalnih stoner bendova što su često premekani za moj ukus. Piedra Cuarzo vole da spiče propisan metalski dž-dž-dž rif i to dobro kontrastira sanjivije elemente muzike:

 

https://youtu.be/JrcW0F4FsCk

 

Australijanci VVARP sa albumom First Levitations, a koji im je i debi, nude odličan doom metal, spor, faziran, težak, a opet jako gruvi, sa psihodeličnim, ritualnim napevima i jednom udrogiranom, prijatnom atmosferom. Ovo je mračna ploča ali ne namešteno, karikirano mračna, već na jedan zapravo umiljat način, sa svešću da će se ovakva muzika sviđati samo određenom sloju slušalaca ali da će je oni JAKO ceniti. Izvrstan debi:

 

https://vvarp.bandcamp.com/album/first-levitations

Ružan, spor i emotivan drone/ doom metal sa malo sludge i doomgaze šmeka stiže na novom albumu vrlo aktivnog jednočlanog The Sun Through a Telescope iz Otave. Lee Neutron, jedini član ovog benda je vrlo prolifičan – što je uvek sumnjivo – ali ne mogu da kažem da ovaj album nema odličnih ideja i dobrog poigravanja sa raznim elementima zvuka. Pritom čovek ume da odlično svira i peva i lepo kontrastira melodičan psihodelični rok sa na dronovima zasnovanom/ apstraktnom muzikom. Fading Sun je, msilim, odličan način da se upoznate sa radom g. Neutrona.

 

https://tstat.bandcamp.com/album/fading-sun

 

Lord Loud su na albumu Timid Beast veoma ’60s orijentisani i VEOMA dobri. Kalifornijski dvojac svira nekakav garazni fuzz rock sa psihodeličnm prelivima i ovaj album je sav u prelepim faziranim rifovima i prirodnom, udobnom gruvu sa pevanjem koje ove kratke i efikasne pesme čini prijemčivim i normalnoj publici. Sirov ali kvalitetan zvuk, rifovi koji koji legitimno stoje uz ono što su šezdesetih radili Kinks, Cream, pa i sam Hendrix,  pre svega dobro razumevanje forme koju rade i tradicije koju baštine daju Lord Loudu mesto u čelu stola, daleko ispred nekakvih rivajvl i kaver bendova koji nemaju autentičnost. Lord Loud zvuče STVARNO a to se teško, jelte, fejkuje. Odlično!!!!!!!1

 

https://lordloudmusic.bandcamp.com/album/timid-beast

Da, Stone Rebel imaju i novi album, svega par nedelja posle poslednjeg. Kako je ovo barem četvrta ili peta im ploča o kojoj pišem ove godine, ne znam šta bih novo dodao sem da kažem da Francuzi i dalje voze prelep akustično-električni gruv uz koji se mirno sanjari i relaksira. Spirits On The Sky je potpuno u istoj formi i intenzitetu kao prethodnih nekoliko albuma, pa ako ste voleli njihov instrumentalni, nježni gruv, nema razloga da i ovo ne volite i budete, zauzvrat, voljeni:

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/spirits-on-the-sky

 

Poljaci MuN svom psihodeličnom stoneru na trećem albumu Presomnia daju dosta post rok elemenata tako da pokrivaju celu teritoriju između nežnih, nedistorziranih sanjarija i grubih, metalskih rifova sa agresivnim vokalima i masnim solažama. Bude to dobra kombinacija i MuN izvlače solidnu kilometražu iz igranja među ova dva ekstrema. Album traje taman toliko da ne bude predugačak i ima vrlo solidnu produkciju pa su i to poeni u korist MuN:

 

https://munband.bandcamp.com/album/presomnia

 

Za ozbiljne ljubitelje psihodeličnog roka koji kreće iz šume i završava u svemiru, debi album finskih Polymoon, Caterpillars of Creation mogao bi biti razlog za pravo slavlje.  Šest je ovo pesama prijateljskih post-hipi sanjarija koje imaju i prijatno pevušenje ali i razobadane ritmove i gitare zatrpane debelim slojevima faza i podivljale sintisajzere. Polymoon su izuzetni u tome kako prave muziku koja ima odličan gruv a da ne gubi tu sanjivu dimenziju psihodelije, dajući slušaocu istovremeno i infuziju energije ali i pokrivku smirenosti. Prošle godine sam se oduševljavao sjajnim švedskim psihodeličarima Yuri gagarin, a Polymoon su kao neka njihova nežna, lunarna polovina, jednako moćni i hipnotični ali i pažljivi i umirujući. Album nedelje i obavezna lektira.

 

https://polymoon.bandcamp.com/album/caterpillars-of-creation

Veoma dopadljiv pank, ali onako drusan, težak, metalski, dolazi nam iz (Severne!) Kalifornije posredstvom benda The Body Bags. Njihov album, Let The Bad Times Roll ima sve što valja: pankersku lepršavost i himničnost, brzinu i eksplozivnost, ali ima i jake, teške rifove i dobru produkciju. Pesme su sve osim dve krateži ispod dva minuta, sa Dwarves/ Poison Idea žestinom kakvu ne mogu uvek iznova da ne pozdravim i, pa, ovo je album za žurke i zezanja koji, kako i omot pokazuje, u današnje vreme mogu da imaju fatalne ishode:

 

https://bodybags.bandcamp.com/album/let-the-bad-times-roll

Švajcarski Comaniac se veoma trudi da se sa svojim kompleksnim, progresivnim thrash metalom izdvoji od onog što smatraju trendom prostog kopiranja starih thrash bendova, pa je tako njihov treći album, Holodox pun smelih aranžmana i kompleksnih kompoozicija koje i dalje čuvaju potrebnu thrash oštrinu. Dobro je to, pogotovo ako volite tu složeniju formu thrasha sa stalnim promenama ritma i interesantnim melodijama. Mnogo oni petljaju, to je istina, ali sa prilično opravdanja:

 

https://comaniac.bandcamp.com/album/holodox-2

Dopadljiv novotalasni thrash metal iz Meksika, na EP-ju The Beginning of the End benda Tulkas. Mladići imaju dobar zvuk, sviraju izvanredno precizno i pesme im nisu uopšte rđave. Ovo je thrash mašinske preciznosti i čvrstih rifova, bez prostora za nekakve besne gliste i žanrovske inovacije pa iako je time omeđen, svakako dobija poene za kvalitetnu realizaciju jako pročišćene vizije:

 

https://tulkas.bandcamp.com/album/the-beginning-of-the-end

 

Čitava diskografija američkog benda Unruh spakovana je na kompilaciju  Tomb discography, a što uključuje i albume i singlove ali i demo snimke ove thrashcore ekipe. U pitanju je sasvim solidan i vrlo emblematičan hardcore/ thrash iz devedesetih u kome ima elemenata sludge metala ali i grindcorea i powerviolence zvuka a sve ipak jasno utemeljeno u hardcore punku. Unruh su imali stila i svirali dovoljno kvalitetnoa a sa opet spontanom, pankerskom energijom da se ovo i danas vrlo lepo sluša.

 

https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/tomb-discography

 

Njemački Abhorrent Castigation su divni ljudi koji svoj EP, On the Shores of Hell nude na svojoj Bandcamp stranici i za besplatno skidanje sa mega.co.nz, ako nemate pare da ga platite. Pa koliko je to ljudski!!!! Muzika je solidan brutalni death metal, bez nekih velikih, epskih inovacija u ovom žanru, ali ako volite rafalne bubnjeve, podzemni vokal, kao žilet oštre rifove i generalno germansku BDM školu u kojoj Defeated Sanity drže predavanja (a moja mačka Đorđina ih, recimo, obožava), onda će vam Abhorrent Castigation ulepšati dan.

 

https://abhorrentcastigationoffical.bandcamp.com/album/on-the-shores-of-hell

Meksikanci Necromind sviraju hibrid death metal i deathcore pristupa i meni je to zapravo simpatično. Novo izdanje, EP Necromind ima 11 pesama i mada ima ovde malo deathcore lutanja koja ja ne volim, dobar deo muzike je koljački, brutalni death metal. Pošteno:

 

https://metalnecromind.bandcamp.com/album/necromind

 

Prvi album (nakon dva EP-ja) somersetskih Cranial Contamination počinje tako zaraznim slemom da me je to namah probudilo iz mrtvih, pokrenulo i donelo mi osmeh na lice. „Tako se to radi!“, povikao sam a mačke su me ignorisale. Ispostavilo se posle da ni ostatak albuma nije loš. Cranial Contamination su sada, čini se, evoluirali u pravi kvartet – makar ih toliko ima na promo fotografiji na Bandcampu iako kratka biografija i dalje pominje „duo“ – a muzika im je kvalitetno producirana i odlično odsvirana. Ovo je jedan od onih brutal/ slamming death metal bendova koji vole čistu produkciju i tehničkiju svirku – dakle, na tragu onog što su Katalepsy radili do, eh,nedavno – plus, naravno, pesme su pisane sa zrelijih pozicija. Dakle, Into the Warp nije ploča koja treba na kolena da vas baci svojom ružnoćom i prljavštinom, već, naprotiv, koja koristi elemente takve estetike da ponudi jedno sofisticiranije, kompleksnije muzičko putovanje. I dobro je to. Cranial Contamination koriste neke trikove koji podsećaju na Ingested – što nije baš neko čudo znajući iz koje su države – ali su svoji ljudi i nude dopadljivu, kvalitetnu muziku koja se izdvaja dobrim slemovima a koji, opet, ne čine 90% njenog sadržaja pa ih se slušalac, između svega ostalog što se dešava, lepo uželi. Vrlo fino:

 

https://cranialcontamination.bandcamp.com/album/into-the-warp

Provrazredan grindcore na split albumu bendova Fucked i ​Sachiel. Fucked je jednočlani projekat iz Južne Karoline i čuka tehnički impresivni, emotivni grindcore sa očiglednim uzorom u radovima Jona Changa (Gridlink, kasniji Discordance Axis, No One Knows What the Dead Think). I pošto sam ja Changov veliki poštovalac već decenijama, ovo je tačno po mom ukusu, pogotovo što Fucked, s obzirom da suje sve pravljeno „u kompjuteru“ može sebi da priušti raskošnije, smele aranžmane koji prelaze granicu i idu i u death metal smeru. Odlično. Sachiel su iz Ohaja i njihov metal je negde  između grindcorea, powerviolence i sludge zvuka, ali i sa povremenim lepo ubačenim slemovima. Dobra produkcija, vrlo disciplinovana svirka i nesnosna buka koja za promenu ima lep estetski smisao. Sjajna ploča:

 

https://fucked1.bandcamp.com/album/fucked-sachiel-split

 

https://sachiel01.bandcamp.com/album/sachiel-fucked-split

Nije baš drugorazredno ni ono što nam francuski dvočlani grindcore projekat Human Meat nudi na EP-ju Shape Of Happiness. Ovo je grindcore sa programiranim bubnjevima, a što je odavno posebna kategorija ove muzike, i Human Meat su sasvim kulturno u tradiciji koju su uspostavili Agoraphobic Nosebleed, Fuck, I’m Dead i drugi slični bendovi, sa veoma teškim zvukom, odličnim odnosom gruva i rešetanja i generalno solidnim pesmama. Dobro ljudsko meso:

 

https://humanmeat.bandcamp.com/album/shape-of-happiness

 

Carbonized Innocents je grozno ime za bend, ali srećom taj bend svira odlični, d-beatom veoma inspirisani grindcore. Na svom prvom demu (izašlom još u Maju ali sada zvanično izdatom od strane Acid Redux Productions na lepoj kaseti) ovaj se međunarodni duo predstavlja kao dostojan naslednik pravovernog, pankerskog grajnda po uzoru na Napalm Death, Unseen Terror, Heresy ili američki Destroy!, odnosno sa korenima u švedskom i britanskom D-beat zvuku osamdesetih. Carbonized Innocents tačno znaju kako da sprave napaljive, proste rifove i od njih ispletu pesme od po minut ili kraće da nam podare jednu predivnu eksploziju revolta i adrenalina. Kakva razlika u odnosu na smorni Venomous Concept od prošle nedelje! Obavezno:

 

https://acidreduxproductions.bandcamp.com/album/demo-2020

 

Hordes iz Kalifornije svoj hardcore sviraju vrlo brzo i vrlo teško, pa je ovo nešto između metala i grindcorea ali bez za grindcore tipičnih stilizacija. Svejedno, ovo je eksplozivna i teška muzika sa odličnim zvukom i puno nervozne, kvalitetne svirke. Abarognosis je album sa deset pesama od kojih najduža ima manje od tri minuta a najkraća ni deset sekundi. Valjano:

 

https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/abarognosis

 

Izraelski Penguin On Fire ima šaljivo ime ali je muzika na EP-ju Ma’Or ozbiljan deathgrind. Ne previše originalan, ali ovaj duo iz Haife svira kvalitetno i ima taj neki zreliji pristup žanru, koristeći njegovu energiju da se bavi „ozbiljnijim“ pitanjima nego što je regurgitacija horor-klišea. Nisu me zbrisali maštovitošću ali ovo su korektna svirka i pristojne pesme:

 

https://penguinonfire.bandcamp.com/album/maor

 

Debi album sanktpeterburških Power Of Poison, Противоядие pomalo pati od pevača koji umesto da peva, uglavnom samo izvikuje stihove na ruskom a što jeste problem kada vam je ostatak muzike odličan bajkerski hard rok-metal. Противоядие je ploča dobrih rifova, visokog tempa, generalno sasvim po mojoj meri, negde na idealnoj sredini između panka i metala ali nemelodično, potpuno ravno „pevanje“ je prilično kvari. No, hajde, stisnimo zube, ima ovde toliko dobrih elemenata da vredi malo se žrtvovati:

 

https://powerofpoison.bandcamp.com/album/-

Evo još jedan bend kome bi bolje pevanje dosta koristilo: Revenge iz Kolumbije na svom osmom albumu, Trust in Metal sasvim iskusno provlače svoj speed/ heavy metal, sa svim tim himničnim elementima i tvrdim rifčinama. Ovo je i dobro producirano i generalno na dobroj sredini između discipline i razularenosti, i da gitarista Esteban „Hellfire“ Mejía samo malo bolje peva, ovo bi bilo idealno. Ili da makar vrišti, jebiga, ovo je muzika u kojoj prosto izgovaranje teksta baš kvari sreću. Ali bend dobro svira i vredi čuti:

 

https://revenge666.bandcamp.com/album/trust-in-metal

 

Idemo nazad u Rusiju da bismo čuli album Одиночество heavy metal skupine Cobra. U Rusiji već postoji sastav ovakvog imena ali on svira death metal. Ova Cobra je iz Novosibirska i svira klasičan heavy zvuk sa rifovima i aranžmanima koji su direktno inspirisani onim što su osamdesetih radili Saxon, Judas Priest itd. Одиночество je zapravo kolekcija dvanaest pesama nastalih između 1992. i 2013. godine kada je bend ušao u novu fazu rada pa ova retrospektiva čisto produciranih, staromodnih ali simpatičnih hevi pesama vredi da se čuje ako volite klasiku (ili Kraljevski Apartman od kojih su Cobra ipak nešto bolji):

 

https://cobraband.bandcamp.com/album/-

Londonski Airforce osnovan je još 1987. godine ali je prvi album dočekao tek 2016. Strike Hard im je drugi album i ovo je dopadljiv, ako već ne prvorazredni heavy metal stare škole koji bi lepo legao uz Saxon, Samson, pa i Iron Maiden. Ne da Airforce zvuče kao Mejdn, ali u osnivanju benda je učestvovao Doug Sampson koji je svirao bubnjeve u Maidenu pre Clivea Burra, i koji ovde i dalje svira a novi pevač, Portugalac Flávio Lino u dobroj meri se oslanja na Dickinsonov prepoznatljivi stil pevanja. Airfoprce su na novom albumu prijatni, nostalgični i korektni u svirci. Takođe su staromodni i ne bi im škodilo više energije i divljine ako bi želeli da se MENI umile. Pošto ja ipak nisam jedini autoritet za metal na svetu (mada nije jasno zašto), vredi da ovo čujete sami:

 

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/strike-hard

Švedski Dead Lord imaju četvrti album, surrender i ovo je pravo slavlje ’70s hard roka i dobrog raspoloženja. Ova ekipa, kojoj je ovo već treća ploča za veliki Century Media, godinama pokazuje da energičan ali pristojan i dobro raspoožen hard rok sa prilično jasnim uzorima u klasičnom Thin Lizzy zvuku nije stvar prošlosti. Surrender je ploča koja uprkos svojim izrazitim ’70s korenima (i produkciji koja uspeva da bude moderno snažna a da ne bude preglasna i prebudžena u finalnom produktu) ne deluje ni staromodno pa čak ni nostalgično. Kombinacija kvalitetnog bluz i folk temelja sa tim lepim ’70s pop prizvukom odlično funkcioniše i u 2020. godini:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lDok4BF1mFiThLs2_fh5Umj9dUjzl1H5U

 

Za slučaj da ste uvek želeli da imate na jednom mestu sakupljenu kompletnu diskografsku delatnost brazilskog speed metal benda Whipstriker, ali niste mogli da ujurite sve splitove i singlice, britanski Goatprayer Records je čuo vaše molitve i objavčljuje kompletnu kolekciju  na kaseti. Seven Inches of Hell – The Complete Collection. Ovo je zapravo kolekcija dve već postojeće kolekcije ali rezultat je da imate pedeset pesama sirovog i simpatičnog metala iz Brazila sa sve obradama pank bendova (čak i japanskih Disclose!!!!) koje ne mogu da ne prijaju:

 

https://goatprayerrecords.bandcamp.com/album/seven-inches-of-hell-the-complete-collection

 

Italijanski N.N.M. (Neanderthal Noise Machine) su trio ozbiljnih poštovalaca metala sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, ali one njegove prljave varijante, dakle, Motorheada, Venoma, Saxona, Rose Tattoo itd. Njihov debi album, Neanderthal Noise Machine je jedna izuzetno potentna i vitalna rezurekcija ovog zvuka utemeljenog u ritmu i bluzu ali oplemenjenog brutalnim distorzijama i prljavštinom, te pankerskim nemirom. Ovo je, dakle, album i za staro i za mlado, i za pankere i za metalce, sa gitarama koje sipaju rifove negde između AC/DC i Discharge, nemilosrdnim tempom i vrlo bezobraznim stavom. Sjajno!!!!!!!!!

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/n-n-m-neanderthal-noise-machine

 

Danci Hadron zvuče vrlo zdravo i raspoloženo na svom drugom albumu, Evil Lady koji je klasičan ’70s heavy metal sa samo malo doom začina da zamiriše. Dakle, ovo je pravljeno po meri epohe kada su ovm muzikom vladali veliki muzičari i bluz je i dalje bio veoma važamn element komponovanja, ali Hadron imaju taman onu dozu glam rok melodičnosti i ekspresivnosti koja ih smešta na pravu poziciju. Lepo odsvirano, odlično snimljeno i sa puno karaktera, čak iako pevač Martin Twisttmann Pedersen ume da bude pomalo izazov u nekim pesmama. Vrlo lepo:

 

https://hadrondk.bandcamp.com/album/evil-lady

 

Drezdenski Incremate postoje još od 2007. godine ali tek u poslednjih par sezona su solidifikovali postavu i ideju šta treba da sviraju pa im je Mortal Domain treći album za četiri godine. I, u pitanju je solidan, radnički deaththrash koji se ne zamara visokim konceptima nego ide napred, krlja i zadovoljan je da ima dobar tempo, trešerske rifove i pristojne moš-deonice. Da se dodeljuju oskari za death metal, Incremateu bi onaj za maštovitost sigurno izmakao, ali ovo je meni šarmantan, jednostavan album muzike ljudi koji dobro znaju šta vole i rade upravo to što vole. Solidan zvuk pomaže pa bend svoju sprintersku, rifašku muziku isporučuje u formi koja mojim ušima savršeno prija:

 

https://incremate.bandcamp.com/album/mortal-domain

 

Niclas Olsson, švedski bubnjar-veteran iz mnogih death metal bendova ima i solo projekat, One Day in Pain i ovo je, pa… švedski death metal maltene iz konzerve. Olsson očigledno voli klasični zvuk i pristup sastava poput, recimo Unleashed pa je i njegov debi solo album, Imperial Fire, urađen u ovakvom stilu i za ljubitelje teških rifova i divljeg jahanja po ledenim stepama, ovo će biti dobar program. Najveća zamerka ide na Olssonov vokal koji je nepotrebno monoton i dinamičnije pevanje bi mnogo obogatilo ovaj album:

 

https://onedayinpain.bandcamp.com/album/imperial-fire

 

Sluša vam se lo-fi death metal iz Kalifornije? Odlično, oklendski sastav Caffa ima kompilaciju (Caffa – Compilation) svojih dosadašnjih snimaka a koja nudi death doom, sirovost, neke lepe rifove i dosta simpatičnog, opuštenog štimunga. Caffa nisu neki zamišljeni intelektualci i njihove pesme deluju kao da su više sklapane po osećaju nego po muzičkoj teoriji i imaju tu neki dopadljivu spontanost. Inače, bend je nazvan po „prvom zabeleženom slušaju biološkog ratovanja“, kada su Mongoli, u četrnaestom stoleću, bacali leševe zaražene kugom u grad koji su opsedali. Lepo!

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/caffa-compilation

 

Isti izdavač, kalifornijski Transylvanian Tapes, izdao je i drugi demo isto oklendskih isto death metal pregalaca, Evulse. Pustilant Spawn je primetnije u „old school death metal“ modu, sa prljavštinom u temelju i teškim rifčinama u izlogu. Ovo su četiri pesme dobrog, snažnog death metala stare škole i, za demo snimak, odline produkcije. Vrlo preporučljivo:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/evulse-pustulant-spawn

 

Batholith sebi kače i opis „pećinski metal“ na bandcampu i ovo je fer jer njihov death-doom na singlu Monolith of Unknown Origin i zvuči kao da je došao iz pećine. Nije to neprijatno, ima ovde simpatične primitivnosti i neke kontemplativne dubine:

 

https://batholith666.bandcamp.com/album/monolith-of-unknown-origin

 

Ne znam kada ruski kvartet Core Of Dying Earth misli da snimi album, pošto su do sada objavili jedan EP i pet singlova. Najnoviji, Eternal Dust izašao je pre par dana i njihov melodični death metal je ovde u sasvim dobroj formi. Hoću reći, nije preterano melodičan, više je gruvi, ima dobre rifove i pevačica Natalja Mogilner se odlično pokazuje. Nije da bih ja ovako nešto slušao po ceo dan ali solidno producirano i svakako sa komercijalnim potencijalom:

 

https://coreofdyingearth-official.bandcamp.com/album/eternal-dust

Kad sam već kod melodičnog death metala, ni Poljski Vane nisu sad kao neki moj favorit ali imaju novi EP, The Nightmare koji skuplja njihove singlove iz prošle dve godine i to je, pa… ako vam je njihov gimik – melodični death metal sa piratskom temom – bio zanimljiv, onda je i ovo lepa, dobro producirana ploča. Ima tu dobrih momenata i za terminalno nezadovolj(e)ne poput mene:

 

https://vaneband.bandcamp.com/album/the-nightmare

 

Izraelski Zed Destructive toliko drsko krade rif (i zvuk) od najpoznatije Cannibal Corpse pesme za otvaranje svog prvog albuma Corroded By Darkness da su, ako su želeli da privuku pažnju slušaoca, svakako postigli rezultat. E, sad, ostatak ploče je kvalitetan, čisto produciran, vrlo profi odsviran death metal sa Deicide/ Cannibal Corpse uticajima i određenom količinom blek metal elemenata. Nisu Zed Destructive posebno originalni i moram da priznam da je za moj ukus album predugačak, sa previše melodičnih sanjarija, ali odlično sviraju i pružaju jedan melodični death metal ugođaj koji opet ne igra po pravilima melodeath žanra.

 

https://wingsofdestruction.bandcamp.com/album/corroded-by-darkness

Islanđani Cult of Lilith na drugom albumu, Mara, zvuče veoma enegično, sa beskompromisnim kombinovanjem death metala, progresive pa i malo simfonijskog pristupa. Veoma je to raskošno, barokno i ambiciozno i mada se meni album više dopada u detaljima nego kao celina, svakako sam impresioniran njegovim rasponom. Ovde ima mnogo toga što mi nije po ukusu, neoklasičarskog soliranja, za mene podosadnih metalcore pasaža, ali bend se izuzetno trudi oko komponovanja i Mara je jedno putovanje na koje se vredi zaputiti barem jednom da se čuje sav opseg imaginacije kog bend ima:

 

https://cultoflilith.bandcamp.com/album/mara

 

Švedski Desolator na drugom albumu, Sermon of Apathy svira jednu tehničkiju verziju old school death metal zvuka nego što je danas praksa. Ne da to smeta. Desolator navode Immolation kao glavni uzor, ali bend ima svoj zvuk i on je svakako melodičniji od onog što rade američki uzori. Odlična svirka i dobra produkcija, takođe:

 

https://desolatorsweden.bandcamp.com/album/sermon-of-apathy

The Glorious Dead su iz Mičigena i njihov debi album, Into Lifeless Shrines nudi mesnat, glasan, staroškolski death metal koji nije utemeljen u tipičnoj old school revizionističkoj formuli, ali nije ni savremeni, na tehniku usmereni brutalni death metal. Ovo je muzika spontanog, slobodnijeg izraza sa dosta atmosfere ali i dobrim aranžmanskim rešenjima koja u principu jednostavne teme i rifove povezuju u intrigantan narativ. Album je jako dugačak (preko pedeset minuta) i ovo je njegova potencijalna slaba strana ali su pesme generalno dobre, lepe atmosfere i čvrstog zvuka pa od mene dobija veliki palac na gore:

 

https://wearethegloriousdead.bandcamp.com/album/into-lifeless-shrines

 

Brutalni death metal je ime igre na debi albumu slovenačkih Mephistophelian, Anotos. Već sam pre mesec dana bio oduševljen singlom koji je album najavljivao a sada mogu da posvedočim da je kompletna ploča na vrlo visokom nivou. Ovo je, da bude jasno, vrlo tipičan brutalni tech-death koji forsira blastbitove i stalno sviranje u šesnaestinama za ceo bend, ali Mephistophelian autoritativno opravdavaju to što sebe nazivaju supergrupom (sa članovima Necrophagist, Within Destruction, Mordenom) pišući pesme koje se naslanjaju na nasleđe Hate Eternal koji su opet nastali zaoštravanjem najekstremnijih Morbid Angel formula, i svemu dajući jednu veoma opipljivu atmosferu napetosti i usijane energije. Mephistophelian su bend koji uživa u teškim temama i razrađenim harmonskim momentima ali sve to uvek ide uz urnebesnu mitraljesku paljbu koja je odrađena savršeno precizno i mada razumem da neiniciranima ovaj album može da bude veoma zamoran sa svojom neprekidnom agresijom, odgovorno tvrdim da je ovo kolekcija pesama punih varijacije i iznenađenja. Izvrsno!

 

https://mephistophelian.bandcamp.com/releases

Čikaški progresivci Czar imaju treći album, Gore en Regalia i mada oni u teoriji previše komplikuju za moj ukus, ovo je svakako ploča koja privlači i drži pažnju. Czar sviraju dobro, imaju uho za atmosferu i razumeju kako se miksuje ovakva muzika pa je Gore en Regalia kolekcija pesama koje sam maltene uprkos sebi prilično rado poslušao:

 

https://czarchicago.bandcamp.com/album/gore-en-regalia

 

Progresivni, vrlo bogati metal/ rok koga teksaški Oceans of Slumber donose na svom novom, eponimnom četvrtom albumu nije baš po mojoj meri, ali to ne znači da neće biti po vašoj. Ovo je ambiciozno i sigurno pisana ploča koja se ne plaši veoma velikih dinamičkih raspona, himničnosti ali i izrazite liričnosti – a što im se može kada imaju odličnu pevačicu kao što je Cammie Gilbert. Oceans of Slumber sada imaju i izraženiju doom komponentu sa snažnim rifovima i death vokalom koga isporučuje jedan od gitarista i ovo je album koji me na momente prijatno podseti na neke ploče iz srednje i pozne faze My Dying Bride, pogotovo kada Gilbertova upadne u gotsku afektaciju. Oceans of Slumber je svakako previše „mejnstrim“ ploča za moj ukus, ali ne mogu da joj poreknem izuzetan kvalitet i dobro mešanje sa ekstremnijim metal elementima koji mi prijaju:

 

https://www.youtube.com/watch?v=8Qsr8XOQPzE&list=PLfiMjLyNWxeZ5m2Xh10nrWEczGVSrND8X

 

Već sam se izjasnio glede gotskog roka (mnogo puta), ali su me Moskovski Dunwich sravnili sa zemljom na debi albumu, Tail​-​Tied Hearts. Od velike je pomoći, ispostavlja se, što bend ima izuzetan talenat za pisanje pesama koje dramu tako tipičnu za gotsku estetiku isporučuju uzdržano, svedeno, tako da kada dođu ta raskošna krešenda harmonija i bek vokala, to zvuči kao zbilja vrhunac izraza. Mnogi gotski bendovi za moje uši zvuče kao da im je jedina smernica u pisanju „sva drama sve vreme“ pa su Dunwich IZUZETNO osveženje sa svojim pažljivim kontrolisanjem dinamike i uljuljkivanjem slušaoca u gruv pre nego što grunu. A i kad gruvaju, Dunwich mešaju blek metal i post-pank i zvuče, pa, sveže i osobeno. Pevačica Margarita Dunwich nosi veliki deo ovog karaktera i osobenosti ali i dvojica instrumentalista su veoma bitni za celokupni, odlični utisak koga album ostavlja. Ovo je, ako smem da kažem, izvanredan album i samo to što izdavač trenutno putem Bandcampa ne daje mogućnost kupovine samo danulouda (a baš mi se ne naručuje CD čak iz Amerike) je razlog što ga još nisam pazario:

 

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/tail-tied-hearts

Ovde stalno-povremeno pominjemo stare bendove koji imaju nove – i notabilne – albume, pa je red došao i na Stryper. Kalifornijski četverac osnovan 1983. godine je danas mnogima verovatno poznat samo kao pančlajn jedne od duhovitih scena iz Bayevog filma Pain and Gain ali razlog tome je upravo što su Stryper već skoro četiri decenije najpoznatiji hrišćanski metal bend na svetu. I ta reputacija, dubiozna ili ne, je nešto što im daje identitet i izdvaja ih već dugo vremena, noseći ih i kroz periode kada su pravili dosta lošu muziku. Bend je, a što nije mala stvar, prilično aktivan tokom decenija, sa najvećom pauzom tokom devedesetih i prilično redovnom izdavačkom delatnošću poslednjih desetak godina. Even the Devil Believes je dvanaesti album Strypera i mada jeste u pitanju drugorazredni ’80s metal, ovo je dobar drugorazredni metal. Stryper nisu ni osamdesetih spadali u prvu ligu pa to nije slučaj ni sada ali ovo je korektan, strastven heavy metal koji blago naginje na obe ’80s strane, dajući i glam i speed publici da pomirišu ali je zapravo najviše utemeljen u kalifornijskim interpretacijama epskih radova iz tog vremena na rasponu Rainbow-Saxon-Dio. Kao neko ko je na tome odrastao, ja sam praktično kondicioniran da mi se ovo sviđa i mada mogu da zamerim malo beživotnu produkciju i da poželim da je bend za mrvu energičniji u izvedbi, ovo je korektan i slušljiv hevi metal album sa dosta lepih rifova i jednom dostojanstvenom nostalgičnom notom. Lažu, dakle, da Đavo ima sve najbolje melodije.

 

https://youtu.be/JvXovDxWXD4

 

Norveški duo gitare i bubnjeva, Hymn, na EP-ju Breach Us donosi četiri pesme intenzivnih emocija i metalne destrukcije. Ovo je vrlo teški, glasni, emotivni sludge metal sa puno očajničke energije, dobrim zvukom, moćnim rifovima i aranžmanima koji rastežu sludge metal obrazac do krajnjih granica. Poslednja pesma traje 14 i po minuta i u pitanju je pravi ep. Izvrsno!

 

https://urskoghymn.bandcamp.com/album/breach-us

I Cavern iz Oklenda sebi kače „sludge“ etiketu (ili im je bar neko nju zakačio na Metal Archives), dodajući i atribut „progressive“ ali njihov novi EP, Powdered je mnogo nežniji nego što bih na osnovu svega toga očekivao. Ovo je dinamični, energični post-metal koji se ne stidi ni da bude glasan ni brz, ali je srazmerno malo distorziran i „mekan“ u jednom dobrom smislu, omogućujući muzičarima da sviraju dinamično ali da pevačica (i basistkinja) Rose Heater dominira zvukom svojim prijateljskim, emotivnim pevanjem. Odlično pisane pesme i vrhunska izvedba:

 

https://cavernmd.bandcamp.com/album/powdered

Mick Barr samo što je objavio izvrstan album sa Krallice a evo i novog izdanja njegovog solo projekta Ocrilim. Barr ovde kao i do sada svira samo gitaru i improvizuje uživo, ali za razliku od njegove klasične free improv faze kada su efekti i atonalna svirka bili imperativ, Ocrilim je muzika koja prati i poštuje harmonije, skale i ne stidi se tema i melodija. Opasno je to tlo ali Barr uglavnom radi stvari kako treba i Præyonyor je jako dugačka ali dopadljiva kolekcija gitarskih meditacija:

 

https://ocrilim.bandcamp.com/album/pr-yonyor

20 Buck Spin za ovu nedelju imaju nešto drugačije od uobičajene napredne death metal ponude (doduše i prethodni album koji su izbacili je bio funeral doom remek delo). Black Magnet iz Oklahome je sa Hallucination Scene izbacio prvi album (pre kog je imao jedan EP) i ovo je 25 minuta odličnog industrial metala sa VEOMA ’90s zvukom. Iako, naravno, i izdavač i komentari po internetu pominju Godflesh i Pitchshifter, a koji se čuju u zvuku Black Magnet, rekao bih da je ovo uporedivije sa američkim (i kanadskim) industrijskim metalom i EBM-om devedesetih godina i da ovde dobijamo sigurno urađen koktel plesnih ritmova, militantnih gitara i agresivnog – ali dehumanizovanog – pevanja kakve su nam tada davali Nine Inch Nails, Skrew, Bile, Front Line Assembly, pa i Skinny Puppy (vokal najviše deluje kao da je inspirisan Ogreovim samrtnim krkljanjem). I mada Black Magnet ne dodaje bogznašta novo u oprobanu formulu, ovo je znalački sklopljeno da poveže te niti „muškog“ metala i „ženskog“ plesnog zvuka za jednu ekstremnu ali inkluzivnu celinu. Veoma agresivno ali i prijemčivo:

 

https://listen.20buckspin.com/album/hallucination-scene

 

https://youtu.be/N5yEuga9k98

 

Video igre: Vanquish i Star Wars Jedi Knight II: Jedi Outcast

Posted in video igre with tags , , , , , , , , , , on 4 septembra, 2020 by mehmetkrljic

U novim vestima iz starih igara, pre nekoliko nedelja sam po ne znam već ni koji put završio Vanquish. U pitanju je, dakako, PlatinumGamesova igra iz 2010. godine, a koju sam originalno igrao na Playstation 3, zatim na PC-ju nekoliko godina kasnije kada se Sega setila da ova platforma postoji, a ovaj najsvežiji prelazak na Playstation 4 desio se u paketu sa Bayonettom. Naime, Sega je, iako sa ovim igrama nikada nije naročito mnogo zaradila, pa je i njihova u početku ekskluzivna saradnja sa PlatinumGames brzo raskinuta, poslednjih godina postala vrlo pažljiva u očuvanju sopstvenog legata, uključujući, kao što znamo, davanje svojih ikoničkih franšiza drugima da naprave bolje igre nego što današnja Sega ume (Sonic Mania, Streets of Rage 4 čiji DLC čekamo kao kap kiše u pustinji), ali i reizdavanje igara koje, poput ove dve, nisu tržište digle u vazduh, i skoro sigurno ni sada neće, ali vrede da se ponovo izdaju, za savremene platforme, jer su kulturno značajne i, uostalom, njihovo portovanje – s obzirom na postojeće PC verzije obe igre – sigurno nije koštalo toliko da se od prodaje neće isplatiti. Utoliko, čim je Bayonetta & Vanquish 10th Anniversary Bundle bio pristupačan za preorderovanje, ja sam to i učinio i ove dve stare i omiljene igre sa puno apetita igrao ovog proljeća i ljeta.

O Bayonetti neću ponovo pisati jer iako mi je ovo bio jedan od najudobnijih prelazaka, o igri sam već pisao pre dve godine, kada sam uradio prvi Switch prelazak. Playstation 4 port je odličan i osećaj igranja je kao da ste, pa, došli kući, a to da sam paralelno sa Playstation 4 prelaskom igru ponovo prelazio i na Switchu, samo koristeći različite bildove u dve verzije – pa to je samo dokaz da ja zaista nemam šta pametnije da radim u životu. Vučić ionako radi za sve nas.

Vanquish sam krenuo da igram odmah posle Bayonette, veoma zainteresovan da vidim kakav će biti osećaj. U svojim prethodnim pisanjima o Vanquish napravio sam nimalo neočekivana poređenja između dve igre, ukazujući na sličnost u pristupu – fantastičan spektakl, brizantna akcija, često taktičko korišćenje usporenog vremena koje od kul vizuelnog efekta postaje nasušna potreba kako igra postaje sve teža – i to kako je Vanquish zapravo neobična hibridna tvorevina koja izgleda i glasa se kao cover shooter ali se zatim ponaša u dobroj meri kao character action game.

Sasvim je u redu da kliknete na sledeće linkove i pogledate šta sam pre jedne decenije pisao o Vanquish. Naravno, nepodnošljivo je to napisano, ja se sve trzam dok čitam, ali da se ne lažemo, i ovo što sad pišem je jednako nepodnošljivo. A nije čak ni staro deset godina. O Vanquish demu sam se izjašnjavao ovde, ulazeći malo u detalje kako je igra nastajala i zašto je bila tako izrazito drugačija od, pa, svih drugih igara, a ovde sam onda imao još raspamećenih utisaka o punoj verziji igre, ali i brižnu kontemplaciju o tome da je Vanquish neka vrsta možda ne slepog creva evolucije igara ali svakako eksces, akcident koji se desio jer su se zvezde slučajno tako namestile i koji neće poroditi PROMENU u ovom medijumu. Ne da sad hoću da lupam u proverbijalni sopstveni doboš, ali ispada da sam prilično bio u pravu.

Kao što znamo, PlatinumGames je nastao kada su iz Capcoma otišli ljudi odgovorni za neke od njegovih najintrigantnijih igara. Kako je zalet za HD generaciju konzola hvatan, tako su, delovalo je, i „zastareli“ koncepti morali biti napuštani pa je studio Clover, iza koga su ostali God Hand, Okami i Viewtiful Joe rasformiran nakon što su Hideki Kamiya, Atsushi Inaba i Shinji Mikami napustili Capcom. Znamo kako je Capcom prolazio sledećih par godina, praveći nemaštovite ali komercijalno uspešne nastavke Resident Evil, pokušavajući da se nakači na trend „zapadnjačkog“ šutera sa Lost Planet, ali i kreirajući interesantne nove koncepte – sa Dead Rising – i na kraju eksperimentišući sa Devil May Cry i Street Fighter. PlatinumGames, osnovan od strane Clover izbeglica je, pak, vrlo brzo izgradio distinktan profil praveći urnebesne akcione igre za Segu a koje, kako rekosmo, nisu zarađivale baš mnogo para.

Kamiyina Bayonetta je svakako bila zaštitni znak Platinuma tih prvih godina, pretvarajući se u njihov prvi pravi hit, možda najviše zahvaljujući Microsoftovim časnim naporima da je jako marketira. Iako Bayonetta nije na kraju bila komercijalno potentna – u meri u kojoj bi Microsoft to očekivao – postala je kulturna ikona velike važnosti a o čemu svedoči i njen kasniji uspešan život pod Nintendovim protektoratom. Može se argumentovati da je jedan od problema koje je Bayonetta imala bio taj da je originalno izašla kao Xbox 360 ekskluziva i ma koliko ovo bilo dobro za samu igru čiji je razvojni tim mogao da je veoma prilagodi ciljanom hardveru, toliko je bilo loše za marketing. U Japanu se Xbox 360 uprkos svim Microsoftovim naporima nije ovaplotio kao ozbiljnija igračka platforma i inicijalno odsustvo jedne vrlo „japanske“ igre sa Playstationa se osetilo. Kasniji port za Playstation 3, urađen interno u Segi stigao je i kasno i ophrvan nezadovoljavajućim tehničkim performansama, pa je Bayonetta naprosto promašila svoj, jelte, „prozor prilike“

Mikamijev Vanquish, izašao godinu dana nakon originalnog Bayonettinog izlaska je imao predispozicije da bude „pravi“ hit, dakle, da bude komercijalno potentan. U prvom redu, razvoj je rađen paralelno za Playstation i Xbox, sa Playstation 3 kao primarnom platformom a što je rezultiralo podjednakim performansama na obe platforme. U drugom, kao što sam već objašnjavao, Vanquish je u startu bio mnogo „zapadnjačkiji“ koncept – pucačina iz trećeg lica umesto Bayonettine mačevalačke ekstravagance, igra sa bukvalno svemirskim marincima koji se bore rame uz rame sa glavnim junakom koji je DARPA agent na specijalnoj misiji u borbi malog američkog odreda protiv podivljale ruske vojne frakcije. Povrh svega, cover shooteri su u ono vreme bili na svom istorijskom vrhuncu sa igrama poput Gears of War koje su ovaj koncept vozdigle na nivo standarda čitave generacije (do mere da su japanski izdavači poput Koei Tecmo imali svoje bizarne cover shooter eksperimente kao što je bio Quantum Theory, takođe opisan u ovom tekstu) a Vanquish je bio svojevrsna mikamijevska interpretacija ove koncepcije.

Sa desetak godina distance može se reći da je Vanquish jedan solidan primer videoigračke satire, prikrivena Mikamijeva strategija prodavanja roga za sveću, ubacivanja trojanskog konja zapadnjačkoj publici da joj se uzmu pare za nešto što ona hoće ne bi li joj se uvalilo nešto što zapravo Mikami hoće.

U prvom redu, ta sumanuta hladnoratovska priča je, kad se sada pogleda, toliko ekstremno preterana u svim segmentima da se teško može videti kao bilo šta drugo sem parodija na američki džingoistički pristup koji je u to vreme postao već veoma prisutan u AAA šuterskoj sferi. Igra počinje uništenjem San Franciska iz orbite sa toliko brutalnim prizorima da je sasvim jasno kako su autori kinematika na ovaj način lečili i neke traume vezane za Hirošimu i Nagasaki a nastavlja se prikazivanjem karikaturalno grubih svemirskih marinaca čiji je predvodnik, poručnik Robert Burns onaj hladnoratovski patriota spreman da žrtvuje i svoje sugrađane (i, u više navrata vidimo i saborce prema kojima gaji neverovatan prezir) nekakvoj ideji snažne Amerike. Vanquish ima zaplet koji istovremeno priziva i satirizuje Metal Gear, svodeći zakulisne radnje i političke zavere na brutalno pojednostavljenu, skoro pa priglupu skasku u kojoj su Rusi, razume se prikazani kao esencija zla sa parodiranim komunističkim i imperijalnim simbolima (jedna klasa džinovskih robota sa kojima se „naši“ sukobljavaju zove se Romanov), ali su Amerikanci takođe debilčine. Notabilno je da glavni junak, Sam Gideon, zapravo nije vojnik već konsultant koga je DARPA ustupila marincima na ime specijalnog eksperimentalnog odela koje on nosi i koje mu garantuje praktično supermoći u borbi. Iako izgleda i često se ponaša kao Solid Snake*, Sam je zapravo civil i jedina osoba u samoubilačkoj misiji na orbitalnoj platformi koja ne smatra da je bezpogovorno žrtvovanje života lancu vojne komande što seže sve do predsednice SAD – jedini postojeći način delanja. Iako, naravno, u Vanquish Sam mora da bude heroj koji rešava stvar i pobedi zle Ruse, on to čini otržući se vojnoj mitomaniji i bežeći od konsekvenci konspiracije, uništavajući čitav plan o saradnji između neprijatelja u ime ipak nekakve civilne kontrole na mesto praktično vojne diktature.
* naspram Burnsa koji je ekstrapolirana verzija Marcusa Phoenixa iz Gears of War – orijaški kavkazoid sa bicepsima veličine praseta, glasom koji deluje kao da u grlu ima instaliranu drobilicu za kamenje i ogromnim falusoidnim oružjem u rukama koje ima instaliran štit, kao metaforu za jelte, zaklanjanje iza sopstvene muškosti

U drugom je redu, naravno, mehanika. Već sam pisao da iako Vanquish vizuelno u prvom trenutku podseća na Halo ili Crysis, najveći deo njegovog DNK potiče iz stare Capcomove i Mikamijeve igre za Gamecube,  P.N.03. Ova igra je 2003. godine  zbrzana u razvoju u izgurana na front da slavno pogine jer je Capcom imao lošu fiskalnu godinu pa je i pored elegantne borbe iz trećeg lica (sa bukvalno baletskim pokretima) sve ostavljalo utisak nedovršenog projekta. Sa Vanquish je Mikami očigledno video priliku da prošvercuje ideje koje je imao u P.N.03. kroz militaristički šuter namenjen mačoidnoj zapadnjačkoj publici.

I, mislim, svakako je u dobroj meri uspeo. Ako pogledate šta sam pre deset godina pisao o Vanquish, jasno je da sam bio oduševljen. Mikami i njegov tim su zaista kreirali jedinstven spoj stop and pop šutera koji taktički koristi zaklone za upravljanje dinamikom borbe i character action igre u kojoj se glavni junak kreće daleko brže nego bilo šta drugo na ekranu, ima ogromnu kontrolu nad protokom vremena i koristi ove svoje moći da protivnike eliminiše na vizuelno impresivne načine.

No, decenija je puno vremena i mada sam i ovog puta veoma uživao u igranju Vanquish, svakako mi je i jasnije zašto ova igra takođe nije uspela da se nametne kao nekakav Platinumov blokbaster, ali ni da dostigne kulturnu važnost jedne Bayonette.

Prva i najjednostavnija stvar je da iako Vanquish u velikoj meri subvertira koncept cover shootera, dajući igraču ogromnu brzinu i omogućujući mu da se kreće po bojištu poput meteora, ova igra i dalje dobar deo vremena igrača smešta iza zaklona i traži od njega da puca, skloni se dok promeni okvir, ponovo izviri da puca i tako ad nauseam. Cover shooteri svakako imaju svoje mesto u istoriji video igara ali u 2020. godini ovaj pristup ume da zadeluje staromodno. Druga, još banalnija stvar je ta da veliki deo sukoba sa robotima u Vanquish*podrazumeva aktiviranje usporenog vremena i pucanje automatskim oružjem u sada gotovo nepokretnu metu dok ili ona eksplodira, ili ne potrošite municiju, ili vam istekne energija potrebna da budete u usporenom vremenu. Sad, korišćenje usporenog vremena je jedan od Platinumovih specijaliteta, ali ispostavlja se da postoji presudna razlika u osećaju između onog što radite kada Bayonetta uđe u Witch Time i onog što Sam Gideon radi kada njegovo ARS odelo aktivira pojačanu neuralnu aktivnost koja mu daje osećaj usporavanja vremena. U Bayonetti je ulazak u Witch Time prilika da igrač izvede kompleksniji input na kontroleru i aktivira kombo koji bi mu možda u normalnom protoku vremena bio nedostižan. U Vanquish samo treba da nanišanite i držite dugme za pucanje. Jedno je osnažujuće, drugo posle kratkog vremena postaje relativno trivijalno.
*igra skoro da nema ljudskih neprijatelja, u podsećanju na komplikovan odnos ka povređivanju i sakaćenju ljudi u japanskoj umetnosti i popularnoj kulturi uopšte

Naravno, Vanquish ima svoju višu dimenziju u tome kako je zaliha energije ograničena pa se usporeno vreme valja aktivirati taktički promišljeno, skakućući od mete do mete i postižući visoku borbenu efikasnost, ali ostaje da ogroman deo igre otpada na samo držanje dugmeta i motrenje na merače municije i energije, dakle, na pasivne radnje koje naprosto nisu intrinzično zadovoljavajuće kao što je Bayonettino mačevanje.

Sasvim je sigurno da su i u PlatinumGames ovoga bili svesni pa je u kasnijim igrama korišćenje usporenog vremena uvek bilo povezano sa proaktivnom radnjom koja angažuje igrača i motorički i intelektualno – recimo to kako je u Metal Gear Rising: Revengeance prosecanje mačem kroz tačno određeno mesto na ekranu tokom usporenog vremena igraču davalo velike povratne nagrade (obnavljanje zdravlja plus visok skor), ali i kompleksnije ugrađivanje preciznog gađanja i pogađanja u Astral Chain.

Druga je stvar to da je Vanquish igra koja ide korak predaleko u svom pokušaju da se napravi balans između toga da se igraču da osećaj moći ali i da ga se optereti odgovornošću. Vanquish je, svakako, igra koja parodira i potkazuje sporost, imanentnu tromost cover shooter dizajna time što je glavni junak nezamislivo brz kada teran raketnim pogonom kliza po bojnom polju i čitava njena filozofija je da će umesto trontavog bacanja u zaklon, čučanja iza zidića i prebacivanja u naredni zaklon ponuditi glatko, brzo kretanje, nišanjenje u letu (koje i usporava vreme), praktično natprirodnu moć junaka filmova Johna Wooa. Ali onda ovaj koncept prečesto biva miniran naprosto prevelikim prisustvom frikcije. Vanquish opsceno prečesto ima momente u kojima igrača stavlja u prvo lice da sluša ekspoziciju kroz pričanje drugih likova i onemogućen je da išta smisleno radi (da skuplja resurse, apgrejduje opremu itd. a što bi bile „prirodne“ aktivnosti izvan borbe), borbe koje se rešavaju quick time events promptovima (mada je to maltene Mikamijev izum, prominentno prezentiran u Resident Evil 4) ali i set pisove koji se imperativno moraju rešavati sedenjem iza zida, premeštanjem od jednog do drugog zaklona i pucanjem u ranjive tačke na utvrđenjima neprijatelja. Mikamijev manir je svakako godinama unazad bio upravo to da igrača suočava sa velikim protivnicima čije su slabe tačke obeležene crvenim indikatorima i neki od set pisova u Vanquish ovaj dizajn koriste na uspeo način – na primer prva borba sa KRNB robotom koju, jednom kad znate šta treba da radite, rešavate brzo i elegantno – ali onda imamo i više instanci u kojima praktično pucate na zgradu, odnosno na topovske turete i mitraljeska gnezda što se nalaze daleko od vas i igra se svodi na sedenje u zaklonu i menjanje okvira, izvirivanje, pucanje u jednu tačku i ponavljanje ciklusa dok ne poskidate sve tačke. Ovo naprosto nije zabavno koliko su zabavni susreti sa odlično dizajniranim bosovima – džinovskim robotima koji često imaju šokantno imaginativan dizajn i kojih igra, moram da kažem ima premalo. Sasvim je verovatno da je ovde u pitanju bila stvar budžeta pa je Vanquish, ionako izrazito kratka igra, prinuđen da neke od bosova reciklira.

No, dobar bos ostaje dobar i drugi ili treći put kad se s njim borite a ovde još moram da se vajkam na drugu vrstu frikcije, čisto mehaničke po prirodi. Naime, raketno klizanje po bilo kojoj ravnoj podlozi kao primarni Samov način kretanja po bojištu je taj osnovni osnažujući element Vanquish ali ono do kraja igre ostaje neka vrsta retkog resursa. Rezervoar energije koji ima Samovo ARS odelo* se ni na koji način ne može povećati (za razliku od pušaka koje apgrejdujete i povećavate im kapacitet municije) a kako se ona koristi i za raketno klizanje i za usporavanje vremena, ali i kao municija za laserski top koji možete nositi (i koji ima verovatno najbolji DPS u igri tako da sam ga ovom prilikom BAŠ koristio), svaku od ovih aktivnosti moći ćete da radite vrlo kratko vreme pre nego što rezervoar bude morao da se dopunjava.
* sasvim je legitimno reći da su u Mikamijevom studiju tačno znali šta rade kada su akronim za eksperimentalni borbeni oklop učinili praktično britanskim sinonimom za stražnjicu – Vanquish je na mnogo nivoa satirično delo

I, sad, naravno da je Mikami uvek imao ove ograničavajuće faktore u svojim igrama, učeći od svog mentora, Tokura Fujiware da igrač uvek treba da se oseti izgladnelo u određenoj meri, ali Vanquishu ovo dodaje previše vremena koje provodite u zaklonu, čekajući da se energija obnovi. Pogotovo je frustrirajuća inače dobronamerna mehanika u kojoj se usporeno vreme automatski aktivira nakon što igrač pretrpi određenu količinu štete u kratkom vremenskom razmaku: ovo je način da mu se da momenat da uhvati vazduh, osvrne se oko sebe i smisli način da se pregrupiše i uzvrati ali kako se onda usporenje ne može ručno deaktivirati i traje sve dok ne potroši ceo rezervoar, rezultat je često da sledećih desetak sekundi naprosto provodite sedeći u zaklonu, čekajući da se energija obnovi jer bi uletanje u frku bez raketnog pogona i bullet time usporavanja bilo ravno samoubistvu.

Konačno, ovo je igra iz 2010. godine i Samovo klizanje po terenu nije dovoljno „pametno“. Da je igra napravljena 4-5 godina kasnije imala bi svu silu podsistema i algoritama koji bi igrača automatski vodili oko sitnih prepreka koje ga ovde usporavaju, sapliću i zaustavljaju, puštajući ga da Samovo klizanje samo generalno usmerava i da se koncentriše na nišanjenje – no u Vanquish ovoga nema pa je „ručna“ vožnja slaloma između zidića i razne druge galanterije stalno prekidana udaranjem u predmete.

Sve ovo, dakako, znači da je Vanquish 2 mogao da bude izuzetna igra koja bi te neke džombice i neispoliranosti originala popravila i dala nam uistinu sublimno iskustvo ali, kako smo videli, tako nešto se nikada nije dogodilo, Mikami je ceo svoj studio izvadio iz PlatinumGamesa i prodao Bethesdi i tamo već izvesno vreme imaju svoj novi horor-život.

No, Vanquish je ipak i u 2020. godini igra koju apsolutno vredi igrati. Kada naučite njene sisteme, kada shvatite koji set pisovi omogućuju da budete BOŽANSTVO na bojištu i neverovatnom brzinom i elegancijom porazite tone metala što vam stoje preko puta, u takvim trenucima Vanquish je igra kao nijedna druga. Malo drugih pucačina uopšte u istoriji ima intenzivnost koju ima Vanquish, taktilnost raznošenja robotskih neprijatelja, oružja koja sa vremenom postaju sve sumanutije razorna, osećaj dominacije koji dolazi uz savršeno osmatranje situacije, taktički plan osmišljen u sekundi i realizovan u usporenom vremenu. Takođe, i pored pominjanja Halo i Crysis kao vizuelnih referenci, mora se reći da je art direktor igre, Naoki Katakai, stari Mikamijev saradnik i čovek koji se tesao na Okami i Resident Evil a kasnije dominirao na The Evil Within, da je on ovde apsolutno zablistao. Dizajn Samovog odela je naprosto fantastičan, sa casshernovskim omažima ali i briljantno izvedenim transformacijama oružja u realnom vremenu. Sa druge strane, roboti su fantastični – od orijaških KRNB mašina koje hodaju na dve ili četiri noge, preko humanoidnih Romanova i  zastrašujućih Crystal Vipera, te skorpionskih Dia pa sve do The Unknown koji ostaje jedan od najboljih, vizuelno najimpresivnijih bosova u 3D igrama uopšte. Da smo u 2020. godini dobili 60-hercnu, glatku verziju igre sa ovakvom art-direkcijom i grafikom pretrpanom eksplozijama i projektilima je ipak jedno malo čudo.

Druga stara igra koju sam pokušao da igram ovog leta i na kraju, avaj, odustao je bio Switch port meni inače vrlo drage hibridne FPS/ akcione igre iz trećeg lica a i iz 2002. godine. U pitanju je igra koju svi zovemo Jedi Outcast, iako je njeno puno ime Star Wars Jedi Knight II: Jedi Outcast.

Kada sam ovu igru igrao prvi put, proleća 2002. godine, obožavao sam je. Raven Software je već pre ovoga imao iznenađujuće uverljiv „svemirski“ FPS u Star Trek univerzumu – Star Trek: Voyager – Elite Force gde su svoju FPS ekspertizu uspelo uvezali sa licenciranim materijalom i za ono vreme skupom produkcijom. Elite Force je nažalost danas izgubljena igra jer komplikovanost licenciranja znači da je nemamo nabavljivu ni na jednoj savremenoj platformi a njen nastavak, koji nije radio Raven je ionako bio loš. No, Ravenu je prva igra očigledno izboksovala solidnu reputaciju kod nekog u LucasArts i data im je na proizvodnju druga igra u Jedi Knight serijalu. Ali treća igra u danas neprepoznatom serijalu Dark Forces.

Naime, glavni junak Jedi Knight igara, Kyle Katarn originalno nije bio džedaj i debitovao je u igri Dark Forces, urađenoj polovinom devedesetih interno u LucasArtsu kao FPS koji će veoma uspelo uzeti Doom formulu i prilagoditi je Star Wars univerzumu. Ovo je bilo vreme kada je LucasArts bio ozbiljna firma sa dosta para pa je napravljen i nativni endžin i Dark Forces i danas ostaje jedan robustan, za igranje veoma zadovoljavajući FPS iz prvog talasa doom klonova.

Katarn će svoju karijeru džedaja započeti u igri Star Wars Jedi Knight: Dark Forces II dve godine kasnije gde će se od plaćenika koji radi za pobunjenike transformisati u viteza sa svetlosnom, jelte sabljom i lansirati jedan potpuno nov trend u FPS igrama sa korišćenjem oružja za borbu na blizinu i džedajskih moći a što će biti i temelj vrlo popularnog multiplejera ove igre.

Jedi Outcast je, dakle, igra urađena pet godina kasnije, korišćenjem eksternog studija i id-ovog Quake 3 endžina, ali podešena tako da izađe otprilike u isto vreme kada i film Attack of the Clones. Igra je, i pored toga što su u Ravenu morali da je naprave za praktično jedva godinu dana, ispala značajno bolja od filma sa ne toliko interesantnom pričom, koliko je spoj klasične FPS mehanike, borbe svetlosnim sabljama i dobre produkcije sve učinio jednim ubedljivim, vrlo prijemčivim Star Wars produktom.

Jedi sam Outcast odigrao više puta u međuvremenu i uglavnom ga uvek voleo, a njegovo prošlogodišnje portovanje na Switch i Playstation 4 pozdravio kao iznenađujuću pobedu u kojoj je izdavač Aspyr Media uspeo da iznavigira sigurno košmarni lavirint licenciranja da donese dve pomalo zaboravljene a meni veoma drage igre (Jedi Outcast i njegov direktni nastavak, Jedi Academy) na moderne platforme.

Ispostavilo sa da je ovo Pirova pobeda. Jedi Outcast sam dobrih mesec dana igrao na Switchu sve stiskajući zube i govoreći sebi da ne treba da odustanem i da će igra sigurno postati bolja kada se konačno dočepam sablje i džedajskih moći. Igra… nije postala bolja i od daljeg igranja sam odustao usred Nar Shaddaa poglavlja uz osećaj ozbiljne žalosti i kajanja.

Ali da bude jasno: nije kriva igra, kriv je izdavač. Ili, da bude jasnije, Aspyr Media, firma koja se inače bavi low-effort portovanjem postojećih igara na druge platforme, je sa Jedi Outcast uradila samo puki minimum da igru prilagodi konzolnom okruženju i taj minimum nije bio dovoljan. Jedi Outcast je u svojoj konzolnoj verziji, nažalost, igra čije dobre strane nisu dovoljne da prevaziđu zjapeće, zastrašujuće nedostatke u dizajnu a koji konzolno igranje ne čine tek neudobnim već aktivno nemogućim.

Nadam se da je do sada moja reputacija retrogejmera prilično neupitna – ja sam neko ko stare igre, daleko starije od Jedi Outcast, igra rado i često, soba mi je puna retro mašina i mini-konzola, imam instalirane emulatore za stare sisteme na svemu u kući što u sebi ima mikroprocesor i moj problem sa Jedi Outcast ne leži u tome da sam moderni čovek, suprug i komunista navikao na novo i udobno a koji se suočio sa neshvatljivim dizajnom igre stare bezmalo dve decenije.

Problem sa Jedi Outcast leži u tome da je Aspyr Media nisu uradili taj goli minimum da igru tehnički prilagode novoj platformi a što je onda ogolilo i njene intrinzične probleme kojih sam ranije bio svestan ali oni nisu bili fatalni nedostaci u srcu ovog naslova.

Utoliko, recimo, moja su recentna igranja orginalnog Jedi Knight i originalnog Dark Forces na PC-ju bila ispunjena divljenjem i poštovanjem za autore ovih igara koji su smelo kreirali nove paradigme u FPS žanru i ostavili naslove što ih i danas vredi igrati.

No, kako sam već rekao, Raven su imali samo godinu dana da naprave ovaj naslov i to praktično od nule jer je prvi Jedi Knight imao suviše starinsku tehnologiju i dizajn.* Raven jeste već bio solidno upoznat sa Quake 3 endžinom i verovatno je to zaslužno što su za ovako kratko vreme napravili igru koja je impresionirala i izgledom i ponašanjem, sa dosta distinktnih planeta na kojima se radnja događa i narativom koji, iako relativno trivijalan, ima dovoljnu meru „filmske“ ubedljivosti da i danas, sa krutim kinematicima i „glumom“ niskopoligonskih modela sve to deluje dovoljno šarmantno i autentično „starwarsovski“.
* ne zaboravimo da originalni Jedi Knight i dalje koristi filmske sekvence, dakle, snimljene sa pravim glumcima, na pravim setovima i urnebesno loše režirane i glumljene, na mestu kinematika pravljenih u endžinu igre ili makar animiranih FMV sekvenci

No, Raven je ovde i morao da smisli kako da igrača angažuje u svemu tome, da ne projuri samo kroz skupe setove, pa je dizajn mapa jedna agresivna zloupotreba doom-olikog lavirintskog pristupa sa u nekim momentima skoro komično komplikovanim i nelogičnim putanjama koje igrač treba da prepozna u okruženju. Nekoliko početnih misija, tokom kojih je igra čist FPS, su procesija isto-izgledajućih soba, hodnika i vrata, sa prolazima koje morate pronaći i otvoriti na mestima koja ni po čemu ne ukazuju da su kritična za dalji napredak. Naravno, ja sam igru igrao ranije pa nije bilo MNOGO frustracije na ovoj razini ali Jedi Outcast novom igraču zaista može da priredi neprijatan doček spuštajući ga u neprozirne lavirinte sa Stormtrooperima i droidima koji pucaju u njega sa svih strana i konfuzijom u pogledu toga kuda se može dalje ići. Ni Dark Forces ni Jedi Knight nisu imali ovaj problem ovako izražen.

No, mnogo veći problem Jedi Outcast je što se igranje od momenta do momenta skoro od prvog trenutka pretvara u gotovo neprekidnu frustraciju na ime kontrola koje nisu prilagođene igranju putem kontrolera i načinu na koji igra registruje pogotke.

Svi, naravno znamo da FPS igre dizajnirane za nišanjenje mišem na PC-ju moraju da pretrpe određeni rad ispod haube kako bi nišanjenje kontrolerom bilo udobno i uporedivo prirodno. „Apsolutne“ kontrole putem miša i „relativne“ kontrole putem analognog stika su dva skoro dijametralno suprotna načina da se poravnaju dve tačke na ekranu ali nije preterano reći da je ovo danas potpuno rešen problem i da barem petnaest godina imamo vrlo standardizovane sisteme koje developeri igara koriste da jedna ista igra na dva različita kontrolna sistema ostavlja dovoljno sličan osećaj – do mere da mnoge savremen FPS igre dopuštaju cross-platform multiplejer.

Aspyr Media se nisu mnogo bavili tim delom portovanja pa su kontrole u konzolnoj verziji Jedi Outcast bizarno neintuitivne i neprecizne. Ne samo da je izdavač u portovanju ignorisao raspored akcija po tasterima koji je danas maltene zvanično standardan na kontrolerima, nego igra nema ni najmanji aim assist koji je takođe danas praktično standard za konzolne šutere ovog tipa i po definiciji se očekuje ako portujete PC naslov star skoro dvadeset godina na konzolu.

Da bude sasvim jasno: ovo ne pričam iz pozicije konzolnog razmaženka, aim assist je de fakto standardni deo konzolnih FPS-ova i, uostalom, ako uzmete da igrate Dark Forces, dakle, PC igru urađenu 1995. godine za DOS, videćete da i ona ima aim assist jer su ondašnji LucasArtsovi dizajneri dobro razumeli da veliki broj protivnika u okruženju, čak i uz inovativno uvođenje gledanja po Y osi, prosto zahteva jednu meru pomoći igraču.

Jedi Outcast na konzoli nema ništa slično i pokušaji da nanišanite i pogodite BILO ŠTA u ovoj verziji igre često rezultuju nenamernom komedijom. Stormtrooperi, kako je i kanon, po definiciji loše nišane pa su tako sukobi između njih i Kylea često skoro parodične scene u kojima i igrač i neprijatelji stoje, sobom lete laserski zraci na sve strane i niko nikoga ne uspeva da pogodi.

U dobroj meri ovde je „kriv“ originalni Ravenov dizajn gde se registrovanje štete na protivnicima obračunava ne preko uobičajenih hitboksova nego, izgleda, preko piksela, a kako igra nema hitscan oružja već je svaki projektil fizički objekat na ekranu sa svojom brzinom, pravcem, smerom itd.  situacije u kojima vam nišanski kružić na ekranu pokazuje crvenu boju (koja označava da će ispaljeni hitac pogoditi) a onda ispaljeni laserski zraci promašuju metu su ne povremeni frustrirajući izuzetak već stalno frustrirajuće pravilo.

Ovaj problem, rekoh već, dalje ogoli mnoge druge elemente dizajna koji originalno nisu mnogo smetali ali sada postaju ozbiljni problemi. Kako su oružja zastrašujuće neprecizna, tako i igrač troši mnogo municije pa nisu retke instance u igri gde ostajete prazni i morate da učitate stariju poziciju. Igra, dalje, ima previše momenata gde se krećete uskim putanjama pa ste veoma izloženi neprijateljskoj vatri i od vas očekuje da neprijatelje ubijete pre nego oni vas. U PC verziji, koju sam paralelno igrao radi kontrole, ovo je prihvatljiv izazov jer je mišem ipak moguće naređati hedšotove dovoljnom brzinom da preživite. U konzolnoj verziji su me snajperisti koji gađaju sa udaljenih tačaka koje i ne vidim na ekranu URNISALI.

Ipak, stiskao sam zube i čekao da prođu uvodna poglavlja i da dobijem sablju i prve džedajske moći uzdajući se da će igra, kada budem mogao da automatski odbijam hice i ne budem morao da precizno nišanim već da samo sečem izbliza – biti zabavnija. Nažalost, ovo se uglavnom nije dogodilo. Raven u kasnijim nivoima insistira na preciznim skokovima – često pod neprijateljskom vatrom – voli da podmeće neprijatelje koji napadaju iz mrtvog ugla, često koristeći eksploziv i one-shot snajperska oružja a ispostavilo se da i kontrole vezane za korišćenje sablje pate od sličnih nepreciznosti i nepostojećih hitboksova kao i blasteri pa sam prečesto bio u situacijama da neprijatelja koji stoji ispred mene potpuno promašim zamahom sablje a koji bi na PC-ju ipak bio mnogo precizniji.

Jedi Outcast ima dobru produkciju za igru iz 2002. godine, sa tradicionalno izvrsnim korišćenjem originalnih zvučnih efekata i muzike iz filmova i pristojnom grafikom i glumom za svoje vreme. No, i ovde su Aspyr Media prilično ispustili loptu, pa igra ne samo da ima neintuitivne, zbunjujuće interfejse* i užasno dugačka vremena učitavanja nego i izgleda kao PC verzija na, u najboljem slučaju srednjim podešavanjima. Poređenja radi, PC verziju sam igrao bez ikakvih modova ali na najvišim dostupnim „fabričkim“ podešavanjima i Quake 3 endžin i u 2020. godini prijatno iznenađuje sa dinamičkim (i kolorisanim) osvetljenjem i iznenađujuće suptilnim šejderima.
* a što opet, s jedne strane podseća na to kako klasični FPS-ovi imaju opsceno previše komandi, ali i na to da su konzolni developeri i dizajneri odavno rešili problem mapiranja istih na kontroler i standardizovali ova rešenja

Zaključak je, nažalost, koliko logičan toliko i tužan: ako vam se u 2020. godini igra Jedi Outcast, treba da ga igrate jer je ovo solidna igra, ali nemojte to činiti na konzoli. PC verzija je i dalje vrlo pristojna ponuda i preciznost nišanjenja i kontrola koju igra zahteva, sa mišem u rukama je sasvim savladiva prepreka. Nije ovo najbolji FPS svoje generacije ali jeste solidna kombinacija FPS-a i džedaj-simulatora i čovek, posebno ako voli Star Wars, ovde može da se zabavi. Sada me je samo strah da probam konzolni port Jedi Academy jer sam prilično siguran da će i ovo biti spektakl frustracije i besa. Javiću ako preživim.