Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 5-09-2020

Vi ste tu, ja sam tu, pa pošto nemamo šta pametnije da radimo nego da se divimo najvećoj srpskoj pobedi u poslednje 102 godine, kako kaže Nebojša Bakarec (a koju, prigodno, simboliše hemijska olovka iz suvenir šopa koja košta 29 dolara), hajde da slušamo svežu metal muziku:

 

Prvo ćemo blek metal, po običaju. Drugi album italijanskih Idolatria, a koji se zove Tetrabestiarchy podseća da naprosto nemamo dovojno blek metal albuma na čijim su naslovnim stranama antropomorfizovane životinje. Tetrabestiarchy ima izuzetan omot, ali to nije njegov jedini kvalitet. Idolatria ovde nudi kolekciju dugačkih, vrlo atmosferičnih ali i pošteno, promišljeno napisanih kompozicija koje su me konstantno oduševljavale inventivnim rifovima (slušajte početak Noctule – The Emperor of Scourge) i kvalitetom aranžiranja koje uspeva da složene pesme pretvori u male teatarske narative, bez nasilničkog kat end pejst pristupa. Idolatria sviraju izvanredno i imaju sjajan miks ali njihov glavni adut su karakter i dubina, sa albumom koji je sekvenciran savršeno (svega četiri „prave“ ali dugačke i kompleksne pesme i veoma smisleni intro i autro). Oduševljen sam:

 

https://idolatria.bandcamp.com/album/tetrabestiarchy

 

Kanadski duo Vital Spirit na svom prvom EP-ju, In The Faith That Looks Through Death na simpatičan način vezuje američke (severno-, uglavnom, ali i južno-) mitološke i muzičke motive za atmosferičan, prijatan blek metal koji uspeva da koristi sasvim netipične muzičke elemente (Centaur, recimo, skoro da odlazi u surf rock) za ipak konzistentnu i konzistentno energičnu metal muziku. Ovo je odlično odsviran i vrlo solidno produciran debi i Vital Spirit su sebi njime našli mesto na sceni tog nekog atmosferičnog blek/ folk metala. Radujemo se narednim izdanjima:

 

https://vitalspirit.bandcamp.com/releases

Blood Red Fog je projekat u kome skoro sve radi bradati Vesa lahti, ali ima i basistu u liku Anttija Ojale. Ova dva Finca imaju iza sebe već solidnu diskografiju za deceniju i po rada projekta, a Fields of Sorrow je izvrsna nova ponuda atmosferičnog, meditativnog blek metala koji ima sve što skandinavska muzika treba da ima: hladnoću, žestinu, emociju, kontemplativnost. Ovo je pre svega simpatično produciran album sa blagim distorzijama na gitarama i perfektnim farbanjem koji daju sintisajzeri za jednu psihodeličnu, prijateljsku atmosferu na kojoj onda prirodno rastu i folk motivi i orijentalna skretanja i svašta. Slušajte, recimo Ever-Returning Genocide koja po naslovu zvuči kao nekakva krvoločna blek metal orgija a zapravo pored čukačkog blek metala u njoj dobijamo mnogo psihodelije, folka i svačega. Izvrsna blek metal ponuda ove nedelje a Blood Red Fog su u samom vrhu:

 

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-fields-of-sorrow

 

Svederna na trećem albumu, Härd svira vrlo siguran, vrlo tradicionalan švedski blek metal, ali Šveđani uspevaju da umaknu tome da muzika deluje izlizano i generički. Naprotiv, njihova kombinacija sirovosti i sviračkog pedigrea ostavlja pre svega utisak autentičnosti. Ovo pritom, kada se malo bolje oslušne, nisu samo imitacije bendova koji su blek metal svirali osamdesetih i osamdesetih – iako se čuje dosta ovakvog zvuka – već nove kompozicije nastale iz jasnih korena ali sa svežim rešenjima unutar tradicionalnog okvira. Dakle, ovde ima nepogrešivo folklorne note ali je bend izuzetno oštar i sveden u svirci, ni ne pomišljajući na nekakvu atmosferičnost, sintisajzere, ambijente. Umesto toga dobijamo žestok, veoma melodičan ali nemilosrdan blek metal koji, čak i kada zastane da ugasi distorziju i baci se u razlaganje setnih narodnjačkih akorda, to čini sa jasnim prizvukom pretnje. Izvrsno:

 

https://svederna.bandcamp.com/album/h-rd

 

Njemački trio Lunar Chalice izgleda BAŠ voli zvuk Mayhema sa njihovog, jelte, prvog albuma pošto im EP Medieval Cults Of Heresy zvuči maltene kao nezvanični nastavak istog. Što je meni u redu, De Mysteriis Dom Sathanas je remek-delo i klasika popularne muzike a Lunar Chalice, iako preuzimaju generalni pristup, sa atmosferičnim ponavljanjima i nemilosrdnim, iznurujućim tempom jurnjave napred, imaju i svoj identitet. Dakle, nisu ovo ni isti rifovi, ni isti stil pevanja, samo je sličan taj element zamišljenosti, meditacije u srcu oluje a koji Medieval Cults Of Heresy izuzetno posreduje. Dobra produkcija, odlična svirka, sve preporuke:

 

https://dod-records.bandcamp.com/album/medieval-cults-of-heresy

Nešto sam danas dobro raspoložen pa ću za slušanje preporučiti i novi EP ruskog jednočlanog, instrumentalnog post-blek metal sastava Terra Terra. Krater je, kaže autor, „kratki roman o svetu koji mi nikada nećemo videti – svetu bez ljudskih bića“. Osim što nije roman, jelte, nego pet pesama melanholije i sjete. Ali iako je ovo sklopljeno najvećim delom od komada široke slovenske duše i nema pevanje, a što su uglavnom indikatori da se meni ne bi dopalo, moram da primetim da Terra Terra ima zavidan tehnički nivo. Ovo su odlično odsvirane i pristojno producirane pesme pa ako vas interesuje nežni, atmosferični post-blek metal koji pritom zvuči kao pravi bend a ne kao demo snimljen na Amigi, Krater je mesto na kome možete da se raspitate:

 

https://terraterra.bandcamp.com/album/krater

 

Ophion je blek metal bend sa više kontinenata i skoro da mi je logistika snimanja albuma Antediluvian bolja od samog sadržaja. Ne da je ovo loše, daleko bilo, bend svira end producira veoma ubedljiv blek metal, nego valjda meni nije dan za taj neki epski, a emotivni pristup. No, bend zaista dobro svira i ovo su metal kompozicije koje ne pucaju od oridžinalnosti ali imaju kvalitet:

 

https://ophion-official.bandcamp.com/album/antediluvian

Epirski sastav Katavasia je neka vrsta blek metal reprezentacije ove grčke severnjačke oblasti i njihov drugi album, Magnus Venator nudi odličan pogled na muziku koja spaja klasični grčki blek metal zvuk iz devedesetih sa veoma naglašenim folklornim motivima. Daughters of Darkness koja album otvara, recimo, bez ikakvog stida upada direktno u narodnjački štimung oko polovine i spaja jednu kinematsku, evokativnu folk svirku sa odličnim blek metalom. Dosta je to sve i kičasto ali ovo je onaj dobri, metalski kič a bend u ostatku albuma autoritativno kombinuje uobičajen blek metal asortiman sa elementima „običnog“ metala i folklora. Odlična produkcija, takođe:

 

https://katavasia.bandcamp.com/album/magnus-venator

Nizozemski De Gevreesde Ziekte na inauguralnom singlu, koji se zove prosto „Ω“ čuka napadački, žestok blek metal, dobro produciran i pun energije. Ovo nije sad neka muzika što osvaja originalnošću i svežim idejama ali De Gevreesde Ziekte pokazuje korektnu sviračku i produkcijsku razinu a pleni autentičnošću i neposrednošću. Meni odlično:

 

https://degevreesdeziekte.bandcamp.com/album/-

 

Drugi album finskog trija Uhrilahja zove se Mustan moukarin legioona (Legija crnog čekića, reklo bi se) i pruža spoj odvratne ružnoće i nekakve nežne, pomalo kičaste lepote. Dakle, čist blek metal. Uhrilahja imaju sve, i sjetne pijanističke teme odsvirane jednim prstom (dok u pozadini grmi), i grozomornu vrisku preko motorhedovskih ritmova. No, generalno ovo je sirovozvučeći blek metal uglavnom srednjeg tempa uz mahom veoma pamtljive (i često vrlo pamtljive, evokativne) gitarske teme i vredi mu se podati:

 

https://uhrilahja.bandcamp.com/album/mustan-moukarin-legioona

 

Apokaliptičan i melanholičan blek metal na singlu Floors of Heaven kelnskog sastava Ultha. Prva pesma je brza i agresivna a druga spora i zamišljena, ali obe su dobre i nekako duševne:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/floors-of-heaven

 

Pensilvanijski blek metalci Dumal sigurno misle da su mnogo kul što su uzeli Bodlerov Les Fleurs du Mal i od poslednje dve reči napravili ime za bend. To nam i govori da pričamo o blek metalcima – intelektualcima koji bukvalno imaju brade i kratke kose, ne nose ekseri i jaku šminku i muzički gledaju da nađu neke transcendentnije ravni. Elem, njihov drugi album, The Confessor je prilično prijatna šetnja kroz veoma melodične rifove i jednu organsku svirku. Sve to nije sad nešto specijalno originalno ili nikad pre čuto, jelte, ali Dumal sviraju strastveno i drama je u samoj muzici a ne u nekakvoj prebudženoj produkciji kao kod nekih drugih kolega a što je meni odmah simpatično:

 

https://dumal.bandcamp.com/album/the-confessor-2

Na sasvim drugoj strani su Eave iz Mejna čiji je drugi album, Phantoms Made Permanent skoro pedeset minuta depresivnog, melanholičnog post—metala. Ko voli mnogo molskih harmonija i muziku koja je sva u depresivnoj meditaciji sa vokalima (pa čak i bubnjevima) što se jedva čuju iza zida distorziranih, uplakanih gitara, sa Eave će dobro da se uda. Meni ovde prilično smeta miks koji, uprkos veoma dinamičnom masteringu, u prvi plan gura ružnu gitaru (i, makar, solidan bas) a zaklanja pomenute bubnjeve i vokal, ali prihvatam da je u ovom podžanru to prioritet. Lepo je svakako čusti post-blek metal ploču koja nije nepodnošljivo brikvolovana u masteringu a Eave, iako možda preteruju sa depresivnim elementom svoje muzike (vokali su maltene parodija), imaju dobre teme i jednu solidnu energiju:

 

https://eave.bandcamp.com/album/phantoms-made-permanent

 

Prijatnu prljavštinu i blasfemiju na svom EP-ju Abhorrent Others nude Churchacide. Bend ima iza sebe jedan album i već par godina radi u toj nekoj orbiti satanskog black-speed-death zvuka, nudeći srazmerno lo-fi ali ne i nezanimljivu svirku. Churchacide zapravo uspelo vaskrsavaju taj neki primordijalni haos black-death metala, pogotovo onog koji smo sa kraja osamdesetih i početka devedesetih slušali kako nas zapljuskuje sa južnoameričkog kontinenta. Abhorrent Others ima punih devet pesama (jedna je odlična obrada Impaled Nazarene, druga je uživo) i pruža mnogo uživanja u blek metal divljačnosti. Ja raspamećen:

 

https://churchacide.bandcamp.com/album/abhorrent-others

Slično, portlandski Spirit Possession na svom istoimenom albumu prvencu cepa sirov i uzbudljiv black-speed metal. Ovo su pesme sklapane od disharmoničnih rifova i nervoznih promena tempa, ali bend ima taman toliko „pravih“ rifova i gruva da vas sve vreme drži u prijatnom raspoloženju. Ne mogu da trvdim koliko album ima, jelte, „dubine“, treba ovo preslušavati više puta da se uđe u to kako kompozicije zaista rade i koliko redosled pomaže ili odmaže, ali Spirit Possession svakako imaju dovoljno štofa da zavrede vašu pažnju:

 

https://vexationsrecords.bandcamp.com/album/spirit-possession

Rumunski Persekutor se sa svojim debi albumom, Permanent Winter, lepo uklapaju u ovu atmosferu. Bend, za razliku od blek metal standarda, pozira na slikama sa fantomkama, tamnim naočarima i kaubojskim šeširima  a pesme im se bave „zimom i metamfetaminima“, pa tako i muzika nije „normalan“ blek metal nego neka kombinacija sirovog hard roka i blek metala. Koja zvuči prilično dobro, Persekturo se praktično vraćaju korenima blek metala, u period i pre Bathory, uzimajući zvuk Venoma i bendova koji su na Venom uticali, pišući glasne rok pesme i snimajući ih u kvalitetnoj produkciji. Prijatno:

 

https://totalpersekution.bandcamp.com/album/permanent-winter

 

Ispostavlja se da je ove nedelje bilo iznenađujuće mnogo dobrog blek metala a da je iznenađujuće mnogo tog dobrog blek metala stiglo iz Amerike. Zaključno sa debi albumom vidžinijskog dvojca Foretoken. Čuli da dolaze naši pa izneli sve najbolje. Elem, Ruin je ploča na kojoj se dvojica članova (bivšeg) tech-death sastava Cyaegha veoma trude da spoje svoju očiglednu ljubav ka tehnički kompleksnoj muzici sa orkestracijama ali i sa himničnim blek metal izrazom. I veoma im polazi za rukom. Ruin je raskošna i raskalašna ploča kompleksnih, baroknih kompozicija koje pritom u velikoj meri izbegavaju ponor jednostavnog kiča u koji upadaju mnogi simfo-blek metal bendovi i ovaploćuju se u visokom, kvalitetnom kiču gde barokna kompozicija, Iron Maiden, tehnički death metal i demonski blek metal vokali sparinguju na zadovoljstvo slušalaca. Nije, da vam kažem, uopšte tako lako napraviti album na kome su kompozicije ovako nemirne, ovako posvećene stalnoj mutaciji i varijaciji, a da to na kraju ne zvuči kao stilska vežba ili puka papazjanija. Foretoken imaju izuzetan osećaj kako da pesme istovremeno budu epske, karakterne a beskonačno kompleksne i sve su to snimili sa neverovatno čistim i prijatnim miksom. Svaka čast!

 

https://foretoken.bandcamp.com/album/ruin

 

Pređimo onda na stoner i dum. I psihodeliju itd. Ozium Records, odlični švedski izdavač koji nas je prošle godine počastio izvrsnim albumom komšijskog norveškog benda Saint Karloff, za ovu nedelju donosi nešto što je, recimo, drugi album švedskih Onoskelis. Nisam siguran o čemu se radi s obzirom da ovog albuma nema na spisku izdanja ovog benda na Metal Archives, ali dobro, nije da su wiki sajtovi izvor sve istine u univerzumu. Bitnije je da je  Good For Two vrlo lep album razigranog stoner roka koji se plemenito ukršta sa raznim drugim pristupima rok muzici. Osveženje je čuti bendove koji umeju da puste dobar sabatovski rif ali ne misle da su time završili posao pa kod Onoskelis možemo da pričamo i o određenom prog-rok senzibilitetu koji, s druge strane, ne umanjuje značaj gruva i težine u njihovoj muzici. Ovo se ovaploćuje u praktično fanki raspojasanosti mnogih pesama i melodičnim, multitrekovanim vokalima. Na sve dolazi i vrlo lep mastering koji muzici daje mekoću i prozračnost kakvi joj veoma priliče. Pošto album izlazi „stvarno“ tek u Novembru, za sada download možete da kupite samo ako date 666 evra, ali do Novembra možete da slušate ovaj odlični album direktno sa Bandcampa. Vredeće.

 

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/good-for-two

Isti izdavač, za iste pare nudi ploču koja će isto izaći u Novembru samo je u pitanju bend sa Islanda. Morpholithu je Null Dimension prvi album i on u svoja 33 minuta pakuje samo dve pesme teškog, spontanog psihodeličnog doom metala koji vas opčini mastodontski velikim, sporim i teškim rifovima ali vas zapravo uz sebe drži svim onim što se oko rifova događa. Ima ovde dosta psihodeličnog gitarskog haosa i odličnog pevanja koje fino uokviruje svu tu doom dramu što je bend drži u srcu svoje muzike. Odlično:

 

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/null-dimension-2

 

(Ovaj gornji album je u međuvremenu nestao sa Bandcampa ali neka tekst stoji kao spomenik prolaznosti svega ljudskog)

 

Xagonia iz španjolske svoj album Volumen One (mada na omotu piše Volume One) počinje vrlo dobrim, ustondiranim gruvom a čijih se skoro sedam minuta ispostavlja kao dobar privju za ceo album. Xagonia se zadovoljavaju teškim, faziranim rifovima sviranim sporo i seksi, bez pevanja i mnogo komplikacija u aranžiranju. Ovo je spontana, prirodna muzika koja se dobro uklapa sa ritmom disanja i meditacije, a ne opterećuje visokim konceptima već miluje distorzijom i volume(n)om. Odlično:

 

https://xagonia.bandcamp.com/album/volumen-one

 

Vomit Comet je avion u kome se kosmonauti treniraju na bestežinsko stanje pre nego što ih ispale u svemir, ali i ime ruskog hard rok benda iz Volgograda čiji je prvi EP, upravo izašli, Blast from the Past! generalno veoma po mom ukusu. Ovo je na teškom roku sedamdesetih godina bazirana muzika koja u četiri pesme nudi i gruv i rif, i psihodeliju i generalno dobar stav. Bendu bukvalno fali mrvica sazrevanja gde će iz pesama bitri egzorcirani povremeni viškovi i upitna rešenja, da jedna ekstremno zdrava osnova zablista najjačim sjajem. Vredi čuti:

 

https://vomitcometmusic.bandcamp.com/album/blast-from-the-past

 

Londonski Brule je negde između dooma i „običnog“ heavy metala na svom albumu prvencu, Wasted Hollow Sun i lepo to njima stoji. Ovo je muzika koja se ne stidi himničnosti i rokerske uzbudljivosti, ali voli i te okultne doom rifove i usidrenje u težini. Album je veoma oslonjen na muziku sedamdesetih, ali svakako će se dopasti i ljudima koji vole savremeniji hard rok i dezert rok sa svojim melodičnim pevanjem i multitrekovanim refrenima. Lepo:

 

https://brulethespearslayer.bandcamp.com/album/wasted-hollow-sun

 

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju nizozemskih bendova nazvanu  Doomed & Stoned in The Netherlands, Part 2. Već sam mnogo puta hvalio kompilacije ovog odličnog sajta/ bloga/ fanzina pa i ova apsolutno zaslužuje da se pusti, sluša, voli. Trideset bendova na ovom volumenu nude mnogo muzike koja se može kupiti po bilo kojoj ceni što vam padne na pamet a ovde pored uobičajene doom i stoner rock ponude ima i bendova drugačijih usmerenja (recimo, The Filth Alliance koji sviraju epski blek metal). Kao i uvek, dragocena mapa za dalja istraživanja:

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-the-netherlands-part-2

Filadelfijski Ritual Earth na albumu MMXX nude sedam pesama vrlo naglašeno psihodeličnog roka koji dolazi iz te neke spontane, stonerske orbite da nas šarmira svojim razigranim gitarama, melodičnim, sanjivim pevanjem i generalno relaksiranom ali dostojanstvenom atmosferom. Ritual Earth uspevaju da spoje spontanost i energiju koje bismo inače očekivali od džem-sešna sa pesmama koje su napisane i aranžirane sasvim minuciozno i imaju prozračan miks kome bi samo nešto dinamičniji master nedostajao da do kraja zablista. I ovako bend je zanimljiv i preporučljiv da se čuje:

 

https://ritualearth.bandcamp.com/album/mmxx

 

Argentinski instrumentalni psihodeličari Piedra Cuarzo na svom EP-ju (albumu? Ovo ipak ima devet pesama) XUXUY nude simpatičan, distorziran i emotivan, a HEAVY stoner rok uz koji se lepo može dremati. XUXUY ima meni prjatan, oštar i pomalo abrazivan zvuk koji bend izdvaja od drugih meditativnih instrumentalnih stoner bendova što su često premekani za moj ukus. Piedra Cuarzo vole da spiče propisan metalski dž-dž-dž rif i to dobro kontrastira sanjivije elemente muzike:

 

https://youtu.be/JrcW0F4FsCk

 

Australijanci VVARP sa albumom First Levitations, a koji im je i debi, nude odličan doom metal, spor, faziran, težak, a opet jako gruvi, sa psihodeličnim, ritualnim napevima i jednom udrogiranom, prijatnom atmosferom. Ovo je mračna ploča ali ne namešteno, karikirano mračna, već na jedan zapravo umiljat način, sa svešću da će se ovakva muzika sviđati samo određenom sloju slušalaca ali da će je oni JAKO ceniti. Izvrstan debi:

 

https://vvarp.bandcamp.com/album/first-levitations

Ružan, spor i emotivan drone/ doom metal sa malo sludge i doomgaze šmeka stiže na novom albumu vrlo aktivnog jednočlanog The Sun Through a Telescope iz Otave. Lee Neutron, jedini član ovog benda je vrlo prolifičan – što je uvek sumnjivo – ali ne mogu da kažem da ovaj album nema odličnih ideja i dobrog poigravanja sa raznim elementima zvuka. Pritom čovek ume da odlično svira i peva i lepo kontrastira melodičan psihodelični rok sa na dronovima zasnovanom/ apstraktnom muzikom. Fading Sun je, msilim, odličan način da se upoznate sa radom g. Neutrona.

 

https://tstat.bandcamp.com/album/fading-sun

 

Lord Loud su na albumu Timid Beast veoma ’60s orijentisani i VEOMA dobri. Kalifornijski dvojac svira nekakav garazni fuzz rock sa psihodeličnm prelivima i ovaj album je sav u prelepim faziranim rifovima i prirodnom, udobnom gruvu sa pevanjem koje ove kratke i efikasne pesme čini prijemčivim i normalnoj publici. Sirov ali kvalitetan zvuk, rifovi koji koji legitimno stoje uz ono što su šezdesetih radili Kinks, Cream, pa i sam Hendrix,  pre svega dobro razumevanje forme koju rade i tradicije koju baštine daju Lord Loudu mesto u čelu stola, daleko ispred nekakvih rivajvl i kaver bendova koji nemaju autentičnost. Lord Loud zvuče STVARNO a to se teško, jelte, fejkuje. Odlično!!!!!!!1

 

https://lordloudmusic.bandcamp.com/album/timid-beast

Da, Stone Rebel imaju i novi album, svega par nedelja posle poslednjeg. Kako je ovo barem četvrta ili peta im ploča o kojoj pišem ove godine, ne znam šta bih novo dodao sem da kažem da Francuzi i dalje voze prelep akustično-električni gruv uz koji se mirno sanjari i relaksira. Spirits On The Sky je potpuno u istoj formi i intenzitetu kao prethodnih nekoliko albuma, pa ako ste voleli njihov instrumentalni, nježni gruv, nema razloga da i ovo ne volite i budete, zauzvrat, voljeni:

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/spirits-on-the-sky

 

Poljaci MuN svom psihodeličnom stoneru na trećem albumu Presomnia daju dosta post rok elemenata tako da pokrivaju celu teritoriju između nežnih, nedistorziranih sanjarija i grubih, metalskih rifova sa agresivnim vokalima i masnim solažama. Bude to dobra kombinacija i MuN izvlače solidnu kilometražu iz igranja među ova dva ekstrema. Album traje taman toliko da ne bude predugačak i ima vrlo solidnu produkciju pa su i to poeni u korist MuN:

 

https://munband.bandcamp.com/album/presomnia

 

Za ozbiljne ljubitelje psihodeličnog roka koji kreće iz šume i završava u svemiru, debi album finskih Polymoon, Caterpillars of Creation mogao bi biti razlog za pravo slavlje.  Šest je ovo pesama prijateljskih post-hipi sanjarija koje imaju i prijatno pevušenje ali i razobadane ritmove i gitare zatrpane debelim slojevima faza i podivljale sintisajzere. Polymoon su izuzetni u tome kako prave muziku koja ima odličan gruv a da ne gubi tu sanjivu dimenziju psihodelije, dajući slušaocu istovremeno i infuziju energije ali i pokrivku smirenosti. Prošle godine sam se oduševljavao sjajnim švedskim psihodeličarima Yuri gagarin, a Polymoon su kao neka njihova nežna, lunarna polovina, jednako moćni i hipnotični ali i pažljivi i umirujući. Album nedelje i obavezna lektira.

 

https://polymoon.bandcamp.com/album/caterpillars-of-creation

Veoma dopadljiv pank, ali onako drusan, težak, metalski, dolazi nam iz (Severne!) Kalifornije posredstvom benda The Body Bags. Njihov album, Let The Bad Times Roll ima sve što valja: pankersku lepršavost i himničnost, brzinu i eksplozivnost, ali ima i jake, teške rifove i dobru produkciju. Pesme su sve osim dve krateži ispod dva minuta, sa Dwarves/ Poison Idea žestinom kakvu ne mogu uvek iznova da ne pozdravim i, pa, ovo je album za žurke i zezanja koji, kako i omot pokazuje, u današnje vreme mogu da imaju fatalne ishode:

 

https://bodybags.bandcamp.com/album/let-the-bad-times-roll

Švajcarski Comaniac se veoma trudi da se sa svojim kompleksnim, progresivnim thrash metalom izdvoji od onog što smatraju trendom prostog kopiranja starih thrash bendova, pa je tako njihov treći album, Holodox pun smelih aranžmana i kompleksnih kompoozicija koje i dalje čuvaju potrebnu thrash oštrinu. Dobro je to, pogotovo ako volite tu složeniju formu thrasha sa stalnim promenama ritma i interesantnim melodijama. Mnogo oni petljaju, to je istina, ali sa prilično opravdanja:

 

https://comaniac.bandcamp.com/album/holodox-2

Dopadljiv novotalasni thrash metal iz Meksika, na EP-ju The Beginning of the End benda Tulkas. Mladići imaju dobar zvuk, sviraju izvanredno precizno i pesme im nisu uopšte rđave. Ovo je thrash mašinske preciznosti i čvrstih rifova, bez prostora za nekakve besne gliste i žanrovske inovacije pa iako je time omeđen, svakako dobija poene za kvalitetnu realizaciju jako pročišćene vizije:

 

https://tulkas.bandcamp.com/album/the-beginning-of-the-end

 

Čitava diskografija američkog benda Unruh spakovana je na kompilaciju  Tomb discography, a što uključuje i albume i singlove ali i demo snimke ove thrashcore ekipe. U pitanju je sasvim solidan i vrlo emblematičan hardcore/ thrash iz devedesetih u kome ima elemenata sludge metala ali i grindcorea i powerviolence zvuka a sve ipak jasno utemeljeno u hardcore punku. Unruh su imali stila i svirali dovoljno kvalitetnoa a sa opet spontanom, pankerskom energijom da se ovo i danas vrlo lepo sluša.

 

https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/tomb-discography

 

Njemački Abhorrent Castigation su divni ljudi koji svoj EP, On the Shores of Hell nude na svojoj Bandcamp stranici i za besplatno skidanje sa mega.co.nz, ako nemate pare da ga platite. Pa koliko je to ljudski!!!! Muzika je solidan brutalni death metal, bez nekih velikih, epskih inovacija u ovom žanru, ali ako volite rafalne bubnjeve, podzemni vokal, kao žilet oštre rifove i generalno germansku BDM školu u kojoj Defeated Sanity drže predavanja (a moja mačka Đorđina ih, recimo, obožava), onda će vam Abhorrent Castigation ulepšati dan.

 

https://abhorrentcastigationoffical.bandcamp.com/album/on-the-shores-of-hell

Meksikanci Necromind sviraju hibrid death metal i deathcore pristupa i meni je to zapravo simpatično. Novo izdanje, EP Necromind ima 11 pesama i mada ima ovde malo deathcore lutanja koja ja ne volim, dobar deo muzike je koljački, brutalni death metal. Pošteno:

 

https://metalnecromind.bandcamp.com/album/necromind

 

Prvi album (nakon dva EP-ja) somersetskih Cranial Contamination počinje tako zaraznim slemom da me je to namah probudilo iz mrtvih, pokrenulo i donelo mi osmeh na lice. „Tako se to radi!“, povikao sam a mačke su me ignorisale. Ispostavilo se posle da ni ostatak albuma nije loš. Cranial Contamination su sada, čini se, evoluirali u pravi kvartet – makar ih toliko ima na promo fotografiji na Bandcampu iako kratka biografija i dalje pominje „duo“ – a muzika im je kvalitetno producirana i odlično odsvirana. Ovo je jedan od onih brutal/ slamming death metal bendova koji vole čistu produkciju i tehničkiju svirku – dakle, na tragu onog što su Katalepsy radili do, eh,nedavno – plus, naravno, pesme su pisane sa zrelijih pozicija. Dakle, Into the Warp nije ploča koja treba na kolena da vas baci svojom ružnoćom i prljavštinom, već, naprotiv, koja koristi elemente takve estetike da ponudi jedno sofisticiranije, kompleksnije muzičko putovanje. I dobro je to. Cranial Contamination koriste neke trikove koji podsećaju na Ingested – što nije baš neko čudo znajući iz koje su države – ali su svoji ljudi i nude dopadljivu, kvalitetnu muziku koja se izdvaja dobrim slemovima a koji, opet, ne čine 90% njenog sadržaja pa ih se slušalac, između svega ostalog što se dešava, lepo uželi. Vrlo fino:

 

https://cranialcontamination.bandcamp.com/album/into-the-warp

Provrazredan grindcore na split albumu bendova Fucked i ​Sachiel. Fucked je jednočlani projekat iz Južne Karoline i čuka tehnički impresivni, emotivni grindcore sa očiglednim uzorom u radovima Jona Changa (Gridlink, kasniji Discordance Axis, No One Knows What the Dead Think). I pošto sam ja Changov veliki poštovalac već decenijama, ovo je tačno po mom ukusu, pogotovo što Fucked, s obzirom da suje sve pravljeno „u kompjuteru“ može sebi da priušti raskošnije, smele aranžmane koji prelaze granicu i idu i u death metal smeru. Odlično. Sachiel su iz Ohaja i njihov metal je negde  između grindcorea, powerviolence i sludge zvuka, ali i sa povremenim lepo ubačenim slemovima. Dobra produkcija, vrlo disciplinovana svirka i nesnosna buka koja za promenu ima lep estetski smisao. Sjajna ploča:

 

https://fucked1.bandcamp.com/album/fucked-sachiel-split

 

https://sachiel01.bandcamp.com/album/sachiel-fucked-split

Nije baš drugorazredno ni ono što nam francuski dvočlani grindcore projekat Human Meat nudi na EP-ju Shape Of Happiness. Ovo je grindcore sa programiranim bubnjevima, a što je odavno posebna kategorija ove muzike, i Human Meat su sasvim kulturno u tradiciji koju su uspostavili Agoraphobic Nosebleed, Fuck, I’m Dead i drugi slični bendovi, sa veoma teškim zvukom, odličnim odnosom gruva i rešetanja i generalno solidnim pesmama. Dobro ljudsko meso:

 

https://humanmeat.bandcamp.com/album/shape-of-happiness

 

Carbonized Innocents je grozno ime za bend, ali srećom taj bend svira odlični, d-beatom veoma inspirisani grindcore. Na svom prvom demu (izašlom još u Maju ali sada zvanično izdatom od strane Acid Redux Productions na lepoj kaseti) ovaj se međunarodni duo predstavlja kao dostojan naslednik pravovernog, pankerskog grajnda po uzoru na Napalm Death, Unseen Terror, Heresy ili američki Destroy!, odnosno sa korenima u švedskom i britanskom D-beat zvuku osamdesetih. Carbonized Innocents tačno znaju kako da sprave napaljive, proste rifove i od njih ispletu pesme od po minut ili kraće da nam podare jednu predivnu eksploziju revolta i adrenalina. Kakva razlika u odnosu na smorni Venomous Concept od prošle nedelje! Obavezno:

 

https://acidreduxproductions.bandcamp.com/album/demo-2020

 

Hordes iz Kalifornije svoj hardcore sviraju vrlo brzo i vrlo teško, pa je ovo nešto između metala i grindcorea ali bez za grindcore tipičnih stilizacija. Svejedno, ovo je eksplozivna i teška muzika sa odličnim zvukom i puno nervozne, kvalitetne svirke. Abarognosis je album sa deset pesama od kojih najduža ima manje od tri minuta a najkraća ni deset sekundi. Valjano:

 

https://kingofthemonstersrecords.bandcamp.com/album/abarognosis

 

Izraelski Penguin On Fire ima šaljivo ime ali je muzika na EP-ju Ma’Or ozbiljan deathgrind. Ne previše originalan, ali ovaj duo iz Haife svira kvalitetno i ima taj neki zreliji pristup žanru, koristeći njegovu energiju da se bavi „ozbiljnijim“ pitanjima nego što je regurgitacija horor-klišea. Nisu me zbrisali maštovitošću ali ovo su korektna svirka i pristojne pesme:

 

https://penguinonfire.bandcamp.com/album/maor

 

Debi album sanktpeterburških Power Of Poison, Противоядие pomalo pati od pevača koji umesto da peva, uglavnom samo izvikuje stihove na ruskom a što jeste problem kada vam je ostatak muzike odličan bajkerski hard rok-metal. Противоядие je ploča dobrih rifova, visokog tempa, generalno sasvim po mojoj meri, negde na idealnoj sredini između panka i metala ali nemelodično, potpuno ravno „pevanje“ je prilično kvari. No, hajde, stisnimo zube, ima ovde toliko dobrih elemenata da vredi malo se žrtvovati:

 

https://powerofpoison.bandcamp.com/album/-

Evo još jedan bend kome bi bolje pevanje dosta koristilo: Revenge iz Kolumbije na svom osmom albumu, Trust in Metal sasvim iskusno provlače svoj speed/ heavy metal, sa svim tim himničnim elementima i tvrdim rifčinama. Ovo je i dobro producirano i generalno na dobroj sredini između discipline i razularenosti, i da gitarista Esteban „Hellfire“ Mejía samo malo bolje peva, ovo bi bilo idealno. Ili da makar vrišti, jebiga, ovo je muzika u kojoj prosto izgovaranje teksta baš kvari sreću. Ali bend dobro svira i vredi čuti:

 

https://revenge666.bandcamp.com/album/trust-in-metal

 

Idemo nazad u Rusiju da bismo čuli album Одиночество heavy metal skupine Cobra. U Rusiji već postoji sastav ovakvog imena ali on svira death metal. Ova Cobra je iz Novosibirska i svira klasičan heavy zvuk sa rifovima i aranžmanima koji su direktno inspirisani onim što su osamdesetih radili Saxon, Judas Priest itd. Одиночество je zapravo kolekcija dvanaest pesama nastalih između 1992. i 2013. godine kada je bend ušao u novu fazu rada pa ova retrospektiva čisto produciranih, staromodnih ali simpatičnih hevi pesama vredi da se čuje ako volite klasiku (ili Kraljevski Apartman od kojih su Cobra ipak nešto bolji):

 

https://cobraband.bandcamp.com/album/-

Londonski Airforce osnovan je još 1987. godine ali je prvi album dočekao tek 2016. Strike Hard im je drugi album i ovo je dopadljiv, ako već ne prvorazredni heavy metal stare škole koji bi lepo legao uz Saxon, Samson, pa i Iron Maiden. Ne da Airforce zvuče kao Mejdn, ali u osnivanju benda je učestvovao Doug Sampson koji je svirao bubnjeve u Maidenu pre Clivea Burra, i koji ovde i dalje svira a novi pevač, Portugalac Flávio Lino u dobroj meri se oslanja na Dickinsonov prepoznatljivi stil pevanja. Airfoprce su na novom albumu prijatni, nostalgični i korektni u svirci. Takođe su staromodni i ne bi im škodilo više energije i divljine ako bi želeli da se MENI umile. Pošto ja ipak nisam jedini autoritet za metal na svetu (mada nije jasno zašto), vredi da ovo čujete sami:

 

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/strike-hard

Švedski Dead Lord imaju četvrti album, surrender i ovo je pravo slavlje ’70s hard roka i dobrog raspoloženja. Ova ekipa, kojoj je ovo već treća ploča za veliki Century Media, godinama pokazuje da energičan ali pristojan i dobro raspoožen hard rok sa prilično jasnim uzorima u klasičnom Thin Lizzy zvuku nije stvar prošlosti. Surrender je ploča koja uprkos svojim izrazitim ’70s korenima (i produkciji koja uspeva da bude moderno snažna a da ne bude preglasna i prebudžena u finalnom produktu) ne deluje ni staromodno pa čak ni nostalgično. Kombinacija kvalitetnog bluz i folk temelja sa tim lepim ’70s pop prizvukom odlično funkcioniše i u 2020. godini:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lDok4BF1mFiThLs2_fh5Umj9dUjzl1H5U

 

Za slučaj da ste uvek želeli da imate na jednom mestu sakupljenu kompletnu diskografsku delatnost brazilskog speed metal benda Whipstriker, ali niste mogli da ujurite sve splitove i singlice, britanski Goatprayer Records je čuo vaše molitve i objavčljuje kompletnu kolekciju  na kaseti. Seven Inches of Hell – The Complete Collection. Ovo je zapravo kolekcija dve već postojeće kolekcije ali rezultat je da imate pedeset pesama sirovog i simpatičnog metala iz Brazila sa sve obradama pank bendova (čak i japanskih Disclose!!!!) koje ne mogu da ne prijaju:

 

https://goatprayerrecords.bandcamp.com/album/seven-inches-of-hell-the-complete-collection

 

Italijanski N.N.M. (Neanderthal Noise Machine) su trio ozbiljnih poštovalaca metala sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, ali one njegove prljave varijante, dakle, Motorheada, Venoma, Saxona, Rose Tattoo itd. Njihov debi album, Neanderthal Noise Machine je jedna izuzetno potentna i vitalna rezurekcija ovog zvuka utemeljenog u ritmu i bluzu ali oplemenjenog brutalnim distorzijama i prljavštinom, te pankerskim nemirom. Ovo je, dakle, album i za staro i za mlado, i za pankere i za metalce, sa gitarama koje sipaju rifove negde između AC/DC i Discharge, nemilosrdnim tempom i vrlo bezobraznim stavom. Sjajno!!!!!!!!!

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/n-n-m-neanderthal-noise-machine

 

Danci Hadron zvuče vrlo zdravo i raspoloženo na svom drugom albumu, Evil Lady koji je klasičan ’70s heavy metal sa samo malo doom začina da zamiriše. Dakle, ovo je pravljeno po meri epohe kada su ovm muzikom vladali veliki muzičari i bluz je i dalje bio veoma važamn element komponovanja, ali Hadron imaju taman onu dozu glam rok melodičnosti i ekspresivnosti koja ih smešta na pravu poziciju. Lepo odsvirano, odlično snimljeno i sa puno karaktera, čak iako pevač Martin Twisttmann Pedersen ume da bude pomalo izazov u nekim pesmama. Vrlo lepo:

 

https://hadrondk.bandcamp.com/album/evil-lady

 

Drezdenski Incremate postoje još od 2007. godine ali tek u poslednjih par sezona su solidifikovali postavu i ideju šta treba da sviraju pa im je Mortal Domain treći album za četiri godine. I, u pitanju je solidan, radnički deaththrash koji se ne zamara visokim konceptima nego ide napred, krlja i zadovoljan je da ima dobar tempo, trešerske rifove i pristojne moš-deonice. Da se dodeljuju oskari za death metal, Incremateu bi onaj za maštovitost sigurno izmakao, ali ovo je meni šarmantan, jednostavan album muzike ljudi koji dobro znaju šta vole i rade upravo to što vole. Solidan zvuk pomaže pa bend svoju sprintersku, rifašku muziku isporučuje u formi koja mojim ušima savršeno prija:

 

https://incremate.bandcamp.com/album/mortal-domain

 

Niclas Olsson, švedski bubnjar-veteran iz mnogih death metal bendova ima i solo projekat, One Day in Pain i ovo je, pa… švedski death metal maltene iz konzerve. Olsson očigledno voli klasični zvuk i pristup sastava poput, recimo Unleashed pa je i njegov debi solo album, Imperial Fire, urađen u ovakvom stilu i za ljubitelje teških rifova i divljeg jahanja po ledenim stepama, ovo će biti dobar program. Najveća zamerka ide na Olssonov vokal koji je nepotrebno monoton i dinamičnije pevanje bi mnogo obogatilo ovaj album:

 

https://onedayinpain.bandcamp.com/album/imperial-fire

 

Sluša vam se lo-fi death metal iz Kalifornije? Odlično, oklendski sastav Caffa ima kompilaciju (Caffa – Compilation) svojih dosadašnjih snimaka a koja nudi death doom, sirovost, neke lepe rifove i dosta simpatičnog, opuštenog štimunga. Caffa nisu neki zamišljeni intelektualci i njihove pesme deluju kao da su više sklapane po osećaju nego po muzičkoj teoriji i imaju tu neki dopadljivu spontanost. Inače, bend je nazvan po „prvom zabeleženom slušaju biološkog ratovanja“, kada su Mongoli, u četrnaestom stoleću, bacali leševe zaražene kugom u grad koji su opsedali. Lepo!

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/caffa-compilation

 

Isti izdavač, kalifornijski Transylvanian Tapes, izdao je i drugi demo isto oklendskih isto death metal pregalaca, Evulse. Pustilant Spawn je primetnije u „old school death metal“ modu, sa prljavštinom u temelju i teškim rifčinama u izlogu. Ovo su četiri pesme dobrog, snažnog death metala stare škole i, za demo snimak, odline produkcije. Vrlo preporučljivo:

 

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/evulse-pustulant-spawn

 

Batholith sebi kače i opis „pećinski metal“ na bandcampu i ovo je fer jer njihov death-doom na singlu Monolith of Unknown Origin i zvuči kao da je došao iz pećine. Nije to neprijatno, ima ovde simpatične primitivnosti i neke kontemplativne dubine:

 

https://batholith666.bandcamp.com/album/monolith-of-unknown-origin

 

Ne znam kada ruski kvartet Core Of Dying Earth misli da snimi album, pošto su do sada objavili jedan EP i pet singlova. Najnoviji, Eternal Dust izašao je pre par dana i njihov melodični death metal je ovde u sasvim dobroj formi. Hoću reći, nije preterano melodičan, više je gruvi, ima dobre rifove i pevačica Natalja Mogilner se odlično pokazuje. Nije da bih ja ovako nešto slušao po ceo dan ali solidno producirano i svakako sa komercijalnim potencijalom:

 

https://coreofdyingearth-official.bandcamp.com/album/eternal-dust

Kad sam već kod melodičnog death metala, ni Poljski Vane nisu sad kao neki moj favorit ali imaju novi EP, The Nightmare koji skuplja njihove singlove iz prošle dve godine i to je, pa… ako vam je njihov gimik – melodični death metal sa piratskom temom – bio zanimljiv, onda je i ovo lepa, dobro producirana ploča. Ima tu dobrih momenata i za terminalno nezadovolj(e)ne poput mene:

 

https://vaneband.bandcamp.com/album/the-nightmare

 

Izraelski Zed Destructive toliko drsko krade rif (i zvuk) od najpoznatije Cannibal Corpse pesme za otvaranje svog prvog albuma Corroded By Darkness da su, ako su želeli da privuku pažnju slušaoca, svakako postigli rezultat. E, sad, ostatak ploče je kvalitetan, čisto produciran, vrlo profi odsviran death metal sa Deicide/ Cannibal Corpse uticajima i određenom količinom blek metal elemenata. Nisu Zed Destructive posebno originalni i moram da priznam da je za moj ukus album predugačak, sa previše melodičnih sanjarija, ali odlično sviraju i pružaju jedan melodični death metal ugođaj koji opet ne igra po pravilima melodeath žanra.

 

https://wingsofdestruction.bandcamp.com/album/corroded-by-darkness

Islanđani Cult of Lilith na drugom albumu, Mara, zvuče veoma enegično, sa beskompromisnim kombinovanjem death metala, progresive pa i malo simfonijskog pristupa. Veoma je to raskošno, barokno i ambiciozno i mada se meni album više dopada u detaljima nego kao celina, svakako sam impresioniran njegovim rasponom. Ovde ima mnogo toga što mi nije po ukusu, neoklasičarskog soliranja, za mene podosadnih metalcore pasaža, ali bend se izuzetno trudi oko komponovanja i Mara je jedno putovanje na koje se vredi zaputiti barem jednom da se čuje sav opseg imaginacije kog bend ima:

 

https://cultoflilith.bandcamp.com/album/mara

 

Švedski Desolator na drugom albumu, Sermon of Apathy svira jednu tehničkiju verziju old school death metal zvuka nego što je danas praksa. Ne da to smeta. Desolator navode Immolation kao glavni uzor, ali bend ima svoj zvuk i on je svakako melodičniji od onog što rade američki uzori. Odlična svirka i dobra produkcija, takođe:

 

https://desolatorsweden.bandcamp.com/album/sermon-of-apathy

The Glorious Dead su iz Mičigena i njihov debi album, Into Lifeless Shrines nudi mesnat, glasan, staroškolski death metal koji nije utemeljen u tipičnoj old school revizionističkoj formuli, ali nije ni savremeni, na tehniku usmereni brutalni death metal. Ovo je muzika spontanog, slobodnijeg izraza sa dosta atmosfere ali i dobrim aranžmanskim rešenjima koja u principu jednostavne teme i rifove povezuju u intrigantan narativ. Album je jako dugačak (preko pedeset minuta) i ovo je njegova potencijalna slaba strana ali su pesme generalno dobre, lepe atmosfere i čvrstog zvuka pa od mene dobija veliki palac na gore:

 

https://wearethegloriousdead.bandcamp.com/album/into-lifeless-shrines

 

Brutalni death metal je ime igre na debi albumu slovenačkih Mephistophelian, Anotos. Već sam pre mesec dana bio oduševljen singlom koji je album najavljivao a sada mogu da posvedočim da je kompletna ploča na vrlo visokom nivou. Ovo je, da bude jasno, vrlo tipičan brutalni tech-death koji forsira blastbitove i stalno sviranje u šesnaestinama za ceo bend, ali Mephistophelian autoritativno opravdavaju to što sebe nazivaju supergrupom (sa članovima Necrophagist, Within Destruction, Mordenom) pišući pesme koje se naslanjaju na nasleđe Hate Eternal koji su opet nastali zaoštravanjem najekstremnijih Morbid Angel formula, i svemu dajući jednu veoma opipljivu atmosferu napetosti i usijane energije. Mephistophelian su bend koji uživa u teškim temama i razrađenim harmonskim momentima ali sve to uvek ide uz urnebesnu mitraljesku paljbu koja je odrađena savršeno precizno i mada razumem da neiniciranima ovaj album može da bude veoma zamoran sa svojom neprekidnom agresijom, odgovorno tvrdim da je ovo kolekcija pesama punih varijacije i iznenađenja. Izvrsno!

 

https://mephistophelian.bandcamp.com/releases

Čikaški progresivci Czar imaju treći album, Gore en Regalia i mada oni u teoriji previše komplikuju za moj ukus, ovo je svakako ploča koja privlači i drži pažnju. Czar sviraju dobro, imaju uho za atmosferu i razumeju kako se miksuje ovakva muzika pa je Gore en Regalia kolekcija pesama koje sam maltene uprkos sebi prilično rado poslušao:

 

https://czarchicago.bandcamp.com/album/gore-en-regalia

 

Progresivni, vrlo bogati metal/ rok koga teksaški Oceans of Slumber donose na svom novom, eponimnom četvrtom albumu nije baš po mojoj meri, ali to ne znači da neće biti po vašoj. Ovo je ambiciozno i sigurno pisana ploča koja se ne plaši veoma velikih dinamičkih raspona, himničnosti ali i izrazite liričnosti – a što im se može kada imaju odličnu pevačicu kao što je Cammie Gilbert. Oceans of Slumber sada imaju i izraženiju doom komponentu sa snažnim rifovima i death vokalom koga isporučuje jedan od gitarista i ovo je album koji me na momente prijatno podseti na neke ploče iz srednje i pozne faze My Dying Bride, pogotovo kada Gilbertova upadne u gotsku afektaciju. Oceans of Slumber je svakako previše „mejnstrim“ ploča za moj ukus, ali ne mogu da joj poreknem izuzetan kvalitet i dobro mešanje sa ekstremnijim metal elementima koji mi prijaju:

 

https://www.youtube.com/watch?v=8Qsr8XOQPzE&list=PLfiMjLyNWxeZ5m2Xh10nrWEczGVSrND8X

 

Već sam se izjasnio glede gotskog roka (mnogo puta), ali su me Moskovski Dunwich sravnili sa zemljom na debi albumu, Tail​-​Tied Hearts. Od velike je pomoći, ispostavlja se, što bend ima izuzetan talenat za pisanje pesama koje dramu tako tipičnu za gotsku estetiku isporučuju uzdržano, svedeno, tako da kada dođu ta raskošna krešenda harmonija i bek vokala, to zvuči kao zbilja vrhunac izraza. Mnogi gotski bendovi za moje uši zvuče kao da im je jedina smernica u pisanju „sva drama sve vreme“ pa su Dunwich IZUZETNO osveženje sa svojim pažljivim kontrolisanjem dinamike i uljuljkivanjem slušaoca u gruv pre nego što grunu. A i kad gruvaju, Dunwich mešaju blek metal i post-pank i zvuče, pa, sveže i osobeno. Pevačica Margarita Dunwich nosi veliki deo ovog karaktera i osobenosti ali i dvojica instrumentalista su veoma bitni za celokupni, odlični utisak koga album ostavlja. Ovo je, ako smem da kažem, izvanredan album i samo to što izdavač trenutno putem Bandcampa ne daje mogućnost kupovine samo danulouda (a baš mi se ne naručuje CD čak iz Amerike) je razlog što ga još nisam pazario:

 

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/tail-tied-hearts

Ovde stalno-povremeno pominjemo stare bendove koji imaju nove – i notabilne – albume, pa je red došao i na Stryper. Kalifornijski četverac osnovan 1983. godine je danas mnogima verovatno poznat samo kao pančlajn jedne od duhovitih scena iz Bayevog filma Pain and Gain ali razlog tome je upravo što su Stryper već skoro četiri decenije najpoznatiji hrišćanski metal bend na svetu. I ta reputacija, dubiozna ili ne, je nešto što im daje identitet i izdvaja ih već dugo vremena, noseći ih i kroz periode kada su pravili dosta lošu muziku. Bend je, a što nije mala stvar, prilično aktivan tokom decenija, sa najvećom pauzom tokom devedesetih i prilično redovnom izdavačkom delatnošću poslednjih desetak godina. Even the Devil Believes je dvanaesti album Strypera i mada jeste u pitanju drugorazredni ’80s metal, ovo je dobar drugorazredni metal. Stryper nisu ni osamdesetih spadali u prvu ligu pa to nije slučaj ni sada ali ovo je korektan, strastven heavy metal koji blago naginje na obe ’80s strane, dajući i glam i speed publici da pomirišu ali je zapravo najviše utemeljen u kalifornijskim interpretacijama epskih radova iz tog vremena na rasponu Rainbow-Saxon-Dio. Kao neko ko je na tome odrastao, ja sam praktično kondicioniran da mi se ovo sviđa i mada mogu da zamerim malo beživotnu produkciju i da poželim da je bend za mrvu energičniji u izvedbi, ovo je korektan i slušljiv hevi metal album sa dosta lepih rifova i jednom dostojanstvenom nostalgičnom notom. Lažu, dakle, da Đavo ima sve najbolje melodije.

 

https://youtu.be/JvXovDxWXD4

 

Norveški duo gitare i bubnjeva, Hymn, na EP-ju Breach Us donosi četiri pesme intenzivnih emocija i metalne destrukcije. Ovo je vrlo teški, glasni, emotivni sludge metal sa puno očajničke energije, dobrim zvukom, moćnim rifovima i aranžmanima koji rastežu sludge metal obrazac do krajnjih granica. Poslednja pesma traje 14 i po minuta i u pitanju je pravi ep. Izvrsno!

 

https://urskoghymn.bandcamp.com/album/breach-us

I Cavern iz Oklenda sebi kače „sludge“ etiketu (ili im je bar neko nju zakačio na Metal Archives), dodajući i atribut „progressive“ ali njihov novi EP, Powdered je mnogo nežniji nego što bih na osnovu svega toga očekivao. Ovo je dinamični, energični post-metal koji se ne stidi ni da bude glasan ni brz, ali je srazmerno malo distorziran i „mekan“ u jednom dobrom smislu, omogućujući muzičarima da sviraju dinamično ali da pevačica (i basistkinja) Rose Heater dominira zvukom svojim prijateljskim, emotivnim pevanjem. Odlično pisane pesme i vrhunska izvedba:

 

https://cavernmd.bandcamp.com/album/powdered

Mick Barr samo što je objavio izvrstan album sa Krallice a evo i novog izdanja njegovog solo projekta Ocrilim. Barr ovde kao i do sada svira samo gitaru i improvizuje uživo, ali za razliku od njegove klasične free improv faze kada su efekti i atonalna svirka bili imperativ, Ocrilim je muzika koja prati i poštuje harmonije, skale i ne stidi se tema i melodija. Opasno je to tlo ali Barr uglavnom radi stvari kako treba i Præyonyor je jako dugačka ali dopadljiva kolekcija gitarskih meditacija:

 

https://ocrilim.bandcamp.com/album/pr-yonyor

20 Buck Spin za ovu nedelju imaju nešto drugačije od uobičajene napredne death metal ponude (doduše i prethodni album koji su izbacili je bio funeral doom remek delo). Black Magnet iz Oklahome je sa Hallucination Scene izbacio prvi album (pre kog je imao jedan EP) i ovo je 25 minuta odličnog industrial metala sa VEOMA ’90s zvukom. Iako, naravno, i izdavač i komentari po internetu pominju Godflesh i Pitchshifter, a koji se čuju u zvuku Black Magnet, rekao bih da je ovo uporedivije sa američkim (i kanadskim) industrijskim metalom i EBM-om devedesetih godina i da ovde dobijamo sigurno urađen koktel plesnih ritmova, militantnih gitara i agresivnog – ali dehumanizovanog – pevanja kakve su nam tada davali Nine Inch Nails, Skrew, Bile, Front Line Assembly, pa i Skinny Puppy (vokal najviše deluje kao da je inspirisan Ogreovim samrtnim krkljanjem). I mada Black Magnet ne dodaje bogznašta novo u oprobanu formulu, ovo je znalački sklopljeno da poveže te niti „muškog“ metala i „ženskog“ plesnog zvuka za jednu ekstremnu ali inkluzivnu celinu. Veoma agresivno ali i prijemčivo:

 

https://listen.20buckspin.com/album/hallucination-scene

 

https://youtu.be/N5yEuga9k98

 

2 reagovanja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 5-09-2020”

  1. […] ostanemo još malo u Finskoj, pre neki tjedan smo pohvalili novi album Blood Red Fog, a dvojica članova ovog projekta su sada izdala i novi album sa svojim drugim projektom, […]

  2. […] Već sam pohvalio južnokarolinški Fucked kao jednočlani grindcore bend koji se zapravo trudi oko pesama i muzike umesto da samo pravi haos i evo sada i njegovog prvog abuma. Ovo je, svakako, woke muzika koja se uklapa uz savremene trendove (autor na Bandcamp stranici naglašava da su crni životi i trans životi važni, pa bi to moglo blaziraniju publiku da odbije), ali muzika je i dalje dosta zanimljiva, sa, ovog puta, elementima i (blek, ali i sludge) metala i trudom oko kompozicija koje su i dalje kratke ali ne i glupe. A Ceaseless and Violent Exhaustion je sa sedam pesama vrlo kratka ploča ali nabijena snagom: […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: