Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-09-2020

Ova nedelja u metalu je donela nekoliko visokoprofilnih i dugo očekivanih izdanja, poput novih albuma Finntroll i Napalm Death ali i novi Vatican Shadow pedigriranog i talentovanog Dominicka Fernowa (a što uopšte nije metal, ali je metalu srodno), a sa druge strane dosta interesantnih izdanja malo poznatih izvođača. Uronimo u magični svet fantazije i distorzija:

Prvo blek metal i odmah u totalni pokolj na prvom albumu indonežanskog blek metal orkestra Antichrist koji se zove Blurred Stay in Hell. Ovo je agresivna, muljava ali dobro napisana i odsvirana muzika u kojoj se satanistički bije i preti. Ako ovde ima momenata refleksije oni nisu povezani sa melanholijom nego sa hladnoćom i propašću. Indonežani odlično sviraju i ne zvuče kao flavour of the month blek metal koji se generalno pravi, sa jednim brutalnim pristupom žanru i osvežavajućom energijom.

 

https://antichrist6.bandcamp.com/album/blurred-stay-in-hell

 

Pariski Sunnudagr zvuče vrlo raspoloženo na svom prvom albumu, Le silence. Bend je 2013. godine imao dva EP-ja a onda im je bio potreban najveći deo decenije da snime debi dugosvirajuću ploču ali je zato ovo odlična kolekcija pesama koje spretno mešaju staroškolske, sirove blek metal instinkte sa novijim tendencijama. Ovo je emotivan album – slušajte početak Le Dernier Bastion sa sve recitacijom preko razloženih akorda – ali uvek u ravnoteži sa propisnim premlaćivanjem. Produkcija je dobrodošlo sirova, takođe, i ovo je jedan od najzabavnijih albuma ove nedelje:

 

https://sunnudagr.bandcamp.com/album/le-silence-black-metal-2020

Ukrajinci Khors su iskusna blek metal ekipa pa je i njihov sedmi album, Where the Word Acquires Eternity jedan kvalitetan paket slovenskog metala: ovo je emotivna ali žestoka muzika koja ima ljubav prema melodiji ali i jednu mračnu, demonsku atmosferu koja meni veoma prija. Bend svira srednjetempaške, žestoke pesme čija himničnost i energija vrlo dobro dolaze do izražaja zahvaljujući izuzetno solidnoj produkciji. Mnogi bendovi iz Ukrajine ili Rusije su naprosto previše melodični ili emotivni za moj ukus, ali Khors veoma uspešno venčavaju tu slovensku emotivnost sa za mene bitnijim elementima blek metal žanra pa mi je ovaj album lego ko budali šamar:

 

https://khors1.bandcamp.com/album/where-the-word-acquires-eternity

 

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/khors-where-the-word-acquires-eternity

Moskovljani Morokh na svom novom EP-ju, Serpent’s Nest kombinuju blek metal napravljen po uzoru na skandinavske preteče ali svakako zatim temperiran širokom slovenskom dušom (pa time i često jako melodičan i osećajan), sa modernijim, gruverskijim metalom. Rezultati su zanimljivi. Morokh svakako umeju da naprave, jelte, žurku, i ovo je ploča koja drži pažnju i impresionira produkcijom koja je kvalitetna i podaleko od blek metal modela. Utisak je da je ovo podjednako blisko i metalcore publici, barem koliko i nekakvim blek metal pozitivcima, a sa svojim instrumentalnim i ambijentalnim lutanjima u drugom delu bend kao da se kandiduje i za mnogo više. Zanimljivo!

 

https://morokh.bandcamp.com/album/serpents-nest-ep

Nešto navalili ovi Sloveni da snimaju solidne blek metal albume, pa evo i poljska ekipa Ragehammer. Ovi ljudi na omotu abuma Into Certain Death imaju ništa manje nego medveda kog proždire čopor besnih vukova a na promo fotografijama poziraju sa isučeni noževi i mračne face, pa znamo da je u pitanju ozbiljna priča. No, muzika je odlična. Into Certain Death ima blek metalsku širinu ali i jedan solidan trešerski pristup koji ploči donosi lepu kombinaciju epike i naturalizma. Danas su blek metal albumi prilagođeni potrebama klasičnih hedbengera više izuzetak nego pravilo pa Ragehammer ovde donose ploču koja lepo pokreće i telo i dušu svojim finim tempom i dobrim rifovima. Odlično:

 

https://paganrecords.bandcamp.com/album/into-certain-death

A evo opet Ukraijna: Mørkt Tre imaju drugi album, Земля забута богом і людьми i mada je ovo u teoriji MNOGO nežno i emotivno za moj prostački i sociopatski ukus, moram da pohvalim ukrajinsku braću. Njihov blek metal je vrlo epski, vrlo folklorni, vrlo mitološki ali ne zaboravlja da bude METAL, dakle, da ima žestinu, dobar rif, energiju. Svi koji vole folklornu, progresivističku struju u blek metalu, pogotovo sa istočne polulopte, ovde će se sigurno oduševiti, ali čak i ja, ovako mator i konzervativan, sam vrlo uživao:

 

https://mrkttre.bandcamp.com/album/–2

Skrećemo onda malo do Belorusije za potrebe sedmog albuma projekta Raven Throne. Ono što je počelo kao paganski blek metal se do albuma Viartannie (Chroniki źmiainaj ciemry) pretvorilo u atmosferičnu, melodičnu i teatralnu ponudu blek metala koji ne beži od nekakvog artificijelnijeg zvuka – slušajte programirane bubnjeve, pogotovo na prvoj pesmi – i generalno ubedljivo prodaje svoj epski, teatarski pristup. Nisam ljubitelj miksa i masteringa na ovoj ploči koja je u pogledu samog, jelte, zvučanja, prenatrpana i preglasna, ali Raven Throne nude tačno ono što se od njih očekuje u muzičkom pogledu, jedan sažetak svih blekmetalskih grandioznosti u prijemčivom i probavljivom paketu:

 

https://raventhrone.bandcamp.com/album/viartannie-chroniki-miainaj-ciemry-the-return-the-chronicles-of-the-serpent-darkness

 

Pa onda opet Rusi!!!!!!! Šta je ovo, ludnica! Elem, Dodmorke je praktično jednočlani bend, čiji je album „I“ programski napravljen da bude primitivan i prost. Ovo je blek metal-pank sa prostačkim aranžmanima čija snaga počiva u toj nekoj privlačnosti ponavljanja istih tema. I to uglavnom prolazi. Bend namerno nema više od dva rifa po pesmi i sve je sklopio da bude sirovo i primitivno, ali ima šarma u toj repetitivnosti. A vokali su HAOS:

 

https://dodmorke.bandcamp.com/album/i

 

Da malo odemo na zapad: kad vidite sliku Francuza koji stoji iza projekta Ardente (a zove se Secret Corridor) verovatno vam zaigra brk, ali mladić na demou Le Château sous les Étoiles pokazuje mnogo duše. Naravno, nije ovo sazrela muzika, aranžmani su veoma samozadovoljni i pomalo hermetični ali nekako sve to ima emociju i vitalnost:

 

https://secretcorridor.bandcamp.com/album/le-ch-teau-sous-les-toiles-demo

 

OK, vraćamo se u Poljsku. Slavland je jednočlani projekat koji skoro već dvadeset godina vredno izbacuje albume brzog, žestokog blek metala prepunog folklornih elemenata i melodičnih napeva. Doduše, u ovoj deceniji je Stal biała, krew czerwona tek drugi album za ovaj projekat, ali je zato dobar. Ovo su odlično napisane pesme koje uspelo spajaju svoje folklorne i metalske motive sa sve gajdama i brdom tradicionalnih instrumenata a sve u jednom vrlo svedenom, skoro pa lo-fi kontekstu. Ne da album zvuči mutno, naprotiv, ali ovo nije napucana produkcija velikih folk-metal imena, već očigledan rad iz entuzijazma sa puno znoja i duše uloženih u proizvodnju muzike. Otud je čak i malo šuntavo sviranje blastbitova zapravo snaga ovog albuma koji deluje stvarnije i autentičnije od ogromne većine preproduciranih ploča sličnog usmerenija:

 

https://slavland.bandcamp.com/album/stal-bia-a-krew-czerwona

Kad sam spomenuo preproducirane ploče sličnog usmerenja NISAM mislio konkretno na novi Finntroll jer je Vredesvävd zapravo vrlo zabavan album. Finske vedete narodnjačkog blek metala definitivno jesu skupo producirane i epski nastrojene na svom sedmom albumu ali je kvalitet komponovanja, aranžiranja i svirke uglavnom na tako visokom nivou da mi je srce na mestu a na licu uglavnom igra osmeh. Naravno, voleo bih malo „suvlji“ miks ali Finntroll u dobroj meri idu na efekat kiča koji njihova muzika baštini svojom kombinacijom narodnjačkih motiva i blek metal pičkaže pa se tu i ova vrsta produkcije uklapa. Ovo je dobra, brza i, ponoviću, prilično zabavna ploča koja se, uprkos promuklom dranju, lako može slušati sa dobrim delom porodice. Lepo:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yiSNF-z810g&list=PLBzBwYhHpqLK0yPFvNVHdxDJjpF-Eiz8p

 

Rumunija nije deo slovenskog talasa ove nedelje, ali je pružila jedan dobar EP. Temišvarski Ordinul Negru je svoj EP Nebuisa napravio igrajući se sa alternativnim pristupima već objavljenom materijalu, završivši na kraju sa četiri nove pesme avangardnog i intrigantnog blek metal zvuka koji pravi simpatične ekscese i istraživačke ekspedicije u razne strane, ali se ni malo ne stidi svog osnovnog, vrlo tamnog i energičnog zvuka. Rumuni, iako ispituju veoma različite harmonske opsege u onome što rade, vole i čvrst, pravoveran metal rif i ovo je za mene veoma lepa kombinacijua, pogotovo uz solidan miks i zaista jaku posvećenost istraživanju:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/ordinul-negru-nebuisa

Idemo na stoner, i odmah sa albumom koji ZAPRAVO nije stoner. Arcade Messiah je solo projekat Johna Bassetta koji ima još nekoliko solo projekata (Sacred Ape, KingBathmat) a sa Arcade Messiah – što je, inače, odlično ime – kreira neku vrstu progresivnijeg hard roka, vrlo prijatnog za ostarele, žedne uši poput mojih. The Host je ploča dugačkih, ali dinamičnih, drusnih rok pesama koje vole da se odmaknu od ritam-i-bluz predloška kako bi se dotakle raznih vrsta eksperimenata sa zvukom i instrumentarijem a da se ipak ostane čvrsto u okvirima (progresivnijeg) roka. Dakle, ovo su pesme u kojima se eksperimentiše, ali su vrlo jasno na prvom mestu pesme sa minuciozno napravljenim aranžmanima. Bassett dobro peva i majstor je atmosfere, ali na prvom mestu je to da pesme, bez obzira na dužinu i razne stilske diverzije kroz koje prolaze, nikada ne gube inerciju kretanja napred i očuvanja energije, čak ni kada skoro otvoreno idu na hipnotičke, snolike igrarije sintisajzera. Simpatično!

 

https://arcademessiah.bandcamp.com/album/the-host

I ovde ima Slovena. Moskovski Kamni („kamenje“, naravno) ima treći album, Mandala i kvartet ovde kreće vrlo naglašeno istočnjačkim obrednim dronom da bi prešao u teški gitarski stoner metal. Lepo otvaranje! Ostatak albuma je u sličnom maniru, sa psihodeličnom dimenzijom stoner roka u prvom planu, teškim gitarčinama i rokerskim pevanjem i dobrim kombinovanjem hipnotičkih efekata sa pravovernim treskanjem. Moja jedina zamerka ide na preglasan mastering koji muziku inače punu dinamike prilično zaravnjuje. No, ovo je dobar album psihodeličnog stoner metala – delom pevanog na Ruskom – koji i tako vredi čuti:

 

https://kamni.bandcamp.com/album/mandala

Void Rot iz Mineapolisa na svom prvom albumu, Descending Pillars pokazuju kako treba masterovati ovakvu muziku. Njihov duboki, preteški death doom na ovoj ploči dolazi uz dinamičan, „mekan“ master koji omogućuje da čujete razlike u intenzitetu u svirci i da pustite album glasno a da vam se zvučnici ne raspadnu od klipovanja. Dakle, bend me je, što se kaže, kupio na keca. I muzika je dobra, spora, nadrkana, kao Bolt Thrower, Grave i Disembowelment spojeni pa pušteni na 16 obrtaja, sa pretećim, mračnim rifovima i nemilosrdnim mlevenjem bas-bubnjeva, te podzemnim vokalima. Mislim, meni je malo potrebno za sreću, jelte. Mračno je ovo i hermetično a sa dovoljno elegancije i pažnje za detalje da ne bude tek monotono i neprozirno. Nije to lak balans za držati – pola bendova na Bandcampu na koje kliknem prekidam posle pola sekunde jer to ne umeju – i Void Rot svakako treba ceniti i zbog toga a i zbog lepog, dinamičnog masteringa koji ovu ploču, inače tešku i napornu, čini lakom za slušanje. Nema ovde mnogo varijacije u odnosu na osnovnu formulu ali bend pruža mekani, topli zvuk i prijemčivu tminu u kojoj se može izgubiti sa zadovoljstvom. Fakat je da je ovo album gde sve pesme liče jedna na drugu ali ako se ubacite u taj, jelte, đir, vrtećete ga u krug besomučno:

 

https://sentientruin.bandcamp.com/album/descending-pillars

Nick Olliveri iz Kyuss/ QOTSA/ Mondo Generator/ The Dwarves itd. udružio se sa Full Tone Generator za singl Without A Sound / If You Want Me i ovo je baš onako kako zamišljkate: abrazivni stoner/ punk/ rock/ metal za loša pijanstva i dobre tuče:

 

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/without-a-sound-if-you-want-me

 

Orphans Of Doom iz Kanzas sitija su manje doom a više nekakav sporiji i teški, ali topli i duševni post metal. EP koji se zove samo „EP“ izašao ove nedelje donosi tri melodične i lepe pesme bez pevanja, sa solidnim zvukom i dosta energije. Prijatno:

 

https://orphansofdoom.bandcamp.com/album/ep

Živi albumi danas nisu onakav događaj kakav su nekad bili, ali kod bendova koji sviraju ekstremni metal su zapravo srazmerno retki jer je njihov zvuk teško korektno snimiti u neidealnim uslovima. Otud, moram veoma da pohvalim  Live at Fall of Man berlinskih Praise the Plague koji su se posle jednog studijskog albuma i jednog EP-a sada dokazali odličnom živom pločom čiji prihodi još i idu u dobrotvorne svrhe. Praise the Plague pored dobre duše imaju i dobar zvuk i dobre pesme pa njihov blackened doom metal na ovoj ploči zvuči moćno i nezaustavljivo, osvajajući i snagom i pameću u isto vreme. Ovo je i jako dobro snimljena i miksovana ploča a da zadržava tu snagu i sirovost žive svirke, pa, ako volite doom metal, ovo spada u obaveznu lektiru:

 

https://praisetheplague.bandcamp.com/album/live-at-fall-of-man

Francuski gitarista i klavijaturista Tom Penaguin ima, pored svojih bendova Djinn i Orgöne, i solo projekat, Captain Blind Chameleon i prvi album pod ovim imenom zove se Tales of a Floating Man. U pitanju je konceptualni album, sastavljen iz dve „svite“, a muzički pričamo o vrlo prijatnom, duboko isfaziranom ali prijateljskom i poletnom, psihodeličnom stoner zvuku koji bi trebalo da prija i metal publici ali i ljubiteljima lepih melodija koje se mogu pevušiti dok perete sudove. Penaguin je vrlo talentovan muzičar i solidan kompozitor a album je snimljen korišćenjem isključivo analogne opreme i ima topao i prijatan zvuk. Vrlo lepo:

 

https://tompenaguin.bandcamp.com/releases

 

Cruthu iz Mičigena na drugom albumu, Athrú Crutha, sviraju divan doom metal. Ovo je mekana, prijatna i razigrana muzika koja ne zaboravlja svoj skrušeni, lamentirajući osnovni ton ali je veoma zabavna i ekspanzivna sa širokim harmonskim zahvatom, dinamičnim aranžmanima i pevačem koji je toliko gotivan da bih ga stavio između dva parčeta hleba i pojeo kao sendvič. Ozbiljno, ovo je, onako, old school ali ne zastarelo i veoma prija mojim ušima:

 

https://cruthu.bandcamp.com/album/athr-crutha

Lord Sin su Portugalci koji svoj psihodelični doom metal improvizuju najvećim delom. Što je smelo. Očekivao sam da ovo više bude nekakav stonerski džem, ali album Portrait of the Devil zapravo ima i tekstove i pevanje i, pa, to je njegova najslabija strana. Treba ovo slušati jer jako dobro pokazuje zašto se ne improvizuje muzika koja zahteva kompleksnije, „jezičke“ strukture. No, treba ga slušati i jer delovi gde se ne peva umaju da budu izvrsni. Ovo je vrlo psihodelično, sporo i atmosferično na momente, pa ga vredi malo i trpeti:

 

https://lordsin13.bandcamp.com/album/portrait-of-the-devil

Trevor William Church iz Beastmaker i Haunt je pre jedne decenije imao i bend Inside the Sun koji je istoimeni album snimio 2012. godine a ploča je tek sada izašla. Lepo je ovo odstojalo a u pitanju je pristojan, sirov stoner rok/ metal sa dobrim gruvom, agresivnim vokalima i razigranim metalskim gitarama. Dobra kombinacija i vrlo simpatični izleti u NWOBHM/ thrash smeru:

 

https://churchrecordings.bandcamp.com/album/inside-the-sun

 

Flying Anomaly Theorised su francuski stonerski trio čiji EP, What’s Up Moony ? sa svojim garažnim zvukom ostavlja utisak jedne prijatne sirovosti iako je muzika dovoljno sofisticirana da bend razume i kako da hipnotiše a i kako da kazni. Instrumentalno ali solidno, sa dobrim gitarskim radom:

 

https://flyinganomalytheorised.bandcamp.com/releases

Ne znam šta Las Trumien – ime benda i bendovog prvog EP-ja – treba da znači ali ovi Poljaci krljaju dobar doom metal, vrlo sabatovskih rifova i agresivnog, vrištećeg sludge vokala, a što se iznenađujuće dobro uklapa jedno uz drugo. Las Trumien pritom zvuče kao da su se snimili u garaži ali nekako im to ni malo ne škodi i moć gitara koje ovu muziku nose nije ni najmanje oslabljena. Odlično:

 

https://lastrumien.bandcamp.com/releases

Chronic Lethargy iz Kanzas Sitija (već drugi bend ove nedelje iz tog grada u Misuriju – ko zna šta im stavljaju u vodu tamo) sviraju vrlo dopadljiv stonerski, psihodelični rok na albumu Stonan kome je svaki naslov pesme nekakva stonerska aluzija na Konana. Detinjasto ali ja sam poslednja osoba koja će TO nekom zamerati. Više zameram sirovost zvuka koja je načelno dobrodošla ali malo ometa slušanje ovih zapravo dobrih, pomalo ritualnih pesama koje bih voleo da čujem u nešto skuplje snimljenim verzijama. Ali prijaju:

 

https://chroniclethargy.bandcamp.com/album/stonan

 

Za mlade koji više vole nešto emotivnije i monumentalnije, SUNDR iz Melburna imaju novi album, Solar Ships. Ovo je post metal sa sludge zvukom i doom sporošću, koji je sav u očaju i vrištećoj emociji sa četiri jako dugačke pesme i aranžmanima koji su manje maštoviti nego što bih ja voleo ali bend makar svoje duge, iscrpljujuće tužbalice razvija na srazmerno organski način. Puno, dakle, post rok harmonija, distorzirane melanholije i urlika za one koji vole:

 

https://sundr.bandcamp.com/album/solar-ships

 

Mom brutalističkom ukusu bliže je novo izdanje Fucking Kill Records, split album Abyssal Doom Oriental japanskih Anatomia i tajlandskih Shambles. Ovo je kombnacija studijskih i živih pesama, te neobjavljenog i objavljenog a teško nabavljivog materijala i ko voli lo-fi doom metal, sav u užasno sporim rifovima i velikoj težini, uživaće u dve dugačke pesme koje Anatomia nudi. Shambles su više death metal bend pa njhova strana ima više ritmičke raznovrsnosti ali i ovo su dugačke, teške i iznurujuće pesme samo za posebnu klijentelu:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/anatomia-shambles-abyssal-doom-orientalsplit

 

Kostarikanski Depleted imaju lep omot za svoj prvi album, Throes. Muzika je raspoloženi melodični death metal koji zvuči kao, recimo, demo snimci The Black Dahlia Murder i mada ovo zvuči kao da se podsmevam Depletedu, zapravo se meni to jako dopada. Ovo je nekomplikovan, energičan „koraški“ melodeath koji ide napred i čuka bez mnogo filozofiranja pa je time vrlo šarmantan i prijatan za slušanje meni koji nemam mnogo živaca za neke visoke koncepte u ovom žanru:

 

https://depletedcr.bandcamp.com/album/throes

Argentinci Silverheart su solidan power metal sastav koji je rešio da u ovoj godini odigra JuTjub kartu i snimio EP obrada Queena. Queens of Metal ima šest Queen pesama u metaliziranim obradama, mada su Queen ionako bili dobrim delom i metal bend. Hoću reći, ovde tako dobijamo brzu verziju We Will Rock You, Tie Your Mother Down, Don’t Stop me Now i Innuendo a koje su vrlo bliske originalima. I want to break free mora da se malo „utvrdi“ da bi bila metal i to je sad jedan spoj maltene djent oštrine i radio friendly pop muzike, a Who Wants to Live Forever je raspevana power balada. Silverheart se ni malo ne trude da se odlepe od Queen preldoška i ovo je, dakle, igranje na zicer. Naravno, masivan respekt za kvalitet izvedbe ali žal za malo smelijim obradama ostaje:

 

https://silverheart.bandcamp.com/album/queens-of-metal

Španski Intolerance imaju ime kao da sviraju nekakav hardcore, ali kad pustite njihov EP, Laments from the Dripstone Cave, to je death metal stare škole. Vrlo jednostavan, vrlo primitivan pa ima i neke dodirne tačke sa hardcoreom, barem onako kako ga ja, stariji čovek shvatam. No, ima ovde lepe atmosfere i po kojeg rifa i prođe dan. Hoću reći, bend, iako ne izmišlja ništa novo u staroj formuli, odiše autentičnošm prljavštinom i ima dovoljno sviračkih kvaliteta da ovo bude plrijatan OSDM album:

 

https://intolerancedeathmetal.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

 

Meksički duo Skeletal Throne na debi albumu, Human Deterioration svira vrlo knjiški, udžbenički death metal. Dobar i kvalitetno odsviran i produciran ali četvrtast i bez sad nekih svežih ideja i novih horizonata u koje se gleda. Ovo napominjem jer mi se album dopada, njegova mošerska, čvrsta estetika je vrlo zdrava i ova dva čoveka apsolutno umeju da sprave i zvuk i da napišu pesme. To što ovo nije bogznakako originalno zapravo nije problem i album se vrlo lepo sluša:

 

https://skeletalthrone.bandcamp.com/album/human-deterioration-2

Kanađani Chasmdweller na svom drugom albumu, Bacterial Lotus nude vrlo taman, kavernozan zvuk i veoma mračan pristup death metalu uopšte. Ovo je death metal koji zna i za lepe, razrađene melodije na gitarama ali čiji je prevashodni interes da ponavlja hipnotičke rifove i provlači skoro neljudski dubok vokal koji slušaoca prenose u izmenjeno stanje, jelte, svesti. No, ovo je em lepo napisan album em je snimljen vrlo solidno, izbegavajući tipičan blur core zvuk za račun pristojnog, razgovetnog miksa. Opuštajuće! A muzika je žestoka, dinamična i odlična:

 

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/bacterial-lotus

 

Australijski Verethragna kažu da je njihov (debi?) album Living Hell opasna materija: „The ending of this album creates worldwide chaos, madness and war … we do not call anyone to violence, this record expresses creative impulses“. Mislim, svakakvi se disklejmeri daju pročitati danas na pločama. No, muzika je solidna iako ne smem da tvrdim da slušanje albuma do kraja izaziva globalni haos. Ovo je pristojnjikav deaththrash metal dosta naklonjen mošingu, sa mnogo srednjeg tempa i rifova uz koje je merak mlatiti glavom. Bend se povremeno izvuče iz ove matrice i zasvira nešto lepše i melodičnije (recimo, refreni Do not forget) ali je generalno ovo vrlo rifaški i mošerski album solidne produkcije:

 

https://verethragna.bandcamp.com/album/living-hell

Kad vidite da se bend zove Carnal Ruin, čak i pre nego što saznate da su iz Tampe, američke, praktično, postojbine death metala, jasno vam je kako će im EP The Damned Lie Rotting zvučati. Dakle, da bude jasno, ovo je death metal ali nije tradicionalni „Tampa“ zvuk već više old school death metal po skandinavskoj formuli. Carnal Ruin nisu baš sad nešto originalni i njihova muzika uzima podosta svog identiteta od švedskih preteča, ali je ovo dobar, kvalitetan EP, dobre produkcije, koji, iako se oslanja na stare trikove, podseća i da ti stari trikovi i danas dobro pale:

 

https://carnalruin.bandcamp.com/album/the-damned-lie-rotting

 

Pathetic je čudno ime za death metal bend ali što da ne – valja se ponekada isticati. Ova ekipa je okupljena oko AJ Kovara iz Witches Hammer i svira mračni, satanistički death metal starijeg pristupa, sa fino doziranim blek metal dodacima. Rezultat je da je EP The Pestilence Born of Unclean Acts (izašao ni mesec dana nakon drugog albuma, Cleansing the Land of the Infidel) jedna, onako, divljačka i brutalna kolekcija mračnih i zapaljivih pesama za posvećenike i ljubitelje muljavijeg ali čvrstog zvuka. Bend odlično svira i piše dobre pesme pa je ovo samo na prvi pogled primitivno a zapravo sofisticirano u svojoj brutalnosti:

 

https://pathetic666.bandcamp.com/album/the-pestilence-born-of-unclean-acts

Ko od nas nije poželeo da je Šveđanin? Ja to dnevno poželim bar pešes puta, ali ja sam Balkanero, a jeste malo neobično kada tako nešto žele – Belgijanci. Carnation na svom drugom albumu, Where Death Lies potvrđuju da su se napajali na izvorima koje su potočili Entombed, Bloodbath, Unleashed i druge švedske preteče i mada ovo nije neka ploča zbog koje sam ostao zalepljen za zid, Belgijanci su sasvim prihvatljivi. Glavna kritika, ako je tako možemo nazvati, je da Carnation, bez sumnje u plemenitoj ambiciji da ostave sopstveni pečat na jednom prilično jasno omeđenom žanru, možda malo preteruju sa aranžiranjem pa pesme imaju više ideja i delova nego što im je potrebno. Bend je meni najjači kada se zapravo tvrdo drži pravoverne Entombed formule gde se pesme razvijaju organski i izrastaju iz pre svega dobrog rifa. Naravno, nije lako ispišati pedeset dobrih rifova za jedan album pa ja ne zameram Belgijancima što se trude da muziku obogate složenijim aranžiranjem, ispadima odličnih blastbitova i velikom količinom breakdown/ bridge itd. međudelova. No, to i znači da ploča nije cela ubojita onako kako su ubojiti njeni najbolji delovi, ali dobro, i ja sam star i umoran čovek. Ovo je odličnozvučeći album čiji je mastering glasan ali u skladu sa muzikom i bend generalno zvuči zdravo i ubedljivo. Valja!

 

https://carnation.bandcamp.com/album/where-death-lies

 

Moja ljubav ka sleming death metalu me često dovede u neprijatne situacije gde klikćem na albume bendova čiji je jedini kvalitet mizoginija. A to, primetimo, nije STVARNO kvalitet. Posle se osećam onečišćeno i niko od nas nije srećan. Awaken the Misogynist su internacionalni projekat u kome sviraju članovi Slamentation, Facelift Deformation, Crepitation itd., kapirate već, a to da su na Fejsbuku morali da napišu „Don’t worry, we DO NOT hate women in any way :-)“ je valjda dovoljan signal da su i oni svesni koliko je slem povezan sa najgrđim incel instinktima današnjice i kako njihovo odabrano ime zvuči prilično problematično. Enivej, njihov prvi EP, Abuse of Consumption zapravo se bavi neodgovornim odnosom ljudske rase prema planeti i njenim resursima, što je pohvalno, a muzika je brutalni, onako, iznurujući slamming death metal. Tri pesme koje ovde dobijamo teško da će biti hitovi na ijednoj radio stanici koji iko na svetu sluša, nema tu pamtljivih tema i refrena, ali ovo je jedan dosledan, krvoločan slem koji ima onu važnu komponentu gruva i poleta i meni je, na kraju dana, pored kvalitetne svirke i dobre produkcije – prijao. Omot, iako ide na titranje mizogine dražice kod slem publke zapravo forsira metaforu o nasrtaju na majku Zemlju koji izvode militarizovani i industrijalizovani (kvazi)mužjaci pa mada Awaken the Misogynist nisu baš suptilni – a što slemu nije baš ni prirođeno – za sada se može reći da imaju dobru nameru.

 

https://awakenthemisogynist.bandcamp.com/album/abuse-of-consumption-ep-2020

Soara su indijski prog-metal duo danas nastanjen u San Francisku čiji je EP, Dharm, daleko preko granice slušljivog preproduciran i masterovan u neizdrživi brikvol. Ali muzika je, oh, vrlo zanimljiva, mešajući žestoki metal sa indijskom klasičnom muzikom. Ploča ima i instrumentalne verzije ponuđenih pesama da se divite filigrtanskom vezu na gitarama i bubnjevima ali bez klasičnih vokalnih aranžmana ovo je samo umereno interersantan prog-projekat. Sa pevanjem ovo dobija nekoliko dimenzija više i sluša se otvorenih usta. Samo da je mastering malo… prirodniji. Ali, generalno, ovo je sjajno.

 

https://soaratheband.bandcamp.com/album/dharm

 

„Tom Cline is the only real member“, piše u internet-biografiji projekta Cline’s Mind. „He writes, plays and records all the music, vocals and drums in his home studio.“ I, Tom  je tako snimio već šest albuma, a sedmi, A Beautiful Chaos me je zapravo iznenadio kvalitetom i zrelošću. Ovo je melodični thrash metal sa malo power metal elemenata, ali onako, drusan, napadački i odsviran vrlo ubedljivo. Ovo nije prosečan kućni metal projekat već promišljena, veoma dobro odrađena muzika čoveka koji bi, da može da svira koncerte, možda imao i ozbiljnu karijeru. Vrlo dobro, kažem:

 

https://clinesmind.bandcamp.com/album/a-beautiful-chaos

Poljaci Mind Enforcer nude jelovnik prijatnog, sirovog lo-fi thrash metala na debi albumu Brainwashed. Ovo nije „lepa“ muzika, zvuk je muljav, pevač samo vrišti i sve tako, ali bend svira solidno kvalitetno i vrlo je posvećen toj nekoj mračnijoj, brutalnijoj strani thrash metala sa povremeno vrlo upadljivo dobrim gitarskim radom. Meni dovoljno:

 

https://mindenforcer.bandcamp.com/album/brainwashed

 

Njujorčani Sunlord su dosta dobri u svom thrash/ heavy zvuku na novom albumu, 222. Ovo je dobro produciran metal koji voli thrash brzine i gruv ali voli, bogami i motorhedovski zvuk i senzibilitet. Ljudi odlično sviraju, imaju lepe rifove, dobre kompozicije i jedan stav koji izaziva poštovanje. Vrlo slušljiv album:

 

https://sunlord.bandcamp.com/album/222

 

Jednočlani treš-metal bendovi sa tematikom profesionalnog rvanja su neka vrsta trenda, čini se. Atomic Drop je ove godine objavio jedan album a evo sada i EP-ja Meatsauce Mountain koji je, pa, sasvim solidan za to što jeste: mid-fi thrash metal koji je napisao i odsvirao jedan čovek a koji, taj čovek, ima priličnu količinu talenta za ovu muziku. Treba tu malo šlifovanja, možda malčice stilske dorade jer je Atomic Drop trenutno raspet između thrasha i nekakvog simpatičnog hard rocka, ali ovo se vrlo lepo sluša:

 

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/meatsauce-mountain

 

Napaćenoj duši ponekad treba nešto BAŠ poput drugog albuma detroitskih Plague Years da se malo oporavi od svagdašnje muke. Circle of Darkness je moćan, glasan i nadrkan trešerski album trešerskog metala sa taman onoliko starinskog hardcore zvuka da bude smatran thrashcore/ crossover atrakcijom prvog reda. Dakle, ovo se naslanja na tu neku tradiciju osamdesetih i njene moderne reinvencije poput Power Trip ili Iron Reagan, ali Plague Years su žešći, mračniji, BUČNIJI od većine kolega, svirajući crossover koji ima zdravu količinu death metal šmeka u svom zvuku. A taj je zvuk debeo, TEŽAK, sa mrvećim rifovima i bubnjevima koji zvuče kao čekić kojim u nekakvoj paklenskoj kuhinji omekšavaju vaše meso pred pripremu. Ako ste ikada voleli Slayer, Death i Bloodcum u isto vreme – a ko nije, taj je u životu dosta zalutao – Plague Years su idealan spoj za vas. Fen om en ALNO:

 

https://plagueyears.bandcamp.com/album/circle-of-darkness

Raven su novi prilog za našu rubriku o bendovima koji su karijeru počeli još sedamdesetih godina prošlog veka a ona traje i danas. Osnovani 1974. godine i sa prvim albumom iz 1981. godine, Raven su praktično ispisnici Iron Maiden i jedan od prepoznatljivijih NWOBHM bendova koji, pritom, nije pravio neke ogromne pauze poslednjih 40 godina. Raven su dosta uredno diskografski aktivni mada su u poslednjoj deceniji imali samo jedan album pa je zgodno da se sada, na njenom isteku pojavljuje novi – Metal City. Generički naziv zapravo ne krije jednako generičku muziku i Raven ovde sviraju sa dosta šarma i autentične energije, izbegavajući staromodna rešenja i pokazujući da su držali korak sa evolucijom metala. A opet, da nije vrlo savremene produkcije (sa jako „istačkanim“ bas bubnjevima, recimo) i modernijeg izvođačkog pristupa, mnoge od ovh pesama bi mogle da budu zaista komadi iz ranih osamdesetih, a što je odlična kombinacija. Bend zvuči raspoloženo i svira žestoko (sa sve blastbitovima!), venčavajući klasičan metalski glamur i epiku sa tvrđim, ekstremnijim pristupom u izvedbi. Album je produciran odlično, sa zvukom koji je žestok i čvrst ali bez prenapucanosti i Raven su me ovde, zaista, veoma prijatno iznenadili:

 

https://raven15.bandcamp.com/album/metal-city

Heathen su deset godina mlađi od Raven – a što znači da je takođe u pitanju prastar bend – pa je i njihova muzika „modernija“. Heathen su jedan iz originalne generacije Bay Area Thrash bendova i kroz njihovu postavu prošla je zadivljujuća reprezentacija likova koji su svirali u Exodus, Lizzy Borden, Hirax, Metal Church, Mordred, Angel Witch itd. itd. itd. itd. itd. Heathen su, dakle, real deal bez ikakve sumnje pa iako nikada nisu bili prepoznati kao bend formata komšijskih ekipa poput Testamenta, Exodusa – ili Metalike – imaju svoje važno mesto u istoriji thrash metal žanra. Novi album, Empire of the Blind je tek četvrti u diskografiji Heathen – po jedan snimljen u svakoj deceniji postojanja benda – i, odmah da kažemo, ne donosi previše nov ili originalan doprinos žanru. Ali donosi vrlo dobro shvaćenu klasičnu formulu i izvedbu koja će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Heathen su uvek bili „tehničkija“ strana thrasha, pa ni od Empire of the Blind ne treba očekivati divljačnost kakvu ja najviše volim u ovakvoj muzici, već dobro napisane pesme, klasične rifčine i razrađene, melodične gitarske i vokalne aranžmane. Album je, kao celina, za moj groš predugačak sa nekoliko pesma koje su, hajde da kažem, eksperimenti što su mogli da ostanu na harddrajvu Leeja Atlusa i da ne izađu međ narod (skoro petominutna Sun In My Hand sa svojom himničnošću izmešanom sa anthraxovskim proto-djent seckanjem je primer), ali ne mogu bendu koji snima jedan album po deceniji da sada kao nešto zameram što se trudi da pokaže raznovrsnost interesovanja i pristupa. Dakle, u celini, ne sasvim zadovoljavajuće, ali Empire of the Blind ima odličnih momenata koje vredi propustiti kroz uši.

 

https://heathenthrash.bandcamp.com/album/empire-of-the-blind

Norvežani Sinsid su bend osnovan u ovoj dekadi ali sa ozbiljnom ambicijom da zvuče starinski i patinirano. Na drugom albumu, Enter the Gates ovo se manifestuje jednim drusnim, „prirodnijim“ zvukom samog benda ali i nekim možda pomalo nesrećnim estetskim odlukama. Sinsid stvaraju u tradiciji te neke varvarske epike Manowar, sa solidnim punjenjem germanskog hevi metal čiza na tragu Accept. Što je, naravno, okej, ako volite ovakve stvari ali ume da zazvuči i pomalo odležalo. Naročito se pevanje koje isporučuje Terje Singh Sidhu nalazi na meti kritike ljudi po internetu koji smatraju da je skoro parodično. No, kako Sinsid svakako igraju na terenu kiča, meni ovo nije element koji mi kvari opšti utisak. Sinsid su generalno kičasti i imaju zaokružen zvuk i estetiku, pa kome se sviđa, evo:

 

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/enter-the-gates

 

Ko voli metal klasiku ne može da ove nedelje nađe nešto klasičnije od toga da gitarista Kissa obrađuje Cepeline i Parpl, jel’ tako? Tako je: legendarni Ace Frehley je izdao Origins Vol. 2, kolekciju obrada pesama svoje mladosti a koje su, incidentno, i pesme moje mladosti samo što sam ih ja slušao kao već deifikovane komade rokenrol istorije a on ih je slušao dok su osvajale omladinu, radio-stanice i koncertne dvorane krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Ace je uvek bio među manje problematičnim članovima Kiss pa sa zadovoljstvom mogu da kažem da je ovaj album lep za slušanje. Da bude jasno, izbor pesama je čisto ubistvo – ovo je krem de la krem svoje epohe, bez obzira što Frehley nije išao na NAJVEĆE pesme svojih uzora, ali kad pričamo o Led Zeppelin, zaista ne morate da uzmete Black Dog, Rock’n’Roll ili Stairway to Heaven kad imate Good Times, Bad Times. Slično, Smoke on the Water i Child in Time su već skoro pa i izlizane pesme, a Space Truckin’ je jedan od najmoćnijih komada klasične epohe Deep Purple. Tu je i Creamov Politician sa moćnim Kleptonovim kompulzivnim bluz rifom, Stonesov Jumpin’ Jack Flash, ali i I’m Down od Beatlesa… Hoću da kažem, skoro na svakoj sledećoj pesmi u oči mi navru suze i krene plima uspomena jer se setim svega što je bilo (i što nije bilo, a htelo se, naravno), ali nije sve samo u pesmama, nešto je i u izvedbi. Frehley, naravno, ne mora da sad nešto objašnjava svoj CV i pedigre i mada su Kiss poslednju pesmu koja mi je bila zanimljiva snimili pre skoro 40 godina, on ovim pesmama daje lep lični pečat ne odmičući se ni malo od osnovnog pristupa, ali svirajući ih ipak na dovoljno svoj način da slušanje ovog albuma bude posebno iskustvo. Hoću reći, niko ko svira Hendrixa nikada nije zvučao kao Hendrix pa tako i Frehleyjeva verzija Manic Depression pametno razdvaja bitno od nedostižnog i zvuči odlično bez pokušaja da zapravo ponovi Džimijevu magiju. Naklon drugoj strani okeana sa obradom We Gotta Get Out of This Place Burdonovog The Animals je odličan primer za to kako Frehley svim ovim – mahom tvrdim, na bluzu utemeljenim – pesmama daje sopstveni senzibilitet i u njih ubrizgava malo Kissovog sleaze/ glam šmeka a da ih to čini interesantim i svežim za slušanje u 2020. godini. Ovo je dakle kompilacija obrada koje ne zasenjuju originale ali ih poštuju i daju im respektabilne i slušljive alternativne verzije. Sasvim na mestu.

 

https://acefrehley.bandcamp.com/album/origins-vol-2

 

Ove sam nedelje slušao neke starije grindcore albume (dakle, od pre neki mesec) pa mi se na njih neviđeno dobro nadovezao ruski Блёв sa svojim, pretpostaviću prvim albumom, Земля. Takođe ću pretpostaviti da je ovo jednočlani bend jer je informacije prilično teško iskopati zahvaljujući Emsiju istog imena koji se širi po ruskim društvenim mrežama. Elem, Земля nije čist grindcore, daleko od toga, zapravo ovo je neka vrsta amalgama svog ekstremnog metala, spajajući brzinu i žestinu koje dolaze od grindcorea, blek metala, death metala, thrash metala i sve pakujućio u jedan sirov ali prijemčiv paket. Zvuk albuma je naporan, sa trzalicom koja cepa magnete i naprženim distorzijama, te blekmetalskom vriskom koja probija uši, ali svirka je za DESETKU, sa odličnim rifovima i savršenom izvedbom, gde se brzina definitivno pokazuje kao vrlina. Ako su vam uši odmorne, i ne odbija vas užasna slika na omotu –tu stavljena iz, cenim, najbolje namere – ovo je veoma, VEOMA preporučljivo:

 

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/-

 

Možda donekle slično, jer kombinuje grindcore sa black metalom, zvuči Pari´sya iz Minhena. EP Sog je skoro sigurno produkt jedne osobe jer je muzika prebrza za normalne ljude i očigledno digitalno editovana ali je ovo i zanimljiv, napet harmonski program koji kapitalizuje činjenicu da ide preko neljudski agresivne podloge. Ima ovde i poneki dobar rif koji se doduše jedva čuje u masteringu koji je skoro pa atentat na sluh. Ali sa očiglednim estetskim opravdanjem:

 

https://parisya.bandcamp.com/album/sog-ep

 

Pariiah iz Nju Džersija su, kako sami kažu post metal-pank bend, što u praksi zvuči kao nekakav modernizovani Amebix ili Deviated Instinct. A to meni dosta prija. EP Swallowed by fog je mračan ali poletan, zvuči spontano i energično ali ima disciplinu i kvalitet zvuka i mogu da ga zdušno preporučim.

 

https://pariiah.bandcamp.com/album/swallowed-by-fog

Poljaci Samurai Cop čeznu za devedesetima – što se vidi ne samo po tome kako se oblače već i po tome da im je muzika na albumu Samurai Cop II fankoizirana i psihodelična, kao da ste spojili Red Hot Chilli Peppers, Faith no More i, recimo Mr. Bungle. Ovo poslednje znači i da Samurai Cop imaju jednu izraženu eksperimentatorsku crtu i da im je muzika i pored jakog gruva dosta hermetična. Što je zanimljivo:

 

https://samuraicop.bandcamp.com/album/samurai-cop-ii

 

Da kažemo da je novi album Napalm Death, Throes of Joy in the Jaws of Defeatism, pa… izašao. Nije neka tajna da sam ja sa Napalm Death raskrstio još 1989. godine, sa kratkim flertom u 1992. ali da posle Utopia Banished svaki njihov album dočekujem sa osećajem dužnosti da ga makar preslušam do kraja i to, po pravilu, ne uspevam. Sa Throes of Joy in the Jaws of Defeatism stvari stoje identično: otvaračka pesma „Fuck the Factoid“ je solidan udarac među rogove sa dobrim omjerom klasičnog grajnderskog programa i post-grinderskih, godfleshovskih harmonija, a njena dva i po minuta trajanja su taman dobro pogođena. No, dok se stigne do pola albuma dotle se i moj entuzijazam istopi. Napalm Death već četvrt veka eksperimentišu sa formom, trudeći se da pokažu da to što su njihovi (bivši) članovi izmislili grindcore ne znači da će mu oni zanavek robovati. No, bend se nikada nije zaista odlepio od grindcore matrice, držeći je se kao pojasa za spasavanje i oprezno gledajući kako da se ode u razne strane. Tako je i Throes of Joy in the Jaws of Defeatism ta neki mišmeš proverenih grajnderskih elemenata, sludge metala, malo post-metal melanholije i „industrijalizovanog“ D-beat panka. Ovo je, kao i u poslednjih četvrt veka uglavnom interesantno na nivou forme i Napalmi, za moj groš, ni ovde ne dostižu taj neki revolucionarni žar koji bi pokazao da zaista vide nove horizonte. Ovo je uglavnom grajndkor sa dodacima gde ni sam grajndkor ni dodaci ne deluju naročito inspirisano. I da se razume, ako iko ima pravo da kaže da mu je dosta klasične forme, to je ovaj bend, čiji su (ponavljam, bivši) članovi izmislili ovu formu, ali ovo niti znači da je sama forma prevaziđena niti da je odmicanje od nje automatski dobro. Throes of Joy in the Jaws of Defeatism pati od istih problema kao većina poslednjih albuma ND u tome da niti ima eksplozivnost i lasrerski fokus/ čistotu vizije njihovih ranih izdanja (na kojima, jelte, niko osim Shanea nije ni svirao) niti su duže pesme ovde opravdane nekakvim songrajterskim darom. Naprotiv, ovo je salata gruva, brejkova, blastova, d-beatova itd. koji su poslagani jedni uz druge bez neke zanimljive narativne ili kakve druge ideje. Slušljivo, neuvredljivo, ali i nezanimljivo, sa naslovima pesama koji su skoro svi odreda igre reči za koje Barni očigledno misli da su vrhunac rok poezije. Naravno, ja sam svakako u manjini ovde jer narod uglavnom voli ovo što Napalmi rade poslednjih par decenija, pa je i ovaj album dobio odlične ocene, ali ne mogu da ne pomislim kako sa jedne strane imamo bendove poput Scorn i Godflesh (nimalo slučajno, bendovi baš onih ljudi koji su izmislili grindcore u ranim fazama Napalm Death) koji su devedesetih godina zaista inovirali u formi praveći autentičnu nadgradnju grindcore osnove, a sa druge imamo savremene grajndere poput Grid, Shit Life, Agronomicon, Shock Narcotic, NO/MÁS, Cloud Rat, Formless Master, Walking Corpse, Besta, Meth Leppard itd. itd. it faking d koji ne smatraju da je forma iscrpena i unutar nje nalaze nove i uzbudljive načine da se izraze. Novi Napalm Death je korektan album koji bi trebalo da ima upola manje pesama a one koje sačuvamo da budu upola kraće i onda bi prišao blizu revoluciji koju je ovaj bend izveo u osamdesetima.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Hqh4_l3T2_E&list=PLikYqaQseGejetwz-iU82vOBFKAWTybig

 

Srećom, za mene je tu novi Fawn Limbs. U Februaru sam pohvalio njihovu kompilaciju Trek Through a Black Maw, a bend nije bio lenj i pred nama je novi album, Sleeper Vessels koji je neka vrsta veličanstvenog vrhunca „Geometric Noise Mathematical Chaos“ pristupa što ga bend baštini. Naravno, treba imati naklonosti prema ovako agresivnom i hiperkinetičkom izrazu ali za mene su Fawn Limbs upravo ona evolucija grindcore forme koje me, evo, i posle tri i po decenije, uzbudi, razgali, potakne na aktivno slušanje i razmišljanje, naprosto mi jelte, kao čoveku ispostavi izazov na koji treba da odgovorim. A to je upravo ono što je grindcore originalno i bio za mene: kršenje pravila i razbijanje forme da se revolucioniše forma i pronađe jesu li (i koja) pravila na mestu. Fawn Limbs na Sleeper Vessels spajaju sludge težinu, grindcore eksplozivnost, mathcore kompleksnost ali pesme su im i pored čestih izleta na sasvim stilski različita mesta, zapravo izuzetno usredsređene na centralnu „poruku“ i plastično pokazuju kako se forma može rastegnuti skoro do pucanja a da se niti napusti niti prezre kao zastarela i prevaziđena. Ako kupite samo jedan grindcore album ove nedelje, to bi morao da bude Sleeper Vessels:

 

https://fawnlimbs.bandcamp.com/album/sleeper-vessels

Da završimo nečim sasvim nemetalnim. Ali metalu, kako rekosmo, srodnim u solidnoj meri. Omiljeni izdavač 20 Buck Spin je već nekoliko meseci unazad jako hajpovao novi album projekta Vatican Shadow a što je tek jedan od muzičkih identiteta prolifičnog multimedijalnog umetnika po imenu Dominick Fernow. Fernowa je većina nas upoznala pod imenom Prurient a pod kojim je napravio masu power electronics izdanja, a u skorije vreme sam ja dosta slušao njegov ambijentalniji i bitovima oplemenjen Rainforest Spiritual Enslavement. Oba ova projekta pokazala su da je Fernow, inače rođen u Viskonsinu, iako odrastao na death metalu, zapravo muziku pravio pod solidnim uticajem post-Napalm Death autputa ljudi kao što su Mick Harris, Justin K. Broadrick i Nic Bullen. I mada novi album Vatican Shadow, Persian Pillars Of The Gasoline Era ne zvuči kao Godflesh ili Scorn, na njemu se VEOMA čuje ta Harris/ Bullen/Broadrick škola mešanja analognih bitova, sintisajzera i lupova da se kreiraju hipnotički, evokativni ambijenti koji imaju i svoju kinetičku dimenziju. Drugim rečima, Persian Pillars Of The Gasoline Era će se dopasti ljudima kojima su drage ezoteričnije ploče Techno Animal i raznih kolaboracija Micka Harrisa i Nica Bullena, a, kako i ova kao i sve druge ploče ovog projekta, tematski obrađuje bliski istok, recimo da bi i nekakva Muslimgauze publika mogla da bude zadovoljna. Fernow pravi mnogo muzike i ona je retko vrhunski fokusirana; ne mogu da se setim ni jednog njegovog albuma koji bih smatrao jakim, definitivnim iskazom. Umesto toga njegova karijera je zapis eksperimentisanja i traganja, možda zainteresovanija za proces nego za krajnji rezultat. U tom smislu i Persian Pillars Of The Gasoline Era treba slušati u kontekstu, kao još jedan korak a ne krajnju destinaciju pa su utoliko njegove sigurno vođene, sugestivne atmosfere vrlo prijatne za uho iako ne mogu da kažem da album kao celina govori išta značajno ili glasno. No ovo je svakako ploča koju ću zavrteti mnogo puta jer je njena forma naprosto matematički ugođena sa mojim ukusom, a Fernow je njom zaradio moju pažnju za bar još nekoliko sledećih izdanja.

 

https://listen.20buckspin.com/album/persian-pillars-of-the-gasoline-era

 

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-09-2020”

  1. […] nema šta drugo da radi nego da snima treš metal sa rvačkom tematikom. U septembarskom EP-ju smo prilično uživali a novi album, Wicked Is My Love nudi nešto ambiciozniji zvuk, solidnu količinu energije i miks […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: