Arhiva za oktobar, 2020

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 31-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , on 31 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Umire se, ovih dana, od zaraze koju smo, nažalost svi počeli malo i da ignorišemo. A ne bi valjalo jer su nam još proletos tačno najavlili kako će biti. Sedite kod kuće i slušajte metal:

I to za početak – blek metal. Mora se priznati da je četvrti album njemačkih Streams Of Blood, nazvan Erløsung, veoma dobar. Ili makar veoma po mom ukusu. Izdavač za ovo kaže da je „brutalan, anti-human blek metal“ i jeste, ovo je muzika velike negativnosti i visokog tempa sa rafalnim blastbitovima i mračnim, pretećim rifovima a bend stavlja svinjske glave na omot, no, Streams Of Blood imaju taman toliko elegancije da svoje mizantropske pamflete uobliče na interesantne, artističke načine. Ovo su dobro napisane pesme čija površinska primitivnost skriva prilično sofisticirano aranžiranje i raspon atmosfera u dubini. Osam pesama, mnogo prženja ali i kvaliteta:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/erl-sung-2

Te Ruki iz Francuske Polinezije su simpatični na svom mini albumu, E Tika Mateu. Ovaj mladi kvintet vrlo lepo spaja ratnički, čvrsti blek metal, uglavnom srednjeg, marševskog tempa sa malo folklornih motiva i sve to, snimljeno vrlo dobro i pažljivo miksovano, daje jedan raskošan, epski a opet sveden i usredsređen blek metal program kakav se samo poželeti može. Bend svoju muziku naziva „tribalnim blek metalom“ i mada ovde svakako ima više metala nego tribalizma, osveženje koje Te Ruki donose žanru ne treba potceniti. Ovo su veoma lepo napisane, pamtljive pesme koje vredi slušati više puta:

https://teruki.bandcamp.com/album/e-tika-mateu

Joj, mnogo mi je simpatičan EP The Unwilling Sacrifice denverskog blek metal trojca Malum Mortuus. Ovo je starinski, prljavi blek metal sa malo speed i thrash začina, daleko od nekakvih ambicioznih multižanrovskih ili filozofskih koncepata danas popularnih u ovoj muzici. Kolorađani su, reklo bi se, rasli na brutalnom, mračnom zvuku jednih Blasphemy pa ovde ima malo te ljubavi ka muljavini i haosu ali je zapravo The Unwilling Sacrifice disciplinovanija i „čitkija“ ploča koja blek metal interpretira kao licencu da se svira slobodno i „po uhu“ radije nego da se poštuju žanrovska pravila. Lepo:

https://eternalmalummortuus.bandcamp.com/album/the-unwilling-sacrifice

Kad svoj jednočlani blek metal projekat nazovete Desperate, prilično je jasno kakvu poruku šaljete. Da, debi album ovog projekta, Echo of Madness upada u fioku na kojoj piše depresivni blek metal, ali zapravo ovo je interesantna ploča koja ima možda i više dodirnih tačaka sa psihodeličnim francuskim blek metal pretečama, pa čak i sa evokativnim industrial metalom starih Godflesh nego sa „normalnim“ DSBM programom. Ovo su hipnotičke, jednostavne pesme sa mnogo ponavljanja tema koje su disonantne ali i emotivne, vrlo malo pevanja i sporijim tempom. Solidna produkcija i dosta raznovrsnih ideja su me takođe naterali da pažljivije oslušnem ovaj album.

https://desperatee.bandcamp.com/album/echo-of-madness

Ruski atmosferični (post)blek metalci Olhava na svom trećem albumu (a već drugom ove godine), Ladoga prave muziku koja je meni neslušljiva ali verujem da će se mnogima dopasti. Ovo je izuzetno hipnotička ploča koja poziva na meditaciju i ponavlja iste smene akorda u pesmama od sedamnaest ili četrnaest minuta gde gitara, distorzirana i utpoljena u eho prestaje da zvuči kao instrument sa žicama i podseća na hujanje reke. Sve to je spakovano u master koji je doslovce bolan za moje uši pa ako niste pussy kao ja, navalite:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/ladoga

Takođe Rusi i depresivni blek metalci, Кручина iz Nižnjeg Novgaroda sa svojim prvim albumom, Осени извечные надежды (a što bi bila jesen večne nade) takođe mi nisu preterano privlačni. No izdvajam ih jer su ipak na vidno višoj razini od prosečnih depresivnih blek metalaca. Pesme jesu jednostavne, uz mnogo ponavljanja standardnih setnih harmonija i zvuk jeste nabudžen do besvesti ali Кручина imaju nivo profesionalizma koji često fali ovakvim bendovima i utoliko svakako vrede da se čuju ako niste alergični na DSBM.

https://kruchina.bandcamp.com/album/-

Kad me već idu Rusi, evo i novog EP-ja atmosferičara Икотка (što je ime nekog ruskog folklornog demona ali i izraz za štucanje, tvrde). EP Плач Вдовы по Мужу se, kako mu i naziv kaže, bavi tugovanjem udovice za svojim suprugom a kroz pet pesama od koji se svaka bavi po jednom od faza procesa prihvatanja nečije smrti. Mračna tematika i muzika koja je velikim delom okrenuta ka kontemplativnom no, Икотка (bend koji je inače ove godine, zajedno sa ovom, izdao već tri ploče) umeju da svemu daju određenu dubinu i mada, ponovo, ovo nije nužno muzika koju bih ja prvo izabrao da slušam u civilstvu, Плач Вдовы по Мужу je intrigantna ploča.

https://ikotka.bandcamp.com/album/ep-2

Između milion bendova koji se zovu Imperium, pojavio se novi, američki, ove godine, i izdao dva EP-ja. Onaj noviji, ovonedeljni, naslovljen Spiritual Malpractice, isporučuje zao, sirov i agresivan blek metal sav u blastbitovima i pretećem pevanju. Iako Imperium nisu neki inovatori gitare, prija mi da slušam blek metal koji koristi hromatsku lestvicu i propisne rifove – malo se čovek i umori od silnog slušanja sjetnih akorda po ceo dan. Imperium rade u skučenoj formi totalne agresije ali unutar nje uspevaju da imaju određen narativ, dramu i dinamiku i to je dovoljno da ih preporučim. Grajndkor, not vor gor.

https://imperium666.bandcamp.com/album/spiritual-malpractice

Takođe iz SAD, iz Portlanda o kome smo već toliko puta pričali kao o Meki (i Medini!) interesantnog metala, dolaze i Svabhavat. Black Mirror Reflection je pošteno pržeća, odjekujuća ploča pretnje i vriske, ali sa jednom odmerenom, elegantnom dimenzijom gde bend pokazuje svedenost, uzdržanost, takoreći zavodljivost leda i tmine koji su u temelju njegove muzike. Meni ovo veoma prija jer je bazirano na umešnom ponavljanju hipnotičkih celina a opet zvuči dovoljno živo i bučno:

https://svabhavat.bandcamp.com/album/black-mirror-reflection

Iz Švedske dolazi Herodes sa debi albumom Hellish glöd. O ovom sastavu (čoveku?) ne znam ništa, ni ko su ni šta su, ali album je lep, prljav ali disciplinovan švedski blek metal koji udara brzo i nemilosrdno ali ima i melodiju u duši. Naravno, ovo su melodije zle provinijencije, ali su melodije, svakako, sa blagim folk prelivima i fino se uklapaju uz visok tempo, siroviji zvuk i bubnjarsko prebijanje. Meni vrlo prijatna ploča puna dobrih rifova i napaljivih momenata:

https://herodes6.bandcamp.com/album/hellish-gl-d

Auðn sa Islanda (što se i po imenu vidi) su naši stari znanci, ali sa novim albumom, Vökudraumsins Fangi su baš napravili vidan korak napred. Ovo ne samo da je sada vrlo dobro producirano, bežeći od razmazane, tipično „atmosferične“ zvučne filozofije nego su i Auðn svoj vikinški blek metal proširili na nova polja borbe, čuvajući žestinu i blekmetalsku glad ali ukusno i umešno dodajući elemente post blek metala, post roka itd. Sve to niti razblažuje njihovu ljutinu niti umekšava muziku i moram da priznam da mi je Vökudraumsins Fangi jedna od najintrigantnijih ploča nedelje sa svojim ambicioznim kompozicijama i odličnom atmosferom.

https://audnofficial.bandcamp.com/album/v-kudraumsins-fangi

Da se vratimo još malo u Rusiju koja baš dominira ove nedelje. Carnation Maze su avangardni blek metal sastav čiji istoimeni debi EP ima tri pesme zanimljive, bučno producirane i melodične, ali žestoke muzike. Podaci uz snimak navode bubnjara i klarinetistu tako da nije jasno šta je ovde od ostalih instrumenata „pravo“ a šta ne, ali iako Carnation Maze zvuči pomalo „kompjuterski“, ovo je svakako ploča puna ideja i ambicije. Pesme su, zato i podugačke, i neko će reći i predugačke, ali Rusi su me svakako kupili da ovo slušam sa zanimanjem, nudeći makar senzibilitet neizbrušenog dijamanta:

https://carnationmaze.bandcamp.com/album/carnation-maze

Grčki Lunar Spells ima vrlo dopadljiv debi EP, Medieval Shadows From An Ancient Netherworld. Ovo je rasviran, glasan i melodičan blek metal koji spada u „sirovo“ krilo žanra ali iako ima prljaviji zvuk i produkciju, ne beži od melodičnosti i jednog epskog zahvata. Svirka je odlična i da se ovo snimi u pravom studiju, bog da ih vidi. Ili već, preferirano htonsko božanstvo:

https://lunarspells.bandcamp.com/album/medieval-shadows-from-an-ancient-netherworld-2

Meksički Arachnae sam hteo iz principa da preskočim, ne zato što se plašim paukova* nego jer njihov black metal, sa sve violončelom, ima jednu gotsku ambiciju a ja to generalno ne volim. Ali, debi album, Strings of Hate je zapravo superzanimljiv, sa maštovitim kombinovanjem elemenata kamerne muzike i jednog malčice mekšeg ali ne mekanog blek metala. Činjenica da je ovo srazmerno lo-fi produkcija zapravo sve čini boljim za moje uši jer bend zvuči življe i autentičnije iako sve deluje kao da slušate demo bend preko koga neko vežba na čelu. Ali pesme su lepe i interesanten i Archnae od mene dobijaju palac na gore

*lažem, NARAVNO da je zato što se plašim paukova

https://arachnae.bandcamp.com/album/strings-of-hate

Mercy of the Blade se reklamiraju kao jedan od najvrelijih novih DSBM bendova u ovom trenutku i mada je ovo muzika koja vidno prelazi granice tog podžanra blek metala, moram da priznam da je istoimeni debi album odličan. Mercy of the Blade uzimaju tu depresivnu melodičnost i meditativnost kao osnovu ali prave mnogo dinamičniju muziku nego što je prosek i ovo je album koji je post-metal i post rok u jednakoj meri kao i blek metal, sa glasnom (pa i preglasnom) ali srčanom produkcijom i interesantno raznovrsnim pesmama. Da ponovimo, odličan debi:

https://psalm88.bandcamp.com/album/mercy-of-the-blade

Britanski Orcrypt, kako im i ime sugeriše sviraju tolkinovski blek metal. Njihov drugi album, Balrog & Roll donosi deset pesama zabavnog, srednjetempaškog, rokerskog blek metala koji pati od gadnog zvuka ali i u njemu uživa, kako i dolikuje. Pesme su prilično dobre, zapaljive i da nije urlanja, bile bi možda interesantne i normalnoj publici:

Norveško-italijanski sastav Funeral harvest na svom prvom i istoimenom EP-ju podseća na blek metal iz ranih devedesetih. Ovo je sirova ali ne sasvim primitivna muzika; Funeral Harvest svakako imaju ambiciju u pisanju tema i pesama samo nemaju ambiciju da ih spakuju u savremenu, doteranu produkciju pa je ovo jedan autentično zvućeći, što se kaže tr00 uradak:

https://funeral-harvest.bandcamp.com/album/s-t

Francuski Bliss of Flesh su black-death sastav koji prilično uredno izbacuje albume na svake tri godine i najnoviji, četvrti, nazvan Tyrant ima sve odlike ploče benda koji je uigran, usviran, dobro produciran, a koji se nije pretanko razmazao objavljujući prebrzo nova izdanja. Ovo je stoga zrela i snažna ploča a koja opet ima gomilu svežih ideja i pristupa. Vrlo srećna kombinacija:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/tyrant

Švedski Svartsyn je veteran jednočlane BM scene sa karijerom koja se proteže do ranih devedesetih i gomilom izdanja u katalogu. Requiem je deseti dugosvirajući album čoveka poznatog kao Ornias i ovo je svedena, ledena, preteća i misteriozna ploča zlih, tvrdih rifova i mračne atmosfere. Svartsyn je projekat koji se uvek bavio mračnim stranama mitologije i religije pa i ovaj album održava isti kurs.

https://carnalrecords.bandcamp.com/album/requiem

Mnogo manje mračni, mistični i agresivni su Winterlore iz Solt Lejk Sitija, američka država Juta, čiji treći album, Eternal Defiance, iako se bavi nordijskom mitologijom i ima antihrišćanski stav, mnogo više polaže na melodične, pomalo i melanholične rifove i jednu snoliku atmosferu. Bend svakako svira dinamično, što malo balansira tu hipnotičnost miksa i mada su pesme preslađene za moj ukus, ima tu sirovosti koja prija:

https://winterlore.bandcamp.com/album/eternal-defiance

Black Death Cult iz Kanade imaju debi album, Devil’s Paradise i muzika na njemu je, u skladu sa mračnim imidžom ovog anonimnog benda, dosta zavodljiv black/ death metal starinskog zvuka i sofisticirane primitivnosti, sa majstorski ubačenim klavijaturama u pejsaž abrazivnih gitara. Black Death Cult zvuče prilično vanvremenski na ovoj ploči, kao da tek otkrivaju uzbudljivost primitivne, divljačke svirke i uspevaju da to uzbuđenje koje ih nosi prenesu na nas, kršeći ustaljena pravila ekstremnog metala – jer ih možda i ne znaju – i sjajno se zabavljajući. Dugačak album od preko pedeset minuta ali vredan istraživanja:

https://blackdeathcultcanada.bandcamp.com/album/devils-paradise

Idemo na stoner a sa imenom kao što je Drug Beard, a što ispunjava i ulogu imena debi albuma, i nazivima pesama poput Wall To Wall Satan i Fuckdozer, skoro da ništa ne mora ni da se napiše o ovom pensilvanijskom stoner-metal bendu. Ipak, dodajmo i da je ovo prljavi, lo-fi stoner, sa zavodljivim gruvom i sposobnošću da se svira i glasnije i tiše što albumu daje lepu hipnotičku crtu. Bend ovo lepo provlači i ne bi im smetalo da svoj ubedljivi gruv snime i u boljim uslovima.

https://drugbeard.bandcamp.com/album/drug-beard-2

Tandang Records iz Kuala Lumpura ima neobičan smisao za marketing s obzirom da izlazak EP-ja Tubes sastava Speedwitches planira za – prvi Januar 2021. godine. Znate već, datum kada ljudi tradicionalno šopinguju i kupuju stvari. Da ne pominjem da im link na Bandcampu za priorderovanje fizičke kopije vodi do nepostojeće stranice na sajtu. I da na Bandcampu izdavač o sebi govori u prošlom vremenu, kao da je prestao sa radom. Sve bolje od boljeg! No, sve to pominjem jer je Tubes odlična ploča. Speedwitches, uprkos imenu, ne sviraju spid metal (a, kad smo već kod toga, sumnjam i da su veštice) već odličan, ODLIČAN psihodelični stoner rok, sa lepim malezijskim spinom na tradicionalnu formulu. Znate već, ima ovde Sabata, naravno, ali Speedwitches su skloni i mekšim psihodeličnim strategijama pa njihova muzika izvrsno smenjuje fazirane, masne rifove i solaže sa prozračnijim, mirnijim momentima bez distorzija ili sa izuzetno malo gitare u miksu. Ove četiri poduže pesme su dobro napisane, sjajno snimljene i generalno zvuče odlično pa preporučujem rezervisanje kopije ako volite ovakav rok:

https://tandangrecords.bandcamp.com/album/tr031-tubes

Terror Parade iz Brizbejna pevaju o Holivudu i raznim zlim stvarima vezanim za njega iako su bukvalno sa druge strane planete. No, dobro, EP Hollywood Dead ima tri lepe pesme teškog roka koji je tačno negde između panka i metala sa svojom kombinacijom neposrednog, „uličnog“ izraza i sofisticirane svirke i produkcije. Vrlo dobro snimljeno i generalno za slušanje na ripit:

https://terrorparade.bandcamp.com/album/hollywood-dead

Argentinski stoneri Monje su svoj drugi album nazvali Druga Dimenzija. Zašto? Ne znam, ne vidim da je iko u bendu sa naših prostora, a pesme su sve na engleskom i španskom. No, dobro, verovatno to lepo i egzotično izgleda kad se pročita. Ni muzika nije rđava, album počinje orguljaškim recitalom a nastavlja se bombardovanjem teškim rifovima i brutalnim vokalima. Monje su ona bučnija, metalskija strana stonera, sa satanističkim tendencijama, svakako, ali i sa malo duše koja se čuje kroz manje distorzirane, meditativnije delove. No, ovo je pre svega muzika rifa i urlanja pa tako treba naštelovati svoja očekivanja:

https://monje.bandcamp.com/album/druga-dimenzija

Buffalo Tombs iz Denvera na novom mini-albumu za Forbidden Place Records, Hekhalot​/​Merkabah zvuče izvrsno. Ovo je psihodeličan, sanjiv stoner rok sa elementima okultnog roka, sa vrhunskim umećem u kreiranju atmosfere, ali i prilično tvrdim i zdravim zvukom. Bubnjevi i bas su, recimo, čvrsti i moćni (a da nisu prebudženi) dok su gitare i klavijature zavodljivo raznovrsne, hipnotičke kad treba, a kad treba, bogami, i agresivne. Izdavač ovo opisuje kao psychedelic lo-fi stoner rock ali želim da istaknem da ovo nije garažna svirka. Buffalo Tombs imaju čist snimak i multitrekovan miks sa puno psihodeličnih efekata i zavređuju pažnju svakog ko voli ovakav zvuk:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/buffalo-tombs-hekhalot-merkabah

Grci Stonila su bili solidni proletos na albumu Stonerotica gde sam primetio da nisam inače preveliki ljubitelj instrumentalnog stoner metala ali da ovde ima dovoljno egejskog šmeka između bluz-lizanja da mi to zaprija. E, pa, Animal Instict Collection, novi album, upravo izašao, je što se ono kaže „more of the same“. To nije rđava stvar u ovom slučaju, Stonila svakako imaju dovoljno spretnosti i ideja da zaprave još jedan album prijemčivih egejskih i bluzerskih tema i da to bude prijatno i nimalo opterećujuće za slušanje. Bend jeste na ivici upadanja u manirizam, ali još uvek sa prave strane:

https://stonila.bandcamp.com/album/animal-instict-collection

Jahbulong iz Verone su vrlo spor, ali relaksiran, prijateljski nastrojen stoner bend čiji drugi album, Eclectic Poison Tones prosto isijava umirujuću psihodeličnu moć. Ovo je snažna ali umiljato metalska muzika koja ide odmerenim korakom i kreira neku vrstu bezbednog prostora da u njega smestite svoju svest i plutate u prijatno fluidnoj mešavini faziranih rifova, zapevajućih vokala i sporog ritma. Jahblong imaju tu „narkomansku“ usredsređenost na detalje, čuje se ovde jedna opsesija tonom gitare, sporošću bubnjeva itd. pa su i pesme podugačke ali to se dobro uklapa uz to kako su napisane i pored dobrih rifova imaju i odlične solaže. Ne znam zašto izdavač ovo nije stavio na svoj Bandcamp, ali evo JuTjub linka:

Sa bendovima koji imaju „Zombie“ u imenu prosto ne znate šta hoće da kažu. Evo, finski Zombie Eater – ne znate da li je to neko ko jede zombije ili zombi koji voli da jede. Muka! Makar im je novi EP, Greenskeeper lep, sa tri pesme (skoro pola sata!) masnog, valjajućeg, prljavog stoner metala. Zombie Eater imaju nula ambicije da inoviraju u ovoj muzici, ali puno ambicije da se navare ko životinje i sviraju muziku za istu takvu publiku. I ide im:

https://zombieeater.bandcamp.com/album/greenskeeper

Oh! Izvrsni Južnoafrikanci Ruff Majik imaju novi album! Voleli smo njihove prethodne radove, a Devil’s Cattle je možda i ponajbolji sa svojim izvanrednim rokenrol gruvom i lavinom, ne, CUNAMIJEM svežih ideja i pristupa. Neki bendovi jednostavno sviraju žanr ali sa Ruff Majik utisak je da ovi ljudi o žanru i ne razmišljaju i da ova muzika iz njih sama, najprirodnijeizlazi. No, treba istaći koliko je sve to dobro sklopljeno jer, da se razumemo, svakome se desi da mu izleti sjajan rif iz malog mozga, ali Ruff Majik onda oko toga sklapaju pesme koje iako žanrovski prepoznajemo kao stoner rok, istovremeno deluju spontano, živo i originalno. Trinaest pesama izvrsne rokčine i rokačine. Ko ne sluša taj je Ceca:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/the-devils-cattle

Yawning Man osvajaju nagradu za najbolji naslov pesme ove nedelje. Da bude odmah jasno, bend nije izdao novi studijski album ali je heavy Psych Sounds Records izbacio njihov živi album, Live At Giant Rock i ovo je skoro pedeset minuta sporog, prozračnog psihodeličnog roka . Album je snimljen u prirodi (kod džinovske stene, bukvalno), bez publike, inspirišući se onim što su Pink Floyd radili u Pompeji, i moram da kažem da sve to muzici Ywaning Man dodaje posebnu crtu meditativnosti i pored toga što ona nije nužno skroz cerebralna i svakako ima mesta za emocije. Odličan album kome sirov, živ kvalitet zvuka samo pomaže da zvuči još značajnije. A, da, taj genijalni naslov (odlične) pesme: Nazi Synthesizer.

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/yawning-man-live-at-giant-rock

Nothing is Real je tajnoviti kalifornijski stoner/ doom sastav čiji članovi (ako ih uopšte ima više od jednog) vole dve stvari: Assassin’s Creed i narkotike. Ovo prvo se vidi iz imena, ovo drugo iz muzike i činjenice da su za godinu i po dana snimili čak šest dugosvirajućih ploča. Ne ide to bez ozbiljnog drogiranja. Novi album, I Control You, je psihodelična, lo-fi, ali iznenađujuće inventivna salata doom i stoner rifova i mada je sve to prilično jeftino producirano uz programiran bubanj, krkljave vokale i kompjuterske distorzije, pesme su zanimljive a rifovi zarazni.

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/i-control-you

Ancient Days iz Indianapolisa su, očigledno, odrasli na istim albumima kao ja jer njihva treća ploča, Black Magic Nights prosto pršti od sabatovštine. Ovo je doom metal starog kova sa vrlo bluzerskom srži i ozijevskim, naričućim vokalima i dementnim smehom (slušajte otvarač – Black Widow), utopljen u satanizam starog kova kad se znalo da to uglavnom podrazumeva drogiranje i seksualne orgije. Ancient Days izvrsno posreduju taj vrlo ’70s koktel grindhouse bioskopa, psihodeličnog metala, narkotika i seksualne perverzije, okultizma i socijalnog bunta koji je umotan u 5-6 žanrovskih pokrova ali je i dalje tu. Bend pritom piše sjajne pesme i ima prilično zanimljiv miks. Odličan album:

https://ancientdays.bandcamp.com/album/black-magic-nights

Londonjani Possessor imaju peti album (za šest godina) i Damn the Light je bogami odlična ponuda. Ovo nije čist stoner metal, ali jeste muzika sa masivnim, lepljivim rifovima i zaraznim gruvom. No, Possessor su skloni da pored gruva udaraju i malo žešće pa njihova muzika fino kombinuje sludge metal agresivnost sa tim stoner osnovama, uplićući i klasične hevimetalske gitarske teme u sve. Album prevashodno nosi jedna rokerska, prljava estetika pa sve to na gomili veoma prija:

https://possessor.bandcamp.com/album/damn-the-light

Kanadski trešeri Mastery izdaju albume vrlo retko, Severing the Earth im je drugi za skoro dve decenije postojanja (a prvi je bio još 2012. godine) ali na njemu makar nude kvalitet. Ovo je vrlo disciplinovan, precizan, tehnički besprekoran thrash na tragu, recimo, Testament, sa pesmama koje su preteće građevine sklopljene od masivnih, znojavih rifčina i stalno promenljivog ali čvrstog ritmičkog rada. Bend je vrlo dobar u pravljenju muzike koja ima jednu grčevitu, nervoznu energiju ali i jednu himničnost koja čoveka zavede i tera na slušanje iz početka. Tim gore što je snimak u masteringu jako ispresovan pa ovo, iako zvuči zdravo, mnogo pritiska uši i one bole. Ako su vam uši mlađe od mojih, ovo treba slušati bez ikakvog ostatka:

https://mastery.bandcamp.com/album/severing-the-earth

Inhuman Nature i Road Mutant su dva benda iz Engleske koji na split singlu master of Souls sviraju prilično stariski thrash metal. Inhuman Nature daju naslovnu pesmu i ovo je baš onako, late ’80s thrash metal sa vrištećim vokalima i malo Hellbastard šmeka. Road Mutant imaju mnogo niži štim i iskomprimovaniji zvuk pa je i njihov thrash time odmah moderniji. Ovaj bend je, reklo bi se izrastao na sličnim korenima pa, ako volite Hellbastard i njihove sledbenike (Hellkrusher, jelte), ova singlica je sasvim OK:

Portorikanski Radio Muerte na EP-ju (albumu? Ovo ima osam pesama i nisu BAŠ TOLIKO kratke) Beneath the Skin svira vrlo solidno producirani thrashcore. Ovo je muzika jakih rifčina, zvonke, moćne bas gitare, agresivnih bubnjeva (sa sve blastbitovima) ali u čijoj je osnovi i dalje gruv. Prijatno je:

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/beneath-the-skin

Australijski Video Nasty je na svom istoimenom, debi albumu u vrlo dobroj formi. Posvećen hororu, kao žanru, pre svega filma reklo bi se, Video Nasty nudi mišićav, sjajno odsviran i lepo produciran thrash metal pun muzičkih bravura koje su, opet, sve vreme u službi pesme i atmosfere a ne stoje same za sebe kao demonstracija kvaliteta. Bubnjar je posebno raspoložen, ali čitav bend blista, sa sjajnim rifčinama i odličnim pevanjem. Sve to i na kraju obrada Sepulture. Ako volite thrash metal, VHS horor i generalno te dobre stvari u životu, ovo je izvrsno:

https://videonastythrash.bandcamp.com/album/video-nasty

A iz Danske dolaze Slet Det, bend sastavljen od ljudi prilično ozbiljnih godina pa je i muzika koju sviraju malčice starinskija. Mislim, ovo je thrash metal sa malo groove metal elemenata. I dobar je. Slet Det sve pevaju na Danskom, i album se zove Start Forfra ali svirka je na tragu Sepulture iz polovine devedesetih uz dobru produkciju i dobru atmosferu na albumu. Meni, kao takođe starijem čoveku, ovo paše:

https://sletdet.bandcamp.com/album/start-forfra

Berlinski Agent Hellfire su power-trio koji svira old school thrash metal. A to, u ovom konkretnom slučaju, na tropesmovnom EP-ju The Omen, znači da sve zvuči kao Kreator iz 1988. godine. Agent Hellfire zaista ne kriju da su im Mile i ekipa veliki uticaj pa se Kreator čuje svuda, u stilu pevanja, rifovima, tempu. I, mislim, ja tu ne vidim problem:

https://agenthellfire.bandcamp.com/album/the-omen

Francuzi Penetrator su osnovani još 1988. godine ali uprkos dugovečnosti imaju samo jedan album snimljen 1991. godine. Bend ipak održava vatru izdajući povremene EP-jeve pa tako i sada dobijamo četiri pesme pod naslovom It’s My Choice. Uz jednostavnu poruku ide i jednostavna muzika – jedan prost i srcu drag thrash metal koji se ne zanima za sofistikacije i žanrovske trikove nastale u poslednje tri decenije već ide iz srca i mada se ne da nazvati revolucionarnim ili inovativnim, deluje iskreno:

https://theoneandonlypenetrator.bandcamp.com/album/its-my-choice

Evildead je nastao polovinom osamdesetih kao sporedni projekat Juana Garcie iz Agent Steel i Mela Sancheza iz Abbatoir. Sanchez danas nije u bendu ali Garcia i pored obaveza u Body Count i Agent Steel i dalje gura i novi album, United $tate$ of Anarchy pruža vrlo generički ali vrlo prijatan ’80s thrash metal sa sociopolitičkom oštricom gde se pominju predsednički izbori i korporacijske kurve, jelte. Meni to namah prija i mada Evildead svakako ne otvaraju ikakve nove thrash metal puteve, ovo je lep omaž klasičnoj eri od strane ljudi koji su unutar nje i stvarali:

Novozelandske Stälker smo voleli na prvom albumu a volećemo i na drugom. Black Majik Terror je veoma lepo producirana ploča modernog speed metala koja se u potpunosti naslanja na ono kako je ta muzika pravljena u osamdesetima sa tom neodoljivom kombinacijom melodičnosti i sirovosti, primitivizma i rokerske sofisticiranosti. Stälker vrlo lepo kombinuju NWOBHM elemente sa klasičnijim speed programom, pogađajući tu neku istorijsku tačku na kojoj je heavy metal ubrzavanjem i zaoštravanjem ponude definisao novo, „ekstremno“ krilo žanra, pa je ovo prepuno lepih mejdnovskih harmonija i solaža, pored sve cike i vriske. Odlično:

https://stalkerheavymetal.bandcamp.com/album/black-majik-terror

Oh, Shit Life imaju novi EP sa tri pesme, par nedelja nakon odličnog split izdanja sa teksaškim Noisy Neighbors! Slavlje! Detroit’s Dankest 2​.​0 : The Last Nug čine zapravo pesme sa split EP-ja sa Lt. Dan od pre desetak godina ali snimljene ponovo da se ipak čuju. Sa naslovima poput D-beating Off i

Fuck Yer Hipster OSDM Band jasno je kakve teme ovde imamo, a Shit Life potvrđuju da je, iako su i pre jedne decenije pisali solidne pesme, sazrevanje kroz koje su prošli bilo blagotvorno i porodilo nešto od najboljeg grindcorea što danas imamo. Ovaj EP nije možda obavezno štivo ali je okej.

https://shitxlife.bandcamp.com/album/detroits-dankest-20-the-last-nug

Već sam pohvalio južnokarolinški Fucked kao jednočlani grindcore bend koji se zapravo trudi oko pesama i muzike umesto da samo pravi haos i evo sada i njegovog prvog abuma. Ovo je, svakako, woke muzika koja se uklapa uz savremene trendove (autor na Bandcamp stranici naglašava da su crni životi i trans životi važni, pa bi to moglo blaziraniju publiku da odbije), ali muzika je i dalje dosta zanimljiva, sa, ovog puta, elementima i (blek, ali i sludge) metala i trudom oko kompozicija koje su i dalje kratke ali ne i glupe. A Ceaseless and Violent Exhaustion je sa sedam pesama vrlo kratka ploča ali nabijena snagom:

https://fucked1.bandcamp.com/album/a-ceaseless-and-violent-exhaustion

Još superkvalitetnog grindcorea dobijamo ljubaznošću švajcarskog benda Icare. Album Khaos je granitno tvrda ploča grindcorea koji se susreće sa malo post-blek metala, sudarajući se u vazduhu i proizvodeći vatrenu loptu koja guta sve pred sobom. Deo ubitačnosti ovog albuma ide i na mastering koji sve pretvara u brikvol ali ovo je jedna od ploča kojoj ovako nešto pristaje, sva u paklenom prebijanju i lavkraftovskim referencama. Sjajno:

https://divisionrecords.bandcamp.com/album/khaos

Disburied je kul ime za death metal bend a mlada kolumbijska postava na svom prvom albumu, Rituals Of Death daje dobro producirano, solidno odsvirano čitanje ideja i pristupa koje su ranih devedesetih nudili asovi ovog žanra. Ako kažem da u muzici Disburied čujem dosta Bolt Throwera, to će bti shvaćeno kao pohvala, a i treba, ovo je stamen, tvrd death metal mahom srednjeg tempa sa povremeno interesantnim rifovima gde se čuju i uticaji Grave, Autopsy i drugih staroškolaša. Naravno, ima ovde dosta i samo „sviranja žanra“ ali Disburied imaju dovoljno vitalnosti i energije da ovaj album bude znatno više od pukog demonstriranja da momci umeju da sviraju.

https://disburied.bandcamp.com/album/rituals-of-death

Potlandski Vulnere su svoj debi album, Igneous objavili prošle nedelje ali je dobar i vredi da se pomene pogotovo što je ovo interesantan spoj old school death metal formula sa brutal/ technical death metal pa i progressive death metal pristupom. Sve to u sumi daje kompleksne ali interesantne pesme koje koriste žanrovsko bogatstvo death metala da idu u mnogo zanimljivih strana, varirajući atmosferu i intenzitet ali čuvajući deathmetalsku žestinu. Solidna produkcija, dobar zvuk i bend na koji vredi obraćati pažnju:

https://vulnere.bandcamp.com/album/igneous

Njemački ljubitelji Lavkrafta i monumentalnog black-death metala, Sulphur Aeon nemaju novi studijski album, što je malo greota jer su nam se prethodni dopadali, ali imaju koncertni album a to je isto lepo. Unaussprechliche Kulte – live at Culthe Fest 2019 ima deset pesama, sa vraćanjem unazad sve do prvog EP-ja benda iz 2012. godine. Ovo je vrlo lep izbor koji predstavlja karijeru benda na dostojan način a mada su bendovi ovako visokog koncepta dosta jako vezani za kvalitet produkcije, Sulphur Aeon dokazuju da i u ne-studijskim uslovima zvuče vrlo dobro. Ne „isto kao na ploči“ ali solidno u dovoljnoj meri da se ovaj album sluša sa pažnjom:

https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/unaussprechliche-kulte-live-at-culthe-fest-2019

U principu ne volim prekomprimovan zvuk kakav Ritual Of Decay iz Phoenixa imaju na svojoj strani split EP-ja sa Moral Law, ali bend svira jednostavan, staroškolski death metal fokusiran na temu prava životinja pa to ipak vredi pozdraviti. Muzika je dobra, da ne bude zabune, zasnovana na rifu i gruvu, sa tvrdim, granitno tvrdim gitarama i srednjetempaškom ritmu. Vegani i strejteri Moral Law su, razume se, više straight edge hardcore ali i ovo je dostatno metalizirano i lepo legne.

https://ritualofdecay.bandcamp.com/album/split-with-moral-law

https://moralxlaw.bandcamp.com/album/split-with-ritual-of-decay

Rivers Ablaze je zanimljiv mađarski progresivni death metal projekat članova Sear Bliss, Arkhe i Special providence. Prvi album, Blood Canvas je ploča koja ima gomilu tih modernih „progressive“ fora koje ja ne volim mnogo u savremenom metalu ali ovo u principu nije ni djent ni metalcore ploča već najviše death metal otvorenije dispozicije. András Nagy i Márton Kertész su se izuzetno potrudili oko komponovanja i ovde ima i meni privlačnih odjeka klasičnog death metala po uzoru na, recimo, Death. Vrlo čista i lepa produkcija zaokružuje zanimljiv prvi pokušaj ovog projekta:

https://riversablaze.bandcamp.com/album/blood-canvas

Za još progesive otići ćemo u prošlu nedelju i jedno 400 kilometara južnije. Beogradski Phobos je izbacio vrlo ambiciozan i, odmah ću reći, impresivan debi album, Whimsical koji je kruna osmogodišnjeg rada i okapavanja po lokalnim olimpijadama kulture i demo festovima. Phobos su veoma „muzičarski“ bend sa violinama i saksofonima, klin vokalima i metalskim urlanjima, mešajući klasičan ekstremniji zvuk sa svim zamislivim progresivnim taktikama (ritmička raznovrsnost, djentovski rifovi, gudači, „nemetalske“ harmonije itd.) za jednu na kraju dana prilično ubedljivu prvu ploču. Naravno u 2020. godini ovakav metal više nije divlje eksperimentalan i nečuven, ali Phobos svakako zvuče zrelo i rasvirano i mada sam žanr u kome rade nije nužno moja šolja čaja, ovo je album na kojem se mora skinuti kapa:

https://phobos-metalband.bandcamp.com/album/whimsical

Ne znam ni šta bi značilo ime mladog baskijskog benda Skin Tortured, ali njihov prvi EP, Massive Genocide je death metal odvrnut na 12. Bend navodi Vital Remains, Cannibal Corpse, Deicide i Vader kao uzore, bazirajući se na toj nekoj ’90s estetici, ali zapravo svira brže od svih njih, sa razmahanim rifovima i veoma prijatno odrađenim blastbitovima. Nema ovde preterane inovacije ali Skin Tortured uzimaju taj neki klasični brutal death metal izraz i samo ga korektno apdejtuju za 2020. godinu, fokusirajući se na dobre rifove i bez gubljenja u „tehničarenju“. Meni dovoljno:

https://skintortured.bandcamp.com/album/massive-genocide-ep

Flesh Orchard je bend iz Atlante i njihov drugi album, A Vile Display of Carnage (kao da se masakr može prikazati na lep način) je jedna gruba, agresivna ploča death metala baziranog na prostim, ponavljajućim rifovima i iznurujućim ritmovima. Flesh Orchard sebi pripisuju „brutal“ etiketu ali istina je da je ovo mnogo bliže deaththrash formulama, sa svojim jednostavnim, mošerskim pesmama. Ne i prostačkim, Flesh Orchard sviraju vrlo solidno i imaju dobar miks, pa ako ste željni death metala koji je razgovetan i agresivan ali ne prekompleksan, ovo je dobar izbor:

https://fleshorchard.bandcamp.com/album/a-vile-display-of-carnage

U normalnim uvjetima teško da bih i kliknuo na album benda koji se zove Sodomized Cadaver, međutim, valjda su uvjeti nenormalni pa sam kliknuo na debi ovih mladih Velšana, Morbid Tales of Mutilation i, ispostavilo se da je ovo jedna zdrava ploča splatter/ gore inačice death metal žanra. „Zdrava“ naravno ne znači da se bend bavi bogougodnim i društvenokorisnim temama, naprotiv, sve se ovde okreće oko nasilja, kasapljenja, kanibalizma, užasa, ali Sodomized Cadaver se pokazuju kao vrlo dobri učenici u obdaništu koje su pre tridesetak godina utemeljili Cannibal Corpse i njihovi tadašnji akoliti pa je i Morbid Tales of Mutilation ploča vrlo zaraznih rifova, jedne neodoljive neolitske primitivnosti i jednostavnog pristupa death metalu koji porađa izvrsnost time što nije pretenciozan već iskren i u toj iskrenosti – intenzivan. Morbid Tales of Mutilation za razliku od 99% savremenog death metala, goregrinda i slamming death metala izraslog na principima „što gore to bolje“ shvata da je to „gore“ stvar estetike i simvolike a ne odsustva truda da se napišu i snime pesme. Meni divna ploča:

https://sodomizedcadaver.bandcamp.com/album/morbid-tales-of-mutilation

Finci Cynabare Urne imaju odličan debi album mračnog, okultnog death metala, Obsidian Daggers and Cinnabar Skulls. Ovo je prilično old school intonirano, sa velikim, jednostavnim rifovima i sporo-brzo pristupom aranžiranju, sa mnogo gruva a nimalo isforsirane neobičnosti modernijeg death metala. Cynabare Urne se odlično uklapaju u aktuelni OSDM rivajvl a da ipak imaju svoj zvuk i osoben pristup melodijama. Vrlo dobro:

https://cynabareurne.bandcamp.com/album/obsidian-daggers-and-cinnabar-skulls

Iz komšijske švedske stiže šesti album sastava Demonical pompezno nazvan World Domination. No, pompa je dosta zaslužena jer Demonical, u podžanru koji bismo bez mnogo uvijanja mogli nazvati „kloniranje Dismember“ ostvaruju zaista zavidan rezultat sa novom pločom. Ovo je, dakle, u vatri i snijegu kaljeni švedski death metal sa jednakim merama (velike) težine i (dostojanstvene) melodičnosti za dame i gospodu i mada Demonical ne stupaju ni korak izvan granica koje su iscrtane još pre trideset godina, kvalitet pesama, svirke i produkcije je dovoljan da ih od srca preporučim:

Lifelong Death Fantasy je prvi album kanadskih Bleeding Out i ovo ima određenih dodirnih tačaka sa švedskim death metalom iz prethodnog pasusa. Naime, Bleeding Out imaju isti taj teški zvuk, kombinaciju jednostavnog ritma, paklenog rif-rada i prijatnih melodija na gitarama. No, ovaj bend je i brži, prelazeći u deathgrind teritoriju a što sa ovako teškim zvukom može da bude pogubno za uši. Ali lekovito za dušu. Odlična ploča:

https://bleedingout416.bandcamp.com/album/lifelong-death-fantasy-2

I Insidious Disease mogu da se uklope u ovaj zvuk mada dolaze iz Norveške. Ovaj bend snima albume na svakih deset godina, ali ovaj novi, drugi, After Death je vrlo solidna ploča (švedskog) death metala moćnih rifova, dobre atmosfere, kvalitetne produkcije. Insiduous Disease bi verovatno bili poznatiji i popularniji da ploče snimaju češće jer je ovo odličan album, sa dosta maštovitih rešenja u inače vrlo kodifikovanom swedeath formatu i meni je pravo uživanje za slušanje:

Propustio sam prošle nedelje drugi album čileanskih Invincible Force a to je greota jer Decomposed Sacramentum je solidna ploča mračnog deaththrash metala. Momčad iz Santjaga svira brzo i dinamično, venčavajući trešerski pristup jednih Sadus (ili, hm, ranih beogradskih Bloodbath) sa malo blastbitova. Ovo je puno efektnih rifova i mada Invincible Force ni slučajno ne preteruju sa originalnošću, nesumnjivo je da znaju šta vole i album se lepo sluša:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/decomposed-sacramentum

Ovde često pominjem Autopsy kada govorim o zvuku death metala stare škole. E, pa, Autopsy su upravo izdali svoj prvi živi album posle više od trideset godina karijere. Bend je, inače, aktivan i mada je poslednji album izašao još pre šest godina, momci (starci!) iz Kalifornije nisu sedeli skrštenih ruku sve to vreme, pa tako i ovaj koncert iz Marta ove godine prikazuje usviran i raspoložen bend koji autoritativno izvodi kompozicije iz veoma dugačke karijere. Album počinje klasičnom Severed Survival, a bend sa dobrim zvukom i očiglednim apetitom pruža čitavih osamnaest komada death metal slavlja kojim se prikazuju i veze sa thrash i punk korenima. Lektira:

https://peaceville.bandcamp.com/album/live-in-chicago

Bastard iz Norviča kažu za sebe dve stvari: da su iz britanske prestonice senfa i da sviraju nekakav metalizirani hardcore. EP The Worst Is Yet to Come podržava oba iskaza, počinjući introm „Mustard City“ a zatim se pretapajući u metaliziran, VEOMA metaliziran hardcore koji je sav u srednjem tempu i brutalnim vokalima, ali voli i interesantne rifove, wah-wah pedalu, masne solaže… Meni se ovo prilično dopalo ako se izuzme malo problematičan crtež na omotu. Vrlo rokerski, vrlo dobro:

https://bstduk.bandcamp.com/album/the-worst-is-yet-to-come

Them imaju novi album i Return to Hemmersmoor donosi još solidnog operetskog hevi metala. Nastali kao tribjut bend King Diamondu, Them donose sav teatar i uzbuđenje koje ovako nešto podrazumeva, upakovane u dobru produkciju i vrhunsko sviračko umeće. Solidno:

Kanađani Lacerator na svom drugom EP-ju, Weaponizer nude meni sladak i pitak koktel heavy metala i nekakvog black/ thrash pristupa. Ovo su relativno spore pesme, bend voli srednji tempo, ali to mu i prija, nudeći jednu okultnu atmosferu, a i daje mu šansu da lepo pokaže sve te simpatične heavy rifove koje je napisao. Šteta je da ovo nije nešto bolje producirano jer Lacerator imaju zanimljive ideje pa demo-kvalitet snimka, iako svemu daje jedan underground šmek ipak ne dopušta da se te njihove lepe ideje čuju baš onako kako treba.

https://laceratorband.bandcamp.com/album/weaponizer

Folk metal kakav sviraju moskovski Spire generalno nije po mom ukusu. Mislim, istina je da sam veliki kičlija ali i ja negde moram da podvučem crtu. Naravno, Spire to što rade, rade odlično, mešajući (sintetičke) gajde i distorzirane gitare, mecosopran i deathmetalsko urlanje, sve je to odsvirano izuzetno dobro i producirano prilično kvalitetno tako da sam uspeo da EP SÜGIS potrošim pre nego što bi mi dosadio. Pomoglo je što je prva pesma u suštini Griegov „In the Hall of the Mountain King“ a poslednja ima najinteresantnije folk motive. Poslušajte:

https://spirefolk.bandcamp.com/album/s-gis

Generalno ne posvećujem vreme „shred“ albumima, dakle onima gde (vrlo često jedan jedini) muzičar pravi instrumentalne kompozicije koje treba da pokažu kako je tehnički nabrijan kroz kanonadu distorziranih rifova i školskih protrčavanja kroz skale. Međutim, novi singl jednočlanog projekta Lugosi Smile, a koji se zove Carnival Black me je prijatno iznenadio. Lance Bowzer je prolifičan autor sa masom EP-jeva i albuma tokom protekle decenije a ove dve pesme pokazuju da kvantitet u nekim slučajevima porađa i kvalitet. Ne sad da bih izdržao dužinu celog albuma ovakve muzike, ali ove dve pesmice su taman dovoljno kinematične (Bowzer je stavio i tag „game soundtrack“ na Bandcamp stranicu) da me tih nekoliko minuta što vrte dobre fore ne smori. Fino.

https://lugosismile.bandcamp.com/album/carnival-black

Junior Bruce je kvintet iz De Landa u Floridi čiji treći album, Pray for Death donosi osam pesama glasnog, bučnog sludge metala. Junior Bruce sviraju „prijatniju“ verziju ovog žanra, pa su ovo gruvi, pomalo i seksi pesme u kojima je užitak u gruvu važniji od toga da se slušalac smrvi u prah intenzitetom zvuka. Ne da ovo nije TEŠKO i bučno, plus puno dranja, ali sve na jedan prijateljski način.

https://juniorbrucefl.bandcamp.com/album/pray-for-death

Odličan klasični hevi metal dobijamo od lankaširskih Wytch Hazel na njihovom trećem albumu, III: Pentecost. Wytch Hazel sviraju i pišu vrlo „engleski“ heavy metal ne u smislu imitiranja Iron Maiden, Judas Priest itd. već baš naprotiv, u jednoj sponi sa muzikom iz sedamdesetih pa i šezdesetih i njenom okultnom i psihodeličnom komponentom. Ovo je, dakle muzika koja je utemeljena na Jethro Tull ili Uriah Heep formulama i pogurana nekoliko koraka ka distorziji i težini, ali uz zadržavanje lepršavosti i maštovitosti koje vezujemo za te stare bendove. Wytch Hazel uspevaju da ovo spoje sa satanističkim i okultnim elementima a da ništa ne zvuči isforsirano i pretenciozno. Ovo je odmereno, pažljivo pisana ploča ianandersonovske pripovedne snage i prelepih hevimetalskih refrena (slušajte Archangel!). Sve to spakovano u razumno dinamičan master, pa je Pentecost obavezna lektira:

https://wytchhazel.bandcamp.com/album/iii-pentecost

Nemački izdavač Pure Steel je ove godine uglavnom izdavao odlične ploče. Tako su i ove nedelje izbacili dva komada. Prvi na redu su Niviane iz Sakramenta u Kaliforniji čiji drugi album, The Ruthless Divine donosi žestok power metal zvuk. Nije ovo sasvim po mom ukusu, ume da bude i zaslađeno i sve to, ali su Niviane u principu zatočnici dobrog rifa i energične svirke. Bend ne izmišlja neke nove forme u power metal žanru ali ovo je dobro napisano i odsvirano, onako epski, cheesy i simpatično:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-ruthless-divine

Drugi na redu su, pak, čikaški Thrust, bend koji svira još od 1981. godine i The Helm of Awe im je peti album u karijeri (a treći ne samo u ovom veku već i deceniji). Thrust su bend stare škole, jasno, ali dobro prilagođen na novo vrijeme pa je i The Helm of Awe ploča izrazito prijatna za slušanje sa svojim poštenim, radničkim rifovima i žestokim ritmom. Pevač, Eric Claro ima jedan autoritativan metalski vokal koji podseća na to koliko je rahmetli Ronnie James Die formatirao ne samo jednu generaciju metal-pevača, a pesme su, iako savremeno zvučeće, istovremeno napisane da podsete na najbolje momente metala osamdesetih. Meni odlično:

https://thrustusa.bandcamp.com/album/the-helm-of-awe

Carcass su izdali novi EP, u laganoj najavi novog albuma i Despicable ima četiri pesme koje sasvim korektno zaokružuju karijeru ovog benda, kombinujući elemente goregrinda koji su praktično izmislili sa tehničkijim, melodičnijim death metal i rokenrol elementima iz poznije karijere. Mnogo je, da se razumemo, godina prošlo otkad sam bio impresioniran novim Carcass izdanjem pa i ovde nisam ne znam kako raspamećen ali Jeff, Bill i Daniel prilično vešto spajaju  hajlajte muzike koju je bend pravio u različitim decenijama, uspevajući u Under Scalpel Blade da čak imaju i rif koji podseća na najsvetlije njihove trenutke. Prijatno.

Za kraj, slatko: Witchtrap iz Kolumbije sviraju skoro trideset godina ali snimaju relativno retko pa je Evil Strikes Again tek njihov peti album, No, bend je verovatno zbog tog solidno retkog ulaženja u studio uspeo da sačuva svežinu i polet pa je ovo odlična speed/ thrash metal ploča koja će se dopasti i black i death metal publici sa svojim perfektnim spajanjem elemenata kakve bismo inače našli kod Possessed, Kreator, Slayer, Destruction itd. Bend ima taj neki zvuk stare škole koji ne zvuči kao napor da se uradi rivajvl već, naprosto, kao nešto što ovim ljudima prirodno leži i spontano izlazi. Tako i pesme zvuče prirodno i neisforsirano bez generičkih žanrovskih rešenja i sa odličnom produkcijom. Valjano!

https://witchtrap.bandcamp.com/album/evil-strikes-again

Strip: Lepe naslovnice – Subota ujutro

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , on 31 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Subota je jutro i oni među nama koji imaju sreće sebi mogu da dopuste da se lenjo razvlače po kući i ne razmišljaju o Ponedeljku češće od na svakih par sati. Za takve a i za nas ostale, svakako će prijati jedan matine u kome pregledamo najbolje naslovne stranice američkih stripova koji su izašli u protekloj nedelji. Zašto? Pa samo zato što nam se može, jelte. Živimo u batajevskom višku pa da ga makar iskoristimo.

E, sad, da li su ove naslovne stranice zaista najbolje, zavisi od ukusa. Ispostavilo se da je moj ukus ovog jutra bio naklonjen scenama tuče, sukoba, akcije. Što bi rekao moj otac, nisam se promenio otkad sam imao osam godina. A ne misli samo na veličinu polnog organa. Idemo!

Da se ni malo ne šalim u pogledu tuča & sukoba posvedočiće i ova naslovna strana drugog dela novog dvodelnog Hellboy serijala. Zach Howard na crtežu i Dave Stewart na koloru su ubitačan kombo koji Mignolinu palp viziju u samom stripu čita na način mnogo bliži hororu – sa mnogo prigušenog svetla i gotskih tonova – ali naslovna strana je stopostotna adrenalinska poplava akcije. Poraslo mi je nekoliko malja na prsima samo od gledanja ovog prizora: 01-Hellboy-and-the-B-P-R-D-The-Return-of-Effie-Kolb-002-000

Samo ćemo malo spustiti loptu sa ovom naslovnom stranom serijala Strange Academy koji piše Skottie Young a crta Humberto Ramos. Meksikanac je inače poznat po izuzetno dinamičnom crtežu sa deformisanim likovima i puno kreativnih rešenja u domenu anatomije (i, uopšte, fizike), ali ova naslovna je zapravo više u jednom razdraganom tonu, sugerišući neobičnost škole u koju idu glavni junaci i neprebrojne pustolovine koje će ih tamo snaći. Edgar Delgado dosta uzdržan na koloru (bela pozadina!!) ali to i daje svemu jedan veseo prizvuk: 02-Strange-Academy-2020-004-000

A onda nešto sasvim drugačije. Ipak je ta neka atmosfera Helouvina na bezbožnom zapadu pa je i Mike Hoffman tempirao da prvi broj njegovog magazina Eyrie izađe baš ove nedelje. Da bude jasno, Hoffman je ovde igrao dosta dugu igru jer je Eyrie lansiran isključivo zahvaljujući uspešnim kraudfanding kampanjama kojima su sredstva za utemeljenje nove publikacije prikupljena putem Kickstartera i Indiegogoa. No, Hoffman je ilustrator solidnog pedigrea a i, očigledno, solidan menadžer jer je svoj omaž klasičnim Warrenovim horor-magazinima uspeo da dogura od ideje do realizacije. Prvi broj Eyrie ide možda i korak dalje od omaža i neki bi rekli besramno imitira naslovne strane Warrenovog Eerie sa svojim izborom motiva, koloritom pa i logotipom i sve je to tačno, Hoffman je svakako ovde da otme koliko para može (odmah posle naslovne sledi reklama za prodavanje postera sa istim motivom), ali, da ne budemo životinje, ovo je opaka naslovna stranica: 03-Eyrie

Horor serijal Nailbiter se uspešno vratio u narod ove godine – valjda je 2020. godina primerena hororu – a ova naslovna stranica Mikea Hendersona i Adama Guzowskog na koloru je, pa… fenomenalna. Nailbiter je visceralan, zastrašujući smalltown horor serijal a ovaj crtež daje idealan spoj akcije i užasa sa svom tom krvlju i bestijalnim grimasama. A bez pozadine. Umetnost!

04-Nailbiter-Returns-006-000

Alex Paknadel je dosta reklamirao svoj novi naučnofantastični/ mecha serijal, Giga, koji od ove nedelje izlazi za Vault, i mada sam siguran da će to valjati sa strane scenarija, oduševljen sam da je crtač ovde ne mnogo poznati (??) ali veoma talentovani John Lê. Mislim, ova naslovna strana je fenomenalna:

05-Giga-001-001

 

Lazarus i dalje izlazi, polako ali postojanim tempom i ove nedelje smo dobili peti broj novolansiranog podserijala Lazarus Risen. O stripu smo već pisali i divili se tome kako Michael Lark prelepo crta, ali ova naslovna je dobro podsećanje na to da je nešto u crtežu a nešto, bogami i u dizajnu. Da Lark dizajnira špil karata sa Lazarus motivima, imam utisak da bih to kupio iako sam karte poslednji put igrao u prošlom milenijumu. 06-Lazarus-Risen-005-000

 

Mislim da sam već pominjao Chu, kao svojevrsni nastavak fenomenalnog Chew od pre nekoliko godina. Serijali dele istog scenaristu, bizarno imaginativnog Johna Laymana, ali crtač Chewa, fenomenalni Rob Guillory ovde se pojavljuje samo da nacrta alternativne naslovnice. No, iako sam u startu pomislio da bez Guilloryja neće biti isto, Dan Boultwood koji ovo crta i koloriše me je brzo umirio. On je uradio i naslovnu stranu ovog četvrtog broja i ta kombinacija apsurdno kinetičke akcije, apsurdno visceralnog horora i apsurda generalno je izvanredna.

07-Chu-004-000

Canto je serijal koji se uspešno probio i na osnovu svog sjajnog dizajna i crteža. Naslovnu stranu ovog, trećeg broja drugog serijala radio je Italijan Vittorio Astone koji već ima solidnu reputaciju u američkom stripu i mada, ako odete na njegovu artstation stranicu ima da vidite više ženske anatomije nego što je cela 4CHAN ekipa mogla da odsanja za mesec dana, ova naslovnica mu je divno nevina i melanholična (a prikazuje jedan, da se razumemo, horor prizor): 08-Canto-II-The-Hollow-Men-03-of-05-000

Spider-man Noir je varijatna Spajdermena za koju sam se uvek pitao kako to da nije osvojila veću popularnost. Mislim, Spajdermen u Noir varijanti, ŠTA JE OD TOGA PRIRODNIJE? Elem, uspeh animiranog filma Into the Spider-verse pomogao je da se neke alternativne varijante Spajdermena revitalizuju pa tako i ovaj aktuelni serijal koga piše Margaret Stohl a crta Juan Ferreyra. No, naslovnicu je radio Dave Rapoza, ilustrator sa kilometražom na Magic the Gathering ilustracijama ali i sa autorskim stripovima poput Steve Lichman ili Insecure Warrior. Za ovu naslovnicu, Rapoza je u fullu uleteo u hiperrealistički, aleksrosovski stil i meni je to, da se ne lažemo, do jaja:

09-Spider-Man-Noir-2020-05-of-05-000

Spajdermen dobija još jedno sedište u ovonedeljnoj galeriji jer je naslovnicu za broj 51 tekućeg Amazing Spider-man serijala ovako sjajno uradio Patrick Gleason. Nešto ranije ovog meseca je Ryan Ottley najavio da odlazi sa serijala jer se zasitio (što je prouzrokovalo neke bizarne komentare na tviteru kako je Ottley, eto, crtač koji nema snage da se zadrži duže na serijalu a to je, ako ste čuli za Invincible, izrazito smešno), a Marvel još nije objavio ko će ga „zvanično“ menjati. No, ako to bude Gleason, pa, recimo da će svari izgledati sjajno. Ova naslovnica (koju je ponovo kolorisao odlični Edgar Delgado) je stivditkovska po energiji i imaginaciji i izvrsno spaja dva Ditkova velika rada za Marvel u jedan divan omaž: 10-Amazing-Spider-Man-051-000

Vratimo se za trenutak tučama. Tartarus je naučnofantastični serijal za image koga izuzetno imaginativno (!!) crta Andrew Krahnke. Ovog crtača generalno ne znamo mnogo, ovo mu je prvi rad za većeg izdavača, ali se do sada izuzetno iskazao. Mislim:

11-Tartarus-006-2020-Digital-Mephisto-Empire-001

Undiscovered Country je neka vrsta all-star projekta gde Scott Snyder i Charles Soule divljaju sa naučnofantastičnim motivima ali imaju sreće da ih crtaju Giuseppe Camuncoli i Leonardo Marcello Grassi jer Italijani uspešno pretaču u slike sve njihove bizarne ideje. Naslovna strana devetog broja koju je uradio Camuncoli, recimo, igra na jake strane ovog crtača, lomeći sve ideje o anatomiji i simetriji tako da i mojim košmarima donese košmare.

12-Undiscovered-Country-009-2020-Digital-Mephisto-Empire-001

Za kraj, JOŠ jedna tuča. Betmen, naravno, i to ne jedan nego DVA. Najstrašnije je kad se superheroji međusobno dohvate, pa ne znate za koga da navijate a kamoli kad su u pitanju dva Betmena koju su obojica pozitivci. Ali Dan Mora koji je nacrtao, pa taj čovek je, što bi mladi rekli, pokidao.

13-Batman-Beyond-048-000

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 24 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Sretnem pre neki dan Daču, pevača cenjenog domaćeg treš metal benda Nadimač pa mi je čovek poklonio knjigu „Strah i kultura“ Ivana Kovačevića, Bojana Žikića i Ivana Đorđevića. Dača je pred odbranom doktorske disertacije iz antropologije a videti da se čovek i dalje strastveno i posvećeno bavi metalom je podsećanje i nama ostalima na naše dužnosti. Pa, eto, moja dužnost je danas da ukažem na notabilna izdanja iz prethodne nedelje.

Kako red to već nalaže, prvo ide blek metal. Tuluski Black March servira jednu prekopotrebnu porciju black/ thrash metala na svom novom EP-ju, Gloria in Ruinam. Pričamo o ploči od oko 23 minuta sa pet pesama poštene, znojave svirke gde se brz tempo i trešerski rifovi lepo uklapaju sa blekmetalskom izdržljivošću u forsiranju energičnog izraza. Black March imaju dobar, nabijen zvuk sa gitarama koje ukusno premošćuju razdaljinu između blek metalu primerenijeg, prirodnijeg zvuka i nabasovanijih trešerskih distorzija, bubanj je tvrd i dinamičan a pevanje je jedino „klasično“ blekersko. Bend ima odlično napisane pesme i ovo je zaista uspeo žanrovski koktel:

https://blackmarch.bandcamp.com/album/gloria-in-ruinam

Poljaci Gruzja koji su bili vrlo zanimljivi na svom prvom albumu prošle godine sada imaju split sa ruskim Neon Scaffold i Konnflikt je ploča na kojoj Gruzja odlazi podaleko od blek metala, ulazeći u različite rukavce avangardnog roka i popa koji i dalje zadržava elemente blek metala. Njihove četiri pesme ovde su raznovrstan i zanimljiv program, prilično i teatralan čime me i malo podseća na Rock in Opposition bendove (u nekakvoj alternativnoj realnosti u kojoj bi RIO došao na svet POSLE blek metala). Neon Scaffold je, neiznenađujuće, još avangardniji i na ovom, svom prvom, izdanju ima četiri pesme intenzivno teatralnog i klaustrofobičnog zvuka. Ovo nije metal u nekom preuskom smislu ali jeste žestoka, glasna muzika čija mračna dimenzija ima jednu veoma zaraznu srž i i sama podseća na ROI i slične radove. Vrlo dobro.

https://gruzja.bandcamp.com/album/konflikt

https://neonscaffold.bandcamp.com/releases

Kineski jednočlani Vitriolic Sage mi je svojim debi EP-jem, naslovljenim prosto Enlightenment bio prilično simpatičan uz sve moguće napomene o tome da je ovo u određenoj meri primitivno i jednostavno itd. itd. itd. I jeste, ali ima dušu što bi rekli naši stari. Dvadesetogodišnji Liu Zhenyang piše relativno jednostavne ali prirodne, udobne pesme koje su ekonomično aranžirane i drže se jedne centralne teme i sentimenta i meni to bude značajno upečatljivije i zanimljivije od mnogih ambicioznih blek metal simfoničara i progresivaša koji ne znaju koliko i kad je dosta. Ovo su pesme koje imaju identitet i temu i komuniciraju ih iskreno i pošteno. Volim.

https://vitriolicsage.bandcamp.com/album/enlightenment

Za melanholične dušice, tu je šesti album ruskog rodno mješovitog trojca Eptimia, nazvan Allusion. Bend objašnjava da se svakom pesmom zapravo aludira na neki od postojećih motiva sa njihovih prethodnih albuma i da su nove pesme zapravo prerada starih ideja u nekom novom kontekstu i mada se kroz karijeru Eptimije svakako da primetiti određeno napredovanje u tehničkom smislu, mislim da je fer reći da je bend u estetskom pogledu ostao na manje-više doslednim pozicijama. Tako je i Allusion pun melodičnih, tužnih tema, ekspresivnog, „emo“ blek metal pevanja, očajničkih stihova na Ruskom (i pored engleskih naziva pesama)… Eptimia su se blago pomerili u post blek metal smeru, ali ovo je i dalje zapravo prilično sveden tužni blek metal kome bubnjarska fokusiranost i neposrednost Marije Kačalove daje jedan siguran temelj što pomaže da se stvari ne rasplinu u emo-izmaglici. Lepo.

https://onismproductions.bandcamp.com/album/allusion

https://epitimia.bandcamp.com/album/allusion

Još dobrog ruskog blek metala dobijamo na (još uvek neizašlom) split (mini)albumu  Aberration Of The Abyss. Sastavi Logos i Wardra dolaze iz Moskve i dele fascinaciju okultnim no razlika je u tome da su Logos znatno oštriji, posvećeniji klasičnijem blek metal izrazu. Ne i nekakvom konzervativnom prisutpu, Logosove dve pesme su sasvim savremene ali sa jasnom duhovnom vertikalom do ranih devedesetih i jako prijaju. Wardra su, u kontrastu, značajno meditativniji. Njihova muzika je spora, naklonjenija atmosferi do mere da se može pričati i o blackened doom elementima i ovo je dobro uklopljeno split izdanje dva benda koji daju različite a komplementarne i autentične poglede na savremeni blek metal. Odlično i izvrstan omot.

https://groundmediagroup.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss-2

https://logosbm.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

https://wardra.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

Za JOŠ ruskog blek metala, tu su i Путь sa novim EP-jem, Юдоль скорби (Dolina tuge, jelte). Путь su meni VEOMA „ruski“ u izrazu, sa dakle naglašenom melanholičnom komponentom i insistiranjem na tužnim melodijama, ali ovaj bend ima u postavi i harmoniku a koja simpatično farba i modulira inače prilično stereotipne atmosferične blek metal deonice. EP je i dugačak onoliko koliko je slovenska duša široka pa se ovde dobija više od pola sata umiljatog ruskog atmobleka:

https://depthsofvoid.bandcamp.com/album/vale-of-sorrow

Da presečemo malo sa Nijemcima. Death Comes in Waves kombinuju melodični black metal i melodični death metal na svom debi albumu Circle of Certainty i mada ovo nikako nije žanrovski koktel prema kome bih ja pohrlio iz niskog starta i raširenih ruku, mora se priznati da ljudi pišu dobre pesme i sviraju ubedljivo. Od blek metala ovde je, pametno, sačuvana ta neka jednostavna, neposredna ekspresivnost, a death metal donosi harmonski kompleksnije rifove i teme pa je ovo album koji meni ipak drži pažnju:

https://deathcomesinwaves.bandcamp.com/album/circle-of-certainty

Atraktivan, progresivan i generalno impresivan blek metal dobijamo na trećem albumu francuskih Void Paradigm. Ultime Pulsation | Demain Brûle ima samo dve pesme (baš te iz naslova) ali one traju svaka više od devetnaest minuta i mada ovo nije „običan“ blek metal, dakle, pričamo o puno interesantnih ideja kojima se formula „progresivizuje“ i proširuje, album je pošteno metalski i žestok sa konfrontativnim stavom i mnogo energije.

https://voidparadigm.bandcamp.com/album/ultime-pulsation-demain-br-le

Tu je i drugi album Parižana, Griffon, a koji se zove ὸ θεὀς ὸ βασιλεὐς što bismo mi preveli kao „Bog, kralj“, recimo i bavi se odnosom između spiritualne i „temporalne“ moći, šta god to njima značilo, a kroz istoriju Hrišćanstva. Ambiciozno. A i svirka je ambiciozna sa skoro pa simfonijskim aranžmanima punim neoklasičarskih harmonija i orkestracija. Meni je ovo za nijansu preširoko u zahvatu ali ne mogu da ne cenim trud i kvalitet kompozicija. Mislim da će se dopasti svakome ko voli kada blek metal malo koketira sa power metal tropima.

https://ladlo.bandcamp.com/album/–2

Whoa, Mörk Gryning imaju novi album? Ovaj švedski sastav osnovan početkom devedesetih raspao se 2005. godine uz dogovor da je eponimni šesti album poslednje što će uraditi. Kažu da je basista Goth Gorgon izgubio interesovanje za ekstrmeni metal, ali izgleda da mu se ono tokom poslednjih petnaest godina ipak vratilo jer je album, Hinsides vrede jedna komadeška klasične švedske prebijačke blek metalčine. Nije ovo puka tuča i razbijanje, da bude jasno, Mörk Gryning ovde pišu dobre pesme sa distinktnim temama i melodičnošću koja je karakteristična i za najekstremnije švedske blek metalce. Ipak, brzina koja karakteriše ovu ploču, kombinovana sa mejdnovskim gitarskim intervalima daje svemu jedan poletan, energičan identitet koji izuzetno dobro legne u ovoj nedelji punoj meditativnog i melanholičnog blek metala. Mörk Gryning uspelo premošćuju prostor između tradicionalnog blek metal zvuka i nekog, hajde da kažemo, „običnog“ metala, dajući nam kolekciju brzih, melodičnih pesama koje veoma prijaju:

https://morkgryningofficial.bandcamp.com/album/hinsides-vrede

Trojka iz Kaira, Ethereal Credence radi već više od deset godina ali tek je sada izdala prvi album, The Dawn of the Arriving Age, no, kako to ponekada bude slučaj, ovo je nešto što se dobro iskrčkalo i vredelo ga je čekati. Inspirisana „starostavnom okultnom mudrošću“ ovo je ploča evokativnog, kinematskog blek metala koja se sa lakoćom šeta kroz bogate aranžmane što jednako ubedljivo serviraju harmonične meditacije, melodično pevanje i udobnu, profi odsviranu krljačinu sa zakucavajućim blastbitovima, tremolo rifčinama i vrištanjem. Egipćani, iako sviraju u sasvim prepoznatljivoj formi savremenog blek metala, imaju dovoljno osobenih harmonskih rešenja da zvuče sasvim originalno i trebalo bi da budu zanimljivi svakome ko od ovakve muzike očekuje istraživački duh i jednu kulturološku glad. Vrlo impresivno, takoreći za nepropustiti:

https://vianocturna.bandcamp.com/album/the-dawn-of-the-arriving-age

Dva nizozemska benda koja pripadaju Haeresis Noviomagi ekipi (i izdavaču) nastupala su u Atini pre par godina i Live in Athens Split je lep i skroman EP na kome Lubbert Das i Turia nude četiri pesme nešto tamnijeg zvuka ali fine muzike. I jedan i drugi bend sviraju savremeni blek metal na tragu atmosferičnih i post metal formula, ali ih karakteriše kvalitet ideja i jedna planska monotonija koja ima hipnotički efekat. Meni ovo vrlo lepo prija:

https://lubbertdas.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

https://montturia.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

Poljski jednočlani atmosferični projekat Erebos sa svojim šestim albumom, Upon the Northern Shores nudi uglavnom ono što se očekuje: skromnu, ali lepo zaokruženu produkciju i aranžiranje koje se naslanja na simfonijske pristupe ali se ne proteže dalje nego što mu je guber dugačak, melanholičnu atmosferu ali i svirku dovoljno energičnu da meni to ne bude dosadno. Sintisajzerske „simfo“ deonice su zapravo meni najsimpatičnije jer su tako jednostavne a muzici dodaju sloj jednog dobrohotnog kiča koji je lepo uokviruje i izdvaja od velikog dela onog što rade kolege.

https://erebos1349.bandcamp.com/album/upon-the-northern-shores

Australijski bend (pojedinac?) ECHIDNA na svom prvom albumu, All Dead zvuči kao da svakog dana bar sat vremena provede inhalirajući Anaal Nathrakh i da je to onda povuklo i na mozak malko. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu jer je All Dead spektakl low-cost progresivnog blek metala izmešanog sa elektronskim ritmovima, bez direktne imitacije formule Anaal Nathrakh ali sa prilično jasnim kretanjem stazama koje su oni prokrčili. Ovo se meni dosta dopada, muljaviji zvuk na stranu, jer ECHIDNA zapravo pišu dobre, ambiciozne pesme i imaju taj napadački, energičan agresivan nastup koji volim. Vredi čuti:

https://echidna666.bandcamp.com/album/all-dead

I, Voidhanger uvek imaju nešto vredno degustiranja pa tako i sada: drugi album grčkih Prometheus, bombastično nazvan Resonant Echoes from Cosmos of Old. Naslov je, dodaću, sasvim u skladu sa muzikom jer ovde ima dosta rezonance i ehoa – miks je prilično kavernozan – a taj neki šmek starog kosmosa se čuje kroz tekstove koji spajaju Lovecrafta i naučnu fantastiku. Mislim, prva pesma se zove Gravitons Passing through Yog-Sothoth. \m/\m/\m/\m/ braćo! Muzički, Prometheus zapravo operišu na nekakvoj teritoriji između kosmičkog blek metala i death metala, pa su ovo pesme sa dosta death metalskih rifova starije škole, onako pretećih, sporih, hipnotičnih (slušajte šta se dešava na polovini Azatotha), a koje imaju i klasičan blek metalski pržeći program. Prometheus ovo odlično pakuju zajedno i album je pravo uživanje da se čuje ne jednom već da se zavrti više puta u krug.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/resonant-echoes-from-cosmos-of-old

Drugo ovonedeljno izdanje za I, Voidhanger je impresivni debi EP grčko-njemakog sastava Kosmovorus. Osnovan 2013. godine, ovaj je dvojac dosta vremena utrošio da pripremi  Glorification Sermons ali, kako reputacija izdavača uostalom obećava, ovo je apsolutno vredelo čekati. Pričamo o dve razaračke, kompleksne kompozicije od po jedanaest minuta u kojima se blek metal divljačnost prelepo kroti tako da se sačuvaju vatra i pretnja a da se sve utera u jedan viši red gde su bes i agresija artikulisani a usred rafalne paljbe ima prostora za umetničke i spiritualne meditacije. Zaista cenim blek metal koji ne gubi svoju agresivnu oštricu iako se iz sve snage trudi da granice žanrovske forme pogura što dalje može od srži koju tako pažljivo neguje. Kosmovorus su otkrovenje ove nedelje i još jedno podsećanje na to koliko se I, Voidhanger trudi da krči nove puteve u ekstremnom metalu.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/glorification-sermons

Stoner! Swamp Thief su iz Swanseaja i u pitanju je duo koji svira lepljiv, zabavan sludge stoner metal, masivnih rifčina i lepih, pevljivih strofa i refrena. Dobra je to kombinacija i bend svakako ume da zaprži dobar gruv. Izdanje pod nazivom „I“ ima četiri pesme i lepo bi se slušalo samo da nije APSURDNO prekomprimovano u masteringu. Od ovog otpadaju uši na najstrašnije načine, ali vredi da se čuje zbog te lepe močvarne metalske mućkalice:

https://swampthief.bandcamp.com/album/i

Novi Frozen Planet….1969 je pred nama i ovo je uobičajeno izvrsno. Kako sam proletos hvalio njihov osmi album, tako ću i sada reći da tri pesme na EP-ju Hydroculture predstavljaju vrh instrumentalnog stonerskog džemovanja. Frozen Planet….1969 su utemeljeni duboko u bluzu i njihova power-trio svirka zvuči bezvremeno – ovakve stvari sam slušao još kada sam bio klinac a kasnije i sam pokušavao da sviram sa odabranim saborcima (uglavnom bezuspešno), a kod ovog benda sve zvuči prirodno, lako, spontano a da se opet ne potežu izlizane fore i klišeizirani džem-sešn fazoni. Fenomenalno:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/hydroculture

Lionski Occult Hand Order na svom prvom (mini-)albumu, The Chained The Burned The Wounded imaju pet pesama meditativnog, teškog ali zapravo vrlo mirnog doom zvuka. Sve to, razume se, treba da ima dimenziju sakralnog ili makar spiritualnog i meni se to dopada mada bend ima preglasan master za muziku koja je zapravo dinamična i ima i jako distorzirane, masne fuzz gitare ali i mnogo kontemplativnijih momenata.

https://occulthandorder.bandcamp.com/album/the-chained-the-burned-the-wounded

Lucifer Lives! su duo iz Štutgarta koji, primereno imenu, svira okultni doom-rock i njihov debi album, Love, Music, Lucifer je prilično simpatičan koktel mračnih, lepljivih faziranih rifova, sporog, hipnotičnog tempa i melodičnog pevanja na Engleskom sa nemačkim naglaskom. Sve to ima jednu vrlo goofy, vrlo low-key dimenziju i mada bend ne zvuči amaterski, deluje kao da im je bitnija ritualna komponenta muzike od toga da se ovo percipira kako nekakav ozbiljan rokenrol. Meni se to zapravo prilično dopada jer zaista zvuči okultno i satanistički na jedan svež način, rušeći malo uobičajene trendove na sceni. Imaju i obradu Husker Duove Standing by the Sea! Zanimljivo:

https://luciferlives.bandcamp.com/releases

Outer Head iz Leedsa su vrlo kul na mini-albumu  Cult Of Chaos svirajući četiri pesme napušenog, kinematskog stoner metala. Ovo je prilično lo-fi izdanje, ali ima atmosferu i taj nepogrešivi ukus britanskog stoner/ doom podzemlja u kome se mešaju narkotici, B-horor, okultizam, veštičarenje i bluz. Bend svira odlično, sa sjajnim gruvom i samo mutan zvuk – kao da grupa svira u garaži do vas – možda malo kvari devojačku sreću ali kapiram da je njima i to kul. Meni su odlični:

https://outerhead.bandcamp.com/album/cult-of-chaos

Heavenscape iz Sankt Petersburga nude mastan, u svojoj ružnoći vrlo lep sludge doom metal na svom prvom albumu, Some Sort of Mental Disorder. Ovo je spora ali dinamična muzika koja počiva na „bolesnom“ gruvu i mrvećim gitarskim rifovima, a bez ambicije da se ide samo na snagu. Hoću reći, ovde je pre svega kvalitet a ne volumen rifova ono što privuče pažnju uha. Pevač koristi uglavnom prljavi mid-range lavež (mada ima i klin delove) pa je ovo muzika za podzemlje i njegove pripadnike radije nego za radijsko emitovanje i stadione. A tako baš i treba da bude. Lepo:

https://heavenscape.bandcamp.com/album/some-sort-of-mental-disorder

Australijski Fumarole na albumu Valley of Ten Thousand Smokes svira simpatičan stoner/ desert rock koji zapravo ima dosta bleksabatovskih elemenata u zvuku iako je tvrđi i, jelte, „metalniji“. Album je neka vrsta konceptualne naučnofantastične priče i pun mrvećih rifova, solidnog tempa i, mada mu je master glasan, sa dovoljno prostora u miksu da se lepo sluša:

https://fumarole.bandcamp.com/album/valley-of-ten-thousand-smokes

Vagina Witchcraft već imenom (i benda i debi albuma – a koja su ista) sugeriše da pričamo o nekoj vrsti feminističkog doom metala i ako ste alergični na feminizam, transrodnost itd. nije vam lako ali svakako zaobiđite ovo izdanje. Mi ostali prilično možemo da uživamo u žestokom sludge-doom zvuku koji je primitivan, ali energičan, iskren i iveoma glasan. Vagina Witchcraft sviraju časno i moćno, ako već ne nešto žanrovski inventivno a Kayla Fernandes, ne-binarna front-persona benda tako vrišti da je to milina za čuti.

https://vaginawitchcraft.bandcamp.com/album/vagina-witchcraft

Malesh iz Rima nisu BAŠ metal, ali i nije da nisu. Nazivajući sebe „ethnic fusion“ sastavom, Malesh na svom debi albumu, Hermitage, sebi daju slobodu da sviraju (uglavnom) levantski gruv koji je, onako, meditativan i ima imanentno spiritualni prizvuk, ali da to onda dođe upareno sa jakim distorzijama i metalskom težinom kada im odgovara. Rezultat je izvanredno dobar, hipnotičan i intiman a istovremeno dobijamo snažan i poletan album koji može da se sluša više puta sa apetitom:

https://malesh.bandcamp.com/album/hermitage

Pallbearer su sa svoja prva dva albuma urađena u prvoj polovini ove decenije bili jedan od najzanimljivijih bendova na toj nekoj „novoj“ doom metal sceni koju pored njih predstavljaju i Khemis i Spirit Adrift. Sva tri benda ove godine imaju nova izdanja i pokazuju kako jedan, teoretski hermetičan zvuk može da se učini dovoljno „prijateljskim“ da postane praktično mejnstrim. Pisao sam o ovogodišnjim izdanjima Khemis i Spirit Adrift a za Pallbearer sam se malo pribojavao jer su u međuvremenu krenuli u jednom progresivnom smeru koji mi nije baš naročito ležao na trećem albumu, Heartless od pre tri godine. Novi album, Forgotten Days ne odbacuje ovaj proggy razvoj ali se malčice trudi da pesme imaju više gruva i „starijeg“ šmeka. I dobro, ima ovde lepih pesama, ali ima i mnogo tog nekog nežnog, emotivnog izraza koji je meni prilično nezanimljiv. Pallbearer su na ovom albumu meni najbliži kada aludiraju na sabatovski gruv (naslovna pesma, recimo, koja je album i najavljivala i dosta me hrabrila) dok ono kad su bliži tom nekom pop-folk izrazu naprosto nije moja šolja čaja. Kad se doda da album traje preko 50 minuta i da ima besmisleno iskomprimovan master, postane jasno da je ovo ploča kojoj se neću mnogo vraćati…

https://pallbearer.bandcamp.com/album/forgotten-days

Prijao mi je zato treći album bostonskih Cortez koji su nešto „komercijalnijeg“ zvuka nego što smo navikli od izdavača Ripple Music, ali Sell the Future je zdrav, radijski metal/ hard rok/ dezert rok sa prijatnom doom komponentom, odličnom, bombastičnom produkcijom i ugodnim sabatovskim monentima (naslovna pesma, recimo). Bend je odličan za uvlačenje nove publike u tu neku stonersku priču sa svojim lepim, zvonkim saundom i melodičnim pesmama:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sell-the-future

Nisam siguran ko ili šta su Terror Blind pošto o njima na internetu ne postoji nikakav trag na nekom jeziku koji ja donekle razumem, ali album, The Gate Of Grieving Souls odvaljuje. Ovaj japanski bend (barem toliko se da ukačiti) svira veoma brz i žestok deaththrash metal koji je možda za nijansu više nagnut ka thrash strani, na ime razgovetnosti i napaljivih treš rifova, ali koji se kreće veoma visokim tempom i udara ko peglom. Jedanaest pesama koje ovde čujemo imaju mahom dve brzine: brzo i još brže, sa pevačem koji se ekspresivno dere i opakim gitarama. Problem albuma je apsurdno preglasan mastering koji ozbiljno kvari uživanje u muzici ali muzika, pa muzika je odlična.

https://terrorblind.bandcamp.com/album/the-gate-of-grieving-souls

Mass Extinction is Nju Džersija su grindcore/ crust bend koji peva o ekploataciji i pravima životinja i lepo se uklapa u ovu tradiciju i zvučno, nalazeći se na tragu Extreme Noise Terror ili Disrupt. No, kako je ovo ipak 21. vek a u bendu su samo dva brata, Mike i Tom Maher, muzika je još rastrzanija i brutalnija nego kod preteča, sa elementima powerviolence tvičeraja i moćnom kućnom produkcijom koja zvuči kao da ste jedno šest HM-2 pedala vezali na red. Kaseta Never-Ending Holocaust je vrlo impresivna za jedan, praktično, porodični projekat, nudeći veoma ubedljiv, tvrd i zapaljiv grindcrust sa svim profi elementima koje bi čovek mogao da očekuje (D-beat ritmovi i rifčine, dualni vokali, eksplozije blastbitova) i iznenađujuće zdravim zvukom. Pritom, sve zarađene pare od prodaje daunlouda idu za pomoć životinjama. Ljudski. Podržimo:

https://ratmixrecords.bandcamp.com/album/rtmx049-mass-extinction-never-ending-holocaust

https://massextinction.bandcamp.com/releases

Kako su Mass Extinction i sami prvo izdali daunloud ranije ove godine tako i dortmundski grajnderi Symmetric Organ svoj drugi album sada imaju na kaseti, iako je Amazing Disgrace izašao kao daunloud i CD još letos. Dakle, služimo i podgrejano ovde, ali samo kad su u pitanju dobri albumi a čija nam dodatna fizička izdanja daju izgovor. Amazing Disgrace je, recimo, album tehnički vrlo naprednog deathgrinda, koji ima sve šmekerske elemente brutalnog death metala: veliku brzinu, razaračke blastbitove, sjajne rifove, a bez njegovih insistiranja na prekomplikovanim aranžmanima. Pesme na Amazing Disgrace nisu ni jednostavne ni primitivne ali su pre svega orijentisane na brzinu i kretanje napred pa bend vrlo retko pravi namerno neprirodne promene tempa i isforsirano složene delove. Dakle, ovo je sve tečno, glatko, sa skoro neosetnim ubacivanjem tehnički naprednih detalja. A ima ih koliko hoćete, gitare su vrhunski amiciozne, a bend, iako deluje da samo šiba napred, zapravo ume da prođe kroz zapanjujuće kompleksan program (slušajte finale Greeddriver za stalne promene ritma i istraživanje skala). Meni je ovo, uz odličan miks, izvanredno.

https://redtruthproduction.bandcamp.com/album/symmetric-organ-amazing-disgrace

https://symmetricorgan.bandcamp.com/album/amazing-disgrace

Finski Poisoner na svom prvom mini-albumu, Beasts of Eden zvuče zanimljivo, mešajući thrash metal, black metal i tako te neke ekstremne metal žanrove za muziku koja je upečatljiva i pamtljiva sa jednim epskim a opet prilično low-key pristupom pesmama. Hoću da kažem, ovde se poštuje rif i dobra tema i mada bend voli da ima raskošne aranžmane, ne gubi se u njima toliko da se zature rifovi i teme. Fino.

https://poisoner1.bandcamp.com/album/beasts-of-eden

Čileanski Martirio imaju užasno napucan zvuk na EP-ju  Oscuros Días, sa zvonećim dobošem i preglasnim masteringom, ali su ovo tri dobre, agresivne metal pesme koje spajaju thrashcore i deaththrash na najlepše načine nudeći kao žilet oštre rifove, odlične moš-delove i ludački lavež pevača. Pretpostaviću da je ovo originalno izašlo 2012. Godine (jer tako nešto nemušto piše na Bandcamp stranici benda) ali kako ova grupa nema čak ni Metal Archives profil (ali postoje tri druga Martirija iz raznih latinoameričkih država) vredi ovaj biser – koji se prodaje i za besplatno – pomenuti i sačuvati od zaborava.

https://martirio666.bandcamp.com/album/oscuros-d-as

Australijski death metalci Syntropy na SVOM prvom mini-albumu  Manufactured Degeneracy dobro sviraju i pružaju prilično kompleksne a opet energične i udaračke pesme tvrdog (malo i pretvrdog, kad smo već kod masteringa) progresivnog zvuka. Ovo je taman gde treba ako se ja pitam, sa aranžmanima koji su ljupko složeni, sa stalnim promenama ritma i rakursa, a da sve opet ide tečno i udobno, ne narušavajući opšti šarm. Vrlo dobro:

https://syntropyband.bandcamp.com/album/manufactured-degeneracy

Britanski UKEM Records ima osmu po redu kompilaciju u svojoj seriji Disciples of Extremity. Štaviše, ovo je Disciples of Extremity – Vol 8: Part 1, dakle, biće još, i sadrži 16 death metal, black metal i, recimo, viking metal bendova sa raznih strana sveta. Ovo se, nagađate, prodaje za cenu koju sami odredite i veoma je vredno vremena i to malo para što biste ih ionako potrošili na jeftina telesna zadovoljstva, jer ćete ovde čuti uglavnom odličan, dobro produciran metal ekstremne provinijencije a to je dobro za DUH:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-extremity-vol-8-part-1

Skirt su bend koji… pa, najbolje da ih pustim da sami pojasne: „Skirt hail from Brighton, UK and are composed of a Swede, a Brit, a Swiss and a Czech. They tend to stay in a large bedroom studio whence from they produce some of the world’s finest surfadelic grunge-pop postcore metal“. Njihov novi EP, Brighton, Adieu! je njihov način da se oproste sa britanskim obalskim gradom za koji mene lično vežu lepe uspomene i ovo su četiri manične i zabavne pesme koje imaju dosta metala da to nama bude blisko a opet su dovoljno daleko od bilo kog „sržnog“ žanra da deluju sveže i interesantno:

https://originalskirt.bandcamp.com/album/brighton-adieu

Sa kraja prošle nedelje dolazi brazilski Gravekeepers sa istoimenim debi EP-jem. Šest pesama kvalitetnog thrash metala koji ima i dobru produkciju ali i karakter, sa petljajućim hromatskim rifovima ali i pevačem koji ima upečatljiv, bolan vrisak. Lepo:

https://gravekeepers.bandcamp.com/album/gravekeepers

Iz istog perioda je i prvi album kopenhagenskih Quitters, nazvan Man. Quitters sebe opisuju eitketom „sludge punk“ i ovo je vrlo fer jer je Man ploča teških, lepljivih sludge metal rifova koja uspešno hipnotiše slušaoca ali i razoružavajuće jednostavnih, neposrednih koncepata. Simpatično je to:

https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir055-man

Lankaširski trešeri Solitary postoje četvrt veka ali im je The Truth Behind the Lies tek četvrti album za svo to vreme. No, valjda zato ovo i zvuči zdravo i napaljeno. Solitary znaju šta vole i to što vole odlično izvode pružajući tvrd, disciplinovan thrash metal u kome čujete sve što volite iz istorije žanra (dobro, možda ne SVE, ali malo Metalike, malo Testamenta, malo Sacred Reicha itd.), napisano sa dosta inspiracije i snimljeno i izvedeno vrlo dobro.

https://solitary94.bandcamp.com/album/the-truth-behind-the-lies

Još thrasha? Može! Portugalski ThrashWall imaju bizarno ime ali oni ne misle tako jer su isto ime dali i svom prvom albumu. Ako kakav je to album! Ovo je thrash metal moćnih, kao žilet oštrih rifova,  brzog tempa i teškog, primamljivog zvuka. Pesme su napisane da se maksimizuje šteta koji ti uzvitlani bubnjevi i moćne gitarčine prave na mekom tkivu slušaoca, ali imaju i nimalo prikriveni thrashcore šmek, pa je ovo sve uglavnom vrlo brzo, himnično i sa taman toliko panka u svom tom metalu da bude neodoljivo. Još kako bend suptilno menja tempo u nekim pesmama ubrzavajući već uzavrele pesme dok ne počnete da se šutirate sami sa sobom u praznom stanu. Zakivanje!

https://thrashwall.bandcamp.com/releases

Ahhh, izašao je novi Vice Squad. Bend koji je sa radom počeo 1977. godine i čija je ovo aktuelna (re)inkarnacija izdao je svoj trinaesti album, Battle of Britain i, mada su Vice Squad, razume se, esencija pank roka a ne formalno metal, Battle of Britain je album i za metalce. Ovo je, naprosto visokooktanski, tvrd, kvalitetan rok brzog tempa koji svoje muzičke kvalitete stavlja u prvi plan tek toliko da ne zakloni dobro napisane, zapaljive pesme. Sva svirka je odlična ali Becky Bondage na vokalu je svakako najupečatljiviji element. Bend je album pripremao šest godina i planirao da izađe proletos pa se desilo šta se desilo, ali ovo je svakako jedna od najboljih stvari koje sam čuo ove nedelje.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/battle-of-britain-album

Još malo panka koji je istovremeno i metal: australijski Oratory imaju demo Dreamstate Supreme i ovo je za svakoga ko voli Amebix ili, već, moderniji sludge metal koji se drži za ruke sa D-beat pankom. Devet pesama, abrazivan zvuk, ali generalno solidno:

https://oratory666.bandcamp.com/album/dreamstate-supreme-demo

Raging Speedhorn je bend koji uglavnom znam da voli publika iz Ujedinjenog kraljevstva a što me je uvek zbunjivalo s obzirom da ova ekipa zvuči prilično američki u svojoj odabranoj nu-metal/ sludgecore žanrovskoj fiokici. Šesti album, Hard to Kill je korektan rad mada mene lično neće dodatno privući bendu koji mi nikada nije bio dovoljno zanimljiv. Raging Speedhorn je uredan u svojim rokerskim sludge rifovima i urlanju preko njih i ko ih je voleo ranije, verujem da se sada neće odljubiti. Meni sve to zvuči vrlo prvoloptaški i sračunato, bez mnogo neke, jelte, autentične emocije pa eto…

https://ragingspeedhorn.bandcamp.com/album/hard-to-kill

Glacier iz Portlanda u Oregonu su svom debi albumu dali vrlo ispravan naziv: „The Passing of Time“. Naime, ova ploča koja izlazi za par dana predstavlja prvi album benda osnovanog još 1979. godine. Zaista treba ceniti posvećenost ekipe koja je, makar u low-power modu, čekala četrdeset godina da izda prvu ploču, iako su njihovi demo snimci iz osamdesetih ali i singlovi iz ovog milenijuma nailazili na dosta dobre reakcije. Elem, The Passing of Time je iznenađujuće vitalan album tradicionalnog heavy metal zvuka koji je u sve dodao malo power metal začina. Glacier sviraju energično, venčavajući himničnost ’80s klasike sa žestinom modernijeg metala, uspevajući, naizgled bez mnogo napora, da pred nas donesu i taj neki pedigre i eleganciju doajena žanra, ali i drusnost i otresitost primereniju mnogo mlađim kolegama. Ja sam prilično impresioniran kako je ovo solidnog tempa i energično a da ima tu neku melodičnu višeslojnost klasičnog HM zvuka, koja se onda dopunjava upečatljivim refrenima. Ko voli staru školu, ovde će se prijatno osećati. Rispekt za Glacier:

https://glaciermetal.bandcamp.com/album/the-passing-of-time-3

Hoću reći, Glacier su stariji čak i od Armoured Saint koji su se ove nedelje prilično trijumfalno vratili svojim osmim albumom, Punching the Sky. Postojati 38 godina i izdati samo osam albuma obično sugeriše da nikada niste bili BAŠ najveće zvezde u svom odabranom podžanru, i Armored Saint su svakako više bend koji se ceni, poštuje i citira nego što su bend koji je mnogima najomiljenija grupa svih vremena. Tokom decenija prepoznati kao pouzdana mašina za proizvodnju stamenog kalifornijskog metala ali nažalost sakaćeni bolešću i lovokrađom članova, pre svega pevača Johna Busha koji je menjao Joeyja Belladonnu u Anthraxu, Armored Saint su zaista ostali više kultno ime nego velike zvezde. No, i to je časna pozicija i bend se svakako sa novim albumom neće obrukati. Moram da priznam da me je prvi singl, pesma koja album otvara, Standing on the Shoulders of Giants prilično odbio, nudeći jedan isuviše srednjaški heavy metal bez dovoljno krvi i energije za moj ukus. No, album je svakako bolji nego što ta pesma najavljuje i već je druga, End of the Attention Span jedan dobar, brz, rokerski komad sa lepim metalskim temama i kvalitetnim refrenom. Armored Saint su svakako suviše „komercijalni“ za moj ukus ali ovakve pesme ulaze pod kožu i pumpaju krv kroz vene. Ostatak albuma se kreće negde između ove dve granice i pruža i brže, skoro speed metal pesme, ali i nekakve power balade. John Bush pokazuje dobru formu kao i ostatak benda i mada Armored Saint ni u osamdesetima nisam mnogo voleo, pa me ni novi album neće konvertovati u ozbiljnog fana, ovo je, za nekog ko ih je voleo, razlog za prilično slavlje. Rispekt:

Album nedelje dolazi od jednog od najmlađih bendova koje danas pominjemo. Poslednjih par sezona taj neki rivajvl old school death metal zvuka doneo nam je neke od najlepših ploča koje smo slušali, a Undeath su bend iz Ročestera u Njujorku osnovan prošle godine koji se sada upisuje u birano društvo svojim debi albumom, Lesions of a Different Kind. Ovo je deset pesama koje u najboljem mogućem smislu služe kao dokazni materijal da su njihovi autori odrasli na pločama Cannibal Corpse, Autopsy, Immolation, Incantation itd., punih lepih rifova, dobrih, prilično svežih ideja kako da se uzme starinski žanr a onda unutar prilično strogih granica inovira i bude svež. Kod Undeath mi pre svega prija zvuk sa masterom koji je sutpilno dinamičan i ne teži brikvolu kao kod, na primer, poznatijih, a meni obožavanih kolega Tomb Mold, ali Undeath pišu pesme baš kako treba, čuvajući svu dubinu i prljavštinu OSDM-a ali ih onda uvrćući u neočekivanim pravcima. Odlično:

https://undeath.bandcamp.com/album/lesions-of-a-different-kind

Strip: Lepe naslovnice: Petak popodne

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , on 23 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Odavno želim neke od ovih naslovnica da podelim sa cenjenim auditorijumom, a kako je Petak popodne, momenat da se meditira i relaksira, možda bolji povod i ne treba. U pitanju su naslovne strane dva aktuelna i jednog srazmerno nedavno završenog serijala.

Prvo, dakle glamur.

Ovo je taj završeni serijal, ni manje ni više nego The Wicked + The Divine Jamiea McKelvieja i Kierona Gillena koji se završio pre malo više od godinu dana i o kome sam tada pisao biranim rečima, a koji i dalje snažno rezonira sa mojim mislima i odjekuje mi unutar kranijuma. Ne da sam ja sad neki zatočnik pop muzike kakvoj Gillen i Kelvie ovde prave jednu ultimativnu apoteozu – dok ovo pišem slušam Alvina Currana, jelte – ali WicDiv je strip koji je zaista uspelo spojio pop-ularno i mitološko da nešto izjavi o, jelte, današnjici i ljudskom, jelte, stanju. McKelviejev crtež sam intenzivno hvalio onomad a evo sada nekih alternativnih naslovnih stranica koje su radili razni autori surfujući na energiji tog glamura, nabujalih hormona, psihodelije i magije što su je dvojica Britanaca tako upečatljivo ispaljivala u naše mozgove polovinu decenije.
Autor ove naslovne stranice koja idealno spaja mitološko i pop-ularno je Kevin Wada:



Sledeći na redu je lično Jamie McKelvie (dobro varam malo, ali ovo je jako dobra naslovna) sa posebnom naslovnom stranicom za Emerald City Comic Con. Kolor je radio, naravno, Matthew Wilson. Kažite mi da ne biste ovo držali na zidu i pokazaću vam osobu koja voli da provocira a BEZ IKAKVOG RAZLOGA.




Kad smo već kod psihodelije…Biti životni partner Elona Muska sigurno nije najlakši posao na svetu. Potpuno razumem Grimes što joj se po glavi motaju OVAKVE slike. Ako je za utehu, njena patnja izrodila se u naše zadovoljstvo…




Pa onda JOŠ psihodelije! Alison Sampson je uradila ovu fantastičnu alternativnu naslovnicu za broj 27. Čoveku je skoro žao što ova izvanredno talentovana londonska ilustratorska trenutno troši svoje vreme i energiju na crtanje stripa kao što je Hit Girl ali njen izvanredni rad tamo skoro da kompenzuje nesvetu Millar/ Milligan alijansu kojoj se podala.




Negde sam gore pomenuo seks (ili sam samo na njega pomislio?). Evo nešto seksi. Jer, mislim, to je takav strip, svi se jebu sve vreme. A što da se ne jebu, mladi su, lepi su i umreće u okviru dve godine. Mislim, šta DRUGO realistično da očekujemo da rade? Elem, hoću da kažem, ovo je strip koji se ne stidi da bude i seksi, a mada sam mogao da okačim gomilu drugih naslovnih strana sa seksepilnim crtežima muškaraca, odabrao sam ovu jer je čipka tako sladak old school touch. Mislim, ne da je ovo stvarno čipka, ali čipki je blisko! Autor ponovo Kevin Wada!


Za kraj ovog segmenta, evo kako Chip Zdarsky vidi autore ovog stripa:





Dobro, ako je to bio glamur, ajdemo sad na horor. Something is Killing the Children je strip koji i dalje izlazi, o njemu sam nedavno pisao i SALIVIRAO nad crtežom za koji je ovde zadužen Italijan Werther Dell’Edera. Pominjao sam da, iako ja generalno nisam neki horror fiend koji pada u nesvest kad vidi nešto strašno, ovaj strip ume gadno da me protrese. Evo i zašto, a pokazano putem nekoliko izabranih naslovnica.

Prvu je radio Jae Lee sa svojom suprugom June Chung i ovaj eksplozivni duo uspeva da protagonistkinju ovog stripa učini maltene simpatičnom:

Druga je delo Jenny Frisson i mislim da je ovde već jasno na šta aludiram. Kombinacija izrazito ženskih i izrazito muških motiva sa izrazito bestijalnim je nešto od čega meni odmah klecnu kolena. Frissonova uglavnom radi naslovne strane za superherojske stripove tipa Wonder Woman i X-Men ali, evo, horor joj je sasvim blizak.

Još horora dobijamo na ovoj alternativnoj naslovnoj strani koju su uradili Ian Bertram i stalni kolorist ovog serijala Miquel Muerto. Skeri, a tako nekako sočno:

Konačno, malko akcije od strane samog crtača ovog stripa (sa kolorom Giovanne Niro) a koja podseća da je ovaj strip i izuzetno dinamično pripovedan:

Ako je prvi glamur, a drugi horor, na kraju, dolazi i – manir. Ili barem manirizam. Hoću da kažem ja zaista volim Andreu Sorrentina ali čovek ima stil koji je veoma prepoznatljiv, skoro do granice tog, jelte, manirizma. Ovo se posebno vidi na naslovnim stranicama (horor) serijala Gideon Falls koga Sorrentino radi sa Jeffom Lemireom i gde je sam strip u uobičajenom Italijanovom „realističnom“ a ekspresivnom stilu koji se od Old Man Logana što ga je ovaj par radio pre nekoliko godina razlikuje na ime inventivnog lejauta, a gde su naslovnice skoro sve redom veoma „dizajnirane“.

Ne sad da to meni smeta ali ima ljudi koji naprosto ne vole kada su naslovne strane tako izrazito ne-stripovske. No Sorentinu se ne može prebaciti da ih ošljari, ovo je sve uglavnom veoma dobar i nadahnut dizajn i pogotovo ova najnovija na kraju, ume da izazove i emotivnu reakciju.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 17 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Kako je ova nedelja počela mislio sam da neće biti ništa zanimljive muzike pa sam dokačio i dosta stvari koje su izašle prošle nedelje a propuštene su u tadašnjem pregledu. Posle se ispostavilo da smo dobili masu sjajnih izdanja. To je lepo. No, pre nego što pređemo na muziku, svakako se vredi osvrnuti na aktuelni pičvajz u Srbijici u kome je jedna prilično opskurna retrospektivna izložba andegraund stripa i karikatura izdugnuta na nivo nacionalnog skandala za kojim su usledile pretnje povređivanjem i smrću autorima a onda i upad u galeriju i uništavanje eksponata. Sve se to, jelte, dešava, nije sporno, narod je besan a nenaviknut na nekakav „građanski“, „demokratski“ ili ako samo hoćete „uvažavajući“ javni dijalog a kako ovde zakoni odavno baš i ne važe i gleda se ko ima veći, onda nije za neko čuđenje da se to tako dogodi. Ono što jeste za iščuđavanje i predstavlja daleko ozbiljniju pretnju od toga da društvene mreže umeju da naprave odijum u kome se neki klinci jave da budu izvođači konkretnih terenskih radova, je kako je ministarstvo kulture umesto da stane iza kulture – ma kako provokativna ili neugodna bila – u svojoj osudi napada na galeriju više prostora posvetilo osuđivanju same izložbe. Ovo je samo još jedno podsećanje da ne samo nemamo institucije u zemlji koju vodi proverbijalni jedan čovek, već da ono što simulira institucije vode ljudi duboko ušančeni u jednom represivnom, kvazitradicionalističkom, kvazikonzervativnom a zapravo bedno klerofašističkom mentalitetu gde se ne razlikuju javni i privatni prostor, ne prepoznaje se sloboda govora i mišljenja i izjednačava se umetnička provokacija – ma koliko ona neukusna bila, ipak provučena kroz instituciju i sistem koji joj garantuje pravo da se o njoj diskutuje, a ne da se uništi – sa fizičkim napadom. Naravno da je nedeljni metal pregled pravo mesto da se podsetimo na ovo jer je i sam metal muzika preterivanja, provokacije i zgražavajuće ikonografije koje će, ako pustimo da ovo ide dalje, i sama uskoro biti povod za fizičke napade i blagonaklon odnos vlasti ka tim napadima. A vi vidite. Ajmo sad…

Blek metal! Stigao je novi album norveškog projekta A Diaboli – već treći ove godine. Preprodukcija je retko preporuka u blek metalu ili bilo kom drugom metalu, no A Diaboli uspevaju da svoj masivni opus u 2020. godini učine zanimljivim ako već ne stalno esencijalnim sa dovoljnom količinom ideja na svakom izdanju da ga vredi čuti. Ovaj album, nazvan isto kao i bend, nije izuzetak i njegovih trinaest pesama donose svežu, nepredvidivu kombinaciju blek metala, industrije, folka…

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/a-diaboli

Striges su projekat koji postoji od 2007. godine ali tek su ove nedelje dobacili do prvog albuma. Nije to sad mnogo čudno kad se zna da gitarista, Ville Pystynen svo to vreme ima pune ruke posla, svirajući u više bendova nego što je moguće zapravo zapamtiti a od kojih su najpoznatiji svakako Sargeist i Horna. Elem, Verum Veterum je album koji stiže sedam godina nakon drugog demo snimka koji je bend uradio i predstavlja ubedljiv, upečatljiv iskaz, pružajući vrlo „skandinavsku“, hladnu a emotivnu i višeslojnu muziku koja sada ima jednu vrlo zaokruženu formu. U bendu su sada i još dva člana, jedan za bubnjeve, jedan za pevanje i ovo me je vrlo impresioniralo zrelošću kompozicija koje su uraganski energične a opet meditativne baš kako ja volim. Čak i nedinamičan master se da tolerisati kada je muzika ovako dobra:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/verum-veterum

Self Annihilating Thought Experiment je kanadski blek metal sastav (pojedinac, verovatnije) čiji prvi EP, Machinations of a Nihilistic Mind uspeva da pored uznemirujućeg omota i naslova pesama pruži i zanimljivu muziku. Ovo je vrlo mehanički-zvučeći koloplet pesama koji uspeva da se dotakne sa industrial metalom na pravim mestima, a da istovremeno ne izgubi prljavu blek metal oštricu. Fino:

https://selfannihilatingthoughtexperiment.bandcamp.com/album/machinations-of-a-nihilistic-mind

Poljaci Odium Humani Generis su vrlo „poljski“ i vrlo dobri na debi albumu, Przeddzien. Vidi se da je bend ovo pripremao pola decenije i ploča odaje utisak velike samouverenosti i zrelosti. Uostalom, ovo počinje upečatljivim komadom Wdech, dužim od devet minuta a nastavlja se takođe dugačkim pesmama koje kombinuju energičnost i melanholičnu melodioznost prilično karakteristične za poljski blek metal. Dobra produkcija sve ovo zaokružuje za pun ugođaj. Omot sa fotografijom stereotipne istočnoevropske zgrade iz jedne socrealističke ere je tek zanimljiv detalj:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/przeddzien

Iz Belorusije stiže novi album jednočlanog projekta Zaklon. Iako albuma nema ni na Bandcampu autora niti izdavača, Zychod je ploča vredna pažnje, pogotovo ako volite slovenski blek metal jer Temnarod ovo radi već duže od dve decenije i album, njegov već šesti, je odličan ogledni primer za to zašto ovaj svojevrsni podžanr uživa popularnost. Naravno, Slovena ima mnogo u mnogo zemalja i svakako bi bilo preterano reći da svi slovenski blek metal bendovi zvuče slično, ali Zaklon vrlo uspelo spaja ono što barem ja po inerciji spajam sa idejom slovenskog blek metala, te neke melanholične, zamamne melodije i jednu oštru, svedenu energičnost. Ovo je mnogo više po mom ukusu od bendova pomerenih dalje ka „melodičnom“ ili „atmosferičnom“ delu spektra blek metala, sa zdravim, organskim osnovnim zvukom oslonjenim na brze bubnjeve i oštre gitare, gde nežne harmonije čine prijatan kontrast. Odlično:

Isti izdavač izbacio je i debi album ukrajinskog Totenrune, nazvan  Towards The Universe i ovo je takođe odličan primerak te slovenske blek metal baštine. Ovde nema patine i iskustva koji emaniraju sa albuma Zaklona, ali Towards The Universe je zdrava, energična ploča blek metala koji voli svoje lepe teme i intuitivno ih pakuje u lepo uobličene, jednostavne ali himnične pesme. Kao i obično, meni je ovo bliskije i uhu prijatnije od preproduciranih atmoblek bendova koji mi postanu dosadni posle minut i po.

https://totenrune.bandcamp.com/releases

Singapurski Draconis Infernum na EP-ju Blood of the Iconophile nude dve pesme (+ intro) sirovog, brutalnog blek metal prebijanja čija je sva agresija, reklo bi se usmerena protiv ne samo hrišćanstva nego svega što postoji. Ovo je simpatično, melodično u svom nihilizmu i iako dosta monotono sa sličnim harmonijama i tehnikama u obe pesme, ne stiže da dosadi jer brzo prođe.

https://draconisinfernum.bandcamp.com/album/blood-of-the-iconophile

Tročlani meksički sastav Leprosy pruža vrlo lepu partiju na albumu Angel of Death. Ovo je tehnički vrlo siguran, autoritativan blek metal koji malčice koketira sa melodičnim death metalom, produkcija je odlična a pesme kvalitetne. Pričamo o bendu kome je ovo prvo izdanje i kao takvo izuzetno impresivno. Nadam se da ćemo još čuti za ove momke:

https://leprosy666.bandcamp.com/album/angel-of-death

Argentinci Los Males Del Mundo takođe imaju vrlo dobar prvi EP. Istoimena ploča ima samo dve pesme, ali ovo je mišićav, snažan blek metal koji osvaja zrelošću i kvalitetom izvedbe a pogotovo kompozitorskim umećem jer pričamo o preko sedamnaest minuta maštovite i veoma energične muzike koja je izuzetno dinamična i lepo spaja brzinu i melodičnost. Bend trenutno traži izdavača za prvi album sa pet pesama koji traje preko 40 minuta i ja, barem, ne mogu da dočekam da ga čujem:

https://losmalesdelmundo.bandcamp.com/album/los-males-del-mundo-ep

Za latinoamerički het-trik poslušaćemo sada Brazilce Worship Him čiji debi EP, The Curse of the Damned Souls sa svojim praktično komički preteranim nazivom sugeriše da ćemo čuti više entuzijazma nego spretnosti u ovih pet pesama (plus intro). Ali to, srećom, nije BAŠ tako. Worship Him nisu sad neki otkrivači tople vode ali nisu ni krš, naprotiv, ovo je solidan, energičan i dobar deo vremena brz blek metal čiji se satanizam promiče ne samo distorziranom gitarom, urlajućim vokalom i brzim bubnjevima nego i izdašnim količinama sintisajzera koji su ključni deo zvuka. Fina je ta lo-fi gotika, a bend deluje pomalo opsednuto prljavim seksom jer EP počinje pesmom o analnom razdevičenju majke Isusove a završava fantazijom o bludničenju sa hrišćanskim kurvama… Dobro, mlado, ludo.

https://worshiphimbr.bandcamp.com/album/the-curse-of-the-damned-souls

Kad se bend zove Sviatibor, a dolazi iz Francuske, osetljive žene poput mene odmah počnu da se pitaju u kojoj meri slovenska paganština koja je ovde na meniju mutira u nekakav etnocentrični, „beli“ nacionalizam, rasizam, fašizam itd. Jebiga, opekli smo se mnogo puta, a Sviatibor imaju jedan singl posvećen Burzumu dok prva pesma na novom albumu pominje omotane grane. Dakle, Sviatibor nisu sasvim otvoreni fašisti ali koriste ono što bi Amerikanci nazvali „dog whistle“. Ovo je bedak jer je sasvim fer i moguće praviti paganski, folkom oplemenjeni blek metal a ne biti fašista. Da budem iskren, iako je album Secrets Of The Land impresivno napisan i produciran, sa očigledno mnogo ljubavi i pažnje, on je i malo previše kičast za moj ukus pa ga ovde uvršćujem pre svega kao pouku o tome da se u igri valja igrati ali ne i zaigrati i da sanjarije o nekakvoj „evropskoj“ mitskoj prošlosti koja je bila raj na Zemlji imaju istoriju mutiranja u neprijatnosti.

https://sviatibor.bandcamp.com/album/secrets-of-the-land

Zato kelnski kvintet Beltez prijatno (ne)iznenađuje novim albumom, A Grey Chill and a Whisper, konceptualnom pričom iz pera spisateljice Ulrike Serowy, a koju je bend uglazbio u devet pesama jake atmosfere. Za bend koji se opseda depresijom, nestajanjem, progonom i suicidom, Beltez su zapravo vrlo inventivni u zvuku i komponovanju pa i novi album beži od klasične depressive/ suicidal black metal matrice i udobno se smešta u nekakav moderniji stil blek metala koji naginje post blek metal senzibilitetu. Meni se to dopada; naravno bend je vrlo ozbiljan i ambiciozan u svojim iskazima ali muzika je, ovako spakovana u dugačke, atmosferične pesme odsvirane izuzetno disciplinovano i producirane kvalitetno, izrazito prijatna mojem uhu i duhu. Album izlazi tridesetog, ali omiljeni JuTjub kanal već ima sve pesme da se čuju:

https://beltez.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

Relativno retko ovde pominjem američki blek metal pa i tada to uglavnom budu bendovi sa istočne obale. Bihargam jesu na istoku ali, smešteni u Kentakiju, ne dobacuju do Alantika, no ovaj bend mi je privukao pažnju pre svega svojim interesovanjem za sagu o Metabaronima Jodorowskog i Giméneza (sa kojom, kao što znamo, imam i određenu ličnu istoriju). Utoliko, slušanje upravo izašlog drugog albuma benda, Ove Tenebrae ispostavilo se kao prijatno iskustvo. Bihargam se lirički bave temama iz ovog strip-serijala a muzika je idealno ugođena sa tom raskošnom, filozofskom spejs operom , uzimajući blek metal za osnovu ali se ne iscrpljujući u njegovoj sržnoj sirovosti. Ove Tenebrae je raznolika ploča u kojoj blek metal prirodno i korektno biva ukrštan sa death metal, thrash metal ali i klasičnijim heavy metal elementima za naučnofantastični ugođaj koji ne podseća na Voivod po samom zvuku, ali podseća po ambicioznosti aranžiranja i „ozbiljnom“ žanrovskom ugođaju koji proizvodi. Izuzetno dobra svirka i miks zaokružuju ovo odlično izdanje koje ima sve moje preporuke:

https://snowwolfrecords.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

https://bihargam.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

Whoa, još jedan bend iz SAD, takođe sa istoka (i samo malčice severnije od Kentakija – iz Ohaja), a koji pritom svira DSBM a meni se dopada? Zaista, nedelja puna iznenađenja. Woeful Echo je samo jedan od projekata prolifičnog Daniela Collabollette, po vokaciji bubnjara a koji u ovom identitetu svira sve instrumente. I mada su bunjevi na drugom albumu Woeful Echo, Dampening Existence izuzetni, mora se reći da Collabolletta sve zapravo radi odlično. Njegovo shvatanje depresivnog blek metala je, pritom, zrelije i drugačije od onog što većina kolega radi pa ovde pored melanholičnih harmonija ima mnogo drugačijih elemenata, horor atmosfera i minuciozno aranžiranih kompozicija koje menjaju ritam i tempo maltene tehnikom filmske montaže (sluajte halucinantnu The Silence Of God). Impresivno i miljama iznad proseka jednočlanog blek metala na koji smo navikli.

https://shareyourpainrecords.bandcamp.com/album/dampening-existence

https://woefulecho.bandcamp.com/album/dampening-existence

Da postignemo i severnoamerički het-trik pomoći će nam bend koji JESTE na istočnoj obali, bostonski Lord Almighty čiji drugi album, Wither, nudi varljivo jednostavno čitanje progresivnog (blek) metala. Ovo je ploča koja je istovremeno prepuna dobrih ideja, sjajnih rifova, ali i progresivističkog žara da se pobegne od klasike i da se očekivanja slušaoca na svakom koraku predvide i u određenoj meri presretnu. Wither je album, dakle, čiji blek metal nema nikakav problem da bude i malo blackened rock’n’rolla kad treba, da se poljubi u usta sa pankom, da bude progresiva i prženje u razmaku od pola minuta. Mislim, slušajte samo Sundown, i sve što se desi u samo toj jednoj pesmi! A ima ih jedanaest! Lord Almighty vrlo uspelo beže od tih nekih ukalupljenih formi na koje smo navikli u blek metalu a da opet gradivne elemente poštuju do krvi, nudeći i testeraške rifove i blastbitove i urlajući vokal u količinama koje će zadovoljiti i najokorelije old school ljubitelje. Ovo je progresivni metal koji se ne gubi u prekompleksnim ritmovima, egzotičnim harmonijama i isforsirano komplikovanim aranžmanima, već muzika koja je progresivna jer razume – i voli – klasičnu formu a onda nalazi način da je proširi bez narušavanja njene dostojanstvenosti. Savršeno.

(P.S. Ovo je i jedan od beskrajno retkih primera gde imamo album masterovan u brikvol a da to ne smeta muzici koja je dinamična i suptilna. Čudo!)

https://lordalmighty.bandcamp.com/album/wither

Whoa, ČETIRI američka benda za redom? Pa kakva je ovo nedelja? Infera Bruo su isto iz Bostona i ako znate Esperanto, znate i da njihovo ime znači „paklenska buka“ a takođe i da je ovo progresivni blek metal bend jer ko bi drugi imao ime na Esperantu? Rites of the Nameless je četvrti album ove ekipe i mada ovde nemamo na delu divlju inventivnost kakvu su demonstrirali Lord Almighty, ovo je vrlo pristojan, uredan i, ako je to ikako moguće reći, konzervativniji progresivni blek metal. Hoću da kažem da Inferna Bruo koriste za prog očekivane harmonije i aranžmanske ideje i da album zbog toga, iako nas neće zapanjiti i iznenaditi, pruža jedan osećaj prijatne familijarnosti. Ugodna svirka, ugodna produkcija. Ugodno.

https://inferabruo.bandcamp.com/album/rites-of-the-nameless

Stanite, PET američkih bendova u nizu? Pa šta se ovo događa? Elem, Wayfarer su ekipa iz omiljenog srpskog grada u Koloradu, Denvera, i mada je ovaj grad smešten maltene na geometrijskoj sredini SAD, Wayfarer su kao okosnicu svog zvuka odabrali western estetiku. Nije baš karakteristično za blek metal da se kači sa ovakvim stvarima, čak i pored postojanja respektabilne tradicije korišćenja folka u ovakvoj muzici, no Wayfarer uspevaju da duže od pola decenije prave interesantnu muziku. A Romance With Violence, njihov četvrti album za šest godina je opus respektabilne dužine (tri od sedam pesama traju preko deset minuta) i epike primerene materijalu koji bend omažira. A to je mitolgija, naravno, radije nego istorija „Divljeg zapada“ sa muzičkim koordinatama koje idu i do Italije i Morriconeovih skorova za filmove Sergia Leonea. Ne da se ovako nešto čuje odmah, i Wayfarer oprezno i odmereno doziraju „vestern“ elemente kompozicija, odlučujući se za kinematski, evokativan blek metal koji tek na momente ima folki prizvuk i senzibilitet. Recimo da tek poslednji komad na ploči, Vaudeville, zaista kompletno izlazi iz blek metal matrice i kao takav čini dobar pančlajn jednom kvalitetnom i smelom albumu. Colin Marston koji je ovo miksovao je napravio izvrstan, primereno „widescreen“ zvuk a koji je onda pažljivo masterovao Triptykonov V. Santura. Odlično:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/a-romance-with-violence

Hajdemo na stoner. Australijski The Double D’s na albumu (EP-ju? Ovo ima samo tri pesme ali traje kojo sekund ispod pola sata) These Changes proizvode psihodelični/ space rock koji je nastao iz džemovanja i čuva anarhičnost originalne svirke dok pokušava da je utera u tor samo koliko je potrebno da se postigne „studijski“ ugođaj. Ima to rezona i mada je These Changes naizgled haotičan, iz čorbe ipak izrone lepi momenti. Pogotovo kada čujete didžeridu.

https://thedoubleds.bandcamp.com/album/these-changes

Vrlo grub, abrazivan sludge/ doom metal nude Servants of the Mist iz Tampe, Florida, na svom novom EP-ju, Lessons in Loss koji ima samo dve pesme. Ali to su dugačke pesme, sporog tempa, jakih distorzija, brutalnih, zakucavačkih ritmova i vrištećeg vokala. U svoj toj dužini, jasno, ima mesta i za nešto laganiji zvuk ali Servants of the Mist ni u jednom trenutku ne postaju „nežni“ ili „romantični“. Ovo je muzika brutalnosti i gubitka i tako je treba i slušati:

https://servantsofthemist.bandcamp.com/album/lessons-in-loss

Cannabineros su berlinski duo koji za sebe kaže da im sve pesme nastaju kroz džemovanje na probama i da je jedino pravilo da snimanje uvek mora da bude uključeno. Zvuči dobro kao filozofija a i njihov prvi album, Vol. 1 zvuči dobro, na momente odlično, pakujući energičnu, spontanu ali dovoljno disciplinovano strukturiranu muziku koja je očigledno produkt džemovanja i improvizacije u kompozicije što imaju glavu i rep. Ovo je, u konačnom produktu negde između pankerskog, slobodnijeg stila po uzoru na recimo Lightning Bolt (bas gitara vodi igru i u ovom bendu) i lo-fi psihodeličnog roka i meni se jako dopada:

https://cannabineros.bandcamp.com/album/vol-1

Irci Grief Eater na svom istoimenom prvom EP-ju sviraju teški sludge-doom metal, sa vrlo solidnim, masivnim zvukom i pesmama koje se, da budemo fer, ne ubijaju od originalnosti ali su korektne. Ako volite Iron Monkey ali biste voleli da su malo sporiji, Grief Eater su idealna ponuda jer zaista brutalnost sludge metala lepo kombinuju sa doom meditativnošću. Jim Plotkin radio mastering i ovo zvuči odlično:

https://distro-yrecords.bandcamp.com/album/grief-eater-s-t

Chained to the Bottom of the Ocean je još jedan teški sludge doom sastav i njihov drugi album, The Vestige nudi čak dvanaest pesama ogromne težine, sporog tempa, brutalno distorziranih rifova i vrištećeg vokala. Ovo postane pričlično zamorno posle određenog vremena jer dok Chained to the Bottom of the Ocean imaju zvuk i senzibilitet, njihove pesme su uglavnom ponavljanje jedne iste teme mnogo puta u nadi da se postigne hipnotični efekat što ponekad uspe, a ponekad ne. Bend ima dobar zvuk, pa je ovo svakako vredno provući kroz uši, ali meni je nedostajalo malčice više kreativnosti. Ali ja sam neprijatna picajzla.

https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/the-vestige

Madridski bend Jhufus na EP-ju Tales from the onion city svira izuzetno prijatan psihodelični rok. Ove četiri instrumentalne (ne sasvim!!!) pesme su opuštene ali nikako neusmerene i mlitave. Ovo je muzika sa vrlo pažljivo kreiranim gruvom i psihodeličnim efektima koji se odmeravaju tako da se postigne korektna dinamika i narativ unutar svake kompozicije, pa iako „heavy“ delova nema mnogo, oni su krešenda i uokviruju čitav EP kao primeren za metal slušaoca koji voli da ga se kroz predigru pripremi za money shot. Potonuh sad u talog seks-metafora ali ovo je izuzetno lepa ploča koju mogu da vrtim u krug dosta puta, uživajući u njenoj lepo kanalisanoj, mirnoj, u san uljuljkujućoj ali ne sanjivoj psihodeliji:

https://jhufus.bandcamp.com/album/tales-from-the-onion-city-3

Pitao sam se da se Stone Rebel nisu možda naljutili jer je od prošlog albuma proteklo skoro šest nedelja, ali evo njih sa novim opusom i, pa, Flyin’ Earth je tačno ono što od ovog benda očekujete. Ako očekujete mirne, lepe i sanjive instrumentalne džemove nežnog gruva i umirujućih gitarskih prebiranja. Nekako ovaj bend uspeva da sve to ne zvuči ni redundantno ni plitko, pružajući sa svakim albumom izuzetno prijatan i sadržajan program. Svaka čast.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/flyin-earth

Horizon su Španci čiji je album The White Planet Patrol izašao za takođe špansku etiketu Violence In The Veins i ovo je odličan stoner/ moderni hard rok sa vrlo faziranim senzibilitetom, ljubavlju prema upečatljivim rifovima i energičnim, jakim tempom. Hoću reći, ovo jeste stoner rok ali nije izrazito spor, Horizon se, naprotiv, voze u jednom zapaljivom srednjetempaškom gruvu, vole jake bluzerske rifove i bezobrazne gitarske ukrase i dopašće se jednako i metal i pank publici sve dok vole garažu.

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/the-white-planet-patrol

Sons of Otis su iz Toronta i još od ranih devedesetih valjaju svoj stoner doom. Isolation im je sedmi studijski album i ovo je vrlo lepo, pročišćeno stonersko iskustvo sa teškim, jakim zvukom koji opet ima prijatnu toplinu. Otis se baziraju na ’70s pristupu doom metalu, ali imaju osoben zvuk sa dosta prostornosti (dilej na vokalima kao najprimetnija psihodelična karakteristika) uprkos teškim basovima i jakom fuzzu. Lepo:

https://totemcatrecords.bandcamp.com/album/isolation

Najbolja vest za stoner publiku ove nedelje je svakako da Temple of the Fuzz Witch imaju novi album!!!!!!!! Veoma sam se obradovao drugoj propisnoj dugosvirajućoj ploči ovog detroitskog  trojca. Ranije ove godine izbačeni Live and Unreleased je bio dobar, ali prošlogodišnji debi, nazvan isto kao i bend je bio ploča izuzetne energije i sa mnogo obećanja za budućnost. Red Tide je sada, može se reći, ispunjenje tog obećanja i zvuk benda koji malo sazreva, ne napuštajući svoju supertešku orijentaciju ka masivnim rifovima, sporim a zaraznim ritmovima i jakoj distorziji, a da uspeva da u formulu doda samo malčice sofisticiranosti u pogledu kreiranja i razrade tema. Baphomet, koja album otvara, je odlična najava kako Temple of the Fuzz Witch uspevaju u isto vreme da zvuče i relaksirajuće i napeto, kreirajući hipnotičke, neužurbane gitarske teme, a oko njih pletući upečatljiv, mračan a zavodljiv ambijent. Čitav album je u principu ovakav, oslanjajući se na sabatovsku formulu u punoj meri ali je svirajući potpuno autentično, bez sikofantskih tribjutašenja, dajući fuzz-doom zvuku jednu ne toliko savremenu koliko bezvremenu dimenziju. Odličan miks i album za mnogaja slušanja:

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/red-tide

Ali nije loše ni vest da Italijani Mr. Bison imaju novi album. Ripple Music je od ovih momaka napravio ljudine, pa za već drugo izdanje Mr. Bisona ove godine  dobijamo album Seaward. Mr. Bisonovci su ovde prijatno psihodelični i svoj na bluzu bazirani stoner rok sviraju poletno, lako, proizvodeći lep ugođaj koji po ko zna koji put podseća koliko je važno da ovakva muzika ima pažljivo rađen miks i dinamičan mastering. Pogotovo jer sada Mr. Bison zaista imaju puno slojeva u svojoj muzici sa raznim multitrekovanim vokalima, preklapajućim gitarskim linijama i klavijaturama. Vrlo lepa ploča za izdavača koji praktično nume da pogreši.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/seaward

Ljubitelji tužnog, sporog doom metala, takoreći funeral doom krila ove muzike, na svoje će ove nedelje doći sa trećim albumom interkontinentalnog projekta Aphonic Threnody, pod nazivom The Great Hatred. Odmah ću reći da ova ploča nije sasvim za mene jer ima popriličnu dozu Paradise Lost zvuka iz Gothic perioda a što nije nešto za čim čeznem, au contraire, no, mislim da će ljubitelji te neke romantične, vrlo gotske inačice doom metala ovde naći puno  razloga za ljubav. Sve te prošaptane kontemplacije, uplakane gitare koje sparinguju sa bolnim urlikom, spori, a opet ne mrtvački ritmovi, sve je to popakovano u odličnu produkciju (a koja često ume da bude rak-rana funeral dooma) i šest podužih pesama ujednačene atmosfere.

https://aphonicthrenody.bandcamp.com/album/the-great-hatred

Okultni rok bend Molasses ima istoriju koja je vezana za sada nepostojeći sastav The Devil’s Blood čiji su psihodelični muzički pristup i satanistička interesovanja u kombinaciji proizveli (o)kultni status u rodnoj Nizozemskoj i šire sa koncertima na kojima se prosipala svinjska krv i slavio Đavao. Lider benda, gitarista Selim Lemouchi je, nakon raspada 2013. godine vodio bezuspešan rat sa depresijom da bi 2014. godine, nakon što je pitao majku i sestru za dopuštenje, izvršio samoubistvo. Molasses je nastao prošle godine tako što je bivšim članovima The Devil’s Blood od strane festivala Roadburn ponuđeno da održe jedan nastup sa novim muzičkim programom. Iz toga je, sada, izronio i prvi album Molasses, Through the Hollow. Ovo je impresivna istorija čak i pre nego što shvatite da pomenuta Selimova sestra, Farida Lemouchi peva u Molasses, kao što je radila i u The Devil’s Blood. Elem, Molasses su izvrsni na debi albumu, preuzimajući baklju od prethodnog benda ali svirajući drugačije, rekao bih relaksiranije i zrelije u isto vreme. Naslovna pesma koja otvara Through the Hollow je jedanaest minuta dugačak komad progresivnog, psihodeličnog roka koji ima jednu  teatralnu dimenziju koja me, od svih stvari na svetu, podseća na The Residents. Ne da Molasses ZVUČE kao Rezidentsi ali ne zvuče ni kao The Devil’s Blood. Ovo je nova avantura i jedan vrlo sazreo, odmeren i neisforisano kompleksan, višeslojan rok izraz koji ima težinu i atmosferu što će biti drage metalcima, ali i sofisticiranost i ozbiljnost što će privući i „normalnu“ publiku. Album počiva na dugačkim pesmama koje ritualne elemente umešno ugrađuju u pomenuti teatarski pristup tako da je generalni utisak da prisustvujemo pre svega predstavi a koja se bavi složenim, teškim temama, diskutovanim na naše zadovoljstvo. Pored svega, ovo je briljantno miskovano PLUS izuzetno masterovano sa izvanredno dinamičnim finalnim proizvodom koji dopušta da čujemo sve te slojeve i elemente onako kako treba. Ne propustiti:

https://molassess.bandcamp.com/releases

Idemo na brže stvari. Distant Abuse su ruski metalizirani D-beat sastav i njihov živi album, Shallow Grave Live vredi svaki dinar koji ćete za njega dati pod uslovom da volite sirovu, energičnu hardkor pank svirku. A ko je ne voli? Fucking assholes, što bi rekao Marky Mark u jednoj od najsmešnijih scena u Pain & Gain. Ovde ima čak dvadeset pesama uglavnom između jednog i dva minuta sa zapaljivim rifovima, užasnim vokalom, stalno istim ali moćno  zaraznim ritmom i sve to snimljeno i miksovano da se maksimizuje šteta. Prelepo:

https://aasph.bandcamp.com/album/distant-abuse-shallow-grave-live

Wreck-Defy je bizarno ime za bend, ali dobro, ovaj sastav iz Thunder Bay-ja u Ontariju ima treći album, Powers that Be i, da budem iskren, verovatno ga ne bih ni slušao da na njemu bubnjeve ne svira Alex Marquez. Ne da su Wreck-Defy sad nešto loši, nisu, ali njihov thrash metal koji ima meša urbani, „core“ stav sa komercijalnijim heavy metal zahvatima mi nije idealna kombinacija. No, pošto sam ipak odvojio vreme, moram da kažem da je ovo prilično dobro. Wreck-Defy imaju izuzetnog gitaristu, pored izuzetnog bubnjara, jelte, pa je kolekcija izvrsnih rifova i solaža koje Matt Hanchuck štedro prosipa tokom ploče bila dovoljna da me drži. Strofe i refreni mi se manje dopadaju ali dobro, ovo ima malo overkillovskog šmeka pa ako se gleda sa te strane, može da prođe. Šteta je što preglasan mastering malo kvari uživanje u izvrsnom Marquezovom bubnjarskom radu i tim dobrim gitarama, no, vredi ovo čuti:

https://wreck-defy.bandcamp.com/album/powers-that-be

Gallu Xul su denverski death metal sastav čiji je debi album, Emissaries of the Underworld vrlo klasičan, vrlo, čak, predvidiv u estetskom pogledu. Ovo je glasan, jak death metal neke srednje škole, sa puno duplih bas-bubnjeva, mnogo prilika za mošing, i brutalnim ali razgovetnim vokalom. Bend me zapravo najviše podseća na Malevolent Creation ne jer liče na ijedan njihov konkretan album već po tome kako je ovo odlična kombinacija death metal ekstremnosti i thrash metal čitljivosti sa velikom pažnjom da rifovi budu kul a pevanje agresivno ama jasno. Emissaries of the Underworld je odlično produciran i ovo se vrlo lepo sluša:

https://galluxul.bandcamp.com/album/emissaries-of-the-underworld

Za pensilvanijski Hallucination na Metal Archivesu piše da više ne postoje (od 2015. godine) ali je album Only To Wilt izašao pre neki dan. Misteriozno. Dobro, bez obzira da li se bend ponovo okupio ili je ovo snimak od pre pet godina a tek sada izdat, treba reći da je ovo solidan old school death metal, vrlo tvrdog, brutalnog zvuka (prebudžen master, naravno, sa muzikom koja se davi sama u sebi kad bubnjar svira dupli bas bubanj) sa očiglednim korenima u onome što su nam u amanet ostavili Immolation i Incantation. Bend vrlo dobro operiše u ovoj formi, pišući zanimljive teme pa i upadajući u povremeno iznenađujuće zarazan gruv. Vredi čuti:

https://hallucination1.bandcamp.com/album/only-to-wilt

Shinda Saibo No Katamari (odnosno „Masa Mrtvih Ćelija“, molimlepo) je tročlani brutal death metal/ tech-death bend iz Tokija a njihov EP Ostriched Existence izašao je u Septemberu, no Bandcamp izdanje se pojavilo ove nedelje pa je u redu da ga dokačimo. Ne da su Shinda Saibo No Katamari sad neko must have otkrovenje ali ovaj EP, čudno opsednut velikim pticama (pored nojeva, na tapetu su i emui i ćurke) nudi dopadljiv deathgrind koji se ne ističe nekakvim neverovatnim tehničkim umećem ali umeće (!!) taman dovoljno „tehničnosti“ u svirku benda i u aranžmane pesama da sve to bude zanimljivo. Mislim, morate svakako imati afinitet ka ovakvoj muzici ali ako imate, ovo je puno pozitivne energije i entuzijazma i vredi da se čuje:

https://shindasaibonokatamari.bandcamp.com/album/ostriched-existence

Za još old school death metala, pa još iz Finske, evo prvog demo snimka trija Cemetery Dwell. Cold Visions of Nether ima tri pesme opasno odšrafljenog death metala koji je em jako mračan, em brz, em ima tu neku skandinavsku hladnoću kojui volimo. Iako je ovo demo, produkcija je sasvim dobra i vrlo primerena muzici a mislim da bi se ove tri sjajne pesme dopale i blek metal publici na ime svojih gitarskih tema. Odlično:

https://cemeterydwell.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether-demo

Teksašani Feed Your Body To The Void na demo snimku Demo 2020 imaju dve pesme užasno glasnog i teškog death metala. Ovo bi isto spadalo u staru školu sa svojom naglaskom na srednjetempaškom gruvu, težini i hipnotičkim rifovima radije nego na komplikovanim aranžmanima. Bend svira i brže na jednoj od dve pesme i ne mogu da se odlučim jesu li ubitačniji tako ili onda kada zvuče kao garažni rođak Bolt Thrower. U svakom slučaju odlično:

https://feedyourbodytothevoid.bandcamp.com/album/demo-2020

I Apparition iz Los Anđelesa provlače duboki, masivni death metal stare škole na svom singlu Granular Transformation. Ne znam kako su se tako nanizali ali i ovo je ploča sa dve pesme koje su odličan, bolestan i mračan staroškolski death zvuk sa uvrnutim rifovima i ogromnom težinom zvuka. Apparition veoma podsećaju na druge američke bendove aktuelnog talasa OSDM-a kao što su Vastum ili Sempiternal Dusk pa ovo preporučujem svakome ko se pronašao u takvom zvuku:

https://apparition23.bandcamp.com/album/granular-transformation

I Kuala Lumpur ima konja za tu trku. Obscurial su malezijski kvintet koji postoji već četiri godine ali njihov ovogodišnji demo, Exaltation je prvi studijski snimak koji su napravili. Srećom, u pitanju je prilično odlična ponuda, sa četiri pesme masivnog, glasnog staroškolskog death metala. Ponovo, originalnost nije ono po čemu ćete pamtiti Obscurial, ali kvalitet pesama, zvuka i izvedbe je na visokom nivou, sa odličnom atmosferom i puno razloga da čovek ove četiri pesme vrti u krug. Odlično:

https://obscurialmusic.bandcamp.com/album/exaltation

Štokholmski Repuked su švedski death metal bend koji ne svira švedski death metal. Ima i takvih! Drugi album ovog benda stiže sedam godina posle prvog i Dawn of Reintoxication je naslov koji obećava alkohol (votku, prevashodno) ali i bizaran seks, najčešće začinjen sa malo skatologije. Repuked nisu nimali stidljivi u svom obožavanju američkih preteča poput Autopsy i Impaled pa je i ovo album jednostavnog, staroškolskog death metala koji dosta polaže na atmosferu i težinu. Lepo je što bend ima dosta dinamičan mastering – nekarakteristično za Šveđane – mada su pojedinačni instrumenti miksovani sa mnogo kompresije pa album svejedno zvuči preglasno. Kvalitet pesama je onda, ono najvažnije jer su Repuked odlični izvođači i tu vredi reći da je ovo pristojan omaž pretečama, uz dosta low key humora i puno masivnih rif-momenata i mada Dawn of Reintoxication uglavnom ne dobacuje dalje od tog pristojnog statusa, to je sasvim dovoljno da se s uživanjem sluša.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-reintoxication

Zaokružimo ovaj osvrt na ovonedeljni old school death metal ukazivanjem da je izašao novi album birmingemskih Benediction. Benediction sam uvek doživljavao kao lokalne ortake koji imaju kultni status u zajednici (ne samo lokalnoj) ali koje je malo osakatilo to što su im članove otimali uspešniji projekti, od Napalm Death, preko Bolt Thrower pa do Anaal Nathrakh. Mislim, naravno, sve je to ekipa iz kraja, ali fakat je da su Benediction respektovan ali najmanje poznat bend od svih nabrojanih. Opet, možda je stvar i u samom bendu jer su, bar za mene, Benediction uvek bili drugorazredna ponuda. Ne u nekom pežorativnom smislu, ovo je naprosto uvek bio bend koji proizvodi radnički death metal jakih rifova i jednostavnog koncepta, bez koketiranja sa podžanrovima i trendovima, i kao takav jeste zaslužio svoj kultni status. Elem, za osmi album, Scriptures, u jato se vratio pevač Dave Ingram, jedan od najzaposlenijih death metal pevača u britanskom (i skandinavskom) kontekstu a kreativna srž benda Brookes-Rew-Bate napisala je dvanaest četvrtastih, prkosno staroškolskih death metal pesama koje su prijatne, sasvim staromodne, izvrsno odsvirane i samo za mrvu previše klinički miksovane (autor kritike na Angry Metal Guy sajtu umešno povlači paralelu sa Massacreovim albumom From Beyond u pogledu toga kako kvalitetan miks uspeva da zvuči pomalo beživotno). Sasvim dobar album ako sebe ubrajate u Benediction fandom, ali posle dvanaest godina pauze možda i malo prekonzervativno držanje onog što bend najbolje zna da radi. Opet, Benediction nikada nisu davali ikakve signale da ih išta drugo u životu uopšte zanima pa je ovo upravo onakav album kakav se od njih očekuje.

Galactic Superlords sam već pohvalio za singl pre neki mesec, a sada je album koji taj singl sadrži izašao i Freight Train – kako se album zove – nudi još tog lepog, urednog hevi metala starije škole sa distorziranim ali pitomim gitarama, poletnim ali nežnim ritmovima i pevačicom koja zvuči umiljato ali i energično. Bend umešno šeta između radio-friendly komada power pop senzibiliteta (naslovna pesma koja album otvara pa i pomenuti singl) i žešćih, „metalskijih“ čukanja kao u, recimo Wrath. Ima tu i progresivnijih, ambicioznijih momenata (mejdnovska Leviathan) pa se sme reći da Galactic Superlords gledaju da se nađe po nešto za svakoga i ovaj album lepe, dinamične produkcije i zanimljivih ideja mi je prijao:

https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/freight-train

Škotlanđani Victorius (da, tako se piše ime ovog benda) je radio deceniju i po pre nego što je stigao do prvog albuma, ali Rise from the Flames je prilično dopadljiva ploča klasičnog heavy metala sa power metal začinima koju jedino, u mojim ušima, kvari pomalo čudan miks i mastering. Ali možda je do Bandcampa. Victorius tresu vrlo drusan, melodičan a energičan hevi metal koji za osnovu uzima dosta Iron Maiden filozofije (gitare pogotovo) a onda sve ubacuje u malo višu brzinu i servira ploču koja ne počiva na nekakvim meditativnim, reflektivnim pesmama već na rokerskim, žetokim komadima odličnog NWOBHM zvuka. To je naravno, muzika kao pravljena za mene i Victorius mogu da kažu da je potrajalo da se album napravi ali da se isplatilo jer su pesme dobrano sazrele i ovde se čuje jedna autentična glad i napaljenost dok se svira. Naravno, ima tu sitnica koje se daju kritikovati – na primer pevanje kome ne bi škodilo mrvicu više karaktera (a tehnički je sasvim na nivou), a to da album počinje pesmom dužom od šest a završava se pesmom dužom od devet minuta te i sam traje prilično dugo sigurno će biti naporno za neke slušaoce, no, da je ovo miksovano/ masterovano malo osećajnije pričali bismo o kandidatu za album godine:

https://victorius.bandcamp.com/album/rise-from-the-flames

Finski Nightstryke na svom drugom albumu, Storm of Steel, sviraju veoma sličnim stilom, uzimajući NWOBHM za osnovu i dajući svemu malčice gasa i power metal mirisa. No, razlika je što su Nightstryke ipak nešto bliži power metal nadgradnji nego prljavoj rokerskoj osnovi pa je ovo meni ipak mrvu ili dve manje drago. Nijanse su to  ali ovde ima taman toliko pop-začina da se oseti. No, opet, nijanse su u pitanju pa Nightstryke treba pohvaliti za vrlo solidan metal i kada su im pesme bliže NWOBHM matrici (kao u Dogfight, recimo), sve je apsolutno na svom mestu. Plus, bend veoma dobro svira (sjajne solaže) i ima dinamičan mastering pa je ovo, konačno, metal album koji se može glasno odvrnuti bez straha da će vam se zvučnici raspasti.

https://nightstryke.bandcamp.com/album/storm-of-steel

Danski veterani Artillery imaju novi singl, The Last Journey i naslovna pesma je, pa, metal balada u onom najklasičnijem smislu: kičasto, raspevano, preslađeno, pa onda malo tvrđe ali i dalje himnično. Nisam neki superljubitelj, ali Artillery ovo odlično rade. Srećom, B-strana sadrži obradu Metallicine Trapped Under Ice koja je izvrsna!!!!!!!!

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-last-journey

North Star the Wanderer je bostonski prog-metal bend koji je izdao jedan singl pre dve godine i sada imaju još jedan EP sa dve pesme, Universal Trajectory. Bend sebe opisuje rečima „Progressive and primitive fighting each other.“ ali ovde je „primitivnost“ prejaka reč i jedini nešto siroviji element ove muzike je miks koji uopšte nije preterano sirov samo nije onako studijski popeglan kakav je kod skupljih bendova. No, North Star the Wandereru ovo daje jednu dimenziju iskrenosti a to se i dobro uklapa uz njihove prilično epske pesme zasnovane na legatu Mastodona ali autentično svoje.

https://northstarthewanderer.bandcamp.com/album/universal-trajectory

Freaks and Clowns je švedski sastav nastao 2017. godine kada su članovi Astral Doors i Chainwreck regrutovani za projekat koji bi pravio hevi metal u stilu osamdesetih. Tri i kusur godine kasnije, prvi album, Justice Elite je pred nama i mada je ovo daleko od najbolje ploče ove nedelje, daleko je i od neprijatnog. Ovo jeste ’80s hevi metal koji se oslanja jednako na andegraund i mejnstrim radove iz onog doba, smeštajući se otprilike na poziciju na kojoj su u ono vreme bili W.A.S.P. (uostalom, način na koji Christer „Chrille“ Wahlgren peva je vrlo jasan pokazatelj). Kao takav, on je himničan i bombastičan, ako ne i prepun sad neke dubine. Ovo je radio-friendly metal za ljude koji su zaista i ozbiljno slušali radio pre tri i po decenije i pate za muzikom kakva je bila nekad (uključujući Twisted Sister, Quiet Riot, Motley Crue…), pa iako nije mnogo inventivan, ovo je album pun kvalitetne izvedbe. Voleo bih življu produkciju i više varijeteta između pesama, ali Freaks and Clowns znaju šta hoće i isporučuju upravo ono što piše na pakovanju:

O istom trošku pomenuću i njujorški Disciples of Verity, novi bend Coryeja Glovera, voljenog gitariste Living Colour a čiji je debi album, Pragmatic Sanction upravo dropovao. Meni se ovo, da bude jasno, ne dopada ali cenim to kombinovanje vrlo melodičnog, vrlo ekspresivnog hard roka i nekih elemenata ekstremnijeg metala. Mislim, na prvoj pesmi gostuje Phil Demmel i to je dovoljan razlog da ja ovo pustim iako njegove gitare ovde donose mnogo više meni nebitnog Machine Head dž-dž-džkanja nego božanstvenog Vio-Lence zvuka. Ako ništa drugo, Glover je uobičajeno inventivan u svirci na ovom albumu, ali pesme su isuviše raspete između djent krljaže i radijskog pevanja da bi se meni album kao celina dopao. No ja sam, kako to obično primetimo, star i ogorčen čovek pa me ne treba uzimati odveć ozbiljno:

https://disciplesofverity.bandcamp.com/album/pragmatic-sanction

Omajgad, izvrsni italijanski hevi metal izdavač Metal on Metal Records je bio uglavnom u hibernaciji još od Septembra prošle godine i upravo se vratio najavom kompilacije Compendium of Metal Vol. 13 koja za svega četiri evra nudi izbor izvanredne muzike bendova što izdaju za ovu etiketu. Ozbiljno, ako prošle godine niste slušali Toxikull, kao da niste ni slušali metal, a ova ploča pored njih nudi i CHAINBREÄKER, Hellspike i Midnight Priest i još masu speed metal i heavy metal bendova premijum kvaliteta. Metal on Metal su firma koja kao da je nestala u nekom mom grozničavom, halucinantnom snu i ne mogu biti srećniji sada kad vidim da nastavljaju sa radom.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vv-aa-compendium-of-metal-vol-13

I 20 Buck Spin ove nedelje imaju novo izdanje a kakva god da je ova godina bila loša za većinu ljucke rase (loša), pitsburški izdavač je imao izvrsnu nisku izdanja od kojih sam većinu kupio čim su se pojavila (a neka i pre toga), uživajući u uniformnom kvalitetu i kreativnosti na meniju. Jedna od najboljih stvari (makar u poslovnom smislu) za 20 Buck Spin je ta spretnost da kada bend postane preveliki za taj neki andegraund i krene da izdaje za velike etikete, on i dalje ima prijateljske odnose sa 20 Buck Spin i nastavlja da radi i za njih. Tokom ove godine, to se desilo sa Khemmis ali i sa Spirit Adrift čiji novi album, Enlightened In Eternity paralelno izlazi za Century Media i 20 Buck Spin. Ovo više, da bude jasno, nije tek doom metal, već hevi metal generalnog usmerenja, sa vrlo teatralnom (povremeno skoro vodviljskom – slušajte Cosmic Conquest) komponentom i bend sada svira muziku, što se kaže, za celu porodicu i sve generacije. Simpatično:

https://listen.20buckspin.com/album/enlightened-in-eternity

Cranial Damage je ime iza kog biste se zakleli da stoji nekakav slamming death metal bend ali ovaj kvartet iz Mejvuda u Nju Džersiju na EP-ju Lacerations zapravo ima tri pesme koje kombinuju nekakav thrashcore, groove metal i powerviolence. Ne deluje kao prirodna kombinacija ali Cranial Damage zapravo ovde prave prilično organsku celinu koja je istovremeno ekstremno agresivna ali i pristojno gruvi. Odlična svirka i šteta što bend ne snima češće:

https://cranialdamage.bandcamp.com/album/lacerations

False Gods iz Njujorka su sludge metal bend koji na prvom albumu, No Symmetry​.​.​.​ Only Disillusion ide lepim rasponom od trešerskog, bržeg, napaljivijeg zvuka u Enemy Territory pa do meditativnije, melodičnije, gruvom obdarene Stay Frosty, a ovo su tek prve dve pesme na albumu! Dobar je to rejndž što bi se reklo i bend tokom albuma dobrano istraži prostor između, upuštajući se i u blek metal momente, doom pasaže itd. Vrlo zanimljiv debi za bend koji postojano radi i snima već pola decenije i samo ću malo da se sekiram zbog masteringa koji je glasan, napucan i ploču čini daleko neprijatnijom za slušanje nego što objektivno dobre pesme zaslužuju.

https://falsegods1.bandcamp.com/album/no-symmetry-only-disillusion

Tribal Scream iz São Paula su nekakva „komercijalna“ varijanta deahtthrash metala kakav je proslavio zemljake Sepulturu (a ima i malo thrashcore elemenata po uzoru na takođe zemljake Ratos de Porao) i njihov prvi EP, jednako nazvan Tribal Scream je dobro produciran i nudi tri pesme u kojima death i thrash metal dele binu sa više „televizijskim“ groove metal pristupom. Nije baš moj džem, jelte, više volim nerazblaženu verziju svega nabrojanog, ali bend je kvalitetan:

https://tribalscreamofficial.bandcamp.com/album/tribal-scream

Bay Area thrash metal legende, Death Angel, snimile su EP akustičnih pesama Under Pressure gde je naslovna pesma, dakako, obrada velikog Queen i David Bowie hita iz 1981. godine. I solidna je. Ostalo su autorske pesme u akustičnim verzijama i, pa, ako ste uvek želeli da slušate klasičan thrash metal ali su svam smetale te distorzije i glasni bubnjevi, BAŠ imate sreće.

Dosta interesantnog grindcorea sam čuo ove nedelje. Okus su Irci* čiji EP Disincorporate ima šest pesama i meša klasičan grindcrust sa elementima blek metala za jednu mračnu, ali zabavnu kombinaciu. Ovo su uglavnom brze i poletne pesme sa samo malo skretanja u neke sporije, atmosferičnije vode (Pigs), sa ekonomičnim aranžmanima i obradom Asocial na kraju. Fino:

*a ne Hrvati, hihihi

https://okus.bandcamp.com/album/disincorporate

Unsound Mind iz New Jerseyja na EP-ju Things Aren’t Getting Any Better praše metalizirani grindcore koji uspeva da zadrži tu neku eksplozivnost i oštrinu ali i da ima atmosferičnije, razrađenije aranžmane. Bend je, kada svira brzo, vrlo ubedljiv pa sve ostalo doživljavam kao solidnu predigru. Odlična svirka i produkcija i dosta „modernih“ djent/ deathcore ukrasa ali bez padanja u provaliju:

https://unsoundmind666.bandcamp.com/album/things-arent-getting-any-better

Formless Utopia Eternal je split album dva grindcore benda sa dve strane sveta. Gendo Ikari, naravno, nisu iz Japana nego se samo lože na Neon Genesis Evangelion a inače su iz Glazgova. Njihova muzika je žestoka, abrazivna, sa dosta sporijih, „atmosferičnih“ momenata, ali tako da i dalje dobijemo blastbitove i vrisku u pogodnim količinama. Kratke pesme, tehnički impresivna svirka i dobar, jak zvuk su sve njihovi aduti, pa ako volite Discordance Axis, Gendo Ikari verovatno upadaju u isto mesto u srcu. Blight Worms su iz Kanbere i sviraju dosta slično. Ovo je dakle, vrlo ekspresivan, glasan grajndkor sa dosta kvaliteta na strani svirke i moćnom, teškom produkcijom. Jedini nedostatak albuma je da se digitalni daunloud paktično ne prodaje pa morate kupiti fizičku kopiju.

https://gendoikari.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

https://blightworms.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

O istom trošku vredi čuti i Crisis Act, takođe grindcore bend, iz, takođe, Australije. Turn it Off je album sa 11 pesama koje prolete brzo i ugodno s obzirom da ni jedna nije duža od dva minuta a dobar broj ih je kraći od minut. Bend vrlo dobro svira i ima dobar zvuk – otud i ta ugodnost – sa gruvom koji zvuči kao da dolazi iz Pig Destroyer/ Agoraphobic Nosebleed škole i dobrim, prigodno efikasnim, aranžmanima. Lepo.

https://crisisact.bandcamp.com/album/turn-it-off

Još jedan odličan grindcore split, ovog puta EP, sa osam pesama, nam se pojavio baš kad je bilo najpotrebnije. Shit Life su detroitski grindcore duo koji sam prošle godine veoma zavoleo sa njihovim drugim albumom, Reign in Bud, a Competitive Victimhood je njihov split EP sa teksaškim sastavom Noisy Neighbors. Noisy Neighbours nisu osobito originalni ali sviraju kvalitetan grindcore sa klasičnim rifovima za ovu muziku i jednim lepim, tečnim osećajem koji kreiraju kada sviraju brzo. Pesme su ukusno protkane i solidnim moš-delovima i ovo je vrlo kompetentan klasični grindcore. Shit Life sa svoje strane ponovo oduševljavaju izuzetnim radom, pa kako me je bubnjar izvalio od oduševljenja na prethodnim izdanjima tako me i sada, da prostite, izvaljuje. Muzika je generalno još brža nego na prethodnim izdanjima i malo siroviji master ne smeta koliko bi smetao kod nekog benda lošijeg kvaliteta. Shit Life uspevaju da spoje visoku sviračku ekspertizu sa jednim vrlo prizemljenim, pankerskim pristupom grindcoreu i to ovde odlično funkcioniše. Sve preporuke, pogotovo uz činjenicu da je digitalni daunloud ovog izdanja BESPLATAN ako tako želite:

https://noisyneighborstx.bandcamp.com/album/competitive-victimhood-split-with-shit-life

https://shitxlife.bandcamp.com/album/noisy-neighbors-shit-life-competitive-victimhood

FILTHxCOLLINS su, slično Shit Lifeu, grindcore duo gitare i bubnjeva, samo iz Notingema i više old school. FxC2020 je prvi pravi album ovog dua i u pitanju je prilično sirovo snimljen grindcore gde doboš zvoni iz sve snage a pesme traju po dvadeset sekundi. No, FILTHxCOLLINS nisu antimuzičari i iako je njihova muzika izrazito prosta i programski prostačka, ona svakako kanališe izvornu grindcore energiju radije nego nekakav memekorični, ironijom nadjeveni prezir prema formi uopšte. Utoliko, meni se ovo prilično dopada, pogotovo što se bend trudi da pesme ne liče jedne na druge iako ovde ima vrlo malo moš-delova ili uopšte momenata gde možete čuti rifove. Fino:

https://filthxcollins.bandcamp.com/album/fxc2020

Loss of Infection su veoma stereotipan Deathcore bend za, recimo 2008. godinu. Sve je tu: insistiranje da je ovo što sviraju death metal, nejmčekovanje Ktulua, disharmonične gitare… No, Loss of Infection su em vrlo mladi em su južnokorejskog, jelte, etniciteta pa mi sve to nekako simpatično. Njihov debi album, Dark Dimension odiše jednom vrlo prijatno naivnošću i entuzijazmom koji je lišen poze i kulturnog kodifikovanja što ga imaju stariji i iskusniji bendovi. Ovo je simpatično, maštovito u jednom skučenom opsegu i lepo producirano:

https://lossofinfection.bandcamp.com/album/dark-dimension

Za najtvrđu stranu industrial metala dobili smo novi, ovog puta živi album projekta Author & Punisher. Kurt Ballou je nastupao uživo u ovoj godini, uprkos apokalipsi ili možda baš zbog nje, imajući u vidu koliko je bučan, abrazivan, mračan njegov muzički autput. Live 2020 B​.​C. može na prvi pogled da zbuni jer smo navikli da „B.C.“ označava staru eru, ali nek to bude tek prva od mnogih konfuzija u koju će vas Author & Punisher ubaciti ovim mrvećim ali hipnotičkim albumom odličnih živih nastupa:

https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/live-2020-b-c

Hunter of Borneo je super ime za death metal bend, pogotovo ako ste iz Indonezije. A ovaj bend je baš odatle. Promosick 2020 je demo sa dve pesme slamming death metala koji, da bude jasno, zvuči dosta „kućno“, pogotovo u domenu vokala i bubnjeva, ali gitare su solidne i ovo je u suštini naivna, prostačka ali simpatična i ambiciozna muzika benda koji očigledno ima dosta potencijala da napreduje:

https://sadisticrecords.bandcamp.com/album/hunter-of-borneo-promosick-2020-2

Ruski izdavač Inherited Suffering Records nas je ove nedelje zapljusnuo talasom svojih izdanja. No u moru manje ili više slamcore bendova, meni je najviše legao EP Micro Surgery francuskog sastava Cryogenical Excision koji sa svoje četiri pesme nudi prilično klasičan slamming death metal sa dovoljno slemova i moš-delova da ja budem zadovoljan a bez „core“ zastranjivanja. Francuzi se trude da im pesme budu dinamične i raznovrsne, što takođe cenim i ovo je prilično hi-tech, ili, bolje, hi-fi slamming death metal za ljude koji vole ovaj stil ali ih smaraju sobni projekti koji u njemu kao da preovlađuju. Fino:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/cryogenical-excision-micro-surgery

Nisu loše ni njihove poljske kolege, Fetor koji za istog izdavača izbacuju svoj drugi album, Downwards to Distress. I ovo je prilično klasičan, radnički slamming death metal, sa vrlo dobrim zvukom i kvalitetnom svirkom. Slem ne bi trebalo da je neka velika filozofija, on je, slično fanku, nešto gde se više ceni osećaj nego kompleksnost i utoliko treba primetiti da se Fetor pošteno trude da svoje slemove uokvire sa dosta raznih ukrasa koji njihovoj muzici daju raznovrsnost, ali da su najbolji momenti na albumu ipak baš ti masni, masivni, napaljujući slemovi. Solidno, plus taj omot albuma koji je očiglednoprilično inspirisan jednim upečatljivim bossom iz Dark Souls:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/fetor-downwards-to-distress

Bostonski Goratory su kežuali dropovali album nedelje, posle pauze od, oh, punih šesnaest godina. Ova ekipa, koja je startovala početkom stoleća kada su neki od članova imali po nežnih 14, prešla je tijekom vremena put od korektnog ali ne preterano zanimljivog lo-fi deathgrinda do, pa do izvanredno zabavne, visokotehničke deathgrind svirke na novom albumu koji se zove Sour Grapes, ali se tu ne misli na kiselo grožđe u, kako da kažem, UŽEM smislu. Naime, Goratory od početka svoj identitet zasnivaju na skatološkom diskursu ali je on, za razliku od 99.9999 procenata grinderskih kolega opsednutih fekalijama, zapravo duhovit. Mislim, bend je na prvom albumu, 2011. godine, imao pesmu nazvanu Retrograde Defecation, što je prilično duhovito a prvi singl (da tako nešto postoji danas) sa novog albuma zove se I shit your pants i govori o podmetanju hipicima psihodeličnih narkotika umešanih sa laksativima. No, Goratory nemaju onu zlu, zluradu dimenziju koja je krenula od Anal Cunt i zatim se završila u današnjim nepodnošljivim grind projektima na internetu, i njihova muzika je daleko sofisticiranija od teme ove pesme. Bend je tokom sazrevanja davao članove metal imenima poput Job for a Cowboy, The Black Dahlia Murder, Abnormality, Despised Icon ili Deeds of Flesh pa se na ovom albumu može očekivati izuzetno visok nivo kvaliteta svirke – a što i dobijamo. Naravno, ovo je nominalno tech-death pa komplikovani aranžmani i stalne smene harmonija, ritmova i tempa tu idu uz teritoriju ali bend uspeva da sve to učini zabavnim i ne pada u zamku neke umišljene ozbiljnosti. Još jedan bend sa severa kontinenta je ove godine objavio album koji bih opisao sličnim epitetima i ako ste, kao ja, voleli Killitorous na njihovom ovogodišnjem ili prvom albumu od pre neku godinu, Goratory su u veoma sličnoj kategoriji, ne odričući se skatološkog deathgrind jezgra ali praveći od svoje muzike jednu urnebesnu grindcore komediju u kojoj se smejete u sebi dok se na sav glas divite apsurdnom kvalitetu svirke i načinu na koji se pesme okreću oko nekoliko osa u isto vreme. Uz odličan miks (i glasan master koji, takođe, ovde ide uz teritoriju) i činjenicu da je Sour Grapes svega pet evra za digitalni download, ovaj album je zaista izuzetna ponuda za svakoga ko voli žestok deathgrind i, pa… gomna.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sour-grapes

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 10 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

U protekloj nedelji napustio nas je Eddie Van Halen, gitarista koji je, može se argumentovati, predstavljao ključnu sponu između gitarskih heroja prvog talasa, prevashodno Claptona i Pagea – koji su mu, pored neizbežnog Hendrixa bili i uzori – i onog što je došlo osamdesetih u figurama kao što su bili Vai, Satriani, Wylde, pa i Malmsteen. Eddie je bio ne samo vasnerijski talenat i neko ko je skidao pesme i solaže samo gledajući ljudima u prste, ne samo popularizator dvoručnog tepinga koje će osamdesetih postati stalni deo programa hevi metal gitarista, već i samouki zanatlija koji je stalno nešto majstorisao oko gitare i pravio je da proizvodi zvuke koje do tada nije mogla. Velika ličnost za metal, rok i uopšte muziku poslednjih pola veka. Nek odmori sada u velikom bekstejdžu sa druge strane. A mi da vidimo i šta je izlazilo a vredno je da ga čujemo i ispratimo Eddieja uz buku i pucanje.

Blek metal, kao stil koji izuzetno polaže na mistično, opskurno, neprozirno, tajno i nedorečeno dobija neku vrstu svog sažetka sa bendom Prosternatur za koji se ne zna ni ko su ni odakle su. I njihov drugi album, Mortuus et Sepultus počiva na ovoj misteriji i opskurnosti, nudeći mračne, hermetične blek metal pesme koje se ne kriju iza lo-fi pancira već, naprotiv, dopuštaju da se tama i neprijateljstvo dobro čuju. Nije za pevušenje i stiskavac, ali Mortuus et Sepultus u sebi krije  potencijal za transcendentna iskustva:

https://prosternatur.bandcamp.com/album/mortuus-et-sepultus

Švedski Trident su na drugi album, North, čekali deset godina, ali jasno je da nisu sedeli skrštenih ruku – nedobog, pa oni sigurno krst smatraju nečim najgorim – nego su radili i unapređivali se. Otud je North jedna lepa, ubedljiva ploča black-death metala sa kvalitetnnom produkcijom i napadačkim, ratničkim stavom, a ne bez suptilnosti. Trident odlično pišu pesme i proizvode dinamičnu, napetu svirku koja se ne oslanja sve vreme na brzinu da bi zvučala žestoko. Vrlo lepo:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/north

Na ovim smo stranicama više puta hvalili različite keltske blek metal projekte pa evo sada i nekoliko lepih reči za debi album škotskog jednočlanog projekta Aonar. The Cult of Life je meditacija o propasti čovečanstva iz perspektive veštačke inteligencije koja ga nadgleda, a sve inspirisano Ellisonovom zastrašujućom i klasičnom kratkom pričom „I have no mouth but I must scream“. Ovo je, razume se, sumoran album ali muzika je žustar, energičan blek metal koji ne smara prebiranjem po molskim akordima i utapanjem u sjeti već – krlja. Craig Milne je ambiciozan autor koji počinje ploču kompozicijom dužom od 13 minuta, ali ovo je uglavnom pristojan blek metal koji opravdava svoju meditativnu prirodu temom i konceptom albuma. Lepo:

https://aonarsco.bandcamp.com/album/the-cult-of-life

Čileanski duo To Death na svom debi EP-ju Perpetual Gloom svira prijatan blackened death metal. Iako je ovo korektno odsvirano i snimljeno, muzika ima i jedan naivni, idiosinkratični pristup aranžmanima koji je čini svežom i šarmantnom. Lep početak:

https://todeath.bandcamp.com/album/perpetual-gloom

Iznenađujuće mnogo mi prija debi album bristolskih Blasfeme, nazvan Iniquity in Salvation. Ovo je vrlo uredan, pod konac odsviran blackened death metal, sa dobrim, ekstremnim ali upicanjenim zvukom i pesmama koje se baziraju na opakim rifovima, vrištanju i brzini. Album je podugačak, ovde, kad se saberu i interludiji, ima trinaest lakih komada na ploči, ali ga veoma vredi čuti:

https://wulfhereproductions.bandcamp.com/album/iniquity-in-salvation

Francuski duo mršavih mladića, Dysylumn sa svojom trećom dugosvirajućom pločom, Cosmogonie pruža publici tačno ono što ona, slutim očekuje. Mislim, intro ovde traje preko četiri minuta a za njim slede pesme duže od šest, sedam, osam pa i devet minuta ispunjene meditativnim, umiljatim ponavljanjima melodičnih i melanholičnih akorda, grubim ali toplim vokalima i ritmom koji je ujednačen i predvidiv. Dysylumn, ipak, nisu generički atmospheric black metal bend i izdvajaju se od proseka kvalitetom, kako svirke, koja je dinamična i živa bez obzira na ambiciju da bude hipnotična i repetitivna, tako i pesama koje su promišljeno rađene. Ovo je i solidno producirano pa se lako preporuči:

https://dysylumn.bandcamp.com/album/cosmogonie

Lepa blek metal sirovina stiže nam iz Portugalije, sa prvim EP-jem skupine Ventr, naslovljenim Numinous Negativity. Portugaliju, toplu mediteransku zemlju ne biste instinktivno povezali sa muzikom koja je ovako mračna, hladna i okrutna, ali eto, ima nas svuda. Numinozna negativnost je pompezan naslov za nešto što je maltene garažni snimak, sa svojim lo-fi kvalitetom zvuka i ljuljanjima u tempu, ali Ventr uspevaju da sve to pretvore u prednost dok valjaju slatke satanske teme i distorzirane đavolje rifove. Šarmantno:

https://ventr.bandcamp.com/album/numinous-negativity

Francuzi In Cauda Venenum imaju violončelo u stalnoj postavi što bi trebalo da nas unapred upozori o kakvom bendu pričamo. Njihov drugi album, G​.​O​.​H​.​E. ima samo dve pesme, svaka od njih dugačka preko dvadeset minuta, utopljene u melanholičnu izmaglicu gitara bez dinamike, violončela, sintisajzera, udaljenih vrištećih vokala, semplovanih govora, pijanističkih vinjeta… Ali da bude jasno, ako volite taj grandiozni pristup blek metalu, bez stida i brige da li neko ovako nešto smatra pretencioznim, ovo je vrlo dobra ponuda, sigurna u sebe i dosledna u onom što radi. In Cauda Venenum su pojava za sebe i to treba ceniti:

https://incdvnnm.bandcamp.com/album/g-o-h-e

Švedski veterani black-death metala Necrophobic imaju deveti album, Dawn of the Damned, što za više od trideset godina svirke i nije mnogo. Zato valjda i album zvuči napaljeno i sveže, podsećajući na klasičan švedski blek metal zvuk svojom kombinacijom melodičnosti, brzine i žestine. Necrophobic ne izmišljaju nekakve tople vode ali su i dalje prilični majstori u kreiranju metala koji je istovremeno brz, tehnički impresivan ali i prijemčiv, himničan, epski na jedan pop način. Ja sam prost čovek i meni ovo prija:

Ajmo sad stoner i dum. Psihodelija koju Across Tundras, bend sa stalnom adresom u Tenesiju, provlače ima elemente Amerikane i te neke „dream pop“ muzike ali je glasna, bučna i uzbudljiva u toj svojoj sanjivosti. Album LOESS ~ LÖSS bi zapravo i profitirao od malo mekšeg, tišeg zvuka gde bi instrumenti imali manji „panč“ i gde bi prelepi, hipnotički ambijenti kreirani gitarama i klavijaturama imali više prostora da vam se šire po ušima, ali ovo je i tako vrlo lep album prijatne, udobne psihodelije:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/loess-l-ss

AIAUASCA su sludge/ doom duo iz Kvebeka i njihov drugi (mislim) album, Mareacion ima dve dugačke, teške pesme koje pritom ne istrajavaju u nekoj komičnoj sporosti i svečanosti, već tu ima i dosta momačke svirke. Treba izdržati svu tu supernapucanu produkciju i ta trajanja, ali bend se trudi da principom „od šapata do vriska“ kreira zaista ekspresivnu, memorabilnu muziku (i poneki dobar doom rif) i to im mahom uspeva:

https://aiauasca.bandcamp.com/album/mareacion

Još dobre psihodelije nam stiže posredstvom odlične kasete Paradigm Shift britanskog sastava Amon Acid. Ovo je praktično acid-doom, muzika sva u orijentalističkim harmonijama međ gruvom koji za polaznu osnovu uzima Black Sabbath i Pentagram ali onda cimne MALO VIŠE iz nargila i sve se pomeri par stepeni ka nirvani. Stanju, ne bendu. Amon Acid imaju lepe doom metal rifove ali njihova muzika je nešto više od rifova, jedan primitivni ali neodoljivi ritual u kome su distorzirane gitare samo komadić priče:

https://amonacid.bandcamp.com/album/paradigm-shift

Little Hole Filled je verovatno najgore ime za bend koji svira metal bilo koje vrste a pogotovo za ovu austrijsku ekipu koja provlači prijatan, rifaški stoner/ sludge metal. Ovo nije instrumentalna muzika ali skoro da jeste jer je čitava poenta pesama na albumu And The Ants Still March On nizanje lepih, distorziranih rifova i hipnotisanje slušaoca njihovim urednim slaganjem. Utoliko, albumu svakako ne bi škodilo malo više dinamike i raznovrsnosti ali ako ste raspoloženi za nešto što drži vrlo solidan gruv i ima lepe harmonske ideje tokom čitavog trajanja albuma, Little Hole Filled će… ispuniti tu potrebu, kao nekakvu… malu rupu…

https://littleholefilled.bandcamp.com/album/and-the-ants-still-march-on

Sasvim prijatan und pristojan hard rok stiže nam iz Berlina na EP-ju The Space Between petorke Bubba Ho-Tep. Ovo je pod priličnim uticajem dobre ’60s i ’70s rok svirke, sa dosta bluzerskih rifova i gruva kakav bi pristajao Ten Years After ili Roriju Galageru. Kako sam ja to trošio u nezdravim količinama kao dječak, tako mi i Bubba Ho-Tep prirodno prijaju. Ovo je i lepo producirano da bude čisto i prijatno a da ima dinamiku što je danas maltene izgubljeno znanje. Preporučuje se:

https://bubbahotepmusic.bandcamp.com/album/the-space-between

Također Nijemci, Hexer iz Dortmunda se na svojoj promo fotografiji slikaju u kožnjacima a jedan od njih pokazuje kameri srednji prst, valjda da se uspostavi ulični kredit, no, srećom, muzika im je, na njihovom drugom albumu ipak vredna pažnje. Realm of the Feathered Serpent je kolekcija dugačkih i odmereno tempiranih pesama zamišljenog, pomalo ritualnog, pomalo meditativnog doom/ sludge zvuka sa finom dozom melanholije. Kažem „finom dozom“ da bi bilo jasno da ovo nije uplakani, terminalno gotski dum kome je naricanje ceo raison d’être već jedna spontanija muzika sa blago tribalnim prizvukom, gde su harmonije, istina je, duševne, ali bend polako i svečano, a opet energično ponavlja ritmičke i tematske sklopove puštajući slušaoca da se utapa u hipnotičkoj atmosferi. Ovo se može i prekuvati, naravno, pa je dobro da se Hexer trude da sve ipak ima dinamiku i bend pokazuje mišiće da bi bilo jasno da ovo nije ni sanjivi post-metal. Tako da je ploča na zlatnoj sredini, sa dovoljno distorzije i energije da zadovolji moje primitivne potrebe ali i dovoljno suptilne, višeslojne filozofije u kreiranju kompozicija da mi zadovolji i ono malo kognitivnog žara što mi je preostalo. Lepo producirano. Lep album.

https://hexerdoom.bandcamp.com/album/realm-of-the-feathered-serpent

Italijani Invernoir su bend koji je mnogo manje po mom ukusu ali ne treba ignorisati njihov solidni kvalitet. Njihov debi album, The Void and the Unbearable Loss zvuči baš kako mu naslov sugeriše, tužno, zamišljeno, patetično, introvertno, emotivno itd. itd. itd. Nisam siguran da emo-doom metal postoji u registru metal podžanrova pa ću reći da iako Metal Archives ovo vodi kao Gothic Doom, Invernoir imaju barem onoliko shoegaze senzibiliteta u svom zvuku koliko i gotike. Bude to i dobro, kad konačno jednom krene i mada ovo nije moj, jelte, fazon, bend svakako kapira šta hoće i kako da ga postigne pa su ovo spore, melanholične pesmice epske širine i uplakana lica. Ko voli, mislim da će voleti:

https://funere.bandcamp.com/album/the-void-and-the-unbearable-loss

Prvi album polno mješovite doom metal ekipe Yatra iz Merilenda je meni bio prilično dobar i komentarisao sam neobično pevanje Dane Helmutha kao karakteristiku po kojoj se bend izdvaja od ostatka scene. Novi, već treći (drugi ove godine!!) album je tu, i All Is Lost i dalje ima Helmuthov karakteristični pola odašaputani, pola odrežani vokalni stil ali bend ovde ulaže i dosta energije u pisanje pesama. Kompozicije su ovde maštovitije i dinamičnije od tog nekog osnovnog doom metal predloška, sa određenim trešerskim i sladžerskim aspiracijama i tvrdoćom koja ne narušava potrebnu dostojanstvenost ovakve muzike. Bend pritom sklapa solidno zaokružene komade od oko tri-četiri minuta, ne smarajući već pošteno svirajući i puštajući rifove i gruv da odrade svoje pre nego što se pređe na naredni komad. Fer. Solidan miks i prebudžen mastering ali ovo je album koji se lepo sluša:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/all-is-lost

Nisam nešto lud za instrumentalnim doom/ post metal albumima, pa mi tako ni Eremit, druga dugosvirajuća ploča berlinskih Neànder nije bila po ukusu kad je krenula sa dvoipominutnim shoegaze/ drone introm koji je, subjektivno rečeno, trajao bar tri sata. No, stvari su značajno podnošljivije kada bend krene u doom smeru. Ovo i dalje jesu pesme sa pomalo predugačkim, pomalo samozaljubljenim kompozicijama koje se razvijaju presporim tempom predugo vremena, ali bend, da budem fer, ima pristojne doom rifove kad baca doom rifove i zvuči prijatno i kada ih kombinuje sa gorkoslatkim post-blek-metal pasažima. Okej je:

https://throughloverec.bandcamp.com/album/eremit

Čileanski jednočlani Rise to the Sky ne da ne svira instrumentalni doom metal nego je njegov drugi album, Death Will Not Keep Us Apart prepun pevanja svih vrsta. Ovo je vrlo melodičan, vrlo svečan, kinematski doom album, konceptualno konstruisan oko naučnofantastične priče o paru koji pokušava da preživi smak sveta, a muzički, iako relativno „jeftino“ produciran, spravljen da bude nešto što se sluša sa jednim egzaltiranim osmehom na licu i uživa u predivnoj, dostojanstvenoj tugi koju Sergio Gonzalez Catalan kanališe nežnim melodijama, anđeoskim pevanjem, dubokim death vokalima, sakralnim motivima, sporim, dostojanstvenim tempom… Ovo je veoma uspela smeša mnogih koncepata koje povezujemo sa doom metal muzikom i Catalan, pored izrazitog talenta da napiše monumentalne doom pesme od kojih ni jedna ne traje duže od šest minuta, ima i odličan zvuk gde se svi ti slojevi kompozicija doro čuju i prave željenu atmosferu. Odlično:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/death-will-not-keep-us-apart

Warlung iz Hjustona su ponovo sa nama i kažu da su na albumu Optical Delusions našli idealnu sredinu između horor intonirane muzike sa prvog i rokenrol aspekata drugog albuma. To ćete vi morati sami da procenite koliko je ta sredina idealna, ali meni se prošli album prilično dopao a ni ovo nije ni malo loše. Naravno, Heavy Psych Sounds Records je firma koja uliva poverenje, pogotovo što je reizdala i prva dva albuma Warlung, pa je slušanje sve tri ploče za redom skoro pa prirodna reakcija poštenih ljubitelja teškog roka. Elem, Optical Delusions ponovo ima taj neprikriveno ’70s, sabatovski pristup sa lepim rifovima koji spajaju bluz gruv i metal mračnjaštvo, pamtljivim vokalnim temama i dobrom produkcijom. Lepo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/warlung-optical-delusions

Rusi The Re-Stoned nisu nameravali da snime novi album, kažu, već samo par novih pesama da najave turneju koja je trebalo da se održi proletos, ali eto, desi se šta se desi, zavuče nam se pandemija i ono šta će, kud će – ajde u studio. Thunders of the deep je, dakle, ploča koja se desila neplanirano i kao takva ona ima i momente koji bi možda bili upeglaniji i razrađeniji da je bend sve ovo radio planskije, ali je svejedno fina kolekcija instrumentalnih stoner rok komada koje vozi pre svega lepa, fazirana gitara a pod nju se podmeće kvalitetna ritam sekcija. The Re-Stoned vole bluzerske korene svoje psihodelije i ne hvataju samo na snagu i težinu, naprotiv, ima ovde dosta dinamike i suptilnosti. Voleo bih da je album nešto zaokruženiji, delovi ovde i dalje imaju miris džem-sešna ali generalno ovo je vrlo dobro:

https://re-stoned.bandcamp.com/album/thunders-of-the-deep

Ripple Music je izdavač sa tako visokim kvalitetom autputa da se ozbiljno nosim mišlju da krenem da im plaćam pretplatu od pet dolara mesečno da bih odmah sva njihova izdanja dobijao automatski kad izađu. Današnji primer: kiparski Arcadian Child koji svoj psihodelični rok ukrštaju sa malo grčke/ mediteranske tradicije da se dobije vrela, zapaljiva smeša potentne hard ’n’ heavy muzike i hipnotičkog gitarskog rada. Protopsycho je odličan naziv za ploču koja čuva osnovni hard rok format kao osnovu ali je nadograđuje sa mnogo helenskih harmonija i gitarskih tehnika koje vuku poreklo direktno iz narodne muzike ovog dela sveta. Arcadian Child su još jedan od onih bendova na Ripple Music koji zvuče bezvremeno, savršeno uklopljeni u „klasičnu“ hard rok tradiciju a opet bez retro mirisa, čineći tu tradiciju savremenom i živom. Izuzetno.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/protopsycho

https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/protopsycho

Italijani Last Century se trude da na svom prvom albumu, A State of Being Aware udahnu thrash metalu novi život. Ovo je lepa ambicija i bend ima simpatične ideje i kreativna, iznenađujuća rešenja. Blago ih koči pevanje koje je, pa, recimo, malo „leftfield“ ali bend ima karakter zahvaljujući i tome, ali i zahvaljujući komplikovanim a opet prirodnim aranžmanima i dobroj produkciji. Ovo nije thrash metal jurnjave i pretnje niti hladna, laboratorijska „techno-thrash“ vežba, već topla i duševna muzika. Vredi čuti:

https://lastcentury1.bandcamp.com/album/a-state-of-being-aware

Death metalci vole da pevaju o ubicama pa tako i Slovaci Stabbed čiji EP Irena govori o poznatom slučaju žene po imenu Irena Čubírková koja je prva pogubljena žena posle Drugog svetskog rata u Čehoslovačkoj – zato što je ubila muža i kolegu, u razmaku od 13 godina, odsekla im glave i spalila tela u rerni… Mračna tematika, a Stabbed sviraju odlično na ovom stamenom, vrlo gruvi EP-u. Produkcija je sjajna, atmosfera mračna a metal nekako ozbiljan, kao da gledate nekakav dokumentarac. Fino:

https://stabbedsk.bandcamp.com/album/irena

Inferi iz Tenesija su svoj melodični death metal sa početka karijere evoluirali u rastuće „tehničkom“ smeru pa je novi EP, Of Sunless Realms ta neka apoteoza parenja melodeath i tech-death filozofija, sa naglašenom melodičnošću i komplikovanim aranžmanima gde se koriste neobične ritmičke strukture i upada u „čudne“ harmonije. Sa jedne strane gledano, Inferi spajaju sve što izrazito ne volim, ili bar za njega izrazito ne marim, u death metalu, ali ovo je impresivno sklopljen EP koji mi nije bilo naporno da slušam diveći se malo kvalitetu svirke a malo i solidnom miksu koji sve to pušta da se lepo čuje:

https://inferi.bandcamp.com/album/of-sunless-realms

Naravno, bliže mom ukusu pada novo izdanje Fucking Kill Records. Minenratten je split album između dva nemačka benda, Minenfeld i Ratfeast, sa materijalom koi je već izašao na kasetama pa je ovo sada zasluženo vinilno izdanje. Elem, ovi prvi sviraju primitivan death metal stare škole, baziran na velikim rifovima i meljućim ritmovima. Minenfeld nisu najtehničkiji bend u svojoj oblasti, naprotiv, ovo je zaista prilično primitivno, ali imaju taj primalni death metalski šmek, tu inerciju masivnosti koja mrvi sve ispred sebe bez obzira na blagi osećaj da sve u svakom trenutku može da se raspadne. Bend je obradio Bolt Throwerovu Cenotaph i to im vrlo lepo stoji ovde. Ratfeast su više thrash/ hardcore bend i njihova strana EP-ja je pankerskija u jednoj metaliziranoj verziji D-beat hardkora, na prilično tipično nemački način. Eto:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/minenfeld-ratfeast-minenratten-split

Njemački Boundless Chaos ima lep logo, sav okovan u metal, a ni muzika na prvom im EP-ju, Of Death and Perdition, vere mi, nije rđava. Ovo je thrash metal sa sjajnim rifovima i jednom nemirnom, nepoćudnom energijom, ali i sa skoro death metal vokalom pa će prijati i jednoj i drugoj publici. Nijemci zapravo imaju i dosta izvornog speed metal šmeka pa je ovo, uz odličnu produkciju u kojoj se sve čuje i ništa ne zaklanja ono drugo, zapravo skoro idealan spoj starog i novog. Vrlo dobro:

https://boundlesschaos.bandcamp.com/album/of-death-and-perdition

Na bend po imenu Cuntcrusher ne bih, u normalnim uslovima potrošio ni dve sekunde vremena jer su šanse da ovo NIJE nekakav mizogini slamcore sastav sa ogavnom incel retorikom negde devet prema jedan. No, valjda me njuh ovog puta poslužio pa sam protivno intuiciji kliknuo na prvi album sastava baš ovakvog imena, The Countenance i ispostavilo se da je ovo zapravo lepa thrash metal ploča benda iz Čilea. Da se razumemo, možda bend ima mizogine stavove, ne umem da to istumačim iz odurlanih stihova na ovom albumu, ali ako ih i imaju, makar ih umotavaju u nekakvu poetskiju i estetski prefinjeniju oblandu. Evo, prva pesma se zove Spawn Machine, treća Unborn, sve to MOŽE da bude odvratna mizogina propaganda a može da bude i samo normalna metalska ikonogrqafija. Ko mi kriv što sam gluv pa ne razumem šta Leo Ramirez peva… Elem, da ne smaram, bend svira odličan, ODLIČAN thrash metal koji za osnovu uzima Slayer iz devedesetih i dodaje lepu količinu gruva tako da su pesme nemirne, kinetičke i imaju lep odnos napetosti i jedne prijatne opuštenosti. Bend je izvrstan u muzičkom smislu i odlično miksovan i ovo je zaista impresivno thrash izdanje koje podseća na to kako latinoamerički thrash kad je dobar – bude najbolji. Samo da nisu neka mizogina prokletinja.

https://cuntcrusher.bandcamp.com/album/the-countenance

Supernatural Elimination su pensilvanijski deaththrash sastav koji na svom prvom i istoimenom EP-ju ima tu distinkciju da se tematski bavi Ghostbustersima. Kada se ignorišu tekstovi i introi, ovo je zapravo sasvim solidna muzika, ne mnogo maštovita, ali kvalitetno odsvirana i dobro producirana. Ili, već obrnuto. Prijatno:

https://supernaturalelimination.bandcamp.com/album/supernatural-elimination

Nizozemci Anarchos zakivaju dve odlične, vrlo teške death metal pesme na split singlu sa Morbid Stench koji će se, kad izađe za koji dan, zvati Ghospels of Necromancy. Prva pesma je neka vrsta sporog, švedskog death metala, a druga je obrada Slaughtera (Tortured Souls) i nije spora nego, naprotiv, zakivačka. Anarchos imaju zastrašujuće heavy zvuk ali umeju i da sviraju i ovo je veoma dobro:

https://anarchos.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-split-with-morbid-stench

Poljski Mendax na istoimenom prvom albumu provlači vrlo školski old school death metal. Sve ovo, varvarske ritmove, mračne rifove i podzemno pevanje čuli smo MNOGO puta od početka devedesetih pa do danas i Mendax u formulu ne dodaju bogznašta sveže ili osobeno, ali ipak, ovo je vrlo korektno odsvirano i pritiska, što se kaže, svu pravu dugmad. Mene je lako zadovoljiti:

https://mendax.bandcamp.com/album/mendax

Ovonedeljni bend osnovan sedamdesetih godina prošlog veka je francuski, originalno pank a danas ponosito hevi metal sastav Nightmare. Osnovana 1979. godine, ova je ekipa posle dva albuma polovinom osamdesetih praktično pauzirala do kraja stoleća kada se reaktivirala a prvi novi album snimljen je 2001. godine, da bi aktuelni, prigodno naslovljen Aeternam, bio njihov jedanaesti. I ovo je prilično impresivna ploča sa kombinacijom „tradicionalnije“ melodičnosti i poze ali i sa savremenom produkcijom i savremenom svirkom. Aktuelna pevačica Marianne Dien ima moćan glas i puno apetita za multitrekovanje i raskošne aranžmane a bend iza nje svira epski, grmljavinom obdareni heavy metal koji demonstrira da je svestan „modernijih“ thrash ili power metal senzibiliteta. Dobra je to kombinacija, uz vrlo solidnu produkciju koja izbegava beživotnost preproduciranosti i uspeva da muzici podari jedan raskošni zvuk a da je ne udavi kompresijom i efektima. Persme su dobro napisane i mada bend ima jednu „komercijalnu“, narodsku crtu, u refrenima pogotovo, ovo je generalno zdrav, mišićav, sinemaskopski metal kakav volim:

Čileanci Q-Fonia su svoj drugi album nazvali Outro. Sem ako to znači da se raspadaju, čestitam im na duhovitom naslovu. Elem, muzika je odlična, pa ako im je i poslednje – časno je. Ovo je malo death, malo thrash metal sa izraženom progresivnom komponentom a što u ovom slučaju znači brza, nervozna, napaljiva muzika sa čestim promenama ritma i kompleksnijim rifovima. No, bend vrlo lepo balansira te svoje progresivne ambicije sa bazičnom potrebom da album krlja i da se uz njega može slobodno šutirati, pa je Outro vrlo kul. Ima ovde i melodeath elemenata, a meni najsimpatičnije je kada se na drugoj pesmi začuje Herrmannova tema iz „Psiha“ koju su svojevremeno i Caracss omažirali. Ukusno!

https://q-fonia.bandcamp.com/album/outro

Necrolord su ove godine već imali solidan album a sada su izdali EP The Twilighted Minds koji donosi još njihovog patentiranog zvuka death metala stare škole. Ovo je pristojno producirana ploča na kojoj se ritmovi poštuju i pesme uglavnom drže jedan isti tempo, birajući da varijaciju nađu u dinamici i povremeno zdravo inventivnim harmonskim rešenjima (naslovna pesma pogotovo). Lep, gruverski EP dobrih rifova i ujednačene atmosfere, kao stvoren za sumornu jesen:

https://necrolord.bandcamp.com/album/the-twilighted-minds-ep-2020

A kome je to mnogo sumorno, evo death metala nasmejana lica. Dobro, ne BAŠ nasmejana lica ali Suffocate the Skies na svom debi albumu Heathenwulf sviraju simpatičan melodični death metal sa simfonijskim aspiracijama. Ovo je meni zapravo dosta dopadljivo upravo jer Suffocate the Skies nemaju neku prenabudženu produkciju niti para za kompleksne orkestracije pa je njihov drusni death metal samo lako zaprljan sintetičkim gudačima i sve ima jednu B-movie atmosferu. Bend dobro svira i snimljen je valjano pa ovo vredi čuti:

https://suffocatetheskies.bandcamp.com/album/heathenwulf

Za slamming death metal publiku, novi singl američko-njemačkog trojca Pestilectomy, Ministry of Molested Necrophiles, doneće desetak minuta teških hromatskih rifova, bas-dropova, neljudskih vokala i rešetajućeg bubnja. Pestilectomy nisu nikakvi slam inovatori i ovo nije ploča koja sa svojom naslovnom pesmom treba da nas iznenadi originalnošću. Ovo je prosto najava novog albuma, a na B-strani su obrade Jenovavirus i Cephalotripsy u podsećanju na slavne slam prethodnike koji više ne rade. Pošteno:

https://pestilectomy.bandcamp.com/album/ministry-of-molested-necrophiles

Ko se prošle nedelje slušajući italijanski Skeletoon uželeo JOŠ power metala, evo nama novog albuma baskijskog benda Vhäldemar. Španci sviraju od početka stoleća i Straight to Hell im je šesti album pa se ovde čuju kilometraža i kvalitet. Iako ovo nije onako PRETERAN i zabavan muzički program kao kod Skeletoona, Vhäldemar pružaju vrlo ubedljiv klasičan metal jelovnik dobrih rifova, epskih refrena i tvrde, nabijene ritam-sekcije. Miks i mastering su, uobičajeno za ovu muziku, napucani do besmisla pa je meni ovo malo i naporno za uši ali o kvalitetu same svirke nema dileme, Vhäldemar su odlični, pružajući superiornu svirku i veličanstveni kič na korišćenje svima zainteresovanima:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/straight-to-hell

Ukrajinci Degradatus na istoimenom EP-ju pružaju program vrlo solidnog, odlično produciranog metaliziranog grindcorea. Bend navodi uzore poput Terorizer, Dead Infection i Agathocles, ali Degradatus zapravo ima svoj zvuk i to je kvalitetan pristup materijalu sa dobrim rifovima, promišljenim strukturama pesama i odmerenim humorom. Vrlo lep debi:

https://trismusrecords.bandcamp.com/album/degradatus-s-t-ep

Za onu najcrnju stranu grind formule ove nedelje su zaduženi Pulmonary Fibrosis iz Francuske i Assur iz Belgije sa albumom Elvira, Mortician of the dark. Neiznenađujuće, radi se o tribjutu američkom bendu Mortician istovremeno sa tribjutom Elviri, gospodarici Tame pa je ovo kolekcija obrada Mortician presecana semplovima iz filmova sa Elvirom sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Kjut, što bi rekli na engleskom, ali muzika je zapravo odlična i mada oba benda zvuče sirovo i brutalno preko svake razumne mere, zapravo i dalje imaju značajno bolji zvuk od originala koje obrađuju. Meni odlično:

https://assur.bandcamp.com/album/elvira-mortician-of-the-dark-split-w-pulmonary-fibrosis

Crouching Nude nastavljaju da pumpaju ploče kao što neki posebno napaljeni bilder pumpa gvožđe. U poslednjih mesec dana ovaj portlandski avangardni sludge sastav opalio je mali milion EP-jeva koji svi imaju u sebi dosta zanimljivog eksperimenta. Ništa od toga nije možda ESENCIJALNO u smislu ulaska u istoriju muzike, ali bend gradi interesantan opus u kome se pomaljaju obrisi neke šire slike i treba pratiti rad ove ekipe. Ovonedeljno izdanje, split kaseta sa IXIAN ima četiri pesme i, pa, da, ovo se lepo sluša:

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/ixian-split

Uprkos imenu, ruski duo 808hardcore ne svira nekakav gabba techno, nego metalizirani, gitarski hardkor. Album Край je vrlo solidno produciran a bend ima puno ideja i odlično svira, nudeći muziku koja ima i jedan mejnstrimaški, televizijski potencijal sa svojom razgovetnošću, ali voli žestoke rifove i dobar tempo.

https://808hardcore.bandcamp.com/album/–2

Grci Oria svoj album Sublimation(s) počinju plemenskim bubnjevima i tuvanskim grlenim pevanjem, čisto da slušalac odmah bude svestan da su u pitanju intelektualci širokog zahvata (ako to već nije bio svestan na ime korišćenja zagrade u imenu albuma). Kad se zasvira zaistinski, ovo bude nekakav progresivniji groove metal koji voli da se malko osloni i na Slipknot siguricu, ali i da malo komplikuje sa metrikom i harmonijama, ne bežeći ipak predaleko od udobnog groove predloška. Bend malo forsira sa objašnjavanjem kako njihova muzika nastaje „kroz disruptivni proces dekonstrukcije različitih muzičkih konvencija“ ali ovo zapravo bude vrlo lepo za uho i meni, koji nisam baš ciljna grupa za ovakav zvuk, album pored svog tog insistiranja na, jelte, eksperimentu koji je na skali intenziteta eksperimentisanja gde je 0 Girlschool a 10 Tool negde oko trojke, prija:

https://oria.bandcamp.com/album/sublimation-s

Dobro posle ovoga dođe prost, zapaljiv death metal sa jakim D-beat temeljima da plaknemo uši. Johansson & Speckmann je projekat Paula Speckmanna iz Master i Rogge Johanssona iz, pa, skoro SVIH švedskih bendova kojih možete da se setite, a The Germs of Circumstance je novi, peti album ove ekipe koji se bavi i aktuelnom pandemijom, nudeći jednostavnu ali nimalo nedostojanstvenu muziku skoro tačno na razmeđi švedskog death metala i D-beat panka. Ovo je žestoko, rušilački nastrojeno, puno jednostavnih a zaraznih rifova, ustanički napaljeno sa blastbitovima i skandiranjem u refrenima (slušajte One World One Leader koja je maltene cela refren) i podseća da je najbolja muzika ponekad zaista ona najjednostavnija. Lekovito:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/the-germs-of-circumstance

Njujorčani Sickbay na svom drugom albumu, Deaths Cold Grip (drugari, jel’ korišćene apostrofa gej?) valjaju ubitačnu kombinaciju beatdown hardcore i death metal rifčina i gruva. Ovo je teško, grubo i sa taman toliko „egzotičnih“ harmonija da se može reći i o komponenti industriala a la Skin Chamber. Nema ovde mnogo refrena niti, uopšte, elemenata po kojima biste pesme mnogo razlikovali jedne od drugih ali to je okej jer je ovo muzika koja više treba da se oseća nego da se sluša.

https://sickbay1.bandcamp.com/album/deaths-cold-grip

Malo panka dobro dođe u metalu. Wolven je belgijski jednočlani grindcore sastav i odmah da napomenem da zvuči kao pravi bend i nema veze sa hordama kompjuterskih „cybergrind“ naplavina koje zagađuju internet poslednjih godina. Ovo je kvalitetna, solidno snimljena, vrlo dobro odsvirana muzika i Generate Mass Violence je ploča prijatnog crustgrinda koja ima tvrdu metalsku produkciju i  pankerski d-beat, baš kako i treba. Vokali, mada atraktivni, do kraja budu prilično monotoni ali ovo je u načelu lepozvučeći album:

https://wolven.bandcamp.com/album/gererate-mass-violence

Nonsanto su poljski grindcore bend i njihov prvi album, Enslaved by the Grind je dobar komad teškog, mesnatog grindcorea koji ima eksplozivnost i brzinu originalnih ploča ovog žanra, sa sve tipičnim old school rifovima i nervoznim blastbitovima, ali ima i malo metalske teatralnosti. No, eksplozivnost preteže i Nonsanto su maltene powerviolence grupa kad im se hoće, sa pesmama ispod minut i visokim, grčevitim tempom svirke. Lepo:

https://783punx.bandcamp.com/album/enslaved-by-the-grind

Još odličnog grindcorea dobijamo na EP-ju Holed Up In The Lair australijskih King Parrot. Bend tri godine nije snimio ništa posle svog drugog albuma i ovo je ploča u pravom trenutku sa četiri pesme koje daju i brzinu i grčevitost grindcorea ali i kompleksniji songrajting koji bend vuče ka psihodeličnom metalu. Ovo je vrlo dobra kombinacija i zapravo mnogo uspelija od sličnih pokušaja bendova poput, recimo Brutal Truth koji su mi uvek bili ni tamo ni vamo u pokušaju da spoje ova dva stila. King Parrot uspevaju da ovo provuku prirodno, pokazujući da grindcore niti je nužno namenjen ljudima koji ne znaju da sviraju, niti mora da se svira 300 na sat da bi imao smisla. Ovo je gruverski, zabavno, ubedljivo i nadam se samo najava narednog albuma:

https://kingparrothc.bandcamp.com/album/holed-up-in-the-lair

Horrible Earth su bostonski grindcore bend kome je Horror Pain Gore Death Productions upravo izdao finu retrospektivu, Discography 2013 – 2019. Ovo je ploča sa 29 pesama koje za osnovu uzimaju brzi hardcore thrash kakav su pičili Siege, ali mu dodaje i D-beat elemente za koktel metaliziranog ali svedenog grindcorea. Pesme vrlo retko ovde traju duže od minut, svirka je čvrsta i sigurna, a bend ima izraženu pankersku, sociopolitičku crtu pa ako se nalazite u ovom opisu, navalite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/discography-2013-2019

Nisam siguran da li bend Set Fire to the Sky stvarno postoji ili je u pitanju samo nekakva internet-prevara ali njihov debi album, Nightmares, zakazan za kraj meseca, zvuči impresivno. Nije ovo baš moj fazon, ali Nightmares uspelo spaja melodični death metal i metalcore za slatke melodije, epske refrene i napaljujuće „ajmo ruke gore“ momente, gađajući tu neku mejnstrim prijemčivost izraslu iz ekstremnog metala čiji su elementi i dalje tu (blastbitovi, pevanje koje je više tekstura nego melodija itd.). Impresivno je to i možda ovaj bend jednom bude veliki. Ako uopšte postoji:

https://setfiretothesky.bandcamp.com/album/nightmares

Jednako nisam siguran šta se događa sa miksom četvrtog albuma hrišćanskog metal benda True Strength koji se, ložački, zove  The Mighty Hand of Yahweh. Sve zvuči kao da su ljudi snimili normalan hevi metal album a onda ga dali trogodišnjaku da miksuje pa tako u finalnom produktu fali doboš, višeslojne harmonije pravljene gitarama, klavijaturama i multitrekovanim vokalima bivaju sabijene u crticu, činele maltene probijaju bubne opne koliko su jake itd. No, kad se to prenebregne, ovaj album, posvećen starozavetnim temama, ima svu potrebnu epiku i teatralnost da bude makar simpatičan čak iako niste hrišćanin:

https://truestrength-christianmetal.bandcamp.com/album/the-mighty-hand-of-yahweh

Neck Cemetery je sačuvajbože ime za bend, ali makar prvenac kojeg je ova kelnska petorka snimila, Born in a Coffin, nije loš kao to ime. Nije ni fenomenalan, da budem iskren, trebalo mi je malo privikivanja na bend koji svira klasičan heavy metal ali kao da mu sve vreme fali jedno 30% energije da bude na onom nivou koje bi moje uši prihvatile kao korektan. Pomislio sam prvo da bend možda ima tih master i da samo treba da pojačam, međutim merenja su pokazala da nije to u pitanju – ovo je glasno masterovana ploča, ali je svirka zaista za nijansu previše uzdržana. Možda najviše od svega, pevač Jens Peters treba da malko jače pusti glas jer je muzika pošten, temeljit hevi metal sa povremeno vrlo himničnim referenima (Castle of Fear, recimo), gitarama koje rade interesantne stvari i solidnim tempom. Moguće je da Neck Cemetery samo treba da sviraju energičnije jer pesme imaju sve što treba pa  urgiram da ciljna grupa ovo posluša jer će možda njoj album biti impresivniji nego meni kome se sve ideje jako dopadaju ali mi je izvedba za nijansu… kilava?

https://neckcemetery.bandcamp.com/album/born-in-a-coffin

Portlandski R.I.P. su mi zapravo značajno više prijali na svom petom albumu, Dead End, uprkos mutnijem, muljavijem zvuku. Ovo je ploča koju vodi distorzirana bas gitara sa „običnom“ gitarom koja se pošteno trudi da je isprati i bubnjevima koji su smrvljeni u masteringu, ali prljavi, sirovi rokenrol kog bend svira ne samo da preživljava produkcijsku šibu nego uspeva da na drugu stranu izađe i snažniji. R.I.P. su nominalno doom metal bend ali prvi album im se zvao Doom is Dead a ova ploča je mnogo bliže krosoveru stonberskog fuzz rocka i garažnog panka sa svojim visokim tempom, himničnim refrenima, masnim solažama i izvikivanim vokalima. No, bend piše odlične pesme i srčano ih svira i ovo je jedna od najzabavnijih ploča ove nedelje:

Dobro, skoro svake nedelje imamo po jedan album benda što je sa radom počeo sedamdesetih godina prošlog veka, pa se divimo i čudimo da su i dalje aktivni i prave dobru muziku. To su ove nedelje bili Nightmare, ali ove nedelje imamo takođe i bend koji je počeo sa radom šezdesetih godina prošlog veka. Bladi hel. Blue Oyster Cult su letos već izdali živi album snimljen pre par godina, ali evo ih sada sa svojom (tek!) četrnaestom studijskom pločom u karijeri koja traje duže od pola veka i, pa… ploča je solidna. S obzirom da je pauza od prošlog albuma trajala bezmalo dve decenije – nakon prilično aktivnih devedesetih – nisam siguran šta sam očekivao da čujem, ali Blue Oyster Cult sa The Symbol Remains prave jasan iskaz – da njihov poznati vizuelni simbol ostaje i nešto znači i na isteku druge decenije novog milenijuma, ali i da vole da sviraju i da imaju svoj stil i nakon smrti Allena Laniera koji je umro pre nekoliko godina. Oysteri su sa prošlim albumom prošli loše i nisu hteli da snimaju novu muziku jer to, kako su rekli, košta, ali ovaj album zvuči relaksirano i ne mogu da kažem da se oseća grč i potreba da se spravi komercijalni hit. Hoću reći, ovo je prilično klasičan Oyster zvuk, staromodan ali prijatan hard rok sa blago progresivnom notom, prijatnim dinamičkim rasponima i odmerenim tempom. Pesma koja album otvara, That Was Mme je vrlo pitak drumski hard rok, ali dok stignete do polubalade Tainted Blood činiće vam se da ste teleportovani nazad u sedamdesete u najboljem mogućem smislu. Bend ovde zvuči razigrano, istovremeno i epski ali i svedeno, popi, bez gubljenja u grandioznosti ali sa taman toliko „neoklasične“ dimenzije u zvuku da privuče pažnju. Naravno, ovo je dugačka ploča – preko sat vremena – i na njoj neizbežno ima i popunjavanja prostora ali bend se zaista potrudio da ispita veoma različite rukavce svojih interesovanja, Nightmare Epiphany je, recimo, blago džezirana, The Machine je tipičan top-40 heavy komad iz osamdesetih kakav smo mogli slušati na Hitu Nedelje pre tri i po decenije i vrištati iz sveg grla ne bismo li pobedili klete neoromantičare na GLASanju, a Stand and Fight je isto vrlo ’80s ali više kao saundtrak nekog filma gde holivudski lepotani igraju motoriste uz distorzirane gitare i militantne bubnjeve i sve tako. Sumnjam da će The Symbol Remains za Blue Oyster Cult značiti drugu mladost ali ovo je ploča kojom se bend ne samo nije osramotio već je sasvim dostojanstveno i podsetio na sovju neizbežnost u istoriji heavy muzike. Mislim, malo li je?

Malo sam se trgnuo kada sam video da Venom Prison imaju novi album, Primeval, pomislivši da njihov prošli album, Samsara, izašao srazmerno nedavno. Mislim, ako je Mart prošle godine bio nedavno… Elem, dilema se razrešila kada je uvtrđeno da je Primeval ploča starog materijala koji je snimljen ponovo – konkretno, sa prva dva EP-ja benda iz 2015. godine, Defy the Tyrant i Primal Chaos – plus da su dodate dve nove pesme. I mada stari materijal nema isti nivo ludačke, divljačke, razaračke energije koji je imala Samsara, ovo je vrlo lep album gde u realnom vremenu gledate kako bend od solidnog death-thrash-black-hardcore komba evoluira u sve ekstremniju stranu, završavajući sa najkompleksnijim, najmaštovitijim ali i najbučnijim pesmama koje me čine samo bješnje željnim novog pravog albuma. Ajde pa dogodine u Velsu!

https://venomprison.bandcamp.com/album/primeval

Ponekad se iznenadim ne samo time da izdavač Peaceville i dalje postoji već i da imaju nova izdanja a koja nisu samo prepakivanje stvari iz vremena kada su bili relevantni. Elem, i to se dešava, pa nam, na veliko zadovoljstvo sviju umešanih evo i albuma nedelje aka drugog albuma jednočlanog blackened thrash projekta Hellripper gde mlađani James McBain pokazuje svoj raskošni talenat i navežbanost. Voleo sam i prošli EP ovog projekta, kao i njegov prvi album, ali ovde se primećuje impresivan napredak u kvalitetu, pa, svega. McBain ima još nekoliko jendočlanih projekata, ali Hellripper je s pravom najpoznatiji jer je ovo, na albumu The Affair of the Poisons, izrazito ugodan koktel staroškolskih rifova, strastvenog dranja i brzog, treš-pank tempa. Hellripper se ugodno smešta na svetu zemlju između Motorheada i Venoma, GBH i Bathory itd. i ovo je koloplet veoma dobrih pesama. McBain voli rokerske, ’70s rifove i razigrane old school solaže a oni se zauzvrat lepo pakuju u visok tempo kojim on izvodi svoje pesme. Sve je ovo i pristojno snimljeno i miksovano i u pitanju je jedan od najzabavnijih metal albuma koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Izvrsno:

https://peaceville.bandcamp.com/album/the-affair-of-the-poisons

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 3 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Lepa nedelja za metal je svaka ona u kojoj izađe novi Anaal Nathrakh. No, nije to i jedina dobra stvar ove nedelje u kojoj nećemo pričati o novom Six Feet Under ili DevilDriver jer ne želim da kvarim dan ni njima ni sebi. Zaronimo odmah jer kasnije će biti kasno.

Blek metal za predjelo i odmah na početku nije da je iko očekivao novi album norveških ’90s legendi Troll, čiji je poslednji dugosvirajući opus, Neo-Satanic Supremacy izašao pre čitave decenije ali evo njih, evo nas, rat hrišćanima ili tako nešto. Troll su snimili novi EP, Tilbake Til Trollberg i ovo je odlično. Bend meša sirovi, ali i psihodelični blek metal sa folk motivima i tim nekim simfonijskim stremljenjima i to se vrlo lepo kombinuje. Ovo ima tipičnu norvešku hladnoću ali i taj neodoljivi, zavodljivi satanski ukus slasti i preporučuje se iz sve snage:

https://officialtroll.bandcamp.com/album/tilbake-til-trollberg

Grci Medieval Demon sa svojim trećim albumom, Arcadian Witchcraft su nas prijatno iznenadili. Ova ekipa je imala veliku pauzu između 1998. i 2018. godine koju je iskoristila za sazrevanje pa je i u njihovoj novoj inkarnaciji taj lepi helenski, melodični blek metal poprimio sasvim simfonijsku dimenziju sa kompleksnijim aranžmanima i aspiracijama ka jednoj temeljitoj reviziji modela devedesetih. Ovaj album je svakako veoma kičast ali Medieval Demon takođe vrlo uspelo pretresaju te klasične ’90s ideje i udahnjuju im novu vitalnost. Zanimljivo:

Novi album ukrajinskih До Скону mi se zapravo prilično dopada uzevši u obzir da sam se oko prošlog dosta prenemagao. Hesychian Noise je zrelija ploča odmerenog, dostojanstvenog blek metala koji ovde, mora se priznati, ima šta da kaže i ima osoben način da to izgovori. Puno dobrih ideja i aranžmanskih rešenja ovde podsećaju da je blek metal često zarobljen u readymade formatima koje До Скону lako ignorišu za račun sopstvene ekspresije. Plus, ovo je i dalje izvrsno miksovano i producirano. Svaka čast:

https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/hesychian-noise

Nemački Höllenabgrund su nov bend ali njihov debi album Tote Seelen je vrlo čvrst i uverljiv primerak tevtonskog blek metala, vrlo estetski zaokružen da emituje mistične i epske vibracije ali i da bude tvrd i agresivan. Ovo je blek metal po uzoru na drugotalasne formule iz devedesetih ali osavremenjen i skoro razmetljivo dobro odsviran i produciran. Vrlo dobro:

https://hllenabgrund.bandcamp.com/album/tote-seelen

Pretpostaviću da je australijski projekat Medvetenhetens delo nekog švedskog imigranta jer njihov (njegov?) (njen?) prvi album ne samo da se zove Epokens gråt nego i zvuči veoma „švedski“ sa tipičnim gorkoslatkim harmonijama i skandinavskim temama. Ipak, ovo zapravo nije „običan“ švedski blek metal već njegova progresivna verzija pa je album pun kompleksnih tema i filigranskih ritmova. Malo razmetljivo za moj ukus ali ovo je svakako impresivno i veoma dobro snimljeno i odsvirano:

https://medvetenhetens.bandcamp.com/album/epokens-gr-t

Finski duo Staota zvuči vrlo autentično, dakle, ledeno, mračno ali emotivno na svom debi EP-ju Kuoleman kastama. Ovo je muzika samo za tvrdokorniju blek metal publiku, sa svojim mučnim urlanjem i pesmama svedenim na ponavljanje mračnih tema, ali je odrađena kvalitetno i sa velikom dozom skandinavske hladnoće:

https://staota.bandcamp.com/album/kuoleman-kastama-ep

Sa Islanda, direktno iz Rejkjavika stiže odlični EP Röð slæmra ákvarðana kvinteta Vonlaus. Ovo je, za Island tipično, maštovit, raznovrstan blek metal koji se ne zamara ponavljanjem žanrovskih opštih mesta što su ih drugi već obilato izlizali. U četiri pesme Vonlaus nude raskošnu, strastvenu i emotivnu muziku koja je pritom sve vreme aranžmanski impresivna i vrlo dobro producirana. Sjajno:

https://vonlaus.bandcamp.com/album/r-sl-mra-kvar-ana

Francuzi Hercynia Silva čak ni ne sviraju blek metal ali njihov singl, Le loup de Malzéville je takva simpatična smeša žanrova i podžanrova da mislim da bi se najpre svideo blek metalcima otvorenija uma. Ovo je emotivno, razigrano, melodično a da opet ne beži od metal oštrine. Prelepo:

https://hercyniasilva.bandcamp.com/album/le-loup-de-malz-ville-single

Simpatičan, prljav i srčan blek metal sa tim nekim „speed“ elementima na novom EP-ju jednočlanog sastava iz Italije, Hörnhammer. Neverchrist je ime ploče a muzika je neobično zarazna i pored sve svoje psihotične energije:

https://hornhammer.bandcamp.com/album/neverchrist

Američki progresivni blek metalci Amiensus nisu moja šolja čaja no novi album, treći po redu, Abreaction je svakako kvalitetno urađena ploča na koju vredi skrenuti pažnju. Amiensus na njoj kombinuju postrokerske, nežne harmonije i prozračne ambijente sa jednom ležernom atmosferom u kojoj ima mesta za melodične, sanjive refrene i optimističke gitarske ukrase, koliko i za žestok ritam i vrištavo pevanje. Album se u svojoj žanrovskoj razobručenost šeta od doom metala do nekakvog metalcorea sa akustičnim gitarama, violončelima i horovima koji sparinguju sa žestokim gitarama. Meni je najimpresivnije kako je ovo dobro izmiksovano, sa gomilama nekompatibilnih instrumenata i tehnika koje se sve dobro poslažu u zvučnu sliku i odlično čuju. Pomaže i što je mastering urađen pažljivo, da ispoštuje dinamiku koliko je moguće u ovom višeslojnom, kompleksnom miksu i Amiensus su uprkos svemu od mene zavredeli divljenje:

https://amiensus.bandcamp.com/album/abreaction

Enslaved imaju novi, bogami petnaesti album, Utgard. Ovaj bend je devedesetih bio nešto u šta se svaki pošten čovek zaklinjao, sa svojim vikinškim interpretacijama blek metala drugog talasa, ali ti dani su daleko za nama. Iako nisu stilski napravili tako radikalan zaokret kao zemljaci i ispisnici Ulver koji danas praktično zvuče kao Depeche Mode, Enslaved su iz temelja rekonstruisali svoju muziku, gradeći na blek metal osnovama da kreiraju neki svoj progresivni metal zvuk (u kome ima mesta za psihodelične solaže i duvačke instrumente) pa je i Utgard nastavak iste priče. I mada nisam preterano mario za njihovih poslednjih par albuma, Utgard makar počinje impresivno, kombinujući vikinške napeve i progresivni metal u Fires in the Dark i nastavljajući sa kompleksnim i smelim prog-blek zvukom u Jettegryta. Naravno, ne uspeva čitava ploča da bude na istom nivou pa i ovde ima dosta momenata tog nekog prog-roka iz konzerve koji nije neprijatan za slušanje ali uđe na jedno a izađe na drugo uvo (na primer Homebound pa i finalna Distant Seasons), ali bend se dobar deo vremena trudi da razbija kalupe i odvede metal na nove pozicije (slušajte elektronski pokretanu Urjotun). Utgard nije album koji me je bacio na patos ali mi jeste vratio interesovanje za Enslaved a ni to nije mala stvar:

https://enslaved.bandcamp.com/album/utgard

Immortal Rites sa Istočne Jave su prvi album, Api dari Timur snimili još pre šesnaest godina. Nisu u međuvremenu bili diskografski neaktivni ali pravi nastavak, Bhatara Api stiže tek 2020. godine i ovo je još jedno lepo podsećanje na moć i raznovrsnot indonežanskog metala. Bhatara Api je black/ death metal album koji svoju blekmetalsku sirovost lepo kombinuje sa razrađenim aranžmanima pa ćak i kontemplativnijim pasažima. Sve je to srazmerno jednostavna muzika i Immortal Rites su definitivno priključeniji na ’80s prauzore nego na neke moderne struje, ali oni to vrlo otmeno odrađuju, kreirajući album koji je sirov ali estetski zaokružen i meni vrlo šarmantan:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/immortal-rites-bhatara-api

Toadeater ne zvuči kao standardno ime za blek metal bend i ovaj trio iz Donje Saksonije je zapravo priklonjeniji post-blek metal zvuku na svom drugom albumu, Bit to ewigen daogen. No, ovo je svakako muzika koja od blek metala uzima žestinu, brzinu i ekstreman stil pevanja a ovo onda lepo uklapa sa melanholičnijim, melodičnim gitarskim temama. Toadeater svojoj muzici bez obzira na svu tu melanholiju, daju i jedan apokaliptični šmek, koji produbljuje shoegaze meditativnost što ide uz ovakve žanrovske iskaze. Album ima samo četiri „prave“ pesme (plus jedan intro) ali one su odlično napisane i distinktne a kad bend na kraju citira i Bakunjina da pokaže da mu je srce na pravom mestu ne mogu a da ovo ne preporučim:

https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/bit-to-ewigen-daogen

Naravno, vest nedelje je da je Isengard izdao treći album – Vårjevndøgn, četvrt veka nakon poslednjeg dugosvirajućeg Isengard rada. Vest, naravno, nije da je ovo bizarna kombinacija lo-fi studijskog rada i pijanog eksperimentisanja, pošto su tako zvučala i prva dva Isengard albuma. Fenriz, jedini član i autor u ovom projektu je u međuvremenu sa svojim matičnim Darkthroneom prešao ceo put od blek metal ikona do rokenrol čergara koji rade šta hoće i kada hoće pa je i Vårjevndøgn album koji zapravo ne ide sa pank-folk pristupom prva dva Isengard albuma i pretvara se u neku vrstu hevi metal ekstravagance u kojoj talentovani muzičar radi šta hoće. Snimljen između  1989. i 1993. godine ovaj materijal svakako daje i ponešto impresivno u smislu šta sve Fenrizu pada na pamet da spoji, pržeći pankerski metal, stoner rok, falseto vokale, sve nabacano redom koji kao da mu je dolazio u samom trenutku snimanja. Problem sa ovim albumom je ta vernost spontanosti do mere da se trenutak kreacije vrednuje više nego gotov produkt pa su pesme, iako zapravo kompleksnih tema i aranžmana, izvođački urađene potpuno nebrižljivo, sa stalnim ukrasima i igrarijama na bubnjevima, zajebantskim falš-vokalima, od čega se same pesme često i ne čuju. Nekome će to biti interesantno kao dekonstrukcijski napor ali problem je što je ovo u startu već žanrovski nekonzistentno i po prirodi stvari ikonoklastično pa posle dekonstrukcije TOGA, ne ostaje bogznašta da se čuje. Svakako interesantno kao dokument o Fenrizovoj karijeri.

https://peaceville.bandcamp.com/album/v-rjevnd-gn

Stoner! Krećemo sa albumom (zapravo demo snimkom) iz prethodne nedelje ali dovoljno dobrim da zavredi malo vraćanje u prošlost. Slovaci Vesmyr su vrlo ubedljivi sa svojim stoner rokom na demou Lowrider koji ima sve što očekujete od onog kako danas zvuče grčki (!!!) stoner bendovi. Dakle, bluz osnova, jake gitarčine, masne solaže, rokerski štimung i pamtljivi refreni. Ovo je pritom i vrlo solidno snimljeno s obzirom da je demo pa bih rekao da Vesmyr obećavaju jako mnogo ljubiteljima teškog roka:

https://vesmyr.bandcamp.com/releases

Teksašani Ghost Ship Ritual na svom albumu-prvencu Tenth Region Of The Night sviraju vrlo lep stoner rok sa jednim organskim zvukom, spontanom energijom i fino odmerenim količinama psihodeličnih ukrasa. Ovo nisu instrumentali, ima na ovom albumu pevanja, ali sve ima jednu energiju džem sešna i vokali tu praktično nisu ni bitni. Prijatno:

https://ghostshipritual.bandcamp.com/album/tenth-region-of-the-night

Pre jedno trideset godina bi se ono što radi pitsburški Holy Rivals zvalo grunge, pre tridesetdve noise rock a pre tridesetpet verovatno samo rok. Singl 666 ima dve vrlo fazirane, zapaljive rok pesme sa puno buke ali i puno lepog gruva i ovo će se dopadati svima kojima su Sub Pop, Rough Trade a kasnije Amphetamine Reptile i slične etikete u osamdesetima i devedesetima bile takoreći druga pupčana vrpca:

https://holyrivals.bandcamp.com/album/666

Meksikanci Weedsnake su vrlo gruvi i zabavni na svojoj strani splita sa El Escuadrón de la Muerte. Ovo je dobro produciran ama sirov i spontan doom/ stoner sa malo sludge metal elemenata, agresivan a opet nekako prijateljski i prijatan. Bend odlično svira i, uprkos svoj toj pretećoj ikonografiji, uljuljkuje slušaoca u svoje naručje buke da mu bude prijatno i toplo:

https://weedsnake.bandcamp.com/album/weedsnake-el-escuadr-n-de-la-muerte-split

Echolot iz Švicarske na albumu Destrudo nude tri veoma dugačke ali interesantne pesme progresivnog doom metala što jednim okom gleda u svemir i psihodeliju ali drugim urokljivo priziva blek metal prljavštinu. Bend pritom ni malo ne beži ni od post-metal melanholije pa je ovo raznovrsna i interesantno osobena ponuda:

https://sixteentimes.bandcamp.com/album/destrudo

Giant su Australijanci (i stoneri) a njihov prvi album, Born Again Dead Again je solidnih šest pesama rifova i gruva, uz nešto malo pevanja i dosta petljanja po gitarama da se pokaže kako ovoj ekipi kanabis nije do te mere popio mozak da se sećaju samo nekih pesama Blek Sabat (a čiji se uticaj jako čuje). Solidno je to kao koncept sa pristojnom merom psihodelije i samo bih rekao da u egzekuciji treba još malčice dotegnuti stvari da bude idealno. Ne da je ovo loše na ijedan način ali bendu fali bukvalno još godinu dana usviravanja da zvuči vrhunski. No, ovo je odlično producirano pa time i vrlo prijatno za čuti:

https://loreofgiants.bandcamp.com/album/born-again-dead-again

Čikaški Rezn ima treći album, Chaotic Divine i  njihov je psihodelični stoner ovde umilljat i nošen prozračnim, ritualnim gitarama, jakim, toplim rifovima i prijatnim napevima. Bend je veoma dobar u tišim, sanjivijim delovima, sa odličnim gitarskim zvukom pa mi skoro bude žao kad popale distorzije i krenu da rokaju ali u celini ovo je lepa, vrlo psihodelična ali vrlo zdrava ploča dobrih rok pesama koje hipnotišu i nežno ljuljuškaju:

https://rezzzn.bandcamp.com/album/chaotic-divine

Portorikanci Iglesia Atomica su na mene ostavili izuzetan utisak 2018. godine a i novi album, La Guerra del Fin del Mundo je, moram da kažem, izvrstan. Ovo je i dalje visokooktanski psihodelični doom metal sa mnogo gitarske pirotehnike i moćnim gruvom a bend i dalje pesme od petnaest minuta svira kao da traju tri minuta, ubrizgavajući u njih ogromnu količinu energije i dobrog raspoloženja. La Guerra del Fin del Mundo, iako instrumentalan album, vrlo je evokativan i sluša se sa zadovoljstvom više puta:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/la-guerra-del-fin-del-mundo

Kanadski Eye of Doom na EP-ju  Curse of The Pharaoh svoj zabavni, lepo odmereni doom metal dopunjuju blago orijentalnom notom da podsete na te neke egipatske ambijente koji, jasno je, nemaju mnogo veze sa današnjim, arapskim jelte, Egiptom. Ali u ljubavi i doomu je sve dopušteno. Ovo je atmosferičan, vrlo prijatan EP psihodeličnog dooma lepe produkcije i pesama koje čoveka ostavljaju gladnim za JOŠ:

https://eyeofdoom.bandcamp.com/album/curse-of-the-pharaoh-2

Pensilvanijski trio Morganthus na svom EP-ju Supercult donosi dve pesme kvalitetnog okultnog doom metala produciranog sirovo ali sviranog sigurno i sa autoritetom. Ovo su teške, jako fazirane rifčine, psihodelični gruv i hipnotički vokali, spakovani da podsete na Blek Sabat ali da budu još pomereniji ka okultnom i onostranom. Bend onda EP završava obradom Sabatove A National Acrobat, podsećajući da su i manje slavljene Sabat pesme često pravi biseri moćnih rifova i gruva. Izvrstan EP:

https://morganthus.bandcamp.com/album/-

Latvijski Frailty svira od 2003. godine a Tumši Ūdeņi, njihov četvrti album je prvo izdanje koje ima naslov na lokalnom jeziku. Progres! Muzički, iako su Frailty nazivno doom-death bend, ovo ima veliku količinu romantične melodičnosti (ili melodične romantike?) koja se balansira i dalje žestokom i distorziranom svirkom uz „ekstremne“ vokale. Frailty zapravo imaju elemente post-metala u ovome što rade ali su zvučno i produkcijski još uvek čvrsto utemeljeni u klasičnom ekstremnom saundu i to je lepa kombinacija:

https://frailtymetal.bandcamp.com/album/tum-i-de-i

Heavy Psych Sounds records ove nedelje imaju interesantno izdanje. Naime, Gabriele Fiori, koji nam je dao mnogo lepih trenutaka sa svojim bendom Black Rainbows (izdaju za istog izdavača i hvaljeni su ovde ne jednom) ima i solo projekat, Pilgrim, a čiji album, nazvan …From The Earth To The Sky And Back nije uopšte klasičan (pa čak ni neklasičan) stoner rok, već više interesantna kvaziamerikana, koju pravi Italijan opsednut Amerikom. Ovo je ploča bazirana na akustičnim gitarama, sa mnogo country i folk elemenata ali i ploča koja se ne iscrpljuje samo u jednoj viziji Amerike, pa kantri zvuke sa druge strane balansiraju afrokubanske dimenzije i različite interpretacije „on the road“ muzike. Intiman,ekspresivan i eklektičan u svom pristupu, ovo je album koji nema mnogo veze sa metalom, ali mu je blizak:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-pilgrim-from-the-earth-to-the-sky-and-back

Malo mi je truda trebalo da uđem u album Nadie Esta A Salvo Del Mal argentinskih Fulanno, jer je ovo mutno, muljavo produciran album kojim dominiraju brljavi basovi a gitara je, sva distorzirana do neprepoznatljivosti svedena na krčanje u pozadini. No, bend ima određenog okultno-satanističkog šmeka i kada se uho navikne na njihov grindhouse saund, bude to sedam pesama slušljivog, mračnog stoner/ doom metala:

https://fulanno.bandcamp.com/album/nadie-est-a-salvo-del-mal

Berlinski King Moon And The Purple Tongues nije stavio svoj album The Golden Giant na Bandcamp iz meni nejasnih razloga, ali slušanje na JuTjubu je dovoljno da čoveka dovede u opasno raspoloženje. Ovo je vrlo dobar, težak, fazirani stoner rok, koga napred nose izuzetno moćni bas i bubanj, a preko kojih orgija gitara sva u distorzijama i wah-wah ukrasima. Zvuk benda je sirov, prirodan, sugerišući da je ovo snimano odjednom i bez naknadnog studijskog peglanja a pesme su rokerske, bluzirane i moćne. Sve kruniše odličan vokal i The Golden Giant je jedna od najboljih hard rok ploča koje sam čuo u poslednje vreme. Nadam se da će uskoro da je stave i na Bandcamp.

https://kingmoonandthepurpletongues.bandcamp.com/track/golden-giant

Nije baš metal ali se meni vrlo dopalo da čujem je snimak sešna pod nazivom Episode II ekipe DEEBBBB a koju čine pripadnici tri ruska benda, Detieti, Evil Bear Boris i Speedball Trio. Ovih deset ljudi je sedelo i improvizovalo u studiju više sati, a Episode II je snimak najboljih delova ovih improvizacija, spakovan u četiri kompozicije od po oko 20 minuta. Gruv i improvizacija umeju da lepo idu jedno uz drugo i DEEBBBB ovde pružaju odličan, psihodeličan i za uho izuzetno prijatan program u kome nema nadmetanja u tome ko će bučnije već odgovornog slušanja i pažljivog, odmerenog doprinosa. Vrlo dobro:

https://iwkc.bandcamp.com/album/episode-2

Takođe ne baš metal ali metalcima interesantan biće album Hunting Season „benda“ Canis Lupus a koji je, reklo bi se, samo alter ego vrlo talentovanog meksičkog muzičara Carlosa Bolivara. Bolivar na ovom albumu pravi gomilu (osam, zapravo) psihodeličnih rok-minijatura koje imaju metalsku glasnost, pankersku neposrednost, psihodeličnu dušu i surf-rokersku razigranost. Muzika je instrumentalna i nepoćudna, zadovoljavajući se time da žanrove označi u prolazu ali se ne priklanjajući ni jednom do kraja a izvedbe su zastrašujuće odlične, sa autoritativnim instrumentalnim ekspresijama i izvrsnim miksom. Fenomenalno:

https://carlosbolivar.bandcamp.com/album/hunting-season

Ni Death Valley Girls nisu baš metal ali ove devojke (i jedan muškarac na gitari) proizvode možda najbolji psihodelični faz- rok ove nedelje. Under the Spell of Joy je predivno gusta, višeslojna torta zvuka i dronova, ritualnih napeva, psihodeličnih klavijatura i pištećih saksofona, i mada album svakako više ide na hipnozu nego na nokaut u prvoj rundi, ovo je, da ne bude zabune, i vrlo glasna i žestoka ploča (slučajte krešendo naslovne pesme, recimo). Jedanaest vrlo lepih komada na ovom albumu, iako imaju distinktne teme i direkcije, stapaju se na kraju u jedan prelep psihodelični ritual u slavu svetlosti i radosti pa je slušanje albuma iz početka kada se poslednja pesma završi skoro imperativ.

https://deathvalleygirls.bandcamp.com/album/under-the-spell-of-joy

Peruanci Bestial Possession postoje od 2003. godine a  Altares Sangrientos im je tek drugi album. Drugim rečima, bend je sačuvao tu neku izvornu divlju, varvarsku energiju koja vrlo dobro ide uz njihov blackened thrash metal. Nisu ovo suptilno pisane pesme, da se mi razumemo, ali bend komunicira tu satanističku, nepoćudnu snagu u osam sigurno odsviranih i dobro snimljenih komada od kojih poslednji sanjari o masakru u njihovom rodnom gradu. Mislim, sik.

https://bestialpossession.bandcamp.com/album/altares-sangrientos

Čileanski Orion je nominalno deaththrash, mada bi se ovo moglo nazvati i blackened thrashom. Album Mysterivm Cosmographicvm ima tu neku staroškolsku, sirovu oštricu koju pre povezujemo sa black nego sa death metalom, ali nije da je stavljanje u pravu fioku ovde najvažnije. Važnije je da Orion dobro krljaju, sa jednom odmerenom, ali entuzijazmom ispunjenom, trkačkom kondicijom. Produkcija je takođe staroškolska ali dobra, bez umiranja u kompresiji i sa jednim ipak dinamičnim kvalitetom a rifovi su zli, poletni i meni ovo veoma prija:

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/mysterivm-cosmographicvm

Njemački Annexation sviraju vrlo klasičan thrash metal, sa tom nekom divljom oštricom – brzina, vrištavo pevanje – ali i sa disciplinom koja njihov debi album čini značajno zrelijom aferom nego što bi bilo prosto puštanje najnižim instinktima na volju. Ovo jeste klasičan thrash, dakle, klasični rifovi i solaže, ali je odsvirano vrlo savremeno, sa nepraštajuće brzim i agresivnim bubnjem i proto-slem rifovima koji mrve slušaoca na zadovoljstvo sviju. Jedanaest pesama jeste malo ambiciozno – ili sam samo ja olenjio s godinama – ali ovo je vrlo ubedljiv debi kvalitetnog, oštrog thrasha. Meni vrlo prija:

https://annexation-berlin.bandcamp.com/album/inherent-brutality

Iz prošle je nedelje ali vredi da se pomene (posebno što je originalno bilo samoizdato još u  Aprilu), dakle, da je atinski Typhus sa svojim prvim albumom, Mass Produced Perfection kreirao možda ne BAŠ perfekciju, ali svakako izvrstan album elegantnog, blago progresivnog speed/ thrash metala. Typhus kao glavne uzore navode Annihilator, Megadeth i Testament i ovo je zaista pravljeno u tom nekom maniru ambicioznije thrash svirke sa ukusno komplikovanim rifovima, ali aranžmanima koji su prijatno ugođeni sa potrebom slušaoca da pored odobravajućeg namigivanja na te lepe rifove, malo zamlati i glavom. Dakle, ovo je muzika i za cerebrum i za šutku, sa vrlo interesantnim vokalnim rešenjima i generalno jako zanimljivim miksom. Prezadovoljan sam:

https://typhusmetal.bandcamp.com/album/mass-produced-perfection

Isto iz prošle nedelje ali dobro: četvrti album kalifornijskih Madrost. Tehnički vrlo impresivan deaththrash koga ova ekipa provlači je na albumu Charring the Rotting Earth dopunjen odličnim kompozitorskim veštinama pa je ovo agresivna i bučna ploča koja pritom privlači i zadržava pažnju intrigantnim pesmama visokog tempa, jake energije ali i briljantnih ideja. Bend je vrlo agresivan i ima vrlo napucan zvuk, posebno sa bas-bubnjevima koji kopaju oči koliko su oštri, pa ovo treba podneti na čisto fizičkom nivou, ali Madrost sviraju jako dobro i album prosto vuče na slušanje:

https://madrost.bandcamp.com/album/charring-the-rotting-earth

Cyanide Grenade je odlično ime za thrash metal bend, toliko dobro da skoro pomislite kako ga je izmislio neki kopirajter za potrebe neke televizijske serije. Bila bi greota da bend sa takvim imenom ne svira dobar, ljuti thrash ali srećom, trojka iz Jekaterinburga kojoj je Kind of Virus drugi album svira vrlo solidno. Ovo je stamen, odmereno brz, disciplinovan i precizan thrash dobre produkcije i očajničkog, urlajućeg vokala. Bend se trudi oko kompozicija i aranžmana ali se unutar njih trudi da ostane veran žanru pa ovo ne inovira u nekom bitnom smeru ali to uopšte ne smeta jer Rusi prave kvalitetne, memorabilne thrash metal pesme. Odlično:

https://cyanidegrenade.bandcamp.com/album/kind-of-virus

Externatropsy je solo projekat Kvebečanina po imenu Éric Tremblay-Desbiens koji je od 2018. godine snimio čak osam albuma. Znamo već da preprodukcija solo-metal bendova obično nije preporuka u pogledu kvaliteta ali najnoviji EP, Dèstruktâ Humanakyîî je zapravo vrlo zanimljiv. Tremblay-Desbiens ovde ima i bubnjara, Simona Lacoursea a muzika je nepredvidiv i mračan death metal/ slamming death metal koji deluje onako lično i ekspresivno i ne uklapa se u postojeće formate i norme. Plus, solidna produkcija:

https://externatropsy.bandcamp.com/album/d-strukt-humanaky

Indonežani Concussion zaista izazivaju kontuzije svojim brutalnim death metalom na EP-ju Evocation of the Demon. Ovo im je posle promo singla iz 2018. godine prvo izdanje i momci zakivaju sa vidnom inspiracijom i željom da podsete da se u Indoneziji svira jedan od najboljih metala na svetu. Ovo je dobro producirano i vrlo dobro odsvirano sa vrlo klasičnim pristupom žanru gde rafalne blastbitove prepeglane hromatskom rifažom sa sve flažoletima smenjuju srednjetempaški slemovi a preko čega ide nerazaznatljiv, monoton ali brutalan vokal – i tako sve u krug. Nije, dakle, za širu publiku, ali unutar BDM podžanra, ovo je vrlo dobro, Concussion imaju ukusa za dobar slem gruv i ne komplikuju kada to nije potrebno a da muzika opet ni u jednom trenutku ne pada ispod visokog tehničkog standarda postavljenog na početku. Ja vrlo zadovoljan:

https://brutalreignproductions.bandcamp.com/album/evocation-of-the-demon

Japanski Nine Faze na EP-ju Greed Outrageous Torture prže vrlo solidan deaththrash sa nekim „modernijim“ rešenjima u vidu breakdown momenata koji će možda privući mlađu publiku. Ali ovo je u globalu dopadljivo i energično i bučno i  meni se sviđa:

https://ninefazeband.bandcamp.com/album/greed-outrageous-torture-2

Kanađani Into Oblivion na vrlo simpatičan način spajaju okultnozvučeći death metal i black metal na EP-ju  Winds of Serpentine Ascension. Ovo su tri pesme upečatljivih gitarskih tema i zanimljivih aranžmanskih rešenja a produkcija koja je sva prirodna i neprskana vrlo pristaje ovako razigranim, maštovitim kompozicijama. Kada se na vrlo ambicioznoj, skoro dvadesetominutnoj Eagle of the Serpent Sun ispašu violine i violončela znate da bend ovo ozbiljno misli ali su vam do tada već ušli pod kožu. Fino:

https://blackdeathtriumphant.bandcamp.com/album/winds-of-serpentine-ascension

Rusi Mastemath na singlu Under the Cover of Mastemath pevaju, između ostalog, o epidemiji crne kuge u Evropi. E baš ste naboli temu za ovu godinu, rođaci! Inače, naslovna pesma isporučuje lep, glasan i odlično odsviran death metal sa dosta ideja u komponovanju, a sa druge strane je obrada My Belief od Possessed. Sve to za samo dva dolara! Vredi!

https://mastemath.bandcamp.com/album/under-the-cover-of-mastemath-single

Priznajem da za američki heavy metal bend Hittman nisam nikada čuo iako rade od polovine osamdesetih. Olakšavajuća okolnost jeste da su poslednji album snimili 1993. godine no, evo sada, skoro tri dekade kasnije, i trećeg albuma, Destroy All Humans i ovo je, reklo bi se, robustan povratak na scenu. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu – čak ni video igru Destroy All Humans nisam nešto voleo – ali Hittman zvuče zdravo i napaljeno na albumu koji ima modernu produkciju ali i jedan patiniran, prijatno starinski ali ne staromodan prizvuk. Pritom, ovo je album sa osam pesama u 42 minuta, dakle, Hittman se nisu odali poroku preobilja koje danas mnoge muzičke umetnike odvede stranputicom. Ovo je, dakle, pristojan, klasični heavy metal koji se ne trudi da rezurektuje ’80s cheese i zvuči dostojanstveno i prijatno:

Znate da se u Africi svira metal, zanima vas da malo proučite al vas mrzi da se cimate. To je sasvim u redu, 21. Vek je. Al BAŠ za vas je onda kompilacija  Fangs Volume 2 johanesburškog izdavača Mongrel Records. Ovde u zgodno probavljivom paketu imate odličan presek scene Južnoafričke Republike, vrlo informativan, sa trudom uloženim da se overe i važni i etablirani bendovi sa jedne strane, ali i da se da prostora mladim nadama. Ovo je i žanrovski agnostično pa rame uz rame dobijate slamcore bendove poput Vulvodynia, repersko-metalski Dividng the Element ili sludge intonirani Papang, te alternativce Monstroid. Odličan katalog za dalja istraživanja:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-2

Ako su vam se prošle nedelje dopali švedski D-beat pankeri偏執症者 (Paranoid) na albumu Out Raising Hell, pa, ove nedelje imate i EP sa još pet pesama za koje nije bilo mesta. Out Raising Hell – Outtakes donosi još tvrdog, heavy švedskog d-beat hardkora sa jakim rifovima, grubim  pevanjem i tekstovima na engleskom iako bend sve naslove piše na japanskom. Uvrnuto! Al dobro je!

https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell-outtakes

Rumunjski Anger Dose takođe sviraju hardcore ali njihova muzika ima i melodičniju crtu. I ritmički je raznovrsnija. U osnovi, njihov album Aimless Generation je brz, žestok, crsutpunk ali sa mnogo naklona ka metalu i melodičnijim formama hardkora pa sve to lepo curi i dopašće se i metal publici:

https://angerdose.bandcamp.com/album/aimless-generation

Zagrepčani Nether desetak su se godina zvali Asylum a sada, pod novim imenom koje nose od 2018. godine imaju prvi album, Beyond the Celestial Sphere. Ovo je ambiciozna ploča mračnijeg thrash metala sa pesmama koje biju i preko devet minuta, imaju razrađene introe i aranžmane iz mnogo delova sa promenama ritma, tempa i raspoloženja. Ovo je, dakle, jedan sazreo, futuristički thrash metal koji ima elemente death zvuka (vokal, pre svega) ali se ne utapa u neprozirnosti koju vezujemo za death metal već uglavnom drži razgovetnost i energiju tog nekog tradicionalnijeg thrasha. Ima ovde gomila odličnih momenata, sa memorabilnim rifovima i nadahnutim ritmičkim rešenjima i Nether su me vrlo prijatno iznenadili time kako se pošteno drže thrash osnove i nadograđuju je progresivnim elementima ali da to ide sa jednim poštovanjem trešerskog senzibiliteta i bez nasilničkih upadanja u džez i flamenko i štajaznam. Odličan debi album!!!!!

https://tothenether.bandcamp.com/album/beyond-the-celestial-sphere

Hjustonski Blastheory svira, naravno, brutalni death metal. Njihov debi album, Anomalous Revelation se uklapa u većinu žanrovskih klišea ali ovo nije sasvim generička i derivativna muzika. Bend svojim blastbit opusima dodaje određenu dozu godfleshovske disharmonije koja, iako ne narušava kritično osnovni brutal death predložak, ipak uspeva da ga oplemeni:

https://blastheory.bandcamp.com/album/anomalous-revelation

Novozelanđani Resurrections takođe sviraju death metal ali njihov ovogodišnji debi album, Spewed Forth from Hell je više srednjetempaška, više gruvi ploča. Ali dobra. Nije ovo death metal koji izmišlja neku novu formu ali ovde ima mesta za zaista tvrde, dobre, mosh delove, ali i za briljantno osmišljene melodije koje podsećaju na Iron Maiden i lepo se uklapaju uz tvrđu, ekstremniju podlogu:

https://resurrections.bandcamp.com/album/spewed-forth-from-hell

Jednočlani Skull je iz istog mesta na Novom Zelandu, ima vrlo sličan logo a i muzički je dosta sličan pa ću naslutiti da tu ima nešto više od prijateljstva. Skull ima dužu diskografiju i Deathless mu je deseti album (a ima i album koji se zove Resurrections, čisto da bude jasno), i ovo je ponovo odličan, uglavnom srednjetempaški ali drusan, udarački death metal, dobre svirke i produkcije, koji ne izmišlja neke fraktalne matematike ali unutar izabranog stila kreira dovoljno maštovitu i veoma heavy muziku:

https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/deathless

Slovaci Funus drže jednu svetlu tradiciju death metala a ta je da imaju ženu (well, devojčicu) na bas-gitari. Odobravamo, mada u suštini žudimo za više žena koje će svirati bubnjeve. Demo 2020, prvi studijski snimak ovog vrlo mladog benda je solidan death metal stare škole koji zvuči kao da je došao ravno iz 1991. godine, sa dosta trešerskih rifova, sjajnim mladalačkim vokalima i jednim lepim mošerskim senzibilitetom. Ako volite Obituary i tražite nešto u istom stilu ali sirovije, ovo je idealno:

https://funus.bandcamp.com/album/demo-2020

Conjureth iz San Dijega na svom drugom demo snimku, The Levitation Manifest drndaju old school death metal koji nije ni specijalno maštovit ni sad tu nešto kao impresivno produciran. Ali bend zvuči iskreno, napaljeno i svirka ima jedan živi, spontani osećaj što se lepo uklapa uz njene lepljive rifove i agresivne ritmove. Lepo:

https://conjureth.bandcamp.com/album/the-levitation-manifest

Još old school death surovosti, ali ovog puta sa tom nekom dimenzijom kosmičkog horora dobijamo na EP-ju  Shitslime benda Wharflurch sa Floride. Ove četiri pesme su veoma mračne, ali imaju dobre, mrveće rifove i iako ovo nije brza muzika, dobar, pokretan gruv. Wharflurch su death doom bend pa ovde ima dosta te neke dostojanstvene sporosti i to se odlično uklapa uz mračnu, B-movie atmosferu:

https://wharflurch.bandcamp.com/album/shitslime

Japanke Stigmatize na svom drugom demo snimku, Severe Catastrophe takođe donose divan death doom (ali i više od toga), sa dve spore ali ne karikirano spore, teške pesme u kojima ima mesta i za interesantne harmonske preokrete. No, ovo je pre svega definisano gitarom koja zvuči kao da slušate lavu što se postojano sliva niz padinu vulkana i brutalnim vokalom  basistkinje Nao. Druga pesma je, zapravo brža i podseća da je ovo bend i sa „blackened“ komponentom. Stigmatize su predivno opresivne:

https://stigmatize.bandcamp.com/album/severe-catastrophe

Finski teroristi Gorephilia na svom trećem albumu, In the Eye of Nothing sažimaju sva svoja znanja o death metalu u devet pesama mračne atmosfere, mrvećih ritmova i moćnog rif-rada. Ovo je death metal koji se ne kiti „old school“ etiketama i zapravo pruža više minuciozne svirke nego što je u OSDM trenutno trend, sa puno promena ritma i kompleksnijim aranžmanima, ali Finci se ovde prevashodno drže atmosfere i horor-ugođaja koje kreiraju raspoložene gitare a zanimljiva razrešenja koja umeju da naprave (slušati Ouroboran Labyrinth) veoma osvežavaju ovaj klasični pristup. Odlično:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/in-the-eye-of-nothing

Oh, novi Second to Sun je tu! Rusi su me pre manje od godinu dana radovali svojim sedmim albumom, Legacy a novi, Leviathan je još jedna kolekcija raznovrsnih, multižanrovskih a opet stilski i suštinski ujednačenih pesama. Ovo je ponovo album pun iznenađenja na prvo slušanje, pun zanimljivih, sasvim smelih estetskih odluka, ali i album koji zavređuje dosta ponovljenih slušanja sa svojim vrlo sigurnim hodanjem po žici između post-metala i različitih podžanrova ekstremnog metala. Sjajno:

https://secondtosun.bandcamp.com/album/leviathan

Flesh for Shredder iz Valensije u suštini sviraju melodični death metal sa elementima metalcorea ali njihov drugi album, Flowers Of Flesh bez obzira na taj spoj žanrova koji meni nisu previše bliski, uspeva da bude prilično eminentno slušljiva ploča. Ovo je, pre svega, žestok death metal sa puno rada na gitari koji je meni vrlo simpatičan. Koji god gitarista od dvojice da je sve ovo napisao je, verovatno i šef benda jer se svi ostali instrumenti i aranžmani generalno, okreću oko gitarskih delova, prateći ne samo dinamiku , tempo i harmoniju već samu strukturu melodija. Ali dobro je to, usredsređeno uglavnom na visok tempo i mnogo promena ritma. Pevačica Marina svemu daje finalnu notu prljavštine i agresije koja veoma paše mom ukusu. Divno.

https://fleshforshredder.bandcamp.com/album/flowers-of-flesh

Klivlendski Vanik na svom četvrtom (a ne trećem) albumu, III, nude izvrstan blend speed i heavy metala. Uzgojeni, očigledno, na najlepšim delima NWOBHM i speed metal žanra, Vanik su napravili zabavnu ploču visokog tempa i odlične produkcije. Ovo je praktično moderna abeceda metal muzike pa preporučujem svima kome se vrti u glavi od žanrova i pod-žanrova da probaju Vanik koji je tako jednostavan a tako esencijalan:

https://vanik.bandcamp.com/album/iii

Season of Vengeance sa Floride sviraju interesantan heavy metal sa korenima u klasičnom zvuku, ali sa energijom koja je modernija, nemirna i zapaljiva. Istoimeni debi EP je stoga kao nekakav primer heavy metala kakav sviraju moderni klinci kojima su ekstremni metal pravci „normalni“ a ovako nešto im je interesantna diverzija. Da je produkcija malo suptilnija ovo bi bilo još bolje ali i ovako je zanimljivo:

https://seasonofvengeance.bandcamp.com/album/season-of-vengeance

Brave the Cold je projekat u kome Dirk Verbeuren, bubnjar-veteran koji je svirao u milion bendova, notabilno sa Devinom Townsendom, svira sa Mitchom Harrisom, gitaristom koga znate iz Napalm Death ali koji je, meni važnije, stojao i iza Righteous Pigs i Meathook Seed, bendova što su širili granice grindcorea (i industrial metala) osamdesetih i devedesetih godina. Harris je i sa Mickom Harrisom, sa kojim je jedno vreme svirao u Napalm Death imao i projekat Defecation a Brave the Cold je kao nekakva futuristička, dvadesetprvovekovna verzija Defecation sa ogromnim uplivom Meathook Seed industrijske hladnoće i gruva u žestok grind-death zvuk. Nije ovo, album nazvan Scarcity,  legenadrna ploča i ima dosta generičkih neo-napalm momenata ali Harris je oduvek bio kompozitor posebnih interesovanja i senzibiliteta i na Scarcity dobijamo dosta uvida u njegovu maštovitost i ambiciju da i dalje istražuje granice žanra. To cenim:

Novozelandski Monsterworks su ozbiljno vredan bend. Nanizali su čak šesnaest albuma za manje od dve decenije snimanja ali činjenica da je najnoviji, ovogodišnji Malignment vrlo dobar svedoči o tome da u nekim slučajevima kvantitet zaista donosi kvalitet. Malignment je konceptualni album, nastavak kosmičkih priča sa Spacial Operations i Singularity, dva albuma još iz prošle decenije i ovakav pristup svakako zahteva širok zahvat i dubinu obrade. Monsterworks, srećom, isporučuju, pakujući svoj progresivni metal u dugačke, meditativne ali na kraju dana zadovoljavajuće kompozicije koje čine delove jednog većeg narativa. Monsterworks svakako ne pišu „hitove“ i ovaj album treba slušati pre kao jedan kontinuirani rad u osam stavova nego kao kolekciju pesama, jer će tako konzistentnost atmosfere, ritmička repetitivnost i gitarska hipnoza imati pravi smisao. Lepo:

https://monsterworks.bandcamp.com/album/malignment

Još progresive stiže od švicarskih The Erkonauts, čiji je treći album, I Want It to End vrlo „sviračka“ ploča sa puno kvalitetnog materijala, ali koja u prvi plan gura pesme. The Erkonauts vole polirtimiju, nagle dinamičke promene, pristup toplo-hladno sa vokalima koji čas viču, čas uzdržano metanišu, bas čupa a gitare se vesele i sve je to spakovano u devet pesama koje kreiraju i jedan viši, interesantan narativ. Impresivno napisano, odsvirano a bogami i producirano:

https://erkonauts.bandcamp.com/album/i-want-it-to-end

Power metal publika svakako može da se poraduje četvrtom albumu italijanskih Skeletoon a koji je kao da ste Helloween i Blind Guardian umotali u jednu sarmicu, posolili, pobiberili, dodali malo rakije pa zapalili i zgutali u jednom zalogaju. Nemesis je kolekcija brrzih, žestokih, neverovatno zaslađenih melodija posle kojih Helloweenov Eagly Fly Free deluje kao mračna, namrštena pesma, sve odsvirano kvalitetno, otpevano sa puno multitrekovanih intervala i savršeno kontrolisanih falseta. Album je za moja shvatanja predugačak i ne mogu ja ovo da odsedim iz jednog cuga, ali je sigurno jedna od najimpresivnijih power metal ploča u ovoj sezoni sa svojim gotovo evrovizijskim nivoima spektakla (slušajte Arcana Opera!!!) koji se savršeno pakuju uz brzi metal. Rispekt:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/nemesis

Tu je i novi Sumac, o kojima sam već pisao više puta, pa i na najnovijoj kolabroaciji titana sludge i post metala već treba znati šta da se očekuje. May You Be Held je nova kolekcija improvizacija u kojima se ekstremni metal oslobađa okova forme rok pesme i hrabro hrli u nepoznato. I dalje nepoznato, jer Turner, Cook i Yacyshyn i dalje nisu u potpunosti transformisani u free improv muzičare koji se zaista ne brinu za žanr i njegove značajke dok se poput treniranih budista prepuštaju transcendenciji čistog zvuka. Ovo znači da su i dalje na ovm albumu mnogi gestovi „naučeni“ radije nego proživljeni i da prelazak iz potpuno neidiomatskog zvuka u prepoznatljivije „metal“ formu i dalje ume da deluje kao hvatanje za pojas za spasavanje. No, to ja sad mudrujem iz svoje kule od bjelokosti: kod free improv muzike proces je svakako poenta, proizvod je samo njegov trag pa i ovaj album treba slušati otvorena uma i bez „želje“, a otkrovenja će onda možda i doći:

https://sumac.bandcamp.com/album/may-you-be-held

Naravno, izdanje nedelje, a dobrim delom i godine je svakako novi, već jedanaesti (!!!) album birmingenskog esktremnog dvojca Anaal Nathrakh, nazvan prosto Endarkenment. Dobro, nije to prost naziv, trebalo mi je nekoliko dana da se naviknem na ovu reč ali mi je, pozitivno gledano, tih nekoliko dana slušanja ovo galbuma donelo mnogo lepih momenata. Mick Kenney i Dave Hunt čitavu ovu deceniju izbacuju albume uredno, na dve godine, čineći mi svaku drugu jesen manje mračnom iako je njihova muzika, pa – kako i naslov ovog albuma sugeriše – najvećim delom sastavljena od mraka. No, i od mraka ima mračnije i Endarkenment je ploča kojim Anaal Nathrakh signalizuju da su stvari zapravo još GORE nego što smo u svojim metal/ gejming fantazijama zamišljali. Prošli album, A New Kind of Horror, koji se meni dosta dopao, meditirao je o stogodišnjici završetka prvog velikog modernog rata ali Endarkenment nije meditacija. Ovo je vrisak, razvučen na pola sata, očaj i nihilizam stavljeni pod presu i ispaljeni pravo u mozak slušaoca, da mu se stavi do znanja da odlaska sa OVOG dna više nema i da u nedostatku nade treba da razmatra svoje druge mogućnosti. Iako su i raniji albumi Anaal Nathrakh bili pesimistični i mračni, Endarkenment je jedan od najoporijih iskaza benda već utoliko što je ovde njihova muzika svedena na svoju srž. Endarkenment nema introa, nema orkestarskih aranžmana, nema industrial ukrasa ili dubstep diverzija, ovo je album koji počinje grindcore razbijanjem, ubrzavajući od nula do dvesta za pet sekundi i mada svakako dobijamo Kenneyjeve ironmaidenovske i neoklasicističke harmonije, te Huntovo melodično, epsko pevanje, i pesme ostavljaju NEŠTO mesta za disanje, preovlađujući utisak je da je ovo baražna vatra iz sve snage svo vreme. I zapravo, mada su bend mnogi, pa i ja poveremeno, često optuživali da ima formulu koja sa vremenom daje umanjene prinose, Endarkenment je demonstracija toga koliko ova formula zapravo i dalje ima snage.

Jer, ponovo, ovo su pesme lišene trikova, eksperimenata sa novim formama i pristupima, ovo su Anaal Nathrakh koji rade tačno ono po čemu ih znate i to, sasvim neiznenađujuće, uspeva da bude ne samo dovoljno već da vas obori na pod intenzitetom i kvalitetom. Ali to je samo potvrda da je formula u startu bila dobra. Kenney i dalje kompulzivno menja ritam svaki čas, Hunt i dalje menja stilove pevanja od psihotičnog vriska, preko demonskog urlanja do kingdajmondovskog falseta, pesme su i dalje višeslojne i vrtoglavo guste sa multitrekovanjem gitara, efekata i vokala dok vam se ne učini da su vas, dok niste gledali, teleportovali u pakao, ali sve to zvuči kako treba, moćno i ubedljivo iako bend bukvalno ne donosi ništa novo na meniju. Ponovo, ovde se potentnost formule, dobrano utvrđene i izlizane, veoma potvrđuje – uzmite recimo Beyond Words koja je samo niska Kenneyjevih rifova koje toliko stereotipno šeta po skali da je sasvim zamislivo da je ovo napisao dok je jedno veče odsutno prebirao po gitari, zagrevajući se za probu dok je gledao televiziju. Ali Kenney ih svira fantastično, kombinujući operetsku atmosferu sa nabijajućim, superbrzim bubnjevima da kreira pozornicu na kojoj Hunt sa svojim raskošnim tehnikama donosi narativ. Ovo je ono što Anaal Nathrakh rade već godinama i decenijama ali je Huntov anasmbl ličnosti koje se čuju preko zaošijane muzike toliko moćan da na kraju pesma impresionira iako ste svesni da ste svaki njen pojedinačni element već čuli na prethodnim albumima benda.

Endarekenment je i lirički zastrašujuće mračna ploča koja čak i u pozitivnim, optimističnim momentima (prelepa, benjaminovska Create Art, Though the World May Perish, naravno) ne ostavlja ni tračak nade da će biti bolje ili da će iko preživeti – opcija je samo da se umre časnije ili manje časno, a beščašće ilustruju opscene vizije poput Thus Always to Tyrants i Libidinous (A Pig with Cocks in Its Eyes). Ova druga, inače najbliža „pop“ muzici što ovaj album prilazi, dala je albumu i omot koji je toliko ekstreman da ga nećete videti ni na jednom striming servisu. Čak ni nama koji smo album priorderovali na Bandcampu omot nije dat uz daunloud, valjda da gnevni roditelji ne bi tužili Metal Blade i bend kada vide svinjsku glavu sa kurčevima koji vire iz očnih duplji…

Anaal Nathrakh su snimili album koji uspeva da inspiriše pa čak i mobiliše svojom energičnom, moćnom izjavom da nade nema. A kada nada prestane, mogu da nastupe ili poništenje ili katarza. Pa vi birajte.

https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/endarkenment