Arhiva za 14 novembra, 2020

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-11-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 14 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Pa, može se reći da se strasti vezane za američke izbore i srpska epidemijska iskušenja ne smiruju. 2020. godina sigurno nije nameravala da je pamtimo po dobru. Makar su izašle nove videoigračke konzole prošle nedelje. A mi smo slušali metal:

Krenimo odmah sa blek metalom i ODMAH sa Rusima. Ove nedelje se Moskovljani Todestriebe vraćaju posle pola decenije, trećim albumom naslovljenim In the Vortex of Destructive Creations, a koji je kao da slušate juriš orka na Minas Tirit, samo da su orci naoružani mitraljezima i minobacačima. Todestriebe su iskusna ekipa i njihov satanistički, agresivno antihrišćanski blek metal nastupa striktno u tradiciji destruktivne brzine i oštrine ali uz sve zamislive suptilnosti u pesmama koje se kreću velikom brzinom ali i uz veliku eleganciju, sa pamtljivim melodijama, interesantnim harmonskim momentima, dinamičnim aranžmanskim rešenjima. Ovo je izvrstan album sa pažljivim sekvenciranjem pesama tako da se svaki upečatljivi, himnični momenat iskoristi pre nego što se bend vrati okrutnom zakivanju, produciran pažljivo i raznovrstan a u okviru jedne jasne, dosledne vizije. Remek delo:

https://obscurantvisions.bandcamp.com/album/todestriebe-in-the-vortex-of-destructive-creations

Mađarski Thy Catafalque je bio intrigantan na albumu Geometria, pre par godina, a za novi rad, EP pod nazivom Zápor, Tamás Kátai se opet okružio interesantnim muzičarima koji su realizovali njegovu poširoku viziju melodičnog, eklektičnog blek metala. Ovo je i dalje futuristička muzika sa jasnim elementima progresivnog roka ali i elektronske plesne i pop-muzike (Neath Waters, recimo), pa i elektronskog ambijenta (Kék ég karaván). Producirano vrlo dobro i uverljivo metalski kada se actually svira metal, ovo je pola sata zanimljive multižanrovske muzike koje treba čuti:

https://thycatafalque.bandcamp.com/album/z-por-ep

The Devouring Void je jednočlani black/ death metal bend iz Portugalije i na EP-ju Dyscrasia ovaj čovek, Nuno Verdades, zajedno sa pevačem Jeremyjem Myslinskim nudi tri atmosferične ali VEOMA heavy pesme. Ovo nije blek metal prozračnih akorda već debelih, teških gitara i nepraštajućeg bubnjarskog premlaćivanja, sa atmosferom napetosti i pretnje, a pesme, iako ni jedna kraća od sedam minuta su odlično spravljene i drže pažnju. Vrlo lepo:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/dyscrasia

Uvek mi je simpatično kad bendovi za naslovnu stranu albuma uzmu Brojgelov „Trijumf smrti“ jer je ta slika u moj život ušla kao omot Sabatovih najvećih hitova, pa je automatski vezujem za dobar metal. Stormcrow su italijanski blek metal bend čiji je demo Hell on Earth snimljen još 2000. godine ali sada dobija svoje digitalno izdanje sa sve Brojgelom. Ne bih se ovim bavio da nije u pitanju supersimpatičan, divljački blek metal stare škole koji brutalno testeriše i osvaja jednostavnošću ali ne i diletantskim sviranjem. Ovaj demo ima energiju, spontanost, vrištanje i rifove za izvoz, meni dovoljno:

https://stormcrowblackmetal.bandcamp.com/album/hell-on-earth-2

Dve lepe pesme modernog, masnog, dobro snimljenog black metala imamo na singlu Find Your Way to Die australijskih Cynaet. Ovo je, za prvi snimak, vrlo profi producirano i kvalitetno napisano i ima, za blek metal u 2020. godini čak i malo nekarakterističnu tvrdoću. Meni odlično:

https://cinayet.bandcamp.com/album/find-your-way-to-die

Mitochondrial Sun, pomalo avangardni solo projekat gitariste Niklasa Sundina koga znate iz Dark Tranquilitu ima drugi album i Sju Pulsarer u priličnoj meri ispunjava svoje obećanje isporučivanja kinematskih zvučnih pejsaža. Ovo je instrumentalna, sinemaskopska muzika sa vrlo malo dinamike, sva u snolikim akordima i melodičnim temama koje se ponavljaju i sudaraju iznad matrice brzih, nabijajućih udaraljki. Sju Pulsarer je svakako prijatan album ali ne treba od njega očekivati ikakva radikalna iznenađenja, pesme uglavnom koriste isti tempo, iste harmonske opsege i to da Sundin na momente izađe sa ponekom upečatljivijom temom uglavnom proleti neprimetno pre nego što se vratimo na redovni program. No, verujem da on tako i želi i poštujem, ovo je vrlo prijatan album za kontemplaciju i relaksaciju:

https://mitochondrialsun.bandcamp.com/album/sju-pulsarer

Stormkeep su novi bend sastavljen od članova renomiranih death metalaca Blood Incantation i vestern-blek metalaca Wayfarer. Interesantan spoj, pa debi album Galdrum, očekivano, ima osoben zvuk i stil. Ovo je melodičan, pomalo srednjevekovni blek metal sa četiri dugačke pesme koje lepo spajaju epsku atmosferu sa kvalitetnom svirkom i dobrim aranžmanima. Album izlazi tek naredne nedelje pa se za sada čuje samo na JuTjubu, ali vredi ga provrteti:

Njemački duo Bestialis je deset godina unazad radio i za sada ima da se pohvali samo EP-jem pod nazivom Ritus koji je izašao juče. Ali, sa druge strane, ovo je vrlo solidno. Bestialis vole melodičnost i jedan čist, zdrav, prilično prirodan zvuk što je dobra kombinacija. Ovo nije sirovi, garažni testeraški blek metal, ali nije ni atmosferični blek metal potpoljen u jeku i zaglađen nedinamičnim masteringom, već prilično razgovetna i prijatna kolekcija lepih rifova snimljena kvalitetno i producirana sa pažnjom:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ritus

https://bestialis.bandcamp.com/releases

Finci Heksearven su supersimatični na prvom demo snimku, Demo 2020 koji donosi tri pesme distorziranog folka sa blek metal vokalima. Bend nije izmislio ovakav izraz ali ga uspelo odrađuje sa pristojnom svirkom i dobrom prdukcijom, dajući skandinavskim narodnjacima jednu žestoku, metalsku oštricu a da se ne gubi imanentni šarm njihove melodičnosti. Žena (pretpostavljam) koja peva glavni vokal, Aasatar, veoma izgara na poslu i to cenim, jer njeno režanje uz sintetičke harfe i frule, preko nabrijanih gitara svemu daje jednu užurbanost koja odlično leži ovim pesmama:

https://heksearven.bandcamp.com/album/demo-2020

Saturnine sa Floride su prošle godine u saobraćajnoj nesreći izgubili gitaristu Davida Ridenoura koji je bio i predvodnik benda, pa je album, SHIELD THE LIGHT IN A VEIL OF DARKNESS, njihov drugi, objavljen sada posthumno, pretpostaviću i poslednji. Greota u svakom slučaju a partikularno i jer je ovo zanimljiv apokaliptični blek metal sa lepom doom komponentom. Bend je odličan i kada svira sporo i kada svira brzo sa jednom atmosferom kraja sveta i urgentnošću koja pali vatru, a ovo je i jedna od retkih prilika da prekomprimovan mastering odgovara muzici:

https://saturnine2.bandcamp.com/album/shield-the-light-in-a-veil-of-darkness

Nemački Ethereal Terrorblast su projekat koji za sebe tvrdi da sve improvizuje pa je tako i novi album (od pet pesama), Geheime Geschichten aus dem Graben navodno improvizovan. Što zvuči sasvim neverodostojno s obzirom da je, lo fi kvalitet zvuka na stranu, ovo očigledno vežbano i dogovoreno. Ali hajde, ima šarma u ovom abrazivnom, nedisciplinovanom zvuku:

https://etherealterrorblast.bandcamp.com/album/geheime-geschichten-aus-dem-graben

Finski duo Ymir je, u skladu sa svojim moćnim imenom izbacio odličan debi abum koji se isto zove Ymir. Bend postoji još od 1998. godine ali ako je ikada bilo opravdano što se čekalo dvadeset godina da se objavi prvenac, ovo je taj slučaj. Ne da je Ymir sad neki drugi dolazak, er, Ymira među Srbe, ali ovo je odličan, kvalitetan skandinavski blek metal sa pravilnim odnosom žestine i melodije, prelepom atmosferom leda i smrti i uzbudljivim, himničnim pesmama. Šest pesama, šesta brzina i puno kvalitetnog metala:

https://ymirblackmetal.bandcamp.com/album/ymir

Hajdemo dalje na stoner, doom, psihodeliju i sve drugo što vole mladi a partikularno stariji: Šveđani Astraal svoj istoimeni debi album najavljuju za Februar 2021. godine ali se cela stvar već sada može slušati na Bandcampu i, pa, simpatično je to. Ovo je, teoretski, stoner rok ali sa zapravo popriličnom količinom klasičnog heavy metal zvuka i filozofije u svojoj DNK. Glasan zvuk i nizak štim ne zaklanjaju činjenicu da se ovde čuje mnogo elemenata kako američkog heavy rocka iz osamdesetih, tako i NWOBHM stremljenja iz iste decenije. Naravno, kada bend uđe u klasičan stoner gruv (Man of Nothing, recimo), to je vrlo udobna sabatovska proslava rifa i ritualnog roka. Ozium records koji ovo izdaju imaju veoma dobru ponudu i ovo je album koji obećava prilično zabave za svakog ko voli teški rok.

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/astraal-2

Tomorr su nominalno iz Italije ali je već sa omota istoimenog albuma jasno da su u pitanju etnički Albanci. Ova ekipa svira nešto što naziva „ruralnim doomom“ oslanjajući se na tradicionalne albanske folk motive i mešajući ritualne ritmove sa grubim, spontanim doom zvukom. Snimljeno i miksovano dosta sirovo, ovo je svejedno interesantno i vredno pažnje:

https://tomorr.bandcamp.com/releases

Novi King Weed je pred nama i kako sam već više puta navodio, ovi francuski instrumentalni stoner-rokeri vole da svojim albumima daju sasvim bukvalna imena, pa se tako ovaj novi, njihovo već osmo izdanje ove godine, zove King Weed Colllection Part II. Ako ste do sada slušali ovaj bluzirani, džemerski stoner metal bend, znate već šta vas čeka, osim što ga ovde dobijamo više. Sa petneast pesama i skoro stopet minuta muzike, ova kolekcija snimaka sa raznih izdanja i sa vrlo različitim miksevima je idealna za dugačke seanse meditacije ili drogiranja a King Weed još jednom uspešno dokazuju da osećaj za muziku i razumevanje žanrovskih tropa mogu da daju bolje rezultate od isforsiranog inoviranja i eksperimentisanja:

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-collection-part-ii

Sun Crow su iz Sijetla i njihov teški stoner metal je pod očiglednim uticajem Black Sabbath ali sa manje bluza a više nekakvih „modernijih“ industrial elemenata. Sve je to, da ne bude zabune, vrlo gruvi i prijatno, ali bend definitivno ne ide na „organski“/ garažni zvuk već na disciplinovaniji, progresivniji stil u kome se čuju Godflesh ili Ministry iz devedesetih i slično. To ne smeta, naprotiv i Quest for Oblivion, prvi album benda je jedno otresito parče hipnotičkog, sporog metala koje u deset pesama gura oko 65 minuta muzike, ali mu to lepo stoji. Ovo je muzika koja ide sporo, elegantno i uživa u svojoj težini.

https://suncrow.bandcamp.com/album/quest-for-oblivion

Zagrepčani Lord Drunkalot sviraju dopadljiv stoner/ doom na debi albumu Heads & Spirits. Ovo je vrlo žanrovski dosledno sa sporim, elegantnim tempom i velikim, faziranim rifovima, ali gitarista Ganjalf the Green ima jedan osoban, ličan stil i vrlo je lepo da preko njegovih psihodeličnih solaža nije nasnimljena ritam gitara jer to muzici daje zanimljivu dinamiku. Isti čovek je zadužen i za vokale koji su opet na momente iznenađujuće dobri i raznovrsni i Lord Drunkalot se time, ali i solidnim songrajtingom svakako izdvajaju od gomile stoner-kolega na svetskoj sceni.

https://lorddrunkalot.bandcamp.com/album/heads-spirits

Slično, dakle, dosta klasično, zvuče i francuzi Deep Space Mask. Njihov album, pretpostaviću prvi, Songs from the Dark Light je za možda malu nijansu izbluziraniji i bliži radio-friendly verziji stonera sa malo grunge elemenata ali ovo je svakako teški, glasni, nisko naštimovani rokenrol koji će se dopasti svakome ko ovakvoj muzici teži. Deep Space Mask imaju snažan, mada možda malčice nedinamičan zvuk ali i pesmu koja se zove Sabbath, što treba ceniti. Lep program u svakom slučaju.

https://deepspacemask.bandcamp.com/album/songs-from-the-dark-light

Evo su nam opet u goste došli i kosmonaut iz Ohaja, sa svojim već šestim albumom za malo više od godinu dana. Jebiga, neko se radi a neko – radi. Tales from the Cosmic Highway Volume One je još jedan solidan opus kvalitetno odsviranog i snimljenog stoner metala, sa vrlo lepo pogođenim odnosom bluza, psihodelije i dooma u kompozicijama i produkcijom koja uspeva da bude glasna i snažna a da ne optereti slušni aparat. Zapanjujuće za bend sa toliko izdanja u tako malo vremena, kosmonaut su puni dobrih ideja i ovo je album koji preporučujem sa apetitom:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/tales-from-the-cosmic-highway-volume-one

Finci Dö valjaju vrlo prijatan doom metal na svom novom EP-ju, Black Hole Mass. Ovo je baš onako momački fazirano i psihodelično sa jednim finim okultno-satanskim-grindhouse prizvukom. Bend sam kaže da im je ovo najteža i najagresivnija ploča ali ovakav zvuk im savakako leži. Veliki rifovi, krešteći vokali pa onda i melodični refreni, sve poplavljeno cunamijem fuzza – to je pravi recept za opuštanje i užitak. Tri pesme, mnogo radosti:

https://doofficial666.bandcamp.com/album/black-hole-mass

Švedsko-norveški Enigma Experience imaju definitivno previše grunge elemenata za moj ukus na debi albumu Question Mark, ali kada se krlja onda se pošteno krlja sa jakim fuzzom i teškim bubnjevima. Ovo je projekat Niklasa Källgrena iz Truckfighters i u pitanju je slična muzika i veoma dobro produciran album. Enigma Experience me svakako intrigiraju dobrim songrajtingom i aranžmanima koji spajaju spontanost u izvedbi sa vrlo dirigovanim kompozicijama. Vredi poslušati:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/question-mark

Isti izdavač, švedski Fuzzoramarecords izdao je i novi album austrijskih Witchrider i mada je i Electrical Storm za nijansu suviše „komercijalan“ za moje uši, ovo je svakako dobar, odlično produciran fuzz rock sa kul rokerskim etitjudom i lepim rifovima. Zvuk gitare je ovde moram da kažem, toliko dobar da ga je milina slušati i skoro da nije bitno šta bend svira. Ali naravno da je ipak bitno i ovo je ploča sa jedanaest pesama koje će se dopasti svakome ko voli taj neki „televizijski“ rok što se danas vrti.

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/electrical-storm

Šveđani Aztakea su EKSTREMNO teški na debi albumu, The Crawling Chaos. Ovo je doom/ sludge zvuk napucan do eksplozije gde distorzirana basčina gazi sve ispred sebe, čak i pre nego što čujete preteške gitare i bubnjeve sve deformisane od glasnoće. Bend sve nekako drži na okupu, ne dopuštajući muzici da nestane ispod ekstremnog zvuka a pesme su lepe, spore, pomalo sjetne i pomalo epske, pomalo zle, baš kako čika Meho voli. Odlična ploča iako me od nje bole uši:

https://aztakea.bandcamp.com/album/the-crawling-chaos

Jedan od najboljih doom albuma poslednjih par meseci ponudili su Kanađani Völur. Death Cult, njihov treći album nam ovo troje mladih, lepih ljudi predstavlja u vrlo sazreloj formi gde se elementi folka, kamerne muzike i jazza udobno smeštaju uz propisno teški i spori doom metal, tako da se violina, viola, kontrabas i klavir odlično uklapaju uz moćne bubnjeve dok ne zaboravite da ovaj bend u postavi uopšte nema gitaru i da sva težina koju čujete potiče od klasičnih, ali ne i klasično odsviranih i snimljenih instrumenata. No, zvuk je važan, ali je jednako važno da Völur pišu kvalitetne pesme koje ne zapostavljaju ni jedan facet njihovog amalgama stilova, izvrsno kombinujući doom metal stileme (vrišteći vokal, hromatske teme) sa folk harmonijama, višeglasnim melodičnim pevanjem, ritualnim momentima, jazz improvizacijama… Da je ovo pritom i snimljeno vrlo lepo ne bi li se sve čulo (mada je moglo da bude MALO manje glasno u masteringu) je pravo čudo. Obavezno:

https://volur.bandcamp.com/album/death-cult

Ubrzajmo sad! Norvežani Beaten to Death su pre dve godine imali izvanredan album pomalo eksperimentalnog grindcorea, Agronomicon, a  Laat maar, deel een: ik verhuis naar Mastbos je, ako dobro čitam njihova kriptična objašnjenja, EP sa četiri pesme koji su izdali fizički ranije ove godine a sada nam donose i daunloud izdanje. I dobro je da ga donose jer ovo je (ponovo) fantastičan grindcore sa inventivnim korišćenjem melodija da se nafarba sva ta agresija, i pametnim aranžiranjem koje odlično nosi pesme od po dva minuta. Miks digitalnog izdanja je veoma grub, sa glasnim, bučnim masteringom, pa ga treba izdržati ali ovo je, da bude jasno, urađeno namerno i uklapa se uz estetiku same muzike. Izvanredno:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/laat-maar-deel-een-ik-verhuis-naar-mastbos

Ako su beaten to Death grindcore zagledan u budućnost onda su losanđeleski Time of Chaos katalog njegovih ranih estetskih ideja i tehnika. Eponimni album (EP?) sa sedam pesama donosi štrokav, mračan ali disciplinovan crustgrind koji se ne zamara nekakvim naprednim harmonskim teorijama i matematičkim ritmovima nego, prosto, kao što su i naši preci radili, uzima Discharge, Master, šta ja znam, Repulsion, sve ubacuje u blender i izlazi muzika kakvu su pre četvrt veka pravili Carcass Grinder ili Rot. Meni je to, naravno, drago srcu a Time of Chaos, iako rade u vrlo svedenom formalnom okviru, nisu diletanti i ovde nema krša i ispadanja:

https://timeofchaos.bandcamp.com/album/self-titled

Nothing Sacred su australijski thrash metal bend koji je svoj poslednji (i jedini) album, snimio još 1988. godine. Što se kaže, njihov poslednji prijatelj umro je još krajem prošlog veka. Ali bend se ne da i evo novog singla, First World Problems koji je, pa, zabavan. Tri su ovo pesme gruverskog thrasha koji ima malo te neke starinske, rokerske estetike, ali je nabijen modernom energijom i produciran sa ukusom. Zanimljivo je ovo i pisano, solaže u Oracle su, recimo izvrsne, a bend ima osećaj za kreiranje tenzije i ovo je, sve u svemu, prijatno iznenađenje:

https://nothingsacredau.bandcamp.com/album/first-world-problems

The Steven Seagal Project nije novi muzički bend omiljenog glumca/ aikidoke/ muzičara/ opsenara već trio iz Venecuele koji svira nekakav gruverski thrash metal na demo snimku Sobrevivir. Ovo su tri bučne, energične pesme sa odličnim pevanjem na španskom, razigranom ritam sekcijom i nekim zaista dobrim gitarskim idejama. Sreću (samo malo) kvari činjenica da je ovo, reklo bi se, snimano na bar tri različita mesta pa svaka pesma ima vidno drugačiji zvuk i miks, ali bendu se ne može poreći energija, eksplozivnost, jedna seksi dimenzija koja meni jako prija:

https://fnproductions.bandcamp.com/album/sobrevivir-demo

Split Zone je naziv split EP-ja dva italijanska benda, Kill The Slow i Manomorta i onako kako dizajn omota omažira DRI-jev klasični Thrash Zone, tako i ova dva benda prže brz i energičan thrashcore po uzoru na osamdeste. Ima ovde DRI-ja, ali ni jedan od ova dva benda nije klon i oba pružaju osoben i autentičan thrash sa eksplozivnom energijom i uverljivim besom. Žena koja peva u Manomorta, Giulietta  je, takođe, sjajna. Super:

https://cbcunited.bandcamp.com/album/split-zone

Melbunški Harlott na četvrtom albumu, Detritus of the Final Age nude veoma zreo, čak i malko progresivan thrash metal koji meni veoma prija. Ovo je kao neka poznija faza Kreatora, ako već treba da se gađamo poređenjima, ali nije kopija već više dolazak do iste teritorije sopstvenim razvojem i evolucijom. Što znači da Harlott čukaju žestoko i brzo ali da se i izuzetno trude oko aranžmana koji su ambiciozni bez gubljenja u kompleksnosti. Dakle, ovo jeste kompleksno ali pesme ne gube taj neki zamajac žestine i brzine i bend nema problem da ih spakuje čak deset komada na ploču. Album će i najnevernije Tome kupiti zatvarajući se obradom Cannibal Corpsea i thrash verzija The Time to Kill is Now je naprosto ODLIČNA. Mastering glasan, preglasan ali ovo ne uspeva da pokvari muziku i dobar miks:

https://harlottmetal.bandcamp.com/album/detritus-of-the-final-age

Još vrlo solidnog thrasha stiuže nam iz Švedske. Warfect na svom četvrtom albumu, Spectre of Devastation u svoj brzi thrash metal ubrizgavaju malčice deaththrash i black elemenata za jednu disciplinovanu, dobro podmazanu svirku koja se kreće velikom brzinom ali ima i odličnu atmosferu. Ja sam čovek koji se odmah primi kada čuje dobre, trešerske rifove preko ovako brzih bubnjeva ali Warfect, srećom, imaju i dovoljno osećaja da variraju dinamiku i pišu raznolike pesme da ovo ne bude dosadno:

https://warfect.bandcamp.com/album/spectre-of-devastation

Narkan su iz Čilea i njihov drugi album, Infestación, dolazeći trinaest godina posle prvenca, a izašao u Oktobru – sada sa digitalnim izdanjem – je vrlo autoritativna deathgrind ponuda brzog tempa i pržećih rifova. Narkan nisu filozofi i atmosferičari već pošteni ljudi i radnici, koji sviraju velikom brzinom, imaju izvrsne gitarske teme (slušajte Sealed in a Coffin!!!!) i mada nemaju najskuplju produkciju na svetu, njihov miks je makar čist i prenosi najveći deo energije koju bend proizvodi. Ovo je muzika oznojenih čela i promuklih grla, zaljubljena u brzinu i osvojila mi je srce skoro bez imalo truda:

https://narkan.bandcamp.com/album/infestacion

Guillatine iz Long Biča u Kaliforniji na prvoj pesmi maltene direktno citiraju klasični Cannibal Corpse i to je dobro jer odmah znamo da imamo posla sa old school death metalom koji je sirov, težak i nestašan. Beheaded je novi EP ovog benda i ovih sedam pesama (iz nekog razloga Metal Archives navodi samo četiri pa pretpostavljam da ih je toliko na fizičkom izdanju koje stiže u Decembru, a da su poslednje tri pesme, nekakav neobjavljeni demo, ovde dodat kao bonus) su veoma zabavne, sa jednom grubom, snažnom, prebijačkom izvedbom i baziranjem na velikim, atmosferičnim rifovima i gitarskim ukrasima. Čuju se ovde pored Cannibal Corpse (slušajte vokal!) i drugi bendovi koji su devedesetih harali death metal andergraundom pa ako volite Incantation, rani Convulse, Bolt Thrower, Baphomet itd. Guillatine bez ostatka zavređuju pažnju. Meni je, uz izvrstan zvuk na prve četiri pesme, ovo izdanje odlično:

https://guillatinewcdm.bandcamp.com/album/beheaded

Weeping iz Nju Džersija imaju prvi demo, I Don’t Hear the Angels Calling i ovo je meni odličan, onako, prljav, starinski ali kvalitetan i ne zastareo death metal. Ima u muzici Weepinga dosta te neke hardcore usredsređenosti, pa iako su gitare dobre i maštovite, aranžmani su usredsređeni na to da se ide napred, brzo i dinamično, bez gnjavaže i dobijanja u vremenu. Otud i pesme traju manje od dva minuta (jedna kraća i od minut) i bend me je ovim demom apsolutno kupio. Nadam se prvom albumu uskoro:

https://weepingdeath.bandcamp.com/album/i-dont-hear-the-angels-calling

„Pravi“ hardcore dobijamo na prvom izdanju benda Plague Thirteen koje se zove isto kao i bend i ima šest pesama pa je to kao nekakav minialbum. Plague Thirteen treskaju dobar neo-crust kako to njihov izdavač taguje na Bandcampu, venčavajući tvrde i teške D-beat ritmove sa rifovima koji pored prženja umeju da idu i u malčice emotivnije vode. Lepo to ide mada su pesme prilično dugačke s obzirom na jednostavnu formulu, ali bend dobro svira i lepo se snimio:

https://shoverec.bandcamp.com/album/s-t-7

I Lunar Blood iz Nju Džersija su nekakav hardcore, mada oni sebi kače death metal etiketu. Da se nađemo na pola puta reći ćemo da Demo 2020 nudi dve pesme D-Beata koji se transformiše u black i death metal snagom volje i da to zvuči odlično. Ovo je teška, mučna ali seksi i zavodljiva muzika dobrih rifova, paklenog vokala i visokog tempa. Plus, ovo je demo a producirano je jedno 666% bolje od većine blek metal albuma koje sam čuo ove nedelje sa ubedljivom aproksimacijom švedske death metal težine:

https://lunarblood.bandcamp.com/album/demo-2020

Još pravog hardkora dobijamo na albumu Severing The Hands Of Manipulation And Hate sastava Lie Still. Ova oklendska ekipa vidno voli brzi hardcore thrash iz osamdesetih i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death Productions pominje Cryptic Slaughter, Attitude Adjustment ali i Minor Threat. Sve su to sasvim solidne koordinate a ja bih pomenuo i Siege, te da Lie Still imaju 23 pesme, uglavnom kraće od jednog minuta za pun hardcore užitak:

https://hpgd.bandcamp.com/album/severing-the-hands-of-manipulation-and-hate

Čikaški Advorsa sa svojim novim izdanjem, EP-jem od četiri pesme, Amalgamation of Horrors pružaju vrlo solidan death metal zvuk koji se meni načelno dopada. Ovo je vrlo klasičan death metal američke provinijencije sa brzo-sporo dinamikom i puno hromatskih denflovanih rifova, negde na tragu, recimo, Monstrosity. Advorsa nisu previše maštoviti u pisanju i pesme imaju i generičke moš-delove pored insipirisanijih elemenata (dođe mi da im vrištim na uho „svirajte brzo sve vreme!!!“) ali sve se to ipak okej sluša uz solidnu produkciju i kvalitetnu svirku. Plus, omot je super:

https://advorsa.bandcamp.com/album/amalgamation-of-horrors

Tradicionalno težak na ušima kad mi se ponudi melodični death metal, ipak sam se prilično odobrovoljio slušajući debi album montrealskih Vocyferium. When the Darkness Comes uzima klasične Black Dahlia Murder fore – koje su ionako dobar deo vremena ubrzani Iron Maiden, jelte – i od njih pravi nešto svoje. Da budem iskren, album ima previše pesama i one su predugačke za moj sasvim razoreni kapacitet za obraćanje pažnje, ali Kanađani odlično sviraju i mada u komponovanju ne idu daleko izvan već postojećeg kalupa, čuje se ovde trud da se kreiraju lepe melodije i zanimljive teme. Pa i to je svakako za pohvalu:

https://vocyferium.bandcamp.com/album/when-the-darkness-comes

Finci Decedent su daleko bliži mom senzibilitetu sa death metalom dosta stare škole i veoma heavy zvukom na svom prvom EP-ju, Kadotus. Ovo je rifaški, tvrd death metal koji zna da vozi i brzo i sporo i veoma je razuman po pitanju težine i razgovetnosti. Kvalitet!

https://decedentband.bandcamp.com/album/kadotus

Dopadljivi su i Francuzi Sépulcre čiji prvi demo Ascent Through Morbid Transcendence donosi klasičan old school death metal zvuk sa tri pesme u tradicionalnom Grave/ Autopsy fazonu. Ne originalno, ali veoma, veoma korektno napisano i odsvirano i puno divnih rifova, morbidne atmosfere i, generalno, mnogo po ukusu mene, starije osobe.

https://sepulcredeath.bandcamp.com/album/ascent-through-morbid-transcendence

Dehuman Reign su nemački bend sa misijom da se svira američki death metal iz devedesetih pa im je tako drugi album, Descending Upon The Oblivious izrazito u stilu bendova kao što su Monstrosity ili Malevolent Creation. Pričamo o bendovima koje sam veoma voleo dvedesetih (a i sada ih volim) pa mi je i Dehuman Reign simpatičan, ali ne pričamo ovde o nekoj reinvenciji formule već najpre o njenoj solidnoj replikaciji. Utoliko, Descending Upon The Oblivious nikako nije nekakva obavezna lektira ali solidno je produciran i prijatno mi zapljuskuje uho blastbitovima i mračnim rifovima. Sasvim ljudski:

https://dehumanreign.bandcamp.com/album/descending-upon-the-oblivious

Hellyseum su francuski bend koji se JAKO pali na Iron Maiden. I druge bendove, ali prevashodno na Iron Maiden, a što se dobro čuje već iz prve pesme na njihovom EP-ju Family Portrait. I dobro se pale, mislim, ovo je solidna svirka, mnogo lepih gitarskih harmonija, muzika solidnog tempa i jedan lep, himničan senzibilitet koji me zaista na najprijatniji način podseća na Maiden sa polovine osamdesetih, u vreme kada su bili najbolji. Šteta je da je ovaj EP zapravo jedna malo bolje snimljena proba jer ovakva muzika zaslužuje bolju produkciju. Ipak, Hellyseum impresioniraju i daju ozbiljno obećanje za budućnost:

https://hellyseum.bandcamp.com/album/family-portrait

Megaton Sword je vrlo cheesy ime i, svakako, ovi Švajcarci – koji se slikaju sa mačevi i kožne narukvice sa nitne – na  svom prvom albumu, Blood Hails Steel – Steel Hails Fire sviraju vrlo cheesy metal. Ali to valjda ide uz „epic heavy metal“ stilsko određenje. Meni je ovo pomalo i nedopečeno, sa pevanjem koje, recimo, zapravo može da bude mnogo izražajnije, ali za ljubitelje ovog partikularnog pogleda na metal mislim da ima dovoljno epske atmosfere i himničnosti da se lepo proguta:

https://megatonsword.bandcamp.com/album/blood-hails-steel-steel-hails-fire

Els Focs Negres – što bi na Katalonskom, iako je bend iz Portugalije, bili „crni ognji“ – sebe, a povodom svog istoimenog prvog albuma opisuju sledećim terminima: „Heavy Metal Armageddon! Speed Metal Massacre!“ Da se čovek malo uplaši i refleksno dlanovima zaštiti uši. No, kad se pusti, album zapravo ne nudi ni armagedon ni masakr već prijatan, onako, sirov ali melodičan hevi metal starije škole sa elementima (blackened) speed metala ali bez nekakvih pretenzija da to bude nešto ekstremno. Ovo je uglavnom srednjetempaška, himnična muzika koja je bučna na jedan pijan, dobroćudan način i prijaće ljudima u godinama.

https://elsfocsnegres.bandcamp.com/album/els-focs-negres-2

Ecclesia iz Francuske svoju muziku opisuju kao „Witchfinding Metal of Doom“, kako im se zvao i prvi EP pre koju godinu, ali kad čujete njihov debi album, De Ecclesiæ Universalis, zapravo shvatite da je ovo melodični power metal koji koristi elemente doom metala. Ovo je zapravo neobična kombinacija, kao da ste uzeli Yngwieja Malmsteena i Candlemass i slepili ih u jedan entitet, ali, da budemo iskreni, sastavljena je od dopadljivih elemenata. Ovde ima puno crkvenih orgulja i mračnih proklamacija, ali i puno melodičnih, višeglasnih refrena, i mada za mene Ecclesia nikada ne postiže tu neku idealnu sinergiju, ne mogu da kažem da ovo nije interesantan album da se čuje:

https://ecclesia-official.bandcamp.com/album/de-ecclesi-universalis

Neću lagati: izlazak svakog novog albuma AC/DC me razneži. Ovaj bend je bio institucija i imao iza sebe nekoliko bona fide klasičnih rok pesama mnogo pre nego što sam ja počeo da slušam metal u ranim osamdesetim godinama prošlog veka i, činjenica da su spucali skoro pola veka rada u bulju i da i dalje prave muziku koja je stilski i po senzibilitetu verna onome što su uvek radili je impresivna. Nije da se AC/DC nisu ni malo menjali tokom decenija, ali čim čujete prvu pesmu na albumu PWR/UP znaćete tačno ko je ovo, i kakav će album biti. Dosta dobar, zapravo. AC/DC nisu snimili ni jedan loš album u karijeri (a ovo im je tek sedamnaesti, da bude jasno) i ako volite njihov stil, volećete i PWR/UP. Iako bend svakako ima šta da dokazuje sa ovom pločom (Malcolm otišao iz benda zbog bolesti a zatim preminuo, zamenio ga netjak Stevie, Brian se vratio da peva), zanimljivo je čuti da to ne rade bukom i prebudženim zvukom već pre raznovrsnim, promišljeno napisanim pesmama koje uobičajenom spoju bugija i bluza dodaju komponentu britanskog glam zvuka iz sedamdesetih (Through The Mists Of Time, recimo). Čak i brže pesme (Demon Fire) su zasnovane na složenijim ekstrapolacijama bluz matrica a ne na pukom „metal“ rokanju, a AC/DC nikako ne zaboravljaju da su im himnični refreni jedno od najjačih oružja. Pažljiv, lep miks koji muzici daje prostora da diše i ne zbunjuje se misleći da je glasnost isto što i energičnost zaokružuje još jedan (ne)iznenađujuće prijatan album australijske ratne mašine:

https://powerupacdc.bandcamp.com/releases (Ovo će sa Bandcampa sigurno uskoro biti uklonjeno jer je u pitanju očigledno piratski profil, ali evo za sada)

I Macabre imaju novi album i mada bend svira tri i po decenije, Carnival of Killers je tek njihova šesta dugosvirajuća ploča. Macabre su bili dah velike svežine (ili zadah truleži, da ostanemo u death/ gore raspoloženju) tamo krajem osamdesetih kada je njihov prvi album, Gloom, spojio death metal i grindcore opsesiju nasiljem, hororm i serijskim ubicama sa muzikom koja je bila brza i „ekstremna“ ali iznenađujuće tehnički napredna pa i melodična, čak – pevljiva. Carnival of Killers dolazi tri decenije kasnije i drži se manje-više iste matrice samo sa boljom produkcijom i bez te energije iznenađenja koju je Glom imao na svojoj strani. Ovo je svakako dopadljiv i zabavan album i Macabreu ide veliko poštovanje za operisanje unutar iste formule i nalaženju načina da je unaprede u tehničkom pogledu, ali stoji i da ovo nije muzika neke ozbiljne dubine i da od Carnival of Killers treba očekivati pre svega laku zabavu. Ali to nije ništa loše:

https://murdermetal.bandcamp.com/album/carnival-of-killers

Još jedan bend iz osamdesetih ima novi album a radi se o nemačkim Accuser koji su odabrali da svoj dvanaesti album nazovu takođe Accuser. To je verovatno neka vrsta manifesta i mada bend već nekoliko godina izdaje za Metal Blade i aktivan je tokom cele protekle decenije, ima se utisak da sa novim albumom žele da naprave određen novi prodor u svest publike. Hoću reći, ovo je brza, žestoka, dobra ploča. Accuser su svoj prvi demo iz 1986. godine nazvali Speed metal, ali novi album je moderni thrash metal sa povremenim groove elementima i ovih trinaest komada uglavnom nude tvrdi, klasični nemački thrash presecan, moram da priznam, za mene potpuno neuspelim melodičnijim, groove momentima. Pesma kao što je Be None the Wiser je čist višak i naduvava album koji sa svojim klasičnim thrash programom ostvaruje dosta dobre rezultate. Accuser svakako mogu da se pohvale da umeju da pišu dobre pesme a ovo je i dobro producirano i vredi da se čuje. Svaka čast da posle više od trideset godina bend ima ovoliko energije i ljubavi prema  thrashu.

https://accuser.bandcamp.com/album/accuser

Black Soul Horde su neo-NWOBHM bend iz Atine i Grci na svom drugom albumu, Land of Demise imaju osam dobro produciranih, tvrdih ali melodičnih pesama u klasičnom stilu ali sa modernom čvrstinom i brzinom. Dosta je redovno da se u taj NWOBHM zvuk ubrizgavaju thrash elementi koji su, uostalom, iz njega i nastali pa i Black Soul Horde ovde sigurno idu ovom razgaženom stazom. Vokali su malo osobeni i treba se na njih navići, ali Land of Demise je pun energije i brzine i svakako ga preporučujem za proveru:

https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/land-of-demise

Life Loss iz Mičigena su svom albumu This City’s on Fire and So Am I dali bizarno ime i ne naročito prijemčiv omot a što je šteta jer je muzika zapravo vrlo zanimljiva. Life Loss su negde između klasičnijih grindcore/ powerviolence formula i modernijeg slamming death metal i djent/ deathcore nabijanja. Ovo je agresivna, ali uglavnom sporija muzika, nabijena tenzjom i nasiljem koje se ne ispucava u kratkim rafalima već je deo opšte atmosfere. No, Life Loss umeju da pišu pesme pune interesantnih preokreta i iznenađenja (slušajte On a Path of Self Destruction) i album ume čoveka da uvuče i ne pušta ga do kraja:

https://lifelosshc.bandcamp.com/album/this-citys-on-fire-and-so-am-i

Meksikanci Satón sebe opisuju i kao posthardcore i screamo ali njihov album, ni’in je i sasvim uverljiv, bučan i moćan moderni metal, sa matematičarskom disciplinom ali i jednom ljudskom, emotivnom dimenzijom. Bend svira zaprepašćujuće dobro, a nabasovan, prostoran miks je dobar kompromis sa preglasnim masteringom, pa je ovo ploča koja se sluša sa zanimanjem. Meni odlična, uz puno emotivnih krešenda, ali bez prenemaganja i melodrame:

https://jeanscenecreamers.bandcamp.com/album/sat-n-niin

Ploča nedelje dolazi iz death metal sfere. I iz Denvera. Malo je falilo da umrem od sreće kada sam čuo treći album trija Of Feather and Bone. „Ovo je sve što sam ikada želeo od death metala“ govorio sam religiozno dok su mi niz obraze slobodno tekle suze radosnice a iz zvučnika eksplodirao opus pod nazivom Sulfuric Disintegration. Of Feather and Bone su genijalni a ovaj album ima samo šest pesama zato što je šest broj neraskidivo vezan za metal i njegove mračne forme, a i zato što ni jedno živo biće ne bi izržalo više od šest ovako teških i dinamitnih komada. Of Feather and Bone spajaju najbolje iz death metal korpusa, gradeći na old school death metal temeljima masivnog, kavernoznog zvuka, velikih, himničnih rifova i demonskih vokala ali onda ubrizgavajući turbo injekciju grindcore brzine u čitavu konstrukciju. Rezultat je kolekcija monstruoznih pesama koje kombinuju težinu i brzinu na najbolje načine, skoro potpuno ignorišući za obični death metal standardno oslanjanje na srednji tempo i mošerske deonice. Nije da ih nema, naravno, ali Of Feather and Bone uspevaju da ceo album zvuči kao jedna zahuktala, zaošijana mašina koja uzleće u nebo prošarano munjama usred uragana. Izvanredni kao celina, savršeni u detaljima, posvećeno antihrišćanski nastrojeni, Of Feather and Bone čine najmanji od svih grehova time kada svoju izvanrednu muziku pakuju u jako komprimovan master. Ovo joj, zbog izvrsnog miksa, ne šteti koliko bi oštetilo neki drugi bend ali, eto, čisto da se ne kaže da je ovo album na kome nema šta da se unapredi. Ako ste ikada i za trenutak pomislili da bi trebalo da čujete makar jedan death metal album u životu, Sulfuric Disintegration je taj album. Samo pazite, mogao bi da vam se dopadne a onda smo svi u problemu:

https://offeatherandbone666.bandcamp.com/album/sulfuric-disintegration