Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 5-12-2020

Ne znam kako vi, ali kad mi nestane vode u Petak uveče i i dalje je nemam u Subotu u dva popodne osećam se baš zlo. Kakva sreća, onda, da sledi pregled muzike zla i naopakog, odnosno najzanimljivijih metal izdanja koja sam čuo u protekloj nedelji.

Prvi je blek metal, pa još iz Amerike, pa kuda to ide ovaj svet, 2020. godina je promenila baš sva pravila! Deveneror je duo studijskog tipa iz Severne Karoline čiji je drugi album, Malleus Philosophorum („Fosforni malj“? Ako ovo nije najkulje metalsko ime albuma ove nedelje neka me odmah pregazi tramvaj!) (Edit: kako kolega Pažin u komentaru ukazuje – moja kratkovidost dostiže epske razmere jer je ovo očigledno Malj za filozofe a ne Fosforni malj. Zahvaljujemo se!) sav u okultnom i magijskom, ali je i muzički izvrstan. Deveneror ne rade stvari dramatično drugačije od američke sabraće i sasestara, ovo jeste atmosferično i onako, opojno, ali je i odlično, živo producirano (slušajte tu mekanu, toplu a masivnu basčinu koja nosi pesme) i pesme su odlično napisane da se kapitalizuje na atmosferi. Deveneror znaju kako da sagrade narativ, da napetost pojačavaju dok ne dođe do priželjkivane eksplozije i, kad sviraju brzo, to zvuči urnebesno dobro. Odličan album:

https://vargheistrecords.bandcamp.com/album/deveneror-malleus-philosophorum

https://deveneror.bandcamp.com/album/malleus-philosophorum

Švedski duo Svartghast vrlo ubedljiv na svom debi albumu, Perdition koji reinkarnira simfonijski blek metal sa kraja devedesetih u prilično solidnoj formi. Ne da je ovo sad kao neka moja najomiljenija muzika svih vremena, ali simpatična je ovo pompa i iako ću radije slušati Setherial (u kome je     Göran Setitus i svirao više od decenije) nego Dimmu Borgir na koji Svartghast pomalo podseća, ovo je svakako superprofi uradak, sa solidnom produkcijom i dobro pogođenim žanrovskim rukopisom:

https://dusktone.bandcamp.com/album/perdition

Debi album norveških Varde, nazvan Fedraminne je sjajan. Ovaj trio bradatih muzičara svoju kombinaciju blek metala sa folklornim motivima i ispitivanjem nasleđa formatira kroz dugačke pesme srednjeg i sporijeg tempa koje, za razliku od većine blek metala folklorne provijencije, ne pate od viška drame i teatra već se zadovoljavaju jednom odmerenom, dostojanstvenom eksploracijom narodnih motiva. Ima ovde i bržih komada (Forbundet, recimo), ali Varde nisu agresivan bend i njihova muzika ne treba da šokira i zgrozi. Ovo je, kako rekoh, odmerena, dostojanstvena muzika koja i sam blek metal tretira kao deo folklora – što on danas praktično i jeste – i organski ga spaja sa nekim klasičnijim narodnim izrazom. Izvrsno:

https://vardeband.bandcamp.com/album/fedraminne

Sa imenom kao što je Goat Vomit Noise, neće vas iznenaditi da je ovaj trio iz Ankone na liniji sirovog, satanističkog blek metala ali će vas možda iznenaditi da njihov novi album, Wrong Side Discipline zapravo sadrži artikulisanu, pa i disciplinovanu, solidno produciranu muziku. Ovo nije blek-metal-kao-buka već blek metal koji svoju bestilajnost predstavlja na uzdržanije, umetničkije načine. Prijatna ploča:

https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/wrong-side-discipline

Jeste iz prošle nedelje ali vredi da se istakne: jednočlani ukrajinski blek metal projekat Ieschure ima novi EP, Phantoms Of God i Lilita Arndt koja ovo sve pravi je, pa, odlična. Ovo je bučan, avangardan ali vrlo fokusiran, ličan blek metal koji ne upada u uobičajene lo-fi klopke spremne za slične projekte, sa kompozicijama koje se ne drže klasičnih aranžmana ali nisu ni neusmereni, pogubljeni eksperimentalni poluproizvodi. Žena je vrlo kreativna, vrlo talentovana i ovo je blek metal sa jakim ličnim pečatom koji iz sve snage podržavam:

https://ieschure.bandcamp.com/album/phantoms-of-god

Pompezan i melodičan blek metal stiže nam iz Madrida na prvom EP-ju dua Razak. Eclipse je ploča sa pet pesama koje imaju mnogo teatralnog u sebi, uz koje se provuče i dosta obrednog i to je vrlo simpatično. Ovaj bend sebe vidi negde na granci blek metala i death metala ali sa mističnim, okultnim elementima koji su svakako bliži blek metal delu spektra. Pesme su intrigantno napisane, svaka sa svojim identitetom i idejama i kao paket ovo je maltene pozorišna predstava spravljena samo u domenu zvuka. Vrlo zanimljiv EP:

https://razak.bandcamp.com/album/eclipse-ep

The Curse je split EP dva srpska blek metal benda a izašao za takođe srpski NAV Records. Simpatičan, underground i lo-fi zvuk dobijamo od pančevačkog jednočlanog Paganus Diabolous dok Strahor iz Lebana iako ni sami nemaju neku preskupu produkciju, nude nešto kompleksniji i glamurozniji blek metal. Nije originalno, nije skupo, nije inovativno, ali je autentično i meni to lepo leži:

https://navrecords.bandcamp.com/album/the-curse

Conjuring Subterranean Vortex je pak split album bendova iz njemačke. Hadopelagyal su mračan, podzemni black/ death metal bez ikakve primisli da prave „komercijalnu“ ili makar „popularnu“ muziku. Ovo je hermetično, ali žestoko i iskreno. Thorybos su u sličnom čamcu sa malčice većim naklonom čistom black metalu i pesmama koje su za nijansu više monotone. Prijatno onima koji vole da im ne bude mnogo prijatno:

https://hadopelagyal.bandcamp.com/album/conjuring-subterranean-vortex-split-with-thorybos

Treći split EP u ovoj miniseriji je između dva sicilijanska benda: Lich i Ossario. Solidno producirano dobro odsvirano i onako, energično, negde između blek metala i crustpunka, ovo izdanje mi je prijalo:

https://freshoutbreak.bandcamp.com/album/split-2

Echushkya je jednočlani atmosferični blek metal projekat iz, da proverim, Ohaja i posle jednog demo-snimka, jednog albuma i jednog EP-ja na red je došlo objavljivanje – kompilacije? Oh, well, život je kratak, a ovo je zapravo na gomilu sabran taj demo i taj album, pa je Earth and Sea zapravo fina ponuda od deset pesama gde su dve sasvim nove. Andrew Lampe koji sve ovo piše i svira pravi zapravo lepu, hermetičnu ali prijatnu, ličnu muziku koja se ne gubi u nekakvim meditacijama ali jeste na njima zasnovana. Lepo je to odmereno, sa pažnjom da se napiše i neka pamtljiva tema, producirano skromno ali prikladno i meni je vrlo prijalo:

https://echushkya.bandcamp.com/album/earth-and-sea

Denverski Boor su svoj EP, Sentenced to Flesh izdali krajem prošle nedelje ali simpatičan je i vredi da se čuje. To jest ako volite sirov, mračan black-death metal koji ima dosta razrađene rifove i srazmerno složene aranžmane ispod svoje brutalističke, divljačke krinke. Meni se dopada kako su Boor maštoviti i taj lepi spoj bestijalne estetike i razrađenijih kompozicija. Odlična svirka, takođe:

https://boor.bandcamp.com/album/sentenced-to-flesh

Njujorški Hierarchy za šesnaest godina postojanja nije izdao pravi album (ali jeste imao nekoliko živih ploča). To se sada menja i eponimni prvi studijski album zvanično stiže u Januaru ali je već ceo na Bandcampu. Hierarchy sviraju stamen, čvrst black-death metal i ovih trinaest pesama, nastajalih tokom prošle decenije i po su satanističke, besne ali i vojnički disciplinovane. Dobra produkcija i mada Hierarchy teško da probijaju nekakve granice u žanru, ovo je vrlo prijatno za slušanje ako volite blek metal i ’90s death metal:

https://hierarchyband666.bandcamp.com/album/hierarchy

Uggligr je, priznaćete, sjajno ime za blek metal bend. Ovaj dolazi iz Norveške i debi album, isto nazvan Uggligr je baš onako, odstojali, fino sazreli skandinavski blek metal, sav u ledu i besu, ali dostojanstven i posvećen stazi s leve strane. Kad imate pesmu Satan Lives In Me, to može da zvuči kao da se malo i sprdate ali iako ova pesma blago naginje ka black-thrash delu spektra, nisu Uggligr nikakva spadala i njihova muzika je iskrena, poštena, ubeđena. Produkcija je srazmerno jeftina ali zvuk je zapravo odličan i dinamičan i ovo je prvenac baš po mojoj meri:

https://uggligr.bandcamp.com/album/uggligr

Omiljeni belgijski metal-pregalac Déhà nas je ove nedelje obradovao albumom Contrasts II isprva zamišljenim da izađe kao novo izdanje projekta Imber Luminis ali kako je u međuvremenu Imber Luminis avanzovao sa jednočlanog projekta u status pravog benda, prolifični autor je odlučio da ovaj album objavi pod svojim imenom. Déhà, kad poželi, piše jako dobar atmosferični blek metal pa je i Contrasts II nežna, hipnotička ploča lepo snimljenog, monotonog i istovremeno ekspresivnog blackgaze zvuka. Nemam ja baš MNOGO strpljenja za ovakve stvari, ali Déhà je vrlo kvalitetan i Contrasts II mi prija:

https://deha.bandcamp.com/album/contrasts-ii

Bečki Narzissus mi se dopao još letos na prvom EP-ju, kada se doduše zvao samo Narziss, a novi EP, Akt II: Fall je odličan, vrlo srčan, vrlo ekspresivan blek metal sa dosta melodije i emocija ali čvrst, žestok, baš po mojoj meri. MK, koji svira i radi sve drugo u ovom bendu napreduje gigantskim koracima i jedva čekam da snimi album:

https://narzissus.bandcamp.com/album/akt-ii-fall

Old Growth iz Njemačke za sebe kažu da su „Woodland Black Metal“ i, bez sumnje, debi album Mossweaver je inspirisan šumama, samoćom i meditacijom u prirodi itd. Ali svakako treba naglasiti da je ovo veoma „post“ muzika sa, istina je, vrištanjem i čukanjem, ali je istina i da je Mossweaver naglašeno blackgaze ploča sa tužnim, melanholičnim harmonijama i da ovde ne treba očekivati tradicionalniji „metalski“ program. Ne da tu ima nečeg lošeg, post-blek metal/ blackgaze su legitimisani žanrovi i mada za mene Old Growth ipak iziskuju prevelik napor da se presluša 53 minuta sjete i emo-kontemplacije, ko voli ovakav zvuk može da se poraduje vrlo pažljivo pravljenom albumu, Pritom, daunloud se prodaje za koliko ponudite:

https://oldgrowthblackmetal.bandcamp.com/releases

https://bandcamp.supremechaos.de/album/mossweaver

Kultni ukrajinski blek metalci Shadows Ground postoje od kraja devedesetih a na albumu Wanderer – njihovom šestom – bubnjeve svira Gionata Potenti iz Blut Aus Nord (i još milijun bendova) pa to sve sugeriše pedigre i kvalitet. I to i dobijamo. Wanderer je izuzetno zreo primerak ukrajinskog/ slovenskog blek metala sa lepom atmosferom i emocionalnim nabojem ali na onaj, barem meni, prijatan način gde se sve to temperira jednom uzdržanošću, hladnoćom, dostojanstvenim odmakom. Šest pesama na ovom albumu su dugačke, oštre ali suštinski meditativne bez mnogo promena dinamike i tempa unutar jednog komada, sa produkcijom koja deakcentuje dinamiku ali naglašava interesantne melodijske teme. Lepo:

https://shadowsgroundofficial.bandcamp.com/album/wanderer

Isti izdavač, njemački Schattenkult Produktionen izdao je i drugi album čileanskih Funeralis, a pod naslovom Gateways to Esoteric Light. Kako i ime sugeriše, kvartet iz Santjaga ovde istražuje te neke, jelte, ezoterične teme a kroz muziku koja je misteriozna i atmosferična ali energična i opasna. Čileanski i južnoamerički blek metal generalno u poslednje vreme kao da se malko vraća korenima i većina onoga što čujem spada u „raw“ kategoriju, često sa veoma lo-fi snimcima, ali Funeralis nisu iz ove ekipe, njihova je muzika razrađena i napisana da iskoristi duža trajanja pesama za složenije, maštovite aranžmane (desetominutna From the Ashes the Phoenix Flames Rises je, reći ću to, remek-delo), a produkcija iako ne „skupa“ je adekvatna za mračni, ezoterični ton koji bend traži. Đavo ne samo da ima sve najbolje melodije nego i sve najbolje albume, Đavo ga odneo:

https://funeralis616.bandcamp.com/album/getaways-to-esoteric-light-lp-2020

https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/funeralis-chl-gateways-to-esoteric-light

Gjendød iz Trondhajma se ne zamaraju ezoterijom i atmosferom, njihov treći album, Angrep je 28 minuta brutalnog old school prebijanja, testerišućih rifčina i bubnjarske torture, sa sve krvoločnim urlicima bubnjara KK (gitarista/ basista se zove K i obojica vole da se slikaju prekriveni – nadam se lažnom – krvlju). Angrep zvuči spontano i živo, pogotovo sa produkcijom koja asocira na malo bolji podrum ali pesme, iako estetski sirove i nemilosrdne, zapravo su minuciozno napisane sa nekim od najboljih harmonskih eksperimenata koje ćete čuti ove nedelje (slušajte bizarne gitare na I et hus uten speil). Naravno, s obzirom da je sve svirano u blastbitu i da je album maltene ceo istog tempa, nije ovo za svakoga, ali ovako kratko, brutalno i kreativno spakovati dobar norveški blek metal umeju samo majstori:

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/angrep

Belgija je ove godine dala nekoliko vanserijsih metal albuma, a prvenac trija Serpents Oath, Nihil kao da žudi da se upiše na ovu listu. Ovo je kvalitetan, atmosferičan ali žestok i tvrd blek metal novije škole ali bez „post“ stremljenja, uredno posvećen surovosti i agresiji, možda sa jednim vidnim naklonom ka švedskoj školi. Iako ploča ima 12 pesama, zapravo traje svega 36 minuta jer su gomila komada samo ukusni i kratki interludiji pa je ono što je glavno – atmosferičan, agresivan blek metal –svakako u centru pažnje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/nihil

Isti izdavač, nizozemski Soulseller Records ima i debi EP finskih Sarvekas. Nazvan Of Atavistic Fury & Visions ovo je izvrstan početni plotun za dvojicu bradatih, namršetnih mladića, sa melodičnim, tradiciji naklonjenim temama i vrlo sigurnim, agresivnim izvedbama. Finski blek metal je već godinama u usponu i Sarvekas su bez sumnje još jedno podsećanje da je ova scena nezaobilazna u ovom trenutku naše povjesne zbiljnosti. Žestoko a osećajno, agresivno a suptilno, Of Atavistic Fury & Visions je obavezna lektira:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/of-atavistic-fury-visions

Za ovonedeljni het-trik, Soulseller Records su se potrudili pa su izbacili i treći album norveških The Deviant. Rotting Dreams of Carrion deluje kao da je u nekoj meri konceptualni album a Norvežani na njemu sviraju vrlo epski, vrlo prijemčiv black-death metal upečatljivih tema i izvrsne izvedbe. Ovo je album koji počinje pesmama o nuklearnoj apokalipsi pa je tu i primereno brz, nemilosrdan i žestok, ali nikada ne zaboravljajući melodije, no u nastavku ploča više naginje nekom srednjem tempu i atmosferi pretnje, ubacujući veću meru death metal sastojaka u mešavinu. Lepo:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/rotting-dreams-of-carrion

Da ne zaboravimo poljsku ponudu, ove nedelje imamo treći album sastava Lęk. Lęk  su kao i mnoga poljska braća & sestre (ali mostly braća) bend koji voli melodiju i atmosferu ali ne zaboravlja na propisan blek metalski fundus pa je Sennych sploty smutków minuciozna ploča lepih, slatkih melodija sviranih preko tvrde osnove. Lepo to, duševno zvuči i Lęk imaju i dobar miks. Albuma, nažalost nema na Bandcampu u slobodnoj prodaji jer izdavač i bend imaju problem sa Paypalom pa daju kod za daunloud tek ako kupite fizičko izdanje, ali se ovo može čuti na JuTjubu:

Hellrot iz Tihuane su jednočlani bend koji, u skladu sa nazivom novog demo snimka – Satan’s Rock n’ Roll – svira vrlo rokerski blackened speed metal. Ovo je dakle, ubrzani Motorhead sa blek metal vokalima? Oh, pa skoro da jeste. Ima mnogo boljih bendova u istom žanru – Hellripper svakako pada na pamet – ali Hellrot ima svog šarma. Pesme jesu malo duže nego što možda treba i produkcija je dosta jeftina, ali ovo se drži sa prave strane lo-fi ograde:

https://hellrot.bandcamp.com/album/satans-rock-n-roll

Veoma sam uživao u EP-ju Kill the Plague kojim je meksički Green Mantis započeo svoju blackened thrash karijeru, a onda sam shvatio da je odlično pevanje (i sjajan miks) delo Vladimira Uzelca, čoveka koga unaokolo ionako stalno hvalim za All My Sins, Terrorhammer i mnoge druge izvrsne black-thrash-speed projekte. Svu muziku u Green Mantis je napisao i odsvirao Meksikanac Rodo Insaniac, jedna gotivna pankerčina i ovo je izvanredan prvi diskografski poduhvat za interkontinentalnu ekipu. Sjajni rifovi, odličan zvuk i vrhunsko pevanje za vrhunski užitak:

https://greenmantis.bandcamp.com/album/kill-the-plague-ep

Idemo sad lagano na stoner, dum, psihodeliju… Across Tundras su objavili zanimljivu kolekciju starih snimaka, Selected Sonic Rituals ~ Volume 3  a gde su retki i izgubljeni snimci sa izdanja koja su danas nenabavljiva (i nenavabljiva). S obzirom da i ovo izlazi u svega 33 primerka, rezana i pakovana ručno, pričamo o kolekcionarskom izdanju u najavi. Elem, naravno, kolekciju možete daunloudovati i kao MP3, za koliko god para hoćete, a ona će vam dati tu već oprobanu kombinaciju psihodelije i stondirane Amerikane koju ovaj bend iz Tenesija provlači. Dugačke pesme, garažna produkcija i mnogo lepog duha na ovoj kolekciji:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/selected-sonic-rituals-volume-3

Danski Wokeh na svom debi albumu, Where Ancients Tread prže dopadljiv blackened doom-death metal, ako mogu tako da ih opišem. Ovo je muzika koje je uglavnom sporijeg tempa ali sa ozbiljnim metalskim rifovima i teatralnom komponentom koje dolaze iz death i blek metala redom. Bend ne komplikuje sa aranžmanima i vrlo brzo ulazi u hipnotički gruv koji se pojnavlja i slušaoca nosi kao na kakvom talasu očajanja. Dobra, sirova ali pristala produkcija i kvalitetna svirka.

https://wokeh.bandcamp.com/album/where-ancients-tread

Takođe Danci, Uddød na istoimenom debi EP-ju valjaju prijatan sludge-stoner zvuk, sav u teškom gruvu i psihodeličnim temama. Pevanje na Danskom je lep detalj mada pevač svakako nije najimpresivniji deo ovog sklopa. Tu titulu pre svega zaslužuju fazirani, moćni rifovi i težak ritam. EP kroz sve četiri pesme vrti maltene isti tempo i sve na neki način zvuči kao jedna pesma ali to u ovom slučaju doprinosi hipnotičnosti:

https://uddoed.bandcamp.com/releases

Rusi The Grand Astoria na svom novom EP-ju, From the Great Beyond nude šest pesama vrlo raskalašnog progresivnog i psihodeličnog roka koji ima poštene metalske kredencijale ali se ne da zarobiti u metalskim formatima. Ovo je muzika inspiracije i rada da ode kud god je ta inspiracija ponese, uvek sa idejom da su psihodelični gruv i relaksiranost najbitniji elementi. Zanimljivo:

https://thegrandastoria.bandcamp.com/album/from-the-great-beyond

Zero One Zero iz Konektikata ne sviraju stoner. Njihova muzika je praktično hard rok sa jakom bluz osnovom i malo grandž začina i to, mada zvuči staromodno, zapravo ispada jedna zdrava i zabavna kombinacija. Bend neće osvojiti oskara za originalnost, naravno, ali unutar tog nekog „klasični rok kako ga shvataju belci“ podžanra, njihov album Full On je sasvim prijatan.

https://zeroonezerorocks.bandcamp.com/album/full-on

S druge strane, masivno psihodeličan doom/ drone metal od merilendskih Funerary Descent na demou Tombreach. Bend ima već par izdanja a Tombreach je  navaren, i, kako sami kažu „Unprofessionally recorded, rife with mistakes and experimental“. Ovo svakako nije profesionalna pa čak ni domišljena muzika ali ima tu žara:

https://funerarydescentofficial.bandcamp.com/album/tombreach

Evo nama i novog Satorinauta. Mađarske komšije i dalje žestoko džemuju i snimaju te džemove i to je uglavnom dosta dobro. Mišićav, psihodelični instrumentalni space rock improvizovan na licu mesta i ovom prilikom mojim ušima donosi dosta radosti sa odličnim gitarskim vratolomijama Bencea Ambrusa iz Lemurian Folk Songs. U svom matičnom bendu Ambrus je vrlo uzdržan i pušta druge da odrađuju najveći deo posla pa ima smisla da je ovde razularen i izuzetno prijatno distorzirano psihodeličan. Exclusive All Inclusive je do sada najbolji album ovog projekta a prodaje se za popularnih „koliko date“. Ne budite životinje, dajte:

https://satorinaut.bandcamp.com/album/exclusive-all-inclusive

Kad smo već kod nauta, Hypernaut su iz Lime, iz Perua i njihov debi album, Ozymandias je vrlo šarmantan komad gruvi roka koji spaja klasičan stonerski gruv i psihodeličnu energiju sa jednom kul pankerskom neposrednošću. Ozymandias je dobro produciran i ovo nije garažna svirka ali pesme iako imaju čvrstu strukturu, takođe poseduju i dovoljno kvalitetne, spontane svirke da deluju živo i budu zabavne. Prijatnih četrdesetak minuta rokenrola:

https://hypernaut.bandcamp.com/album/ozymandias

A dok smo u Južnoj Americi, prošle nedelje su Čileanci Pies De Plomo izdali album El Gran Misterio i ovo je odlična ploča psihodeličnog stoner roka, sa velikim rifovima, kvalitetnim gruvom i nadahnutim temama. Psihodelija i narkotici su svakako u korenu ove muzike (druga pesma se zove 4.20 i, kad smo već kod toga, traje 4 minuta i 33 sekunde a nije u pitanju tišina) ali ekipa iz Santjaga je napisala i provežbala ove pesme vrlo ozbiljno sa upečatljivim, distinktnim temama i dobrim studijskim miksom. Za svakog ko voli Black Sabbath i sve što je iz njih nastalo:

https://piesdeplomobanda.bandcamp.com/album/el-gran-misterio

Kad već pominjemo Ozimandijasa, Francuzi PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques su na svom albumu Ozymandias zapravo slični, vozeći instrumentalni, džemerski spejs rok, ali sa ipak nešto većom lojalnošću bluz osnovama ove muzike. Ume to dobro da bude, pogotovo jer su ovo dugačke pesme, po devet minuta pa na više, gde ima mesta za lepu razradu, a PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques se i trude da drže stvari zanimljivim namernim promenama smera u nečemu što su očigledno uvežbani i napisani delovi. Zvuk je organski, blago garažni ali topao i prijatan. Lepo:

https://pamplemoussesethyliques.bandcamp.com/album/ozymandias

Hideous Monster iz Portlanda na EP-ju  Darkenum sviraju četiri pesme nečega što je malko metal, malo pank, ali najviše nekakav psihodelični horor-rok. I to im vrlo lepo leži. Ovo uglavnom nije „prijatna“ muzika, sa vrištećim vokalom i ružnim temama, ali je ipak prijemčiva i ima dobar gruv:

https://hideousmonster.bandcamp.com/album/darkenum

Iz Irana dolazi death-doom duo Witness the Existence i njihov album  Enshrined Twice, pretpostaviću prvi u opusu, jeste interesantna kombinacija spore, emotivne ali i teške i glasne muzike. Witness the Existence vole dugačke pesme i sporo-razvijajuće teme ali je sve to dosta deathmetalski po senzibilitetu, dakle, prevashodno rifaški i bez mnogo bežanja u „atmosferu“ iako bend sebi lepi i progressive etiketu. Jeftina ali solidna produkcija i album koji svakako vredi čuti:

https://witnesstheexistence.bandcamp.com/album/enshrined-twice

Belgijski Pothamus sami lepo opisuju svoju muziku kao kombinaciju tribalne muzike, post rocka i sludge metala. Album Raya je sklopljen od šest kompozicija od kojih su tri jako dugačke i naginju u vrlo hipnotičkom smeru, sa slojevima psihodelične a opet melodične distorzije i ponavljajućim bas-bubanj gruvom. Opet, sve je to vrlo čisto i disciplinovano i nema onu neku rokersku spontanost koju ja volim, ali ne mogu da kažem da Pothamus nisu dobri. Ne bi im škodio mekši mastering za ovakvu muziku, doduše, ali Raya je prijatan album koji se svojski trudi da svoj metal prikaže kao uzvišen:

https://pothamus.bandcamp.com/album/raya

Finski Opium Warlords fino, prirodno zvuči na početku svog petog albumua, Nembutal. Ovo je doom metal sa blagom eksperimentalnom oštricom, generalno spakovan u umirujuće skladan, spor tempo i melodije koje su oslonjene na ’70s okultni doom, te zvuk koji je, kako rekoh, prirodan, sa lepom distorzijom i generalno dobrom dinamikom. Da ovo sve izvodi samo jedan čovek – Sami Albert Hynninen – nije nešto što je na prvi pogled očigledno jer muzika zvuči spontano i „bendovski“ ali se posle izvesnog vremena čuje ta eksperimentalna dimenzija sa aranžmanima koji insistiraju više na kontemplaciji nego na gruvu a kada pređete na naredne pesme koje mahom forsiraju dron, atmosferu i meditaciju, velikim delom bez ritma bićete ili gorko razočarani ili VEOMA intrigirani. Zanimljiv, raznovrstan album:

https://svartrecords.bandcamp.com/album/nembutal

Da Earache još povremeno izdaje ploče koje vredi čuti dokazuju i denverski Green Druid svojim drugim albumom, At the Maw of Ruin. Ovo je dobar, vrlo klasičan doom metal sa podukcijom koja je kristalno čista i moderna, skoro neprimerena za muziku koja jbi trebalo da bude potaman svakome kome je na srcu old school sabatovsko-pentagramski okultni saund. Green Druid sviraju ubedljivo ali je zapravo važnije da pišu zanimljive, lepo aranžirane pesme koje nisu samo zametalisani bluz već imaju tu neku onostranu atmosferu i dinamiku. I od Earachea neka korist ovih dana!

https://greendruid.bandcamp.com/album/at-the-maw-of-ruin

Generalno ne jurim baš najbrže u naručje instrumentalnog stoner metala, ali ionski trio Praÿ imaju zaista neodoljivo lepo faziranu gitaru na singlu Hemerith pa su dve pesme koje se ovde čuju svakako dopadljive. Nisam, da se razumemo, raspamećen aranžmanima, ima ovde više, rekao bih, delova nego što je pesmama potrebno, ali zvuk je muljav prirodan i prijatan:

https://praymusic.bandcamp.com/album/hemerith

Kad smo već kod instrumentalnog stonera, Bantha Rider su varšavski stoner metal bend tematski okrenut prema, kao što se i iz imena vidi, Star Warsu. Inspirisano! Debi album, Binary Sunset Massacre je vrlo glasna, tvrda ploča negde na razmeđi stoner i sludge metala, sa napucanim basom, jakim tempom i nadrkanom gitarčinom. Sve to puca od energije i težine i gitarista, Krzysiek radi dosta na tome da nešto što bi bila samo jednolična parada rifova ipak bude zanimljiv narativ razigranih tema i solaža. Lepo:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/binary-sunset-massacre

Cronies iz Njujorka bi možda mogli da nazovemo sludge metal bendom ali istina je da je ovo mnogo bliže klasičnom noise rocku iz osamdesetih i ranih devedesetih sa prijatnim odjecima bendova kao što su bili Big Black, Killing Joke, Zeni Geva, naša Sexa ali i rani Therapy? Sve je to u dovoljnoj meri uticalo na metal koji je dolazio da se Cronies lagodno mogu ubrojati u metal i preporučiti ljudima koji vole Godflesh i sličan zvuk jer je EP  Fresh Ideas For Transforming Natures Most Perfect Shapes jako dobar, pun odličnog gruva i prijatnih distorzija, dinamičan i ubedljiv. Super:

https://croniesny.bandcamp.com/album/fresh-ideas-for-transforming-natures-most-perfect-shapes

Vi mislite da je vama teško ali 2020. godina je desetkovala muzičare na svim meridijanima, naravno u ekonomskom smislu. Otkada je izdavanje snimljene muzike postalo praktično neprofitna aktivnost, živa svirka je za veliku većinu bendova normalne veličine jedini način da se živi a ova godina je najveći deo te aktivnosti onemogućila. Fenomenalni kalifornijski izdavač Ripple Music (za čijeg sam vlasnika i CEO-a Todda Severina ove nedelje saznao i da je preko dana očni hirurg a onda uveče izdaje jebeni metal) se ove nedelje udružio sa Vegas Rock Revolution i izdao kompilaciju Ripple​/​VRR: The Revolution Lives koja se prodaje za koliko date i sve pare od nje idu da se pomogne bendovima. I, skoro da nije ni bitno kakvu muziku preferirate, među ovih 21 komada naći ćete neke BISERE. Na primer: Shotgun Sawyer su premoćni sa svojim bezobraznim stoner paknom, War Cloud uobičajeno zabavljaju sa svojim klasičnim, bluziranim metalom, Mothership su kao stoner verzija Ramonesa, a High Priestess su usporeni, epski, psihodelični bluz-metal. Hoću da kažem, ovo kupiti je sevap ali i garancija izvanredno provedenog vremena:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ripple-vrr-the-revolution-lives

Ono što sviraju Moskovljani Спидвич je kombinacija sirovog blek metala i D-beat panka i, pa, to se vrlo lepo kombinuje. Naravno, meni će prijati pesme koje su kao da su ih napisali Discharge a da ih izvode Impaled Nazarene, ali Rusi svakako imaju dobro izgrađen stil i unutar njega odlično sviraju. Мёртвая голова/Death’s Head je prvi album ove skupine i nudi devet pesama sirovine i zabave. Fotografija na omotu je finskog vojnika iz Drugog svetskog rata, Aimoa Koivunena za koga se tvrdi da je prvi dokumentovan slučaj predoziranja metamfetaminima u borbenoj situaciji. Koivunen je svoj overdouz ipak preživeo i umrto značakno kasnije, 1989. godine a, eto, i dalje inspiriše ludake :

https://spidvich.bandcamp.com/album/deaths-head

I portugalski Narcömancer na istoimenom debi EP-ju meša sirovi crustpunk i blek metal i to je prijatno. Ima ovde lepih rifova, napetosti, te mnogo distorzije, sve preko D-beata, sa vrištavim blekerskim vokalom i puno šemekerskog etitjuda. Lo-fi užitak:

https://ancienthorror.bandcamp.com/album/narc-mancer

Dire Hatred su iz Tenesija i njihov blackened thrash metal je zao, prljav  i dosta primamljiv. Novi EP, Dissecting the Priest, nije, kako bi neka dobronamerna dušica pomislila, jedna akademska analiza opusa benda Judas Priest, već fantazija o sečenju leša sveštenika i traženja u njegovoj nutrini ne znam kakvih saznanja. Neprijatno. Ali muzika je dobra, onako, sirova, napaljena, snimljena dosta džombasto ali zadovoljavajuće, puna zlih rifova, odšrafljenih solaža i gadnog dranja. Meni ovo odlično al ja sam valjda dugogodišnji bolesnik.

https://direhatred.bandcamp.com/album/dissecting-the-priest

Order Of Torment iz Australije na ovogodišnjem EP-ju, World Terror izašlom jedanaest godina nakon prethodnog (a bend još nema album!) tresu zapravo vrlo prijatan deaththrash metal, sav u vratolomnim rifovima i visokom tempu. Ovo je muzika nastala iz sociopolitičkog, jelte, gneva i tako i zvuči, ali ne zapostavlja kvalitet rifova i trud oko aranžmana. To je veoma u skladu sa onim kako je to neko dobro krilo thrash metala i radilo osamdesetih godina pa Order of Torment od mene dobijaju veoma zadovoljno klimanje glavom i palac na gore:

https://orderoftorment2.bandcamp.com/album/world-terror

Italijani Wargame na novom EP-ju, Perpetual State of Panic potvrđuju da su dobro savladali lekcije osamdesetih nudeći thrashcore/ crossover zvuk koji je u ono vreme nastajao i cvetao. Ovo je disciplinovana, himnična, dobro producirana, brza i dinamična muzika lepih rifova, sa dosta melodije ali nepogrešivo žestoka i trešerska. Odlični Italijani:

https://wargamethrash.bandcamp.com/album/perpetual-state-of-panic

Koje su šanse da u jednoj nedelji dobijemo DVA sjajna italijanska old school trashcore/ crossover albuma? Da vam kažem: velike. Jer, evo, Krangs iz Rima imaju album It Just Gets Faster koji, kako mu i ime kaže, počiva na brzini. A i žestini. Ovo je vrlo, vrlo siguran, zreo i kvalitetan crossover zvuk kao isceđen iz destlisanih onih poslednjih par godina osamdesetih kada su se brzinske granice probijale a bendovi bili raskalašno darežljivi sa rifovima. Odlična produkcija, pesme mahom kraće od dva minuta, dobar stav – sve u svemu izvanredna ploča:

https://krangs.bandcamp.com/album/it-just-gets-faster

Hrvati Attitudes To Human Extinction dolaze iz Koprivnice a njihov prošlonedeljni EP, Rotten nudi šest pesama sjajnog, žestokog death metala stare škole. Ovo je dinamična, žestoka muzika koja lako prelazi iz rafalne paljbe u veoma spor, valjajući tempo, polivajući odozgo ogromnim, moćnim rifovima kao da je 1992. godina i da smo još mladi. Dobro, članovi benda i jesu mladi ali ovo je zapravo izuzetno dobro napisan materijal, izveden uz puno žestine, srčanosti i etitjuda, pa još u produkciji koja nije neka VRHUNSKA ali savršeno hvata eksplozivnost koju Attitudes To Human Extinction imaju. Odlično:

https://athedeathmetal.bandcamp.com/album/rotten

Kanadski goregrinderi Gore Bash su svoj jedini album, iz 2012. godine nazvali Gore Forever, ali od tada su izdali samo dva singla. Jedan je izašao sada i zove se Promo 2020, sa dve pesme koje u punoj meri opravdvaju tag „groovy goregrind“ što ga je bend stavio na svoj Bandcamp. Mislim, ovo jeste goregrind, ali ima lepe rifove, poletan d-beat i hrskave vokale. Ovo jeste muzika pravljena da bude apsurdno odvratna, ali najbolji među njima (stari Carcass, Regurgitate, Dead Infection…) od nje znaju da naprave prijatno zezanje. Gore Bash se njima, očigledno inspirišu:

https://gorebash.bandcamp.com/album/promo-2020

Tribute to Blood je, kako mu i ime kaže, kompilacija obrada kultnog nemačkog grindcore benda Blood koji od osamdesetih godina provlači tu neku prljavu neurednu deathgrind varijantu nestašnog žanra ekstremne muzike i tokom ovoliko decenija nije preterano značajno napredovao u tehničkom ili estetskom pogledu. U tom smislu, Blood se svakako doživljavaju kao autentična pojava pa i 35 bendova na ovoj kompilaciji uglavnom dolaze iz surovog andergraunda. Ako kažem da od svih imena prepoznajem samo Mastic Scum (koji, uostalom, rade skoro jednako dugo), to valjda nešto znači (sem da odavno nisam baš u toku sa savremenim grindcoreom). Elem, ako volite prlljavi deathgrind i Blood, ovo je svakako lepa kompilacija sa puno onog što čini ovu partikularnu alotropsku modifikaciju popularne muzike prijemčivom. Moja jedina zamerka? Niko nije obradio moju omiljenu pesmu: Necromancer. Eto šlagvorta za Vol. 2!

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/tribute-to-blood

Direktno iz pravog andergraunda stiže treći broj fanzina  So This is Progress a uz koji se dobija Fleksi singl sa pet punk/ grindcore/ powerviolence bendova koji svi daju po jednu pesmu (ni jednu dužu od 90 sekundi) i što se sa Bandcampa može daunlodoudovati po bilo koju cenu. Nepotrebno je reći da je ovo za mene kao ambrozija – nektar bogova:

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/so-this-is-progress-flexi-zine-003

Odličan je i EP Planetary Cemetary konektikatskog benda Above All Born a koji nudi mastan, težak grindcore u maniru skandinavske škole. Autori su svoju stranicu tagovali i opisom „false grind“ što, pretpostaviću ukazuje da je ovo snimljeno sa programiranim a ne pravim bubnjevima, ali kvalitet zvuka i produkcije je ekstremno profi i Above All Born zvuče kao sasvim „pravi“ bend sa jakim prvim argumentom iznesenim u nečemu što se nadam da će biti plodna karijera:

https://aboveallborn.bandcamp.com/album/planetary-cemetary

A tu su i finski grindcore ortaci Napalm Ted koje sam voleo letos, a novi EP, Grindonesia nema mnogo veze sa Indonezijom ali ima četiri lepe, brze, eksplozivne pesme snimljene odlično i odsvirane veoma ubedljivo. Volim grindcore koji ima ovako autoritativan kvalitet, ne loži se da je „opasan“ nego samo predstavlja vrhunsku evoluciju panka:

https://napalmted.bandcamp.com/album/napalm-ted-x-grindonesia

Još tehnički naprednog, disciplinovanog grindcorea na split EP-ju Cordell Munt Split. Cordell su iz Australije, vrlo su uvežbani i kvalitetni i njihove tri pesme su onaj neki hermetični ali i dalje humani grindcore sa stop-start aranžmanima i očiglednim naporom da se govori o tom nekom ljudskom stanju. Munt su – kakvog li iznenađenja – isto Australijanci i njihove dve (ali značajno duže) pesme koriste mnogo disharmoničnih, alterovanih akorda i jednu otuđujuću atmosferu. Vrlo lepo i mojim ušima preprijatno:

https://cordellcrust.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

https://muntgrind.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

Videti da slovenački Extreme Smoke 57 i dalje radi i ima novi EP u 2020. godini je baš onako, prijatno. Ekipa iz Nove Gorice spada u legende evropskog grindcorea iz tog nekog njegovog drugog talasa kada su zajedno sa Patarenima i ranim Cripple Bastards harali podzemnom scenom početka devedesetih godina prošlog veka. Novi EP, Stage V: Salvation ima četiri pesme koje zadržavaju dosta starog, primitivnog senzibiliteta benda ali su svakako disciplinovanije i urednije nego stari materijal. Dobro je ovo ako volite zaista old school grindcore i prepoznatljivi ES57 pristup.

https://es57.bandcamp.com/album/stage-v-salvation

Grindcore poslastica ove nedelje je svakako prvi album švedskih Walking Corpse, The Fear Takes Hold. Slično eponimnom EP-ju iz prošle godine, ovo je superkomprimovan, tehnički kvalitetan grindcore ali sada sa sa nešto dužim pesmama i jednim solidnim metalskim gruvom. Walking Corpse i dalje imaju tu nervoznu energiju sa puno disharmonija i paklenih vokala, ali ovo je vrlo solidno, čvrsto i na rifu bazirano, pa će se bez sumnje dopasti publici koja voli Pig Destroyer. Ovaj kvartet sa velikim autoritetom preuzima štafetu skandinavskog grinda koji nam je do sada dao klasike u formi Nasum, Gadget, Rotten Sound itd. i ovo je debi album kakav se samo poželeti može:

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/album/the-fear-takes-hold

Shrimp nisu metal već free improv ekipa sklopljena od ljudi iz gomile bendova. Najpoznatiji je svakako Ryosuke Kiyasu iz kultnog japanskog benda Fushitsusha pa je i najlakše uporediti ono što Shrimp rade na istoimenom albumu sa Fushitshushom iako to nije i tačno. Shrimp jesu bučan, abrazivan free improv sa distorziranim gitarama i puno mikrofonije i uzvitlanih bubnjeva ali Fushitsusha je bend za nijansu bliži psihodeličnom roku pa bih ovaj album sa dve dugačke improvizacije pre povezao sa legatom gitariste Masayukija Takayanagija čiji je kultni album, Mass Projection star, evo već pedeset godina i predstavlja predložak na kome ovakve stvari nastaju. Shrimp su dobri i ovo je, za ljude koji vole bučan, krvoločan free improv vrlo solidna ponuda sa Kiyasuom koji ne dopušta da se svirka zarobi u nekakvim dosadnim kvazi-rok formama i gitaristima koji divljaju. Meni odlično a daunloud se kupuje za „daj šta daš“ pa ne treba biti životinja već treba biti čovek:

https://invertedgrim-millrecordings.bandcamp.com/album/shrimp

Kad već skrećemo sa putanje ali joj ostajemo blizu, Speedball Trio nisu trio Speedball iz Šapca koji su bili najbolji srpski hardcore bend devedesetih nego ruski „new wave of heavy jazz“ kombo koji prži agresivan, ritmički nepraštajući jazz-core-metal. Ako ste ikada voleli Zu, Gutbucket ili Tudosok, svakako Naked City iz njihov najbrže faze, onda će vam i Speedball Trio – kako se i album zove – prijati. Rusi su mladi, napaljeni, sviraju odlično i kombo rasvirane bas-gitare, lepršavog bubnja i letećeg saksofona ovde zvuči vrlo prijatno. Bend je sav u energiji ali ovo nije buka i mada, naravno, ovde ima previše nota, uglavnom je u pitanju veoma zabavan album.

https://speedball.bandcamp.com/album/speedball-trio

Nisam neki veliki ljubitelj metalcorea i melodičnog death metala, ali Finac Ville Lehto ih vrlo ubedljivo spaja na EP-ju Isolation. Ovo je solidno producirano i vrlo dobro spravljeno, bez solipsističkih zastranjivanja tipičnih za jednočlane projekte pa moram da skinem kapu i preporučim:

https://villelehto.bandcamp.com/album/isolation-ep

Belgijski Deconsecrate spajaju svašta, i death metal i metalizirani hardcore pa i malo blek metala na svom drugom albumu, Dark Night of the Soul. Ima ovde i malo slam/ beatdwon fora pa je u pitanju pravo zamešateljstvo ali Belgijanci to ipak rade solidno, sa dobrim rifovima i bez mnogo mačo loženja karakterističnog za beatdown hardcore. Može:

https://deconsecrate.bandcamp.com/album/dark-night-of-the-soul

Prijatan death metal starije škole iz Njemačke nam donose R.I.P.. EP koji se zove isto tako – R.I.P. – ima četiri pesme mošerskih ritmova i denflovanih rifova, te pevanje po uzoru na pokojnog Chucka i mada ništa od toga nije sad nešto inovativno, veoma je prijatno i lepo producirano:

https://rip-metal.bandcamp.com/album/r-i-p-ep

I Čileanci Trimegisto imaju veoma prijatno old school death metal izdanje sa EP-jem Hanged in Blissful Torture. Ovo je težak i dramatičan death metal stare škole sa velikim, dugačkim, hipnotičkim rifovima, pomalo me podsećajući na Immolation. Četiri pesme snimljene uživo na ovom izdanju (pored dve studijske) zvuče veoma dobro i bend predstavljaju u odličnom svetlu:

https://trimegisto.bandcamp.com/album/hanged-in-blissful-torture

Busanski Traitor za sebe kažu da sviraju Nu-Death Metal a što ni ne znam šta bi bilo. Njihov prvi album, Zero the Traitor je svakako sklopljen u tradiciji brutalnog death metala, kombinujući brzinu i gruv, a to što bend ima poneki slem svakako nije dovoljno da im se kači prefiks „nu“. No, nije sad važno da se ovde da naučna klasifikacija nego da se vidi da li Traitor dostatno krljaju. Za moj ukus – da. Ovo je jednostavna, pa i donekle primitivna muzika, ali ne bez duše i sa dosta gruva. Bend možda malčice precenjuje sebe kada ovaj daunloud naplaćuje 15 dolara, ali Južnokorejci svakako mogu da kažu da imaju s čim da izađu u čaršiju:

https://traitorbsdm.bandcamp.com/album/zero-the-traitor

Kod malezijskih Disrotten nema mnogo sumnje u to šta sviraju. Demo snimak  Demo MMXX je urađen u old school death metal stilu, sa očiglednim Autopsy, Grave, Bolt Thrower itd. uticajima i Disrotten kroz tri pesme prolaze kroz formu sa dosta ubedljivosti i bez mnogo ambicije da joj dodaju nešto novo. No, ne treba fetišizovati inovativnost. Ovo je stamen, tvrd death metal starije provinijancije i ova tri čoveka – fotkana na groblju kako i dolikuje – ga izvode snažno i autentično:

https://disrottendeath.bandcamp.com/album/demo-mmxx

Nije mi jasno kako to da Kevin Talley danas ne svira u nekom velikom, bendu. Čovek je izvrstan bubnjar koji je odradio sjajne smene u bukvalno prvoj ligi američke death metal ekipe (Suffocation, Dying Fetus, Cattle Decapitation, Decrepit Birth, Misery Index, Hate Eternal, čak i u MOD, The DevilDriver i The Black Dahlia Murder), a evo, početkom Decembra ljeta gospodnjeg 2020. svira blastbitove na prvom EP-ju studijskog trija Truth Devoid, nazvanom Lair of Pestilence. Nisu Truth Devoid loši ali su generički, sa zvukom i forama koje ste već čuli kod Misery Index, Malevolent Creation i bratije. Meni se to dopada, da ne bude zabune, volim tu razgovetnu, trešerskiju formu death metala ali da li Truth Devoid imaju neku veliku budućnost? Tko zna? U svakom slučaju ja sam ovo rado potrošio i prijaće mi ako snime i album.

https://truthdevoid.bandcamp.com/album/lair-of-pestilence

Mutual Hostility iz Ohaja isto vole taj neki mid-’90s zvuk i njihov debi EP, Sacred Propaganda nudi pet pesama koje prizivaju Monstrosity, Cannibal Corpse ili Malevolent Creation u sećanje no bend svakako ima i svoj zvuk, sa sopstvenim idejama i karakterom. Ovo je definitivno prijatan, mošerski, energičan death metal koji voli svoje rifove i monstruozne vokale. Meni je vrlo prijalo, mada sam zapanjen da njihov izdavač piše stvari tipa „The Ohio-based shredders show Influences from death metal and deathcore titans such as Napalm Death, Entombed, Cannibal Corpse and Bolt Thrower“. Kakav bre deathcore, pobogu??? No, nema veze, ovo je lepo:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/sacred-propaganda

Heretic Warfare su iz nemačkog mesta Münster što ih odmah kvalifikuje za sviranje death metala. Iako oni za svoj debi album Hell on Earth kažu da je „ekstreman deathmetal“, ovo je prijatna, dosta nekomplikovana svirka koja duguje ranom death metalu i thrashu više nego što sam očekivao. Heretic Warfare radije smišljaju lepe gitarske linije i teme nego da smaraju sa neparnim ritmovima i to cenim. Album je natrpan zakucavačkim, brzim a prijatno melodičnim death metalom* koji se lepo čuje i može se vrteti u krug:

*koji nema veze sa onim što se danas opisuje kao „melodic death metal“

https://hereticwarfare.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Kopenhagenški Undergang je za deset godina izbacio dosta izdanja, operišući negde između najprljavijeg podrumskog death metala i doom-deatha, pa nam evo i petog albuma, Aldrig i livet koji ih prikazuje u jednom sazrelom obliku gde su obe tendencije pomirene. Aldrig i livet se može uporediti sa old school death metal pločama koje izdaje američi 20 Buck Spin jer je u pitanju death metal kao iz kanalizacije, sa potpuno nerazgovetnim vokalima, mrvećim bas-gitarama i psihodeličnim gitarskim rifovima, ali Undergang imaju i element goregrinda sa jasnim referencama na rani Carcass (Menneskeæder, recimo). A što se pokazuje kao lepa kombinacija – gruv je ime igre u ovom slučaju, bez obzira da li Undergang sviraju D-beat, mrveći srednji tempo, ili čukaju brzog, a teškog keca. Da je album samo za mrvicu dinamičnije masterovan bio bi skoro pa idealan:

https://undergang.bandcamp.com/album/aldrig-i-livet

Švedski jednočlani old school death metal bend Untrodden je nedopustivo dobar na debi albumu Mortal Departure. Ovo je čak i zvučno/ produkcijski vrlo solidno sa bogatim zvukom i pristojno separiranim instrumentima, a muzički je neočekivano impresivno, puno odličnih rifova, sjajnog staroškolskog gruva i death metal vonja po mom ukusu. Ispostavlja se da zvuk ranih devedesetih, jelte, nikada nije prevaziđen, samo nepravedno napušten i lepo je da ima ovako dobrih restauratora na delu. Untrodden od mene dobija sve preporuke:

https://untroddenswe.bandcamp.com/album/mortal-departure

Za slamming death metal publiku, konačno je izašao dugo tizovani prvi EP grupe A Pretext To Human Suffering sastavljene od članova iz Kanade, Meksika i SAD. Ova panamerička supergrupa (članovi sviraju u Rings of Saturn, Riftwalker, Defleshed and Gutted i još milion bendova) je sa Rotting Sanctum ponudila pet pesama brutalnog i tehničkog death metala sa lepim slemovima ali sa atmosferom koja je ozbiljnija i zrelija nego što je za današnji slem nekakav prosek. Ovo je za mene dobrodošlo osveženje i lepa kombinacija primitivne, telesne slem estetike sa nešto cerebralnijim idejama. Zvuk prenatrpan i prebudžen ali pesme dobre:

https://realityfade.bandcamp.com/album/rotting-sanctum

Sirovi, metalizirani crustcore hita nam u susret na prvom izdanju benda Soil to Ash iz Kajzerslauterna. Na albumu koji se zove kao i bend dobijamo devet pesama vrištanja i prostačkih rifova, ali i krasterskog gruva na tragu, pa, svega, od Amebix i Hellbastard pa do modernih bendova ovog usmerenja koji vole malo da koketiraju sa blek metalom. Soil to Ash u ovoj formi ne umiru od PREVELIKE originalnosti ali ovde ima kreativnih rešenja i generalni zvuk je dobar i ne jednodimenzionalan kako to ume ponekad da bude:

https://soiltoash.bandcamp.com/album/soil-to-ash

Virulencia je počela kao solo projekat mlade Argentike Ailín Alisio ali je sada, za potrebe drugog albuma, Germen humano, izrasla u kvartet. Ovo je sirov, prilično staromodan thrash metal koji može da posluži kao dobar ogledni primer za to kako su metal i pank kopulirali početkom osamdesetih da kreiraju nove, ekstremne forme. Germen humano nije ploča koja puca od originalnosti i inovacije, ali ima dušu i autentičnost, što meni prija.

https://virulenciathrash.bandcamp.com/album/germen-humano

Mančesterski BruteAllies na prvom albumu, Ash & Nails sviraju vrlo tvrdi, vrlo tehnički precizan thrash metal sa malo death metal elemenata (pre svega vokali i poneka hromatska tema) koji je impresivan po kvalitetu svirke i produkcije. Što se pesma tiče, BruteAllies svakako ne idu na to da prave hitove, bazirajući se prevashodno na kompleksnijem thrash aranžiranju. Ako imate inklinacija da se probijate kroz mnogo sinkopiranih, denflovanih rifova, ovde svakako ima obilje dobrog materijala:

https://bruteallies.bandcamp.com/album/ash-and-nails

Za grčki Exarsis prvi put čujem iako bend ima već pet albuma, sve u ovoj deceniji. Najnoviji, Sentenced to Life je prilično impresivan paket melodičnijeg thrash metala koji priziva old school pristup sa pevanjem u falsetu većinu vremena i brijućim, brzim rifovima, ali na sve dodaje i blastbitove, pa su stvari još bolje. Ovo su pamtljive pesme, upečatljivih tema, rifova i refrena, koje će se dopasti i power metal publici i okorelom thrash slušaocu. Dobra produkcija, izražena sociopolitička kritika i izvanredna svirka i velika je šteta što ovoga nema na Bandcampu:

Irski gama Bomb ima novi album i mada Sea Savage ne donosi nekakav preokret u njihovom inače kvalitetnom thrash metal zvuku, taj preokret nije ni bio očekivan niti je potreban. Gama Bomb su pedigriran, zreo bend koji trešersku matricu poznaje uzduž i popreko i ume da kombinuje sve te Death Angel/ Voivod/ Exodus/ Testament fore na sveže i originalne načine da se dobije zvuk koji  im svakako pripada. Kvalitet pisanja pesama je na zavidnom nivou, produkcija odlična a ovo je i konceptualni album sa, er, dosta humorističkom temom. Ali muzika je ozbiljan, rifaški thrash. Valjano:

https://gamabomb.bandcamp.com/album/sea-savage

Italijani Torment imaju najgeneričkije thrash metal ime svih vremena, ali im je treći album, The War They Feed odličan. Ovo je old school ali aranžmanski kompleksniji thrash metal koji bi sasvim lepo mogao da se smesti uz Testamente, Kreatore, Holy Terrore, pa i Deathrowove osamdesetih godina. Pevač (i gitarista) Fabrizio Fontana valja prljav, srednjeregistarski blackened lavež i to zapravo slušaoca pogrešno navodi na pomisao da je ovo primitivnija muzika nego što jeste. A nije, ovo je lepo sklopljen, „pametan“ thrash metal odlične svirke i odlične produkcije čiji je jedini greh da ga nema na Bandcampu:

Hate je poznat poljski black/ death metal bend ali pre tog Hatea postojao je italijanski Hate. I još postoji. Ova ligurijska ekipa osnovana je još polovinom osamdesetih kao thrash metal bend ali danas, posle vrlo malo diskografske aktivnosti, u pitanju je hard end hevi bend stare škole. Drugi album, Save You, koji je upravo izašao zvuči kao da je nastao 1983. godine, kombinujući hardrokerske lekcije sa kraja sedamdesetih (Whitesnake, itd.) sa pomaljajućim novotalasnim  tendencijama. I da se razumemo, kada je dobro, meni je to super, On Fire je recimo, odlična NWOBHM pesma, a ni otvarač, Break it, ako se izuzme malo sterilan zvuk, ne da nije loš komad nego je baš okej. No, ostatak albuma je, takođe baš kao iz 1983. godine, mešavina generičkih hard rok komada i heavy balada i to će se svakako dopasti delu boomer populacije slušalaca (u koju donekle i sam spadam iako sam tehnički dženekser) ali je meni malo previše beživotno, sporo i, eh, ljigavo. No, Hate su svakako solidno vitalni u 2020. godini i to valja neviđeno ceniti:

https://haterockmetalband.bandcamp.com/album/hate-save-you

Nemački Stallion (jedan od dva) je snimio EP za Božić i Chrismatized je uglavnom prijatna, laka zajebancija sa melodičnim, prazničnim temama odsviranim na distorziran, jelte, način. Ne naročito sjajno, al simpatično. Pesma koja odskače je No Presents For Christmas koja je propisan power-speed metal komad što vredi da se zavrti više puta:

https://stallion2013.bandcamp.com/album/chrismatized

Raptor iz Valensije na EP-ju On the Loose sviraju simpatičnu aproksimaciju heavy metala osamdesetih. Za moj groš, ovo bi trebalo da bude jedno 25% brže i žešće da bi mi prijalo, ali svakako je to stvar ukusa. Raptor su verovatno ljubitelji melodičnije, „slađe“ verzije ’80s metala pa tako i sviraju. Ima ovde lepih solaža i dobrih rifova.

https://heavymetalraptor.bandcamp.com/album/on-the-loose

Nisam preteran ljubitelj pop-power metal inačice žanra koju sviraju hamburški Iron Savior, ali bend svakako puno radi – Skycrest im je trinaesti album za 24 godine – i ko voli njihovu vrlo cheesy, ali čvrstu muziku poradovaće se novom albumu:

Possessed Steel je bizarno ime za bend pa makar isti bio iz Kanade, a njihov debi album, Aedris bi trebalo da mi se dopada mnogo više nego što mi se, jelte, dopada. Possessed Steel sviraju klasičan heavy metal sa epskim ambicijama i imaju u sebi i nešto Iron Maiden  šmeka (slušajte, recimo Keeper of the Woods), ali muzika im je pompeznija, epskija, više, da kažem okrenuta u Tolkinovom smeru. Nije to ništa loše, naravno, ali ja svakako volim kada je heavy metal MALČICE prljaviji. Kod Possessed Steel ima dobrih rifova i moćnog gruva (Frost Lich, recimo, je dobar primer kako ovaj bend ume da valja metal unapred ko mator) ali svemu fali možda jedno 20% više prljavštine i energije da mi bude potaman. Pesme često toliko paze da plasiraju svoje rifove najpreciznije moguće da se malo izgubi spontanost a pevanje iako superkorektno takođe može da bude energičnije. Stvar je to valjda i ukusa, ja sam ipak odrastao slušajući Dia i Dickinsona, ljude koji nisu štedeli pluća pa mi je ovakvo pevanje pomalo upitno. No, Possessed Steel svakako imaju šta da pokažu:

https://possessedsteel.bandcamp.com/album/aedris

Sylent Storm iz Medforda u Oregonu su negde u sličnom čamcu: prijatna, melodična old school heavy metal muzika, solidne pesme, ali svemu kao da fali malo krvi i blata. Nekako bih i osamdesetih ovakav bend smatrao za previše uglađen i miran da bi mi sedeo u prvoj postavi a kada album nazovete The Fire Never Dies i stavite napaljenog Feniksa na omot, nekako se očekuje brži tempo, pevanje u napuklom falsetu itd. Dobro, ja sam bolesna osoba kojoj je idealan heavy metal album sastavljen od deset puta ponovljene Judas Priestove Exciter i za takve kao što sam ja svakako postoje bendovi poput Riot City, Metalian, Hell Fire i Skelator, a Sylent Storm su jedno umivenije lice metala koje pruža prijatnu muziku i pruža je, ako pogledate koliko pesama ovde ima (dvanaest!) – mnogo.

https://sylentstorm.bandcamp.com/album/the-fire-never-dies

Roadwolf iz Beča sviraju, pak, veoma zabavan, cheesy heavy metal sa izrazitim ’80s mirisom na svom debi albumu Unchain the Wolf. Ovo je muzika kakvu smo voleli kao djeca, sva u horskim, šmekerskim refrenima i sa kul rifovima, spremna za radio ali i obećavajući prljavu šutku na koncertima. Roadwolf me malo podsećaju na Krokus iz perioda albuma Headhunter, sa tim oslanjanjem na bluz ali jasnim tendencijama da se svira brzo i energično i lepo dodatim cheese elementima, mada ovde ima i Judas Priesta, Saxona… Roadwolf nam, dakle, nude pregršt dobre NWOBHM energije a album je odlično produciran i generalno jako zabavan. Zašto ga nema na Bandcampu? Ne znam, al greota je:

Također iz Beča, i uredno na Bandcampu, dolazi nam duo sjajnog imena – Molten  Chains. Drugi album ovog dvojca, Torment Enshrined je kombinacija klasičnog heavy zvuka, sa okultnijom, mračnijom dimenzijom i ekstremnijih tendencija u smeru black i death metala. Ovo je zanimljiva smeša u kojoj ima i malo tehničkog thrasha (prva pesma odmah u sećanje priziva Mekong Delta) i Molten Chains uspevaju da od svega naprave upečatljiv zvuk i pamtljive pesme kojima ne smetaju dosta složeni i, jelte, postmoderni aranžmani. Vredno slušanja:

https://moltenchains.bandcamp.com/album/torment-enshrined

Ah, taman kad sam posle slušanja Sylent Storm i Possessed Steel pomislio kako je to – to i da ove nedelje neću naleteti na heavy metal album što će mi značajno podići adrenalin, natrčaše Satan’s Fall iz Finske. Tehnički, njihov prvi album, Final Day izlazi tek naredne nedelje, ali su ga već pustili na slušanje na JuTjubu i ovo je, pa, superprijatan brzi metal u proverenom NWOBHM stilu sa ložačkim rifovima, jakim tempom i vrištavim pevanjem. Malo je čoveku potrebno da bude srećan a ovom prilikom to malo ubraja razigranog bubnjara, mejdnovske harmonije u solažama, galoperske ritmove, visok tempo i pevača koji zvuči autoritativno i karakterno. Ponekad pomislim kako je greota da je naš Kraljevski Apartman bio na dva koraka od toga da zvuči otprilike ovako ali je skrenuo levo kod Albukerkija. No, dobro, to su samo prolazne meditacije. Satan’s Fall su vidno napredovali od svojih studijskih početaka proletos sakupljenih na kompilaciji koja je meni bila samo umereno zanimljiva i pružaju ove nedelje verovatno najbolji heavy metal ugođaj. Vrlo lepo:

https://satansfall.bandcamp.com/album/final-day

U svom tom hevi metal programu, njemački Powergame su ponudili svoj EP The Lockdown Tapes sa pet pesama koje se, doduše, tematski bave aktuelnom pandemijom ali je u pitanju solidan NWOBHM zvuk, odsviran korektno i sa nekim lepim rifovima, dobrom produkcijom i jakim tempom. Najgori element muzike Powegame je pevanje gitariste Mättyja koji ima zanimljiv raspon i boju glasa ali prečesto falšira za nešto što se ipak u dobroj meri oslanja na melodije. No, ovo je generalno zabavno izdanje koje vredi odvrnuti glasno. Fucking Kill Records zna znanje:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/powergame-the-lockdown-tapes

Neću ni da pokušavam da prebrojim koliko je albuma Beastial Piglord iz Sjeverne Karoline izdao ove godine, kada sam zadnji put brojao, u Junu, bilo ih je sedam. Čovek očigledno ne radi ništa sem što pravi muziku, ali jeste zanimljivo pratiti evoluciju od „eksperimentalnog death metala“ pa do „čiste“ elektronike koju čujemo na novom albuu, Sound Clinic. Ovo nije ni klasičan industrial metal ni danas popularni trap-metal već negde između sa psihodeličnim, skoro dub pristupom miksovanju koje me malo podseća na neku od ranijih faza Scorn ali i, naravno, mnogo buke između srazmerno hipnotičkijih matrica. Ovo jeste šloki ali je napravljeno dosta smisleno i Hudson Conner može da se pohvali da je zaista impresivno evoluirao za dvanaest meseci u kojima nas je sve zadesila pandemija.

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/sound-clinic

Za kraj: ako znate ko je Shlak onda ste zaista ozbiljan fan američkog rvanja. Ovaj tetovirani pitoreskni lik iza sebe ima i višedecenijsku karijeru sviranja u punk-grindcore-metal bendovima kao što su Call the Paramedics, Eat the Turnbuckle, Bottomless Pit ili Crack House i sada je za Horror Pain Gore Death Productions sastavio kompilaciju njihovih snimaka naslovljenu Kill Them All And Let SHLAK Sort Them Out: Killer Cuts Vol. 1. I ovo je fenomenalno. Shlakovi bendovi su svi redom odlični, negde na idealnoj aritmetičkoj sredini između, jelte, Black Flag, Poison Idea i Pig Destroyer, sa mnogo kvalitetne svirke, andergraund šmeka i neizmernim količinama karaktera. Plus, ovo je sve veoma dobro snimljeno i miksovano. Za ne propustiti:

https://hpgd.bandcamp.com/album/kill-them-all-and-let-shlak-sort-them-out-killer-cuts-vol-1