Za današnji pregled stripova odlučio sam se za nešto lagano, prijatno, mom srcu drago. Nekako, kad dođe Decembar, iako poslovne obaveze eskaliraju sa svim urgentnim zahtevima da se pare potroše a izveštaji pošalju jer naši mračni gospodari na zapadu oće da beže na božićne praznike, tako i ja uzmem da čitam stvari koje su mi ugodne i uljuljkuju me u taj neki praznični duh, radije nego da se bavim nečim što bi me izazivalo da budem, jelte, bolji čovek. Tako da, danas samo dobre vibracije i lepi superheroji.
Prvo bih obradio najnoviju inkarkanciju DC-jevog Suicide Squad a koja je krenula prošlog Decembra uz dosta pompe i upravo se, jedanaestim brojem, završila. Suicide Squad je strip takve, kurate sreće, rekao bih. Originalni radovi Johna Ostrandera („originalni“ samo utoliko što je Ostrander osamdesetih dao timu karakter i identitet, za razliku od generičkih radova iz pedesetih i šezdesetih, naravno) su bili intenzivno apdejtovanje superherojskiog žanra za kasne osamdesete i mada su najavili čitav „gritty ’90s“ fazon, bili su značajno inteligentniji i elegantniji od većine onoga što ih je sledilo da ostanu uticajan, važan fenomen. DC je u poslednjoj deceniji imao nekoliko Suicide Squad pokušaja sa promenljivim uspehom o kojima sam uglavnom uredno pisao. Poslednja verzija koju je pisao Britanac Rob Williams je meni na kraju bila veoma dobra (ovde ima prikaz prvih nekoliko epizoda), sa Williamsom koji je imao odlične crtače nakon patrijarha Jima Leeja i koji je u karaktere do kraja ušao veoma duboko i sasvim razumeo njihove motivacije i, jelte, „glasove“.
No, taj je serijal, iako je dobacio do respektabilnih 50 brojeva, bio i pod hipotekom filma koji mu je prethodio i koji je, nažalost, i pored prihvatljivog komercijalnog performansa, žigosan stigmom lošeg filma.* Ako guglate Suicide Squad, prva od ponuđenih pretraga koje Gugl nudi je „Is suicide squad a bad movie?“ pa je jasno da je ovaj serijal morao da se nosi i sa tom vrstom percepcije. Ipak, stripovi ne zavise toliko od filma – na kraju krajeva čita ih strostruko manje publike – pa je Williamsov serijal držao dobar kvalitet i časno se završio.
*ne i sasvim nezasluženo, jelte
No, 2020. godina je, već smo pominjali, donela užasne pretumbacije u DC-ju, brutalnu seču urednika i drugog osoblja na inicijativu roditeljske korporacije pa je i izdavačka delatnost pretrpela ozbiljna promišljanja i promene. DC danas više forsira miniserijale, grafičke romane i druge „prestižne“ formate dok „klasični“ tekući mesečni serijal kao da polako pada u drugi plan. Već sam pominjao da veliki broj najvažnijih scenarista koji rade za DC najavljuje odlazak ili je već napustio format mesečnog tekućeg serijala, pa je u toj nekoj atmosferi bilo i lepo videti da odlični Tom Taylor pokreće novi Suicide Squad. Nažalost, kako vidimo, za godinu dana ovo je izguralo jedanaest brojeva i ugasilo se, ali ako je to ikakva uteha, Taylor je u ovih jedanaest brojeva ispričao priču koju je imao na umu (doduše, u poslednjih par brojeva kao da je ipak morao da malo zbrza pripovedanje) pa se ova inkarnacija Suicide Squad može tretirati i kao svojevrsni maksi serijal…
Verujem da je otkazivanje daljeg izlaženja ovog serijala imalo više veze sa potresima u DC-ju nego sa kvalitetom stripa koji bi uticao na slabu prodaju. Ovaj Suicide Squad je, na kraju krajeva, doneo ponovno ujedinjenje Toma Taylora sa izvrsnim španskim crtačem Brunom Redondom; njihova saradnja na serijalu Injustice je, tokom protekle decenije obojicu isprofilisala kao cenjene i voljene superherojske autore pa se i na Suicide Squad odmah primeti jedna pozitivna energija i sigurnost u pripovedanju gde se za Taylora karakterističan humanistički ton besprekorno uklapa sa Redondovim widescreen pristupom koji opet spektaklu ne žrtvuje kvalitetnu strip-naraciju.
Redondov kvalitet je ovde od prvog broja izrazito vidljiv jer je ovo i strip koji uvodi veliku količinu novih likova i Špančev entuzijazam za dizajniranje kostima ali i karakterizaciju svih tih novih lica – od kojih, u skladu sa reputacijom ovog tima, mnogi neće baš predugo poživeti – je vidan i zarazan. Prvi broj ovog serijala prikazuje impresivne eksterijere na južnoj polulopti (Taylor je, ne zaboravimo, Australijanac), likove sa krilima ili škrgama kako lebde iznad površine okeana a ispod moćno uzvitlanog neba, ili jure kroz talase, i akciju koja je eksplozivna i, kako to već očekujemo – krvava sa body countom što obećava da ovo i pored svog tog lepog kolorita (za kolorisanje je zadužen Adriano Lucas koji se već jako dokazao radeći Imageov Birthright) ovo biti „propisan“ Suicide Squad materijal.
Redondo ima nimalo lagan zadatak da u stripu napravi ravnotežu između likova koje čitaoci poznaju i vole (Harley Quinn, Deadshot pa i King Shark ili Captain Boomerang) i potpuno nove ekipe supermoćnih likova pod imenom The Revolutionaries i da nam da ono što smo navikli da očekujemo – mentalno nestabilnu ali dragu Quinnovu, filozofski nastrojenog Deadshota – ali i onda da nas zainteresuje za nove likove i nauči da ih raspoznajemo, razlikujemo pa i da neke od njih zavolimo. Ovo je pogotovo ozbiljan zadatak kada se vidi da The Revolutionaries nemaju „klasične“ superherojske kostime i da su ovo mahom samo mladi ljudi sa supermoćima koji se trude da ustanu protiv nepravde pa je i dizajn njihovih kostima bliži „street couture“ senzibilitetu nego tradicionalnom šarenom spandeksu. Otud Redondo pruža jedan kaleidoskop „youth culture“ signala kao što su prepoznatljive frizure, rančevi, vunene kape, kapuljače itd. uspevajući da ipak i ove likove u dovoljnoj meri „usuperheroji“ kako ne bi odskakali od tona stripa.
A ipak, tonalne tenzije i treba da bude jer Taylor ovde piše jedan drugačiji Suicide Squad. Normalno, Suicide Squad pleše na ivici kontroverze jer se radi o najcrnjem black ops timu koga najnetransparentniji deo američke vlade šalje na teren onda kada je potreban potpuni „deniability“ i kada se stvari valjaju rešiti masovnim pokoljem radije nego preciznim, jelte, „hirurškim“ intervencijama. No, Taylor je autor mnogo poznatiji po pozitivnom, humanističkom tonu radije nego po pomalo nihilističkom sarkazmu prirođenom Suicide Squad pa je i njegova interpretacija predloška nešto drugačija. Ne treba sumnjati da je i uspešna – na kraju krajeva, Taylor ima reputaciju čoveka koji uzima izuzetno mračne predloške i od njih napravi tople, optimistične i duhovite priče pa je posle Injustice, All-New Wolverine i DCEASED i sa Suicide Squad Australijanac stvari okrenuo na „svoju“ stranu.
Ovde se svakako vide neke teme karakteristične za scenaristu koji je neskriveni levičar sa socijalističkim stremljenjima pa ovaj Suicide Squad ne samo što pokazuje priličan prezir spram militarističkog svetonazora već i govori o pogubnom ulasku privatnog sektora u sferu međunarodne politike, ratovanja, black ops akcija, ali i kritikuje miljardere za njihov život iznad zakona. Ovo su vrlo tipične „extremely online“ levičarske teme, a kako Taylor u sve ubacuje solidnu dozu rodne politike, sa prominentnim nebinarnim likom među The Revolutionariesima, nije sasvim isključeno da se u delu, hajde da kažem, „desničarskije“ onlajn zajednice koja strepi od kidnapovanja superherojskih stripova od strane „SJW“ autora i urednika otkazivanje serijala nakon jedanaest brojeva doživljava i kao dokaz krilatice „get woke go broke“. S druge strane, Taylor svakako tretira neke od klasičnih motiva Suicide Squad sa dužnom pažnjom i poštovanjem, stavljajući u centar priče pokušaj američkog privatnog sektora, a u sprezi sa državnim i paradržavnim strukturama da atentatima i nameštanjem izbora preuzme kontrolu nad malom ostrvskom nacijom u Južnom kineskom moru – pa je možda i ovaj izraženo kritički element priče bio malčice odbojan za ipak najvažniju američku publiku.
Strukturalno, ovo je vrlo lepo vođen strip sa ogromnim brojem likova koji uspevaju da imaju smislene interakcije i sa dinamikom koja iako prikazuje paralelnu radnju na više mesta, sa sve flešbekovima i skokovima kroz narativ, ostaje jasna i izbegava konfuziju. Taylor je za Marvel uglavnom radio stripove o pojedinačnim likovima (Wolverine, Iron Man, Spider-man) ali u DC-ju su to uglavnom bili ansambl-naslovi i vidi se da ume da radi ovakve stvari. Naravno, Harley Quinn sa kojom je tako dobro rukovao u Injustice ovde služi kao sidrište oko koga se okreće ostatak postave, a Deadshot dobija izuzetno dostojanstven ispraćaj koji samo ponovo bolno podseća na to koliko ovaj lik vapi za scenaristom koji će mu dati pristao solo-serijal (mini od pre neku godinu koga je pisao Christos Gage je svakako vredan vaše pažnje ako ga niste pročitali). Čak i minorni likovi uvedeni samo za odstrel su napisani – i nacrtani – veoma pitoreskno sa distinktnim personalitijima i ekscentričnim dizajnom kostima na Redondovoj strani. Plus, Taylor ume da bude veoma duhovit.
Da ne ispadne da nema šta da se kritikuje, reći ću i da, dok su The Revolutionaries vizuelno distinktni i imaju svoje karaktere, Taylor ne uspeva da izbegne zamci jednog zaravnjenja njihovih glasova. Kako ova ekipa sakupljena od pripadnika različitih nacija trećeg sveta – a koja se bori protiv američkog imperijalizma i militarističkog terora – treba da bude kontrateža hladnom cinizmu američkog vojnoindustrijskog kompleksa kome Suicide Squad služe ali i psihološkoj iznurenosti i beznađu samih članova Suicide Squad, i da pleni optimizmim i revolucionarnom energijom, tako i njihove karakterizacije uzimaju idealizovanu interpetaciju orvelovsko-hemingvejevskih refleksija na španske revolucionare i ne samo da se gubi svaka distinkcija u odnosu na to koji od likova potiče iz koje države/ kulture, nego su i svi gotovo identično „savršeni“ u svom opuštenom, beznapornom levičarskom, pravdoljubivom svetonazoru bez obzira na traume iz prošlosti koje nam strip uredno prikazuje (neki likovi su mučeni, nekima nedostaju udovi…). Ovo je jedna, jelte, idealizovana prezentacija „ispravne“ političke frakcije koja, u stripu gde su „glavni“ likovi svi odreda psihološki oštećeni štrči svojom zaravnjenošću.
No, Taylor priču vodi vrlo dobro, pružajući nam već na samom početku nekoliko preokreta koji naglavce okreću „tradicionalni“ Suicide Squad senzibilitet i mada do kraja strip ima sve što od Suicide Squad očekujete – akciju, krvopljus, izvrsne revolveraške obračune… – on je istovremeno i pun tog nekog optimizma i duha promene koji mu lepo stoji. Čak i da na stranu stavimo na kraju solidan zaplet sa The Revolutionaries, ljubitelji klasičnih likova će dobiti veoma dobar karakterni luk samog Deadshota sa uvidima u njegovu porodičnu situaciju koji se čak lepo i naslanjaju na ono što smo videli u Ayerovom filmu. Finale u kome se ponovo dobijaju „neočekivani“ preokreti je interesantno i emotivno i mada verujem da će neka naredna verzija Suicide Squad ignorisati najveći deo onog što je ovde urađeno, u pitanju je jedna energična, ali i emocijama nabijena priča
Redondov kvalitetni rad smo već pomenuli ali neke epizode crtao je i Daniel Sampere sa Juanom Albarranom na tuširanju i ovde je razlika u tonu minimalna što izuzetno pozdravljam i kada ovo jednom budem ponovo čitao u kolekciji, neće me nervirati iznenadne velike promene u stilu. Generalno, ovaj Suicide Squad je pripovedan sa puno širokih kadrova ili kombinacijom manjih kvadrata sa jednim visokim kadrom, a što stripu – koji, uostalom, ima jako mnogo likova – daje jednu prostornost i iako je u pitanju „prizemljenija“ priča od prosečne superherojštine (ovde nema letenja u kosmos, paralelnih dimenzija itd.), Redondov i Sampereov rad joj daju osećaj luksuza i epsku upečatljivost.
Dobar, mada ne i savršen strip ali svakako još jedno pero u kapi kvalitetnog Australijanca, sjajnog Španca i njihovih saradnika.
Drugi na redu danas je serijal Magnificent Ms. Marvel, jedan od najrelevantnijih Marvelovih radova u ovom trenutku. Naravno, originalni (novi) Ms. Marvel serijal će se pokazati kao istorijski veoma bitan za Marvel jer predstavlja uspešno apdejtovanje jednog ikoničkog karaktera, uvođenjem nove, mlađe verzije koja staru poštuje iako se od nje veoma razlikuje. Ms. Marvel je bio skoro pa indie serijal rađen unutar korporacije sa velikom pažnjom da se originalna vizija scenaristkinje G. Willow Wilson i urednice Sane Amant zaštiti i realizuje bez uplitanja nekakvih „komercijalnih“ motiva u sve. Naravno da velike firme sve rade sa idejom da će im na kraju doneti zaradu, pa je tako i Ms. Marvel svoj profil izgradio pružajući svetu superheroinu koja pripada etničkoj i religijskoj manjini u SAD a koja se nametnula kao izuzetno dobro urađen „omladinski“ naslov gde je ta „drugost“ glavne junakinje i njene familije iskorišćena za smislene diskusije o kulturama i identitetima a bez upadanja u zamke egzotičnosti i, pupupu, nekakvog orijentalizma. O tome sam malo pisao onomad a kako će od Ms. Marvel uskoro nastati visokobudžetna TV serija jasno je da se sve ovo Marvelu i Dizniju prilično isplatilo.
U linkovanom tekstu sam izrazio dosta zebnje za budućnost samog stripa jednom kada Wilsonova ode sa istog jer je karakter Kamale Khan i samog serijala u velikoj meri bio baziran na njenoj unikatnoj viziji, no Magnificent Ms. Marvel koji izlazi od proleća 2019. godine je sa svojih dosadašnjih 16. brojeva prilično uspešno nastavio storiju o pakistanskoj tinejdžerki u Nju Džersiju koja gradu što nikada nije imao superherojski glamur Nujojorka daje sopstvenog kostimiranog zaštitnika i to čini na jedan dirljiv, vrlo human način.
Naravno, Wilsonova, praktikujuća muslimanka, je Ms. Marvel pisala više kao studiju kulture omladine iz „druge“ zajednice nego kao nekakvu religijsku propagandu pa i aktuelni scenarista, Saladin Ahmed, iako i sam musliman – verovatno značajno manje „praktikujući“ od Wilsonove – drži sličan ton stripa, dodajući tipično omladinskoj superherojštini elemente orijentalnih tradicionalnih bajki i to mu prilično dobro ide. Ahmed je rođen u Detroitu sa kombinovanim libanskim, egipatskim, irskm i poljskim poreklom (otac, Ismael Ahmed je uspešan mičigenski političar sa istorijatom borbe za prava radnika arapskog porekla) i naravno da će i njegove knjige i stripovi biti smeša motiva sa raznih strana.
Kada sam prvi put pisao o Ms. Marvel pominjao sam da je originalni Lee-Ditko rad na Spider-manu predložak na kome mnogi današnju omladinski superherojski stripovi naprosto organski nastaju i Ahmedovo pisanje Magnificent Ms. Marvel se bez i najmanje sumnje uklapa u ovu matricu. Ovo je strip koj, doduše, odlazi u svemir već u trećoj epizodi (ali i Spajdi je ratovao sa vanzemaljcima već u drugoj) ali je prvenstveno vezan za grad, njegove žitelje, ono što se dešava na ulicama, u porodicama, školama. Ahmed uspešno od Wilsonove preuzima taj senzibilitet ljubavi prema zajednici prikazujući jednu možda idealizovanu ali ne nerealističnu sinergiju između niže srednje klase i proletera koji se uzajamno razumeju i ispomažu shvatajući da je mesto na kome žive istovremeno i sklonište i resurs za sve njih. Magnificent Ms. Marvel uspešno nastavlja sa tom idejom da Nju Džersi nije Njujork i taj duh „manjeg“ mesta gde se ljudi znaju i jedni drugima više veruju, bez obzira što je uz pitanju jasno prikazana urbana zajednica je lepo prenesen u ovaj serijal. Mešanje likova, posebno omladine, različitih klasnih, etničkih, religijskih i seksualnih profila na jedan organski, prirodan način je i kod Ahmeda urađeno tako da shvatamo da je u pitanju vizija one Amerike u koju autori veruju radije nego nužno Amerika koju ćete sresti nasumičnim upoznavanjem ali to ni malo ne smeta. Magnificent Ms. Marvel kao i njegov prethodnik uspeva da spretno izbalansira tu optimističnu veru u porodicu i zajednicu sa tipično tragičnim unutarnjim životom glavnog lika koji mora da raste sa odgovornošću i strašnom tajnom što nema s kim da je podeli.
Doduše, Ms. Marvel svoj identitet svakako deli sa nekim sebi bliskim osobama – ovo je razlika u odnosu na klasičnog Spajdermena kome su bile potrebne decenije da se privoli da nekome kaže ko je – i Magnificent Ms. Marvel zapravo dobar deo svog prostora upravo troši na komplikovanost života u kome neki vama vrlo bliski ljudi znaju da ste superheroina i zbog toga i sami dosta trpe. Generalno, ovo je i dalje veoma dobro pogođen srednjoškolski strip i Ahmed sledi nit koju je izatkala Wilsonova smeštajući priče u jedan familijaran, prepoznatljiv kontekst. Tako se jedna priča odnosi na odlazak tri prijateljice u provinciju do malog restorana brze hrane jer se u njemu, po priči, služi „najbolji giros u Americi“. Ovakvi „normalni“, svakodnevni sadržaji su vrlo primereni ovom stripu i njegovom originalnom senzibilitetu pogotovo jer su protivteža kosmičkoj avanturi iz prve priče.
Zapravo, kao nekom ko Marvelove stripove čita decenijama, srce mi svakako zaigra kada vidim da je neke stvari što su i u ono vreme bile deo DNK firme (stripovi poput Dazzler ili Nova pa i pomenutog Spajdermena su bez mnogo diskriminacije mešali svemirske pustolovine i realističniju omladinsku sapunicu što je rezonirala sa stvarnim problemima mladih u SAD u ono vreme) i danas moguće dovoljno elegantno spojiti. Ahmed ovde ima i sreću da je glavni crtač sa kojim sarađuje odlični seulski Minkyu Jung koji orijentalne i arapske motive što ih Ms. Marvel sreće u kosmosu prikazuje sa raskoši i začudnošću kakve zaslužuju a da ne upada u klopku orijentalizma i lenjog stereotipiziranja.
U centru stripa je svakako Kamalina porodica, majka, otac, brat, snaja i mali bratanac i Ahmed vrlo lepo nastavlja pa i produbljuje ono što je Wilsonova ostavila u amanet pokazujući na jedan blag ali uverljiv način kontraste između jedne savremen ali ipak nativno pakistanske familije i šireg američkog društva gde Kamala pripada u jednakoj meri. Naravno, Kamala je i superheroina pa je i deo još šire zajednice i ima između ostalog na plećima i tu odgovornost zaštite zajednica (i planete) od nezamislivo tuđinskih pretnji ali i davanja mladima uzora koji mogu da slede. Ahmed lepo spaja prizemljeniju prozu sa porodičnim krizama i realističnim brigama i razigranu superherojštinu u jednom narativnom luku gde se uloge zgodno okreću pa Kamala štiti svog oca onako kako je on nju štitio kao devojčicu a sve uz asistenciju Dr. Strangea i borbu protiv jedne „negativne“ verzije Ms. Marvel. Ovde svakako valja primetitii da Ahmed pozajmljuje iz Spajdermenove istorije zapravo više nego što uzima od „stare“ Ms. Marvel (ovde mislim na Carol Danvers) pa će motivi dobijanja novog, tuđinskog kostima i kasnijeg kristalisanja „loših“ osobina same Ms. Marvel oko dodatne moći koju predstavlja taj kostim biti poznati svakome ko je čitao Spajdermena osamdesetih godina prošlog veka.
Neki od nedostataka koji su karakterisali strip što ga je radila Wilsonova preneseni su i ovde, a to je notabilno odsustvo upečatljivijih negativaca. Ahmed ima jednu priču u kojoj se u koštac hvata sa neoliberalnom pošasti startapova koji ne nude zajednici ništa supstancijalno dobro sem tog nekog mitskog „rasta“ a uzimaju joj identitet i ovde su zombifikovani provincijski radnici i CEO kompanije više metafore nego produbljeni likovi. Strip preuzima neke od negativaca iz Wilsoninog stripa i oni, čisto na ime istorije koji Kamala i čitaoci sa njima imaju, deluju nešto produbljenije.
No stripu ne manjka uzbuđenja, bilo na „domaćem“ frontu, gde pratimo i romantične avanture tinejdžera koji su, prigodno, prikazani kao emotivno nesigurni i zbunjeni, bilo na širem gde se Ms. Marvel uklapa u Outlawed priču što ju je Al Ewing kreirao kao mutli-magazinski narativ koji će lansirati njegov rad na Championsu. Ms. Marvel je u centru Outlawed zapleta jer čitava ideja o tome da se zakonski reguliše rad maloletnih superheroja i kreće od incidenta u kome Kamala biva povređena i mada je ovo samo nova varijacija na Civil War, za sada se to fino uklapa u sam Magnificent Ms. Marvel narativ posebno u poslednjih nekoliko epizoda gde su bes tinejdžera spram očigledne nepravde i sukob omladine sa sistemom koji želi dobro ali se ponaša represivno vrlo energično i spretno prikazani. Ahmedu svakako moram da zamerim da mu je naracija u titlovima, gde slušamo Kamalin tok svesti i refleksiju na događaje što ih pratimo, odveć melodramatična i neobično udrvenjena u odnosu na lik koji je živ, dinamičan i uverljiv. Ovo ume da bude boljka ovakvih stripova (više o tome kada budem pisao o aktuelnom Kapetanu Americi) ali u Magnificent Ms. Marvel je kontrast baš upadljiv zbog toga što je ovo inače živ i optimističan strip.
Crtež Minkyua Junga je veoma pristao ovom liku i stripu koji treba da spaja vrlo različite svetove i kulture. Jung, kako već rekoh, ima oko i ruku za orijentalnu ornamentiku i arabeskne radove* i njegovo ubrizgavanje ovih motiva između klasičnijih urbanih prizora superherojskog stripa je osvežavajuće. Jung kreira dosta različitog dizajna za kostime, opremu, ali i arhitekturu tuđinskog sveta na kome će Kamala imati svoju prvu veliku avanturu u ovom serijalu, a dizajn novog Kamalinog kostima je izuzetan (posebno kada krenu njegove „zle“ iteracije), no mora se prinzati i da drugi crtač na serijalu, mlada Marvelova nada, Joey Vazquez kreira upečatljiv dizajn novog superheroja po imenu Amulet. Amulet se doselio iz Mičigena u Nju Džersi ali je arapskog porekla i mada njegov kostim u velikoj meri omažira „Arabian nights“ estetiku, on je istovremeno maštovit, ali i karakteran, baš kao što je sam Amulet nestandardni „drugi“ i veoma se dobro uklapa u kast ovog stripa.
*uz, podrazumeva se, svest da Kamala nije arapskog porekla
Naravno, Jung je izvanredan u scenama akcije gde mu Ahmed daje da crta Kamalu u svoj raskoši njenih moći i telesnih transformacija. Vazquez je možda vizuelno dinamičniji sa više kadrova po strani i krivljenjem geometrija kadra, ali Jung je tu za mrvu bliži mom ukusu sa urednom, ravnom geometrijom ali spektakularnim transformacijama same Kamale čija fluidna anatomija postavlja pitanja o prirodi identiteta i tome šta je suština jedne ličnosti zapravo jače nego sam scenario. U spektakularnim epizodama dok se Dr. Strange bori za život Kamalinog oca a ona ima užasan (i vrlo Spajdermenovski) program ličnih iskušenja koje je vode sve dalje od mesta na kome zna da treba da bude, Jung je fantastičan, kreirajući kombinaciju opresivne, „realistične“ drame i spektakularne superherojske akcije a da crtež nikada ne poseže za mračnim, gritty stilom. Naravno, precizni tušer Juan Vlasco i kolorist Ian Herring koji rade sa oba crtača odrađuju veliki deo posla, dajući nam čist, jasan a dinamičan crtež i kolorni program koji jako diktira raspoloženje od umirenih, plavičastih tonova mirnijih, tužnih scena do uzvitlanih crvenih i žutih nijansi akcije (a koje su i boje kostima naše heroine). Letering veteran Joe Caramagna nastavlja svoj izvrsni rad sa Serijala Wilsonove pa postoji jedna dobrodošla vizuelna konzistentnost dizajna. Sve u svemu, Magnificent Ms. Marvel je i dalje vrlo dobar strip koji se srazmerno uspešno obraća mladim čitaocima, radeći u okviru decenijske tradicije, svakako, ali se ne opterećujući decenijskim kontinuitetima i likovima nastalim u vreme Drugog svetskog rata. Naravno, važno je ne pasti u zamku karikirane „svesnosti“ gde bismo insistirali da sve stripove o ženama pišu žene a sve stripove o muslimanima isključivo muslimani jer bi to svakako bilo promašivanje poente, ali mogućnost da se u Marvelu čuju „drugi“ glasovi i to ne samo na nivou simbolične reprezentacije, već sa predstavljanjem kako se druge kulture uklapaju u ideale američke superherojštine – ova mogućnost sa Ms. Marvel konzistentno daje dobar strip. I to treba ceniti.
Poslednji strip za danas takođe piše Saladin Ahmed. Miles Morales – Spider-Man je krenuo par meseci pre Magnificent Ms. Marvel pa ima i nekoliko brojeva više – trenutno je na broju 21 – a iako nje u pitanju bila baš takva drama kao kod Ms. Marvel gde sam se iskreno brinuo da li će iko drugi umeti da piše strip koji je nekoliko godina jedino i isključivo pisala G. Willow Wilson, svakako je bilo pitanje kako će Ahmed da se snađe sa nečim što je, ipak, pre svega beba Briana Michaela Bendisa.
Razume se, kada je Bendis najavio odlazak iz Marvela i prelazak u DC odmah je bilo jasno da je u pitanju kraj jedne epohe i da će karakteristični senzibilitet (i veliki uticaj kog je cenjeni scenarista imao na metanarative u Marvelu) ali i likovi koje je sam kreirao biti na zanimljivom ispitu kada ga više ne bude bilo. Miles Morales, „crni“ Spajdermen je svakako jedan od najvažnijih već utoliko što je došao nakon jednog Spajdermena kog je Bendis već učinio veoma „svojim“ – niko nije pisao Ultimate Spider-man osim Bendisa a kada je scenarista ubio Petera Parkera i zamenio ga četrnaestogodišnjim rasno izmešanim klincem iz Bruklina u ulozi ultimativnog Spajdermena to je bio nadahnut momenat u istoriji superherojskog stripa. I svakako bolna prelomna tačka za publiku nespremnu na promene, posebno ako mirišu na programsko uvođeje diverziteta.
O Ultimate Comics Spider-man u kome je Miles bio glavni junak sam pisao u svoje vreme (mada mislim da je to sve sada offline zahvaljujući nestanku UPPS) i to je bio jedan vrlo dobar period za Bendisa, a nakon gašenja Ultimate krila Marvelovog izdavaštva, Miles i njegova porodica su bili jedan od retkih elelemata Ultimate univerzuma koji su sačuvani i preneseni u mejnstrim univerzum. S dobrim razlogom, rekao bih, jer se Bendisova radikalna reinvencija Spajdermena pokazala kao vitalna i sama revitalizovala sam koncept Spajdermena da se pokaže da je on dovoljno širok da paralelno postoji više verzija. Naravno, uvek* je postojalo više verzija Spajdermena ali Miles je sa svojim rasno izmešanim poreklom i naglašeno „manjinskim“ ali ne stigmatizujućim identitetom uspeo da postane omiljeni lik ogromnog broja čitalaca. Ne samo da su čitaoci koji ne pripadaju kavkaskom tipu (i odnosnoj kulturi) dobili nešto što ih možda malo bolje predstavlja i prikazuje Marvelov univerzum iz jedne malo durgačije perspektive, nego su i mnogi tradicionalni čitaoci u Milesu otkrili bogatstvo novih motiva koji stari, prepoznatljivi svet obogaćuju i osvežavaju.
*“uvek“ u ovom slučaju podrazumeva da ne idemo dalje unazad od devedesetih
Animirani film, Into the Spider-verse je na kraju potvrdio ispravnost uvođenja Milesa Moralesa u Marvelov mejnstrim i dao nam najbolju bioskopsku verziju Spajdermena do sada a to da je Sony svoju novu konzolu, Playstation 5 lansirao uz igru Marvel Spider-man Miles Morales (uskoro i prikaz od moje strane) je potvrda da ovaj lik –s punim pravom – ima jaku kulturnu relevantnost u ovom momentu.
Utoliko, zadovoljstvo mi je da kažem da je Ahmed ovde obavio izvrstan posao, čak i nešto bolji nego na Magnificent Ms. Marvel. Miles Morales – Spider-Man je odličan primer urbane, omladinske superherojštine koja, pošto je Ahmedu klasični Spajdermen očigledno veoma drag, sa lepim razumevanjem omažira neke od njegovih motiva iz sedamdesetih pa i osamdesetih, dajući nam kombinaciju tople porodične priče, omladinskih tema i superherojštine koja sigurnim potezima osciluje između akcije i horora.
Ono što je najvažnije, Ahmed je stripu, a pogotovo njegovom glavnom junaku, dao vrlo dobro odmeren ton i glas. Bendisov Miles Morales je uglavnom bio odličan ali iako ima dve crne ćerke, Bendis je ipak dobrostojeći Jevrejin iz Klivlenda i njegov Majls nikada nije zaista „zvučao“ kao „person of colour“. Rekli smo već da Ahmed dolazi iz ugledne mičigenske familije ali Ahmed je ipak „braon“ osoba i ima intuitivnu sponu sa tipično manjinskim perspektivama u američkom društvu koje se ovde spretno posreduju.
„Spretno“ je i ključna reč pa iako je kompletna prva ekipa likova ovog stripa „kolorisana“ (afroameričkog, hispanoameričkog i azijsko-američkog porekla), Miles Morales – Spider-Man ne pokušava da bude „Black lives matter – the comicbook“ pamfletiranje. Likovi u ovom stripu su svi redom pripadnici srednje klase i njihova rasna pripadnost nikada nije u prvom planu, oni su „prirodno“ studenti i omladinci u društvu koje se ponosi svojom raznolikošću a kada i vidimo kulturne identifikatore koji se vezuju za rasu oni su vešto umetnuti iz drugog plana da kažu nešto bitno o podlozi na kojoj se priče događaju a da ne budu njena glavna tema. Tako, recimo, u jednoj od priča, Majls i njegovi drugari beže iz škole da bi u bruklinskom muzeju pogledali izložbu vezanu za hip-hop istoriju na kojoj će biti „Bigijeve originalne sveske gde je pisao prve stihove“ i Majls uz strahopoštovanje ali uzgredno pominje da je Bigi kasnije u karijeri uvek rimovao „straight from the dome“, bez zapisivanja. Docnije u istoj epizodi pojavljuje se superzločinac staroegipatske tematike, koji služi kao satirično podsećanje na orijentalizam čest u zapadnoj fikciji.
Ahmed Majlsa piše kao sada nešto starijeg, nešto zrelijeg dečaka i odlično hvata tu energiju tinejdžera koji samo što nije postao čovek, koji je malo i kočoperan i glasan, ali koji je istovremeno nesiguran u sebe, pun dilema, strahova i protivrečnosti. Bendisov Majls je bio dobar lik ali Ahmedov Majls je produbljeniji, življi, sa civilnim životom koji je zanimljiv barem koliko i avanture kroz koje prolazi kada navuče kostim. Monološke refleksije kojima nisam bio zadovoljan u Ms. Marvel ovde su značajno lepše izvedene sa Majlsom koji vodi dnevnik i ima jedan prirodan „glas“ kada u njega piše.
Ključno, iako Ahmed očigledno voli starog Spajdermena, do mere da vraća neke klasične likove iz tog stripa, njegov Majls nije samo zacrnjeni Peter Parker, naprotiv, on je svoj lik, sa karakterom, energijom, pa i malo drskosti kakvu Parker nikada nije imao.
Taj spoj novog sa klasičnim meni dosta prija, pogotovo što se Ahmedov Spajdermen uglavnom bori sa klasičnim urbanim pretnjama, rasturajući bande koje unaokolo valjaju nove droge i pucaju po ulici. Pojavljivanje klasičnih negativaca kao što su Tombstone ili Rhino je baš ono što starijeg čitaoca razneži a Ahmed piše i vrlo lepu priču u kojoj se Rhino, Majls i Kapetan Amerika udružuju kako bi razbucali kriminalnu imperiju u nastajanju lika koji trguje – decom, a da je ovo izvedeno iznenađujuće elegantno uz izbegavanje eksploatacijskih tonova. Sa druge strane, kada se bavi „pravom“ politikom, kao u sluaju epizoda koje se pozivaju na Outlawed, strip je vrlo spretan da pokaže kako američki sistem i pored sve priče o demokratijama i slobodama ima ukorenjene predrasude koje osobama što se ne uklapaju u kavkaski predložak – bez obzira na srednjeklasnu pripadnost, pa čak i određenu političu moć – refleksno zatvaraju neke puteve.
Drugde Ahmed uvodi nove verzije starih likova, kao što je unuka klasičnog Spajdermenovog neprijatelj Vulturea ali i novi negativac Ultimatum koji – kako mu i ime sugeriše – zna za Majlsovo multiverzalno poreklo i Ahmed ovde uspelo spaja „ulični“ superherojski strip sa konceptom multiverzuma i različitim verzijama jedne iste osobe.
Scenarist takođe veoma lepo rukuje Majlsovom užom porodicom, spretno balansirajući između vrlo toplih, uverljivih porodičnih scena i činjenice da je Majlsov ćale bivši agent S.H.I.E.L.D.-a, a stric karijerni superzločinac, kreirajući dramu koja bez obzira koliko daleko ode u superherojsku orbitu – a u dvadesetprvoj epizodi gledamo Majlsovu porodicu plus gomilu drugih superheroja kako se bore protiv Ultimativnog Zelenog Goblina i Ultimatuma, sve predvođeni Kapetanom Amerikom – uvek čuva tu jednu realističnu srž priče o porodici koja je stvarna, nediealizovana, komplikovana. Plus, Majls je dobio i malu sestru pa ga gledamo i kako se navikava na ulogu starijeg brata.
Za mene je možda najkontroverznije odlaženje u horor smeru sa odjecima onog što je J. M. DeMatteis radio na Spectacular Spider-manu u delovima priče gde se pojavljuje novi negativac, Assessor. Ahmed ovo dobro radi ali je opresivna atmosfera bespomoćnosti nešto što ne mora da bude prijatno za svakog čitaoca. Opet, Ahmed i ovo koristi da ojača „porodični“ element priče a kako Majls ima realistične traume posle svega, ali koje ga ne pretvaraju u stigmatizovanu „žrtvu“, rekao bih da se scenarista tu lepo snašao.
Što se crteža tiče, serijal je započeo Javier Garrón, Španac koji se u međuvremenu probio do Avengersa. Razlika između Avengersa i Milesa Moralesa je vidna u tome da su Avengersi „ozbiljniji“ strip (mada ih Aaron piše sa mnogo duha) i Garrónov crtež je tamo klasičniji, primeren epici i uzvišenoj superherojštini. Ovde je njegov rad razigraniji, karikiraniji, sa likovima koji idu u školu i zezaju se po Njujorku pa je i živi kolor Davida Curiela primeren jednom urbanijem, omladinskijem stripu. Likovi su izražajni a kostimi odlični, plus, Garrón vrlo dobro crta akciju sa jasnom povzanošću između kadrova gde se vidi kako borba „teče“ – ovo je nešto što nedostaje mnogim poznatim crtačima. Nakon desetog broja, na stripu se smenjuju različiti crtači i mada nemamo konzistentnost crteža, stilski je ovo ipak dovoljno jednoobrazno da ne smeta previše. Generalno, ovo je šaren, dinamičan superherojski strip sa likovima iz različitih kultura koji dele pozornicu i svim crtačima do sada je bilo jasno kako to treba da izgleda.
Ahmedov Miles Morales – Spider-Man je dakle, vrlo uspešno preuzimanje štafete i pažljivo urađen spoj tradicije i inovativnosti, sa jednom ubedljivom mladalačkom energijom koja stoji u srži stripa što podseća na jedinstvenu sposobnost superherojskog žanra da spoji najbizarnije spekulativne koncepte sa najsvakodnevnijim ličnim dramama i bude zabavan dok to radi. Sa uzbuđenjem očekujem naredne epizode.
