Jazz Nedeljom: Tardo Hammer Trio: Swinging on a Star

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Sa imenom kao što je Tardo Hammer pred vama su generalno dve potencijalne karijere. Jedna je da budete profesionalni rvač i osmislite neki upečatljiv kostim koji će simboliku čekića komunicirati na vizuelno pamtljiv način. Druga je da budete nabadač koji radi za neku od njujorških mafijaških porodica. Richard Alan Hammer je odabrao treći put i danas ima karijeru uglednog džez pijaniste i predavača na školi Lucy Moses u sklopu njujorškog Kaufman Music Centra. I to se, dakle može. Ove nedelje slušamo album Swinging on a Star koji je 2017. godine snimio Tardo Hammer Trio, a ovih se dana pojavio na Bandcampu u proširenoj verziji.

Tek sam sa zakašnjenjem primetio da sam za ovonedeljni džez pik ponovo odabrao album džez trija u kome nema duvača i klavir je „glavni“ instrument. Moguće je da podsvesno radim na razmontiravanju svojih glupih predrasuda, a moguće je i da mi je samo ovaj album izuzetno prijao svojim toplim zvukom i majstorskim ali ne i razmetljivim izvedbama nekih lepih, starih kompozicija.

Tardo Hammer, rođen 1958. godine, je klavir počeo da svira već sa pet godina, verovatno se umetnivši na majku koja nikada nije svirala profesionalno ali jeste bila pijanistkinja. Isprobavši klarinet i gitaru, jer bile su šezdesete i rokenrol je uveliko harao američkim radio-talasima, Hammer će se vratiti klaviru sa trinaest godina i, slušajući ploče Charlieja Parkera i Milesa Davisa početi da razvija svoj ukus i stil. Krajem sedamdesetih je postao deo njujorške „loft“ scene, svirao džemove sa kim god je mogao, učio druge da sviraju klavir i pojavljivao se u klubovima kad god je bilo prilike. Navodi se da su mu najveći pijanistički uzori bili Tommy Flanagan, Barry Harris, Cedar Walton i Hank Jones, a tokom osamdesetih počeo je da svira i nastupa „profesionalnije“ uz muzičare od reputacije kao što su bili Lionel Hampton ili Johnny Griffin, da bi devedesetih svirao po Evropi i Japanu i snimao albume sa sopstvenim triom.

Swinging on a Star je album snimljen sa dva veterana njujorške scene, Leejem Hudsonom na kontrabasu i Steveom Williamsom (koji je inače iz DC-ja) na bubnjevima i zapravo predstavlja povratak formatu trija posle dugog vremena tokom kog je Hammer svirao sa različitim orkestrima koje su predvodili Annie Ross, Grant Stewart, Charlie Davis i drugi. Ono što se svakako čuje na albumu je da Hammer nije nametljiv muzičar, i pored svoje ogromne ekspertize, i slušati hardbop u kome lider ravnopravno deli „prednji red“ sa pratnjom – ne samo dajući im prostor da odsviraju obavezne solaže, a kojih na ovom albumu skoro da i nema – je, neću lagati, veliko zadovoljstvo. Snimljen u Nju Džersiju, u studiju Trading 8s, ovaj album je baš onako intimna, nežna, a vitalna, energična ploča kakva idealno legne na kišni kasnojanuarski dan kakav je ova Nedelja.

Hammer je odrastao na klasičnom bop i post-bop zvuku gde su uobičajene harmonije uveliko bile razbucane novim razmišljanjima pa i Swinging on a Star, iako zapravo vrlo utemeljen u tradiciji, čak i onoj koja prethodi bebopu, ima jedan bezvremeni zvuk sa uzimanjem vrlo tradicionalnih formi i pronalaženjem u njima novih ideja. Album otvara Gone Gila Evansa koja je već i sama bila njegovo prepakivanje Gershwinovog originala Gone Gone Gone, a za potrebe izvođenja Porgy and Bess u verziji orkestra koji je predvodio Miles Davis. Hammer i njegov trio ubrzavaju tempo Evansovog originala i pružaju jednu vrlo sažetu, vrlo jezgrovitu verziju kompozicije, majstorski svodeći kompleksniji big-band komad na nešto što vrlo prirodno leži triju. Rekao sam da Hammer nije nametljiv lider i Gone svakako pruža ritam sekciji mnogo prostora da se iskaže, pogotovo Williamsu, sa svojim ritmički naglašenim hedovima, ali kad krene soliranje, jasno se čuje da je Hammer solista svetskog formata. I da je, bez obzira što je pijanista sa karijerom od skoro pola veka, negde u njemu i dalje živ i radostan dečak koji se na džez primio slušajući Parkera i Milesa. Hammerovo Fraziranje ovde zaista više podseća na saksofon nego na uobičajen pijanistički solo i time mi je možda ovaj album tako jako privukao pažnju.

Izbor kompozicija za ovaj sešn je vrlo zanimljiv, pa tako dobijamo ne jednu već dve sambe. Prva je Numero Uno Charlesa Davisa – još jednog legendarnog saksofoniste iz hardbop ere koji je svirao sa Sheppom i Sun Ra – izrazito prijatan komad latin fraziranja koje zatim prelazi u klasičan bop sa Hammerom koji ponovo zvuči kao da svira saksofon i klavir u isto vreme, svaki instrument po jednom rukom, a druga je vatrena Samba Do Brilho brazilskog pijaniste po imenu Guilherme Vergueiro i ovde Williams pokazuje svoje latinične veštine, kreirajući neizdrživo zarazni plesni ritam dok Hammer sipa varnice sa svoje klavijature a Hudson ih drži prizemljene svojim prijatnim, veselim gruvom.

Hudson je i zvezda naslovne kompozicije, druge najstarije na ovom albumu, a koju je napisao beli pijanista Jimmy Van Heusen za Binga Crosbyja a za potrebe filma Going My Way. Ova kompozicija bila je ogroman hit te 1944. godine sa osvajanjem Oskara za najbolju originalnu pesmu na filmu a Hammerov trio je izvodi inovativno i sveže, stavljajući temu i njenu razradu u dužnost Hudsonovom kontrabasu, dok Williams plete sitnu mrežu četkicama a sam pijanista tek popunjava iz pozadine, odgovarajući diskretno na Hudsonov narativ dok ne dođe vreme za nežni, prijatni solo. Swinging on a Star u ovoj verziji svakako ima nostalgičnu crtu ali je Tardo Hammer Trio i modernizuje u dovoljnoj meri da se čuje da je dvadesetprvi vek i da pravila nema.

Najstarija je I Found a Million Dollar Baby Harryja Warrena, napisana još početkom tridesetih a koju Trio iz zaslađene balade (najpoznatije po izvođenju neizbežnog Binga Crosbyja) pretvara u tečan, relaksiran bebop gde Hammerovo sinkopirano, prijatno soliranje otvara prostor i za Hudsonov raspoloženi, veseli solo a zatim i kratke Williamsove upade.

Album ima i prave balade. How Are Things In Glocca Morra je standard iz četrdesetih, nostalgična balada o irskom seocetu napisana za mjuzikl Finian’s Rainbow i ovde trio ponovo pokazuje svoje najtoplije lice sa ritam sekcijom koja svira dosta, ali tiho, diskretno, svedeno, a lider izvlači najnežnije, sanjive akorde iz svoje klavijature. Ballad for Very Tired and Very Sad Lotus-Eaters napisao je Billy Strayhorn, jedan od najvernijih saradnika Dukea Ellingtona i ovo je kompozicija koja, bez obzira što ju je napisao pijanista, takođe demonstrira Hammerov „dosluh“ sa saksofonistima. Naravno, Johnny Hodges u svojoj verziji iz 1957. godine ima mnogo tradicionalniji senzibilitet „balade“ uz koju se pleše i, možda, pije, dok Tardo Hammer Trio ovo svira sa jednim „’round midnight“ prizvukom, dajući pesmi koju kašičicu bluza više, i, mada je ovde tempo nešto brži, zapravo još intimniji ton.

Miles Davis na ovakvom albumu ne sme da zafali pa njegova Little Willie Leaps a koju je snimio na svojoj prvoj studijskoj sesiji, zajedno sa Charliejem Parkerom, ponovo demonstrira kako Hammer lako od pesme stare više od sedamdeset godina pravi moderni bop komad, svirajući ni kao Parker ni kao Davis ali sa nepogrešivim uticajem njihovih karijera na njegovo sviranje.

Da ne ispadne da su Hammera inspirisali samo duvači, tu je i Monk’s Dream, a koji započinje izvrsnim Williamsovim uvodom. Bubnjar je na čitavom albumu u fantastičnoij formi, pokazujući kako je  poluvekovna karijera od njega napravila neverovatno raznovrsnog muzičara sa prirodnim osećajem za gruv ali i sa zatim izuzetno izgrađenim razumevanjem gde i kada da se gura u prvi red i do koje mere da kreira „svoje“ komade kompozicije, nikada ne komplikujući „radi dojma“, već samo da bi obogatio zvuk trija. Monk’s Dream ima ekstenzivne delove Williamsovog solo-sviranja a koji nisu klasične solaže već prevashodno razrađeni gruv koga on isporučuje bez gubljenja koraka.

Bandcamp verziju zatvara Born to Be Blue koje nema na CD verziji i ovo je još jedno izvrsno, diskretno a opet dinamično i energično izvođenje standarda iz četrdesetih. Ovu kompoziciju tokom silnih decenija nije snimio samo onaj ko nije hteo ali ovo izvođenje verovatno se najpre oslanja na snimak iz 1954. gde pevačicu Helen Merrill prate Cliford Brown i Gil Evans. Hammerov trio ovo odrađuje improvizatorski, sa relaksiranom ritam sekcijom, vrlo dinamičnom pratnjom i liderom koji se poigrava sa bluz i honkytonk harmonijama dok „ozbiljna“ balada ne dobije jedan vrlo „džemsešn“ format pa gde se završi-završi.

Swinging on a Star je album koji, čak i da vam se ne sviđaju sve te stare kompozicije – ili sva ta savremena izvođenja – ima prelep zvuk, sa muzičarima koji zaista imaju ravnopravna mesta u zvučnoj slici ali i izvrstan osećaj za dinamiku da ta mesta i zasluže. Ovo nije album „negativnog prostora“ gde su tišine važnije od nota, ali jeste album gde je svaka nota dobro odmerena pre nego što se pusti prema mikrofonu, dajući u sumi nimalo agresivnu ali opet vrlo proživljenu i energičnu svirku koja mi je vrlo prijala. Nadajmo se da će Tardo Hammer naći vremena da nas uskoro poraduje i nekim novim snimkom sa triom – odlično mu ide.

https://tardohammer.bandcamp.com/album/swinging-on-a-star

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-01-2021

Ne znam da li su samo meni pali kriterijumi ali početak godine nam je doneo pregršt jako dobrog metala. Kad pogledam koliko mi se muzike dopalo tokom prošle nedelje toliko da sam se naterao da nešto o njoj i napišem, malo se i prepadnem. Svi žanrovi kao da cvetaju, od najklasičnijeg heavy zvuka do najekstremnijeg užasa i raznoraznih avangardi i satanizama. Možda je baš 2021. godina ona u kojoj će nam svima kolektivno krenuti na bolje?

Kolumbijski Luciferian postoji već više od dvadeset godina i Luciferian je njihov četvrti album na kome se pedigre i kilometraža odlično čuju. Ovo je blek metal starije škole, bez „atmosferičnih“ i šugejz elemenata tipičnih za noviju produkciju, ali izrazito melodičan i karakteran. Luciferian na vrlo prijemčiv način spajaju eksplozivnost i brzinu sa melodičnošću i vrlo naglašeno harmoničnim radom, demonstrirajući kvalitetnu, mišićavu svirku i osećaj za kreiranje pesama koje osvajaju energijom i idejama. Vrlo dobro producirano, takođe i meni jako simpatičan „fentezi“omot. Slab sam na mačkoidne životinje, čak i kad imaju tri (ljudske) glave:

https://luciferian.bandcamp.com/album/luciferian

Zofos je grčki jednočlani blek metal projekat izuzetno talentovanog Mariosa Papaioannoua sa Krfa čiji je drugi album, Erevothen, napravljen čitavih četrnaest godina posle prvog jedna od najboljih demonstracija zašto je helenski blek metal tako osoben i prijemčiv. Papaioannou na ovom albumu ima pet dugačkih kompozicija osobenog zvuka (slušajte meki, džezerski bas, recimo), velike kompleksnosti, prepunih folk-harmonija i nadahnutih motiva, ali izuzetno pažljivo posloženih da se dobiju prirodne, tečne pesme koje ni jednog trenutka ne beže od tradicionalnog blek metal zvuka, iako ga smelo proširuju. Zofos je u ovom trenutku i vrlo dobro produciran projekat, sa kvalitetom kakav naprosto ne očekujete od jednočlanih akcija, a Erevothen je ploča za sladokusce i brojna slušanja:

https://zofos.bandcamp.com/album/erevothen-full-lenth-2021

Odour of Sanctity su zanimljiva trojka iz Omahe u Nebraski čiji je prošlogodišnji demo, When The Dead Smell Divine sada dobio izdanje za malog izdavača Moonworshipper Records iz istog grada, a time je dospeo i do mojih ušiju. I ovo je zapravo izvrsno, spajajući u tri pesme melanholični, atmosferični blek metal sa svom silom klasičnog instrumentarija. Retko u metalu čujete kontrabas, violončelo ili trubu, a još ređe je to u kontekstu gde je muzika veoma sirova, veoma verna raw black metal predološcima, pa Odour of Sanctity, za moj groš, imaju dobitnu kombinaciju u spajanju onog najgrdnijeg u metalu sa sofisticiranim idejama i maštovitim aranžmanima. Ovo se prodaje po ceni koju sami odaberete a nadam se da će Nebraščani uskoro napraviti i čitav album ovakve muzike jer ovo vredi da se sluša i voli:

https://moonworshipper.bandcamp.com/album/when-the-dead-smell-divine

O kanadskom projektu Gloamus ne znam ništa – ni da li tu svira više od jednog čoveka – ali prvi singl, Prelude To The Coming Haze Of Winter’s Glass nudi dve pesme vrlo slušljivog blek metala koji ima elemente klasične sirove estetike ali ih kombinuje sa disciplinovanom svirkom i aranžmanima koji se umešno pomeraju izvan zone komfora te neke blek metal klasike pa imaju sasvim osobena harmonska i ritmička rešenja. Solidno je ovo i producirano pa Gloamus vredi držati na radaru:

https://gloamus.bandcamp.com/album/prelude-to-the-coming-haze-of-winters-glass

Hell-Born su iz Sopota, ali u Poljskoj, i u pitanju je bend koji radi od polovine devedesetih, sa niskom od pet albuma u prvoj deceniji ovog stoleća. Posle pauze od dvanaest godina, bend se vraća opusom Natas Liah i ako ovaj naslov albuma zvuči kao pomalo detinjasta „šifra“, svakako valja ukazati da Hell-Born sviraju decidno old school muziku koja nema mnogo veze sa onim što danas pomislimo kada kažemo „poljski blek metal“. No, old school u ovom slučaju ne treba shvatiti kao „primitivan“ ili čak „sirov“ metal, naprotiv, Hell-Born su vrlo umešni u pisanju pesama koje, iako fokurisane na mračnu atmosferu i jači tempo, imaju minuciozno aranžirane elemente i lepo kombinuju klasičan blek metal sa samo malo death zvuka. Osnivači benda su svirali i u Behemoth i to se ovde lepo čuje.

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/hell-born-natas-liah

Škotski atmosferični blek metal je letvicu kvaliteta odavno podigao tako visoko da treba imati hrabrosti pa baciti svoju rukavicu u ring. Tom Perrett iz Glazgova prihvatio je izazov pa je prvi album njegovog solo-projekta Aonarach, nazvan jednostavno „1“ napravljen vrlo ubedljivo i nudi četiri dugačke pesme prijemčive muzike i dobrog zvuka. Perrett je iskusan muzičar i meni se kod Aonarach dopada što ovo nije uobičajen melanholični program gde dobijamo samo šugejz prebiranja po gitari preko brzo programiranih udaraljki. Aonarach ima atmosferu koja, svakako, nosi i određeni melanholični naboj ali ovo je žestoka muzika – pogotovo uz pevača Alexa Vogela koji odrađuje sjajan posao svojim emotivnim vriscima – bazirana na prilično old school ritmovima i gde se folklorni motivi prolagođuju blek metalu umesto da se on prilagodi njima:

https://aonarach.bandcamp.com/album/1

Nizozemski duo Sagenland je izdao jedan EP još 2005. godine a onda im je bila potrebna decenija i po da završe album Oale groond, no, kako Ameri kažu, ko čeka-dočeka, pa je ovo zapravo vrlo prijemčiva ploča introspektivnih pesama utemeljenih na folklornim mitovima i pevanih na lokalnom dijalektu. Muzički, Sagenland su izrazito „studijski“ projekat utoliko što je ovo album na kome, i pored klasične blek metal ponude rifova, vrištanja i brzog tempa, veliki deo muzike nose bas-linije i harmonije koje dodaje akustična gitara a što se sve da čuti zahvaljujući miksu koji ih pažljivo naglašava. Rezultat je vrlo prijatna, vrlo slušljiva ploča koja ima lep zvuk i lepe pesme, sa tim nekim nostalgičnim, bajkovitim senzibilitetom ali sa pažljivo aranžiranim, fokusiranim kompozicijama. Daunloud košta samo četiri evra i ovo je vrlo lako preporučiti:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/oale-groond

Zane Young svoj jednočlani blek metal projekat Elegiac gura nekih šest godina i već je snimio osam albuma, a ja na njega nisam obratio dužnu pažnju. Tim me je više oduševio album Father of Death koji nudi odlično iskomponovan i vrhunski izveden blek metal. Young ima pored ovog projekta još nekoliko takođe jednočlanih bendova i prosto ne uspevam da shvatim kad stigne da napravi toliku muziku ako ovo ovako dobro zvuči. Father of Death je album vrlo upečatljivih, što se kaže paganskih blek metal tema odsviranih momački, sa mnogo žara i veštine i sa zvukom koji je neočekivano „živ“ i ubedljiv. Odlično:

https://elegiac.bandcamp.com/album/father-of-death

Poisonous Wind je iz Denvera i debi album, Conflagration of the Sty nudi jedan sirov i divljački blek metal sadržaj kakav i očekujete iz Kolorada. Generalno, meni je ovo na prvu loptu bilo simpatično jer je napravljeno od vrlo jednostavnih elemenata, bez ikakvih ambicija da se kreira nekakav „umetnički“ ili „intelektualni“ blek metal, a da opet imamo posla sa spretnim, tehnički korektnim muziciranjem koje pored relativno lo-fi produkcije, uopšte ne zvuči loše već samo pankerski svedeno i vrlo energično i ubedljivo u tome što radi. Tehnički, kaseta izlazi tek za mesec dana a kada ćete moći da kupite i daunloud ali ovo vredi slušati i kao strim jer prija ušima što su se navikle na mrak. Što poslovica kaže, Jokić kuca, a Poisonous Wind zakucava:

https://nailbattapes.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Pensilvanijski Silvanthrone su mi se (ne)iznenađujuće mnogo dopali na debi albumu, Forbidden Pathways to Ancient Wisdom. Ovo je brz, zakucavački blek metal koji ne beži od melodije i atmosfere ali se vozi na brzim ritmovima i jakim gitarama. Druga pesma, Melancholic Journey to the Abyss naslovom a i sadržajem sažima misiju benda, da pruži i paklenu ali i introspektivnu, emotivnu muzičku avanturu koja emituje mnogo znoja i emocija u isto vreme. Lepo:

https://nihilisticnoisepropaganda.com/album/forbidden-pathways-to-ancient-wisdom

I mančesterski Völniir su prilično solidni na prvom albumu, All Hope Abandon. Ja ovde često ponavljam kako mi u principu britanski blek metal ne leži, ali iako ovaj bend ne izmišlja neke nove forme ili pristupe, All Hope Abandon je ubedljiva prezentacija materijala koji ima moderan miris sa svim tim interesantnim gitarskim temama i harmonijama ali se drži i tradicionalnijeg ritmičkog pristupa. Album je produciran bučno, sa prštavim bubnjevima i mada to muzici daje „punch“, ume da bude zamorno za uši, no, Völniir svakako zvuče karakterno i snažno:

https://volniir.bandcamp.com/album/all-hope-abandon

Idemo sad na sporije forme. Wrektomb iz Baltimora su dvojac sa dosta osobenim pogledom na doom metal. Muzika na prvom EP-ju, Hollowed Socket Nystagmus se ne uklapa u dosta tradicionalne forme sledbeništva Black Sabbath ili gotsko-romantičarskih predložaka, već je više utemeljena u nelagodi i pretnji koje se protežu od recimo ranih Swans pa preko Terminal Cheesecake, Cable Regime i Godflesh dolaze i u treću deceniju XXI veka. Ima ovde i klasičnijih doom-death elemenata (npr. Ingrained in a Mossy Bank) ali dobar deo EP-ja odiše jednom osobenom hermetičnošću i čini da odskoči od onog što rade kolege:

https://wrektomb.bandcamp.com/album/hollowed-socket-nystagmus

Kanađani Black Wizard na naslovnici svog singla Deuce // Riff Raff poziraju sa šminkom koja omažira Kiss, što je adekvatno jer iako ove dve pesme imaju stonerski heavy zvuk i nizak štim zapravo su klasičan hard rock/ heavy metal iz sedamdesetih. Mislim, da se razumemo, Deuce je pesma Kissa, a Riff Raff pesma AC/DC i Black Wizard ih sviraju odlično, pa ne da nemam zamerki nego sam prilično uživao u ovoj muzici. Pogotovo u Riff Raff! Bend ovaj singl daje po ceni koju sami odredite, pa, eto, odredite pravično:

https://blackwizard.bandcamp.com/album/deuce-riff-raff

Takođe kanadski Hexerei na istoimenom EP-ju pružaju prštav, distorziran a simpatičan psihodelični teški rok koji svoju konačnu formu doseže u poslednjoj pesmi sa sve pevanjem na ruskom i disonantnim orguljama. Ni ovo pre toga nije rđavo, sa jednom pankerskom energijom i meni simpatičnim elementima haotične emotivnosti u izvedbama. Probajte:

https://hexerei1969.bandcamp.com/releases

Meksički Los Mundos su psihodelični dvojac čiji album  La Fortaleza del Sonido zvuči veoma toplo i prijateljski. Ovo nije preteška, rifaška muzika, već psihodelija koju vode masivan bas i bubnjevi, dok gitare i sintisajzeri pletu oko njih mrežu svemirskih efekata, sa pažljivo odmerenim, hipnotičkim pevanjem. Los Mundos nisu striktno metal bend i njihova psihodelija, kako i sami kažu, dosta duguje psihodeličnom popu, od Beach Boys do Jesus & Mary Chain, ali ovaj album ima sasvim dovoljno heavy blues osnove i čvrstog zvuka da ga ja sa zadovoljstvom uvrstim u ovonedeljni pregled. Raznovrsno nadahnuto i svedeno u pravoj meri:

https://losmundos.bandcamp.com/album/la-fortaleza-del-sonido

Belgijanci Splendidula na svom trećem albumu, Somnus nude još svog teatralnog, pa malo i kičastog koktela (post)dooma i sludge metala. Ima to svoga šarma, sa monumentalnim zvukom i vrlo raznovrsnom vokalnom tehnikom pevačice Kristien Cools koja jednako uspelo valja i melodične „pop“ vokale i promukli death metal lavež. Bend svira sporo i stameno i mada ovde nema mnogo „gruva“, i muzika nije nimalo seksi, ako izdržite agresivan zvuk, svakako u Splendiduli možete uživati.

https://splendidula.bandcamp.com/album/somnus

Grci Stonila vraćaju se sa još jednim lepim albumom bluziranih stonerskih instrumentala. Ovo su odlično snimljene, pa i dobro zaokružene pesme, očigledno izrasle iz džemovanja ali je zatim napravljen častan napor da se to sve aranžmanski zaokruži i dovede u jednu višu formu. Sasvim ljudski i rezultati su odlični. Stonila su već legende a ovaj album, prigodno nazvan Electric Soul, prilično sigurno potvrđuje zašto:

https://stonila.bandcamp.com/album/electric-soul

Berlinski Black Magic Tree donosi odlično raspoloženje na svom albumu Through The Grapevine. Ovo je energičan, veseo heavy rock, koji se ne gubi u ponekad zaista self-indulgnentim dubinama ogromne stonerske distorzije i težine, već koji uživa u lepom rifu, melodičnom refrenu, pratnji dairama… Black Magic Tree su blago nostalgični ali ovo je zdrava, energična muzika, jakog, teškog zvuka ali lepršavih pesama, sa adekvatnim miksom i produkcijom. Mene je, očigledno lako zadovoljiti, samo treba da zvučite kao da ste vaskrsli Hendriksa i uparili ga sa popičnijim heavy zvukom sedamdesetih po uzoru na, šta ja znam, Wishbone Ash. Znam, zvuči prosto, ali Black Magic Tree ovo rade na skoro idealan način. Izvrsno.

https://blackmagictree.bandcamp.com/album/through-the-grapevine

Dortmundski Zen Trip sebe opisuju kao „Enthusiastic-Heavy-Psychout-Fuzz-Trio“ i mada je istina da ovde ima faziranih gitara, istina je i da je njihova muzika daleko tripoznija od onog što biste dobili prostim paljenjem faz pedale i sviranjem standardnih bluz-tema, a kako, po poslednjim istraživanjima, nastaje nekih 75% svog stoner roka na planeti. Album Music From Another World I & II je pun vrlo ritualno obojenih instrumentala gde razni popularni psihodelični elektronski efekti prave samo deo atmosfere, dok je za drugi deo zadužena furiozna svirka trojice Nijemaca. Kompozicije su uzvitlane, improvizovane oko po jednog zvučnog ili tematskog jezgra i sasvim očigledno urađene uživo u studiju, pune spontane energije i sa usredsređenom kolektivnom ambicijom da se postigne taj efekat, jelte, zen tripa. Fino, mada, ako će ovako da pevaju, ovi ljudi ne treba da pevaju:

https://zentrip.bandcamp.com/releases

Tribulation imaju novi album, Where The Gloom Becomes Sound i mada ja ove Šveđane cenim, apsolutno nemam afiniteta ka njihovom gotskom metalu. No, ovo je svakako lepo sklopljeno, melodično, melodramatično, sa vrlo malo inovacija u odnosu na prethodna izdanja ali sa, koliko mi se čini, još spretnije sklopljenim pesmama. Mislim da će se ljubiteljima dopasti.

Paralyzed su iz Bamberga u Njemačkoj i njihov debi album, isto nazvan Paralyzed je smeša doom metala i hard rok psihodelije, sve izmućkano na prilično srećan način. Ploču otvara prilično težak i hermetičan uvod u vidu naslovne pesme, ali se ovaj doom intro do kraja transformiše u nešto bluzerskije i psihodeličnije i to je solidan opis posla za sledećih devet lakih komada. Paralyzed vole bluz ali vole i težinu pa je ovo ploča na kojoj se ’70s hard rok i moderna studijska tehnika sudaraju sa povremeno prilično zeznutim rezultatima gde se muzika davi u prejakoj kompresiji zvuka, no bend piše dobre pesme i dobro svira i da je ovo producirano samo malo drugačije bilo bi veoma dobro. A i ovako je vrlo solidno, sve dok pevač ne pokušava da peva tiho i osećajno, kada promašuje više nota nego što ih pogađa:

https://paralyzedband.bandcamp.com/album/paralyzed-2

Stonerska poslastica nedelje je svakako album japanskih Sonic Flower, nazvan Rides Again. Bend je osnovan kao sajd projekat članova Church of Misery početkom stoleća, bacajući akcenat na bluzerski, sirovi hard rok radije nego na doom metal originalne postave i eponimni debi album je izašao 2001. godine. Italijanski izdavač Heavy Psych Sounds ga je upravo reizdao, ali je onda ove nedelje izdao i drugi, snimljeni ali nikada izašli album, Rides Again. Odmah da kažem da je ovo obavezna lektira, bez obzira što je, eto, čekalo deceniju i po da se pojavi pred publikom (Church of Misery su se nešto posvađali i raspali u to vreme), te da je u pitanju ponovo kolekcija gruvi, bluzerskih instrumentala koji za osnovu uzimaju hard rok zvuk sedamdesetih godina i bendove poput Grand Funk Railroad ili Cactus ali onda sve odrađuju sa jednim povišenim nivoom intenziteta i improvizatorske energije. Snimak je čist i prijatan mada svakako više zvuči kao da je u pitanju odlično snimljena proba nego upicanjen studijski rad. Ali uz muziku koja ovoliko polaže na spontanost i živost, to naprosto prirodno ide. Ploča ima i ukusno ubačene funk elemente i ovo mi izvanredno prija:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/sonic-flower-rides-again

Šveđani Cabeza na svojoj promo fotografiji poziraju sa majicama Dark Funeral, Behemoth ali i Led Zeppelin, kao da pokažu da njihovu muziku nije tako jednostavno žanrovski odrediti. Well, pod-žanrovski, pošto je njihov prvi EP, Broken Wanderer svakako metal. I u njemu zaista ima po malo od različitih formi metala pa Cabeza spajaju i thrash i black i death metal u jednu celinu koja treba da bude i kul i malo konfrontativna, i da ima pamtljive teme i refrene, ali i mošerske ritmove… Sve je to dobro producirano što pomaže da nam se proda ova salata elemenata koji, da ne grešim dušu, nisu sklopljeni bez reda i rezona. Cabeza ima dobar zvuk i dosta dobrih momenata u ove četiri pesme koje vredi čuti, a što posebno naglašavam zbog tog imena koje, što se kaže, na našem ne znači ono što oni misle da znači…

https://cabezaswe.bandcamp.com/album/broken-wanderer

Torture Rack iz Oregona imaju iza sebe već dva albuma pa ovogodišnji EP, Pit of Limbs zvuči vrlo sigurno i ubedljivo. Bend se očigledno inspirisao pretečama poput Autopsy i Cannibal Corpse za svoj brutalni, old school deathgrind pa je Pit of Limbs paklena vožnja kroz VHS horor kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka, sa svirkom koja je organska, neprskana, spakovana u kratke pesme koje ne izmišljaju „atmosferu“ i „gruv“ tamo gde je potrebno samo časno, radničko krljanje. Miks i produkcija su „andergraund“ kvaliteta ali to mislim u najboljoj konotaciji. Meni odlično a u ovonedeljnoj, jakoj konkurenciji old school death metala Torture rack se eminentno izdvajaju:

https://torturerack.bandcamp.com/album/pit-of-limbs

ScareTape iz Zapadne Virdžinije deluju vrlo mlado na slikama, ali njihov novi EP, Conform to Rot, zvuči prilično zrelo, usvirano, čvrsto i solidno napisano. Ovo je death metal sa elementima thrash metala i grindcorea, napaljiv, spakovan u kratke pesme (deset komada u 17 minuta), sa zujećim, snažnim rifovima i atraktivnim mošerskim ritmovima. Čuje se tu malo i slema i koječega i mada bend svakako ima još prostora za sazrevanje, ovo je i dobro producirano i mojim ušima izrazito prija:

https://scaretape1.bandcamp.com/album/conform-to-rot

Indonežani Extreme Hate voze od 1998. godine i Where The Faith Left In Darkness of Greed je njihovo novo izdanje posle skoro šest godina pauze. Bend još nema snimljen album pa je i ovde u pitanju EP sa sedam pesama primitivnog, brutalnog deathgrinda koji ne izmišlja nikakve nove fore u svom podžanru ali zvuči ubedljivo i svirano iz srca. Extreme Hate svakako deluju malo monotono sa svojim granitno čvrstim zvukom i istim idejama koje se ponavljaju iz pesme u pesmu ali ima tu autentičnosti koja mi je simpatična:

https://extremehatexgc.bandcamp.com/album/where-the-faith-left-in-darkness-of-greed-ep

Malezijski R.I.P. sviraju vrlo bučno na svom debi EP-ju, Unconditional War. Ovo je ekipa sastavljena od članova već postojećih bendoiva pa njihov prljavi, brutalni deathgrind ima potrebne nivoe zanatske veštine u pisanju i izvođenju pesama, ali i u produkciji. Ovo je agresivno, divljački i bestijalno, ali i dovoljno kvalitetno napravljeno da ne izgori u svoj toj strasti. R.I.P. imaju precrtani notni znak već u svom logou ali ovo je muzika sasvim korektnog tehničkog nivoa i prijatna za ho ako volite partikularni žanr kome bend pripada:

https://ripwargrind.bandcamp.com/album/unconditional-war

Filipinski jednočlani death metal projekat Terrorgore je simpatičan na svom prvom albumu, Inferno, konceptualnoj ploči inspirisanoj slasher filmovima i hororom. Naravno, ovo je kućni projekat i kao takav pati od određenih produkcijskih i aranžmanskih (dečijih) bolesti, ali mislim da Cyrus Pimentel može da se ponosi rifovima, gruvom i energijom koje demonstrira.

https://terrorgoreofficial.bandcamp.com/album/inferno

Necrosadist je ime koje zvuči kao nekakav kućni projekat cybergrinda što ga prave od dosade izvitopereni tweenageri, ali zapravo je u pitanju pravi, tročlani bend iz Kentakija koji svira izuzetno ubedljiv brutalni death metal/ grindgore. Dead Ass Pussy, drugi album ovog benda donosi sve što pošten čovek može da poželi od ovakve muzike, granitno čvrst zvuk, muziku koja je brza, nemilosrdna, jednom rešju brutalna, sa kao nožem odsečenim rifovima i bubnjarskim rešetanjem, te, razume se, bestijalnim vokalima, ali Necrosadist svakako znaju i da napišu pesme, pakujući svoje rifčine i nabadanja u lepe aranžmane koji imaju gruv, prostor za malko atmosfere itd. Ovo je, naravno, masterovano skoro nepodnošljivo glasno ali takva je to muzika pa se ne žalim previše. Necrosadist su dobro podsećanje da i u muzici koja živi od ružnoće mogu da se prave lepe stvari. Respekt:

https://necrosadistbdm.bandcamp.com/album/dead-ass-pussy

Kanađani Altered Dead na svom drugom albumu, snimljenom posle petogodišnje pauze i nazvanom, adekvatno, Returned to Life, nude vrlo težak, mračan, prljav i neodoljiv death metal stare škole. Već zvuk, dubok i moćan (doduše onda nemilorsdno odvrnut u masteringu da se izgubi sva dinamika, ali ovim pesmama čak i to odgovara) je dovoljan da čovek obrati pažnju a kada ovaj dvojac počne da valja teške, kao od brega odvaljene rifove, pusti duboku glasinu i krene da melje bubnjevima, stvari odmah dođu na svoje mesto. Altered Dead ne traže nekakav originalan izraz i njihova muzika je negde između švedskog death metala, jako inspirisanog D-beat punkom i „američkijeg“ old school izraza Autopsy i Incantation, ali oni ovaj partikularni podžanr odlično razumeju i sviraju divljački i sa autoritetom. Fantastičan album koji se pritom završava i odličnom obradom Celtic Frostove Into the Crypt of Rays:

https://altereddead.bandcamp.com/album/returned-to-life

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/altered-dead-returned-to-life

Mafia iz Sjeverne Karoline nije prava mafija, nego death metal bend koji sve piše velikim slovima i ne haje za greške u kucanju. Tako na svom Bandcampu sebe opisuju rečima „WE ARE A DEATH META BAND FROM NORTH CAROLINAS“, a koliko je ovo „meta“ proverite sami. Mala pomoć: ne mnogo, prvi album benda, BURN THE ORDER je jednostavan death metal sviran iz srca, sa moćnim rifovima, upečatljivim vokalima i bez nepotrebnih kompikacija u aranžiranju. Time ovo ima jednu hardcore punk komponentu a koja se ne oslanja na prostačku svirku već pre svega na tu neku neposrednost i ekspresivnost koje mi se jako dopadaju u zvuku Mafije. Šteta da je produkcija takva da zvuk gotovo ostaje samleven u masteringu, ali ovo je svakako album koji vredi čuti:

https://mafiadeathmetal.bandcamp.com/album/burn-the-order

Devotion iz Valensije su svoj prvi album iz 2016. godine nazvali Necrophiliac Cults, pa nije neko čudo što im je trebalo više od pola decenije da snime drugi jer se na nekrofiliju ipak loži samo mali deo metal populacije. Šalim se malo, ali fakat je da je drugi album, The Harrowing, ono pravo, sa sazrelim zvukom, odmerenim kompozicijama koje imaju taman koliko treba pompe i epike, a onda taman koliko treba old school death metal prljavštine i težine i da je sve to spakovano sa razumevanjem kako ploča treba da teče, kako kreirati utisak slušanja jednog višeg narativa umesto samo kolekcije nadrkanih rifova itd. Devotion su vrlo prijatni na ovoj ploči sa rifovima koji mogu da idu pravo u udžbenike i što ne bi bili strani ni boljim izdanjima Bolt Thrower ili Autopsy (slušajte Valley of Death, recimo) i vrlo dobrim zvukom koji bi svakako još više profitirao od dinamičnijeg masteringa, ali i ovako pričamo o odličnoj ploči death metala starije škole koju svako sa malo ukusa treba da overi:

https://devotiondeathmetal.bandcamp.com/album/the-harrowing

Evo nam i još mračnog, prljavog death metala stare škole, ovog puta na albumu Bushmeat kalifornijskih Dipygus. Dipygus sviraju u sasvim prepoznatljivom stilu masivnog, teškog death metala koji se kreće od doom metal sporosti do bržih, energičnijih momenata ali nikada ne pokušava da bude „poletan“ ili komunikativan. Umesto toga, ovo je jedna sahrana od pola sata, koja zatrpava slušaoca moćnim, maštovitim rifovima, teškim ritmovima i gotovo infrasoničnim vokalom pevačice Clarise Bermudez-Eredie. No, Dipygus izdvaja to što njih ne interesuju crowdpleasing trikovi niti isprobane forme i njihove pesme idu napred na osobene načine, smišljajući sopstvene putanje kroz dinamike i harmonije. Sve to bude vrlo hipnotički na kraju, sa sve puno zanimljivo upotrebljenih smeplova (slušajte epsku Plasmoidal Mass (Slime Mold)) i Dipygus se vrlo uspešno smeštaju uz neke već popularne zatočnike aktuelnog OSDM talasa poput Vastum ili Sempiternal Dusk a da imaju svoj zvuk, duh i pristup. Dipygus  su naprosto izrazito maštoviti i u jednom prilično omeđenom podžanru pronalaze svoj identitet koji mene tera da im se vraćam. Odlično:

https://dipygus.bandcamp.com/album/bushmeat

Seven Doors su sa juga Engleske a njihov EP The Gates of Hell nudi još tri pesme mračnog i zavodljivog old school death metal zvuka. Pored malo „veštačkog“ zvuka bubnja čiji semplovi nemaju dovoljno dinamike za moj ukus, nemam bogznašta da zamerim Seven Doorsu. Ovo je moćno, glasno i energično, sa puno atmosfere i velikih rifova, kako ja volim pa sam The Gates of Hell sa zadovoljstvom preslušao više puta.

https://sevendoorsdm.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Death metal poslastica ove nedelje je drugi album beloruskih brutal/ tech death metalaca Eximperituserqethhzebibšiptugakkathšulweliarzaxułum. Ovaj tajnoviti orkestar (konvencionalno skraćivan u Eximperitus) je pažnju na sebe skrenuo 2016. godine debi-albumom koji je i sam imao apsurdno predugačko ime ali i odličnom svirkom, a nova ploča, Šahrartu ga pokazuje u izvrsnoj formi. Za razliku od mnogih tech-death kolega, Eximperitus ne hvataju na preterivanje i njihova muzika iako dostatno „tehnička“ ne oslanja se na bizarno prekomplikovane aranžmane i namerno egzotične metrike i harmonije. Šahrartu odiše jednom epskom, otmenom dimenzijom gde se „tech“ element muzike odnosi pre svega na kvalitet izvođenja i umešno ubacivane detalje pre nego na umiranje u lepoti, a šest kompozicija na albumu tvore jedan jasno uokviren narativ, napisan i odsviran sigurno, gotovo svečano, sa odličnom produkcijom i prijatno dinamičnim masteringom. Tako se to radi:

https://eximperitus.bandcamp.com/album/ahrartu

Za publiku koja ne voli mutni, tamni old school death metal niti hermetičnost beloruskih tech death majstora, tu je novi Werewolves. Australijanci na svom drugom albumu, What A Time to be Alive piče vrlo čist, vrlo tečan deathgrind koji je tehnički impresivan a bez odlazaka u nekakve komplikacije. Werewolves, slično starijem Aborted naprosto fokusiraju svoje resurse na proizvodnju dobrih rifova oko kojih se sklapaju logični, skoro pa hitoidni aranžmani bazirani na zaraznim temama i brzom tempu. Kao i Aborted, i Werewolves tematski obrađuju klasične žanrovske horor teme i ovo je ploča koja pre svega treba da zabavi, ne da otvori neke nove horizonte, ne da izazove na dvoboj, već da vas ponese brzinom i energijom. Lepo:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/what-a-time-to-be-alive

Prva stvar koju ćete reći kada čujete prvi album bergenskih Relentless Aggression je da liče na Slayer. A to pre nego što vam kažem da je bend osnovan još osamdesetih i da se prvo zvao Hell Awaits. Norvežani nisu ništa snimali sve do 2018. godine, kada su uradili jedan singl i to im se toliko dopalo da je sada stigao i album, A Shadow of All Things Broken. Ono što je sjajno je da album nije puka arheološka ili nostalgičarska rekonstrukcija old school thrash metal zvuka već savremeni thrash koji ima utemeljenje u ’80s zvuku ali je svež i primetno inspirisan. Vidi se, naravno, da su ova dvojica muzičara radila svo ovo vreme u drugim bendovima i ovo je jedan vrlo sigurno napisan album raznovrsne muzike koja je uvek u osnovi thrash metal ali sa brojnim drugim uticajima od panka do death metala, sve napravljeno sa puno osećaja i očigledne ljubavi prema žanru. Vrlo lep album:

https://relentlessaggression.bandcamp.com/album/a-shadow-of-all-things-broken

Diabolical Evil već i imenom sugeriše da se ne radi o nečem dobrohotnom i bogougodnom, ali ovaj jednočlani brazilski projekat momka po imenu Rodrigo „Infernal Rider“ je korektan i simpatičan primerak sobnog spid metala, sa demom Evil Command koji nudi tri pesme dranja, čukanja  i pržećih rifova. Sve to zvuči sasvim primitivno i divljački a da se opet ne utapa sasvim u sivilo kućne, amaterske produkcije koje ima tako mnogo na internetu. Meni simpatično:

https://diabolicalevil666.bandcamp.com/album/evil-command

Vrištav i mračan sludge metal na EP-ju  Vacuous Self​-​Existence kanadskog sastava Weeper. Ovo je prvo izdanje kvinteta i predstavlja ih u vrlo solidnom svetlu sa prljavom muzikom punom disonanci i psihodeličnih efekata ali i pesmama koje su solidno upakovane u četvorominutne forme, sa dobrim miksom i zvukom. Ovo nije, kao mnoga moderna sludge izdanja, preglasno i prebučno, već baš kako treba da bude preteće i teško, a da se lepo sluša:

https://weeper-metal.bandcamp.com/album/vacuous-self-existence

Kad smo već kod vrištavog i mračnog sludge metala, italijanski Wojtek imaju novi EP, Does This Dream Slow Down, Until It Stops? i to je kao da vas neko dvadeset minuta udara macolom u glavu na kojoj nosite vojnički šlem. Agresivan zvuk benda i nabildovan, nedinamičan master znače da se ove četiri pesme zaista teško slušaju ali u pitanju je estetski izbor koji se, uostalom uklapa uz muziku prepunu besa, rezignacije, pretnje, patnje itd. Wojtek su odlični ali voleo bih samo da sludge metal nije kolektivno, kao podžanr, odlučio da su najbolji snimci oni bez trunke dinamike. Svejedno, ovo je vrlo dobro:

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/does-this-dream-slow-down-until-it-stops

Dead Man Risen je jednočlani projekat iz Južnoafričke Republike i mada je ovo prevashodno melodični death metal, meni se ovde čuje i malo elemenata groove metala a što, ni jedno ni drugo, nisu baš neke moje muzike. No, Shaun Mitchell ovo dobro radi, svirajući muziku koja je tehnički kvalitetna – sa odličnom produkcijom – a i čisto estetski vrlo solidna sa prijemčivim temama i dobrim aranžmanima. Mitchell drži oči, što bi se reklo, na balunu, ne pravi kompleksnije pesme nego što je potrebno pa njegov prijatni srednji tempo, hrapavi vokal i evokavitni rifovi fino rade posao:

https://deadmanrisen.bandcamp.com/album/die-with-me

FreeHowling su francuski deathcore kvartet čiji novi EP, Journey of a Dead Man uspeva da spoji elemente nu metala i slamming (death) metala na način koji mi je na momente zapravo šarmantan. Nisam veliki ljubitelj slamcore formula ali FreeHowling imaju momente kada sve dođe na svoje mesto i njihovo bombardovanje bubnjevima i sečenje na komade napetim gitarskim temama, sa urlajućim vokalom postigne željeni efekat tenzije i oslobođenja tenzije kroz nasilnu emisiju energije. Okej:

https://freehowling.bandcamp.com/album/journey-of-a-dead-man-ep

Palaces iz Atlante u Džordžiji se vode kao, recimo nekakav hardcore, ali ovaj trio svira tako besno, moćno i energično na svom živom snimku  Live From West End Sound da su u stanju da oduvaju bilo koji „pravi“ metal bend sa bine. Ovih pet pesama prepune su razjarenih gitara, uzvitlanog ritma, očajničkih vokala i uz dobar zvuk i vrhunsku usviranost benda predstavljaju idealan saundtrak za ovo naše moderno doba tjeskobe, tenzije, neizvjesnosti itd. Palaces su izvrsni a EP se prodaje po ceni koju sami odredite pa ovo nikako ne treba propustiti.

https://palaces.bandcamp.com/album/live-from-west-end-sound

I THE MISSING Inc. iz Nju hejvna u Konektikatu su nekakav hardcore, ali ovo je matematički kompleksna, progresivna muzika koja ima u sebi više metala nego panka, a onda i više progresive nego metala. MEGA​-​LO​-​MEIN​-​EAR je album intenzivno sinkopiranih ritmova, harmonskih eksperimenata i aranžmana za koje ste svesni da u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. No, nastupajući u dobroj tradiciji prethodnika poput, recimo, Nomeansno, Victims Family itd. i THE MISSING Inc. od svega prave na kraju dobre pesme koje ćete čak i pevušiti na sopstveno iznenađenje. Atraktivan album:

https://themissinginc.bandcamp.com/album/mega-lo-mein-ear

Kod benda Impose iz Teksasa nema nekih dilema, EP Duress Grove je baziran najviše na D-beat hardcore pristupu, sa dosta švedskog D-beat zvuka, tako da se spoje težina, agresivnost i određena himničnost. Impose sviraju vrlo solidno i imaju dobru produkciju pa mada njihove pesme ne odaju ambiciju da budu naročito inovativne unutar dobro etabliranog žanra, one svakako ispunjavaju sve žanrovske domaće zadatke:

https://imposetx.bandcamp.com/album/duress-grove

Scavengers iz Olbenija u državi Njujork su blackened hardcore bend, sa D-beat osnovom ali lepim harmonskim programom koji se dešava u pesmama na novom albumu, Anthropocene. Ovo ima u sebi elemente post-blek metal atmosferičnosti i jedan dobro promišljen, dinamičan aranžmanski rad gde pesme imaju tu apokaliptičnu, preteću dimenziju ali ne idu svom snagom sve vreme niti upadaju u nelogične, prekomplikovane situacije. Ovo je taman kako treba, energično, emotivno, žestoko a suptilno taman gde treba. Solidno i producirano:

https://scavengersny.bandcamp.com/album/anthropocene-lp

I ruski Vólan sviraju kombinaciju emotivnog hardcorea i post-blek metala, i singl Искупление / Сотни часов je izuzetno dobro snimljen, napisan i odsviran materijal sa dve pesme koje majstorski prolaze kroz spektar raspoloženja i dinamika, sve sa virtuoznim sviračkim programom koji nije nametljiv već uvek u službi same pesme. Odlično:

https://filtheyerecords.bandcamp.com/album/–2

I još metaliziranog hardcorea nam stiže, ovog puta, sa Islanda. Une Misère su petočlana ekipa sastavljena od članova već etabliranih hardcore postava a njihov živi album, Sermon Live je na koncertu odsvirana verzija albuma Sermon iz 2019. godine sa vrlo uspelim apdejtovanjem zvuka i izvedbi za živi kontekst. Une Misère nije sasvim lako kategorisati jer njihova muzika ima elemente i klasičnog mošerskog hardcorea (pa i nu metala), ali i black metala, deathcorea itd. pa je sve na gomili mračna, tvrda, veoma disciplinovana ali i emotivna muzika koja možda ima malo previše „streetwise“ elemenata za moj ukus ali je izvrsno napisana, izvedena i snimljena. Mislim, čovek se mora diviti ovakvim koncertnim albumima:

https://unemisere.bandcamp.com/album/sermon-live

Sav taj hardcore! Evo nam i filadelfijskih Wolves Attack!! koji za omiljeni Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP Rest in Piss sa šest metaliziranih, glasnih i žestokih pesama idealnih, kako izdavač naglašava, da nastavite da pijete i pesnicom udarate u zid podruma vaše majke. Ah, Amerikanci… Elem, Wolves Attack!! ovde sviraju zaista žestoko, uz paklene vokale i mada ja hardcore u principu volim kad je brži, ovo je bez sumnje vrlo prijatno i u sporijim pesmama, a kada se zabrza, pa, skoro da je idealno. Sve to i obrada Misfitsove We Bite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/rest-in-piss

Nopes nisu „klasičan“ hardcore a pogotovo jer ih izdaje etiketa Magnetic Eye Records, koju više znamo po doom metalu, ali treći album kalifornijske ekipe, Djörk, je gadno jebanje keve. Nopes spajaju neposrednost i spontanost panka sa noise rock strategijama kakve smo voleli osamdesetih i devedesetih da sklope kolekciju od trinaest ubitačnih pesma koje pank rok pakuju u energičnu, bodljikavu košuljicu, dajući nam razigrane gitare i pobesnelu ritam sekciju. Bend piše zarazne, zapaljive pesme i svira ih na granici izdržljivosti, sa zvukom koji je naporan za uho ali uprkos kojem ne možete da prestanete sa slušanjem. Mnogo dobro:

https://hellanaw.bandcamp.com/album/dj-rk

Argentinski duo N.H.G svira fantastičan grindcore i njihove pesme sa split kasete sa bendom Prolapso se mogu čuti na donjem linku. I u njima se može uživati jer je ovo injekcija čiste energije!!!! Za sada se download ne može kupiti (sem ako ne biste da potrošite 100 dolara, mada bend naglašava da cenu ne treba doživljavati kao pravu), jer se čeka kaseta, ali ovo je toliko dobro da ga, evo, beležim ovde pa da se pazari kad stigne. N.H.G su kao da Cripple Bastards vode ljubav sa LARM i Insect Warfare i rađaju prelepu bebu. Izvanredno:

https://nhgfastgrindcore.bandcamp.com/album/n-h-g-split-w-prolapso-3

Teksaški Doom Prophet zapravo ne svira doom metal. Istoimeni debi album ovog, pretpostaviću jednočlanog projekta je zapravo smeša prljavog, teškog roka i psihodeličnog panka, prilično haotičan, snimljen, reklo bi se, u kućnim uslovima, ali ultimativno zapravo uzbudljiv. Nije ovde sve dobro, pesama ima mnogo, neke su duže nego što im prija, produkcija na momente malo posrne, ali Doom Prophet ima jednu vitalnu energiju i uho za dobru rok pesmu a to su valjda dve najvažnije stvari za rokenrol. Treba ovo čuti, a ako biste da kupujete, cenu određujete sami:

https://doomprophet.bandcamp.com/album/doom-prophet

Beastial Piglord nastavlja sa svojom fascinantom proizvodnjom opresivnog, psihodeličnog metala koji se oslanja na industrial osnove i uspeva da već nekoliko albuma kreira izuzetno evokativne, intrigantne sonične pesjaže koji funkionišu i kao pesme. Lepo je čuti ljude koji razumeju kako da eksperimentalni pristup muzici usklade sa idejom „kompozicije“ a kod ovog momka iz Sjeverne Karoline treba istaći i da je produkcija na poslednjim izdanjima vrlo dobra. Oddball stiže jedva nekoliko nedelja posle prethodnog albuma (izašlog ove godine) ali u pitanju je još jedna interesantna kolekcija lupova i atmosfera. Ako ste ikada voleli Muslimgauze, Dissecting Table i razne offhand projekte Justina Broadricka, ovo valja čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/oddball

Crystal Viper iz Katovica sviraju napaljen hevi metal već više od jedne decenije i The Cult im je već osmi album. I ovde svakako može da se priča o sofisticiranosti i jednoj izbrušenosti stila i izraza koje veoma prijaju uhu. Vipere često porede sa nemačkim Warlockom, najpre na ime vokalnog stila pevačice i gitaristkinje Marte Gabriel mada je fer reći da ona zapravo ima ozbiljniji vokalni raspon i bolju tehniku od legendarne Doro Pesch. Bend na novom albumu piše himnične, stadionske hevi metal hitove, ali ne stidi se i odlaska u brzi power metal tempo (npr. u mejdnovskoj Down in the Crypt) i ovo je album lepe dinamike i sekvenciranja. Pritom, produkcija je, iako nabudžena, ipak dovoljno odmerena da se sve ne pretvori u neslušljivu, spljeskanu crticu, pa moram The Cultu dati najviše ocene. Dok je ovakvih kćeri i sinova metala, metal nema rašta da se plaši budućnosti:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-cult

Prošli Screamerov album, Highway of Heroes mi se prilično dopao onomad pa mi je njihov novi, koncertni album, Live Sacrifice, legao ko budali šamar. Šveđani, kao i svaki pošten hevimetal bend, potpuno procvetaju u koncertnom kontekstu pa je ovaj album ne samo kolekcija nekih od njihovih najboljih pesama već su i izvedbe inspirisane, energične, prave domaćinske. Screamer, kako i onomad rekoh, ne inoviraju, ali vrlo dobro razumeju stil kog su se dohvatili pa je Live Sacrifice procesija vrhunaca koji idu odličnim tempom, sa himničnim refrenima i vrlo mejdnovskim solažama. Produkcijski, ovo je veoma kvalitetno, sa malo prejakim masteringom za moj ukus ali svakako ubedljivo. Valja:

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/live-sacrifice

Isto švedski Trial su me u sekundi kupili kada su na B stranu svog novog singla, Sisters of the Moon stavili vrlo dobru obradu Sabbathove Die Young. Mislim, nije uopšte rđava ni A strana sa naslovnom kompozicijom koja je njihov original napisan i izveden sasvim u skladu sa herojskom metal estetikom ranih osamdesetih, ponosno gazeći srednjim tempom i nudeći svoje himnične foršpile i melodično pevanje. Svakako lepa pesma, ali Die Young je jedna u milion, i momci je izvode sa potpunim razumevanjem Diove rekonstrukcije Black Sabbath zvuka da se dobije spoj epske širine a da se ne izgubi sasvim „dark blues“ koren njihove muzike. Odličan singl, odlične produkcije za samo dva dolara.

https://trialheavymetal.bandcamp.com/album/sisters-of-the-moon

Teksašani Militia nemaju najsrećnije ime na svetu, uzevši sve u obzir, ali bend je osnovan još 1984. godine pa im se da štošta oprostiti na ime nastajanja u jednoj nevinijoj eposi. Elem, raspadnuti pa ponovo osnovani 2008. godine, Militia sada imaju tek drugi album, And the Gods Made War i to posle prvog koji je bio još 2012. godine, i ovo je dopadljiv heavy metal sa elementima thrash i power metal stila. Militia u ovom izdanju imaju savremen zvuk i pristup komponovanju ali i dovoljno old school elemenata (na primer često pevanje u falsetu) da album ponudi prijatan program glasnih, žestokih ali dostojanstvenih hevimetal pesama gde se melodičnost voli ali se ne beži ni od mračnije, ekstremnije metal svirke. Militia su, ako verujete njihovom izdavaču „legende“ ali nije potrebno da se ovaj album sluša sa tom vrstom biasa da bi se prepoznalo da je ovo časna i poštena metal muzika koja stoji sama za sebe bez ikakvog balasta legendarnosti:

https://militiatexas.bandcamp.com/album/and-the-gods-made-war

Pounder iz Los Anđelesa su jedan od onih bendova u kojim ekipa što za hleb zarađuje svirajući ekstremni metal reši da napravi projekat u kome će praviti klasični heavy zvuk jer su na njemu odrasli i žele da se izraze i na taj način, a možda se okrene i još koji dinar. U ovom slučaju, članovi Exhumed, Carcass i Nausea izdali su prvi album pod imenom Pounder 2019. godine a sada je stigao i nastavak, nazvan Breaking the World. Nije ovo rđava ploča i Pounder u svom zvuku imaju elemente Accept pa i Angel Witch u kojima je njihov gitarista Tom Draper svirao, nudeći lepe solaže i brzu svirku u otvaračkoj Spoils of War da bi se već za drugu, naslovnu pesmu prebacili u himnični Manowar mod. Muzika je solidna, kombinujući klasični rifaški i melodijski rad klasične heavy i NWOBHM ponude sa preciznom, modernom ritam sekcijom i pesme su zdravo raznovrsne, sa sve zvukom koji je spakovan u dinamičan master i stvari možda jedino kvari uglavnom ne naročito sjajno pevanje Matta Harveyja koje se kreće između bezkarakternog odrađivanja posla i čistog falša, pa onda melodični refreni samo podsete da bi valjalo da se malo razmislilo o pevanju generalno. No, nije ovo uopšte loše:

https://poundercalifornia.bandcamp.com/album/breaking-the-world

Naravno, ako biste nešto „klasičnije“, pa, imate sreće, njemački veterani Accept su izdali novi album, šesnaesti u karijeri koja sada traje duže od četrdeset godina (duže od pedeset ako računate početke pod imenom Band X) i Too Mean to Die je, sa zdravo podmlađenom postavom, pravi spoj klasike i moderne. Hoću reći, gitarista Wolf Hoffmann i dalje ima uho za klasičan metal rif i ume da napravi pesmu koja diže na noge i tera čoveka da se pokrene pa je par kompozicija koje album otvaraju baša kako otvaranja treba da budu: vrelo, seksi i tačno ono što čovek želi da čuje od benda kilometraže kakvu Accept imaju. Pevač Mark Tornillo sa Acceptom je već duže od decenije i njegov stil je idealan za muziku benda, i u brzim komadima, ali i u nešto bluzerskijim komadima kao što je Overnight Sensation. Accept u ovom trenutku naprosto sviraju ono što je u svojoj glavi čujem kad pomislim na Accept, savršeno ujedinjujući sve elemente žanra kojim su pomogli da se iskristališu još početkom osamdesetih i To Mean To Die je prosto odličan album klasičnog hevi metala bez ambicije da išta inovira u formi ali i sa jasnom porukom da u njoj itekako i dalje ima života.

Kad smo već kod klasičnih nemačkih heavy muzičara, i Michael Schenker Group ima novi album, Immortal, prvi za, evo, skoro trinaest godina. Slavni gitarista, naravno, već decenijama ne operiše u Nemačkoj pa je i Immortal ploča snimljena sa masom muzičara sa raznih kontinenata i iz raznih generacija koji, kolektivno, imaju karijere što spajaju Rainbow, Dream Theater, Whitesnake, Black Country pa čak i Toto. Schenkerov autput u MSG je uvek bio nešto „komercijalniji“ nego kada je svirao sa Scorpionsima i UFO pa je i novi album svakako okrenutiji široj publici nego što je Acceptova nova ploča. Himnične, melodične pesme poput Don’t Die on Me Now imaju u sebi jedan starinski senzibilitet koji bi trebalo da prija i slušaocu što ne sluša metal a čak i brže, „rokerskije“ pesme poput Knight of the Dead imaju u sebi zvuk, recimo, Rainbow sa polovine osamdesetih sa samo malo nemačkih power metal začina. Nije to rđavo, uopšte, ali jeste malčice penzionerski. No, nije da ja nisam za penziju pa je ovo donekle po mojoj meri:

Želite još nemačkog hevimetala? Nema problema. Kerrigan su, doduše, svoj demo nazvan jednostavno Heavy Metal 2020 izdali još pre malo više od mesec dana ali sada ga možete kupiti i na kaseti zahvaljujući vrednom Chrisu iz Fucking Kill Records. Ovo je snimak sa četiri pesme klasične heavy ponude koja je prilično melodična i lepo će leći ljubiteljima Generacije 5 koji traže nešto za nijansu žešće. Prijatno:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/kerrigan-heavy-metal-2020-preorder

Da čujemo još šta ima novo od slema pa da se razilazimo. Uvek me obraduje novo izdanje ruske etikete Inherited Suffering jer znam da, čak i ako mi se muzika ne dopadne, ova firma specijalizovana za slamming death metal uvek ima sjajne crteže na omotima. Tako je i sa novim, drugim albumom irkutskog dvojca Manifesting Obscenity koji ima za oko prijatnu kakofoniju boja, oblika i motiva. Ova dva mlada momka pritom sviraju vrlo dobro (doduše, jedan od njih svira, drugi peva, poštena podela rada) i album je solidno produciran. Najveći problem na njemu su zapravo pesme koje bi, i pored dobrih elemenata zaista profitirale od promišljenijeg aranžiranja. Ovako Mahapralaya zvuči kao da je Артём Ширман poubacivao u Soundforge sve rifove, slemove i druge ideje koje su se nakupile poslednje tri godine i pustio da se pesme spontano naprave. Bend ima mnogo potencijala jer je ovo u bazičnim elementima izvrsno, samo im treba disciplinovaniji songrajting. Plus, intro od skoro puna tri minuta? Auh, bre, momci…

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/manifesting-obscenity-mahapralaya

https://manifestingobscenity.bandcamp.com/album/mahapralaya

Drugo izdanje Inherited Suffering za ovu nedelju me je, pak, iznenadilo. Anal Stabwound je vrlo detinjasto ime za slamming death metal bend ali ispostavlja se da je i adekvatno jer je autor sve muzike na ovom albumu – dete. Dobro, 15 godina je, barem po našem zakonodavstvu već prelazni oblik između deteta i odrasle osobe, ali da se ne zajebavamo, imati petnaest godina i potpuno sam napisati i snimiti album kao što je The Visceral Sovereign je neka vrsta podviga. Nikhil Talwalkar živi u Konektikatu ali fizionomija i ime sugerišu indijsko poreklo i ovaj album je, pa, iako možda ne najbolja slem ploča koju sam čuo ikada, zapravo iznenađujuće sigurno napisan sa pesmama koje, za razliku od stvaralaštva gorepomenutog ruskog dvojca imaju „tečne“, gruvi aranžmane kakvi pogoduju slamming death zvuku. Anal Stabwound nije nekakav intelektualni projekat, ovo je brutalan, prost slem, ali slem koji apsolutno ima potrebne porcije seksepila i plesne energije. Pritom Nikhil odlično svira, i poneki rif mu je izuzetno nadahnut, sa prijatnim iznenađenjima u pesmama i dovoljnom količinom inovacije da sve ne deluje kao provežbavanje od strane talentovanog ali nenadahnutog omladinca. Svaka čast majstore:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/anal-stabwound-the-visceral-sovereign

Video igre: There is No Game: Wrong Dimension

There is No Game: Wrong Dimension je jedna od najboljih igara koje sam igrao 2020. godine, a to kažem iako sam bukvalno odigrao sat vremena te igre 31. Decembra 2020. godine. Sada, kada sam je završio, slobodan sam da proširim svoju izjavu i dodam da je There is No Game: Wrong Dimension jedna od najboljih igara koje sam igrao u poslednjoj deceniji a i jedna od najboljih koje sam igrao ove godine. Svakako, godina je još mlada, ali ovakve igre ne prave se svakog dana, svake godine, pa ni svake decenije…

Veličanstvenost i tragičnost There is No Game: Wrong Dimension je u tome da smo upravo napustili drugu deceniju dvadesetprvog veka i videoigre kao nikad žude da budu prepoznate kao ozbiljan kreativni medijum. Decenijska debata jesu li igre umetnost ili ne* i dalje traje, uz gotovo komične nivoe odbijanja da se siđe u rovove, pročita neka knjiga i razdvoje svoje intuitivne percepcije toga šta je umetnost od onoga što bi u nekom fenomenološkom smislu ona mogla da bude. U ovom drugom kontekstu, umetnost je i dalje najbolje definisana kao „namerno kreiranje estetskih sadržaja“, da pojednostavim izvrsnu raspravu koju je u dva toma svog kapitalnog, er, dela, „Umetničko delo“ spakovao veliki Gérard Genette, dok u onom prvom umetnost biva percipirana kao „sve što mi se sviđa“ ili „sve što u meni izaziva emocionalnu reakciju, a prodaje se u medijumu koji asocira na druge medijume koje konvencionalno smatramo umetničkim“.

*mala pomoć: ne

Grozna je to rasprava u koju nećemo sada da se uključujemo jer smo gospoda (a i nismo poneli dovoljno municije), ali, da pivotiram natrag na temu ovog teksta, veličanstvenost i tragičnost There is No Game: Wrong Dimension je u tome što sada imamo igru, izašlu 2020. godine koja nudi sve argumente koje bi nam bile potrebni da prepoznamo (video)igranje kao distinktan medijum sa svojom istorijom, svojim jezicima i osobenim estetskim elementima (pored drugih elemenata, naravno, utilitarnih, ludičkih itd.) i da, odlažući monokl na sto sa zadovoljstvom ustvrdimo kako je ovaj medijum sazreo i ume da govori i o sebi i o nama, pa i o društvu a da za to koristi baš te sopstvene jezike i baš te sopstvene estetske i druge elemente, a umesto toga svu našu pažnju kao da je posrkao The Last of Us Part II, tvitovanje kako „u medijumu gde je sve drugo John Wick, ova igra ima smelosti da bude Šindlerova lista“, te internet-ratovi oko reprezentacije transrodnosti u ovoj igri i tretmanu zaposlenih u studiju koji ju je napravio.

Da ne bude zabune, The Last of Us Part II je meni bila sasvim pristojna igra u kojoj sam i pored gunđanja na dužinu našao dovoljno udobnosti da mi zaprija tih 25-30 sati koliko sam je igrao, ali problem sa TLOU2 je svakako u tome da je, zahvaljujući Sonyjevom ozbiljnom marketiranju (uskoro stiže i HBO serija, jelte) i ambicioznosti rukovodstva studija Naughty Dog, sav vazduh iz prostorije usisan u debatu oko igre koja se jako trudi da govori jezikom televizije i filma.

Što, da opet ne bude zabune, nije negativno po sebi i kogod da čita moje osvrte na igre zna da ja sasvim dosledno volim Sonyjeve (i druge) kinematske akcione avanture sa mnogo priče, glumaca, glume i režije, jelte. Problem nastaje kada se ovo vidi kao isključivi, ne, PRIRODNI način da igre budu prepoznate ako ne kao umetnost a ono kao kulturno relevantan medij, medij koji može da se obrati širokim slojevima ljudskog društva i kaže im nešto o „ljudskom stanju“ i temama koje se, tradicionalno, smatraju umetnički relevantnim.

Što naravno nema veze s mozgom i da su slični kriterijumi primenjivani na skulpturu ili arhitekturu danas bismo živeli u svetu u kome su techbro milijarderi ne samo de fakto politički i ekonomski lideri već i arbitri estetskog pa bi se zaista ovaplotio onaj sentiment jednog od članova foruma Sveta kompjutera koji je pre nekih deceniju i po napisao da igre mora da jesu umetnost jer kad on vidi kako su automobili fantastično modelovani u Need for Speed igrama, to njega prožme na vrlo emotivnoj razini*

*izvinjavam se i ovom čoveku i čitaocima što ga parafraziram napamet i po sećanju, možda mašeći naziv konkretnog igračkog serijala, ali svakako pogađajući suštinu komuniciranog iskaza

Hoću da kažem, sere mi se malo od te ideje da igre zrelost i kulturnu relevantnost postižu tek kada na sebe navuku odranu kožu televizijske serije i sakriju ludičke elemente ispod debelih slojeva razmatranja „ljudskog stanja“ kroz mehaniku koja mora da bude prilično zaravnjena kako ta neka šira publika ne bi izgubila interesovanje da prati priču. Daleko bilo da kritikujem akcenat na pristupačnosti – sama There is No Game: Wrong Dimension se igra samo mišem i levim dugmetom na istome, time se kvalifikujući za jednu od najpristupačnijih igara našeg doba – ovde kritikujem ljude koji misle da je način da igre postanu kulturno relevantne taj da se u najvećoj meri odreknu onog što ih čini osobenim medijumom. To je, na kraju krajeva kao kada biste tvrdili da je simfonijski metal jedini metal koji je kulturno relevantan jer velikim delom imitira jednu istorijski prepoznatu umetničku formu. A ko je lud da TAKO nešto izjavi?

Niko, eto ko, no, eto, There is No Game: Wrong Dimension je igra koja je promašila najveći deo lista igara godine i – otkrijmo karte, čega uopšte da se stidimo u ovim godinama – za koju ja ne bih ni znao da John Walker nije napustio svoje ušuškano skrovište na Rockpapershotgun i otisnuo se u suludu pustolovinu prezentiranja svetu malih, nepoznatih nezavisnih igara putem svog sajta Buried Treasure. There is No Game: Wrong Dimension je Walker pomenuo u svojim kolumnama za Kotaku oko Nove godine, ukazujući da mu je to bila igra godine i to u apsolutnom smislu, ne samo u kategoriji „igara za koje nikada niste čuli“ a što je bilo ipak previše da ga čovek ignoriše.

There is No Game: Wrong Dimension ne samo da je jedan od najubedljivijih primera „komedije“ kao klasičnog literarnog (pozorišnog, radijskog, filmskog, televizijskog itd.) žanra, primenjenog na medijum videoigara već je i po mnogim elementima jedan fantastičan sažetak povelikog dela videoigračke istorije, sa umešnim parodiranjem mnogih osobenosti mnogih era i filozofskih pristupa iz te istorije, pa još na sve to i intimna priča o tome kako je sama igra nastajala, kroz suze, krv, znoj i neuspehe, sumnje u sebe i nerazumavanje od strane ostatka sveta, sve to umotano u gorku ljubavnu priču. Naravno, ovo je napravio jednocifren broj ljudi (sa sve ubrojanim glasovnim glumcima, dizajnerom, programerom i kompozitorom) i pogotovo time zavređuje da se prepozna kao sirova, nepatvorena emanacija ljudskog, jelte, duha, nezagađena konceptima „produkcije“ ili „marketinga“ pa čak ni žanra.

Štaviše, There is No Game: Wrong Dimension je u kraćoj formi, nazvanoj samo There is No Game napravljena još 2015. godine kao projekat urađen za Newsgroundsov game jam i sa kojom je Francuz Pascal Cammisotto na ovom natječaju i pobedio. Petnaestominutna metašala u kojoj se igranje ovaploćuje u pokušajima igrača da igru započne a igra mu se izmiče, otima i na sve načine pokušava da ga osujeti je bila dovoljno popularna da ostvari više od tri milijuna (besplatnih, naravno, i bez ikakvih reklama) daunlouda putem Googleove prodavnice pa je Cammisotto, inače iskusan developer sa kilometražom i minulim radom za Infogrames, odlučio da  igru proširi u nešto supstancijalnije što bi vredelo prodavati ljudima za prave pare.

Trebalo je, očigledno, da prođe pola decenije da There is No Game: Wrong Dimension dobije svoju konačnu, tržišta dostojnu formu a neuspela crowdfunding kampanja na Kikstarteru ostaje kao spomenik mnogim drugim projektima koji su imali izvrsnu ideju ali ne i biznis-kung-fu skilove da dopru do dovoljno potencijalnih potrošača. Cammisotto je, srećom, bio uporan, pa se udružio sa programerom Guillaumeom Vidalom, osnovao studio Draw Me A Pixel i na mišiće i volju gurao sve dok igra nije izašla prošlog Avgusta. Mogu samo da se nadam da se ovoliki napor isplatio jer, naprosto, imam utisak da se ne priča dovoljno o igri iz koje duh i domišljatost prosto vrcaju.

Čovek bi pomislio da internet voli sve što je „meta“ i sve što veliki deo svog sadržaja kreira kroz reimaginaciju klasičnih igračkih modela, pa još sve vezano sa duboko ličnim, intimnim iskustvom – nije li Hyper Light Drifter utemeljio obrazac za ovako nešto? – ali, evo, GoG-ov forum za ovu igru ima jedan jedini topik, a i njega je pokrenuo sam developer da navede šta se sve u igri menja posle pečovanja. Internete, šta ti je? Jesi li dobro?

Možda je u pitanju to da se There is No Game: Wrong Dimension percipira pre svega kao point and click avantura nastala u tradiciji P&C igara koje jesu bile veoma popularne devedesetih godina prošlog veka ali čak i taj vrhunac njihove popularnosti nije mogao da se zaista poredi sa popularnošću konzolnih hitova koje su kreirane za Nintendove i Segine mašine, ali ni sa „ozbiljnim“ pristupom avanturističkom žanru koji je simbolizovao Myst. Utoliko, možda je There is No Game: Wrong Dimension osuđena da je igraju samo preživeli zaljubljenici u point and click avanturisanje – a njih možda ni nema tako mnogo? Developer svakako sebi nije učinio uslugu insistirajući da je ovo „point and click and point and click only“ igra, a što iako nije ni tehnički tačno (ima i click and drag momenata) verovatno sugeriše jedno sasvim drugačije iskustvo od onoga koje igra na posletku pruža.

Opet, pregled prikaza napisanih o igri kao da sugeriše da se većini kritičara dopalo to što je igra nepredvidiva i iznenađuje igrača pa se možda može razumeti da developer nije želeo da „spojluje“ kako će igra zaista da se igra kad jednom sednete za kompjuter. Ali tu sam zato ja, pa, evo, ako se mehanika može spojlovati, a može, bićete spojlovani.

Utoliko, nakon uvodnog poglavlja gde je i dalje na programu vrhunska „meta“ komedija u kojoj samosvesni kod igre na sve moguće načine gleda da vas obeshrabri od daljih pokušaja da je igrate – sa sve komičnim pokušajima obmane, pasivnom agresijom itd. – i uvođenjem nekoliko drugih „likova“ što su samo bestelesni glasovi različitih regionalnih akcenata koji komedijaškom sadržaju baziranom na gikovskim konceptima daju jednu širu, prijemčiviju dimenziju i svakako mogu da posluže kao udica i za „normalniju“ publiku koja neće odmah pasti na „meta“ fore, dakle, nakon tog uvodnog poglavlja, drugo poglavlje se pretvara u zanimljivu igrariju sa upravo formom i estetikom point and click avanture ranih devedesetih godina. Stavljajući u glavne uloge igre-koja-je-u-igri Holmesa i Watsona (odnosno njihove umešno urađene karikature), There is No Game: Wrong Dimension uspeva ne samo da opet zabaci udicu i ka široj publici već i da vrlo spretno i sa ljubavlju parodira klasične LucasArtsove avanture, sa sve tipičnim izgledom interfejsa i animacijama sprajtova a da izbegne najveći deo njihovih opskurnih problema koji su ponekad znali da čoveku zadaju ozbiljnu, a neopravdanu glavobolju.

Drugačije rečeno, dok je There is No Game: Wrong Dimension jasno inspirisan klasičnim point and click programom i svakako i partikularnim LucasArts igrama (od Maniac Mansion i Day of the Tentacle do Monkey Island i Indiana Jones serijala), sam dizajn igranja je istovremeno i evolucija i komentar načina na koje smo interagovali sa njima. Ja sam već ranije pisao o tome da klasične avanturističke igre zapravo nemaju mnogo „dizajna“ i da se njihovi problemi rešavaju isključivo prepoznavanjem sekvence događaja onako kako ju je zamislio autor i trasiranjem njegove putanje unazad, korak po korak, sve do rešenja, gde logika ni u matematičkom ni u zdravorazumskom smislu nema mnogo veliku ulogu, a Cammisotto uspeva da ovaj potencijalno frustrirajući pristup uveliko oplemeni ne samo ugrađenim savetima za svaki problem u igri već i jednim zaista pametnim pristupom dizajniranju problema i interfejsa. Ovde nema lovljenja piksela jer igra daje jasan fidbek kada god dotaknete deo ekrana sa kojim se može stupiti u interakciju, a mada se dobar deo problema prepoznaje u klasičnom „inventarskom dizajnu“ gde svaki predmet koji imate isprobavate na svakom objektu u igri dok se nešto ne desi, Cammisotto iz jednačine sasvim izbacuje glagole. Iako ovo deluje kao simplifikovanje, možda i zaglupljivanje klasičnog avanturističkog dizajna, There is No Game: Wrong Dimension zapravo oštroumno podseća na to da su i kasniji  LucasArtsovi naslovi imali „default“ glagole koji su rešavali stvar u 90% slučajeva, uz prepoznavanje da je lovljenje glagola tek za mrvu zabavnija aktivnost od lovljenja piksela.

Ono što ovo poglavlje nudi je nekolicina maštovitih lokacija, koje evoluiraju sa vremenom (tj. sa igračevim uspešnim napredovanjem kroz probleme), smeštenih u igru-u-igri i izvan nje pa su logički skokovi koje treba napraviti da bi ga se rešilo zapravo nadahnuti i nagrađuju razmišljanje „izvan kutije“ (pogotovo što je jedan od glavnih elemenata problema upravo kutija starog televizora). Cammisotto ovde do kraja gotovo manifestno raskrsti sa idejom „starinskog“ dizajna jer igrač, da bi uspešno završio poglavlje mora da fizički razmontira klasični meni sa ikonama koje predstavljaju glagole, sugerišući iz pozadine da je imanentna kreativnost medijuma videoigara previše duboka da bi se tek tako deifikovali modeli stari više od trideset godina.

I ostatak igre zapravo, uz dalji razvoj narativa i komičnog sadržaja, analizira modele iz videoigračke istorije i uspeva da nudi dobronamerne komentare i dekonstrukcije. Tako su naredna dva poglavlja smeštena u parodiju na klasične The Legend of Zelda igre, posmatrane iz dva ugla. Prvo je osvrt na starinski JRPG dizajn i njegove stereotipe kopipejstovane od igre do igre, uključujući same Zelda naslove koji, strogo uzev, ne spadaju u RPG žanr, i ovo je ponovo dobronamerna komedija u kojoj igrač i personifikovana „igra“ moraju da se izbore sa jednim vrlo usko, vrlo tradicionalo shvaćenim konceptom JRPG-a kog se protagonist konzervativno drži kao pijan plota. Ovde point and click interakcija postaje vidno „fizičkija“ nego u prethodnom poglavlju, možda aludirajući na „direktnije“ kontrole koje su obezbeđivale konzole u odnosu na PC-jeve point and click standarde, sa odlično smišljenim „akcionim“ rešenjima mnogih problema.

Isti prostor se onda koristi za parodiranje trenda iz poslednjih deceniju i kusur u kojoj su klasični JRPG predlošci korišćeni na mobilnim telefonima za kreiranje free to play naslova koji su vizuelno i formalno emulirali „stari“ dizajn, gađajući žlezde za familijarnost i nostalgiju kod dela publike, ali preko svega presvlačili praktično predatorski sloj monetizacije. U ovom prelasku kroz praktično istu avanturu, sa isitm protagonistom, neprijateljima, lokacijama i problemima, Cammisotto demonstrira – ako to već nije bilo jasno iz prethodnih poglavlja – da je u stanju da ne samo prepozna frustrirajuće elemente dizajna različitih žanrova (klasičnih i savremenih) već i da ih parodira tako što će ih akcentovati za igrača a opet, kroz umešnu komiku i odmeravanje dokle može da se ide pre nego što nastupi frustracija, sasvim eskivirati bes i sve pretvoriti u trenutak poduke. U ovom poglavlju je njegov animozitet ka free to play modelu dizajniranja igara vrlo izražen a što predstavlja dobar uvod za finale koje je naglašeno lično.

Zapravo, pre samog finala dobijamo „lažno“ finale koje ponovo pokazuje koliko daleko je Cammisotto spreman da daleko pogura point and click dizajn pa se preko lažne odjavne špice mešaju Čarli Čaplin, klasični igrački modeli poput Snake i Game & Watch a na kraju i mjuzikl tokom kojeg igrač mora da shvati kako da „programira“ hepiend ne bi li stigao do „pravog“ finala. Ovo je možda najapstraktniji deo igre ali u njemu je broj ideja po kvadratnom inču ekrana najveći pa je i produkcijski ovo – možda neočekivano – najraskošnije sa prilikom da čujemo i samog developera kako repuje u stilu ranih devedesetih.

Pomenuto „pravo“ finale konačno dolazi do vrlo ličnih momenata u kojima Camisotto postaje lik u sopstvenoj (ne)igri i ovde se kroz format filipdikovske pretnje-koja-je-probila-četvrti-zid i iscurela u stvarni svet fino provlače i neke sasvim dirljive sugestije o tome kako je razvoj ove igre bio težak i emotivno ranjavajuć proces za njenog autora. „Ispovedni“ ton kod nezavisnih igara svakako nije Cammisottov izum, pomenuli smo već gore Hyper Light Drifter, ali ovo je prva igra koja je (sasvim otvoreno priznat) uticaj The Stanley Parable (i, usudiću se da nagađam, njenog svojevrsnog nastavka, još ličnijeg i dirljivijeg The Beginner’s Guide) ovako spretno pretočila u nešto svoje, pogurala ideju o „iskazu“ korak dalje, zadržavajući sve „meta“ dimenzije i upad sirovog „života“ u igranje a da je očuvala i klasičnu dramsku tenziju videoigre u kojoj stižete do finalnog obračuna sa negativcem što vas maltretira već satima.

Drugim rečima, There is No Game: Wrong Dimension je apsolutno igra koje „ima“ i koja se ne iscrpljuje u svojim (uglavnom izvrsnim) komentarima na druge igre niti se može svesti na dnevnički zapis depresivnih godina tokom kojih je nastajala. Ideja da umetnik treba za svoju umetnost da pati kako bi ona bila „autentična“ se svakako ne sme tretirati kao jedini prihvaltljivi recept jer ćemo se time zatvoriti u jednako glupi mrtvi ugao kao i oni koji u masi Johnova Wickova traže Oskara Schindlera jer je to jedini put do umetnosti – i u There is No Game: Wrong Dimension treba prepoznati ne samo da je patnje bilo već i kako je ona udenuta u jedan složeniji narativ pothranjen ljubavlju prema medijumu ali i iskrenom raspravom o njegovim istorijama, u kojoj ima i zastarelosti, i nedostataka pa i toksičnih savremenih trendova. Povrh svega, There is No Game: Wrong Dimension je produkcijski urađena na nivou koji naprosto nisam očekivao, sa grafikom kojom Unity endžin pokazuje svoju raznovrsnost, ali i zvučnim dizajnom i glasovnom glumom koji su, u igri gde se mnogo toga događa izvan dostupnog vidnog polja, esencijalni. Priznajem da me je sam Cammisotto iznenadio svojim talentom za glumu, ali kineski kompozitor Xiaotian Shi (koji je radio i za BBC, konkretno na Top Gearu ali i za razne televizijske serije i igre) je igri dodao jednu sasvim novu dimenziju izvanredno evokativnim saundtrakom koji svoj žanr i zvuk sasvim menja od situacije do situacije, kulminirajući u pomenutom momentu pred kraj što se ovaploćuje kao čist mjuzikl.

Da zaokružimo, dakle, There is No Game: Wrong Dimension je igra koju svako treba da igra, a i koju svako MOŽE da igra jer pored pametnog dizajna što otupljuje oštricu frustracije i pazi da imate sve potrebne podatke pred očima većinu vremena, pomenuti sistem davanja saveta, raspoređenih po nivoima konkretnosti, znači da svako, od ovejanog avanturiste pa do početnika koji bi samo da vidi priču do kraja, može da odredi koliko želi da lomi mozak u rešavanju njenih problema i stigne do kraja ispunjen najpozitivnijim emocijama. There is No Game: Wrong Dimension je igra uz koju sam, nije me sramota da priznam, se smejao i plakao, pa i jedno tri-četri puta kliknuo dugme za pomoć jer ipak, nije sramota biti glup, ali i igra koja me je impresionirala svojim nadahnutim komentarisanjem i transformisanjem klasičnih igračkih modela u nešto svoje, sagrađeno, sa puno ljubavi, u priču čija lična dimenzija stoji u finoj ravnoteži sa njenom željom da nas zabavi i natera da se osetimo i pametno ali i dirnuto. Skoro da se brinem da li će išta što Cammisotto sledeće napravi moći da se poredi sa ovim remek-delom.

Pročitani stripovi: Analog – A Cyber-Dystopian Noir

Već sam više puta izrazio svoju ljubav prema Gerryju Dugganu, raznovrsnom i nadarenom scenaristi čije ime možda ne budi takve reakcije instant-obožavanja na kakve su već navikli Donny Cates, Matt Rosenberg ili Steve Orlando (pa i Al Ewing), ali Duggan je starija generacija i čovek sa mnogo iskustva i ekspertize. Utoliko, njegov rad na Deadpoolu mu je, recimo, obezbedio mesto u mojoj kući slavnih jednom kad je budem sagradio, a Dugganovi uglavnom vrlo dobri recentni radovi za Marvel ne treba da zamagle činjenicu da čovek takođe piše i izvrsne nezavisne stripove.

Imageov Analog – A Cyber-Dystopian Noir je jedan od takvih, serijal od deset brojeva – spakovan u dve kolekcije koje prikupljaju dve „sezone“ izlaženja ali koje tvore jednu neprekinutu priču – započet proleća 2018. godine i kompletiran proleća prošle, sa drugom kolekcijom koja se pojavila početkom leta, i koji naizgled beznaporno spaja više Dugganovih interesovanja, od omažiranja tvrdo kuvane detektivske noir proze, preko „prljave“ naučne fantastike pa sve do sasvim fino plasirane socijalne kritike koja, kao i u slučaju Dead Eyes koji sam onomad baš pohvalio, ima dobro utemeljenje u našim današnjim društvenim protivrečnostima, i sasvim izraženu agendu, ali ne deluje kao nasilnički nakalemljena na priču. Duggan je jedan od onih old school žanrovskih stvaralaca koji razumeju da je žanr sasvim primeren za diskutovanje socio-političkih tema onda kada autor ume da temu koja ga žulja obradi tako da se vidi da je u pitanju proživljeno i promišljeno iskustvo, ne puko agitovanje.

Za potrebe ovog stripa Duggan je sarađivao sa crtačem Davidom O’Sullivanom, inače po profesiji fotografom iz Ujedinjenog kraljevstva, a kome je ovo bio prvi (objavljeni) strip i O’Sullivan ne samo da je pokazao solidan talenat već i energiju potrebnu da se jedan strip sa mnogo loših emocija, akcije ali i humora prezentuje na najbolji način. Zapravo, O’Sullivanov smireni crtež, jasni lejaut, čisto kadriranje i „prirodan“ izgled kako okruženja tako i likova su u velikoj meri zaslužni za ubedljivost priče koju Analog priča. Ovo je strip koji uspeva da uhvati duh ranog cyberpunka, svojim mešanjem „niskih“ estetika i „visokih“ motiva (priča o dripcima sa društvenog dna sreće divlje spekulativnu naučnu fantastiku baziranu na kibernetici, digitalizaciji, nanotehnologiji itd.), smeštajući svoj zaplet u proverbijalnih „pet minuta u našoj budućnosti“ i dajući nam likove koji, sa svim svojim vrlo prepoznatljivim žanrovskim karakteristikama (i klišeima) deluju sveže i vitalno u svetu što je samo par milimetara pomeren (u smeru propasti, naravno) u odnosu na ono gde smo sada.

Zapravo, kako je Analog počeo sa izlaženjem 2018. godine,  u njemu još uvek snažno odjekuju frustracije koje je donela 2016. godina, sa izbornom pobedom Donalda Trumpa i različitim tezama o tome koliko su digitalne društvene mreže, i manipulacije putem tih mreža uticale na ovaj rezultat. Naravno da je Trumpov izbor bio posledica znatno kompleksnijih istorijskih uticaja nego što je bilo samo prisustvo ruskih botova na Tviteru i agitatorskih stranica na Fejsbuku, no Analog u dobroj meri pravilno hvata tu ideju da se javni diskurs u presudnoj meri preselio na internet, da su nekadašnji gradski trgovi zamenjeni društvenim mrežama i da kontrola koju nad javnim diskurskom onda po definiciji imaju privatna lica što kontrolišu softver – nije zdrava za društvo.

Analog me je svojim pesimističnim pogledom na internet – i prikazivanjem društva „posle“ interneta – zapravo podsetio na Private Eye, strip Briana Vaughana i Marcosa Martina od pre nekoliko godina koji je bio zasnovan na ideji da je posle incidenta što je uništio internet, ljudsko društvo postalo svesno koliko je privatnost važna i ponovo izgradilo svoje norme ponašanja oko njenog očuvanja. Analog je manje „spekulativna“ priča i on se događa u sutrašnjici u kojoj je putem sabotaže internet ne uništen već učinjen potpuno transparentnim, tako da su svi privatni podaci odjednom postali javni. Ovo je dovelo do mnogih lomova na privatnim i poslovnim planovima, ali ultimativno nateralo društvo da se prilagodi na različite načine. Neki su, naprosto, odlučili da im privatnost nije toliko važna i nastavili da koriste internet i društvene mreže gotovo identično kao ranije. Neki su se potpuno isključili sa mreže, a naša priča prati frilensera koji pripada populaciji „ledger men“ profesionalaca, ljudi koji služe, praktično, kao kuriri što poverljive podatke fizički prenose od jedne do druge kompanije, stavljajući ih, bukvalno, u analognoj formi u kofer lisicama privezan za svoj zglob a koji će biti otvoren samo kada primalac sa druge strane pokaže da zna korektnu lozinku.

Ova ideja o „air gapped“ informacijama, o devoluciji u analogne medijume kako bi se izbeglo špijuniranje i hakovanje što su danas naizgled neizbežni u digitalnoj sferi nije toliko spekulativna kako se možda na prvi pogled čini i danas već znamo o urbanim mitovima (ili da li su?) koji kažu da se u Kremlju poverljive informacije umnožavaju isključivo putem pisaćih mašina i distribuiraju od ruke do ruke, upravo da bi se izbegla podložnost „curenju“ i manipulacijama od strane trećih lica.

Svakako, povratak na „sneaker net“, odnosno na kurirske usluge za potrebe vođenja biznisa je dobra podloga za strip u kome je glavni junak, Jack McGinnis izlizani i olupani bivši NSA obaveštajac koji danas u kafani dobija poslove od ne uvek sasvim legalnih poslodavaca kojima je potreban poverljiv i pouzdan čovek da prenese informacije. Ovo donekle, svakako podseća na Gibsonov Johnny Mnemonic sem što je Dugganov i O’Sullivanov strip smešten bliže našem vremenu, sa manje razlika u odnosu na naš svet.

No, gibsonovski miris je zaista snažan u ovom stripu bez obzira na akcentovanje „analogne“ komponente i bez obzira što McGinnis živi bez kompjutera i telefona i mnogo se češće hvata za flašu nego za bilo kakvu digitalnu spravu. Protagonist ne samo da je deo neke vrste andergraund pokreta otpora koji je imao svoj ulogu i u „velikom doxxovanju“ što je zauvek izmenilo odnos ljudske rase sa internetom, već on sam ima i vrlo jasne, vrlo izražene neprijateljske emocije spram osobe odgovorne za neetičko ponašanje najveće društvene mreže na svetu – do mere da je tu osobu, Allana Oppenheimera ubio (ili da li je?). Tu su i veštačke inteligencije koje u svetu ovog stripa već imaju određenu samosvest (a što u današnjem trenutku, ironično, sa svim što znamo o mašinskom učenju i neuralnim mrežama, deluje dalje nego u vreme kada je Gibson pisao Neuromansera) ali i ambicija o kolonizaciji Marsa koja fino zaokružuje elemente megalomanije današnje Silikonske doline. Tako je Oppenheimer u ovom stripu neka vrsta sažimanja Marka Zuckerberga, Jeffa Bezosa i Elona Muska u jednu osobu, a Duggan i O’Sullivan ga nedvosmisleno prikazuju kao negativca koji nema mnogo iskupljujućih karakteristika na svojoj strani.

Opet, O’Sullivanov grafički stil veoma uspelo ukorenjuje Analog u „našem“ svetu. Iako je ovo bliska budućnost (2024. godina, a veliko doxxovanje se, kako strip kaže, desilo “pre par godina“, prvog Januara 2020. godine), u kojoj su dronovi nešto napredniji – i rašireniji – nego danas, a autonomni putnički automobili su postali praktično standard, on ne deluje ni malo strano, ni malo utopijski ili čak izraženo distopijski. A što, s obzirom da već i podnaslov stripa koristi termin „distopijski“ zapravo spretno pokazuje da mi VEĆ živimo u distopiji.

Analog ima scene koje se događaju u američkim gradovima kojima su već delovi pod vodom, kao posledica podizanja nivoa okeana, ali početak, na kome O’Sullivan crta razmenu informacija a zatim i metaka u parku u Sent Luisu je vrlo reprezentativan za čitav strip sa svojim nepogrešivo old school noir tonovima. Noć, kiša, ljudi u mantilima, sa šeširima i automatskim pištoljima, snajperista koji vreba sa obližnje zgrade – Analog počinje kao bilo koji špijunski noir rad nastao pre pola veka koji bi mogao da vam padne na pamet i O’Sullivanov crtež mu daje senzibilitet i karakter koji neće biti narušeni ni kada, daljim odmotavanjem priče, shvatimo da se radi o budućnosti i naučnoj fantastici.

Možda je važno naglasiti da Analog nije ludistički nastrojen narativ. Današnje kritike modernog interneta i načina na koji je digitalna komunikacija omogućila nadzor bez presedana u istoriji čovečanstva a društvene mreže manipulaciju ogromnim brojevima ljudi bez kontrole za koju bi bilo prirodno da postoji – te kritike, a pogotovo one kvalitetne među njima, ne dolaze od strane lo-tech zilota i konzervativaca koji ne umeju da se prilagode novom dobu već uglavnom od strane sofisticiranih intelektualaca koji koriste i razumeju modernu tehnologiju i zapravo umeju da izuzetno dobro objasne zašto je se plaše (ovde ću još jednom reklamirati najnoviju knjigu Coryja Doctorowa koja se bavi „kapitalizmom nadzora“). Duggan se ovde dotiče i vladinih napora da kontroliše protok informacija i ostvari svoj nadzor i mada na kraju dana događaji koje vidimo u Analog ostavljaju prilično pesimističan ukus iza sebe, ovo je svakako i priča o tome kako se grupica kriminalaca, terorista, antiheroja i vladinih-službenika-koji-rade-izvan-zakona udružuje da odvrati pretnju koja je toliko izvan socijalnog, toliko, po definiciji antisocijalna da ne možemo da za ovu grupicu ne navijamo i slavimo njenu pobedu na kraju.

Uz sve ove teške teme, Analog je zapravo lepršav i zabavan narativ koji dobro razume ozbiljnost svoje postavke, ali i pročišćujuće potencijale starog dobrog (ultra?)nasilja, pa i ciničnog humora. Duggan sam navodi da je odrastao uz serije poput The Rockford Files i Magnum P.I., a da mu je čitanje scenarija Shanea Blacka bila neka vrsta formalnog obrazovanja u ovome što radi pa je i Analog vrlo sigurno sklopljena kombinacija akcije, suvog humora i noir refleksija, strip veoma dobrog tempa i sa sjajnim karakterom. Kako smo već rekli, glavni junaci nisu heroji, u najboljem slučaju pričamo o antiherojima koji operišu izvan zakona i srazmerno često ubijaju i značajno je kako autori postavljaju samu priču i pokazuju nam uloge koji su ovde na kocki na ubedljiv način tako da i dosta apstraktne koncepte oko kojih se vodi finalni sukob čitalac internalizuje i zna za koga i zašto navija.

O’Sullivan (i izvrsna koloristkinja Jordie Bellaire) su, ponovo, veoma zaslužni za atmosferu koju Analog ima, koja nije isforsirano „noir“ već, naprotiv, prilično naturalistička, sa svetom u koji verujemo i koji nas ne osvaja svojom začudnošću već, naprotiv, svojom familijarnošću. Ovo priču čini ličnijom, lakšom za identifikaciju jer je osećaj da je zaista na kocki „naš“ svet, ne neki spekulativni budući naučnofantastični svet „iz stripa“. Akcija je, u skladu sa noir senzibilitetom prljava i ružna, ali O’Sullivan i ovde čuva jasnoću crteža, odlučujući se za pažljivo kadriranje i pripovedanje gde su scene akcije prelomljene kroz nekoliko kadrova tako da se dobija jasan tempo, ton i ishod ovih scena. Ovde svakako treba primetiti da je u poslednjih nekoliko epizoda – gde akcije ima i najviše – crtež mestimično vidno pojednostavljen, sa O’Sullivanom koji preskače detalje i usredsređuje se samo na najvažnije elemente svake scene.

Ovo se primeti, ali ne smeta toliko jer strip svakako u ovom segmentu prolazi kroz razrešenje koje nema potrebu za refleksijama i komentarima kao što je imao do tada. Analog se završava akcijom a ne kontemplacijom jer je većina tema već obrađena i ono što protagonisti na kraju postižu je samo implementiranje jedne ideološke, jelte, platforme, koja, iako „spasava dan“ zapravo ne garantuje nekakvu svetlu budućnost ljudskoj rasi.

I ovo je zapravo u priličnom skladu sa ranim cyberpunk radovima koji su i sami gledali da kratkoročni hepiendovi ne ugroze širu viziju u kojoj se i dalje vidi da ljudsko društvo ne ide u pravom smeru. Naravno, kako su ti rani cyberpunk radovi nastajali na noir tradiciji i pod uticajem neo-noir proizvoda – ne zaboravimo da je Chinatown Polanskog snimljen 1974. godine – gde je redovno prisutna ta pesimistička socio-politička domenzija, Analog se u nju sasvim uklapa, podsećajući da „naučna fantastika ne treba da predvidi budućnost već da je spreči“.

Utoliko, Analog je poučan strip koji diskutuje o našem sadašnjem trenutku i mada su rešenja koja on nudi svakako ekstremna (ubijanje, asasinacije, uništenje privatnosti), on se ne davi u svom cinizmu. Iako O’Sullivan crta i neke izuzetno grafički intenzivne prizore nasilja, Analog u celini nije nihilistička eksploatacija koja se usredsređuje na pornografski uvećane detalje, koristeći „širu sliku“ samo kao izgovor, već žanrovski spretan koktel dobre karakterizacije, uverljivog naučnofantastičnog zapleta, britkog pripovedanja, humora sociopolitičke kritike i jednog, ipak, optimizma u pogledu preživljavanja ljudskog duha čak i kada je jasno da se ne samo društvo već i priroda nepovratno menjaju. Spakovan u deset epizoda, ekonomično pripovedan tako da nam McGinnisova putovanja po Americi i Japanu – još klasičnog cyberpunk mirisa ovde – pokažu te fragmente šire slike a da novi likovi, mesta i situacije ne odvuku pažnju sa centralnog zapleta, Analog je kvalitetan i visoko preporučljiv moderni noir grafički roman dobre teme i izvrsnog vizuelnog karaktera. Pa probajte.

Pročitani stripovi: Docteur Mystère

U mojoj nedavno pokrenutoj inicijativi da čitam više evropskih stripova desilo se ono što niko nije mogao da zamisli.

Nećete verovati šta je jedan ljubitelj stripa, pregledajući potencijalne kandidate za čitanje, privučen lepim crtežom i obećanjem zabavnog omaža klasicima palpa i rane fantastične literature na kraju uradio!

Hoću reći, seo sam i svoljevoljno čitao stripove koje je izdao Sergio Bonelli. Kako se TA dogodilo? Pa, nije li me DušMan godinama zasipao besplatnim primercima probranih izdanja Veselog Četvrtka a ja sam ih odlagao na policu i, eno ih, još uvek stoje na njoj neotpakovani, gledam ih dok ovo kucam, a na kraju sam do Bonellija došao sasvim zaobilaznim putem čitajući originalno italijanski strip na engleskom i to u izdanju jedne, pa, originalno bosanske firme. Baš je šašav ovaj Mehmet.

Hoću da kažem, pročitao sam dva albuma stripa Docteur Mystère i užasno se zabavljao, naglas se cerekajući njegovom humoru i uživajući u maštovitom vizuelnom programu.

Real talk: šalim se malo to u vezi Bonellija, naravno. Istina je da u vreme kada sam bio klinac, ove stripove nisam čitao sem ako nije bilo baš ništa drugo da se čita, sve onako gord i ubeđen da su moji američki superheroji, daleko, er, superiorniji u odnosu na primitivne italijanske vesterne i… druge primitivne italijanske vesterne*. No posle sam porastao, malko progledao pa video da baš i nemam ni moralni a ni estetski tron sa koga bih s visine mogao da pljuckam po Bonelliju. Istina je svakako i da sam, suma sumarum, u životu čitao više Doktora Strangea nego Dylana Doga, više Spajdermena nego Zagora, više, er, Bladea nego Dhampyra, ali istina je i da nemam nikakvu stvarnu predrasudu prema Bonellijevim izdanjima nego da je u pitanju više činjenica da sam decenijama naprosto po inerciji više pratio američki strip.

*Dylan Dog i Marti Misterija u to vcreme još nisu ni postojali…

Ako smo to apsolvirali, recimo i da sam do Doktora Misterije došao tako što mi je crtež Lucia Filippuccija na naslovnim stranama privukao pažnju dok sam pretraživao digitalni prostor i pitao se koji bih naredni strip nastao u Evropi da čitam. Fillippuci je, naravno, čovek dosta poznat po svojim erotskim radovima kao što su Avanture Ćićoline, ali nisam se konektovao sa njegovim primamljivim naslovnim stranama za Docteur Mystère po nekoj pornografskoj liniji. Ono što me je njima privuklo bio je pre svega taj prefinjeno kreiran osećaj „starinske“ a za mene neodoljivo uzbudljive avanture, sav u egzotičnim (ili makar nekada egzotičnim) motivima i sa savršenom kompozicijom koja je izbegla „postersko“ natrpavanje a opet iskomunicirala čega će sve tu biti i kakav ton može da se očekuje.

Naravno, nije škodilo ni što sam znao da ovo piše Alfredo Castelli, čovek koji je kreirao Martija Misteriju i Bonelliju doneo sopstvenog istraživača egzotičnog, po uzoru na palp heroje sa početka dvadesetog stoleća, i jedan od i danas najpopularnijih stripova koje Bonelli izdaje. Alfredo Castelli je jedan od najvažnijih italijanskih posleratnih strip-scenarista sa karijerom koja je počela još ranih šezdesetih – kada je imao svega šesnaest godina. Castelli je ne samo pisao za Diabolik i Topolino već je bio i pokretač prvog strip-fanzina u Italiji, Comics Club 104, a kasnije je radio za televiziju. Rad na stripu Allan Quatermain 1978. godine, koji je pratio avanture poznatog proznog heroja H. Ridera Haggarda je na neki način i najavio sledećih nekoliko decenija Castellijeve karijere. Marti Misterija je pokrenut 1982. godine i u njemu je Castelli imao prostora da se igra sa elementima i motivima klasičnih žanrova avantura i misterije sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, a Docteur Mystère je zapravo i debitovao u 175. broju magazina Martin Mystère, iz 1996. godine, uvodeći lik egzotičnog i misterioznog Martijevog starijeg rođaka koji je, nekako, bio još kulji i univerzalno obrazovaniji od samog Martija.

No, da bismo pravilno pozicionirali samostalne strip-albume Doktora Misterije, treba primetiti i da Castelli, tehnički gledano, nije bio kreator ovog lika. Docteur Mystère je zapravo autentičan lik iz avanturističke/ misteriozne proze sa kraja devetnaestog veka. Nastao na talasu klonova koji su pratili uspeh proze Julesa Vernea, Docteur Mystère je bio kreacija autora po imenu Paul Deleutre a koji je pisao pod pseudonimom Paul D’Ivoi i prvi put se pojavio u kolekciji priča publikovanoj u Francuskoj 1899. godine. Deleutre je svog protagonistu kreirao slobodno remiksujući motive koje je Verne učinio popularnim, pozicionirajući ga kao britanskog oficira koji je došao u Evropu iz Indije, sa sve turbanom i muževnom bradom, tajnom misijom i neverovatnim asortimanom egzotičnih znanja i iskustava koja će mu pomoći da pretekne u svojim budućim avanturama. Docteur Mystère je imao i pomoćnika, mladog Cigalea, kao i „električni hotel“, neku vrstu oklopljenog habitata na točkovima u kome će dvojica muškaraca živeti i putovati po svetu (očigledno inspirisano Verneovim slonom na parni pogon iz romana La maison à vapeur), a kasnije će priče o Doktoru otkriti njegovu, dosta mračnu prošlost i dovesti ga do nasiljem ispunjene katarze.

Kada su započeli rad na Docteur Mystère, Castelli i Filippucci sebi u zadatak nisu stavili puko prepričavanje ili osavremenjivanje priča koje je Deleutre pre sto godina ispričao. Njihov Docteur Mystère je svakako omaž originalnom liku i njegovim pustolovinama, kao i šire, čitavom žanru avanture i misterije iz perioda sa prelaska u dvadeseto stoleće, ali je istovremeno i nežna, dobroćudna parodija, sa simpatijama kreirana farsa koja potkazuje klišeizirane žanrovske potštapalice i zastarele, danas pomalo i uvredljive stereotipe.

Castelli i Filippucci su uradili nekoliko epizoda Doktora Misterije za Bonelli, a koje su kasnije objavljivane kao albumi. Bonelli je prve dve priče, I segreti di Milano i La guerra di mondi publikovao kao kolorisane albume početkom ovog veka a takve je objavio i zagrebački Strip agent, dok je Libellus objavio pet epizoda u svojim MM Almanasima. Konačno, beogradska Čarobna knjiga je pre tri godine publikovala prvi integral (i dalje dostupan u prodaji) u kome se nalaze ove dve epizode kao i treća koja se događa u Indiji.

Naravno, ja sam sve to promašio pa sam na kraju čitao engleski prevod kolorisana prva dva albuma a koja su u digitalnoj formi izašla za SAF Comics Ervina Rustamagića (i kao takvi, nabavljivi su na Comixologyju po zaista pristojnoj ceni). Naravoučenije? Mehmet je mnogo lenj čovek i morate mu doneti strip na noge da bi se on udostojio da ga pročita. Čak ne ni kad je u pitanju samo Bonelli!

Moja lenjost na stranu, Docteur Mystère je veoma dopadljiv strip. Lucio Filippucci je izvanredno ekonomičan crtač koji intuitivno razume kako da iskoristi „kvadraturu“ koju ima na tabli, ne gubeći se u ornamentici i baroknim detaljima onda kada je potrebno naglastiti akciju ili emociju i sa finim okom za vizuelnu komediju. Ovo ne znači da strip nema detaljnih i vizuelno spektakularnih scena, prva epizoda, The Mysteries of Milan otvara se scenom na trgu ispred Milanske katedrale sa zapanjenim izrazima lica prolaznika obučenih po poslednjoj italijanskoj modi sa kraja devetnaestog veka – znate već, cilindri, šeširi, marame – i upečatljivom tananom elegancijom gotske fasade u pozadini. Filippucci odmah uspostavlja prefinjeno komični ton stripa, kontrastirajući vrlo uverljivo prenesenu arhitekturu iz stvarnog sveta sa fantastičnim dizajnom vozila kojim Mystère i Cigale stižu u Milano, a strip odmah ubacuje u višu brzinu, protrčavajući kroz lepo vođenu akcionu scenu u kojoj Doktor demonstrira svoje poznavanje istočnjačkih borilačkih veština ali i jednu sklonost ka „žanrovskoj“ introspekciji koja će kreirati osnovu za taj dobronamerno parodični ton ovog stripa.

Docteur Mystère je ovde pozicioniran kao vrlo fino odmerena karikatura protagoniste iz romana pustolovine i misterije perioda-pre-palpa, čovek koji raspolaže apsurdnim količinama onog što bi Nikola Đuričko nazvao „nepotrebnim znanjem“, spreman uvek da objašnjava ako ne svojim saputnicima a ono barem čitaocu koliko toga on zna o svim apsketima misterije sa kojom se suočavaju. Mystère je ovde parodija enciklopedijski učenih likova iz ne samo Deleutreovih već i Verneovih i drugih knjiga onog vremena, sa izrazito teatralnim nastupom koga Filippucci paljivo oblikuje kroz njegove izraze lica, poze, oblik facijalnih malja, način na koji se oblači (sa sve turbanom). Opet, iako je ovo strip koji se definitivno šali sa svojim protagonistom i potkazuje ga kao nekog ko se i sasvim narcisoidno loži na samog sebe, to ne kreira prepreku klasičnom programu avanture i misterije kroz koji će Mystère i Cigale, kao i drugi njihovi saputnici, prolaziti.

Tako je i pomenuta akciona scena na početku vođena sasvim „ozbijno“, sa ubedljivim prikazom borilačkih veština i Doktorovih pauza za refleksiju. Kako se The Mysteries of Milan, prilično odvažno, odlučuje da spoji vrlo raznovrsne motive avanturističke proze, tako i Filippucci polaže težak ispit kreirajući jedan kongruentni prostor u kome prelazimo iz gotske arhitekture i italijanskog okruženja u ambijent kojim dominiraju kineski motivi, sa sve smenjivanjem orijentalne ikonografije zmajeva i „oble“ ornamentike sa ponovo strogim i „šiljatim“ gotskim i katoličkim vizuelnim simbolikama. Strip je, naravno i dobrim delom fantastika pa i crtač očigledno uživa u dizajniranju fantazmagoričnih mehaničkih naprava ali i magijskih prizora pa i jednog kvalitetnog crvenog zmaja do kraja balade.

Filippuccijevo pripovedanje je takođe izvrsno. On je crtač izrazito čistog lejauta sa pravilnim oblicima panela i vrlo pažljivim odabirom kada da im menja dimenzije, a što meni, kako sam već mnogo puta pominjao, po definiciji prija. Castellijev scenario se u ovoj prvoj epizodi dosta agresivno šeta između lokacija ali i likova, sa flešbekovima i reminiscencijama, ali i rezovima koji treba da čitaoca ostave zapitanog šta se zapravo desilo i Filippucci demonstrira visoko majstorstvo jasne naracije gde nema nikakvih sumnji u to šta prethodi čemu, koji su uzroci a šta posledice i da je odsustvo informacije, kada ga ima, sasvim namerno.

Što je, svakako, u skladu sa prozom koju ovaj strip omažira, ali i onda vešto upotrebljeno u svrhu komedije. Scena, na primer, u kojoj Doktor i njegovi prijatelji bivaju napadnuti od strane grupe atentatora ispred Milanske skale je izvrsna demonstracija kako autori variraju ton od panela do panela, protrčavajući na smenu kroz komediju, triler i akciju, sa savršenom kontrolom nad emocijama čitaoca. Kad na kraju on ili ona okrene  stranu, dobija se perfektan, gotovo školski primer kako se filmska „smash cut“ tehnika montaže može efektno upotrebiti u stripu.

Sa druge strane, Castelli piše duhovit, vrlo lepršav tekst. Njegov Doktor je, kako rekosmo, prilično samozaljubljena ali ne iritantna persona, čije refleksije na avanture kroz koje ekipa prolazi služe kao zabavan kontrast onome što se vidi na „ekranu“, ne u meri da imamo posla sa nepouzdanim pripovedačem, već tek toliko da se celoj pustolovini da okvir simpatične farse. Neke od alatki su vrlo jednostavne – na primer, Doktor će mnogo puta u stripu prvo čitaocu kroz titl saopštiti neku svoju dubokoumnu opservaciju na datu situaciju da bi je panel dalje naglas izgovorio kako bi ga čuli i svi njegovi kompanjoni – on je jednostavno lik koji voli da se pravi pametan i Castelli se izuzetno zabavlja stavljajući mu u usta kitnjasto izražavanje i stalne šarmantne afektacije na nekoliko jezika koje sugerišu, iako se to nigde eksplicitno ne naglašava, da je Doktor u velikoj meri osoba koja glumi izmaštani lik radije nego autentični heroj proze misterije i avanture.

I scenario je generalno tako formatiran sa neprebrojnim, često neskriveno postmodernim omažima drugim radovima iz domena popularne kulture, koji se protežu od sprdalačkog zazivanja mornara Popaja pa do možda i predugačke digresije koja poentira sa Petrom Panom. No, ovo svakako nije strip komplikovanog zapleta i Castelli i Filippucci će radije prostor iskoristiti za gegove nego da smišljaju nepotrebno složenu priču.

Dobar deo gegova tiče se žanrovskih stereotipa, kao što je konstantno padanje u nesvest jedinog ženskog člana ekipe, formatiranje glavnog negativca kao naglašeno karikirano zlog Nemca – koji su imali tu vrstu reputacije, eto, i pre dva svetska rata što su ih pokrenuli – i čitavo pozicioniranje Kineza kao i negativaca i pozitivaca u narativu prvog albuma. Zapravo, ovo poigravanje sa orijentalističkim klišeima i motivima je najtanji led po kome se Castelli i Filippucci kreću, ali strip svakako spasava jedan dobronamerni ton i do apsurdnog volumena odvrnuto akcentiranje (pa i interno komenatrisanje) nekih od najuvredljivijih orijentalističkih stereotipa.

Drugi album, The War of the Worlds je još farsičniji, krećući kao otvoren omaž Verneovom putovanju Od Zemlje do Meseca a zatim se dotičući brojnih klišea rane naučne fantastike, od Wellsovog rata Svetova, pa sve do elemenata koje će koristiti stripovi o Flašu Gordonu, nastali decenijama kasnije. Castelli i Filippucci za ovu potrebu pomeraju radnju u rani dvadeseti vek i, reflektujući činjenicu da je originalni, prozni Docteur Mystère, u svom kasnijem kniževnom životu pao u zapećak a na račun mnogo veće popularnosti svog mladog pomoćnika Cigalea (Castelli navodi ogromnu popularnost romana Horatia Algera Juniora koja je posle Amerike i u Evropi popularizovala arhetip mladog, odvažnog momka kao junaka avanturističke proze), The War of the Worlds se nežno ali dosledno podsmeva svom titularnom heroju, uvodeći novi ženski lik koji – neobjašnjivo! – u Doktoru vidi tek samozaljubljenog naduvenka koji ne prepoznaje plemenitost i mudrost svog mladog sajdkika.

Ova dinamika među likovima je dobrodošlo osveženje nakon prvog albuma i kreira još mnogo izvrsnih komedijaških situacija za protagoniste, a smeštanje radnje na mesec omogućava Filippucciju da se razulari sa dizajnom vanzemaljaca – koji je neretko i sam farsičan sa različitim aluzijama na zemaljske emocije, običaje i mode – ali i neverovatnih mašina, zaključno sa dinovskim „mecha“ robotom koga pokreće dekapitovana ali živa glava jednog od Doktorotvih najvećih neprijatelja.

Kod ova dva stripa izuzetno mi je prijalo što parodija i farsa, ma koliko intenzivne bile, sa sve aluzijama, digresijama i gegovima koji ruše kontinuitet i „četvrti zid“ (kao što je na primer „lice Meseca u aluziji na Mélièsov nemi film Put na Mesec iz 1902. godine, ali i kadar u kome na Mesecu onda zatičemo američku zastavu), ovo ne uništava ni pripovedačku doslednost stripa niti likove pretvara samo u stereotipe kojima treba da se podsmevamo. Castelli i Filippucci svog Doktora Misteriju pišu sa očiglednom i nepatvorenom ljubavlju prema izvornom materijalu i čitavoj toj epohi žanrovskog stvaralaštva – slično onome što su Moore i O’Neill radili sa svojom Ligom izvanrednih džentlmena, ali u drugom tonu, ne stideći se da žaoku komedije usmere prema onome što je zaista smešno, ali bez zlobe, bez prećutne (ili otvorene) insinuacije da je ovaj žanr zastareo, prevaziđen ili politički neprihvatljiv. Naravno, Docteur Mystère sasvim otvoreno prepoznaje šovinizam, rasizam, seksizam, zapadno- i muško-centrične trope u srži ovog žanra, ali ih on kritikuje iz pozicije ljubavi (i sa puno duha), ne čineći grešku odbacivanja svega što je dobro uz ono što je loše, nudeći nam, na kraju dana, zabavne i uzbudljive avanture koje je zadovoljstvo čitati. Prijatan, lak kolor Gorana Đukića u ovim izdanjima zaokružuje paket koji, digitalno, ili na papiru, svakako treba da imate.

Pročitani stripovi: Django – Hand on Fire

Ponekada me neprijatelji i zavidljivci kleveću, uostalom sasvim opravdano, da se ne razumem u evropski strip. Ne čitam ga dovoljno, ne poznajem ga dovoljno, ne pratim ga dovoljno i to je u državi u kojoj se evropski strip ipak vazda pratio i voleo, neretko uzrok sramote. Svojevremeno me je tadašnja urednica kulturnog dodatka Politike zvala da me pita da li bih za ovu publikaciju pisao o stripu a pošto sam znao da je žena francuski đak, bilo je potrebno da nekako u pet sekundi smislim kako da joj objasnim da ja eventualno poznajem stripove u kojima se leti i izbacuju laseri iz očiju te da sam sasvim bespomoćan čak i kad je u pitanju Zagor a kamoli nešto ozbiljnije, a da sve to zazvuči kul i muževno. Srećom, moj power move u tom momentu bio je da joj dam kontakt Pavla Zelića pa se sve nekako završilo na opšte zadovoljstvo.

Elem, u tom smislu, hteo sam da kažem da je inicijativa koncerna Mediatoon, nazvana prosto „Europe Comics“ gde se licenciraju radovi različitih izdavača (u Mediatoonu uostalom zajednički učestvuju Dargaud, Urban Comics, Kana, Dupuis, Le Seuil, Abrams i La Martinière), prevode na engleski i digitalno ojbjavljuju za anglofono tržište, što onda meni, primitivcu koji na francuskom ume samo da opsuje majku, na španskom da otera čoveka u pičku materinu a na nemačkom da mu seksualno napadne koleno* daje mogućnost da odabrane evropske radove kupujem na Comixologyju i čitam ih ne samo u dobrim prevodima već i sa dobrim leteringom, što, kad ste obnevideli kao ja – mnogo znači. Ovo je, svakako još jedan primer kako je piraterija iskrčila put, pokazala da interesovanje postoji, praktično kreirala tržište, i sada, a zahvaljujući i podršci Evropske Unije, više ne moramo da se (mnogo) bakćemo sa scanlation „izdanjima“ požrtvovanih entuzijasta već imamo, kako rekoh, dobre prevode i profi urađen letering. Što, znajući da je letering ponekad u evropskom stripu užasan, nije mala vajdica.

*ozbiljno

Elem, za danas bih se osvrnuo na strip-album Django – Hand on Fire koji je prošlog proleća objavio belgijski Dupuis a onda je dobio i svoju verziju na engleskom. Ovo je i pravi „evropski“ projekat utoliko da ga je objavio belgijski izdavač, originalno na Francuskom jeziku, u pitanju je biografija čoveka koji je rođen u Belgiji a proslavio se u Francuskoj uprkos tome što je došao iz populacije Roma, lutalica, dok su autori– Španci.

U originalu nazvan Django Main de feu ovaj strip album je, naravno, pomalo romansirana biografija jednog od najvećih evropskih muzičara dvadesetog veka, makar ako pričamo o popularnoj muzici ili, uže govoreći – o džezu. Naravno, Django Reinhardt nije počeo kao džez muzičar niti je džez uopšte bio poznat u Francuskoj kada je mladi čergar odlučio da ga sviranje violine ne interesuje i da želi da nauči da svira bendžo, ali je, a to uvod za ovaj strip-album podvlači, na kraju svog prekratkog života, bio jedini evropski muzičar za koga se može reći da je ostavio uticaj na američki jazz, barem u nečemu što smatramo klasičnom epohom. Ono što je nesporno je da je Django bio jedan od najvećih gitarista dvadesetog veka, inovator, eksperimentator pa i, uz rizik da nas ponese emocija, genije koji je ne samo kreirao sasvim nove tehnike sviranja već i maltene samostalno definisao prostor u kome će savremeni i budući džez-gitaristi istraživati šta sve sa ovim instrumentom može da se radi u okviru žanra.

Django Reinhardt je u moj život ušao negde krajem osamdesetih, više od tri decenije posle smrti, kada smo kolektivno gledali da malo istražimo i istoriju džeza koji smo u to vreme krenuli ozbiljnije da trošimo. Prva vinilna iskustva kojih se sećam da sam sa Djangom imao odnosila su se na njegovu svirku sa Stéphaneom Grappellijem, verovatno najčuvenijim violinistom u džezu a koji je sa Djangom sarađivao negde od polovine tridesetih pa sve do posle rata i poziva Djangu da svira sa Bennyjem Goodmanom, „kraljem svinga“, koji je ovaj posle kraćeg razmišljanja odbio, da bi svojih poslednjih par godina proveo eksperimentišući sa električnom gitarom i pronalazeći načine da bebop svira u svom stilu.

Naravno, snimci sa Grappellijem – započeti kada je Django bio u srednjim dvadesetim godinama – su zapravo „zrela“ faza njegove karijere, čoveka koji je pre svoje osamnaeste godine smatran legendom a sa devetnaest preživeo tragediju koja bi za svakog drugog muzičara predstavljala kraj karijere i, praktično, života. Sam strip, Django Main de feu se zapravo i ne bavi Djangovim zaista slavnim danima i umesto toga se usredsređuje na njegovo detinjstvo i adolescenciju, pokušavajući da pokaže kako je dečak prevazišao sudbinu života na margini a onda, kada su slava i bogatstvo bili praktično u šaci, sve izgubio, samo da bi morao da ponovo, pre svega sebi, a onda i svima ostalima još jednom od nule dokaže da je zaista ono što je za sebe tvrdio već nekoliko godina: najbolji na svetu.

Scenarista ovo stripa, Salva Rubio je istoričar koji piše stripove i među njegove prethodne radove spada i strip-biografija Monet koja se bavi životom slavnog slikara, rađena sa talentovanim crtačem po imenu Ricard Efa a koji je crtao i Djanga. Rubio ima gotovo idealan pristup biografskom materijalu, sa sistematičnošću i naučnom doslednošću kakve se očekuju od istoričara koji barata pre svega dokazivim, proverljivim činjenicama, ali onda i sa senzibilitetom proznog autora koji shvata da mitovi nisu prepričavanje činjenica i da bi, uostalom, kreiranje „tačne“ biografije Djanga Reinhardta bio uzaludan posao već na ime nedostataka brojnih biografskih podataka koji bi se strogo uzev smatrali obaveznim za ovu formu.

Naravno, nije neko iznenađenje da o čoveku rođenom 1910. godine u porodici Manuš Roma koja je život provodila putujući između Italije, Belgije i Francuske, svirajući i plešući za ad-hok publiku uz put prodajući sitne rukotvorine da se prehrani, da o takvom, dakle, čoveku nemamo baš precizne biografske podatke. Django je rođen negde na putu, u porodici koju je otac kasnije napustio – strip ovo simbolički sažima pokazujući majku samu na drumu kako hrabri nerođenog sina da još ne krene napolje, barem dok ona ne stigne do mesta na kome je čerga postavila logor za tu noć – i iako strip verodostojno pokazuje da su deca u ovoj zajednici zapravo imala mogućnost da idu u makar improvizovanu osnovnu školu (organizovanu u školjki rashodovanog autobusa), on sam, nikada, do kraja svog prekratkog života nije naučio da čita.

Ovo je, svakako, zajedničko mnogoj romskoj deci i danas, nažalost više od stoleća kasnije, ali strip makar vrlo uspelo prikazuje Djangovo detinjstvo u „Zoni“ i percepciju da je življenje u nečem što čitalac prepoznaje kao socijalnu marginu i tešku materijalnu deprivaciju – da ne pominjemo rasističke incidente kada se dođe u kontakt sa većinskom zajednicom – za stanovnike Zone (i drugu romsku decu drugde), delom i doživljavano kao život slobode, rasterećenosti, neprebrojnih mogućnosti.

Strip perfektno hvata drčnost i ambicioznost klinaca iz Zone, Djangovo fantaziranje o američkim gangsterima koje doživljava kao uzore u jednom momentu svog detinjstva, hvalisanje da će brzo napustiti ovu rupu i živeti ko car u Americi, i mada prikazuje težak život koji je vođen na obodima Pariza, on svoje karaktere nisi sažaljeva niti ponižava. Zajednica Manuša u Zoni je vitalna i dinamična na jedan samo blago romantizovan način u ovom stripu, sa razumevanjem kako se teško živi ali bez kuknjave ili idealizacije „drugog“ koji bi bio predstavljen kao savršeni, plemeniti uzor čitaocu opterećenom „white guilt“ kompleksima. Romi u ovom stripu su likovi, karakteri, nosioci vrline koliko i negativnosti, sam Django je složen, kompleksan karakter čiji natprirodni talenat i izuzetna snaga volje ne prikrivaju činjenicu da je ovaj romski klinac bio i, pa, tipičan klinac kome će brz put do (nekakve) slave i (nekakvih) para krerati svu silu narcisoidnih kompleksa i od njega napraviti i čoveka koji se ponaša neodgovorno, arogantno, pa i povremeno sasvim sadistički prema svojoj okolini.

Strip je utoliko pošteniji i pitkiji za čitanje jer se ne bavi osudom ni glavnog junaka ni zajednice u kojoj se on nalazi. Kada Djangu, njegovom bratu Josephu (za kog u stripu koriste isključivo nadimak Nin-Nin) i polusestri kažu da u klub na Pigalu gde se svira džez nema ulaska bez plaćanja, „posebno za prljave Cigančiće“, ovo je jedan sasvim naturalistički prikaz rasizma, bez popovanja ili nepotrebnih analiza koje bi kontekstualizovale ovakav incident za modernu publiku. Sam Django se ne potresa preterano i klinac veče provodi uha prislonjenog uz vrata kluba, slušajući rani jazz hit The Sheik of Araby i učeći ga, samo na sluh, napamet.

Django je, naravno, u stripu pokazan kao muzički superheroj a što je, pošteno govoreći i bio. Kao klinac je violinu sasvim savladao i smatrao dosadnom još pre nego što mu je izrastao prvi brčić, želeći da umesto nje svira šmekerski bendžo i praveći haos po školi i tukući se sa vršnjacima sve dok mu ga majka nije kupila. Iako bendžo nije od Djanga napravio dobrog učenika i odgovornog člana zajednice, pomogao mu je da pokaže fascinantan prirodni sluh i talenat, te gotovo bezgraničnu volju za vežbanjem koje je posedovao. Svaki muzičar će se sigurno identifikovati sa scenama u kojima Django besprekidno vežba, čak i kada nema instrument u rukama, samo površno uključen u konverzacije i socijalni život zajednice oko sebe.

Naravno, to što je neko genije, ne znači i da je socijalno priilagođen i strip pažljivo trasira Djangov put od dokazivanja lokalnim romskim muzičarima starijim od njega deset i više godina, preko otimanja između već ozbiljnih bal musette bendova za momka koga svi žele da slušaju, pa do podizanja nosa u nebo, kockanja, odvajanja cura i jednog sasvim prezirnog odnosa prema ostatku sveta koji nije obdaren ni njegovim genijem ni njegovim talentom da naoko beznaporno zarađuje. U jednom momentu jedan od stanovnika Zone primećuje da Django zaradi za jedno veče više nego što on zaradi za godinu dana i mada Django često te pare isto veče i potroši kockajući se i pijući, ovde nema resantimana i bolesne zavisti. U zajednici se prepoznaje Djangov božanski talenat a činjenica da je mladić privukao pažnju i belih muzičara iz prestižnijih pariskih lokala – poput u tom momentu slavnog harmonikaša Jeana Vaissadea – pokazuje, bez mnogo objašnjavanja, da je ovo na neki način i legitimisanje same romske zajednice iz Zone.

Ova periferija Pariza, inače zamišljena polovinom 19 veka kao zaštitni pojas ispred grada na kome je gradnja zabranjena postaće improvizovani dom za više od trideset hiljada Roma i vizuelni – pogotovo kolorni – kontrast između mekih pastela Zone i srazmerno tamnijih kadrova koji se događaju u centru grada (sa svim tim ljudima u odelima i kamenitim ulicama) je suptilan i evokativan.

Ricard Efa svakako pazi i da svojim blago karikiranim pristupom fizionomijama ne upadne u ikakve rasne stereotipe a da opet pokaže karakteristične elemente stila i mode Manuša naspram onoga što je bilo moderno u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Sam Django je crtan kao mladić čija energija uvek ima element bunta i besa – navikao da ga gledam kao nasmejanog tridesetogodišnjeg i starijeg brku sa fotografija koje su išle uz albume što ih je kasnije snimao, ovaj strip me je uspelo podsetio na odrastanje koje je bilo, iako puno novca i slave, i puno internih i eksternih iskušenja kojima klinac, i pored svih svojih fantastičnih muzičkih talenata nije bio uvek dorastao. Django u ovom stripu zna da bude i sebičan i neprijatan, često jako arogantan, i Efin rad na izrazima lica, ali još više na položaju tela govori mnogo o dubini karaktera i protivrečnostima koje su, naprosto, ljudske a to se u stripu koji pričaju o herojima često zaboravlja. S druge strane, umešno urađene Efine „filmske“ montaže i sažimanja vremena su baš ono kako žanrovski radovi najbolje pričaju priču o heroju, bez mnogo „objašnjavanja“ a sa puno pokazivanja.

Django Main de feu je svakako formatiran kao herojska priča koja sa dobrim razlogom pokriva samo prve dve decenije života svog protagoniste ne baveći se, moglo bi se argumentovati, zanimljivijim periodom njegovog života sa turnejama, pločama koje je snimao, susretima sa velikim muzičarima poput Dukea Elingtona, Colemana Hawkinsa i Louisa Armstronga i načinima na koje je Django spajao svoje romsko nasleđe sa džez formama u kojima je počeo da se oseća kao kod kuće. Django Main de feu je pre svega priča o tome kako je dečko sa samog dna društvene lestvice sebe dva puta pretvorio u najvećeg muzičara na planeti, jednom rodivši se i zainteresovavši se za muziku na uštrb svega ostalog, drugi put nakon što će pretrpeti povrede koje je trebalo da stave tačku na veličanstvenu karijeru u nastajanju.

Požar u čergi koji je Django jedva preživeo je zanimljiv i kao metafora prevrata utoliko što pokazuje da je momak, čak i tako popularan u Parizu sa velikim muzičarima koji su se otimali o njega i obasipali ga novcem da preleti u njihov orkestar, bez obzira na svoje dečačke snove o Americi, i dalje živeo na mestu koje je za njega predstavljalo dom, ma kako siromašan i socijalno marginalizovan. Nakon požara Django ne napušta romsko naselje u Zoni, štaviše, svesni da opekotine koje je pretrpeo ne samo da mogu da mu ugroze život već i da će, ako preživi, biti nesposoban da svira, komšije i rođaci čine sve da se skupi novac kako bi mu se pružila zdravstvena nega. Strip uspelo sažima Djangov period oporavka, sumnje koje su lekari imali u to da će ikada ponovo prohodati a kamoli uhvatiti instrument u ruke i najvažniji deo mita o Djangu, onaj o muzičaru koji, da bi ikako dotakao svoju nekadašnju virtuoznost mora da izmisli sasvim novu tehniku sviranja.

Neobično iskrivljeni prsti na vratu gitare su svakako jedna od prvih vizuelnih asocijacija koje mi danas imamo na Djanga a potreba da smisli kako ponovo da svira je i bila presudna u odluci da sa bendža (odnosno „gitdža“, hibrida bendža i gitare) pređe na gitaru i ne samo se paklenim vežbanjem brzo vrati na nivo koji je imao pre nesreće već i da nastavi dalje, pravo prema stratosferi bukvalno potpuno menjajući mesto gitare u džez muzici i zadajući potpuno nove horizonte istraživanja kolegama. Neću da tvrdim da je Djangova gitara bila jedini razlog što je bendžo praktično nestao iz džez-muzike nakon dvadesetih godina, ali je sigurno da džez-gitara danas ne bi zvučala onako kako je poznajemo da Django nije pretrpeo opekotine, promenio instrument i izmislio „svoju“ tehniku sviranja.

Strip se ovim i završava, prikazujući ovaj momenat kao ponovno Djangovo rođenje, trenutak u kome je mladić konačno pokazao i dokazao da ne namerava da se do kraja života vozi na sirovom talentu i njemu srazmernoj arogantnosti. Povratak staroj ljubavi iz dečačkih dana, sa kojom će se onda i oženiti i sve glasniji zvuci džeza koji su se čuli po Parizu (ne najmanje zaslugom Engleza Jacka Hyltona, „Britanskog Kralja Džeza“, a koji će doći u Pariz samo da čuje Djanga i da mu na kraju ponudi posao što će ga ovaj prihvatiti i krenuti u osvajanje anglofonog sveta), te širenje diskografske industrije vodili su mladog gitaristu iz uspeha u uspeh i od njegovog života napravili legendu.

Reinhardt će umreti premlad, sa svega 43 navršene godine ali će u tom vremenu postići mnogo više nego što maltene bilo ko drugi na planeti, a pogotovo onaj rođen u čergi negde na belgijskom drumu, može za sebe da kaže. Django Main de feu je romantizovana ali ne zaslađeno romantična priča o dečaku koji je, možda uprkos i sebi a svakako uprkos sudbini koja ga je veoma grubo kušala, postao čovek i mladalačku aroganciju opravdao fantastičnom inovacijom i inspirisanjem maltene svih muzičara koji će posle njega svirati džez. Nije to mali legat a ovaj strip vrlo umešno hvata taj formativni period i nalazi čoveka iza legende, dečaka iza genija, ali i zajednicu iza napaljenog klinca. Cena ovog stripa na Comixologyju je veoma niska pa ohrabrujem kupovinu, pogotovo uz vrlo solidni dokumentaristički materijal koji Salva Rubio dodaje uz strip. Da su nas ovako učili u školi, rekao bih, mešajući mit i fakat u idealnoj srazmeri, danas bih i ja imao neku diplomu.

Bonus: Mikstejp Djangove muzike koji sam sklopio za vaše uživanje:

Slobodno ga daunloudujte sa ovog linka.

Spisak pesama:

01. Blue Drag

02. Charleston

03. Runnin’ Wild

04. Swing Guitars

05. I Got Rhythm

06. China Boy

07. Japanese Sandman

08. Time on My Hands

09. My Melancholy Baby

10. Hungaria

11. Oriental Shuffle

12. Georgia on My Mind

13. Nagasaki

14. In A Sentimental Mood

15. Parfum

16. Alabamy Bound

17. The Sheik of Araby

Pročitani stripovi: Annihilator

Dok čekam da DC dovrši objavljivanje druge sezone serijala The Green Lantern čime će na rad Granta Morrisona za ovog izdavača, po svemu sudeći, biti stavljena tačka, vreme prekraćujem vraćajući se nekim njegovim starim radovima. Deluje možda kukavički čitati stare stripove kad ima toliko novih koji zahtevaju da im se posveti vreme, ali Morrison je jedan od onih autora kod kojih sa svakim čitanjem pronalazite nova značenja i dublje nivoe na kojima se strip može analizirati i tumačiti. Jedan od najvećih strip-autora u angloameričkom izdavaštvu poslednje tri decenije, ekscentrični Škotlanđanin je danas okrenutiji televiziji nego kreiranju novih stripova – pa tako u 2020. godini nismo dobili redovnu novu epizodu Morrisonovog serijala o Deda Mrazu, Klaus – te je time ponovno čitanje i promišljanje njegovih starijih radova još dragocenije.

Za ovu priliku osvrnuo bih se na Annihilator, šestodelni miniserijal kog je Morrison uradio sa britanskim crtačem Frazerom Irvingom za Legendary, 2014. godine, u vreme dok su se Legendary još iz nekog razloga bavili stripovima koji nemaju veze sa njihovom filmskom produkcijom. Bilo je to, priznaću, čudno vreme, pa smo dobili i takve bizarne radove kao što je bio Millerov Holy Terror ali dok za tu abominaciju teško da mogu da se pronađu reči iskupljenja, za Annihilator se makar može posumnjati kako je neko u Legendaryju pogledao Morrisonov scenario, video Irvingov futuristički, jako digitalno obrađeni crtež i pomislio da se u svemu možda krije solidna podloga za neki budući film, možda Legendaryjeva lična varijacija na Event Horizon?

Naravno, ko god da je tako mislio, danas verovatno više nije u firmi jer iako Annihilator ima određenu „filmsku“ energiju, teško da bi nešto sa ovako izraženom „meta“ dimenzijom moglo da predstavlja budući blokbaster za Legendary koji se čak ni sa Pacific Rim nisu baš proslavili a Godzile su im bile, eh, tek toliko hitovi da se kaže da nisu izgubile pare.* Annihilator je, naravno, u jednoj velikoj meri strip o tome kako holivudski scenarista pokušava da napiše nešto nalik na Event Horizon (preciznije, kako i sam kaže, triler o izolaciji koji se događa u svemiru, negde između Shining i Alien) i tumoru na mozgu za koji mu kažu da ne može da se operiše. Materijal za mali, indie film? Svakako. Materijal za kosmički spektakl sa specijalnim efektima, kostimima i potencijalom za franšizu? Pa… komplikovano je, ne najmanje jer se i scenarista u samom stripu, Ray Spass, suočava sa identičnim zahtevima od strane svog agenta koji ga podseća da je njegov poslednji hit bio još pre pola decenije i da od hitoidnog potencijala i mogućnosti serijalizacije scenarija na kome trenutno radi zavisi čitava njegova karijera. Studio, dakle, očekuje novi Star Wars ili makar Betmena, Ray Spass je napisao početnu scenu i onda stao, potpuno blokiran i svestan da je kontinuirani lančani sudar u koji je pretvorio svoj život procesijom žurki sa svim vrstama seksualnih profesionalaca, konzumiranjem svih narkotika iz farmakološke enciklopedije i tragom kočenja preko života i emocija gomile klinki koje je overio pa odbacio, na kraju rezultirao prazninom iz koje inspiracija, gle čuda, nikako da izleti.

*pa nije slučajno da su juče publikovali trejler za Godzilla vs. Kong

Ray Spass pravi poslednji očajnički potez, kupujući legendarnu kuću u Los Anđelesu gde se radilo svašta, za koju se šuška i da ima duhova a dvorištu ima rupčagu kojoj se ne vidi dno. Spass veli da mu baš to treba: što gore, izopačenije i ozloglašenije – to bolje po njega i njegovo nadahnuće. Useljenje će proslaviti ne samo partijem uz četu seksualnih radnica nego će na kraju da se organizuje i satanistička misa, sve u dobroj holivudskoj tradiciji, a u svrhu nastavka rada na scenariju.

Jedna od stvari koje se Morrisonu moraju priznati je da on svoje likove ne mrzi, nikada, bilo da radi sa narcisoidnim egomanijakom poput Hala Jordana, fražilnim dečakom-u-telu-grčkog-boga poput Cyclopsa ili ima posla sa čitavom ekipom osoba sa invaliditetom i mentalnih ranjenika kojom je dirigovao u Doom Patrol. Ray Spass je osoba sa sasvim druge ravni, neko sa božanskim talentom za stvaranje ali i sa priličnim deficitom moralne čvrstine – ali njegova strast prema pisanju, prema kreaciji svetova, ljudi i PRIČA (da ne kažem MITOVA, a sam Spass će to uostalom eksplicitno reći negde pred kraj pete epizode) je toliko čista, iskrena, neupitna i presudno definišuća za njegov karakter da je i čitaocu skoro nemoguće da ga mrzi. Prva epizoda Annihilatora ga prikazuje kako u preskupoj vili, na Noć veštica, razbijen od ko zna koliko različitih narkotika i okružen ženama* koje se međusobno seksualno zadovoljavaju na sve moguće načine,** i dalje lojalno sedi za kompjuterom i pokušava da iscedi iz sebe scenario. Kada vidite čoveka na rubu anihilacije kako shvata da mu je važnije da piše nego da jebe, teško je da vas to malo ne dirne.

*od kojih je najmanje jedna muško

**i nekoliko nemogućih

Već sam mnogo puta pominjao da je Morrison češće pisac koncepata nego pisac trodimenzionalnih likova sa emocijama i unutrašnjim životom, ali to nije zato što on ovo drugo ne ume da piše. Annihilator je tako vrlo srećan spoj portreta umetnika-više-ne-u-prvoj-mladosti koji, suočen sa nestajanjem (metaforičkim ali i vrlo stvarnim na ime pomenutog tumora na mozgu) pokušava da sebe i svoje postojanje opravda nečim što će biti autentično i snažno, ali i metatekstualne igrarije u kojoj je, za početak, to što Spass piše bazirano na liku iz javnog vlasništva, kog su tokom godina pisali i snimali mnogi drugi autori pre njega. A onda se lik i sam pojavi u Spassovom životu i zahteva da ovaj požuri sa pisanjem scenarija jer će mu to ne samo pomoći da se seti kako je, dođavola, preživeo praktično bezizlaznu situaciju u koju ga prvi deo scenarija smešta, već i da, eh, spase čitav Spassov univerzum od anihilacije.

Za Morrisona je Annihilator nesumnjivo bio izvrsna zabava i prosto se može osetiti kako Škotlanđanin pije viski i prevrće svoje beleške – što ih, kako kaže, zapisuje u debele spiralom povezane sveske – izvlačeći sve svoje omiljene koncepte da ih promeša i servira u jedom počasnom krugu koji će istrčati sa Irvingom. Energija ovog stripa je opipljiva, sa jakim emocijama likova, ali i sa jakim osećajem farsičnosti i metatekstualne kontekstualizacije svega što se dešava. Negde u isto vreme Morrison je za DC radio Multiversity koji je – kao i neki prethodni njegovi radovi – umešno rušio granicu između fiktivnih i stvarnih univerzuma, a Annihilator se ponovo vraća ovoj ideji samo stavljajući fokus na karikaturu holividskog scenariste – drčnog, narcisoidnog, drogiranog, očajnog – koji pokušava da kreira novi univerzum i, kubureći sa inspiracijom, odlučuje da regrutuje satansku pomoć.

Max Nomax, fiktivni protagonist Spassovog scenarija je figura iz palp proze sa početka XX veka nalik na Fantomasa ili Diabolika i u njoj Morrison spaja mnoge svoje opsesije, od fascinacije „fantomskim lopovima“ koji su uvek nekako suprotstavljeni represivnom sistemu, preko ideje da Đavo, ako i postoji, može samo da imitira i izmišlja, ne i da zaista kreira. Nomaxa je Morrison izmislio za potrebe ovog stripa ali ga piše sa potrebnom dozom narcisoidne harizme i koktelom kreativne i destruktivne energije. Na neki način, naravno, Nomax je proizvod Raya Spassa pa nosi u sebi mnoga njegova svojstva, ali na drugi način, kako je Nomax figura u srži žanrovskog stvaralaštva tokom dobrog dela proteklog stoleća, tako je i Spass njegov proizvod u ne manje bitnoj meri. Susret tvorca i kreacije koji je već po sebi preodređen da bude eksplozivan dodatno komplikuju Nomaxove tvrdnje da je on tvorac čitavog Spassovog univerzuma a koje, opet, Spass zapravo validira kada iz njega provale dalje scene budućeg filma i scenario nastavi da se ispisuje kroz grčevite emanacije čiste kreacije.

Morrison je već imao stripove u kojima kreacija i kreator sreću jedno drugo i imaju dijalog, ali kada je to radio pre skoro trideset godina u Animal Man, to je bio metatekstualni eksperiment i jedan prilično osobeni iskaz u superherojskom stripu. Annihilator operiše na sasvim drugoj ravno, odnosno na nekoliko drugih ravni, uokvirujući sponu tragedija koje proživljavaju Spass i Nomax kao nisku farsi, dajući čitavoj situaciji komedijašku energiju. Oba lika su u smrtnoj opasnosti i oba zavise od onog drugog da ih spase a Irving i Morrison ih onda stavljaju u kola i otpremljuju na put, šaljući za njima najopasnijeg profesionalnog ubicu iz Nomaxovog univerzuma – čija je nezaustavljivost samo i isključivo posledica Spassove nesputane imaginacije – pa Annihilator postaje road movie u kome Fear and Loathing in Las Vegas susreće Terminatora.

Annihilator je, očigledno, u dobroj meri serija Morrisonovih opservacija o Holivudu. U intervjuima kojim je serijal promovisan on i pominje da je do tog momenta uradio masu scenarija za Holivud, bio dobro plaćen za svaki od njih a da ni od jednog nije napravljen film. Holivud on, čini se, vidi kao mesto na kome se prepliću divlja kreativna energija najkreativnijih kreativaca u kreaciji i divlja, slepa žudnja kapitala za oplodnjom, a prema čemu Morrison, kao posvećeni levičar, oseća istovremeno intuitivnu naklonost i odbojnost. Annihilator utoliko pronalazi izlaz u trećoj dimenziji, magiji, nečemu što je Morrisonu već decenijama jako blisko.

Činjenica da je Morrison ateista koji ne veruje u život posle smrti odgovorna je i za njegov osoben odnos prema magiji i demonima kao emanacijama ljudske volje, emocija i svesti radije nego eksternim fenomenima koje ljudi „pronalaze“. Demoni, kod Morrisona, pronalaze ljude i posedaju ih, a u Annihilatoru je Nomax opipljiva manifestacija ove ideje, štaviše osoba koja je veoma slična Rayju Spassu – svom nominalnom tvorcu – sa životnom pričom koja, u Spassovoj verziji, reflektuje neke od događaja iz Spassovog života u groteskno iskrivljenoj vizuri. Ni Spass ne veruje u boga niti mu je ideja tvorca bliska pa je u Nomaxovom univerzumu (koji Spass ispisuje, poput nekog nevoljnog  demijurga) najbliže tome što postoji moćna veštačka inteligencija Vada koja upravlja ljudskim društvom i protiv koje se Nomax buni po definiciji iako je iz svega priloženog vidljivo da društvo prosperira a da su Nomaxovi činovi bunta (i „velika umetnička dela“ koja tvrdi da proizvodi) najviše zlodela iz dosade i besa. Nomax je demon onako kako demoni mogu da budu najopasniji: on je Đavo koji je šarmantan i harizmatičan, koji je energičan i poziva na akciju, on slavi individualnost i prezire kolektivističku ideju uravnilovke, konačno, on će „savršenstvo“ univerzuma koje je postigao Vada uniziti ne mržnjom već ljubavlju.

Utoliko, Spass je i sam svestan da mu saradnja sa Nomaxom verovatno neće doneti ništa dobro a sa druge strane i to da je jedino on i niko drugi taj koji diriguje Nomaxovom sudbinom. Spass doslovno može da ispiše svoju budućnost dajući Nomaxu ovakav ili onakav životni put u svom scenariju za Annihilatora i mada shvata da u rukama drži moć tvorca, takođe i shvata da tvorac može da bude i zaveden svojom tvorevinom ma koliko je na racionalnom planu razumeo kao drkadžijski, nekontrolisani karakter kakav je jedino i mogao da iskoči iz oštećene Spassove psihe.

Ovo je vrtoglava spirala motiva koji se uzajamno reflektuju i Morrison pravi čitavu nisku simetrija u dva univerzuma sa Nomaxovim tipično predimenzioniranim „fantastičnim“ verzijama motiva iz Spassovog života. Nomax, na kraju krajeva, ima nominalno plemenit cilj, kao i svaka osoba u našem univerzumu koja je ikada uzela pero u ruke s namerom da piše fikciju. On želi da izleči smrt. Štaviše, Nomaxova potraga za lekom protiv smrti na istraživačkoj stanici koja se nalazi u silaznoj orbiti oko gigantske crne rupe u centru galaksije pokretana je jednom sasvim razumljivom motivacijom: željom da se ispravi greška i okaje greh učinjen ne samo iz obesti već i iz – shvataju i Spass i Nomax sa zakašnjenjem – pogrešno kanalisane buntovne energije koja ustaje protiv autoriteta uvek kada joj je autoritet u vidnom polju. Utoliko, Annihilator je  uz svu svoju urnebesnu crnu komediju, road trip anarhiju i energiju neodgovornosti, zapravo i priča o sazrevanju, ne samo ličnom već i društvenom, u kome se prepoznaje odgovornost pojedinca i prema kolektivu, ne samo u liku heroja koji mora odvažnom žrtvom da spase univerzum (mada, da, imamo i ovakve scene) nego i u liku čoveka koji shvata da je drkadžija i da je pogrešio.

Morrison vešto izbegava „holivudski kraj“, sprdajući se umešno sa idejom da će ljubav spasti svet (štaviše, pomalo se sprdajući i sa Watchmenom svog velikog, hm, kolege Alana Moorea), ali i dajući svojim protagonistima druge šanse i ništa više od toga. Ni Spass ni Nomax nisu abolirani za pičvajz koji su napravili ali jedan od njih shvata da je bio drkadžija a drugi makar svoju manijačku energiju usmerava na nešto što liči na herojsku potragu radije nego na puku đavolsku zaveru.

Irvingov crtež za Annihilator urnebesan je i hermetičan barem koliko i ovaj scenario. Iskusni crtač radio je u karijeri mnogo toga za britanski 2000 AD ali ima i solidan pedigre u američkom stripu, notabilno sa Morrisonom na raznim Betmenima, ali i u Marvelu, radeći vrlo dobri Silent War sa Davidom Hineom ili Iron Man: Inevitable sa Joeom Caseyjem. Irving je crtač koji voli jak kompjuterski kolor i specijalne efekte i mada to ne mora biti idealno za bilo koji superherojski strip, u Annihilatoru se njegova digitalna tehnika pokazuje kao pun pogodak. Naravno, Irving se pre svega dokazuje kao vrlo dobar karakterni crtač pa u priči u kojoj treba da imamo likove veće od života i sa jakim emocijama demonstrira vrlo promišljenu bliskost sa njihovim unutarnjim životima. I Nomax i Spass su izrazito crni, čulni muškarci koji ne kriju svoje emocije – dok god te emocije čine da izgledaju kul i opasno – ali Irving maestralno ume da nam pokaže i kada oni glume, a kada to što izlazi iz njih zaista otkriva dušu i nije deo nameštenog imidža.

No, ovo je velikim delom naučnofantastični strip i crtež mora da oživi futurističke i kosmičke enterijere i eksterijere, bizarne kostime i oklope, fantazmagoričnost komada umiruće tehnologije što je u orbiti oko monstruozne crne rupe i ovde Irving može da se razulari sa jakim, „neprirodnim“  kolorima i da se igra sa svetlom, a činjenica da sam Spass dobar deo priče provodi u narkotičkoj izmaglici savršeno pravda kolorne igrarije i u ostatku narativa. Rezultat je da je Annihilator jako „neprirodno“ izgledajuća priča sa prizorima koji su stalno izloženi jakim svetlosnim kontrastima, puni ispranih boja i kontura koje se gube u izmaglici pozadine što sugeriše da, ipak, mnogo toga pred našim očima nije „stvarno“ stvarno, odnosno da ne pretenduje na stvarnost izvan literarne stvarnosti koja, kako se, dalje, pokazuje, može da bude stvarnija od stvarne stvarnosti. Irving je odličan crtač i još bolji pripovedač i svaka scena u kojoj na tabli ispred sebe gledamo haos je takva jer je haos potreban, bilo da se događa na kosmičkoj stanici i ukazuje na susret Maxa Nomaxa sa anti-živim bićem stvorenim na veštački način, bilo da gledamo Rayja Spassa kako kolima uleće u dnevnu sobu svoje bivše devojke, mladog rumunskog fotomodela kog je zaveo pa ostavio da svoju majku kod kuće u Rumuniji laže kako je u Holivudu napravila karijeru kao voditeljka televizijske emisije.

Irving je prekaljen strip-pripovedač i mada njegovi kadrovi na prvi pogled deluju statično – recimo u sceni kada Spass rešava da izvrši samoubistvo gde se iz scene u scenu ponavlja vrlo sličan položaj tela i izraz lica – oni uvek imaju u sebi narativ. Kasnije u stripu kad krene jurnjava automobilima, Irving pozadinu pretvara u razmazanu masu linija i boja a konture likova, pogotovo Spassa stavlja u prvi plan i izlaže nemilosrdnom osvetljenju, ostavljajući nam utisak brzine i urgencije iako su sami likovi oštri, smrznuti, kao snimljeni UHD kamerom.

Prizori na kosmičkoj stanici sa Nomaxom koji pokušava da kreira nove univerzume i svira svemirske orgulje, pijući kao blesav i dirigujući svetlima bosonog i go do pojasa su naprosto veličanstveni a da istovremeno i satirizuju Nomaxov demijurški zanos. Nomax nije „stvarno“ kreator već, kako i sam Spass na kraju uviđa, talentovani lažov – što Đavo jedino i može da bude – pa je scena u kojoj on kreira neuspeli, abortirani univerzum istovremeno moćna kao nešto što bi nacrtao Juan Gimenez ali i parodična, sa plišanim medom – simbolom infantilnog koji se u Spassovom životu nigde ne ponavlja i zapravo je notabilan na ime svog odsustva – koji komično prekriva oči šapicama, potkazujući Nomaxa kao opsenara radije nego „pravog“ maga ili božanstvo. Morrison voli ovakve kontraste dramatičnog i infantilnog i Irving je idealan realizator takvih ideja a dinamika koju on postiže ne samo bojama već i perspektivama je fantastična, uspevajući da prizore nabije energijom i kinematikom iako ne koristi „tradicionalne“ stripovske alatke poput crtica koje pokazuju pokret. Irvingove scene naprosto imaju savršen ritam i tajming, uspevajući da nam perfektno prodaju prelazak iz gotovo mrtvačke mirnoće u eksplozivnu akciju a da se praktično nigde ne napušta oštrina sa kojom su konture likova iscrtane na pozadini niti se njihovoj anatomiji događaju „neverovatne“ stvari. Utoliko, da Annihilator izgleda kao da je napravljen od serije fotografija ne bi zvučalo kao kompliment osim što Irving postiže da te „fotografije“ perfektno pričaju priču.

Naravno, ovde svakako veliki deo pohvala ide za leterera Jareda Fletchera, čoveka sa ogromnom kilometražom u Vertigu i DC-ju, čiji je dizajn titlova ali i odabir fontova presudan za utisak koji Annihilator ostavlja: ovo je fikcija koja stvara realnost koja ju je izmaštala i taj „tekst koji stvara tekst koji stvara tekst“ je baš onakav koncept koji će leterera poput Fletchera da isprovocira da pruži svoju najbolju partiju.

Annihilator je brza i izrazito zabavna priča koja demonstrira Morrisonov jako izbrušeni talenat da razmišlja o fikciji na nekoliko nivoa, da postavi i analizira nekoliko kompleksnih teza o odnosu realnosti i fikcije, arhetipa i „stvarnih“ karaktera, a da na kraju to sve ne pretvori u suvoparnu esejistiku. Ovaj strip, zahvaljujući u nemaloj meri fantastičnom grafičkom identitetu i pripovedanju, u prvom planu nosi tu uverljivost priče o jednom mestu na planeti kome je glavni posao proizvodnja fikcije, sa svim njegovim mračnim stranama i urbanim legendama umotanim u neprozirnu tminu ida iz koje stiže inspiracija, a da se sve to događa na pozadini zastrašujuće širokog platna univerzuma kojim vlada moćni superkompjuter, dok lik što je delom Bajron, delom Bodler, delom Po, delom Miltonov Satana i Marlouov Mesfistofeles – a onda delom Fantomas i Diabolik – pokušava da bude ultimativni buntovnik i ultimativni umetnik koji, na kraju, ne može da se seti kako je uopšte preživeo situaciju koja se ne preživljava. Annihilator je delom proslava (i parodija) koncepta „escape artista“, delom prijateljska kritika koncepta „izmučenog umetnika“, delom oštra holivudska satira*, ali velikim delom i analiza kreativnog procesa ljudi koji rade u „kreativnoj industriji“ i moraju da pomire jednu zbilja demijuršku, nečistu silu koju imaju u prstima, sa realnostima industrijske proizvodnje.

*svakako najmanje satira na stripove jer u jednom od intervjua u kojima priča o Annihilatoru, Morrison kaže da je Holivud naviknutiji na ideju da ga proizvodi nastali unutar sistema i kritikuju dok je strip-zajednica manje sklona ovome i otvorena satira bi bila ravna kraju karijere. Otud i vrlo uvijena satirična žaokica koja možda jeste a možda nije usmerena na Watchmen

Gore pomenuti Animal Man je i sam delom diskutovao na ovu temu ali to je bilo u vreme kada je Morrison bio tek mladi Škot koji se probija u američkom stripu svojim osobenim pogledom na superherojske narative. Annihilator je nastao četvrt veka kasnije sa Morrisonom koji, malo se šaleći ali ne šaleći se sasvim, za sebe kaže da je posle Leeja i Moorea treći najprodavaniji strip-scenarista ikad pa da mu se može da radi šta zamisli i da u stripu niko neće da mu menja scenarije onako kako to rade u Holivudu. Utoliko, iako Morrison ne veruje u bogove, on svakako veruje u magiju, a magija kreacije svetova i života je bez sumnje jedna od najopojnijih. Zbog toga je i njegov Ray Spass na kraju neko ko svoju „drogu“, ali i spas nalazi u univerzumu kog je sam stvorio, a koji se onda pojavio da ga možda spase, možda uništi, ali na kraju ipak spase. „Spass“ se u ovom stripu izgovara kao „Space“, to je naglašeno više puta ali skoro da mi je nemoguće da se otresem ideje da je Morrison na nekom nivou bio svestan šta ova reč znači u slovenskim jezicima i da se to na kraju probilo do gotovog scenarija. Spasitelj koji je stvorio Uništitelja koji će ga na kraju Spasti? Pa tako nešto ne bi moglo biti više morrisonovski ni da je sve smešteno u Mahabharatu.

Jazz Nedeljom: Greetje Kauffeld: Young Girl Sunday Jazz

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Iako me prati, uostalom sasvim zaslužena, reputacija da u jazzu imam prilično omeđen i jasno definisan ukus te da će moje nedeljne preporuke za slušanje, statistički gledano, biti ili iz domena agresivnog hardbopa, ili masnog, modalnog funk-jazza ili atonalne, sirove improvizacije, nije loše s vremena na vreme poremetiti statistiku i razbiti kalup pa makar i bez dobrog razloga.

A razlog danas je, pa, zanimljiv. Ovih dana se na Bandcampu pojavila kompilacija Young Girl Sunday Jazz nizozemske pevačice Greetje Kauffeld, izašla za berlinsku etiketu Sonorama Records još pre više od pola decenije ali tek sada dostupnu i u daunloudabilnoj verziji. U vreme izlaska ploče više od polovine kompozicija na ovom albumu su bile prethodno neobjavljene a kako se radi o snimcima starim (i više od) pola stoleća, pričamo o prilično značajnoj istorijskoj građi. Mislim, za ljude koji se istinski interesuju za evropski džez i partikularno njegovu nizozemsku inačicu. Stanite, gde bežite!!!!

Istina je da je u nizozemskoj džez porodio mnogo interesantne muzike, partikularno sa revolucionarnim improvizovanim stvarima koje je radila ekipa okupljena oko Mishe Mengelberga i Hana Benninka počev od šezdesetih godina, formirajući uz nemačku i britansku scenu ključni trougao evropske slobodne improvizacije. Ali naravno, Greetje Kauffeld nema nikakve veze sa ovom ekipom, žena je nastupala na Pesmi Evrovizije 1961. godine, predstavljajući Nizozemsku i zauzimajući za ono vreme sasvim neimpresivno deseto mesto. Muzika koju je ova žena radila u domenu jazz glazbe je nešto najdalje od surove, anarhične, cerebralne improvizacije što može da se zamisli.

Kauffeldova je u neku ruku amblem belog, najizbeljenijeg mogućeg jazza presađenog u Evropu i puštenog da se tamo samostalno razvija udaljen od svih vrsta rasnih i klasnih, istorijskih i geografskih nepravdi što su preko okeana pogađale crnu zajednicu i odjekivale u njenoj muzici. Njeni snimci iz kasnijeg perioda u karijeri su svakako nosili sa sobom određenu otmenu težinu prepoznavanja da bluz nije samo reč od četiri slova pod 18 vodoravno svakog trećeg vikenda u enigmatskom dodatku Politike, već jedna deljena – i odgovorna – svest o tome da se živi teško čak i kad se živi (ili da se ipak živi čak i kad je teško), pa je, recimo, ovaj snimak sa polovine sedamdesetih gde masa belih Holanđana odaje poštu Coleu Porteru prilično dostojanstven, ako već ne revolucionarno nadahnut primerak sazrevanja nizozemskog jazza (kurioziteta radi, ovde alt saksofon svira Piet Noordijk koji se šezdesetih tesao sa Menglebergom i Benninkom da bi posle svirao u nemačko-nizozemskom Metropole Orkest bendu sa kojim je ovo i snimljeno).

Ali šezdesetih, ono što je radila Greetje Kauffeld bilo je mnogo naivnije, simpatično (ili zastrašujuće) nevinije i popičnije (izbegavam da upotrebim reč „površnije“) čitanje jazz predložaka. Mi smo kod nas imali Đuzu Stojiljkovića koji je 1961. godine pevao džez-šlager „Ljubav i moda“, a najstarije kompozicije sa kompilacije Young Girl Sunday Jazz su starije svega godinu dana i odaju gotovo identičan senzibilitet.

Naravno, simpatično je misliti kako je Jugoslavija u ono vreme išla u korak sa Evropom i makar čitala jazz na istom nivou naivnosti kao i napredniji Hojlanđani, ali naravno da je ovo tek pusta maštartija. Imali smo mi svoje avangardiste i revolucionare, ali nužno je primetiti razliku između (meni inače veoma dragog) Đuze ili Bisere Veletanlić i onog što je radila Greetje Kauffeld. Najkraće rečeno – jugoslovensko pop-čitanje džeza je bilo duboko prožeto šlagerskom estetikom i primislima o festivalima lakih nota, a iz ponuđenog dokaznog materijala se da zaključiti da je Greetje Kauffeld na svakom snimku iz šezdesetih imala aranžere i muzičare koji su jeli, spavali i disali propisan džez i davali svoj stoprocentni maksimum onoliko koliko je svedena pop-forma uopšte dopuštala.

Istorijski, ovde treba i primetiti da je šezdesetih Greetje Kauffeld i smatrana prevashodno za šlager/ festivalsku pevačicu. Naravno, kad sa 22 godine nastupite na Eurosongu, to vam svakako obeleži karijeru, no činjenica da Wikipedija dan-danas tvrdi da je Greetje počela da se bavi džezom tek nakon udaje za producenta Joopa de Rooa, 1970. godine, sledeći njegovu sugestiju da će možda uspešnija biti u ovom žanru svedoči o tome koliko bi njena diskografija iz šezdesetih, ali i kompletno shvatanje njenog opusa, bili drugačiji da većina snimaka sa ove kompilacije nije čekala pedeset godina da bude objavljena.

U stvarnosti, Kauffeldova je prvu jazz ploču snimila i izdala još 1960. godine i te tri pesme (sve tri su na ovoj kompilaciji) će sve do 1974. godine kada će de Roo početi da producira njene ploče, biti jedino što je objavljeno od njenog jazz opusa. No, kao što se sa Young Girl Sunday Jazz da čuti, žena je cele šezdesete provela snimajući kvalitetan, perfektno zaslađen ali pošteno odsviran i produciran džez koji se danas perfektno sluša i samo su, pretpostavićemo, izdržljiva reputacija šlager-pevačice i dugački ugovori koje je potpisala držali Gretje u sferi izvan jazza.

Pesme na Young Girl Sunday Jazz su sve na engleskom i sve su „pravi“ džez, bez festivalskih i šlagerskih zagađenja, odsvirane od strane izvanrednih muzičara i aranžirane od strane izuzetnih aranžera. Na prvom nivou, naravno, ne može se pobeći od činjenice koliko je ovo „beo“ džez. Ovakvo evropsko čitanje muzike prepoznaje džez samo kao lep plesni ritam i nisku prijatnih melodija za omladinu koja je romantična ali odgovorna, drži se podalje od preteće stihije rokenrola i više zapravo sanjari o igrankama na koje bi volela da ide nego što na njih zaista ide. Ovo su ljubavne pesme u kojima se mašta o pravoj ljubavi pa čak i kad se govori o „ljubavi na prodaju“ to nema u sebi ni primisli o „transakcionom seksu“ već je u pitanju pesma mlade devojke koja nikako da se zaista zaljubi pa se pita gde može da kupi pravu ljubav da jednom i to proba. Ljupko!

Ovo je toliko nevino da sasvim izlazi iz domena bljutavog popa i prelazi u jednu čistiju formu kakva je valjda zaista bila poslednji put moguća u šezdesetim godinama prošlog veka. Gretje peva o Suboti uveče kao o najusamljenijem danu u nedelji jer je nekad sa dečkom išla na subotnje igranke a sada nema sa kim ali čak i ovaj prisenak bluza se kvalitetno ublažava pominjanjem druženja sa prijateljima i jednim očigledno srednjeklasnim, ugodno buržoaskim proživljavanjem „tuge“ i „samoće“. Da se razumemo, i „pravi“ jazz, onaj iz Amerike je svoju tugu pakovao u gorkoslatki bluz i izvlačio životnu energiju iz potencijalno depresivnih situacija, ali čuje se velika razlika između, šta ja znam, Billie Holiday ili Elle Fitzgerald i Gretje.

Ali što je i potpuno fer. Gretje nigde ne glumi, nigde se na ovoj ploči ne upinje da zazvuči kao da proživljava nešto što naprosto nije deo njenog životnog iskustva – nema ovde heroina i silovanja, bračnih lomova i aktivizma za ljudska prava – i ovo je jazz sveden na svoju pop-glazuru, raspet između igranki, sanjarija o lepotama bračnog života, nežnim maštarijama dobre devojke o lepim stvarima… Čak i potencijalno fetišistički-erotična Shiny Stockings je toliko nedužna da čoveku malo ispadne monokl kad je čuje.

Ali uz sve to, ovo je, pa, zapanjujuće vrhunski odsviran i aranžiran materijal. Što podseća da je muzika ipak iznad svega nemimetička umetnost i da u njoj nema značenja po sebi, pa je tako slušanje pesama koje izvode nemački i nizozemski džezeri na ovoj ploči prosto lekcija iz profesionalizma. Ovo nije džez koji traži nove forme i izražajne ravni – kako su u istoj deceniji radili američki New Thing prevratnici – muzika na Young Girl Sunday Jazz po senzibilitetu zvuči bar dve decenije starije od Colemana, Sheppa, Milesa i bratije, ali zvuči i naprosto – vrhunski. Sama Gretje je perfektna legato pevačica koja, ponoviću, ne glumata niti izigrava nekakvu dramu ali njen šlagerski pedigre ovde blista sa beznapornim šetnjama kroz nežne melodije i jednim savršenstvom artikulacije i ravnoteže između pratnje i solistkinje.

Pratnja je, neću lagati, u nekim pesmama zapanjujuće dobra, od gotovo nepotrebno kompleksnog aranžmana u My Kinda World kog izvodi oprkestar Berta Paigea, preko bop-savršenstva prve verzije Almost Like Being In Love gde su bubanj, klavir i kontrabas pointilistički perfektni a lider, Tony Vos drži predavanje iz sviranja kul alt saksofona*, pa do Handful of Soul u kojoj okrestar Berta Paigea ponovo dominira aranžmanom gde kompleksan ritam nosi savršene rifove na orguljama i suptilnu pratnju gitara i flauta. U ovoj poslednjoj pesmi Gretje ne zvuči kao soul-pevačica iz nekakvog američkog urbanog grotla, već baš kao simpatična bela devojka iz Roterdama koja u soul izrazu vidi samo ono najčistije, najpozitivnije, najnedužnije, ignorišući sve njegove mračne pozadine i ovim nikako ne želim da kažem da sama pevačica nije bila svesna kompleksnosti crne muzike koju je izvodila tako lagano i beznaporno, već samo da se tada jazz tako shvatao od strane velikog dela evropske publike. A opet, superbrza verzija pesme Fever Cooleyja i Davenporta, hitčine koja je proslavila belu pevačicu Peggy Lee pokazuje sa koliko su inventivnosti i strasti ovi nizozemski muzičari prepakivali američke predloške u nešto novo, sveže i, iako veoma „pop“, nesumnjivo i veoma kvalitetno i dobro.

*druga verzija ima i kul gitaru u pratnji!

Pop ne mora da bude ružna reč mada za mene, da se ne lažemo, najčešće jeste. Muzika na ovom albumu svakako podseća na vreme u kome se moglo biti mnogo manje ciničan nego što je danas zamislivo i kreirati muziku koja je po svim parametrima trebalo da bude najsterilniji produkt na svetu a koja je opet imala i inventivnost i maštu i majstorstvo – kada na ovom albumu saksofonist ima samo osam taktova da solira, on će u tih osam taktova pokazati taj delić svoje duše koji će nedostajati velikom delu pop muzike pravljenom posle šezdesetih. Vredi ga makar zbog toga čuti.

https://sonoramarecords.bandcamp.com/album/young-girl-sunday-jazz

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-01-2021

Proleće u Januaru, barem u Beogradu mi prija bez obzira što maltene ne izlazim iz kuće. A prija mi i metal. Ove nedelje još pregršt izdanja koja najavljuju fantastičnu godinu – kao da smo je zaslužili – a ima i drugih stvari.

Krenimo, po običaju od blek metala i to od albuma koji me je oduvao. Les Chants De Nihil su interesantan projekat sa izrazito „francuskim“ pristupom žanru kroz tematiku koja se bavi erotikom, umetnošću, diktaturom itd. Novi album, peti po redu, Le tyran et l’esthète je, kao i prethodni, sav na Francuskom sa ubitačnom ali višeslojnom muzikom koja zaista uspeva da spoji lepotu melodičnosti sa avangardnim idejama o formi muzike, ali i sa žestinom propisnog blek metala. Les Chants De Nihil sviraju uraganski, nudeći verovatno najbrži album koji sam čuo ove nedelje ali stalno sa izuzetno dobro osmišljenim programom tema rifova i aranžiranjem ideja da se očuva energičnost a da se izbegne monotonija. Pevanje je fantastično, pogotovo sa melodičnim pasažima koji osvežavaju kompozicije (slušajte Ma doctrine, ta vanité, recimo), a omaž Posvećenju proleća Igora Stravinskog je, dakako, potez ljudi od ukusa. Obavezno:

https://ladlo.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

https://leschantsdenihil.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

Hulder je one-woman black metal projekat koji poslednje tri godine operiše u demo-sferi ali je prvi album, Godslastering: Hymns of a Forlorn Peasantry sasvim ubedljiv iskaz koji pokazuje da je autorka, Belgijanka Marz Riesterer sazrela kao autor i izvođač. Ovo je lepa kombinacija sirovijeg blek metal izraza sa malo himničnijim, na narodnoj muzici baziranim temama i Riestererova odlično svira, peva i aranžira nudeći pesme sa prijatnom višeslojnošću i monotonijom koja ima hipnotičke elemente. Lepo:

https://hulder.bandcamp.com/album/godslastering-hymns-of-a-forlorn-peasantry

Indonežanski Tvsk (dakle, ne američki bend istog imena) je zapanjujuće dobar sa svojim albumom Hymn for the Gloom. O bendu ne znam ništa, ali momci sa Sumatre sviraju ubistven black-death metal sa teškim, masivnim zvukom što podseća na švedsku death metal školu ali lepršavim pesmama koje odlično kombinuju moćne rifove, brz tempo i melodije. Tvsk prolaze na drugu stranu švedskog death metala na nekim mestima, dolazeći sve do D-beat hardcore uticaja na kojima je ovaj podžanr i izrastao, a iz sve to lepo dolaze blastbitovi i ekspresivno pevanje. Odličan album za bend za koji se nadam da će i na zapadu ostvariti određeni uspeh jer kapiram da ih u Indoneziji smatraju za šefove:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/tvsk-hymn-for-the-gloom

Ne znam da li finski Raljarn uopšte spada u black metal s obzirom da oni sami sebi kače post metal etiketu. No, album Practicing Death, konceptualna ploča za koju autori kažu da meša post metal, math metal i „malo bleka“ je svakako onako žanrovski raznovrstan i ambiciozan da uzme sve što mu treba iz svih žanrova koji mu se sviđaju a da zvuči autentično pa mislim da će se dopasti blek metal publici otvorenija uma. Ovo je vrlo umešno spravljena i kompleksna ploča sa velikom dinamikom i mnogo dobrih ideja, sa pesmama koje imaju posebne karaktere i identitete a da album opet zaista ostavlja utisak zaokruženog, doslednog narativa. Ovo je na momente i sasvim „komercijalno“ sa melodičnim refrenima i himničnim temama ali Raljarn imaju vrlo doslednu želju da budu barem jednako hermetični koliko i prijemčivi pa je ovo ploča i za stidljivije među nama. Atraktivno:

https://raljarn.bandcamp.com/album/practicing-death

Belgijsko-portugalsko-argentinski projekat Thermohaline tematski vezuje svoj avangardni, dosta kompleksni black-death metal za okean. Album Maelström ne samo da lirički istražuje oceanske teme (prva pesma se zove Obra Dinn, treća Sirens itd.) već i u muziku ubacuje semplove strujanja i brbotanja vode. Posvećeno! No, ovo nije nekakav šaljiv bend već duboko promišljen projekat sa kompozicijama koje su dugačke i ambiciozno aranžirane sa mnogo modernih ideja i spektrom atmosfera i raspoloženja. Bend, srećom, ume da pošteno krlja kada je to opravdano pa je ovo ploča koja se fino proteže od kontemplacije do hedbenga i nazad:

https://thermohaline.bandcamp.com/album/maelstr-m

Dortmundski Grabunhold ima prvi album i ovo je izdao Iron Bonehead a što sugeriše određeni nivo kvaliteta. Grabunhold svakako imaju veštine potrebne da se napravi epski, prilično čizi ali i dalje oštar i energičan blek metal. Heldentod znači „herojska smrt“ i muzika na albumu evocira epske tolkinovske okršaje i ljude koji u smrt idu pevajući. Kičasto, ali i dovoljno svedeno da meni prija:

https://grabunhold.bandcamp.com/album/heldentod-2

No, izuzetno mi se dopao debi (mini)album finskog dvojca Caestus. Ova dva momka su u svega pet ekonomičnih pesama na Nordic Luciferian Discipline pružili praktično sve što je najnužnije u finskom blek metalu: energiju i sirovost, melodičnost i nepatvorenu emociju, ali i dostojanstvenu uzdržanost primerenu blek metalu koji se nije transformisao uzimanjem shoegaze pelcera. Caestus pišu vrlo dobre pesme čiji aranžmani ne ukazuju na ikakav napor da se kompozicije „veštački“ obogate, ovo su prirodno, tečno aranžirane pesme sklopljene oko pamtljivih tema i sa izvođačkom autentičnošću koja veoma godi. Gitarista Vexd je ovo i vrlo pristojno snimio, praveći bučan, glasan miks i master ali sa dovoljno životnosti da ne deluje veštački. Odličan album:

https://caestus.bandcamp.com/album/nordic-luciferian-discipline

Aethyrick su takođe Finci ali njihova muzika je atmosferičnija i nešto meditativnija. Apotheosis je njihov treći album i ovo je dobro produciran i sigurno odsviran atmoblek, sa svim potrebnim elementima da vas drži u hipnotičkom transu a da opet ne deluje kao puki zvučni tapet. Lepo:

https://aethyrickfinland.bandcamp.com/album/apotheosis

Iako je Ferriterium zvanično jednočlani projekat Francuza pod umetničkim imenom Raido, za treći album, Calvaire, čovek je regrutovao i basistu i buubnjara pa je ovo odličnozvučeća, ubedljiva muzika dobre produkcije i dugačkih, ambicioznih pesama. Calvaire počinje kompozicijom dužom od jedanaest minuta i nema ni jednu kraću od devet i mada ne smem da tvrdim da to sve MORA baš toliko da traje, Ferriterium nije amaterski niti nedomišljen projekat i ovaj energičnim emotivni, melodični ali žestoki blek metal mi je držao pažnju:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/calvaire

Nemci Eranthos svoju muziku nazivaju „kosmičkim nihilističkim blek metalom“ što je sasvim dobra reklama za moj ukus. Nije loše ni kad čujete da to zvuči dostatno epski i moćno. Debi EP, Eternal Decay je baš onako kako ja volim, energičan, brz black-death metal sa doduše isuviše glasnim masteringom koji malčice razmazan zvuk čini još neprozirnijim, ali Eranthos sviraju vrlo solidno, pišući pesme oslonjene na preteće rifove i iznenadne upade nešto kompleksnijih harmonija, sve odrađeno visokim tempom i sa puno ubedljivosti:

https://eranthos.bandcamp.com/releases

Kultni japanski black-thrash metal, Sabbat, koji radi još od 1983. godine ima i novu kasetu za tajlandskog izdavača Withchammer Productions. Sabbatical Maniac Vol​.​2​/​Jerasak C​.​/​WHP Kult Edition je predugačko ime za nešto što ima samo dve pesme, snimljene uživo i to sa dosta butleg kvalitetom zvuka, ali Sabbat su Sabbat i ovo je zapravo ispalo odlično. Mislim, sirovi black-thrash bez filozofiranja i sa autentičnošću koju je teško odglumiti – šta tu čoveku ima da se ne dopadne? Nisam siguran da bih platio osam dolara za fizičko izdanje samo dve kompozicije, ali ovo je odlično:

https://witchhammerproductions.bandcamp.com/album/sabbatical-maniac-vol-2-jerasak-c-whp-kult-edition

Ellende iz Graca imaju već tri albuma i dosta iskustva pa je ovogodišnji EP Triebe sa svoje tri pesme i trajanjem od skoro pola sata svakako primamljiva ponuda. Ellende imaju već izgrađen post-black metal zvuk koji je u ovim dugačkim pesmama razvijen do visoke forme sa smenama atmosfera i emocija ali i sa izvođačkom ubedljivošću i žestinom koji mene impresioniraju. Ima mnogo bendova koji spajaju šugejz i blastbitove, ali samo bolji među njima umeju to da urade sa dinamikom potrebnom da nas ta kombinacija istinski dotakne. Ellende su izrazito emotivni, melodični i melanholični ali na jedan način koji zaziva ono najbolje u konceptu kiča.

https://ellende.bandcamp.com/album/triebe

Pređimo sad na stoner. Australijanski Dirty Pagans sebe nazivaju stoner metal bendom, ali njihov prvi album, The Family pored stonerske težine, niskog štima i jedne stamene, valjajuće svirke, zapravo ima i heavy metal elemenata, sa vokalima koji vole da idu daleko u falset i tempom koji prevazilazi uobičajenu stonersku sporost. Ovo fino dopunjava uobičajeni program masivnih, teških rifova (slušajte početak Pagan’s Blood) i napor benda da piše pesme koje će biti raznovrsne i dinamično aranžirane se dobro čuje, sa programom koji nema previše spontanosti ali svakako osvaja tim obiljem ideja i smelih rešenja kako da se one povežu u funkcionalne celine.

https://dirty-pagans.bandcamp.com/album/the-family

Mariujana Johnson je valjda najmanje prikriveno ime za stoner rok bend svih vremena ali ova trojka iz Dejtona u Ohaju sasvim pristojno zvuči na svom novom albumu. Gem City Kush je kolekcija velikih rifčina i teškog, a poletnog gruva, kao stvorena za lude žurke i slušanje u kolima, radije nego za samotne meditacije uz čibuk. Hoću da kažem, ovo je stoner rok oblikovan oko ideje pesama više nego oko ideje džemovanja i ako to volite, mislim da ćete uživati. Mariujana Johnson imaju dobre rifčine, seksi refrene i rokerski, napaljen etitjud koji će prijati i garažnoj pa i klasičnoj metal publici, rasloj uz ZZ Top i tako te neke bendove. Dobra produkcija, dobar paket:

https://marijuanajohnson.bandcamp.com/album/gem-city-kush

Legba iz Južne Karoline su vrlo upečatljivi već na prvoj pesmi četvrtog albuma, The Demon Inside. Njihov doom metal ima u sebi više folk i bluz elemenata nego gotike i romantike, pa tako treba i čitati ovaj najnoviji paket sporih, tužnih, teških pesama. Legba imaju i distorzije i odlično zvuče kada su glasni, ali su jednako ubitačni kada su spori, sa pevanjem koje zvuči kao dostojanstvena posmrtna tužbalica i lepim, pretužnim ali lepim melodijama tokom celog albuma. Sjajno:

https://legba.bandcamp.com/album/the-demon-inside

Black Sky Giant iz Argentine je bio veoma prijatan prošlog leta na svom prvom albumu, pa je i novi, naslovljen Planet Terror odlična ploča instrumentalnog, faziranog, psihodeličnog roka koji hvata na topao zvuk i prijatan gruv. Black Sky Giant nisu TOLIKo teroristički nastrojeni koliko sugeriše naslov i ovo su zapravo sasvim lepe i meditativne pesme čijim se jakim distorzijama i teškim zvukom rukuje pažljivo i nežno sa prioritetom ostvarivanja jednog meditativnog, psihodeličnog transa. Kao i na prošlom albumu, i ovde ima prijatnih „svemirskih“ efekata i atmosfera, pa je Planet Terror, pogotovo po ceni od samo jednog dolara za daunloud, obavezan za svakog ko voli da uz muziku meditira:

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/planet-terror

Schlock 9mm je zabavno ime za bend a njihov istoimeni EP nudi pet pesama raspoloženog, šmekerskog heavy rocka koji je skoro tačno na sredini između panka i metala. Ovo je melodično ali bluzerski, žestoko ali disciplinovano i teško ko TUČ, idealno za žurke i autoput. Ova dva čoveka pritom izvanredno sviraju a snimak je i izvrsno miksovan. Rokenrol za sve pare:

https://pulprecords1.bandcamp.com/album/schlock-9mm

Grci Around the Fire su svoj album Celestial Keepers izbacili potkraj prošle nedelje ali ovo je vrlo ubedljiv primerak grčke stoner škole i vredi da se pomene. U prvom redu, ovo je, naravno, svirka i produkcija za Grke uobičajeno visokog kvaliteta sa energičnom isporukom kompozicija i miksom koji materijalu daje snagu i težinu. No, u drugom redu, Around the Fire, i pored toga što su „rifaški“ bend, dakle, bazirajući pesme na rifovima i čvvrstim aranžmanima oko njih sklopljenim, imaju u pesmama gomilu ritualnih elemenata koji na interesantan način oplemenjuju „običnu“ stoner ponudu. Teme koje se ovde čuju imaju pogolemu količinu egejskih i bliskoistočnih elemenata pa su Around the Fire izvrstan spoj istoka i zapada, ma koje nedelje da ih slušate:

https://aroundthefire.bandcamp.com/album/celestial-keepers

Čileanci Mortajas su mi slatki sa svojim debi albumom koji se isto tako zove i pun je melodičnog, emotivnog doom metala koji ide sporo, ali nije hermetičan. Mortajas nemaju sjajnu produkciju ali imaju ideje, i o tome kako zvuk treba da se namesti, i o tome kako aranžirati dugačke pesme, a pogotovo kako pevati u dva glasa i učiniti to centralnom „temom“ ploče. Vrlo dopadljivo:

https://mortajas.bandcamp.com/album/mortajas

Weedian je Marokanac u Portlandu koji pravi sjajne kompilacije stoner roka i doom metala. Trip to Norway je tako album na kome ćete čuti devetnaest fenomenalnih norveških postava koje obožavaju na oltaru Tonyja Iommija i Black Sabbath ali imaju i raznovrsnije pristupe psihodeliji, stoneru i hard roku generalno. Ovo je dugačka kompilacija ali je kvalitet bendova prilično bezobrazno visok a pošto cenu sami određujete, navalite:

https://weedian420.bandcamp.com/album/trip-to-norway

Vandrer je norveški jednočlani instrumentalni doom projekat i drugi album, In Search of the Path of Return pakuje četiri dugačke, melanholične pesme u više od četrdesetpet minuta muzike, posvećeno se držeći meditativne, tužne atmosfere. Ovo je instrumentalni doom pa time malo i manje zanimljiv za mene ali Vandrer vrlo solidno svira i ima odličnu produkciju sa masivnim zvukom bas-gitare koji dopušta gitarama da budu srazmerno prozračne a što opet muzici donosi dobrodošlu slojevitost. Takođe, ovo ima i sasvim pristojnu dimenziju kontemplativnog sa dugačkim soliranjima preko glavne teme a koja mi prijaju pa je Vandrer u globalu ovde postigao vrlo dobar skor:

https://vandrer.bandcamp.com/album/in-search-of-the-path-of-return

Monstroid su iz Kejptauna i još jedni od predstavnika prilično solidne južnoafričkorepublikanske stoner/ desert rock scene. Mislim, prva pesma na albumu Set 2: Burnt Sky zove se Hyper Fuzz i isporučuje baš to što reklamira: jako faziran, mastan rok koji vas je uhvatio i drži čvrsto mnogo pre nego što utrči solaža sa wah wah pedalom koja je fantastično ekspresivna i evokativna. Posle ovakvog otvaranja bend nastavlja još jače sa pesmama koje su psihodelične, jako fazirane i pune izvrsnih rifova i melodičnog, zapaljivog pevanja. Monstroid imaju zvuk koji je dosta abrazivan, sa snažnim basom i jako distorziranom gitarom i pošto sviraju snažno sve vreme, svakako nisu laki za uši. Ali pesme su toliko dobre da je ovo album koji ne smete propustiti makar ga slušali na komad, po jednu pesmu svakih par sati:

https://monstroidfuzz.bandcamp.com/album/set-2-burnt-sky

Forbidden Place Records ima ove nedelje dva lepa izdanja. Frack su iz Sakramenta i sviraju, pa, recimo mešavinu teškog roka i pank roka, sa „noise“ i „post punk“ elementima. Korišćenje lap steel gitare i specifičan stil pevanja (malo izvikivanje, malo zapevanje), sa sve prljavim bluz podtekstom u pesmama podsećaju malo na Jesus Lizzard, ali Frack pritom sviraju brže, u ovom trenutku žešće i napaljenije, sa dosta Nomeansno energije na basu. Odlična svirka, sjajan zvuk, fenomenalne pesme. Album Accelerant nije nužno baš metal (i izašao je još 1. Januara na Bandcampu samog benda), ali je dovoljno blizu da se ne primeti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/frack-accelerant

Drugo izdanje je novi EP Tigers On Opium koje smo u Decembru hvalili za odličan singl. 503​.​420​.​6669​.​Vol​.​1, kako se novo izdanje zove, ima sedam pesama energičnog, faziranog rokenrola sa teškim zvukom i lepršavom svirkom. Ovo je muzika koja se ne zamara pitanjima da li je u pitanju pank rok, stoner rok, faz rok ili samo rok i koja šiba napred, puna ideja i spontane, autentične energije. Moćno! Forbidden Place se izrazito trude poslednjih meseci i moram da priznam da se lagano pretvaraju u jednog od meni najvažnijih izdavača ovog momenta naše povijesne zbiljnosti.

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-5034206669-vol-1

Midrift Guillotine je „antitorijevski grindcore“, a pravi ga jedan jedini čovek sa gitarom i laptopom, pretpostaviću u Liverpulu jer sva zarada od EP-ja DIG UP THATCHER AND BURN HER BONES ide banci hrane u ovom gradu koja hrani nesrećne i siromašne. Naravno, ne treba očekivati nekakav inovativni zvuk ili vrhunski kvalitet od ove postavke (sasvim suprotno, ovo je agresivno retro, čak zastarelo), ali Midrift Guillotine se simpatično nadovezuje na britanski grindcore talas iz osamdesetih sa sličnim temama koje su i tada bile aktuelne (toriji, kraljica, Tačerka, uaaaa) i svira pankerski iskreno, jednostavno i prijateljski ako volite ovu vrstu neprijateljske muzike.

https://midriftguillotine.bandcamp.com/album/dig-up-thatcher-and-burn-her-bones-ep

Unbounded Terror postoje već trideset godina i jedan su od prvih death metal bendova osnovanih u Španiji. E, ali za to vreme su izdali, evo, tek tri albuma, od kojih prvi 1992. godine, drugi prošle a treći, Infernal Judgement, evo, ovog Januara. Ne mnogo produktivni ali, slušajući ovaj album, sasvim duševni Španci novim opusom nude ugodno staromodan ali nekako ne i prevaziđen pristup death metalu koji u njihovoj interpretaciji ima tu neku ljupku primitivnost i efektnu jednostavnost. Ne da je ovo tehnički ikako slabo – pesme su napisane i izvedene odlično, produkcija je kvalitetna – nego je naprosto ovo estetski zasnovano na vrlo primalnim death metal pozicijama. Ovde se cene jaki rifovi, duboki glasovi, brzi bubnjevi, atmosfera pretnje i Unbounded Terror zvuče najviše kao death metal sa početka devedesetih, kada su i nastali, sa finom patinom i jednom lojalnošću mračnim harmonijama i pretećem zvuku. Meni je ovo vrlo šarmantno:

https://unboundedterror.bandcamp.com/album/infernal-judgement

Kinezi Narakam sviraju još od 1992. godine i njihov novi živi album, Loudness Perseverance prikazuje ih kao ekipu čija death metal filozofija zahvata duboko u osamdesete i oslanja se na manje ekstremne, melodičnije obrasce. Narakam uslovno rečeno operišu na nekakvoj deaththrash teritoriji ali sa muzikom mahom srednjeg tempa gde je death komponenta prevashodno u nemelodičnom vokalu, dok su rifovi i teme prilično melodični. Kvalitet svirke i produkcije je vrlo dobar za živo izdanje, a da li će vam se pomalo staromodne ali šarmantne pesme dopasti zavisi najpre od vas. Narakam obrađuju i Motorheadov Orgasmatron za stariju publiku i ja to pozdravljam:

https://narakam.bandcamp.com/album/loudness-perseverance

Kanađani Expunged su mi bili odlični na prošlogodišnjem isotimenom EP-ju, a ovonedeljni kasetni singl, Promo 2021 je još bolji. Prva pesma, Early Tragic End je izvrsno napisan odsviran i produciran komad skandinavskog death metala koji bi, da death metal ima hitove, bio apsolutan hit, a druga pesma, u demo verziji, podseća na Autopsy korene već jasno vidljive kod Expunged. Ovaj bend odavno zaslužuje da snimi album pa se nadamo da će nas 2021. godine obradovati:

https://expunged.bandcamp.com/album/promo-2021

Nizozemske legende Asphyx su nas poradovale novim albumom i Necroceros – a što je valjda nekakav mrtvački rog??? – samo potvrđuje da ova ekipa nimalo ne slabi kako godine prolaze. Doduše, Asphyx jesu proredili izdavanje poslednjih godina, prošlo je pola decenije od prethodne ploče, ali valjda zato Necroceros i zvuči sveže, napaljeno, živo. Asphyx odavno ne filozofiraju u proizvodnji pesama odlučujući se umesto toga za jedan pristup fetišizovanja kombinacije death i doom zvuka u kome se tako dobro snalaze, praveći pornografski moćne rifove i opsceno teške pasaže. Necroceros je izvrsno snimljen, pun buldožerskih rifova i isporučuje tačno ono što se od Asphyx očekuje:

Kaatorituaali su finski bend koji svoju interesantnu smešu metala na EP-ju Rämesielu izvodi ubedljivo i sa solidnom produkcijskim kvalitetima. Kako su ovo Finci, ima tu malo i blek metala, ali ovo je i melodičnije i bliže nekakvom „normalnom“ metalu, sa lepim treš gruvom, prijatnim melodijama i jednom lepo odmerenom sirovišću izvedbe (pogotovo u domenu pevanja) koja ne kvari sofisticiranost kompozicija. Vrlo lepo:

https://kaatorituaali.bandcamp.com/album/r-mesielu

Džordžijski trešeri Krypt imaju lep logo, sa sve kozjom lobanjom a prvi demo, Enter the Krypt im je takođe vrlo prijatan. Ovo je radnički, pošten i znojav thrash metal koji ide napred brzo, ima horski izvikivane stihove u refrenima i generalno je pravljen za šutku i ludilo, manje za filozofiju i promišljanje složenih matematičkih teorija. No, rifovi su ovde odlični, svirka veoma kvalitetna a bend zvuči autentično i ovo je sjajan primer kako thrashu ne morate dodavati ikakve „nove“ elemente ako formom vladate ovako dobro. Krypt izbegavaju puku reciklažu tuđih ideja a da pružaju suvi žanrovski program, sa produkcijom koja je, za demo, sasvim solidna pa ovo od mene ima jake preporuke:

https://kryptx.bandcamp.com/album/enter-the-krypt

Belushi Speed Ball su ponovo sa nama i Stella 1 and Stella 2 je ne album već izdanje koje spaja dva njihova EP-ja u jednu dvostruku ekstravagancu. Kako god, ovo ima osam pesama intenzivno šaljivog thrashcorea koji se i dalje veoma inspiriše osamdesetima ali i pored svog sprdanja i zajevancije, nudi vrlo korektnu muziku i produkciju. Lepo to iscuri:

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stella-1-and-stella-2

Brazilske trešerke Nervosa (koje više nisu striktno Brazilke jer u postavi od prošle godine pored jedne Brazilke imaju i jednu Grkinju, Italijanku i Španjolku), se vraćaju posle tri godine i pretumbacija u postavi i njihovo četvrto dugosvirajuće izdanje, Perpetual Chaos, je do sada najžešće i najenergičnije, sa sada praktično deaththrash pristupom svirci koji spaja moćne, nabadačke rifove, brze ritmove i paklene, demonske vokale na najubedljiviji način. Liderka Prika Amaral, jedina ostala iz originalne postave, svakako ima uho i za melodije, ali ovo se mahom čuje u solažama. Većina ostatka muzike posreduje se paklenim rif-radom, okrutnim ritmovima i paklenim lavežom nove pevačice, španskog „alternativnog fotomodela“ pod umetničkim imenom Diva Satanica, i mada svo to prebijanje sa punih trinaest pesama na albumu može da bude i malo iznurujuće, Nervosa demonstriraju izvrsno ispečen zanat pisanja pesama pa ovo itekako vredi slušati po više puta (u jednom danu):

https://nervosa-brazil.bandcamp.com/album/perpetual-chaos

U principu ne volim groove metal, ali nešto mi je kod voronjeških Magnetic Storm bilo simpatično. Njihov treći album, my Own War ima u sebi valjda i malo starinskog šarma Sepulture iz devedesetih a koji je meni ipak prirastao srcu pa je ova groove ploča sa malo death metal elemenata mom uhu prijala. Bend svira zaista „gruvi“, koristeći sve proverene i funkcionalne trikove žanra, sa tribalnim elementima i kornovskim razbrajalicama  u pevanju (pa i gajdama), a ima i odličan zvuk. Dvanaest pesama je svakako previše za mene da se odsedi u jednom cugu, ali neko ko je naklonjeniji ovakvoj muzici nego što sam ja će bez sumnje voleti My Own War:

https://magneticstormband.bandcamp.com/album/my-own-war-2021

Slično, i Holy Wretched spajaju death metal sa nu metal i metalcore elementima što opet nije sasvim u skladu sa mojim interesovanjima, ali ovaj trio iz mesta koije se zove Corona, u Kaliforniji, na svom drugom albumu, Tales from The Dark Side svakako svira ubeđeno i srčano. Ovo je dosta gruverska muzika, ali uz dostatnu količinu death metal elemenata da meni bude ne samo prihvatljiva već i  da sasvim kulturno preslušam materijal i pohvalim Holy Wretched za svirku i produkciju:

https://holywretched.bandcamp.com/album/tales-from-the-dark-side

Last Year’s Tragedy svakako nisu moj tip metala plus, album je iz prošle nedelje ali kako ovde suviše retko imamo prilike da pokrijemo izdanja koja dolaze iz Afrike, onda vredi malo izaći iz zone komfora. Elem, bend je iz Kenije, sastavljen od ekipe prijatelja sa fakulteta i radi već duže od decenije. Amongst Lions im je prvi album i ovo je vrlo sigurna, ne napadno „afrička“ ali osobena interpretacija modernijeg metala koji je negde na koordinatama melodičnijeg metalcorea, sa zrnom posthardcore emotivnosti. Kako rekoh, nije to baš muzika za mene ali Last Year’s Tragedy zvuče ubedljivo i, važnije, iskreno, sa vrlo emotivnom ali discipliovanom i dobro produciranom svirkom. Album ima jedanaest pesama epskih tema i dualnih muško-ženskih vokala pa ekipa iz Najrobija svakako treba da bude interesantna publici koja voli melodičniji, popu bliski metalcore:

https://lastyearstragedy.bandcamp.com/album/amongst-lions

Fortress iz Los Anđelesa su osnovani još 1983. godine i nikada ništa nisu izdali a njihov album Waiting for the Night snimljen još krajem osamdesetih je neka vrsta bijelog kita publike koja voli klasičan, blago radijski orijentisan ali i dalje žestok, pošten hevi metal. Najave da će album konačno izaći prošle godine su bile blago preuranjene – verovatno je pandemija i to pokarabasila – ali evo njih sada, na početku nove dekade i, pa, za ljubitelje ovakvog zvuka svakako se isplatilo čekanje. Ne sad da će Waiting for the Night promeniti ono kako gledamo na istoriju metala ali ovo je kvalitetan, ubedljiv rad iz druge polovine osamdesetih sa jednom tipičnom kombinacijom mačo energije i te neke muške ranjivosti koja je karakterisala dobar deo scene onog vremena. Da su Fortress ovaj album uspeli da izdaju onda, jahali bi na talasu popularnosti koji su izazvali bendovi poput Quiet Riot, Ratt, Cinderella, Motley Crue, Bon Jovi i W.A.S.P. ali njihova priča je očigledno bila predodređena za nekakav drugačiji tok pa je Waiting for the Night više arheološki rad sa kvalitetom zvuka koji je možda i malčice lo-fi (uporediti sa kasnije snimljenom bonus pesmom na kraju) ali i sa pesmama koje su veoma ubedljive i sasvim na nivou koji biste očekivali od benda što pretenduje da se umeša u elitno društvo. Vredi čuti:

https://fortressband.bandcamp.com/album/waiting-for-the-night

Njujorški Holy Mother su na svom sedmom albumu, Face This Burn ubedljivi i energični i, pa, bez obzira što je ovo vrlo „komercijalna“, „televizijska“ muzika, meni to prija. Holy Mother nisu neki filozofi i već četvrt veka sviraju heavy metal koji je polovinom devedesetih zvučao modernije da bi danas zvučao ugodno retro, ali imaju uvo za dobar rif, dobru temu, te veštinu za kvalitetan aranžman. Album ima i malo produkcijskih obogaćenja (slušajte uvod za Legends) koja i sama zvuče retro, kao da je ponovo 1995. godina i Nine Inch Nails su najvrelija stvar na MTV-ju. Da budem iskren, verovatno devedesetih ovom bendu ne bih posvetio puno vremena, pa ni danas ovaj album nije nešto što bih vrteo bez prestanka, ali ima ovde dosta prijatnih momenata:

O istom ću trošku pomenuti i da su Therion izbacili novi album, Leviathan i mada ja zaista ne volim naročito oper(et)ski metal koji ova štokholmska ekipa provlači, ne mogu da ne respektujem posvećenost formi koja se demonstrira. Leviathan je napisan i aranžiran sa ljubavlju i, možda i još važnije, miksovan da se sve lepo čuje, tako da imamo i energiju + težinu metala ali i raskošnu slojevitost horskog pevanja i orkestarske svirke. Je li to paklen kič sve na gomili? Ma, jeste, naravno, ali metal je 99% kič a 1% inventivnost i ogrešio bih se o ceo žanr da ne kažem da Therion ovde ne ispoljavaju barem malo inventivnosti. Plus, ovo je album spakovan u vitkih 45 minuta bez apsurdnih preterivanja kakvima je bend bio sklon u prošlosti i lepo se presluša:

Viskonsinski Tantivy su odlični na svom prvom EP-ju, Eyes in the Night. Ova dva momka kroz pet pesama kreirala su vrlo prijemčiv, zarazan omaž NWOBHM uzorima sa zvukom koji nije „najskuplji“ što ćete ga čuti ove nedelje ali izvesna sirovost apsolutno pristaje ovoj žestokoj, rokerskoj, napaljenoj muzici. Četiri dolara za pet ovakvih komada je izvrstan dil:

https://tantivyrocknroll.bandcamp.com/releases

Hjustonski (ili barem delom hjustonski) power metalci The Fabled Fallen imaju vrlo robusne kompozicije na paru debi albuma, Nightmares i Dreams, i prilično sam impresioniran kako ovaj projekat, nastao koliko razumem, sasvim kroz onlajn kolaboraciju muzičara sa raznih strana zemnog šara, zvuči ambiciozno i dobro. Svirka je vrlo dobra, pevanje Mirande Miller upečatljivo a aranžmani, čak i pre nego što pomenem umešno ubačene orkestracije, impresivni. Ono što muzici oduzima malo radosti je opšti kvalitet zvuka koji nije idealan, sa mestimično daleko prekomprimovanim masteringom. Shvatam, naravno da ovo nije „pravi“ bend u nekom old school smislu ali to svakako nije razlog da se ovako solidan materijal na kraju, u postprodukciji, dovede na rub slušljivosti. Poslušajte sami:

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/nightmares

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/dreams

Generation Steel su mladi nemački bend koji voli heavy metal i imao je sreću da ga producira Uwe Lulis iz Accept na debi albumu The Eagle Will Rise. Kako je ovo izdao Pure Steel, jasno je da je u pitanju ploča za koju vredi odvojiti vreme a Generation Steel svakako umešno hvataju to uzbuđenje metala koji se ranih osamdesetih godina lagano odvajao od bluz nasleđa i usmeravao ka ekstremnijim tendencijama. Ovo je, dakako, i melodično i bezobrazno, nostalgično ali sa autentičnom energijom koja nije samo rezultat imitiranja slavnih prethodnika nego, jelte, dolazi iznutra. Album je podugačak sa trinaest pesama i skoro sat vremena trajanja ali je vrlo dobar i odlično produciran pa ga preporučujem svim hevi metal manijacima starije škole:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-eagle-will-rise

Okapi Busdriver je svakako ekscentrično ime za metal bend ali muzika na debi-albumu ovog moskovskog kvarteta nije toliko ekscentrična. Road To New Existence je zapravo vrlo upečatljiv debi koji kombinuje te neke „eksperimentalnije“ i „tehničkije“ pristupe metalu za kolekciju žestokih, moćnih pesama koje imaju ritmički diktat math metala, ali i puno gruva. Kod Okapi Busdriver mi izrazito prija što eksperimentisanje sa metrikama i harmonijama nije prepreka da se naprave dobre pesme sa očiglednim naporom da se sve „progresivno“ što momke interesuje spakuje u po tri-četiri minuta znojave svirke. Ovo ima i radijski ili već, određeni mejnstrim potencijal sa svojom pažnjom da pesme imaju smislenu formu, svojim pamtljivim refrenima i dobrom produkcijom pa Okapi Busdriver preporučujem ljubiteljima Gojire ili, već, sada svakako ne-više-funkcionalnih Rush:

https://okapibusdriver.bandcamp.com/album/road-to-new-existence

„Black Sabbath ali kada bi svirali Afrobeat“ zvuči kao pijani tvit nekog šaljivdžije koji nema šta pametnije da radi u tri ujutro ali kalifornijski Here Lies Man od ovoga napraviše karijeru. Ritual Divination je četvrti album ove ekipe iz Los Anđelesa i fora, da se izrazim mladalački, još uvek pali. Ovo su poletne, ritmički vrlo naglašene pesme sa praktično ritualnim, ali izuzetno dobro raspoloženim pevanjem koje izvlači jednostavne teme i uvlači slušaoca u vrtlog plesa i transa čistim ponavljanjem prostih fraza, a onda preko toga dobijamo distorzirane, bluzerski ofarbane ali nedvosmisleno heavy gitare. Petnaestpesama obećava podugačak program ali Ritual Divination ima lep, prijatan zvuk i ne opterećuje uši, nudeći plesni gruv i hardrokerske gitare u miksu koji je neodoljiv. Izvrsno:

https://hereliesman.bandcamp.com/album/ritual-divination

À TERRE su francuski posthardcore/ screamo bend koji na EP-ju Notre Ciel Noir svira sporo, teško i dovoljno (post)metalski da bude zanimljiv i nama ovde. Ovo je dobro snimljeno, žestoko odsvirano a opet uz svu potrebnu disciplinu da emocije koje se daju budu pažljivo kanalisane u umetničk iskaz bez patetike i prenemaganja. Prilično solidno:

https://aterre.bandcamp.com/album/notre-ciel-noir

Švedski tročlani Helvetestromb kombinuju crust punk i blackened thrash metal na zabavne načine. Već su pseudonimi članova benda ukusno infantilni (Überführer ov Sadistic Violations, Grym Ejakulator i Anal Desecrator) a EP Massive Urban Assault daje šest pesama satanističkog, metaliziranog panka koji je prljav taman koliko treba a onda i disciplinovan taman koliko treba. Poletno, zabavno, energično, pankerski:

https://helvetestromb.bandcamp.com/album/massive-urban-assault-ep

Hollow Corpse je sigurno neka metafora za modernog čoveka a u pitanju je sludge metal bend iz Finske čiji materijal za split album Yhdeksän Ennusmerkkiä zvuči šarmantno i zarazno. Pod uslovom da volite teške, mračne rifove, neumoljivi srednji tempo i izmučene, urlajuće vokale, naravno. Ovde nema zavrtanja ka bluzu i drugih „prijemčivih“ elemenata sludge metala. Hollow Corpse sviraju pažljivo i razumeju dinamiku ali većina njihove muzike je brutalno gaženje duplim bas-bubnjevima i ponavljajućim, mračnim rifovima najniže naštimovanih gitara, preko kojih ide pakleni vokal pevača po imenu Eloton. Ne znam kakva je druga strana splita na kojoj su Noitasapatti ali ovo je vrlo lepo:

https://hollowcorpse.bandcamp.com/album/yhdeks-n-ennusmerkki-split

Teksašani Cara Neir su za više od deset godina rada naređali dosta izdanja i malo sam iznenađen da ih do sada nisam pominjao. No, bolje ikad nego nikad pa je novi album, Phase Out, kojim započinju ovu godinu odlična prilika. Cara Neir su nekakav, recimo, post metal duo sa korenima u ekstremnijim žanrovima, poput grindcorea i slično, ali ne zvuče kao tipičan post metal bend. Phase Out je raznovrsna i rastrzana kutija distorzirane i psihodelične muzike koja ima elemente progresive i videoigračkih saundrtraka u svojoj produkciji. Zapravo, ovo je konceptualni album o tome kako je bend završio u retro video-igri i mada ovde ima mnogo nerdi trikova u muzici, ovo je svakako zdrav i interesantan program:

https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/phase-out

Za kraj, pakao, džigoku. Japanski legendarni death metal sastav Coffins ovu godinu počinje kompilacijom EP-jeva na Horror Pain Gore Death Productions. Defilements, kako se ova kolekcija zove nudi skoro dva sata radikalno tvrdog, teškog i dementnog death metala sa doom metal elementima, povlačeći slušaoca u bezdan crnila snagom svog neumoljivog ali i neodoljivog gravitacionog polja. Coffins sviraju old school death metal u meri u kojoj su sami osnovani polovinom devedesetih i od onda nisu menjali zvuk jer za tim nema potrebe pošto ovo i dalje zvuči kao da su buldožeri i rovokopači stekli samosvest i naučili da sviraju. Defilements sadrži i gomilu sjajnih obrada (Death, Eyehategod, Buzzoven, Iron Monkey, Grief), te koloplet koncertnih snimaka koji zvuče izvrsno. Ako ste ikada voleli Coffins, ova kolekcija je apsolutno obavezna a i ako niste, poslušajte je jer se radi o iskrenom, jednostavnom i ekstremno efektnom death metalu koji ne pametuje, ne filozofira, ne istražuje i ne eksperimentiše već stalno udara u isto mesto dok bol ne postane opsesija i želja.

https://hpgd.bandcamp.com/album/defilements

Video igre: Resident Evil Village: Maiden Visual Demo

Dakle, Capcom je rešio da ove godine puca iz svih oružja pa smo, evo, tek na kraju treće nedelje Januara a već smo zatrpani najavama, tizerima, obećanjima, demonstracijama. Pre nekoliko dana pisao sam o limitiranom demou za Monster Hunter Rise i koliko me je uspalio svojom dinamičnošću, energijom, dobrim raspoloženjem i izvrsnom grafikom, uprkos činjenici da sam skoro tačno znao šta da očekujem. Noćas smo, pak, od Capcoma dobili „Resident Evil Showcase“ i vreme je za drugu vrstu uspaljenosti, onu koju doživljavate kada ste istovremeno izloženi samrtnom strahu i nemilosrdnom zavođenju. Erotska strava? Ne da je to nov koncept u hororu, ali Resident Evil je serijal poznatiji po poluraspalim, klatećim zombijima i bezobiličnim masama nekrotičnog, mutiranog tkiva nego po intrigantnim likovima koji u nama izazivaju nelagodu ali i seksualno uzbuđenje.

Resident Evil Village je tako nazvan jer je, u viziji nekog iz Capcomovog marketinškog odeljenja pisanje ove potonje reči kao „VIIlage“ način da se istovremeno sugeriše da je u pitanju osma „glavna“ Resident Evil igra a da istovremeno publika dobije infomaciju o nekakvoj tematskoj orijentaciji igre. Nisam sasvim siguran zašto se u gejming industriji smatra da je korektna i jasna numeracija igara u serijalu (ili, ako ste Microsoft, konzola) nekakva anatema i mogu samo da nagađam da je poplava naslova koji su samo ponovljeni naslov prve igre iz serijala (Doom, Bionic Commando, pa čak i ekstremno bizaran slučaj Cal of Duty: Modern Warfare) ili samo naslov voljenog serijala plus nekakva reč koja će ga učiniti ljubavi još podložnijim (Doom Eternal, Halo Infinite), ili, pak, naslov serijala a onda vešta igra rečima koja asocira na prvu igru iz serijala (notabilno Yakuza: Like a Dragon ili, da ostanemo u temi, prethodni Resident Evil naslov, koji je umesto broja sedam imao podnaslov Biohazard a što je japansko ime za serijal) rezultat istraživanja na fokus grupama koja su pokazala da su igrači manje skloni kupovini igara što imaju nekakav visok broj u naslovu jer misle da neće moći da isprate narativ bez igranja prethodnih igara. Naravno, nije isključeno da je ovo nekakav problem i signaliziranje da je novi Resident Evil igra koja ima sopstveni narativ gde nije potrebno da išta znate o igrama iz prethodnih četvrt veka svakako neće škoditi Villageu. (Osim što je, naravno, u pitanju direktan nastavak prethodne igre tako da imamo posla sa u najmanju ruku prevarnim marketingom.)

No, ovo je pogotovo naglašeno time da je dosadašnji marketing u velikoj meri akcenat stavio na okruženje i likove, radije nego na mehaniku i sisteme – skoro kao da se postojećoj publici šalje prećutna poruka da je sa Biohazardom Capcom pronašao formulu „modernih“ Resident Evil igara (ignorišući dva vrlo uspela rimejka drugog i trećeg naslova iz serijala) te da je Village mehanički veoma sličan, ali u posve novom okruženju, intrigantnom kombou provincijske zabačenosti i gotske dekadencije.

Zbilja, iako su Resident Evil igre i do sada imale likove, sa Biohazardom koji je dosta akcenta stavio na teksasčejnsovsku porodicu pervertita i degenerika u močvarama Luizijane, Village kao da udvaja napore na ovom planu sa prominentnim mestom za likove u dosadašnjim trejlerima  gde je naglasak, umesto na izopačenosti i ružnoći mnogo više na stilu i zavodljivosti. Noćas smo videli i treći trejler za igru, kao i šestominutni „gameplay reveal“ i potvrdili da će protagonist (ili makar jedan od protagonista) u Villageu ponovo biti Ethan Winters iz prethodne igre koji ovde umesto supruge, traži ćerku, da će ovo ponovo biti prevashodno horor-akciona igra iz prvog lica kao i da će se radnja odvijati (makar u delu igre o kome je pričano) na relaciji selo-zamak.

Ovo svakako ima smisla. Senzibilitet Resident Evil je u velikoj meri definisan „kućom“, zatvorenim, ograničenim prostorom u kome su protagonisti zarobljeni zajedno sa neiskazanim užasima i pretnjama, a upoznavanje ovog prostora, otkrivanje njegovih tajni i pronalaženje načina da se u njemu preživi i na kraju pretekne je takoreći potpis serijala. Naravno, sa godinama se ova paradigma menjala i proširivala pa je treća igra, Resident Evil: Nemesis otvorila veliki deo grada za igranje, četvrta je imala svoju porciju gotskih enterijera ali se notabilno dešavala u dobrom svom delu u ruralnom okruženju (bukvalno u selu), dok će peta i šesta napraviti skoro potpun prelazak u domen „normalnih“ akcionih igara sa linearnim prolaženjem kroz otvorene prostore. No, sedma igra, Biohazard, je nakon dva Revelations naslova koji su ponovo operisali u manjim, zatvorenim prostorima, veliki akcenat stavila baš na „kuću“ a sada je utisak da sa Village Capcom pokušava da iskompilira najuspešnije elemente serijala, ruralno, otvorenije okruženje titularnog sela a zatim gotsku stravu zamka na brdu.

Imati i jare i pare je svakako časna ambicija kad pravite visokobudžetnu igru i ako Resident Evil Village uspe da bude mehanički onako sigurna kao što je bio BioHazard, bez obzira na povremeno zaista divlje nepredvidive smerove u kojima je ta igra išla testirajući brojne ideje, a da sve poveže sa „gotskijim“ narativom, biću vrlo zadovoljan. Iz dostupnog video-materijala može da se primeti koliko se Capcom upire da uhvati duh ikoničnog Resident Evil 4 (počev od forme inventara, ali i svakako u tom povratku u seosko okruženje), ali i da serijal povede u novom smeru.

Drugačije rečeno, Village za sada deluje kao da pravi do sada najveći odmak od šloki zombi-horora oslonjenog na B-filmove iz osamdesetih i devedesetih, okrećući se mnogo „gotskijim“ motivima, sa, svakako, porcijom užasnih prikaza koje su umotane u krpe i imaju prljave nokte, ali sa porodicom koja odaje distinktno vampirske vibracije, naslanjajući se na vekovnu vlastelinsku tradiciju, uz reference na rumunska prezimena, noseći starinsku fensi odeću i praveći domaće vino koje je, nimalo suptilno, brendirano kao „krv devica“. Pa, mislim, nazdravlje.

Pomenuti gameplay reveal pokazuje i da je borba u igri unapređena sa, reklo bi se, još naglašenijom idejom da je ovo u dobroj meri „thinking man’s FPS“, gde igrač mora da taktizira i koristi ne samo oružje već i okruženje, neke nove sposobnosti (tipa blokiranja) i ono što zna o ponašanju neprijatelja da bi pretekao. Southern Gothic atmosfera je intenzivna a iz dijaloga koji se čuje u ovom videu shvatamo i da je gospođa sa šeširom sestra Jacka Bakera iz prethodne igre, što je zanimljiv način da se povežu dva srodna ali ipak različita horor-koncepta.

Capcom je noćas dostupnim učinio i „visual demo“ pod nazivom Maiden, ali samo za vlasnike Playstation 5 uz obećanje da će drugi demo negde tokom proleća biti napravljen i za ostale platforme za koje se igre priprema (Xbox Series X, Xbox One, Playstation 4, PC). Maiden je kratak komad igranja, u kome nema borbe i napravljen pre svega da Capcom demonstrira kako će igra izgledati i kakav će utisak ostavljati na Playstation 5, sa grafikom visoke rezolucije, ray tracing tehnologijom osvetljenja ali i pažljivo dizajniranim zvukom. Ima, naravno smisla da je ovo Playstation 5 ekskluziva, japanske firme jedna drugu pomažu kada nasuprot stoje gaiđin konkurenti, pa je Village i do sada bio prominentno zastupljen u marketingu za Playstation 5. Maiden utoliko zaista služi kao solidan šoukejs za Sonyjevu tehnologiju.

Ne da sam od njega automatski pao na stražnjicu, da ne bude zabune, ispostavlja se da je ovo prevashodno napravljeno da ukaže na nivo detalja u okruženju i lepe šejdere na teksturama koji zbilja oživljavaju enterijere kroz koje se titularna djeva šunja pokušavajući da se iz tamnice u podrumu, kroz bogato ukrašene hodnike, salone i trpezarije dokopa izlaznih vrata u kuhinji i umakne iz zamka u relativnu sigurnost sela. Nemamo, naravno, ideju o ikakvoj njenoj priči (čak ne znamo ni da je ona stvarno „ona“ jer je niti u jednom momentu ne vidimo, ni delić njenog tela, a ono vrlo malo dijaloga koji čujemo kada joj se likovi obraćaju nam ne govori ništa) ali atmosfera jeste očekivano opresivna u sada već sigurno definisanom Resident Evil stilu „ozbiljnog“ kempa. Ili kempi ozbiljnosti.

Demo počinje, kao rekoh, u tamnici ispod zamka i ovde imamo sada već uobičajene elemente „niskog“ horora, drveni toalet prepun, pa, izmeta i crva, tela ljudi koji su mučeni a zatim, reklo bi se, ritualno ubijani, lance, negve, katance i rešetke. Početak demoa u kamenitom podrumu sa primitivnim ćelijama koje deluju kao da su stare stolećima svakako ostavlja utisak gotskog horora a dalji ulazak u kuću, gde prvo treba proći pored intrigantnog reljefa na zidu, pa kroz procesiju bogato ali starinski opremljenih soba (sa sve prastarim gramofonom ), sve do hodnika ukrašenih draperijama sa dekorativnim oklopima na postamentima – sve je to jedna očekivana ali vrlo uspešno realizovana gradacija motiva i vizuelnih sugestija koje nam možda ne pričaju priču ali, dopunjene pisanim porukama koje nalazimo u okruženju, daju zastrašujuću pozadinu okruženja u kome se igrač nalazi.

Samo igranje je vrlo tradicionalno, sasvim predvidivo za ovu vrstu demoa, sa potrebom da se u okruženju pronađu predmeti koji će nam pomoći da otvorimo prolaze da bi došli do narednih zatvorenih prolaza za koje ćemo opet morati da nađemo predmete da ih otvore, sve uz malo čitanja i pažljivijeg ispitivanja pronađenih predmeta. Naravno, u gotovoj igri će ovakve stvari biti presecane borbom, skupljanjem resursa, pravljenjem municije i lekova, pa će jedna skoro banalna familijarnost ovog dizajna biti umešno obogaćena.

Kakogod, Maiden svakako prikazuje Resident Evil Village u dobrom svetlu sa strane vizuelnog dizajna i atmosfere. A kad kažem „dobrom svetlu“ mislim na to da zapravo ovde nema toliko naglašenog igranja sa svetlom kakvo sam očekivao od demoa specifično napravljenog da reklamira grafiku nove generacije. Štaviše, prvo se valjda primeti koliko su neke stvari „iste“ kao pre: predmeti koje koristimo i dalje lebde u vazduhu, bez prikaza udova protagonistkinje kada, recimo, makazama za žicu seče lance. Dalje, zahvaljujući kompleksnom okruženju, predmeti sa kojima se može interagovati i dalje moraju da budu označeni sasvim nedijegetičkim ikonama. Dok ovo iz sve snage pozdravljam sa stanovišta udobnosti takđe moram da primetim da sam očekivao da Capcom i ovde napravi korak u sledeću generaciju i upotrebi, recimo, suptilne vibracione sposobnosti DualSense kontrolera da nas uputi na hotspotove na ekranu radije nego da ih i dalje obeležava belim kružićem sa crnim X u sredini. Ponovo, ne da se žalim, samo primećujem da i uz novu grafičku tehnologiju neke stare paradigme sasvim lepo opstaju – ovo nije ni negativno ni pozitivno a svakako mi je draže da Capcom koristi oproban i sa niskim nivoom frustracije povezan metod informisanja igrača nego da naživo eksperimentiše sa nečim što bi nas nerviralo neintuitivnošću i neefikasnošću…

S druge strane, dok je zvuk odličan i odmah se primeti da kroz njega dobijamo ogroman deo informacija, osvetljenje koje sam očekivao da bude najuočljiviji „next gen“ element zapravo je vrlo uzdržano i suptilno. Igra praktično nema pokretne izvore svetla, protagonistkinja nigde ne baca senku a samo u nekoliko momemata u demou sam zapravo bio svesno zadivljen time kako ray tracing čini da se senke i obojenost objekata u igri javljaju i kreću na „prirodan“ način, do nedavno nedostižan za consumer-grade tehnologiju. Naravno, mekane, difuzne aure svetla oko sveća ili presijavanja kamenitih blokova u podrumu izgledaju prelepo ali ja sam poluobnevideo čovek i meni sve to deluje kao nešto što biste mogli da napravite i na „stari“ način, prethodnim renderovanjem i bejkovanjem svetlosne mape – naročito jer, naglašavam, praktično nema pokretnih izvora svetla u igri. No, kada se na kraju demoa pojavi sama gospođa, igra svetlosti i senki na njenoj figuri je suptilna ali impresivna.

Maiden je lako predjelo za igru koja bi trebalo da bude jedan od ovogodišnjih najvećih hitova. Capcom se, svakako, okušao i u service game vodama – noćas je najavljen i multiplejer naslov Re:Verse Resident Evil za koji neki kažu da ih nije impresionirao a neki da jedva, jelte, čekaju – ali je dirljivo da je ozbiljno budžetiran i ozbiljno pravljen single player naslov poput novog „brojčanog“ Resident Evila jedno od glavnih u ponudi jela za ovu polusezonu. Naravno, grafika je samo delić igračkog iskustva, često ne među najvažnijima, ali imajući u vidu da mi se Resident Evil Biohazard veoma dopao, spreman sam da sa ozbiljnim enzutijazmom odem i na selo. Sedmi Maj, dakle, pa ćemo se ćerati.