Pročitani stripovi: Django – Hand on Fire

Ponekada me neprijatelji i zavidljivci kleveću, uostalom sasvim opravdano, da se ne razumem u evropski strip. Ne čitam ga dovoljno, ne poznajem ga dovoljno, ne pratim ga dovoljno i to je u državi u kojoj se evropski strip ipak vazda pratio i voleo, neretko uzrok sramote. Svojevremeno me je tadašnja urednica kulturnog dodatka Politike zvala da me pita da li bih za ovu publikaciju pisao o stripu a pošto sam znao da je žena francuski đak, bilo je potrebno da nekako u pet sekundi smislim kako da joj objasnim da ja eventualno poznajem stripove u kojima se leti i izbacuju laseri iz očiju te da sam sasvim bespomoćan čak i kad je u pitanju Zagor a kamoli nešto ozbiljnije, a da sve to zazvuči kul i muževno. Srećom, moj power move u tom momentu bio je da joj dam kontakt Pavla Zelića pa se sve nekako završilo na opšte zadovoljstvo.

Elem, u tom smislu, hteo sam da kažem da je inicijativa koncerna Mediatoon, nazvana prosto „Europe Comics“ gde se licenciraju radovi različitih izdavača (u Mediatoonu uostalom zajednički učestvuju Dargaud, Urban Comics, Kana, Dupuis, Le Seuil, Abrams i La Martinière), prevode na engleski i digitalno ojbjavljuju za anglofono tržište, što onda meni, primitivcu koji na francuskom ume samo da opsuje majku, na španskom da otera čoveka u pičku materinu a na nemačkom da mu seksualno napadne koleno* daje mogućnost da odabrane evropske radove kupujem na Comixologyju i čitam ih ne samo u dobrim prevodima već i sa dobrim leteringom, što, kad ste obnevideli kao ja – mnogo znači. Ovo je, svakako još jedan primer kako je piraterija iskrčila put, pokazala da interesovanje postoji, praktično kreirala tržište, i sada, a zahvaljujući i podršci Evropske Unije, više ne moramo da se (mnogo) bakćemo sa scanlation „izdanjima“ požrtvovanih entuzijasta već imamo, kako rekoh, dobre prevode i profi urađen letering. Što, znajući da je letering ponekad u evropskom stripu užasan, nije mala vajdica.

*ozbiljno

Elem, za danas bih se osvrnuo na strip-album Django – Hand on Fire koji je prošlog proleća objavio belgijski Dupuis a onda je dobio i svoju verziju na engleskom. Ovo je i pravi „evropski“ projekat utoliko da ga je objavio belgijski izdavač, originalno na Francuskom jeziku, u pitanju je biografija čoveka koji je rođen u Belgiji a proslavio se u Francuskoj uprkos tome što je došao iz populacije Roma, lutalica, dok su autori– Španci.

U originalu nazvan Django Main de feu ovaj strip album je, naravno, pomalo romansirana biografija jednog od najvećih evropskih muzičara dvadesetog veka, makar ako pričamo o popularnoj muzici ili, uže govoreći – o džezu. Naravno, Django Reinhardt nije počeo kao džez muzičar niti je džez uopšte bio poznat u Francuskoj kada je mladi čergar odlučio da ga sviranje violine ne interesuje i da želi da nauči da svira bendžo, ali je, a to uvod za ovaj strip-album podvlači, na kraju svog prekratkog života, bio jedini evropski muzičar za koga se može reći da je ostavio uticaj na američki jazz, barem u nečemu što smatramo klasičnom epohom. Ono što je nesporno je da je Django bio jedan od najvećih gitarista dvadesetog veka, inovator, eksperimentator pa i, uz rizik da nas ponese emocija, genije koji je ne samo kreirao sasvim nove tehnike sviranja već i maltene samostalno definisao prostor u kome će savremeni i budući džez-gitaristi istraživati šta sve sa ovim instrumentom može da se radi u okviru žanra.

Django Reinhardt je u moj život ušao negde krajem osamdesetih, više od tri decenije posle smrti, kada smo kolektivno gledali da malo istražimo i istoriju džeza koji smo u to vreme krenuli ozbiljnije da trošimo. Prva vinilna iskustva kojih se sećam da sam sa Djangom imao odnosila su se na njegovu svirku sa Stéphaneom Grappellijem, verovatno najčuvenijim violinistom u džezu a koji je sa Djangom sarađivao negde od polovine tridesetih pa sve do posle rata i poziva Djangu da svira sa Bennyjem Goodmanom, „kraljem svinga“, koji je ovaj posle kraćeg razmišljanja odbio, da bi svojih poslednjih par godina proveo eksperimentišući sa električnom gitarom i pronalazeći načine da bebop svira u svom stilu.

Naravno, snimci sa Grappellijem – započeti kada je Django bio u srednjim dvadesetim godinama – su zapravo „zrela“ faza njegove karijere, čoveka koji je pre svoje osamnaeste godine smatran legendom a sa devetnaest preživeo tragediju koja bi za svakog drugog muzičara predstavljala kraj karijere i, praktično, života. Sam strip, Django Main de feu se zapravo i ne bavi Djangovim zaista slavnim danima i umesto toga se usredsređuje na njegovo detinjstvo i adolescenciju, pokušavajući da pokaže kako je dečak prevazišao sudbinu života na margini a onda, kada su slava i bogatstvo bili praktično u šaci, sve izgubio, samo da bi morao da ponovo, pre svega sebi, a onda i svima ostalima još jednom od nule dokaže da je zaista ono što je za sebe tvrdio već nekoliko godina: najbolji na svetu.

Scenarista ovo stripa, Salva Rubio je istoričar koji piše stripove i među njegove prethodne radove spada i strip-biografija Monet koja se bavi životom slavnog slikara, rađena sa talentovanim crtačem po imenu Ricard Efa a koji je crtao i Djanga. Rubio ima gotovo idealan pristup biografskom materijalu, sa sistematičnošću i naučnom doslednošću kakve se očekuju od istoričara koji barata pre svega dokazivim, proverljivim činjenicama, ali onda i sa senzibilitetom proznog autora koji shvata da mitovi nisu prepričavanje činjenica i da bi, uostalom, kreiranje „tačne“ biografije Djanga Reinhardta bio uzaludan posao već na ime nedostataka brojnih biografskih podataka koji bi se strogo uzev smatrali obaveznim za ovu formu.

Naravno, nije neko iznenađenje da o čoveku rođenom 1910. godine u porodici Manuš Roma koja je život provodila putujući između Italije, Belgije i Francuske, svirajući i plešući za ad-hok publiku uz put prodajući sitne rukotvorine da se prehrani, da o takvom, dakle, čoveku nemamo baš precizne biografske podatke. Django je rođen negde na putu, u porodici koju je otac kasnije napustio – strip ovo simbolički sažima pokazujući majku samu na drumu kako hrabri nerođenog sina da još ne krene napolje, barem dok ona ne stigne do mesta na kome je čerga postavila logor za tu noć – i iako strip verodostojno pokazuje da su deca u ovoj zajednici zapravo imala mogućnost da idu u makar improvizovanu osnovnu školu (organizovanu u školjki rashodovanog autobusa), on sam, nikada, do kraja svog prekratkog života nije naučio da čita.

Ovo je, svakako, zajedničko mnogoj romskoj deci i danas, nažalost više od stoleća kasnije, ali strip makar vrlo uspelo prikazuje Djangovo detinjstvo u „Zoni“ i percepciju da je življenje u nečem što čitalac prepoznaje kao socijalnu marginu i tešku materijalnu deprivaciju – da ne pominjemo rasističke incidente kada se dođe u kontakt sa većinskom zajednicom – za stanovnike Zone (i drugu romsku decu drugde), delom i doživljavano kao život slobode, rasterećenosti, neprebrojnih mogućnosti.

Strip perfektno hvata drčnost i ambicioznost klinaca iz Zone, Djangovo fantaziranje o američkim gangsterima koje doživljava kao uzore u jednom momentu svog detinjstva, hvalisanje da će brzo napustiti ovu rupu i živeti ko car u Americi, i mada prikazuje težak život koji je vođen na obodima Pariza, on svoje karaktere nisi sažaljeva niti ponižava. Zajednica Manuša u Zoni je vitalna i dinamična na jedan samo blago romantizovan način u ovom stripu, sa razumevanjem kako se teško živi ali bez kuknjave ili idealizacije „drugog“ koji bi bio predstavljen kao savršeni, plemeniti uzor čitaocu opterećenom „white guilt“ kompleksima. Romi u ovom stripu su likovi, karakteri, nosioci vrline koliko i negativnosti, sam Django je složen, kompleksan karakter čiji natprirodni talenat i izuzetna snaga volje ne prikrivaju činjenicu da je ovaj romski klinac bio i, pa, tipičan klinac kome će brz put do (nekakve) slave i (nekakvih) para krerati svu silu narcisoidnih kompleksa i od njega napraviti i čoveka koji se ponaša neodgovorno, arogantno, pa i povremeno sasvim sadistički prema svojoj okolini.

Strip je utoliko pošteniji i pitkiji za čitanje jer se ne bavi osudom ni glavnog junaka ni zajednice u kojoj se on nalazi. Kada Djangu, njegovom bratu Josephu (za kog u stripu koriste isključivo nadimak Nin-Nin) i polusestri kažu da u klub na Pigalu gde se svira džez nema ulaska bez plaćanja, „posebno za prljave Cigančiće“, ovo je jedan sasvim naturalistički prikaz rasizma, bez popovanja ili nepotrebnih analiza koje bi kontekstualizovale ovakav incident za modernu publiku. Sam Django se ne potresa preterano i klinac veče provodi uha prislonjenog uz vrata kluba, slušajući rani jazz hit The Sheik of Araby i učeći ga, samo na sluh, napamet.

Django je, naravno, u stripu pokazan kao muzički superheroj a što je, pošteno govoreći i bio. Kao klinac je violinu sasvim savladao i smatrao dosadnom još pre nego što mu je izrastao prvi brčić, želeći da umesto nje svira šmekerski bendžo i praveći haos po školi i tukući se sa vršnjacima sve dok mu ga majka nije kupila. Iako bendžo nije od Djanga napravio dobrog učenika i odgovornog člana zajednice, pomogao mu je da pokaže fascinantan prirodni sluh i talenat, te gotovo bezgraničnu volju za vežbanjem koje je posedovao. Svaki muzičar će se sigurno identifikovati sa scenama u kojima Django besprekidno vežba, čak i kada nema instrument u rukama, samo površno uključen u konverzacije i socijalni život zajednice oko sebe.

Naravno, to što je neko genije, ne znači i da je socijalno priilagođen i strip pažljivo trasira Djangov put od dokazivanja lokalnim romskim muzičarima starijim od njega deset i više godina, preko otimanja između već ozbiljnih bal musette bendova za momka koga svi žele da slušaju, pa do podizanja nosa u nebo, kockanja, odvajanja cura i jednog sasvim prezirnog odnosa prema ostatku sveta koji nije obdaren ni njegovim genijem ni njegovim talentom da naoko beznaporno zarađuje. U jednom momentu jedan od stanovnika Zone primećuje da Django zaradi za jedno veče više nego što on zaradi za godinu dana i mada Django često te pare isto veče i potroši kockajući se i pijući, ovde nema resantimana i bolesne zavisti. U zajednici se prepoznaje Djangov božanski talenat a činjenica da je mladić privukao pažnju i belih muzičara iz prestižnijih pariskih lokala – poput u tom momentu slavnog harmonikaša Jeana Vaissadea – pokazuje, bez mnogo objašnjavanja, da je ovo na neki način i legitimisanje same romske zajednice iz Zone.

Ova periferija Pariza, inače zamišljena polovinom 19 veka kao zaštitni pojas ispred grada na kome je gradnja zabranjena postaće improvizovani dom za više od trideset hiljada Roma i vizuelni – pogotovo kolorni – kontrast između mekih pastela Zone i srazmerno tamnijih kadrova koji se događaju u centru grada (sa svim tim ljudima u odelima i kamenitim ulicama) je suptilan i evokativan.

Ricard Efa svakako pazi i da svojim blago karikiranim pristupom fizionomijama ne upadne u ikakve rasne stereotipe a da opet pokaže karakteristične elemente stila i mode Manuša naspram onoga što je bilo moderno u Parizu dvadesetih godina prošlog veka. Sam Django je crtan kao mladić čija energija uvek ima element bunta i besa – navikao da ga gledam kao nasmejanog tridesetogodišnjeg i starijeg brku sa fotografija koje su išle uz albume što ih je kasnije snimao, ovaj strip me je uspelo podsetio na odrastanje koje je bilo, iako puno novca i slave, i puno internih i eksternih iskušenja kojima klinac, i pored svih svojih fantastičnih muzičkih talenata nije bio uvek dorastao. Django u ovom stripu zna da bude i sebičan i neprijatan, često jako arogantan, i Efin rad na izrazima lica, ali još više na položaju tela govori mnogo o dubini karaktera i protivrečnostima koje su, naprosto, ljudske a to se u stripu koji pričaju o herojima često zaboravlja. S druge strane, umešno urađene Efine „filmske“ montaže i sažimanja vremena su baš ono kako žanrovski radovi najbolje pričaju priču o heroju, bez mnogo „objašnjavanja“ a sa puno pokazivanja.

Django Main de feu je svakako formatiran kao herojska priča koja sa dobrim razlogom pokriva samo prve dve decenije života svog protagoniste ne baveći se, moglo bi se argumentovati, zanimljivijim periodom njegovog života sa turnejama, pločama koje je snimao, susretima sa velikim muzičarima poput Dukea Elingtona, Colemana Hawkinsa i Louisa Armstronga i načinima na koje je Django spajao svoje romsko nasleđe sa džez formama u kojima je počeo da se oseća kao kod kuće. Django Main de feu je pre svega priča o tome kako je dečko sa samog dna društvene lestvice sebe dva puta pretvorio u najvećeg muzičara na planeti, jednom rodivši se i zainteresovavši se za muziku na uštrb svega ostalog, drugi put nakon što će pretrpeti povrede koje je trebalo da stave tačku na veličanstvenu karijeru u nastajanju.

Požar u čergi koji je Django jedva preživeo je zanimljiv i kao metafora prevrata utoliko što pokazuje da je momak, čak i tako popularan u Parizu sa velikim muzičarima koji su se otimali o njega i obasipali ga novcem da preleti u njihov orkestar, bez obzira na svoje dečačke snove o Americi, i dalje živeo na mestu koje je za njega predstavljalo dom, ma kako siromašan i socijalno marginalizovan. Nakon požara Django ne napušta romsko naselje u Zoni, štaviše, svesni da opekotine koje je pretrpeo ne samo da mogu da mu ugroze život već i da će, ako preživi, biti nesposoban da svira, komšije i rođaci čine sve da se skupi novac kako bi mu se pružila zdravstvena nega. Strip uspelo sažima Djangov period oporavka, sumnje koje su lekari imali u to da će ikada ponovo prohodati a kamoli uhvatiti instrument u ruke i najvažniji deo mita o Djangu, onaj o muzičaru koji, da bi ikako dotakao svoju nekadašnju virtuoznost mora da izmisli sasvim novu tehniku sviranja.

Neobično iskrivljeni prsti na vratu gitare su svakako jedna od prvih vizuelnih asocijacija koje mi danas imamo na Djanga a potreba da smisli kako ponovo da svira je i bila presudna u odluci da sa bendža (odnosno „gitdža“, hibrida bendža i gitare) pređe na gitaru i ne samo se paklenim vežbanjem brzo vrati na nivo koji je imao pre nesreće već i da nastavi dalje, pravo prema stratosferi bukvalno potpuno menjajući mesto gitare u džez muzici i zadajući potpuno nove horizonte istraživanja kolegama. Neću da tvrdim da je Djangova gitara bila jedini razlog što je bendžo praktično nestao iz džez-muzike nakon dvadesetih godina, ali je sigurno da džez-gitara danas ne bi zvučala onako kako je poznajemo da Django nije pretrpeo opekotine, promenio instrument i izmislio „svoju“ tehniku sviranja.

Strip se ovim i završava, prikazujući ovaj momenat kao ponovno Djangovo rođenje, trenutak u kome je mladić konačno pokazao i dokazao da ne namerava da se do kraja života vozi na sirovom talentu i njemu srazmernoj arogantnosti. Povratak staroj ljubavi iz dečačkih dana, sa kojom će se onda i oženiti i sve glasniji zvuci džeza koji su se čuli po Parizu (ne najmanje zaslugom Engleza Jacka Hyltona, „Britanskog Kralja Džeza“, a koji će doći u Pariz samo da čuje Djanga i da mu na kraju ponudi posao što će ga ovaj prihvatiti i krenuti u osvajanje anglofonog sveta), te širenje diskografske industrije vodili su mladog gitaristu iz uspeha u uspeh i od njegovog života napravili legendu.

Reinhardt će umreti premlad, sa svega 43 navršene godine ali će u tom vremenu postići mnogo više nego što maltene bilo ko drugi na planeti, a pogotovo onaj rođen u čergi negde na belgijskom drumu, može za sebe da kaže. Django Main de feu je romantizovana ali ne zaslađeno romantična priča o dečaku koji je, možda uprkos i sebi a svakako uprkos sudbini koja ga je veoma grubo kušala, postao čovek i mladalačku aroganciju opravdao fantastičnom inovacijom i inspirisanjem maltene svih muzičara koji će posle njega svirati džez. Nije to mali legat a ovaj strip vrlo umešno hvata taj formativni period i nalazi čoveka iza legende, dečaka iza genija, ali i zajednicu iza napaljenog klinca. Cena ovog stripa na Comixologyju je veoma niska pa ohrabrujem kupovinu, pogotovo uz vrlo solidni dokumentaristički materijal koji Salva Rubio dodaje uz strip. Da su nas ovako učili u školi, rekao bih, mešajući mit i fakat u idealnoj srazmeri, danas bih i ja imao neku diplomu.

Bonus: Mikstejp Djangove muzike koji sam sklopio za vaše uživanje:

Slobodno ga daunloudujte sa ovog linka.

Spisak pesama:

01. Blue Drag

02. Charleston

03. Runnin’ Wild

04. Swing Guitars

05. I Got Rhythm

06. China Boy

07. Japanese Sandman

08. Time on My Hands

09. My Melancholy Baby

10. Hungaria

11. Oriental Shuffle

12. Georgia on My Mind

13. Nagasaki

14. In A Sentimental Mood

15. Parfum

16. Alabamy Bound

17. The Sheik of Araby

Pročitani stripovi: Annihilator

Dok čekam da DC dovrši objavljivanje druge sezone serijala The Green Lantern čime će na rad Granta Morrisona za ovog izdavača, po svemu sudeći, biti stavljena tačka, vreme prekraćujem vraćajući se nekim njegovim starim radovima. Deluje možda kukavički čitati stare stripove kad ima toliko novih koji zahtevaju da im se posveti vreme, ali Morrison je jedan od onih autora kod kojih sa svakim čitanjem pronalazite nova značenja i dublje nivoe na kojima se strip može analizirati i tumačiti. Jedan od najvećih strip-autora u angloameričkom izdavaštvu poslednje tri decenije, ekscentrični Škotlanđanin je danas okrenutiji televiziji nego kreiranju novih stripova – pa tako u 2020. godini nismo dobili redovnu novu epizodu Morrisonovog serijala o Deda Mrazu, Klaus – te je time ponovno čitanje i promišljanje njegovih starijih radova još dragocenije.

Za ovu priliku osvrnuo bih se na Annihilator, šestodelni miniserijal kog je Morrison uradio sa britanskim crtačem Frazerom Irvingom za Legendary, 2014. godine, u vreme dok su se Legendary još iz nekog razloga bavili stripovima koji nemaju veze sa njihovom filmskom produkcijom. Bilo je to, priznaću, čudno vreme, pa smo dobili i takve bizarne radove kao što je bio Millerov Holy Terror ali dok za tu abominaciju teško da mogu da se pronađu reči iskupljenja, za Annihilator se makar može posumnjati kako je neko u Legendaryju pogledao Morrisonov scenario, video Irvingov futuristički, jako digitalno obrađeni crtež i pomislio da se u svemu možda krije solidna podloga za neki budući film, možda Legendaryjeva lična varijacija na Event Horizon?

Naravno, ko god da je tako mislio, danas verovatno više nije u firmi jer iako Annihilator ima određenu „filmsku“ energiju, teško da bi nešto sa ovako izraženom „meta“ dimenzijom moglo da predstavlja budući blokbaster za Legendary koji se čak ni sa Pacific Rim nisu baš proslavili a Godzile su im bile, eh, tek toliko hitovi da se kaže da nisu izgubile pare.* Annihilator je, naravno, u jednoj velikoj meri strip o tome kako holivudski scenarista pokušava da napiše nešto nalik na Event Horizon (preciznije, kako i sam kaže, triler o izolaciji koji se događa u svemiru, negde između Shining i Alien) i tumoru na mozgu za koji mu kažu da ne može da se operiše. Materijal za mali, indie film? Svakako. Materijal za kosmički spektakl sa specijalnim efektima, kostimima i potencijalom za franšizu? Pa… komplikovano je, ne najmanje jer se i scenarista u samom stripu, Ray Spass, suočava sa identičnim zahtevima od strane svog agenta koji ga podseća da je njegov poslednji hit bio još pre pola decenije i da od hitoidnog potencijala i mogućnosti serijalizacije scenarija na kome trenutno radi zavisi čitava njegova karijera. Studio, dakle, očekuje novi Star Wars ili makar Betmena, Ray Spass je napisao početnu scenu i onda stao, potpuno blokiran i svestan da je kontinuirani lančani sudar u koji je pretvorio svoj život procesijom žurki sa svim vrstama seksualnih profesionalaca, konzumiranjem svih narkotika iz farmakološke enciklopedije i tragom kočenja preko života i emocija gomile klinki koje je overio pa odbacio, na kraju rezultirao prazninom iz koje inspiracija, gle čuda, nikako da izleti.

*pa nije slučajno da su juče publikovali trejler za Godzilla vs. Kong

Ray Spass pravi poslednji očajnički potez, kupujući legendarnu kuću u Los Anđelesu gde se radilo svašta, za koju se šuška i da ima duhova a dvorištu ima rupčagu kojoj se ne vidi dno. Spass veli da mu baš to treba: što gore, izopačenije i ozloglašenije – to bolje po njega i njegovo nadahnuće. Useljenje će proslaviti ne samo partijem uz četu seksualnih radnica nego će na kraju da se organizuje i satanistička misa, sve u dobroj holivudskoj tradiciji, a u svrhu nastavka rada na scenariju.

Jedna od stvari koje se Morrisonu moraju priznati je da on svoje likove ne mrzi, nikada, bilo da radi sa narcisoidnim egomanijakom poput Hala Jordana, fražilnim dečakom-u-telu-grčkog-boga poput Cyclopsa ili ima posla sa čitavom ekipom osoba sa invaliditetom i mentalnih ranjenika kojom je dirigovao u Doom Patrol. Ray Spass je osoba sa sasvim druge ravni, neko sa božanskim talentom za stvaranje ali i sa priličnim deficitom moralne čvrstine – ali njegova strast prema pisanju, prema kreaciji svetova, ljudi i PRIČA (da ne kažem MITOVA, a sam Spass će to uostalom eksplicitno reći negde pred kraj pete epizode) je toliko čista, iskrena, neupitna i presudno definišuća za njegov karakter da je i čitaocu skoro nemoguće da ga mrzi. Prva epizoda Annihilatora ga prikazuje kako u preskupoj vili, na Noć veštica, razbijen od ko zna koliko različitih narkotika i okružen ženama* koje se međusobno seksualno zadovoljavaju na sve moguće načine,** i dalje lojalno sedi za kompjuterom i pokušava da iscedi iz sebe scenario. Kada vidite čoveka na rubu anihilacije kako shvata da mu je važnije da piše nego da jebe, teško je da vas to malo ne dirne.

*od kojih je najmanje jedna muško

**i nekoliko nemogućih

Već sam mnogo puta pominjao da je Morrison češće pisac koncepata nego pisac trodimenzionalnih likova sa emocijama i unutrašnjim životom, ali to nije zato što on ovo drugo ne ume da piše. Annihilator je tako vrlo srećan spoj portreta umetnika-više-ne-u-prvoj-mladosti koji, suočen sa nestajanjem (metaforičkim ali i vrlo stvarnim na ime pomenutog tumora na mozgu) pokušava da sebe i svoje postojanje opravda nečim što će biti autentično i snažno, ali i metatekstualne igrarije u kojoj je, za početak, to što Spass piše bazirano na liku iz javnog vlasništva, kog su tokom godina pisali i snimali mnogi drugi autori pre njega. A onda se lik i sam pojavi u Spassovom životu i zahteva da ovaj požuri sa pisanjem scenarija jer će mu to ne samo pomoći da se seti kako je, dođavola, preživeo praktično bezizlaznu situaciju u koju ga prvi deo scenarija smešta, već i da, eh, spase čitav Spassov univerzum od anihilacije.

Za Morrisona je Annihilator nesumnjivo bio izvrsna zabava i prosto se može osetiti kako Škotlanđanin pije viski i prevrće svoje beleške – što ih, kako kaže, zapisuje u debele spiralom povezane sveske – izvlačeći sve svoje omiljene koncepte da ih promeša i servira u jedom počasnom krugu koji će istrčati sa Irvingom. Energija ovog stripa je opipljiva, sa jakim emocijama likova, ali i sa jakim osećajem farsičnosti i metatekstualne kontekstualizacije svega što se dešava. Negde u isto vreme Morrison je za DC radio Multiversity koji je – kao i neki prethodni njegovi radovi – umešno rušio granicu između fiktivnih i stvarnih univerzuma, a Annihilator se ponovo vraća ovoj ideji samo stavljajući fokus na karikaturu holividskog scenariste – drčnog, narcisoidnog, drogiranog, očajnog – koji pokušava da kreira novi univerzum i, kubureći sa inspiracijom, odlučuje da regrutuje satansku pomoć.

Max Nomax, fiktivni protagonist Spassovog scenarija je figura iz palp proze sa početka XX veka nalik na Fantomasa ili Diabolika i u njoj Morrison spaja mnoge svoje opsesije, od fascinacije „fantomskim lopovima“ koji su uvek nekako suprotstavljeni represivnom sistemu, preko ideje da Đavo, ako i postoji, može samo da imitira i izmišlja, ne i da zaista kreira. Nomaxa je Morrison izmislio za potrebe ovog stripa ali ga piše sa potrebnom dozom narcisoidne harizme i koktelom kreativne i destruktivne energije. Na neki način, naravno, Nomax je proizvod Raya Spassa pa nosi u sebi mnoga njegova svojstva, ali na drugi način, kako je Nomax figura u srži žanrovskog stvaralaštva tokom dobrog dela proteklog stoleća, tako je i Spass njegov proizvod u ne manje bitnoj meri. Susret tvorca i kreacije koji je već po sebi preodređen da bude eksplozivan dodatno komplikuju Nomaxove tvrdnje da je on tvorac čitavog Spassovog univerzuma a koje, opet, Spass zapravo validira kada iz njega provale dalje scene budućeg filma i scenario nastavi da se ispisuje kroz grčevite emanacije čiste kreacije.

Morrison je već imao stripove u kojima kreacija i kreator sreću jedno drugo i imaju dijalog, ali kada je to radio pre skoro trideset godina u Animal Man, to je bio metatekstualni eksperiment i jedan prilično osobeni iskaz u superherojskom stripu. Annihilator operiše na sasvim drugoj ravno, odnosno na nekoliko drugih ravni, uokvirujući sponu tragedija koje proživljavaju Spass i Nomax kao nisku farsi, dajući čitavoj situaciji komedijašku energiju. Oba lika su u smrtnoj opasnosti i oba zavise od onog drugog da ih spase a Irving i Morrison ih onda stavljaju u kola i otpremljuju na put, šaljući za njima najopasnijeg profesionalnog ubicu iz Nomaxovog univerzuma – čija je nezaustavljivost samo i isključivo posledica Spassove nesputane imaginacije – pa Annihilator postaje road movie u kome Fear and Loathing in Las Vegas susreće Terminatora.

Annihilator je, očigledno, u dobroj meri serija Morrisonovih opservacija o Holivudu. U intervjuima kojim je serijal promovisan on i pominje da je do tog momenta uradio masu scenarija za Holivud, bio dobro plaćen za svaki od njih a da ni od jednog nije napravljen film. Holivud on, čini se, vidi kao mesto na kome se prepliću divlja kreativna energija najkreativnijih kreativaca u kreaciji i divlja, slepa žudnja kapitala za oplodnjom, a prema čemu Morrison, kao posvećeni levičar, oseća istovremeno intuitivnu naklonost i odbojnost. Annihilator utoliko pronalazi izlaz u trećoj dimenziji, magiji, nečemu što je Morrisonu već decenijama jako blisko.

Činjenica da je Morrison ateista koji ne veruje u život posle smrti odgovorna je i za njegov osoben odnos prema magiji i demonima kao emanacijama ljudske volje, emocija i svesti radije nego eksternim fenomenima koje ljudi „pronalaze“. Demoni, kod Morrisona, pronalaze ljude i posedaju ih, a u Annihilatoru je Nomax opipljiva manifestacija ove ideje, štaviše osoba koja je veoma slična Rayju Spassu – svom nominalnom tvorcu – sa životnom pričom koja, u Spassovoj verziji, reflektuje neke od događaja iz Spassovog života u groteskno iskrivljenoj vizuri. Ni Spass ne veruje u boga niti mu je ideja tvorca bliska pa je u Nomaxovom univerzumu (koji Spass ispisuje, poput nekog nevoljnog  demijurga) najbliže tome što postoji moćna veštačka inteligencija Vada koja upravlja ljudskim društvom i protiv koje se Nomax buni po definiciji iako je iz svega priloženog vidljivo da društvo prosperira a da su Nomaxovi činovi bunta (i „velika umetnička dela“ koja tvrdi da proizvodi) najviše zlodela iz dosade i besa. Nomax je demon onako kako demoni mogu da budu najopasniji: on je Đavo koji je šarmantan i harizmatičan, koji je energičan i poziva na akciju, on slavi individualnost i prezire kolektivističku ideju uravnilovke, konačno, on će „savršenstvo“ univerzuma koje je postigao Vada uniziti ne mržnjom već ljubavlju.

Utoliko, Spass je i sam svestan da mu saradnja sa Nomaxom verovatno neće doneti ništa dobro a sa druge strane i to da je jedino on i niko drugi taj koji diriguje Nomaxovom sudbinom. Spass doslovno može da ispiše svoju budućnost dajući Nomaxu ovakav ili onakav životni put u svom scenariju za Annihilatora i mada shvata da u rukama drži moć tvorca, takođe i shvata da tvorac može da bude i zaveden svojom tvorevinom ma koliko je na racionalnom planu razumeo kao drkadžijski, nekontrolisani karakter kakav je jedino i mogao da iskoči iz oštećene Spassove psihe.

Ovo je vrtoglava spirala motiva koji se uzajamno reflektuju i Morrison pravi čitavu nisku simetrija u dva univerzuma sa Nomaxovim tipično predimenzioniranim „fantastičnim“ verzijama motiva iz Spassovog života. Nomax, na kraju krajeva, ima nominalno plemenit cilj, kao i svaka osoba u našem univerzumu koja je ikada uzela pero u ruke s namerom da piše fikciju. On želi da izleči smrt. Štaviše, Nomaxova potraga za lekom protiv smrti na istraživačkoj stanici koja se nalazi u silaznoj orbiti oko gigantske crne rupe u centru galaksije pokretana je jednom sasvim razumljivom motivacijom: željom da se ispravi greška i okaje greh učinjen ne samo iz obesti već i iz – shvataju i Spass i Nomax sa zakašnjenjem – pogrešno kanalisane buntovne energije koja ustaje protiv autoriteta uvek kada joj je autoritet u vidnom polju. Utoliko, Annihilator je  uz svu svoju urnebesnu crnu komediju, road trip anarhiju i energiju neodgovornosti, zapravo i priča o sazrevanju, ne samo ličnom već i društvenom, u kome se prepoznaje odgovornost pojedinca i prema kolektivu, ne samo u liku heroja koji mora odvažnom žrtvom da spase univerzum (mada, da, imamo i ovakve scene) nego i u liku čoveka koji shvata da je drkadžija i da je pogrešio.

Morrison vešto izbegava „holivudski kraj“, sprdajući se umešno sa idejom da će ljubav spasti svet (štaviše, pomalo se sprdajući i sa Watchmenom svog velikog, hm, kolege Alana Moorea), ali i dajući svojim protagonistima druge šanse i ništa više od toga. Ni Spass ni Nomax nisu abolirani za pičvajz koji su napravili ali jedan od njih shvata da je bio drkadžija a drugi makar svoju manijačku energiju usmerava na nešto što liči na herojsku potragu radije nego na puku đavolsku zaveru.

Irvingov crtež za Annihilator urnebesan je i hermetičan barem koliko i ovaj scenario. Iskusni crtač radio je u karijeri mnogo toga za britanski 2000 AD ali ima i solidan pedigre u američkom stripu, notabilno sa Morrisonom na raznim Betmenima, ali i u Marvelu, radeći vrlo dobri Silent War sa Davidom Hineom ili Iron Man: Inevitable sa Joeom Caseyjem. Irving je crtač koji voli jak kompjuterski kolor i specijalne efekte i mada to ne mora biti idealno za bilo koji superherojski strip, u Annihilatoru se njegova digitalna tehnika pokazuje kao pun pogodak. Naravno, Irving se pre svega dokazuje kao vrlo dobar karakterni crtač pa u priči u kojoj treba da imamo likove veće od života i sa jakim emocijama demonstrira vrlo promišljenu bliskost sa njihovim unutarnjim životima. I Nomax i Spass su izrazito crni, čulni muškarci koji ne kriju svoje emocije – dok god te emocije čine da izgledaju kul i opasno – ali Irving maestralno ume da nam pokaže i kada oni glume, a kada to što izlazi iz njih zaista otkriva dušu i nije deo nameštenog imidža.

No, ovo je velikim delom naučnofantastični strip i crtež mora da oživi futurističke i kosmičke enterijere i eksterijere, bizarne kostime i oklope, fantazmagoričnost komada umiruće tehnologije što je u orbiti oko monstruozne crne rupe i ovde Irving može da se razulari sa jakim, „neprirodnim“  kolorima i da se igra sa svetlom, a činjenica da sam Spass dobar deo priče provodi u narkotičkoj izmaglici savršeno pravda kolorne igrarije i u ostatku narativa. Rezultat je da je Annihilator jako „neprirodno“ izgledajuća priča sa prizorima koji su stalno izloženi jakim svetlosnim kontrastima, puni ispranih boja i kontura koje se gube u izmaglici pozadine što sugeriše da, ipak, mnogo toga pred našim očima nije „stvarno“ stvarno, odnosno da ne pretenduje na stvarnost izvan literarne stvarnosti koja, kako se, dalje, pokazuje, može da bude stvarnija od stvarne stvarnosti. Irving je odličan crtač i još bolji pripovedač i svaka scena u kojoj na tabli ispred sebe gledamo haos je takva jer je haos potreban, bilo da se događa na kosmičkoj stanici i ukazuje na susret Maxa Nomaxa sa anti-živim bićem stvorenim na veštački način, bilo da gledamo Rayja Spassa kako kolima uleće u dnevnu sobu svoje bivše devojke, mladog rumunskog fotomodela kog je zaveo pa ostavio da svoju majku kod kuće u Rumuniji laže kako je u Holivudu napravila karijeru kao voditeljka televizijske emisije.

Irving je prekaljen strip-pripovedač i mada njegovi kadrovi na prvi pogled deluju statično – recimo u sceni kada Spass rešava da izvrši samoubistvo gde se iz scene u scenu ponavlja vrlo sličan položaj tela i izraz lica – oni uvek imaju u sebi narativ. Kasnije u stripu kad krene jurnjava automobilima, Irving pozadinu pretvara u razmazanu masu linija i boja a konture likova, pogotovo Spassa stavlja u prvi plan i izlaže nemilosrdnom osvetljenju, ostavljajući nam utisak brzine i urgencije iako su sami likovi oštri, smrznuti, kao snimljeni UHD kamerom.

Prizori na kosmičkoj stanici sa Nomaxom koji pokušava da kreira nove univerzume i svira svemirske orgulje, pijući kao blesav i dirigujući svetlima bosonog i go do pojasa su naprosto veličanstveni a da istovremeno i satirizuju Nomaxov demijurški zanos. Nomax nije „stvarno“ kreator već, kako i sam Spass na kraju uviđa, talentovani lažov – što Đavo jedino i može da bude – pa je scena u kojoj on kreira neuspeli, abortirani univerzum istovremeno moćna kao nešto što bi nacrtao Juan Gimenez ali i parodična, sa plišanim medom – simbolom infantilnog koji se u Spassovom životu nigde ne ponavlja i zapravo je notabilan na ime svog odsustva – koji komično prekriva oči šapicama, potkazujući Nomaxa kao opsenara radije nego „pravog“ maga ili božanstvo. Morrison voli ovakve kontraste dramatičnog i infantilnog i Irving je idealan realizator takvih ideja a dinamika koju on postiže ne samo bojama već i perspektivama je fantastična, uspevajući da prizore nabije energijom i kinematikom iako ne koristi „tradicionalne“ stripovske alatke poput crtica koje pokazuju pokret. Irvingove scene naprosto imaju savršen ritam i tajming, uspevajući da nam perfektno prodaju prelazak iz gotovo mrtvačke mirnoće u eksplozivnu akciju a da se praktično nigde ne napušta oštrina sa kojom su konture likova iscrtane na pozadini niti se njihovoj anatomiji događaju „neverovatne“ stvari. Utoliko, da Annihilator izgleda kao da je napravljen od serije fotografija ne bi zvučalo kao kompliment osim što Irving postiže da te „fotografije“ perfektno pričaju priču.

Naravno, ovde svakako veliki deo pohvala ide za leterera Jareda Fletchera, čoveka sa ogromnom kilometražom u Vertigu i DC-ju, čiji je dizajn titlova ali i odabir fontova presudan za utisak koji Annihilator ostavlja: ovo je fikcija koja stvara realnost koja ju je izmaštala i taj „tekst koji stvara tekst koji stvara tekst“ je baš onakav koncept koji će leterera poput Fletchera da isprovocira da pruži svoju najbolju partiju.

Annihilator je brza i izrazito zabavna priča koja demonstrira Morrisonov jako izbrušeni talenat da razmišlja o fikciji na nekoliko nivoa, da postavi i analizira nekoliko kompleksnih teza o odnosu realnosti i fikcije, arhetipa i „stvarnih“ karaktera, a da na kraju to sve ne pretvori u suvoparnu esejistiku. Ovaj strip, zahvaljujući u nemaloj meri fantastičnom grafičkom identitetu i pripovedanju, u prvom planu nosi tu uverljivost priče o jednom mestu na planeti kome je glavni posao proizvodnja fikcije, sa svim njegovim mračnim stranama i urbanim legendama umotanim u neprozirnu tminu ida iz koje stiže inspiracija, a da se sve to događa na pozadini zastrašujuće širokog platna univerzuma kojim vlada moćni superkompjuter, dok lik što je delom Bajron, delom Bodler, delom Po, delom Miltonov Satana i Marlouov Mesfistofeles – a onda delom Fantomas i Diabolik – pokušava da bude ultimativni buntovnik i ultimativni umetnik koji, na kraju, ne može da se seti kako je uopšte preživeo situaciju koja se ne preživljava. Annihilator je delom proslava (i parodija) koncepta „escape artista“, delom prijateljska kritika koncepta „izmučenog umetnika“, delom oštra holivudska satira*, ali velikim delom i analiza kreativnog procesa ljudi koji rade u „kreativnoj industriji“ i moraju da pomire jednu zbilja demijuršku, nečistu silu koju imaju u prstima, sa realnostima industrijske proizvodnje.

*svakako najmanje satira na stripove jer u jednom od intervjua u kojima priča o Annihilatoru, Morrison kaže da je Holivud naviknutiji na ideju da ga proizvodi nastali unutar sistema i kritikuju dok je strip-zajednica manje sklona ovome i otvorena satira bi bila ravna kraju karijere. Otud i vrlo uvijena satirična žaokica koja možda jeste a možda nije usmerena na Watchmen

Gore pomenuti Animal Man je i sam delom diskutovao na ovu temu ali to je bilo u vreme kada je Morrison bio tek mladi Škot koji se probija u američkom stripu svojim osobenim pogledom na superherojske narative. Annihilator je nastao četvrt veka kasnije sa Morrisonom koji, malo se šaleći ali ne šaleći se sasvim, za sebe kaže da je posle Leeja i Moorea treći najprodavaniji strip-scenarista ikad pa da mu se može da radi šta zamisli i da u stripu niko neće da mu menja scenarije onako kako to rade u Holivudu. Utoliko, iako Morrison ne veruje u bogove, on svakako veruje u magiju, a magija kreacije svetova i života je bez sumnje jedna od najopojnijih. Zbog toga je i njegov Ray Spass na kraju neko ko svoju „drogu“, ali i spas nalazi u univerzumu kog je sam stvorio, a koji se onda pojavio da ga možda spase, možda uništi, ali na kraju ipak spase. „Spass“ se u ovom stripu izgovara kao „Space“, to je naglašeno više puta ali skoro da mi je nemoguće da se otresem ideje da je Morrison na nekom nivou bio svestan šta ova reč znači u slovenskim jezicima i da se to na kraju probilo do gotovog scenarija. Spasitelj koji je stvorio Uništitelja koji će ga na kraju Spasti? Pa tako nešto ne bi moglo biti više morrisonovski ni da je sve smešteno u Mahabharatu.

Jazz Nedeljom: Greetje Kauffeld: Young Girl Sunday Jazz

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Iako me prati, uostalom sasvim zaslužena, reputacija da u jazzu imam prilično omeđen i jasno definisan ukus te da će moje nedeljne preporuke za slušanje, statistički gledano, biti ili iz domena agresivnog hardbopa, ili masnog, modalnog funk-jazza ili atonalne, sirove improvizacije, nije loše s vremena na vreme poremetiti statistiku i razbiti kalup pa makar i bez dobrog razloga.

A razlog danas je, pa, zanimljiv. Ovih dana se na Bandcampu pojavila kompilacija Young Girl Sunday Jazz nizozemske pevačice Greetje Kauffeld, izašla za berlinsku etiketu Sonorama Records još pre više od pola decenije ali tek sada dostupnu i u daunloudabilnoj verziji. U vreme izlaska ploče više od polovine kompozicija na ovom albumu su bile prethodno neobjavljene a kako se radi o snimcima starim (i više od) pola stoleća, pričamo o prilično značajnoj istorijskoj građi. Mislim, za ljude koji se istinski interesuju za evropski džez i partikularno njegovu nizozemsku inačicu. Stanite, gde bežite!!!!

Istina je da je u nizozemskoj džez porodio mnogo interesantne muzike, partikularno sa revolucionarnim improvizovanim stvarima koje je radila ekipa okupljena oko Mishe Mengelberga i Hana Benninka počev od šezdesetih godina, formirajući uz nemačku i britansku scenu ključni trougao evropske slobodne improvizacije. Ali naravno, Greetje Kauffeld nema nikakve veze sa ovom ekipom, žena je nastupala na Pesmi Evrovizije 1961. godine, predstavljajući Nizozemsku i zauzimajući za ono vreme sasvim neimpresivno deseto mesto. Muzika koju je ova žena radila u domenu jazz glazbe je nešto najdalje od surove, anarhične, cerebralne improvizacije što može da se zamisli.

Kauffeldova je u neku ruku amblem belog, najizbeljenijeg mogućeg jazza presađenog u Evropu i puštenog da se tamo samostalno razvija udaljen od svih vrsta rasnih i klasnih, istorijskih i geografskih nepravdi što su preko okeana pogađale crnu zajednicu i odjekivale u njenoj muzici. Njeni snimci iz kasnijeg perioda u karijeri su svakako nosili sa sobom određenu otmenu težinu prepoznavanja da bluz nije samo reč od četiri slova pod 18 vodoravno svakog trećeg vikenda u enigmatskom dodatku Politike, već jedna deljena – i odgovorna – svest o tome da se živi teško čak i kad se živi (ili da se ipak živi čak i kad je teško), pa je, recimo, ovaj snimak sa polovine sedamdesetih gde masa belih Holanđana odaje poštu Coleu Porteru prilično dostojanstven, ako već ne revolucionarno nadahnut primerak sazrevanja nizozemskog jazza (kurioziteta radi, ovde alt saksofon svira Piet Noordijk koji se šezdesetih tesao sa Menglebergom i Benninkom da bi posle svirao u nemačko-nizozemskom Metropole Orkest bendu sa kojim je ovo i snimljeno).

Ali šezdesetih, ono što je radila Greetje Kauffeld bilo je mnogo naivnije, simpatično (ili zastrašujuće) nevinije i popičnije (izbegavam da upotrebim reč „površnije“) čitanje jazz predložaka. Mi smo kod nas imali Đuzu Stojiljkovića koji je 1961. godine pevao džez-šlager „Ljubav i moda“, a najstarije kompozicije sa kompilacije Young Girl Sunday Jazz su starije svega godinu dana i odaju gotovo identičan senzibilitet.

Naravno, simpatično je misliti kako je Jugoslavija u ono vreme išla u korak sa Evropom i makar čitala jazz na istom nivou naivnosti kao i napredniji Hojlanđani, ali naravno da je ovo tek pusta maštartija. Imali smo mi svoje avangardiste i revolucionare, ali nužno je primetiti razliku između (meni inače veoma dragog) Đuze ili Bisere Veletanlić i onog što je radila Greetje Kauffeld. Najkraće rečeno – jugoslovensko pop-čitanje džeza je bilo duboko prožeto šlagerskom estetikom i primislima o festivalima lakih nota, a iz ponuđenog dokaznog materijala se da zaključiti da je Greetje Kauffeld na svakom snimku iz šezdesetih imala aranžere i muzičare koji su jeli, spavali i disali propisan džez i davali svoj stoprocentni maksimum onoliko koliko je svedena pop-forma uopšte dopuštala.

Istorijski, ovde treba i primetiti da je šezdesetih Greetje Kauffeld i smatrana prevashodno za šlager/ festivalsku pevačicu. Naravno, kad sa 22 godine nastupite na Eurosongu, to vam svakako obeleži karijeru, no činjenica da Wikipedija dan-danas tvrdi da je Greetje počela da se bavi džezom tek nakon udaje za producenta Joopa de Rooa, 1970. godine, sledeći njegovu sugestiju da će možda uspešnija biti u ovom žanru svedoči o tome koliko bi njena diskografija iz šezdesetih, ali i kompletno shvatanje njenog opusa, bili drugačiji da većina snimaka sa ove kompilacije nije čekala pedeset godina da bude objavljena.

U stvarnosti, Kauffeldova je prvu jazz ploču snimila i izdala još 1960. godine i te tri pesme (sve tri su na ovoj kompilaciji) će sve do 1974. godine kada će de Roo početi da producira njene ploče, biti jedino što je objavljeno od njenog jazz opusa. No, kao što se sa Young Girl Sunday Jazz da čuti, žena je cele šezdesete provela snimajući kvalitetan, perfektno zaslađen ali pošteno odsviran i produciran džez koji se danas perfektno sluša i samo su, pretpostavićemo, izdržljiva reputacija šlager-pevačice i dugački ugovori koje je potpisala držali Gretje u sferi izvan jazza.

Pesme na Young Girl Sunday Jazz su sve na engleskom i sve su „pravi“ džez, bez festivalskih i šlagerskih zagađenja, odsvirane od strane izvanrednih muzičara i aranžirane od strane izuzetnih aranžera. Na prvom nivou, naravno, ne može se pobeći od činjenice koliko je ovo „beo“ džez. Ovakvo evropsko čitanje muzike prepoznaje džez samo kao lep plesni ritam i nisku prijatnih melodija za omladinu koja je romantična ali odgovorna, drži se podalje od preteće stihije rokenrola i više zapravo sanjari o igrankama na koje bi volela da ide nego što na njih zaista ide. Ovo su ljubavne pesme u kojima se mašta o pravoj ljubavi pa čak i kad se govori o „ljubavi na prodaju“ to nema u sebi ni primisli o „transakcionom seksu“ već je u pitanju pesma mlade devojke koja nikako da se zaista zaljubi pa se pita gde može da kupi pravu ljubav da jednom i to proba. Ljupko!

Ovo je toliko nevino da sasvim izlazi iz domena bljutavog popa i prelazi u jednu čistiju formu kakva je valjda zaista bila poslednji put moguća u šezdesetim godinama prošlog veka. Gretje peva o Suboti uveče kao o najusamljenijem danu u nedelji jer je nekad sa dečkom išla na subotnje igranke a sada nema sa kim ali čak i ovaj prisenak bluza se kvalitetno ublažava pominjanjem druženja sa prijateljima i jednim očigledno srednjeklasnim, ugodno buržoaskim proživljavanjem „tuge“ i „samoće“. Da se razumemo, i „pravi“ jazz, onaj iz Amerike je svoju tugu pakovao u gorkoslatki bluz i izvlačio životnu energiju iz potencijalno depresivnih situacija, ali čuje se velika razlika između, šta ja znam, Billie Holiday ili Elle Fitzgerald i Gretje.

Ali što je i potpuno fer. Gretje nigde ne glumi, nigde se na ovoj ploči ne upinje da zazvuči kao da proživljava nešto što naprosto nije deo njenog životnog iskustva – nema ovde heroina i silovanja, bračnih lomova i aktivizma za ljudska prava – i ovo je jazz sveden na svoju pop-glazuru, raspet između igranki, sanjarija o lepotama bračnog života, nežnim maštarijama dobre devojke o lepim stvarima… Čak i potencijalno fetišistički-erotična Shiny Stockings je toliko nedužna da čoveku malo ispadne monokl kad je čuje.

Ali uz sve to, ovo je, pa, zapanjujuće vrhunski odsviran i aranžiran materijal. Što podseća da je muzika ipak iznad svega nemimetička umetnost i da u njoj nema značenja po sebi, pa je tako slušanje pesama koje izvode nemački i nizozemski džezeri na ovoj ploči prosto lekcija iz profesionalizma. Ovo nije džez koji traži nove forme i izražajne ravni – kako su u istoj deceniji radili američki New Thing prevratnici – muzika na Young Girl Sunday Jazz po senzibilitetu zvuči bar dve decenije starije od Colemana, Sheppa, Milesa i bratije, ali zvuči i naprosto – vrhunski. Sama Gretje je perfektna legato pevačica koja, ponoviću, ne glumata niti izigrava nekakvu dramu ali njen šlagerski pedigre ovde blista sa beznapornim šetnjama kroz nežne melodije i jednim savršenstvom artikulacije i ravnoteže između pratnje i solistkinje.

Pratnja je, neću lagati, u nekim pesmama zapanjujuće dobra, od gotovo nepotrebno kompleksnog aranžmana u My Kinda World kog izvodi oprkestar Berta Paigea, preko bop-savršenstva prve verzije Almost Like Being In Love gde su bubanj, klavir i kontrabas pointilistički perfektni a lider, Tony Vos drži predavanje iz sviranja kul alt saksofona*, pa do Handful of Soul u kojoj okrestar Berta Paigea ponovo dominira aranžmanom gde kompleksan ritam nosi savršene rifove na orguljama i suptilnu pratnju gitara i flauta. U ovoj poslednjoj pesmi Gretje ne zvuči kao soul-pevačica iz nekakvog američkog urbanog grotla, već baš kao simpatična bela devojka iz Roterdama koja u soul izrazu vidi samo ono najčistije, najpozitivnije, najnedužnije, ignorišući sve njegove mračne pozadine i ovim nikako ne želim da kažem da sama pevačica nije bila svesna kompleksnosti crne muzike koju je izvodila tako lagano i beznaporno, već samo da se tada jazz tako shvatao od strane velikog dela evropske publike. A opet, superbrza verzija pesme Fever Cooleyja i Davenporta, hitčine koja je proslavila belu pevačicu Peggy Lee pokazuje sa koliko su inventivnosti i strasti ovi nizozemski muzičari prepakivali američke predloške u nešto novo, sveže i, iako veoma „pop“, nesumnjivo i veoma kvalitetno i dobro.

*druga verzija ima i kul gitaru u pratnji!

Pop ne mora da bude ružna reč mada za mene, da se ne lažemo, najčešće jeste. Muzika na ovom albumu svakako podseća na vreme u kome se moglo biti mnogo manje ciničan nego što je danas zamislivo i kreirati muziku koja je po svim parametrima trebalo da bude najsterilniji produkt na svetu a koja je opet imala i inventivnost i maštu i majstorstvo – kada na ovom albumu saksofonist ima samo osam taktova da solira, on će u tih osam taktova pokazati taj delić svoje duše koji će nedostajati velikom delu pop muzike pravljenom posle šezdesetih. Vredi ga makar zbog toga čuti.

https://sonoramarecords.bandcamp.com/album/young-girl-sunday-jazz

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-01-2021

Proleće u Januaru, barem u Beogradu mi prija bez obzira što maltene ne izlazim iz kuće. A prija mi i metal. Ove nedelje još pregršt izdanja koja najavljuju fantastičnu godinu – kao da smo je zaslužili – a ima i drugih stvari.

Krenimo, po običaju od blek metala i to od albuma koji me je oduvao. Les Chants De Nihil su interesantan projekat sa izrazito „francuskim“ pristupom žanru kroz tematiku koja se bavi erotikom, umetnošću, diktaturom itd. Novi album, peti po redu, Le tyran et l’esthète je, kao i prethodni, sav na Francuskom sa ubitačnom ali višeslojnom muzikom koja zaista uspeva da spoji lepotu melodičnosti sa avangardnim idejama o formi muzike, ali i sa žestinom propisnog blek metala. Les Chants De Nihil sviraju uraganski, nudeći verovatno najbrži album koji sam čuo ove nedelje ali stalno sa izuzetno dobro osmišljenim programom tema rifova i aranžiranjem ideja da se očuva energičnost a da se izbegne monotonija. Pevanje je fantastično, pogotovo sa melodičnim pasažima koji osvežavaju kompozicije (slušajte Ma doctrine, ta vanité, recimo), a omaž Posvećenju proleća Igora Stravinskog je, dakako, potez ljudi od ukusa. Obavezno:

https://ladlo.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

https://leschantsdenihil.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

Hulder je one-woman black metal projekat koji poslednje tri godine operiše u demo-sferi ali je prvi album, Godslastering: Hymns of a Forlorn Peasantry sasvim ubedljiv iskaz koji pokazuje da je autorka, Belgijanka Marz Riesterer sazrela kao autor i izvođač. Ovo je lepa kombinacija sirovijeg blek metal izraza sa malo himničnijim, na narodnoj muzici baziranim temama i Riestererova odlično svira, peva i aranžira nudeći pesme sa prijatnom višeslojnošću i monotonijom koja ima hipnotičke elemente. Lepo:

https://hulder.bandcamp.com/album/godslastering-hymns-of-a-forlorn-peasantry

Indonežanski Tvsk (dakle, ne američki bend istog imena) je zapanjujuće dobar sa svojim albumom Hymn for the Gloom. O bendu ne znam ništa, ali momci sa Sumatre sviraju ubistven black-death metal sa teškim, masivnim zvukom što podseća na švedsku death metal školu ali lepršavim pesmama koje odlično kombinuju moćne rifove, brz tempo i melodije. Tvsk prolaze na drugu stranu švedskog death metala na nekim mestima, dolazeći sve do D-beat hardcore uticaja na kojima je ovaj podžanr i izrastao, a iz sve to lepo dolaze blastbitovi i ekspresivno pevanje. Odličan album za bend za koji se nadam da će i na zapadu ostvariti određeni uspeh jer kapiram da ih u Indoneziji smatraju za šefove:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/tvsk-hymn-for-the-gloom

Ne znam da li finski Raljarn uopšte spada u black metal s obzirom da oni sami sebi kače post metal etiketu. No, album Practicing Death, konceptualna ploča za koju autori kažu da meša post metal, math metal i „malo bleka“ je svakako onako žanrovski raznovrstan i ambiciozan da uzme sve što mu treba iz svih žanrova koji mu se sviđaju a da zvuči autentično pa mislim da će se dopasti blek metal publici otvorenija uma. Ovo je vrlo umešno spravljena i kompleksna ploča sa velikom dinamikom i mnogo dobrih ideja, sa pesmama koje imaju posebne karaktere i identitete a da album opet zaista ostavlja utisak zaokruženog, doslednog narativa. Ovo je na momente i sasvim „komercijalno“ sa melodičnim refrenima i himničnim temama ali Raljarn imaju vrlo doslednu želju da budu barem jednako hermetični koliko i prijemčivi pa je ovo ploča i za stidljivije među nama. Atraktivno:

https://raljarn.bandcamp.com/album/practicing-death

Belgijsko-portugalsko-argentinski projekat Thermohaline tematski vezuje svoj avangardni, dosta kompleksni black-death metal za okean. Album Maelström ne samo da lirički istražuje oceanske teme (prva pesma se zove Obra Dinn, treća Sirens itd.) već i u muziku ubacuje semplove strujanja i brbotanja vode. Posvećeno! No, ovo nije nekakav šaljiv bend već duboko promišljen projekat sa kompozicijama koje su dugačke i ambiciozno aranžirane sa mnogo modernih ideja i spektrom atmosfera i raspoloženja. Bend, srećom, ume da pošteno krlja kada je to opravdano pa je ovo ploča koja se fino proteže od kontemplacije do hedbenga i nazad:

https://thermohaline.bandcamp.com/album/maelstr-m

Dortmundski Grabunhold ima prvi album i ovo je izdao Iron Bonehead a što sugeriše određeni nivo kvaliteta. Grabunhold svakako imaju veštine potrebne da se napravi epski, prilično čizi ali i dalje oštar i energičan blek metal. Heldentod znači „herojska smrt“ i muzika na albumu evocira epske tolkinovske okršaje i ljude koji u smrt idu pevajući. Kičasto, ali i dovoljno svedeno da meni prija:

https://grabunhold.bandcamp.com/album/heldentod-2

No, izuzetno mi se dopao debi (mini)album finskog dvojca Caestus. Ova dva momka su u svega pet ekonomičnih pesama na Nordic Luciferian Discipline pružili praktično sve što je najnužnije u finskom blek metalu: energiju i sirovost, melodičnost i nepatvorenu emociju, ali i dostojanstvenu uzdržanost primerenu blek metalu koji se nije transformisao uzimanjem shoegaze pelcera. Caestus pišu vrlo dobre pesme čiji aranžmani ne ukazuju na ikakav napor da se kompozicije „veštački“ obogate, ovo su prirodno, tečno aranžirane pesme sklopljene oko pamtljivih tema i sa izvođačkom autentičnošću koja veoma godi. Gitarista Vexd je ovo i vrlo pristojno snimio, praveći bučan, glasan miks i master ali sa dovoljno životnosti da ne deluje veštački. Odličan album:

https://caestus.bandcamp.com/album/nordic-luciferian-discipline

Aethyrick su takođe Finci ali njihova muzika je atmosferičnija i nešto meditativnija. Apotheosis je njihov treći album i ovo je dobro produciran i sigurno odsviran atmoblek, sa svim potrebnim elementima da vas drži u hipnotičkom transu a da opet ne deluje kao puki zvučni tapet. Lepo:

https://aethyrickfinland.bandcamp.com/album/apotheosis

Iako je Ferriterium zvanično jednočlani projekat Francuza pod umetničkim imenom Raido, za treći album, Calvaire, čovek je regrutovao i basistu i buubnjara pa je ovo odličnozvučeća, ubedljiva muzika dobre produkcije i dugačkih, ambicioznih pesama. Calvaire počinje kompozicijom dužom od jedanaest minuta i nema ni jednu kraću od devet i mada ne smem da tvrdim da to sve MORA baš toliko da traje, Ferriterium nije amaterski niti nedomišljen projekat i ovaj energičnim emotivni, melodični ali žestoki blek metal mi je držao pažnju:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/calvaire

Nemci Eranthos svoju muziku nazivaju „kosmičkim nihilističkim blek metalom“ što je sasvim dobra reklama za moj ukus. Nije loše ni kad čujete da to zvuči dostatno epski i moćno. Debi EP, Eternal Decay je baš onako kako ja volim, energičan, brz black-death metal sa doduše isuviše glasnim masteringom koji malčice razmazan zvuk čini još neprozirnijim, ali Eranthos sviraju vrlo solidno, pišući pesme oslonjene na preteće rifove i iznenadne upade nešto kompleksnijih harmonija, sve odrađeno visokim tempom i sa puno ubedljivosti:

https://eranthos.bandcamp.com/releases

Kultni japanski black-thrash metal, Sabbat, koji radi još od 1983. godine ima i novu kasetu za tajlandskog izdavača Withchammer Productions. Sabbatical Maniac Vol​.​2​/​Jerasak C​.​/​WHP Kult Edition je predugačko ime za nešto što ima samo dve pesme, snimljene uživo i to sa dosta butleg kvalitetom zvuka, ali Sabbat su Sabbat i ovo je zapravo ispalo odlično. Mislim, sirovi black-thrash bez filozofiranja i sa autentičnošću koju je teško odglumiti – šta tu čoveku ima da se ne dopadne? Nisam siguran da bih platio osam dolara za fizičko izdanje samo dve kompozicije, ali ovo je odlično:

https://witchhammerproductions.bandcamp.com/album/sabbatical-maniac-vol-2-jerasak-c-whp-kult-edition

Ellende iz Graca imaju već tri albuma i dosta iskustva pa je ovogodišnji EP Triebe sa svoje tri pesme i trajanjem od skoro pola sata svakako primamljiva ponuda. Ellende imaju već izgrađen post-black metal zvuk koji je u ovim dugačkim pesmama razvijen do visoke forme sa smenama atmosfera i emocija ali i sa izvođačkom ubedljivošću i žestinom koji mene impresioniraju. Ima mnogo bendova koji spajaju šugejz i blastbitove, ali samo bolji među njima umeju to da urade sa dinamikom potrebnom da nas ta kombinacija istinski dotakne. Ellende su izrazito emotivni, melodični i melanholični ali na jedan način koji zaziva ono najbolje u konceptu kiča.

https://ellende.bandcamp.com/album/triebe

Pređimo sad na stoner. Australijanski Dirty Pagans sebe nazivaju stoner metal bendom, ali njihov prvi album, The Family pored stonerske težine, niskog štima i jedne stamene, valjajuće svirke, zapravo ima i heavy metal elemenata, sa vokalima koji vole da idu daleko u falset i tempom koji prevazilazi uobičajenu stonersku sporost. Ovo fino dopunjava uobičajeni program masivnih, teških rifova (slušajte početak Pagan’s Blood) i napor benda da piše pesme koje će biti raznovrsne i dinamično aranžirane se dobro čuje, sa programom koji nema previše spontanosti ali svakako osvaja tim obiljem ideja i smelih rešenja kako da se one povežu u funkcionalne celine.

https://dirty-pagans.bandcamp.com/album/the-family

Mariujana Johnson je valjda najmanje prikriveno ime za stoner rok bend svih vremena ali ova trojka iz Dejtona u Ohaju sasvim pristojno zvuči na svom novom albumu. Gem City Kush je kolekcija velikih rifčina i teškog, a poletnog gruva, kao stvorena za lude žurke i slušanje u kolima, radije nego za samotne meditacije uz čibuk. Hoću da kažem, ovo je stoner rok oblikovan oko ideje pesama više nego oko ideje džemovanja i ako to volite, mislim da ćete uživati. Mariujana Johnson imaju dobre rifčine, seksi refrene i rokerski, napaljen etitjud koji će prijati i garažnoj pa i klasičnoj metal publici, rasloj uz ZZ Top i tako te neke bendove. Dobra produkcija, dobar paket:

https://marijuanajohnson.bandcamp.com/album/gem-city-kush

Legba iz Južne Karoline su vrlo upečatljivi već na prvoj pesmi četvrtog albuma, The Demon Inside. Njihov doom metal ima u sebi više folk i bluz elemenata nego gotike i romantike, pa tako treba i čitati ovaj najnoviji paket sporih, tužnih, teških pesama. Legba imaju i distorzije i odlično zvuče kada su glasni, ali su jednako ubitačni kada su spori, sa pevanjem koje zvuči kao dostojanstvena posmrtna tužbalica i lepim, pretužnim ali lepim melodijama tokom celog albuma. Sjajno:

https://legba.bandcamp.com/album/the-demon-inside

Black Sky Giant iz Argentine je bio veoma prijatan prošlog leta na svom prvom albumu, pa je i novi, naslovljen Planet Terror odlična ploča instrumentalnog, faziranog, psihodeličnog roka koji hvata na topao zvuk i prijatan gruv. Black Sky Giant nisu TOLIKo teroristički nastrojeni koliko sugeriše naslov i ovo su zapravo sasvim lepe i meditativne pesme čijim se jakim distorzijama i teškim zvukom rukuje pažljivo i nežno sa prioritetom ostvarivanja jednog meditativnog, psihodeličnog transa. Kao i na prošlom albumu, i ovde ima prijatnih „svemirskih“ efekata i atmosfera, pa je Planet Terror, pogotovo po ceni od samo jednog dolara za daunloud, obavezan za svakog ko voli da uz muziku meditira:

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/planet-terror

Schlock 9mm je zabavno ime za bend a njihov istoimeni EP nudi pet pesama raspoloženog, šmekerskog heavy rocka koji je skoro tačno na sredini između panka i metala. Ovo je melodično ali bluzerski, žestoko ali disciplinovano i teško ko TUČ, idealno za žurke i autoput. Ova dva čoveka pritom izvanredno sviraju a snimak je i izvrsno miksovan. Rokenrol za sve pare:

https://pulprecords1.bandcamp.com/album/schlock-9mm

Grci Around the Fire su svoj album Celestial Keepers izbacili potkraj prošle nedelje ali ovo je vrlo ubedljiv primerak grčke stoner škole i vredi da se pomene. U prvom redu, ovo je, naravno, svirka i produkcija za Grke uobičajeno visokog kvaliteta sa energičnom isporukom kompozicija i miksom koji materijalu daje snagu i težinu. No, u drugom redu, Around the Fire, i pored toga što su „rifaški“ bend, dakle, bazirajući pesme na rifovima i čvvrstim aranžmanima oko njih sklopljenim, imaju u pesmama gomilu ritualnih elemenata koji na interesantan način oplemenjuju „običnu“ stoner ponudu. Teme koje se ovde čuju imaju pogolemu količinu egejskih i bliskoistočnih elemenata pa su Around the Fire izvrstan spoj istoka i zapada, ma koje nedelje da ih slušate:

https://aroundthefire.bandcamp.com/album/celestial-keepers

Čileanci Mortajas su mi slatki sa svojim debi albumom koji se isto tako zove i pun je melodičnog, emotivnog doom metala koji ide sporo, ali nije hermetičan. Mortajas nemaju sjajnu produkciju ali imaju ideje, i o tome kako zvuk treba da se namesti, i o tome kako aranžirati dugačke pesme, a pogotovo kako pevati u dva glasa i učiniti to centralnom „temom“ ploče. Vrlo dopadljivo:

https://mortajas.bandcamp.com/album/mortajas

Weedian je Marokanac u Portlandu koji pravi sjajne kompilacije stoner roka i doom metala. Trip to Norway je tako album na kome ćete čuti devetnaest fenomenalnih norveških postava koje obožavaju na oltaru Tonyja Iommija i Black Sabbath ali imaju i raznovrsnije pristupe psihodeliji, stoneru i hard roku generalno. Ovo je dugačka kompilacija ali je kvalitet bendova prilično bezobrazno visok a pošto cenu sami određujete, navalite:

https://weedian420.bandcamp.com/album/trip-to-norway

Vandrer je norveški jednočlani instrumentalni doom projekat i drugi album, In Search of the Path of Return pakuje četiri dugačke, melanholične pesme u više od četrdesetpet minuta muzike, posvećeno se držeći meditativne, tužne atmosfere. Ovo je instrumentalni doom pa time malo i manje zanimljiv za mene ali Vandrer vrlo solidno svira i ima odličnu produkciju sa masivnim zvukom bas-gitare koji dopušta gitarama da budu srazmerno prozračne a što opet muzici donosi dobrodošlu slojevitost. Takođe, ovo ima i sasvim pristojnu dimenziju kontemplativnog sa dugačkim soliranjima preko glavne teme a koja mi prijaju pa je Vandrer u globalu ovde postigao vrlo dobar skor:

https://vandrer.bandcamp.com/album/in-search-of-the-path-of-return

Monstroid su iz Kejptauna i još jedni od predstavnika prilično solidne južnoafričkorepublikanske stoner/ desert rock scene. Mislim, prva pesma na albumu Set 2: Burnt Sky zove se Hyper Fuzz i isporučuje baš to što reklamira: jako faziran, mastan rok koji vas je uhvatio i drži čvrsto mnogo pre nego što utrči solaža sa wah wah pedalom koja je fantastično ekspresivna i evokativna. Posle ovakvog otvaranja bend nastavlja još jače sa pesmama koje su psihodelične, jako fazirane i pune izvrsnih rifova i melodičnog, zapaljivog pevanja. Monstroid imaju zvuk koji je dosta abrazivan, sa snažnim basom i jako distorziranom gitarom i pošto sviraju snažno sve vreme, svakako nisu laki za uši. Ali pesme su toliko dobre da je ovo album koji ne smete propustiti makar ga slušali na komad, po jednu pesmu svakih par sati:

https://monstroidfuzz.bandcamp.com/album/set-2-burnt-sky

Forbidden Place Records ima ove nedelje dva lepa izdanja. Frack su iz Sakramenta i sviraju, pa, recimo mešavinu teškog roka i pank roka, sa „noise“ i „post punk“ elementima. Korišćenje lap steel gitare i specifičan stil pevanja (malo izvikivanje, malo zapevanje), sa sve prljavim bluz podtekstom u pesmama podsećaju malo na Jesus Lizzard, ali Frack pritom sviraju brže, u ovom trenutku žešće i napaljenije, sa dosta Nomeansno energije na basu. Odlična svirka, sjajan zvuk, fenomenalne pesme. Album Accelerant nije nužno baš metal (i izašao je još 1. Januara na Bandcampu samog benda), ali je dovoljno blizu da se ne primeti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/frack-accelerant

Drugo izdanje je novi EP Tigers On Opium koje smo u Decembru hvalili za odličan singl. 503​.​420​.​6669​.​Vol​.​1, kako se novo izdanje zove, ima sedam pesama energičnog, faziranog rokenrola sa teškim zvukom i lepršavom svirkom. Ovo je muzika koja se ne zamara pitanjima da li je u pitanju pank rok, stoner rok, faz rok ili samo rok i koja šiba napred, puna ideja i spontane, autentične energije. Moćno! Forbidden Place se izrazito trude poslednjih meseci i moram da priznam da se lagano pretvaraju u jednog od meni najvažnijih izdavača ovog momenta naše povijesne zbiljnosti.

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-5034206669-vol-1

Midrift Guillotine je „antitorijevski grindcore“, a pravi ga jedan jedini čovek sa gitarom i laptopom, pretpostaviću u Liverpulu jer sva zarada od EP-ja DIG UP THATCHER AND BURN HER BONES ide banci hrane u ovom gradu koja hrani nesrećne i siromašne. Naravno, ne treba očekivati nekakav inovativni zvuk ili vrhunski kvalitet od ove postavke (sasvim suprotno, ovo je agresivno retro, čak zastarelo), ali Midrift Guillotine se simpatično nadovezuje na britanski grindcore talas iz osamdesetih sa sličnim temama koje su i tada bile aktuelne (toriji, kraljica, Tačerka, uaaaa) i svira pankerski iskreno, jednostavno i prijateljski ako volite ovu vrstu neprijateljske muzike.

https://midriftguillotine.bandcamp.com/album/dig-up-thatcher-and-burn-her-bones-ep

Unbounded Terror postoje već trideset godina i jedan su od prvih death metal bendova osnovanih u Španiji. E, ali za to vreme su izdali, evo, tek tri albuma, od kojih prvi 1992. godine, drugi prošle a treći, Infernal Judgement, evo, ovog Januara. Ne mnogo produktivni ali, slušajući ovaj album, sasvim duševni Španci novim opusom nude ugodno staromodan ali nekako ne i prevaziđen pristup death metalu koji u njihovoj interpretaciji ima tu neku ljupku primitivnost i efektnu jednostavnost. Ne da je ovo tehnički ikako slabo – pesme su napisane i izvedene odlično, produkcija je kvalitetna – nego je naprosto ovo estetski zasnovano na vrlo primalnim death metal pozicijama. Ovde se cene jaki rifovi, duboki glasovi, brzi bubnjevi, atmosfera pretnje i Unbounded Terror zvuče najviše kao death metal sa početka devedesetih, kada su i nastali, sa finom patinom i jednom lojalnošću mračnim harmonijama i pretećem zvuku. Meni je ovo vrlo šarmantno:

https://unboundedterror.bandcamp.com/album/infernal-judgement

Kinezi Narakam sviraju još od 1992. godine i njihov novi živi album, Loudness Perseverance prikazuje ih kao ekipu čija death metal filozofija zahvata duboko u osamdesete i oslanja se na manje ekstremne, melodičnije obrasce. Narakam uslovno rečeno operišu na nekakvoj deaththrash teritoriji ali sa muzikom mahom srednjeg tempa gde je death komponenta prevashodno u nemelodičnom vokalu, dok su rifovi i teme prilično melodični. Kvalitet svirke i produkcije je vrlo dobar za živo izdanje, a da li će vam se pomalo staromodne ali šarmantne pesme dopasti zavisi najpre od vas. Narakam obrađuju i Motorheadov Orgasmatron za stariju publiku i ja to pozdravljam:

https://narakam.bandcamp.com/album/loudness-perseverance

Kanađani Expunged su mi bili odlični na prošlogodišnjem isotimenom EP-ju, a ovonedeljni kasetni singl, Promo 2021 je još bolji. Prva pesma, Early Tragic End je izvrsno napisan odsviran i produciran komad skandinavskog death metala koji bi, da death metal ima hitove, bio apsolutan hit, a druga pesma, u demo verziji, podseća na Autopsy korene već jasno vidljive kod Expunged. Ovaj bend odavno zaslužuje da snimi album pa se nadamo da će nas 2021. godine obradovati:

https://expunged.bandcamp.com/album/promo-2021

Nizozemske legende Asphyx su nas poradovale novim albumom i Necroceros – a što je valjda nekakav mrtvački rog??? – samo potvrđuje da ova ekipa nimalo ne slabi kako godine prolaze. Doduše, Asphyx jesu proredili izdavanje poslednjih godina, prošlo je pola decenije od prethodne ploče, ali valjda zato Necroceros i zvuči sveže, napaljeno, živo. Asphyx odavno ne filozofiraju u proizvodnji pesama odlučujući se umesto toga za jedan pristup fetišizovanja kombinacije death i doom zvuka u kome se tako dobro snalaze, praveći pornografski moćne rifove i opsceno teške pasaže. Necroceros je izvrsno snimljen, pun buldožerskih rifova i isporučuje tačno ono što se od Asphyx očekuje:

Kaatorituaali su finski bend koji svoju interesantnu smešu metala na EP-ju Rämesielu izvodi ubedljivo i sa solidnom produkcijskim kvalitetima. Kako su ovo Finci, ima tu malo i blek metala, ali ovo je i melodičnije i bliže nekakvom „normalnom“ metalu, sa lepim treš gruvom, prijatnim melodijama i jednom lepo odmerenom sirovišću izvedbe (pogotovo u domenu pevanja) koja ne kvari sofisticiranost kompozicija. Vrlo lepo:

https://kaatorituaali.bandcamp.com/album/r-mesielu

Džordžijski trešeri Krypt imaju lep logo, sa sve kozjom lobanjom a prvi demo, Enter the Krypt im je takođe vrlo prijatan. Ovo je radnički, pošten i znojav thrash metal koji ide napred brzo, ima horski izvikivane stihove u refrenima i generalno je pravljen za šutku i ludilo, manje za filozofiju i promišljanje složenih matematičkih teorija. No, rifovi su ovde odlični, svirka veoma kvalitetna a bend zvuči autentično i ovo je sjajan primer kako thrashu ne morate dodavati ikakve „nove“ elemente ako formom vladate ovako dobro. Krypt izbegavaju puku reciklažu tuđih ideja a da pružaju suvi žanrovski program, sa produkcijom koja je, za demo, sasvim solidna pa ovo od mene ima jake preporuke:

https://kryptx.bandcamp.com/album/enter-the-krypt

Belushi Speed Ball su ponovo sa nama i Stella 1 and Stella 2 je ne album već izdanje koje spaja dva njihova EP-ja u jednu dvostruku ekstravagancu. Kako god, ovo ima osam pesama intenzivno šaljivog thrashcorea koji se i dalje veoma inspiriše osamdesetima ali i pored svog sprdanja i zajevancije, nudi vrlo korektnu muziku i produkciju. Lepo to iscuri:

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stella-1-and-stella-2

Brazilske trešerke Nervosa (koje više nisu striktno Brazilke jer u postavi od prošle godine pored jedne Brazilke imaju i jednu Grkinju, Italijanku i Španjolku), se vraćaju posle tri godine i pretumbacija u postavi i njihovo četvrto dugosvirajuće izdanje, Perpetual Chaos, je do sada najžešće i najenergičnije, sa sada praktično deaththrash pristupom svirci koji spaja moćne, nabadačke rifove, brze ritmove i paklene, demonske vokale na najubedljiviji način. Liderka Prika Amaral, jedina ostala iz originalne postave, svakako ima uho i za melodije, ali ovo se mahom čuje u solažama. Većina ostatka muzike posreduje se paklenim rif-radom, okrutnim ritmovima i paklenim lavežom nove pevačice, španskog „alternativnog fotomodela“ pod umetničkim imenom Diva Satanica, i mada svo to prebijanje sa punih trinaest pesama na albumu može da bude i malo iznurujuće, Nervosa demonstriraju izvrsno ispečen zanat pisanja pesama pa ovo itekako vredi slušati po više puta (u jednom danu):

https://nervosa-brazil.bandcamp.com/album/perpetual-chaos

U principu ne volim groove metal, ali nešto mi je kod voronjeških Magnetic Storm bilo simpatično. Njihov treći album, my Own War ima u sebi valjda i malo starinskog šarma Sepulture iz devedesetih a koji je meni ipak prirastao srcu pa je ova groove ploča sa malo death metal elemenata mom uhu prijala. Bend svira zaista „gruvi“, koristeći sve proverene i funkcionalne trikove žanra, sa tribalnim elementima i kornovskim razbrajalicama  u pevanju (pa i gajdama), a ima i odličan zvuk. Dvanaest pesama je svakako previše za mene da se odsedi u jednom cugu, ali neko ko je naklonjeniji ovakvoj muzici nego što sam ja će bez sumnje voleti My Own War:

https://magneticstormband.bandcamp.com/album/my-own-war-2021

Slično, i Holy Wretched spajaju death metal sa nu metal i metalcore elementima što opet nije sasvim u skladu sa mojim interesovanjima, ali ovaj trio iz mesta koije se zove Corona, u Kaliforniji, na svom drugom albumu, Tales from The Dark Side svakako svira ubeđeno i srčano. Ovo je dosta gruverska muzika, ali uz dostatnu količinu death metal elemenata da meni bude ne samo prihvatljiva već i  da sasvim kulturno preslušam materijal i pohvalim Holy Wretched za svirku i produkciju:

https://holywretched.bandcamp.com/album/tales-from-the-dark-side

Last Year’s Tragedy svakako nisu moj tip metala plus, album je iz prošle nedelje ali kako ovde suviše retko imamo prilike da pokrijemo izdanja koja dolaze iz Afrike, onda vredi malo izaći iz zone komfora. Elem, bend je iz Kenije, sastavljen od ekipe prijatelja sa fakulteta i radi već duže od decenije. Amongst Lions im je prvi album i ovo je vrlo sigurna, ne napadno „afrička“ ali osobena interpretacija modernijeg metala koji je negde na koordinatama melodičnijeg metalcorea, sa zrnom posthardcore emotivnosti. Kako rekoh, nije to baš muzika za mene ali Last Year’s Tragedy zvuče ubedljivo i, važnije, iskreno, sa vrlo emotivnom ali discipliovanom i dobro produciranom svirkom. Album ima jedanaest pesama epskih tema i dualnih muško-ženskih vokala pa ekipa iz Najrobija svakako treba da bude interesantna publici koja voli melodičniji, popu bliski metalcore:

https://lastyearstragedy.bandcamp.com/album/amongst-lions

Fortress iz Los Anđelesa su osnovani još 1983. godine i nikada ništa nisu izdali a njihov album Waiting for the Night snimljen još krajem osamdesetih je neka vrsta bijelog kita publike koja voli klasičan, blago radijski orijentisan ali i dalje žestok, pošten hevi metal. Najave da će album konačno izaći prošle godine su bile blago preuranjene – verovatno je pandemija i to pokarabasila – ali evo njih sada, na početku nove dekade i, pa, za ljubitelje ovakvog zvuka svakako se isplatilo čekanje. Ne sad da će Waiting for the Night promeniti ono kako gledamo na istoriju metala ali ovo je kvalitetan, ubedljiv rad iz druge polovine osamdesetih sa jednom tipičnom kombinacijom mačo energije i te neke muške ranjivosti koja je karakterisala dobar deo scene onog vremena. Da su Fortress ovaj album uspeli da izdaju onda, jahali bi na talasu popularnosti koji su izazvali bendovi poput Quiet Riot, Ratt, Cinderella, Motley Crue, Bon Jovi i W.A.S.P. ali njihova priča je očigledno bila predodređena za nekakav drugačiji tok pa je Waiting for the Night više arheološki rad sa kvalitetom zvuka koji je možda i malčice lo-fi (uporediti sa kasnije snimljenom bonus pesmom na kraju) ali i sa pesmama koje su veoma ubedljive i sasvim na nivou koji biste očekivali od benda što pretenduje da se umeša u elitno društvo. Vredi čuti:

https://fortressband.bandcamp.com/album/waiting-for-the-night

Njujorški Holy Mother su na svom sedmom albumu, Face This Burn ubedljivi i energični i, pa, bez obzira što je ovo vrlo „komercijalna“, „televizijska“ muzika, meni to prija. Holy Mother nisu neki filozofi i već četvrt veka sviraju heavy metal koji je polovinom devedesetih zvučao modernije da bi danas zvučao ugodno retro, ali imaju uvo za dobar rif, dobru temu, te veštinu za kvalitetan aranžman. Album ima i malo produkcijskih obogaćenja (slušajte uvod za Legends) koja i sama zvuče retro, kao da je ponovo 1995. godina i Nine Inch Nails su najvrelija stvar na MTV-ju. Da budem iskren, verovatno devedesetih ovom bendu ne bih posvetio puno vremena, pa ni danas ovaj album nije nešto što bih vrteo bez prestanka, ali ima ovde dosta prijatnih momenata:

O istom ću trošku pomenuti i da su Therion izbacili novi album, Leviathan i mada ja zaista ne volim naročito oper(et)ski metal koji ova štokholmska ekipa provlači, ne mogu da ne respektujem posvećenost formi koja se demonstrira. Leviathan je napisan i aranžiran sa ljubavlju i, možda i još važnije, miksovan da se sve lepo čuje, tako da imamo i energiju + težinu metala ali i raskošnu slojevitost horskog pevanja i orkestarske svirke. Je li to paklen kič sve na gomili? Ma, jeste, naravno, ali metal je 99% kič a 1% inventivnost i ogrešio bih se o ceo žanr da ne kažem da Therion ovde ne ispoljavaju barem malo inventivnosti. Plus, ovo je album spakovan u vitkih 45 minuta bez apsurdnih preterivanja kakvima je bend bio sklon u prošlosti i lepo se presluša:

Viskonsinski Tantivy su odlični na svom prvom EP-ju, Eyes in the Night. Ova dva momka kroz pet pesama kreirala su vrlo prijemčiv, zarazan omaž NWOBHM uzorima sa zvukom koji nije „najskuplji“ što ćete ga čuti ove nedelje ali izvesna sirovost apsolutno pristaje ovoj žestokoj, rokerskoj, napaljenoj muzici. Četiri dolara za pet ovakvih komada je izvrstan dil:

https://tantivyrocknroll.bandcamp.com/releases

Hjustonski (ili barem delom hjustonski) power metalci The Fabled Fallen imaju vrlo robusne kompozicije na paru debi albuma, Nightmares i Dreams, i prilično sam impresioniran kako ovaj projekat, nastao koliko razumem, sasvim kroz onlajn kolaboraciju muzičara sa raznih strana zemnog šara, zvuči ambiciozno i dobro. Svirka je vrlo dobra, pevanje Mirande Miller upečatljivo a aranžmani, čak i pre nego što pomenem umešno ubačene orkestracije, impresivni. Ono što muzici oduzima malo radosti je opšti kvalitet zvuka koji nije idealan, sa mestimično daleko prekomprimovanim masteringom. Shvatam, naravno da ovo nije „pravi“ bend u nekom old school smislu ali to svakako nije razlog da se ovako solidan materijal na kraju, u postprodukciji, dovede na rub slušljivosti. Poslušajte sami:

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/nightmares

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/dreams

Generation Steel su mladi nemački bend koji voli heavy metal i imao je sreću da ga producira Uwe Lulis iz Accept na debi albumu The Eagle Will Rise. Kako je ovo izdao Pure Steel, jasno je da je u pitanju ploča za koju vredi odvojiti vreme a Generation Steel svakako umešno hvataju to uzbuđenje metala koji se ranih osamdesetih godina lagano odvajao od bluz nasleđa i usmeravao ka ekstremnijim tendencijama. Ovo je, dakako, i melodično i bezobrazno, nostalgično ali sa autentičnom energijom koja nije samo rezultat imitiranja slavnih prethodnika nego, jelte, dolazi iznutra. Album je podugačak sa trinaest pesama i skoro sat vremena trajanja ali je vrlo dobar i odlično produciran pa ga preporučujem svim hevi metal manijacima starije škole:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-eagle-will-rise

Okapi Busdriver je svakako ekscentrično ime za metal bend ali muzika na debi-albumu ovog moskovskog kvarteta nije toliko ekscentrična. Road To New Existence je zapravo vrlo upečatljiv debi koji kombinuje te neke „eksperimentalnije“ i „tehničkije“ pristupe metalu za kolekciju žestokih, moćnih pesama koje imaju ritmički diktat math metala, ali i puno gruva. Kod Okapi Busdriver mi izrazito prija što eksperimentisanje sa metrikama i harmonijama nije prepreka da se naprave dobre pesme sa očiglednim naporom da se sve „progresivno“ što momke interesuje spakuje u po tri-četiri minuta znojave svirke. Ovo ima i radijski ili već, određeni mejnstrim potencijal sa svojom pažnjom da pesme imaju smislenu formu, svojim pamtljivim refrenima i dobrom produkcijom pa Okapi Busdriver preporučujem ljubiteljima Gojire ili, već, sada svakako ne-više-funkcionalnih Rush:

https://okapibusdriver.bandcamp.com/album/road-to-new-existence

„Black Sabbath ali kada bi svirali Afrobeat“ zvuči kao pijani tvit nekog šaljivdžije koji nema šta pametnije da radi u tri ujutro ali kalifornijski Here Lies Man od ovoga napraviše karijeru. Ritual Divination je četvrti album ove ekipe iz Los Anđelesa i fora, da se izrazim mladalački, još uvek pali. Ovo su poletne, ritmički vrlo naglašene pesme sa praktično ritualnim, ali izuzetno dobro raspoloženim pevanjem koje izvlači jednostavne teme i uvlači slušaoca u vrtlog plesa i transa čistim ponavljanjem prostih fraza, a onda preko toga dobijamo distorzirane, bluzerski ofarbane ali nedvosmisleno heavy gitare. Petnaestpesama obećava podugačak program ali Ritual Divination ima lep, prijatan zvuk i ne opterećuje uši, nudeći plesni gruv i hardrokerske gitare u miksu koji je neodoljiv. Izvrsno:

https://hereliesman.bandcamp.com/album/ritual-divination

À TERRE su francuski posthardcore/ screamo bend koji na EP-ju Notre Ciel Noir svira sporo, teško i dovoljno (post)metalski da bude zanimljiv i nama ovde. Ovo je dobro snimljeno, žestoko odsvirano a opet uz svu potrebnu disciplinu da emocije koje se daju budu pažljivo kanalisane u umetničk iskaz bez patetike i prenemaganja. Prilično solidno:

https://aterre.bandcamp.com/album/notre-ciel-noir

Švedski tročlani Helvetestromb kombinuju crust punk i blackened thrash metal na zabavne načine. Već su pseudonimi članova benda ukusno infantilni (Überführer ov Sadistic Violations, Grym Ejakulator i Anal Desecrator) a EP Massive Urban Assault daje šest pesama satanističkog, metaliziranog panka koji je prljav taman koliko treba a onda i disciplinovan taman koliko treba. Poletno, zabavno, energično, pankerski:

https://helvetestromb.bandcamp.com/album/massive-urban-assault-ep

Hollow Corpse je sigurno neka metafora za modernog čoveka a u pitanju je sludge metal bend iz Finske čiji materijal za split album Yhdeksän Ennusmerkkiä zvuči šarmantno i zarazno. Pod uslovom da volite teške, mračne rifove, neumoljivi srednji tempo i izmučene, urlajuće vokale, naravno. Ovde nema zavrtanja ka bluzu i drugih „prijemčivih“ elemenata sludge metala. Hollow Corpse sviraju pažljivo i razumeju dinamiku ali većina njihove muzike je brutalno gaženje duplim bas-bubnjevima i ponavljajućim, mračnim rifovima najniže naštimovanih gitara, preko kojih ide pakleni vokal pevača po imenu Eloton. Ne znam kakva je druga strana splita na kojoj su Noitasapatti ali ovo je vrlo lepo:

https://hollowcorpse.bandcamp.com/album/yhdeks-n-ennusmerkki-split

Teksašani Cara Neir su za više od deset godina rada naređali dosta izdanja i malo sam iznenađen da ih do sada nisam pominjao. No, bolje ikad nego nikad pa je novi album, Phase Out, kojim započinju ovu godinu odlična prilika. Cara Neir su nekakav, recimo, post metal duo sa korenima u ekstremnijim žanrovima, poput grindcorea i slično, ali ne zvuče kao tipičan post metal bend. Phase Out je raznovrsna i rastrzana kutija distorzirane i psihodelične muzike koja ima elemente progresive i videoigračkih saundrtraka u svojoj produkciji. Zapravo, ovo je konceptualni album o tome kako je bend završio u retro video-igri i mada ovde ima mnogo nerdi trikova u muzici, ovo je svakako zdrav i interesantan program:

https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/phase-out

Za kraj, pakao, džigoku. Japanski legendarni death metal sastav Coffins ovu godinu počinje kompilacijom EP-jeva na Horror Pain Gore Death Productions. Defilements, kako se ova kolekcija zove nudi skoro dva sata radikalno tvrdog, teškog i dementnog death metala sa doom metal elementima, povlačeći slušaoca u bezdan crnila snagom svog neumoljivog ali i neodoljivog gravitacionog polja. Coffins sviraju old school death metal u meri u kojoj su sami osnovani polovinom devedesetih i od onda nisu menjali zvuk jer za tim nema potrebe pošto ovo i dalje zvuči kao da su buldožeri i rovokopači stekli samosvest i naučili da sviraju. Defilements sadrži i gomilu sjajnih obrada (Death, Eyehategod, Buzzoven, Iron Monkey, Grief), te koloplet koncertnih snimaka koji zvuče izvrsno. Ako ste ikada voleli Coffins, ova kolekcija je apsolutno obavezna a i ako niste, poslušajte je jer se radi o iskrenom, jednostavnom i ekstremno efektnom death metalu koji ne pametuje, ne filozofira, ne istražuje i ne eksperimentiše već stalno udara u isto mesto dok bol ne postane opsesija i želja.

https://hpgd.bandcamp.com/album/defilements

Video igre: Resident Evil Village: Maiden Visual Demo

Dakle, Capcom je rešio da ove godine puca iz svih oružja pa smo, evo, tek na kraju treće nedelje Januara a već smo zatrpani najavama, tizerima, obećanjima, demonstracijama. Pre nekoliko dana pisao sam o limitiranom demou za Monster Hunter Rise i koliko me je uspalio svojom dinamičnošću, energijom, dobrim raspoloženjem i izvrsnom grafikom, uprkos činjenici da sam skoro tačno znao šta da očekujem. Noćas smo, pak, od Capcoma dobili „Resident Evil Showcase“ i vreme je za drugu vrstu uspaljenosti, onu koju doživljavate kada ste istovremeno izloženi samrtnom strahu i nemilosrdnom zavođenju. Erotska strava? Ne da je to nov koncept u hororu, ali Resident Evil je serijal poznatiji po poluraspalim, klatećim zombijima i bezobiličnim masama nekrotičnog, mutiranog tkiva nego po intrigantnim likovima koji u nama izazivaju nelagodu ali i seksualno uzbuđenje.

Resident Evil Village je tako nazvan jer je, u viziji nekog iz Capcomovog marketinškog odeljenja pisanje ove potonje reči kao „VIIlage“ način da se istovremeno sugeriše da je u pitanju osma „glavna“ Resident Evil igra a da istovremeno publika dobije infomaciju o nekakvoj tematskoj orijentaciji igre. Nisam sasvim siguran zašto se u gejming industriji smatra da je korektna i jasna numeracija igara u serijalu (ili, ako ste Microsoft, konzola) nekakva anatema i mogu samo da nagađam da je poplava naslova koji su samo ponovljeni naslov prve igre iz serijala (Doom, Bionic Commando, pa čak i ekstremno bizaran slučaj Cal of Duty: Modern Warfare) ili samo naslov voljenog serijala plus nekakva reč koja će ga učiniti ljubavi još podložnijim (Doom Eternal, Halo Infinite), ili, pak, naslov serijala a onda vešta igra rečima koja asocira na prvu igru iz serijala (notabilno Yakuza: Like a Dragon ili, da ostanemo u temi, prethodni Resident Evil naslov, koji je umesto broja sedam imao podnaslov Biohazard a što je japansko ime za serijal) rezultat istraživanja na fokus grupama koja su pokazala da su igrači manje skloni kupovini igara što imaju nekakav visok broj u naslovu jer misle da neće moći da isprate narativ bez igranja prethodnih igara. Naravno, nije isključeno da je ovo nekakav problem i signaliziranje da je novi Resident Evil igra koja ima sopstveni narativ gde nije potrebno da išta znate o igrama iz prethodnih četvrt veka svakako neće škoditi Villageu. (Osim što je, naravno, u pitanju direktan nastavak prethodne igre tako da imamo posla sa u najmanju ruku prevarnim marketingom.)

No, ovo je pogotovo naglašeno time da je dosadašnji marketing u velikoj meri akcenat stavio na okruženje i likove, radije nego na mehaniku i sisteme – skoro kao da se postojećoj publici šalje prećutna poruka da je sa Biohazardom Capcom pronašao formulu „modernih“ Resident Evil igara (ignorišući dva vrlo uspela rimejka drugog i trećeg naslova iz serijala) te da je Village mehanički veoma sličan, ali u posve novom okruženju, intrigantnom kombou provincijske zabačenosti i gotske dekadencije.

Zbilja, iako su Resident Evil igre i do sada imale likove, sa Biohazardom koji je dosta akcenta stavio na teksasčejnsovsku porodicu pervertita i degenerika u močvarama Luizijane, Village kao da udvaja napore na ovom planu sa prominentnim mestom za likove u dosadašnjim trejlerima  gde je naglasak, umesto na izopačenosti i ružnoći mnogo više na stilu i zavodljivosti. Noćas smo videli i treći trejler za igru, kao i šestominutni „gameplay reveal“ i potvrdili da će protagonist (ili makar jedan od protagonista) u Villageu ponovo biti Ethan Winters iz prethodne igre koji ovde umesto supruge, traži ćerku, da će ovo ponovo biti prevashodno horor-akciona igra iz prvog lica kao i da će se radnja odvijati (makar u delu igre o kome je pričano) na relaciji selo-zamak.

Ovo svakako ima smisla. Senzibilitet Resident Evil je u velikoj meri definisan „kućom“, zatvorenim, ograničenim prostorom u kome su protagonisti zarobljeni zajedno sa neiskazanim užasima i pretnjama, a upoznavanje ovog prostora, otkrivanje njegovih tajni i pronalaženje načina da se u njemu preživi i na kraju pretekne je takoreći potpis serijala. Naravno, sa godinama se ova paradigma menjala i proširivala pa je treća igra, Resident Evil: Nemesis otvorila veliki deo grada za igranje, četvrta je imala svoju porciju gotskih enterijera ali se notabilno dešavala u dobrom svom delu u ruralnom okruženju (bukvalno u selu), dok će peta i šesta napraviti skoro potpun prelazak u domen „normalnih“ akcionih igara sa linearnim prolaženjem kroz otvorene prostore. No, sedma igra, Biohazard, je nakon dva Revelations naslova koji su ponovo operisali u manjim, zatvorenim prostorima, veliki akcenat stavila baš na „kuću“ a sada je utisak da sa Village Capcom pokušava da iskompilira najuspešnije elemente serijala, ruralno, otvorenije okruženje titularnog sela a zatim gotsku stravu zamka na brdu.

Imati i jare i pare je svakako časna ambicija kad pravite visokobudžetnu igru i ako Resident Evil Village uspe da bude mehanički onako sigurna kao što je bio BioHazard, bez obzira na povremeno zaista divlje nepredvidive smerove u kojima je ta igra išla testirajući brojne ideje, a da sve poveže sa „gotskijim“ narativom, biću vrlo zadovoljan. Iz dostupnog video-materijala može da se primeti koliko se Capcom upire da uhvati duh ikoničnog Resident Evil 4 (počev od forme inventara, ali i svakako u tom povratku u seosko okruženje), ali i da serijal povede u novom smeru.

Drugačije rečeno, Village za sada deluje kao da pravi do sada najveći odmak od šloki zombi-horora oslonjenog na B-filmove iz osamdesetih i devedesetih, okrećući se mnogo „gotskijim“ motivima, sa, svakako, porcijom užasnih prikaza koje su umotane u krpe i imaju prljave nokte, ali sa porodicom koja odaje distinktno vampirske vibracije, naslanjajući se na vekovnu vlastelinsku tradiciju, uz reference na rumunska prezimena, noseći starinsku fensi odeću i praveći domaće vino koje je, nimalo suptilno, brendirano kao „krv devica“. Pa, mislim, nazdravlje.

Pomenuti gameplay reveal pokazuje i da je borba u igri unapređena sa, reklo bi se, još naglašenijom idejom da je ovo u dobroj meri „thinking man’s FPS“, gde igrač mora da taktizira i koristi ne samo oružje već i okruženje, neke nove sposobnosti (tipa blokiranja) i ono što zna o ponašanju neprijatelja da bi pretekao. Southern Gothic atmosfera je intenzivna a iz dijaloga koji se čuje u ovom videu shvatamo i da je gospođa sa šeširom sestra Jacka Bakera iz prethodne igre, što je zanimljiv način da se povežu dva srodna ali ipak različita horor-koncepta.

Capcom je noćas dostupnim učinio i „visual demo“ pod nazivom Maiden, ali samo za vlasnike Playstation 5 uz obećanje da će drugi demo negde tokom proleća biti napravljen i za ostale platforme za koje se igre priprema (Xbox Series X, Xbox One, Playstation 4, PC). Maiden je kratak komad igranja, u kome nema borbe i napravljen pre svega da Capcom demonstrira kako će igra izgledati i kakav će utisak ostavljati na Playstation 5, sa grafikom visoke rezolucije, ray tracing tehnologijom osvetljenja ali i pažljivo dizajniranim zvukom. Ima, naravno smisla da je ovo Playstation 5 ekskluziva, japanske firme jedna drugu pomažu kada nasuprot stoje gaiđin konkurenti, pa je Village i do sada bio prominentno zastupljen u marketingu za Playstation 5. Maiden utoliko zaista služi kao solidan šoukejs za Sonyjevu tehnologiju.

Ne da sam od njega automatski pao na stražnjicu, da ne bude zabune, ispostavlja se da je ovo prevashodno napravljeno da ukaže na nivo detalja u okruženju i lepe šejdere na teksturama koji zbilja oživljavaju enterijere kroz koje se titularna djeva šunja pokušavajući da se iz tamnice u podrumu, kroz bogato ukrašene hodnike, salone i trpezarije dokopa izlaznih vrata u kuhinji i umakne iz zamka u relativnu sigurnost sela. Nemamo, naravno, ideju o ikakvoj njenoj priči (čak ne znamo ni da je ona stvarno „ona“ jer je niti u jednom momentu ne vidimo, ni delić njenog tela, a ono vrlo malo dijaloga koji čujemo kada joj se likovi obraćaju nam ne govori ništa) ali atmosfera jeste očekivano opresivna u sada već sigurno definisanom Resident Evil stilu „ozbiljnog“ kempa. Ili kempi ozbiljnosti.

Demo počinje, kao rekoh, u tamnici ispod zamka i ovde imamo sada već uobičajene elemente „niskog“ horora, drveni toalet prepun, pa, izmeta i crva, tela ljudi koji su mučeni a zatim, reklo bi se, ritualno ubijani, lance, negve, katance i rešetke. Početak demoa u kamenitom podrumu sa primitivnim ćelijama koje deluju kao da su stare stolećima svakako ostavlja utisak gotskog horora a dalji ulazak u kuću, gde prvo treba proći pored intrigantnog reljefa na zidu, pa kroz procesiju bogato ali starinski opremljenih soba (sa sve prastarim gramofonom ), sve do hodnika ukrašenih draperijama sa dekorativnim oklopima na postamentima – sve je to jedna očekivana ali vrlo uspešno realizovana gradacija motiva i vizuelnih sugestija koje nam možda ne pričaju priču ali, dopunjene pisanim porukama koje nalazimo u okruženju, daju zastrašujuću pozadinu okruženja u kome se igrač nalazi.

Samo igranje je vrlo tradicionalno, sasvim predvidivo za ovu vrstu demoa, sa potrebom da se u okruženju pronađu predmeti koji će nam pomoći da otvorimo prolaze da bi došli do narednih zatvorenih prolaza za koje ćemo opet morati da nađemo predmete da ih otvore, sve uz malo čitanja i pažljivijeg ispitivanja pronađenih predmeta. Naravno, u gotovoj igri će ovakve stvari biti presecane borbom, skupljanjem resursa, pravljenjem municije i lekova, pa će jedna skoro banalna familijarnost ovog dizajna biti umešno obogaćena.

Kakogod, Maiden svakako prikazuje Resident Evil Village u dobrom svetlu sa strane vizuelnog dizajna i atmosfere. A kad kažem „dobrom svetlu“ mislim na to da zapravo ovde nema toliko naglašenog igranja sa svetlom kakvo sam očekivao od demoa specifično napravljenog da reklamira grafiku nove generacije. Štaviše, prvo se valjda primeti koliko su neke stvari „iste“ kao pre: predmeti koje koristimo i dalje lebde u vazduhu, bez prikaza udova protagonistkinje kada, recimo, makazama za žicu seče lance. Dalje, zahvaljujući kompleksnom okruženju, predmeti sa kojima se može interagovati i dalje moraju da budu označeni sasvim nedijegetičkim ikonama. Dok ovo iz sve snage pozdravljam sa stanovišta udobnosti takđe moram da primetim da sam očekivao da Capcom i ovde napravi korak u sledeću generaciju i upotrebi, recimo, suptilne vibracione sposobnosti DualSense kontrolera da nas uputi na hotspotove na ekranu radije nego da ih i dalje obeležava belim kružićem sa crnim X u sredini. Ponovo, ne da se žalim, samo primećujem da i uz novu grafičku tehnologiju neke stare paradigme sasvim lepo opstaju – ovo nije ni negativno ni pozitivno a svakako mi je draže da Capcom koristi oproban i sa niskim nivoom frustracije povezan metod informisanja igrača nego da naživo eksperimentiše sa nečim što bi nas nerviralo neintuitivnošću i neefikasnošću…

S druge strane, dok je zvuk odličan i odmah se primeti da kroz njega dobijamo ogroman deo informacija, osvetljenje koje sam očekivao da bude najuočljiviji „next gen“ element zapravo je vrlo uzdržano i suptilno. Igra praktično nema pokretne izvore svetla, protagonistkinja nigde ne baca senku a samo u nekoliko momemata u demou sam zapravo bio svesno zadivljen time kako ray tracing čini da se senke i obojenost objekata u igri javljaju i kreću na „prirodan“ način, do nedavno nedostižan za consumer-grade tehnologiju. Naravno, mekane, difuzne aure svetla oko sveća ili presijavanja kamenitih blokova u podrumu izgledaju prelepo ali ja sam poluobnevideo čovek i meni sve to deluje kao nešto što biste mogli da napravite i na „stari“ način, prethodnim renderovanjem i bejkovanjem svetlosne mape – naročito jer, naglašavam, praktično nema pokretnih izvora svetla u igri. No, kada se na kraju demoa pojavi sama gospođa, igra svetlosti i senki na njenoj figuri je suptilna ali impresivna.

Maiden je lako predjelo za igru koja bi trebalo da bude jedan od ovogodišnjih najvećih hitova. Capcom se, svakako, okušao i u service game vodama – noćas je najavljen i multiplejer naslov Re:Verse Resident Evil za koji neki kažu da ih nije impresionirao a neki da jedva, jelte, čekaju – ali je dirljivo da je ozbiljno budžetiran i ozbiljno pravljen single player naslov poput novog „brojčanog“ Resident Evila jedno od glavnih u ponudi jela za ovu polusezonu. Naravno, grafika je samo delić igračkog iskustva, često ne među najvažnijima, ali imajući u vidu da mi se Resident Evil Biohazard veoma dopao, spreman sam da sa ozbiljnim enzutijazmom odem i na selo. Sedmi Maj, dakle, pa ćemo se ćerati.

Video igre: Prodeus (Early Access)

Prošla godina je za mene bila godina FPS igara. Izlazak Doom Eternal – i njegov izvanredni kvalitet – zaista je simbolički overila novo doba starog žanra koji je u jednom trenutku delovao kao da se potpuno transformiše u multiplejer/ service game/ looter-shooter hibrid i da za sobom u prašini ostavlja arkane veštine dizajniranja nivoa, zanimljive klase neprijatelja, kompleksno međuzavisni arsenal. Istina je da smo već deceniju i po, otkada je Call of Duty 2 popularisao automatski regenerišuće zdravlje, proveli u „novoj“ FPS paradigmi, u kojoj je, čak i kada ima singl plejer sadržaja, eliminisana svaka (percipirana) frikcija: složeniji tlocrt mapa, neprijatelji sa kojima morate igrati žmurke, potraga za municijom ili zdravljem – sve je ovo žrtvovano na oltaru modernizacije i strimlajnovanja koje su FPS i šutere generalno pretvorili u sprint sa streljačkim metama.

Naravno, onda je došao Dusk i povratak old school šutera na scenu a 2020. godinu su obeležile pripreme za drugi talas igara koje će naslediti Dusk, Amid Evil ili Ion Fury. O Ultrakill sam već pisao, ali pred kraj godine sam kupio još jednu igru u early access programu, što je načelno protivno mojoj praksi – pogotovo uz cenu od 25 evra za nedovršen naslov – ali se do kraja nisam pokajao, naprotiv. Prodeus se pokazao kao idealna igračka za starog čoveka željnog još Doom-olikih iskustava.

Prodeus prave svega dva (i po) čoveka, a u okviru studija Bounding Box Software Inc. Zvanično, izdavač je Humble Games, ali, naravno, u praksi Bounding Box kontrolišu praktično sve u vezi razvoja i plasmana Prodeusa. Kako je ovo ful-3D igra u kojoj retro-grafika ne podrazumeva kupovinu gotovih aseta i kopipejstovanje preko noći na jednostavne mape, tako je i u zbilji Prodeus igra gde ima dosta da se radi (a i u čijem razvoju je učešće „zajednice“ presudno, između ostalog u smislu testiranja), pa otud i njen relativno spori put ka cilju. Igra je u nekoj formi u razvoju od 2017. godine a dvojica glavnih developera, Mike Voeller i Jason Mojica veterani su FPS dizajna koji su se upoznali radeći u Raven Softwareu na jakom drugoligaškom FPS-u Singularity. Mojica je radio i u švedskom Starbreezeu, kombinovano ovi ljudi u CV-jevima imaju i Call of Duty i Bioshock Infinite i Wolfenstein (onaj Ravenov o kome danas niko i ne priča), i Payday 2, a treći član ekipe, Josh „Dragonfly“ O’Sullivan, kreator mapa za igru je cenjena figura iz moderske zajednice okupljene oko originalnog Dooma. Andrew Hulshult, čovek koga smo hvalili za muziku kojom je dao zvučni identitet Dusku, Amid Evilu, ali i prvoj ekspanziji za Doom Eternal je i ovde napravio karakterističan saundtrak kombinujući horor sintisajzere i besne metal gitare.

Prodeus je, da bude odmah jasno, veoma inspirisan Doomom i kada počnete da ga igrate utisak je maltene kao da igrate neki hibridni mod Dooma i Quakea sa naprednim osvetljenjem (ali jednostavnim senkama) presvučenim preko starinski dizajniranih mapa i sprajtova. Bounding Box su se veoma potrudili da postignu vizuelni efekat koji će asocirati na klasične ’90s šutere, ne samo dizajnom neprijatelja i njihovim animacijama, već i time da neprijateljski modeli mogu biti renderovani i kao 2D sprajtovi po uzoru na Doom i Duke Nukem 3D (i ovo je, zapravo default podešavanje), a i pored dinamičkog osvetljenja i veoma agresivnih čestičnih efekata, igra čak i u višim rezolucijama ostavlja utisak da je u pitanju mid-90s grafika sa malim brojem poligona i pikselizovanim teksturama, samo modifikovana novim metodama osvetljavanja. Krajnji rezultat je veoma upečatljiv i „sočan“ sa intenzivnim osećajem vreline i tvrdoće materijala. Najveći deo igre – na do sada postojećim mapama – odvija se u kombinaciji kamenitih eksterijera i hladnih tehnoloških enterijera, a sve napravljeno iznad, praktično, grotla aktivnog vulkana pa je lava jedan od tematski najprisutnijih koncepata u igri, kako u dizajnu samih mapa gde morate paziti da ne upadnete u jezera vrelih, istopljenih metala, tako i u dizajnu neprijatelja od kojih mnogi koriste lavu kao oružje. U odnosu na, recimo, Dusk, i svakako na Ion Fury, Prodeus deluje modernije, sa mnogo više rada uloženog u osvetljenje i grafičke šejdere na teksturama. Ultrakill koji mu je najbliži vršnjak, naravno, ima svoj izuzetni vizuelni identitet, ali Prodeus ima dinamičnije osvetljenje i još kompleksnije šejdere i, ponovo, najbliža asocijacija je zapravo – Doom.

Prodeus ima izvestan narativ, otprilike baš koliko i Doom, posredovan samo kratkim tekstualnim uvodima za svaku od mapa. Kampanji se pristupa sa mape sveta gde pomerate figuricu između dostupnih tačaka koje označavaju ulazak u pojedinačne nivoe i sve je to vrlo SuperMarioWorldovski ustrojeno da igraču da i određenu slobodu po uzoru na Quakeov izbor epizoda. Glavni junak, kako na Steamu kažu developeri, ima ime ali za sada ono nije obnarodovano*, pa ga zajednica zove, naravno, Produde. Ovo svakako nije FPS igra u kojoj se očekuje da „priča“ bude ono što će vas kroz nju vući jer ne samo da tekst na raspolaganju daje samo najosnovniji skelet čak ne ni zapleta već samo konteksta – istraživačka stanica, demoni – već su i bazične postavke igre vrlo naglašeno old school. Produde je jedini lik u igri za koga – a i to samo na osnovu znanja da ga pokreće sam igrač – možemo da pretpostavimo da ima išta nalik ljudskoj inteligenciji. Igra, pored njega nema „likove“ i mada su neki neprijatelji humanoidni, jasno je da u njima nema iskre racionalnog i da se kroz svet igre kreću bezumno, reagujući samo kad vide onog koji ne sme proći.

*i za protagonista developer koristi zamenicu „they“ koja, naravno, može da znači samo da još nisu odlučili kog je pola, ali ako se ispostavi da je protagonist rodno ne-binarna osoba, sa osmehom anticipiram neprijatno kmečanje „konzervativnih“ igrača o tome kako „borci za socijalnu pravdu“ „upropašćavaju igre“

Jednako tako, iako su nivoi na kojima se kampanja odvija razdvojeni na mapi sveta i imate određenu slobodu da birate redosled kojim ćete ih prelaziti (mada se sve uvek na kraju završava na istom mestu – kako igra nema mnogo „priče“, tako u njoj nema ni nekakvog smislenog grananja narativa), oni nemaju nužno mnogo pojedinačnog karaktera kada ih igrate jednog za drugim. Igra će vam saopštiti da je u jednom momentu igrate na mestu gde se vrše iskopavanja rude, na drugom u rafineriji, ali Prodeus generalno ima ujednačen, čak posle izvesnog vremena i pomalo monoton vizuelni identitet, sa vrlo sličnim elementima okruženja i stalno istim neprijateljima tokom postojećeg dela kampanje koji igrate. Ovo nije nužno dilbrejker već utoliko što je jasno da igramo, najverovatnije, ne više od četvrtine kompletne igre i da će ona, može se pretpostaviti, imati veću raznovrsnost okruženja i tema.

Veći problem može da bude to što Prodeus, da tako kažemo, ne okreće svoj najbolji profil ka igraču od prvog trenutka. Nakon lepo dizajniranih, primamljivih menija i solidnog prvog utiska za igru koja je u early accessu, prvih par nivoa Prodeusa deluju kao da je developer mnogo više vremena posvetio endžinu, osvetljenju, teksturama, modelima i animacijama nego samom dizajnu mapa i igranja. Ne da bi to sad bila neka neobična stvar za igru koja je još uvek u razvoju ali kada za igru pljunete 25 evra – bez obzira što je označena kao još u razvoju – prvi utisci su vrlo bitni već utoliko što ovako male operacije ekstremno zavise od „narodnog“, spontanog marketinga samih igrača a nije nezamislivo da se nedovoljno strpljiv igrač malčice smori u prvih par nivoa, pa se, sve osećajući kako ga boli praznina koju je ostavio odlazak 25 Evra u tuđi džep, zatrči na internet da ostavi loš prikaz za igru. Ovo se, srećom, nije dogodilo i Prodeus je za ova dva i po meseca zaradio „overwhelmingly positive“ rejting na Steamu – sasvim zasluženo, dodaću – pa ovo samo naglašavam jer sam i ja prvih pola sata imao sumnjičav izraz na licu, uživajući u osvetljenju, teksturama i efektima, kvalitetno renderovanom oružju i dobrom fidbeku, ali se pitajući da nisu sve te lepe stvari koje sam čuo o Prodeusu bile malčice preuranjene uzevši u obzir jednostavan, ne naročito inspirisan dizajn mapa.

Ispostavilo se da su developeri samo želeli da igrač oseti kako igra postaje sve bolja i sve veći izazov što ide dalje, pa iako je prvi utisak važan, važan je i taj osećaj eskalacije, napredovanja, dinamizovanja iskustva. Prodeus dolazi na svoje posle 3-4 misije i prema kraju postaje izvanredan primer ’90s shooter rivajvla sa kompleksnim mapama, uzbudljivom dinamikom misija i sve urnebesnijim oružjima. Svakako mislim da bi bilo mudrije da je otvaranje igre nešto energičnije, a možda tako i bude u finalnom produktu, no, ono što Prodeus postiže sa svojih prvih par nivoa je da igrača navikne na brzinu i dinamiku igranja: na to koliko se brzo prazne okviri oružja, kako se brzo kreću neprijatelji, koliko su daleko čekpointi, šta će se desiti kad pokupite vredan predmet koji – nimalo sumnjivo, jelte – tek tako stoji na zemlji u prostoriji u koju ste se ušetali.

Prodeus nema tutorijal u ovom trenutku ali je to njegovo otvaranje zapravo mali kurs iz boomer shooter paradigmi i kako ih ova igra apdejtuje za novi milenijum. Iako sve u velikoj meri, kako rekoh, podseća na Doom i Quake, sa karakterističlnim cik-cak kretanjem neprijatelja i načinom na koji se mape uvrću same u sebe i prepune su tajni i neočekivanih prolaza, Prodeus zapravo nije puka imitacija ’90s predložaka. Igre iz prvog talasa nisu imale ni potrebu da se u oružju menjaju okviri niti su oružja imala alternativne vidove paljbe i sve ovo je krenulo da se standardizuje tek u nekom drugom talasu, sa Monolithovim šuterima, sa Half-Lifeom pa onda i sa Ravenovim Soldier of Fortune. Prodeus od ovoga pravi vrlo značajan deo svog dizajna i korektno „rešavanje“ susreta u igri, posebno u kasnijim misijama u kojima ste preplavljeni neprijateljima, zdravlja nema na vidiku a poslednji čekpoint je bio pre pet minuta, zavisi od toga koliko dobru intuiciju imate za brojanje ispaljenih metaka i gde ćete se namestiti da vas u pauzi dok punite oružje ne pregazi krdo četvoronožnih ubica ili zaliju hektolitri lave. Korišćenje alternativnih načina paljbe je takođe esencijalno sa nekim oružjima kod kojih je taster za sekundarnu paljbu zapravo ono glavno (na primer snajper koji koristi „haotičnu municiju“).

Dinamika Prodeusa se dosta brzo pronalazi u onom umirujuće familijarnom obrascu upoznavanja mape, pronalaženja raznobojnih ključeva (igra, srećom, koristi samo dve boje i ne komplikuje previše) koji će vam omogućiti pristup daljim delovima mape koji će vas opet odvesti do teških obračuna dok se, neretko, ponovo ne zateknete na mestu sa kog ste krenuli, ali pod radikalno drugačijim uslovima. Ovo je jedan od najboljih elemenata igre i svakako dobra motivacija da ne odustanete nakon prvih nekoliko nivoa koji su dosta jednostavni. Čak i tokom ovih prvih par nivoa Prodeus se ne stidi da pokaže svoje mišiće sa zanimljivim set pisovima, podlogama koje menjaju elevaciju i neprijateljima koji organizuju masovne napade baš kad ste najslabiji, a moram da priznam da u daljem toku igranja, kada mape postanu kompleksnije a borba veći izazov, igra vrlo jasno demonstrira da ovo nije puka stilska vežba iz imitiranja Dooma i Quakea već promišljeno apdejtovanje boomer shooter formule.

Ono što bi trebalo da bude sveti gral old school FPS naslova – kompleksnost i intrigantnost dizajna mapa ali bez frustriranosti igrača koji luta među identičnim hodnicima i stalno prolazi kroz istoizgledajuća vrata, ne mogući da se snađe u lavirintu što ne pruža dovoljno jasnih putokaza – Prodeus postiže na visokom nivou, držeći lekcije savremenicima. Ne kažem da ovde nije bilo momenata kada bih shvatio da sam na ovom mestu već bio i da se vrtim u krug, ali bilo ih je zamenarujuće malo i dadu se pripisati mom neobraćanju pažnje značajno više nego problemima sa dizajnom. Naprotiv, tim iza Prodeusa učinio je mnogo da predupredi gubljenje i lutanje, koristeći neke moderne tehnike „podsvesnog“ usmeravanja igrača, sa jasno signalizovanim, dobro vidljivim promenama u okruženju kada se one dogode i korišćenjem svetla da vas okrenu u „pravom“ smeru. Razume se, kada posle nekoliko nivoa naučite vizuelni jezik igre ali se i naviknete na logiku dizajna mapa, otkrivaćete mnogo više skrivenih prolaza i štekova sa korisnim resursima (oklop, zdravlje, municija ali i oružja koja ne bi trebalo da imate u tom trenutku ali ste pokazali hvalevrednu radoznalost) ali i sasvim naivan igrač ne bi trebalo da ima problem da se snađe u Prodeusovim lavirintima, prolazima, šahtovima za lift, pokretnim platformama itd. Poslednjih nekoliko mapa su zbilja raskošne sa, recimo, misijom „Hazard“ koja je vrlo vertikalna ali i igraču stavlja u zadatak pronalaženja sopstvenog puta kroz jezero kiseline pomoću tonućih platformi koje pucanjem priziva na površinu. Jedan od hajlajta igre je nešto ranija misija „Marksman“ u kojoj igrač prolazi komplikovan set hodnika povezanih čistinama na kojima ga stalno prati laserski nišan dvojice snajperista na tornju što ga vidite na samom ulazu u mapu. Nakon što posle teških borbi i sprintanja po čistinama da izbegnete snajperske kuršume, sve gledajući u vrata sa zelenim bravama iako zelenog ključa nema ni od korova, stignete do samog tornja i obračunate se sa snajperistima, a misija se preokrene i od igrača očekuje da stigne nazad, do početne tačke, samo bez snajperske pretnje ali sa mnogo više neprijatelja na mapi i mogućnošću da otvara zelena vrata. Marksman je primer duboko promišljenog dizajna mape i razumevanja kako igrača uvesti u njenu logiku dok ne shvati da ju je naučio, a zatim menjajući njene parametre tako da ono što je počeo da smatra poznatim odjednom postane novo, nepoznato, uzbudljivo i preteće.

Neprijatelji u Prodeus su dobrim delom zasnovani na Doom predlošcima i mada se ovde može reći da Bounding Box Software samo idu na oprobanu formulu, nadam se da će finalna igra imati još klasa i maštovitih varijacija na klasiku. Za sada, Prodeus ima praktično svoje verzije Doomovih zombi-vojnika (sa i bez sačmara), Doomovih impova (sa sve bacanjem kugli plazme), Doomovih Pinky Demona (osim što ovi liče na krave i imaju četiri noge), Doomovih Cacodemona (mada ovi liče na muve i pljuju ogromne mlazeve lave koja ostaje na tlu izvesno vreme i nanosi štetu ako pređete preko nje), pa čak i Doomovog Pain Elementala. Igra nema analog džinovskih Cyberdemona – za sada – ali sam se vrlo obradovao kada je u poslednjih nekoliko misija počela da ubacuje neprijatelja koji slično Archvileu iz novijih Doom igara može da drugim protivnicima unapredi karakteristike, pošalje ih na igrača sa više agresivnosti i više zdravlja, a što kreira neke od najuzbudljivijih momenata u čitavoj igri. Oklopljeni vojnici sa minigunom u rukama koje igra čuva kao iznenađenja za momente kad ste taman pomislili da ste bezbedni su, pak, iznenađujuće laki za eliminaciju – jedan projektil iz raketnog bacača će obaviti posao – a kako iza sebe ostavljaju oružje sa punim redenikom od 200 metaka, više sam im se radovao nego što sam ih se plašio.

Generalno, Prodeusovi neprijatelji sami za sebe nisu preopasni jer imaju jednostavne AI rutine i mnogi od nih nisu posebno agresivni, odlučujući se da stoje na distanci i ritmički pucaju na igrača, dok drugi, naravno, jure pravo na vas kao da ne znaju da ih čeka hitac iz sačmare u facu ili salva metaka iz miniguna – tako da igra čini borbu uzbudljivom onako kako boomer shooter filozofija i zapoveda: pametnim kombinovanjem okruženja i neprijatelja. I opet, lako je igrača staviti u uzak prolaz pun neprijatelja visokog DPS ili mu stalno iza leđa otvarati skrivene pretince sa zombijima, ali Prodeus demonstrira veliku zrelost baš time da borba nikada ne deluje jeftino već uvek promišljeno, sa jasnom unutrašnjom logikom koju već unapred razumete (uzmem li ovaj predmet, sigurno će se u sobu teleportovati još neprijatelja, sklonim li se sa linije vatre snajperista, u hodniku će me sigurno čekati zombiji itd.) i potrebom da uvek imate plan za sledeći korak. Utoliko, minigun je sjajan za odbijanje juriša mase neprijatelja prema vama jer ništa živo neće proći kroz oluju metaka koju izbacuje, ali nije idealan za mete koje stoje na distanci i koriste oružja na daljinu, snajper rešava leteće neprijatelje, ali mu treba malo vremena da se spremi za paljbu a to može da bude vreme koje nemate kad ste usred mošpita gde igra sve vreme oko vas teleportuje nove neprijatelje a vi još niste pokosili ni stare itd. U globalu, pogotovo nakon nekoliko sporijih nivoa na početku, Prodeus hvata zaista moćan ritam i uspeva da kreira borbene situacije koje su urnebesno brze i haotične taman koliko treba. Za razliku od modernijih šutera gde neretko ne znate otkud je doleteo metak koji vas je pogodio, Prodeus je fantastično transparentan i igrač u svakom trenutku ima svest o tome šta se na bojištu događa, gde su neprijatelji i kakvu pretnju predstavljaju, gde su municija ili drugi resursi i mada su brzi refleksi i dobro nišanjenje važni, uvek je moguće napraviti plan koji će vam spasti glavu. Naravno, igra onda kreira iznenađenja u vidu teleportujućih pojačanja za neprijatelje – ali najčešće kao jasan odgovor na neki vaš potez – ili pojavljivanja neprijatelja iza novootvorenih vrata baš kad ste mislili da je gotovo, ali ovo je uvek u okviru prećutnog dogovora sa igračem gde se podrazumeva da će on obraćati pažnju a ona vam nikada neće podmetati nepravedne, nepredvidive probleme.

Nahvalio sam dizajn nivoa i misija, malčice kritikovao neprijatelje, ali Prodeus apsolutno blista na poslednjem elementu boomer shooter jednačine, nudeći izuzetno dobra oružja na korišćenje. Ovde se igra čvrsto drži old school ideje da morate krenuti iz siromaštva a završiti sa lepim arsenalom čije bogatstvo neće biti u brojevima već u potencijalu koji vam se daje na raspolaganje, pa je započinjete čak i bez pištolja, samo sa parom junačkih pesnica. Naravno, pištolj stiže vrlo brzo – pesnice, uostalom, ne bi bogznašta uradile protiv letećih neprijatelja napunjenih magmom – i već on signalizira značaj sekundarnog moda paljbe sa mogućnošću nišanjenja niz cev oružja i ispaljivanja kratkog rafala od tri metka koji će zombi-pešadiji odmah smaknuti glavu sa ramena.

Ostatak arsenala je ugodno ’90s intoniran sa, recimo, automatskom puškom koja ima mali okvir ali možete u svakoj ruci nositi po jednu, pomenutim minigunom čiji redenik od 200 metaka ne zahteva punjenje dok se ne istroši do kraja i omogućava kreiranje bukvalno bujice uništenja ispred igrača, bacačem granata gde sekundarna paljba priprema lepljive mine koje će pogođeni neprijatelji, ako ste sve dobro isplanirali, uneti među svoje kolege pre detonacije, i raketnim bacačem gde eksploziju projektila možete sami aktivirati u bilo kom trenutku a što je idealno za skidanje letećih meta koje se kreću i morate da ih „pokupite“ spleš štetom. Pomenuti snajper je jedno od najkorisnijih oružja u igri pogotovo što mu je primarni mod paljbe zasipanje protivnika bujicom „haosa“ koja mete nalazi bez nišanjenja, a što može da napravi pokolj u zgusnutim neprijateljskim redovima, dok plazma puška koju nalazite pred kraj kampanje ne samo da razbija protivnike dugačkim, razornim rafalima već može i da ispali navodeću sondu koja se lepi za protivnike pa ih meci nalaze čak i ako pucate iza zaklona.

Veliko je zadovoljstvo igrati novu igru u kojoj je ručni raketni bacač ponovo deo arsenala i tretira se kao oružje koje zahteva malo taktike i veštine da samog sebe ne oduvate sa lica planete, ali koje je apsolutno razorno u susretima sa grupama neprijatelja ili velikim, teškim protivnicima kojima treba više ubeđivanja da vas ostave na miru. Prodeus, tipično, kreira veoma brze borbene scenarije u kojima stalno menjate oružja (moguće je ovo učiniti i ulaskom u meni za igrače koji žele da malo razmisle o taktici), jurite kao ludi da izbegnete napade i postavite se u najbolji položaj da uzvratite, skačete, pucate u letu…

Naravno, ključno oružje u arsenalu je sačmara i Prodeus ih ima dve. Prva je standardna pumperica koja iz bliza može da preseče zombija na pola, ali čiji sekundarni mod paljbe omogućava punjenje patrone haos-municijom pa se projektil onda lepi za neprijatelja i, ako ga nije ubio prvim kontaktom, nastavlja da mu nanosi štetu. Šarmantno! No, zvezda večeri je svakako super-sačmara, monstrum koji može da ispali ne dve, ne tri (kao u Quake: Arcane Dimensions) nego čak četiri patrone odjednom a što će u pire pretvoriti bukvalno svakog protivnika u igri. Naravno, ovo brzo troši municiju i balans je time pažljivo uspostavljen.

Oružja nisu samo pažljivo dizajnirana u igračkom smislu već i audiovizuelno, sa izvrsnim osećajem koji daju animacijama i zvukom. Minigun zaista ostavlja utisak da u rukama držite jedva kontrolisanu mašinu koja pravi čistu smrt*, super shotgun je falusni simbol par-ekselans u savremenim igrama a snajperska puška, kada ispalite hitac koji pojede čak deset metaka odjednom, čini da se osetite kao božanstvo koje je protivnika upravo pogodilo nebeskom munjom sa sve tragom projektila u vazduhu i zvukom groma. Prodeus je i inače, kako rekosmo, vrlo pažljivo dizajniran na audiovizuelnom planu da zadovolji sve one najkrvoločnije potrebe old school FPS igrača pa su borbe okupane ne samo magma-pljuvačkom već i kofama krvi i delova tela poslatih u različite krajeve sobe apsurdno prejakim oružjima. Hulshultov saundtrak je, razume se, dinamički ugođen sa događanjima na ekranu, pružajući majstorsku, praktično „metroidski“ ambijentalnu tenziju u mirnijim momentima a onda vadeći sve distorzije koje ima za gitarske obračune koji slede kad naletite na neprijatelje.

*a što me tera da sanjarim o nekom budućem portu Prodeusa za Playstation 5 gde bi njegov haptički fidbek mogao da nas dovede na rub sladostrašća

Prodeus je, dakle, za sada paket koji mnogo obećava ali i dosta toga isporučuje sa zamerkama koje se odnose najviše na to da igra tek posle nekoliko nivoa pristaje da pokaže koliko je dobra i elegantna, a što će možda biti doterano u finalnoj verziji. Relativno konzervativan neprijateljski dizajn jeste neka vrsta zamerke ali Prodeus sa svojom menažerijom radi mnogo, pa ću  reći da više volim da se autori bave klasama neprijatelja koje razumeju i kreiraju kvalitetne borbene susrete, nego da inoviraju ali da krajnji rezultat bude lošije izbalansiran. Ako bih mogao da izvoljevam, svakako bih voleo da se neka oružja, posebno snajperska puška i super-sačmara dobiju ranije u kampanji (na super-sačmaru ruke stavite tek pre sam kraj dostupnog dela kampanje) jer je igranje sa njima naprosto veoma zabavno. Opet, Prodeus jeste pravljen sa idejom ponovnog igranja pređenih mapa radi boljeg skora i uhvatio sam sebe da se vraćam starim mapama  jer uživam da kroz sada poznata okruženja prosto letim koristeći oružja što ih u prvom prelasku nisam imao. Zapravo, najveća zamerka na dizajn ide na ime čekpointova koji imitiraju koncept iz Bioshocka, vraćajući vas u igru sa punim zdravljem ali tako da su svi neprijatelji koje ste ubili i dalje mrtvi. Ovo može da trivijalizuje izazov i razumno je sebi nametati ograničenja tipa „pređi celu mapu bez ijedne smrti“ ako vam ovo smeta.

Nimalo ne treba podceniti činjenicu da je Prodeus od početka pravljen sa idejom učešća zajednice na umu, pa igra ima vrlo robustan editor nivoa u svom sastavu, ali i vrlo udoban interfejs za pretraživanje i igranje mapa koje su napravili drugi igrači. Prodeus u ovom trenutku ima više od sto „nezvaničnih“ mapa poteklih iz naroda, te pažljivo dizajniran interfejs za njihovu pretragu uključujući kriterijume kao što su „najnovije“, „najbolje ocenjene“ ili „najlošije ocenjene“ ali i tagove poput „samo pištolj“, „64“ ili, pogađate, „Doom“. Pošto je, dakle, pravljenje mapa za igru lako, a njihovo pronalaženje, sortiranje i igranje takođe izuzetno lako, naprosto ne vidim da će Prodeus u skorije vreme napustiti moj harddisk. Developeri omogućuju da svaku mapu ocenite kao „lošu“, „okej“ i „dobru“ što je intuitivan i upotrebljiv sistem gradiranja i zajednica je za sada vrlo živa i inspirisana. Jutros sam, eto, igrao dve mape inspirisane originalnim Doomom (od kojih je jedna rimejk prvog Doom nivoa) koje su bile pristojne ali je ova druga svakako ostavljala utisak da je u pitanju fanovski rad sa svojim insistiranjem na beskonačnim talasima neprijatelja. No, treća mapa, inspirisana id-ovim Return to Castle Wolfenstein (nazvana Castle Boarstone) je, moram da priznam, izvanredan rad koji bi sasvim legitimno mogao da se prodaje komercijalno u nekom omažu čuvenoj igri.

Pa, tako, Prodeus je svakako igra namenjena vrlo određenom segmentu publike, ali njemu nudi zaista raskošan i prijemčiv program, sve uz obećanje da je ovo za sada nedovršen produkt koji će TEK da zablista i, inšalah, pretvoriti se u platformu što će da živi još godinama. Što se mene tiče, ja sam svojih 25 Evra vrlo lepo proigrao i svakom ljubitelju boomer shooter programa sugerišem da uskoči na Prodeus kompoziciju pre nego što igra dobije mnogo novog sadržaja i neizbežno poskupi. Nećete se vratiti.

Pročitani Stripovi: Man and Superman

Grafički roman od stotinak strana Man and Superman koji je napisao Marv Wolfman a nacrtao Claudio Castellini izašao je još 2019. godine ali sam ga ja nekako čuvao do sada, sve odlažući čitanje baš onako kako stvar koju najviše volite od svega na tanjiru ostavljate za kraj, za poslednji zalogaj pred neumitni razlaz. Ne da sad ja nešto najavljujem odlazak sa ove planete, ne učitavajmo previše u metaforu, samo hoću da objasnim zašto sam čekao skoro dve pune godine da se prihvatim nečega što mi je odmah privuklo pažnju, dobilo solidan marketinški napor sa strane DC-ja i bilo uglavnom veoma dobro prihvaćeno od strane publike. Sam Wolfman smatra da je ovo najbolja priča o Supermenu koju je ikada napisao. Završavajući prelazak ovog roman(čić)a pomislio sam da je to svakako blizu istine ali da Wolfman svoje najbolje radove u karijeri ipak nije napravio pišući Supermena.

Marv Wolfman je strip-legenda i jedan od onih scenarista čiji su superherojski radovi obeležili i moje detinjstvo. Blizak prijatelj pokojnog Lena Weina, Wolfman je za mene pre svega jedan od onih skriptrajtera koji su, nakon što je Stan Lee prestao da piše Spajdermena, preuzeli baklju i pisali u onom što ja još uvek smatram najuzbudljivijim periodom u Spajdermenovom životu. Len Wein, Gerry Conway i Marv Wolfman su moje post-leejevsko spajdermensko sveto trojstvo na neki način, pre nego što ću postati svestan Rogera Sterna, Petera Davida itd.

Wolfman je, naravno, u Marvelu radio i mnoge druge značajne stvari. Kreirao je lik Nove sa Johnom Buscemom a koji je, zapravo bio nova* verzija lika kog je Wolfman kreirao  svom fanzinu Super Adventures još 1966. godine (pod imenom The Star) i u svom Marvel-životu kanalisao sličnu energiju kao i Spajdermen spajajući urnebesne super-avanture sa realističnim životnim problemima mladog, socijalno neprilagođenog muškarca. Wolfman je, kao proteže Leejevog protežea Roya Thomasa bio i urednik u Marvelu (zapravo pre nego što će krenuti ozbiljnije da piše, što je u američkim stripovima česta pojava)**, radeći njihova crno-bela izdanja pa je sa Geneom Colanom pokrenuo i horor-magazin The Tomb of Dracula, praktično preuzimajući baklju od Warrenovih horor-publikacija i apdejtujući stripovski horor za lude sedamdesete.

*heh, „nova“

**jer, recimo, i na Man and Superman je urednik bio Peter Tomasi koji će par godina kasnije i sam pisati baš Supermena.

No, Wolfman je strip-karijeru zapravo počeo u DC-ju još krajem šezdesetih, između ostalog kratko pišući tadašnji, „stari“ Teen Titans, pa je, kad se pokarabasio s Marvelom – a bio im je i glavni urednik – došao natrag u DC i 1980. godine sa Georgeom Pérezom pokrenuo New Teen Titans, i dalje jedan od meni najdražih superherojskih stripova te ere*. Naravno, Wolfman je radio i druge stvari u DC-ju, uključujući Supermena (sa Gilom Kaneom), a neka vrsta krune ovog dela karijere bilo je kada su on i Pérez dobili da rade Crisis on Infinite Earths 1985. godine, prvu DC-jevu „krizu“, prvo veliko, zvanično pospremanje kontinuiteta i vrtoglavu multiverzalnu sagu čiji se odjeci i danas jako osećaju u DC-jevim stripovima.

*delimično publikovan u novosadskom Strip Zabavniku

Drugim rečima, i da premotamo malo unapred, posle svađa sa DC-jem, rada za druge izdavače (Disney, dok je Disney još radio stripove, Devil’s Due itd.), raznoraznih tužbi, suđenja i rada na televiziji, videti Wolfmana potkraj druge decenije XXI veka kako ponovo piše Supermena, a sa tako finim crtačem kao što je Castellini nije samo prijatno iznenađenje već i uzbudljiva pomisao šta Wolfman, posle toliko dekada ima i želi da kaže o Velikom Plavom u nečemu što će, gotovo izvesno, biti njegova poslednja reč o najvećem superheroju svih vremena?

Ispostavlja se, pak, da je Man and Superman mogao da izađe punih deset godina ranije jer je tada bio i završen – Wolfman je skript napisao 2006. godine, a priča je trebalo da izađe u magazinu Superman Confidential, koji je objavljivao priče postavljene u rane godine Supermenove superherojske karijere. Ovaj magazin je započeo kao medijum gde su Darwin Cooke i Tim Sale zadali specifičan ton svojom prvom pričom (nostalgičan ali ne staromodan, jelte), da bi se dalje kreativni timovi rotirali, a Wolfman je napisao scenario za četiri epizode koje će zajedno tvoriti priču o Supermenovom dolasku u Metropolis. No, kako već to u ovom surovom biznisu biva, Superman Confdential je prestao sa izlaženjem posle četrnaest brojeva i strip koji je već bio nacrtan, kolorisan i leterovan je stavljen u fioku da…

…pa, eto, da čeka više od decenije da bude objavljen. DC je ovde uradio ljudsku stvar i nije nas smarao sa izlaženjem u nastavcima, dajući nam jedan zaokružen paket i na tome im treba aplaudirati.

Wolfman kaže da ga je tadašnji glavni urednik DC-ja, Dan DiDio pitao da sam odabere u koju će eru smestiti priču a njemu je, eto, za srce prirastao momenat kada mladi Klark Kent napušta kanzašku provinciju u kojoj je odrastao, okrilje porodice koja ga voli i zajednice koju poznaje, da bi ostvario svoje snove o bavljenju novinarstvom u velikom gradu – Metropolisu. Utoliko, Wolfman, dakle, ovde piše i prve susrete Klarka Kenta sa nekim od ključnih likova koji će obeležiti njegov život, poput reporterske zvezde Lois Lane, hitrog fotoreportera Jimmyja Olsena, nestrpljivog, grubog ali 130% profesionalnog glavnog urednika Daily Planeta, Perryja Whitea – sa sve cigarom koju ne vadi iz zuba – ali i Lexa Luthora, bogatog preduzimača i tehnološkog mogula koji će Supermenu biti jedan od najljućih protivnika tokom poslednjih osam decenija.

Priča o Supermenu u kojima ponovo gledamo kako je on mlad, neiskusan i po prvi put se susreće sa članovima kanonskog ansambla što će njegove stripove nositi na plećima još od Drugog svetskog rata imamo, hvalabogu, koliko hoćemo. Uz svu svoju glasno reklamiranu kreativnost i nesputanu imaginativnost, superherojski stripovi malo koju stvar više obožavaju od recikliranja. Pogotovo kada su u pitanju motivi vezani za superheroja kog svi znaju i čija su iskušenja tokom odrastanja praktično deo kolektivnog sećanja čitave Amerike – ali i dobrog dela ostatka sveta. Čak i da niste čitali stripove, Supermen je imao radio-drame, crtane filmove, prozne pustolovine, pa na kraju i film Richarda Donnera iz 1978. godine.* Nedavno sam pisao o miniserijalu Superman Smashes the Klan koji se takođe događa u Supermenovoj mladosti, a pre desetak godina, kada je DC smelo ušao u ribut cele svoje istorije sa New 52/ DCNU projektom, Grant Morrison je i sam u Action Comics pričao novu verziju Supermenove mladosti.

*interesantno je da posle ovog uspešnog filma nikada više ni jedan film o Supermenu nije snimljen u Holivudu.

Ono što Wolfmanov i Castellinijev roman izdvaja od drugih alternativnih pričanja o mladom Supermenu je svakako jedan izražen human senzibilitet ali i vidan napor da se u najvećem superheroju ikad pronađe ranjivost koja će ga učiniti bližim „običnom“ čoveku. Wolfman je, zvanično, zaista započeo svoju karijeru u DC-ju ali je stasao i sazreo kao pisac u Marvelu pod Leejem i Thomasom i rekao bih da su mnogi njegovi najbolji radovi upravo nosili taj izrazito marvelovski koktel snage i ranjovosti. Oslanjajući se na Leejevu formulu koja je dokazala da su najzanimljiviji superheroji oni koji imaju slabosti, Wolfman je Novu formatirao vrlo slično originalnom Spajdermenu, prikazujući mladića sa nezemaljskim moćima ali sasvim zemaljskim problemima i sumnjama, dok su New Teen Titans bili čitav tim društveno neuklopljenih tinejdžera koji će svoj status frikova pokušavati da psihološki prebrode na različite načine.

Utoliko, Man and Superman prilično spretno u mladom Supermenu nalazi zrno slabosti, neksus nesigurnosti koji je ubedljiv i u okviru onog što kanonski znamo o Supermenu ali i u okviru same priče. Wolfman mladog Kenta prikazuje kao snažnog mladića – Castellini mu daje fizikus grčkog božanstva sa sve ikoničkim pozama koje mu prirodno dolaze – koji istovremeno shvata da snaga nije ono što se broji u današnjem društvu i ovo je uspela metafora za seljače koje pokušava da se snađe u velikom gradu gde uviđa da sve što ga je činilo najjačim i cenjenim u njegovoj provincijskoj utopiji, ovde skoro da se ne broji.

Naravno, metafora i nije sasvim metafora jer Klark Kent bukvalno jeste seljače koje dolazi u veliki grad gde treba da definiše mesto u urbanoj košnici, ubedi ljude da u njemu vide produktivnog člana društva, konačno, pronađe ljude sa kojima će se osećati kao da je među svojima, ali koji će ga i inspirisati da bude više nego što je bio do tada – mamin i tatin ljubimac i vredni radnik na farmi.

Ima nečeg starinskog u ovom stripu. Wolfman u uvodu veli da mu je jedan od ciljeva sa ovim radom bilo da pokaže i to da, iako spada u scenariste starije generacije, on ume da se prilagodi i novim trendovima u superherojskom stripu i piše u „novom“ stilu. Kako je u vreme kada je on ovo pisao Jeph Loeb uništavao Marvelovu Ultimate liniju (a radio i Superman/ Batman za DC), pomalo mi je i drago da se vidi da Wolfman ipak piše malčice starinski. Ovo je svakako strip čije je pripovedanje modernije, sa Castellinijevim odličnim vladanjem tempom i dinamikom naracije, ali Wolfman ne može da odoli da mnoge prizore ne optereti sa nešto više teksta nego što im je potrebno, negde da „objasni“ šta se na slici događa – kako se to radilo nekad – a negde da naprosto da okruženju više karaktera, pogotovo na scenama gde Klarkov supersluh hvata fragmente mnogih razgovora i nudi nam „sliku“ grada kroz njegov narativ.

No, deo „starinskog“ šmeka je apsolutno i ta ideja da će se vredni sin farmera koji je do juče rmbao po polju, plastio seno i tepao kravama levelapovati ne na osnovu kojekakvih STEM veština ili postajući lekar, političar ili astronaut, već – novinar. Pismenost kao „skupa“ veština kojoj se stremi a koja na selu nema pravu vrednost, dok je u gradu podrazumevana kao osnovna nasušna potreba jeste starinski ali izuzetno šarmantan motiv, a prikazivanje Klarka Kenta kao nekog ko se u svoje pisanje izuzetno ulaže, krijući radove da ih drugi ne vide jer se stidi, ali i prilježno se trudeći da dobije posao reportera u Daily Planetu – ovo je topla, ljudska srž oko koje je ova priča sklopljena. Wolfmanu lepo polazi za rukom da nas stavi u Klarkovu kožu kad ovaj treba da provede prvu noć u metropoli, u olupanom iznajmljenom stanu kog je gazda daleko preterano nahvalio kad je davao oglas, ali i kada se susretne sa velegradskim medijima koji se, ispostavlja se, ne uklapaju u Klarkovu idealizovanu sliku.

Susreti sa Whiteom i posebno Lois Lane su takođe ispisani odlično, sa Whiteom koji ima onaj istorijski šmek velikih novinskih urednika (a koji mu bolje leži nego J.J. Jamesonu kog će psihotična opsednutost Spajdermenom uvek malo izbacivati iz ležišta), dok je Lane oslikana sa dobro pogođenim šmekom iskusnije, opasne gradske face pa i sa lepo pogođenom erotičnom crtom koja se sjajno uklapa u ideju o mladom Klarku što je zabezeknut gradskim svetlima i uzbuđen dok se susreće sa ljudima o kojima je i koje je do sada samo čitao.

Wolfman kaže da se pita da li je ovaj strip ovoliko dugo čekao na izlaženje i zato što u njemu praktično nema Supermena. Ovo je priča o Klarku što se rve sa idejom da ima moć koja mu daje odgovornost da bude više od dobrog sina i ambicioznog reportera, i koji istovremeno treba da nauči da bude jedan od građana Metropolisa, shvatajući da nikada zapravo ne može da bude tek jedan od njih. Urbana sredina je, posmatrano iz vizure provincije (gde se nikad ništa važno ne događa) mesto stalnih promena i uzbuđenja i mladić se brzo upliće u spasavanje života koji bi bili izgubljeni da u blizini nije bilo nikog sa supermoćima, a onda se za njega zainteresuju mediji, policija, krenu da kolaju abrovi a novine da publikuju spekulacije.

Osvežavajuće je videti Supermena koji ne zna šta da radi, jer smo toliko navikli da scenaristi moraju da smišljaju komplikovane izgovore da ga stave u podređen položaj u modernim stripovima. Ovde Klark nema još ni svoj superherojski alijas, za kostim koji mu je makla sašila nije siguran da li na njemu ne izgleda smešno a cela ideja da će moći da ima tajni identitet tako što će, kao Klark Kent, malo da se pogrbi, stavi naočari i priča sa malo povišenim tonalitetom mu deluje bizarno neubedljivo. Ovo je, zaista, čak i kad spasava živote i lebdi iznad zapanjenih građana, jedan ranjiviji, „ljudskij“ Supermen u meri u kojoj nas naša ranjivost čini ljudskijim, jelte.

Wolfman pogotovo pazi da pokaže da supermoći ne znače i supersnalažljivost pa mada Supermen ovde spasava nekoliko života na načine koji podsećaju na „stare“ stripove gde će Klark Kent diskretno koristiti svoj super-dah ili neku drugu moć, on istovremeno pravi i greške, zbog kojih se kaje i pomalo i paniči. Odnos što se razvija između njega i Lois Lane koja ga zadirkuje ali i iskazuje poštovanje mladom, vrlo temeljnom reporteru je uverljiv i zaista služi kao temelj za sve što znamo da će u njihovim životima kasnije doći.

Glavni problem Man and Superman je svakako to da je centralni, „krimi“ zaplet nebulozan i zaista deluje kao nešto teleportovano sa kraja šezdesetih u moderne stripove. Da je ovo strip pisan sa malo više kempi energije, to bi verovatno lakše prošlo, ali onda možda ne bismo dovoljno „verovali“ mladom Supermenu koji se zamomčio ali još nije postao „zaista“ super. Ovako, Lex Luthor i njegovi mračni planovi deluju gotovo parodično glupo sa ne samo neuverljivom zaverom već i bizarno staromodnom motivacijom koja naprosto ne pije vodu ni u 1996. godini u koju je ovaj strip načelno smešten. Kako se dobar deo zaključka i vrti oko ideje da su Supermen i Lex nakon ove priče jedan drugog definisali kao svog najvećeg neprijatelja, tako je i šteta da Wolfman nije napisao interesantniji zaplet.

Castellinijev crtež je zato na visini zadatka. Iako Italijan, koji je radio i za Bonelli – na primer, lansirajući Nathana Nevera i crtajući i Dylana Doga – Castellinijev stil je vidno „američki“ sa jasnim uticajem Nerala Adamsa i Johna Busceme koje navodi kao najveće uzore. Utoliko, i ovde ima blago staromodnog šmeka, posebno u emocijama koje Castellini daje mladom Klarku gde će mu lice često biti skoro karikirano „potreseno“ sa suzama na obrazima i očima sklopljenih u stidu. No, „stari“ superheroji su uvek imali jaku dimenzju sapunske opere pa je to naprosto deo paketa i ovde. Ono što sam ja kod Castellinija uvek voleo je čist lejaut, lep, čitak dizajn tabli sa pažnjom da se ključni elementi crteža uvek stave u fokus čitaočevog pogleda i jedno tečno pripovedanje gde se najveći deo priče, ali i atmosfere, duha mesta, dobija samo kroz vizuelni medij. Kako je ovo priča o momku sa sela koji otkriva grad ali i gradu koji otkriva svog prvog superheroja, Castellini apsolutno dominira ne samo crtežima urbanih panorama nad kojima Klark leti bez kostima i divi im se već i, onda, manjim, mirnijim slikama gde se on kao nekakvo božanstvo spušta sa neba na zemlju, u zavučene uličice gde ga niko neće videti, među kante za đubrem i radoznale mačke, gde, iako ima super-vid, momak ipak kupuje novine da se informiše.

Castellini veoma pazi na karakternost svojih likova a što je važno u stripu u kome nema mnogo „prave“ akcije a nimalo tuče i gde su obični ljudi iz svakodnevnog okruženja ono što će definisati Klarkov odnos ka gradu i kasnije – celoj planeti. Otud su i šibicari koje sreće čim stupi u Metropolis, gazda koji mu izdaje stan uz obilnu količinu preterivanja i laži, ali i kolege-čistači (a koji su svi, kao i Kal-El, imigranti) važni likovi iako ih nikada više nećemo videti u stripovima i Castellini im svima daje jaka, izražajna lica i unutrašnje živote. Svakako, ovi likovi su upečatljiviji nego Lex Luthor. Crtanjem Lois Lane Castellini verovatno najjasnije kanališe Buscemu (koji je, uostalom, i sam italijanskog porekla) dajući novinarskoj zvezdi jedan decidno apeninski šarm sa jakim jagodicama i debelim usnama jedne Sofije Loren. Castellini je odličan u karakterizaciji i dinamizaciji „običnih“ ljudskih odnosa pa je za ovaj strip sa, rekosmo, vrlo malo akcije, on bio odličan izbor, uradivši pored kompletnog crteža i dobar deo jakog, vedrog a dinamičnog kolora. Veteran leteringa, Tom Orzechowski je i sam pružio ubedljivu partiju doprinoseći bezmerno karakteru stripa.

Moj finalni utisak o Man and Superman je ipak nešto slabiji od onog čemu sam se nadao, najpre na ime tog zastarelog zapleta a zatim i na ime Wolfmanovih pokušaja da „uozbilji“ priču kroz političku debatu o bezbednosti građana i uvođenju policijskog časa da se ona osigura. Dok je ovo svakako primerena tema za momenat u kome sam strip zapravo pročitao, jelte, Wolfman kao da nema šta da kaže o njoj i ona visi u vazduhu sasvim nerazrešeno, bez dovoljno pomoći od strane pomenutog zapleta i raspleta. Povrh svega, jedan od ključnih momenata u uspostavljanju odnosa između Supermena i Lois Lane je onaj u kome će on njoj spasti život i mada to nije samo po sebi negativno, naravno, način na koji to Wolfman narativno uokviruje a posebno na koji Castellini crta, erotizujući „žrtvu“ i „spasioca“ iako spada u deo tradicije Supermena i superherojštine generalno, deluje kao najzastareliji, najizlizaniji momenat u ovoj priči.

No, naravno, niko nije ni tvrdio da će ovo biti savršen strip. Svakako, Wolfmanov ponos ovim romanom i tvrdnja da je napisao najbolju svoju priču o Supermenu su na mestu a Man and Superman, iako neće u mom srcu zaraditi status klasika kakvom sam se nadao, svakako mi je pružio jedno prijatno veče u društvu starih prijatelja.

Pročitani stripovi: The Batman’s Grave

The Batman’s Grave je strip koji je u tekućoj DC-jevoj ponudi prešao sasvim neočekivanu trajektoriju od ozbiljnih najava novog maksi serijala dve superzvezde američkog stripa, pa preko tavorenja u vakuumu prvih nekoliko meseci epidemije, da bi do kraja, pre par nedelja, bio doteran skoro pa po dužnosti, uz što manje priče i izbegavanje da se uopšte pominje u marketingu. Malo su, naravno, bile u pitanju objektivne okolnosti, a malo i subjektivni faktori.

Warren Ellis je, naravno, poznat kao scenarista stripova koji superherojski strip ne voli niti specijalno ceni i koji se njemu vraća uglavnom onda kada misli da ima da kaže nešto posebno novo, a češće, barem po sopstvenim insinuacijama, kada mu izdavači ponude velike pare. Poslednji put je Britanac bio viđen u DC-ju kako piše The Wild Storm, svojevrsni ribut Wildstorm univerzuma koji je prvo bio deo Imageovoe ponude, kasnije imao nezavisni život, pa prvo meko a onda „tvrdo“ uključen u tekući DC kontinuitet. Tokom New 52 faze, Wildstorm likovi su postali deo „normalnog“ DC ansambla, mešajući se sa uobičajenom superherojskom ekipom, da bi Ellisov ponovni dolazak u DC označio pokšaj ponovnog pokretanja celog Wildstorm univerzuma od nule, ali se na kraju završio sa samo dva serijala od kojih je jedan pisao Ellis a drugi, njegov spinof, Bryan Hill. Nisam siguran šta se tu dogodilo i zašto su ambiciozni planovi napušteni*, tek, negde pred kraj 2019. godine je pompezno najavljen Ellisov povratak u DC na maksi serijalu The Batman’s Grave a sa izuzetno cenjenim – takođe britanskim – superherojskim crtačem Bryanom Hitchom koji će na kraju uraditi svih dvanaest epizoda. Hitch je bio aktivan tokom poslednjih par godina u DC-ju, radeći prevashodno početak serijala Hawkman sa Robertom Vendittijem, ali je ponovno okupljanje tima koji je početkom veka dobrano protresao scenu sarađujući na Wildstormovom serijalu The Authority, pa još na priči o Betmenu, nečem za šta Ellis pogotovo ovih dana nije tako često zainteresovan, izazvalo dosta uzbuđenja i pozitivne anticipacije. Pored Hitchovog kinematskog crteža svakako je bilo interesantno spekulisati šta će to novo Betmenu doneti Ellis, inače nezainteresovan za superheroje.

*a sada nam sleduje i ponovno uključivanje nekih Wildstorm likova u mejnstrim DC, ovih dana bi trebalo da nam stigne prvi broj Griftera kog piše niko drugi do Marvelov izvrsni Matt Rosenberg a crta sjajni Italijan Carmine di Giandomenico možda najpoznatiji po Spider-man Noir.

Nažalost, tokom leta je izbila čitava afera oko Ellisa i njegovih paralelnih i dugačkih veza sa više žena od kojih je nekoliko ustvrdilo da ih je manipulisao oslanjajući se na svoj ugled u strip-industriji kako bi zauzvrat dobio čak ne ni „klasičan“ seks koliko neku vrstu zajedničkog erotskog (onlajn) fantaziranja pod njegovim uslovima.

Hoću reći, kakve #MeToo priče znaju da budu ova je još i pomozi bože, ali to svakako niti abolira Ellisa koji jeste koristio svoje privilegije za nečasne ciljeve i ostavio posledice na karijerama i životima, niti je treba ignorisati jer je, očigledno, u pitanju samo vršak ledenog brega u industriji koja je tokom 2020. godine imala više sličnih afera.

Utoliko, The Batman’s Grave jeste imao sasvim problematičnu trajektoriju anticipacije, ritma izlaženja i percepcije ofarbane eksternim događajima, izlazeći, pritom, usred perioda žestokih kadrovskih promena u DC-ju. Naravno, Superman’s Pal Jimmy Olsen je bio donekle uporediv projekat (velika, povratnička imena, dvanaestodelni maksi serijal, delimično u istom periodu) i dobio najviše ocene, no, kako grom neće u isto mesto dvaput tako ni ovde nisam očekivao da dobijem jednako nadahnut i kreativno vitalan strip.

No, sa The Batman’s Grave stvar je u tome da nije jasno čemu ovaj strip zapravo služi. Osim da Bryan Hitch nacrta table i table akrobatske akcije na kojima se Betmen tuče protiv raznih, atletski građenih muškaraca što svedoči da je Britanac proveo verovatno solidnih nekoliko popodneva studirajući klasična dela ljudske anatomije i sit se nauživao posmatrajući napete mišice i izdužene udove.

Naravno, sa jedne strane, The Batman’s Grave nudi TAČNO ono što biste očekivali od Ellis/ Hitch kolaboracije na Betmenu. Ellis je danas isuviše veliki da bi prihvatio da se uopšte bakće sa stripom koji treba nekako udenuti u trenutni kontinuitet, ili, nedobog, napraviti sponu sa nekim od tekućih krosovera tipa Death Metal, pa je The Batman’s Grave, a sasvim u skladu sa DC-jevim aktuelnim prijateljskim stavom ka „bezvremenim“ interpretacijama superheroja, van „zvaničnih“ kontinuiteta i sa samo odabranim esencijalnim elementima njihovog mitosa, priča o „generalnom“ Betmenu onako kako ga Ellis vidi, nacrtan u Hitchovom vrlo tradicionalnom widescreen stilu, sa jakim, visokim, stamenim (uglavnom muškim) figurama, uglavnom neizražajnim licima i mnogo destruktivne, filmske akcije gde se kamera krivi, ambijent biva smrvljen u prilježno nacrtane i tuširane komadiće, a tela su uhvaćena u akrobatskim pozama, kao zamrznuti UHD snimci nekakvih složenih koreografija.

Kako Ellis vidi Betmena? Kao neko ko je skloniji palp literaturi nego superherojštini – Planetary je, uostalom, bio čitav serijal o ovome – kod Ellisa je sasvim za očekivati bilo da u prvom planu bude Betmenov detektivski posao. Betmen je ovde hi-tech istražitelj, vlasnik ne samo skupe, zvanično nepostojeće forenzičke opreme i tehnologije već i opsesivnog šerlokholmsovskog intelekta koji po automatizmu „ulazi“ u razmišljanja osoba osumnjičenih za različita dela sve dok se Betmen gotovo ne pretvori u njih i deduktivnim postupkom razotkrije ne samo način na koji je delo izvršeno već i motivaciju i čitavu psihologiju iza svega.

Šta još imamo? Kako rekoh, ovo je „bezvremeni“ Betmen i strip se događa u univerzumu gde ne samo da se ne pominju nikakvi Justice League ili drugi superherojski timovi, pa ni drugi superheroji uopšte – Betmen se uglavnom tuče ili sa psihotičnim ubicama ili sa high tech plaćenicima opremljenim crnoberzijanskim gedžetima (a jedan od njih je Srbin, jer što da ne, i od Warrena Ellisa ima goreg sveta) – nego nema ni pitoreskne galerije protivnika poput Jokera, Penguina ili, barem, Husha. Nema ni Robina, Batgirl, samim tim nema ni Red Hooda, niti Spoilera, pa ni Nightwinga, ovo je Betmen u jednoj „odraslijoj“ vizuri, čovek sasvim posvećen svom ratu protiv urbanog kriminala koji nema vremena ni za socijalne niti parasocijalne (superherojske, jelte) veze. Bruce Wayne se u ovom stripu praktično ne pojavljuje i u kostimu ili ne, Betmen je ovde aktivan praktično 21 čas dnevno ili više, sa jedinim ciljem da razreši niz neobičnih ali očigledno povezanih slučajeva u Gotamu i spreči teroristički napad ogromnih razmera za koji je negde već od polovine svestan da se priprema.

Jedini ljudi sa kojima Betmen ovde ima odnos što se proteže dalje od fizičkog nasilja (i, da budemo fer, pretnje fizičkim nasiljem) su Komesar Gordon i Batler Alfred i mada ih Ellis piše sa izvesnom dozom karaktera i distinktnim glasovima, oni su pre svega u kastu da budu iskrivljena ogledala u kojima možemo jasnije da vidimo neke aspekte Betmenove ličnosti. Kako je ovo, ponavljam, „bezvremeni“ Betmen, tako imamo i momente u kojima čujemo da ga deo policije smatra kriminalcem (neki se čak mašaju i za oružje kad ga vide), Gordon ga bukvalno naziva idiotom jer ovaj odbija da ubija protivnike čak i kada su oni prethodno demonstrirali da nemaju slične moralne kočnice, a Alfred ga stalno podprckuje što svake noći izlazi na ulicu da mlati sirotilju koja se kriminalu okrenula iz nužde nametnute društevnim okolnostima umesto da iskoristi nepristojno veliko bogatstvo koje je nasledio da unapredi te, jelte, društvene okolnosti.

Iz gorenavedenog se da primetiti da je ovo Ellis koji se baš ne trudi mnogo, pa su ove analize Betmenovog karaktera, bez obzira na povremeno zabavne razmene između Betmena i Alfreda onako kako samo dva već omatorela Engleza mogu da ih napišu i nacrtaju – sa sve ledenim sarkazmom i podignutim obrvama – zapravo kao nekakva žetva već jako izlizanih mema sa Reddita o kojima niko sa stažom dužim od godinu dana više i ne misli da treba da se raspravlja. Konkretno, floskula o tome da superbogataš ide unaokolo i lomi ruke džeparošima imala bi smisla da Ellis i Hitch prave strip koji se događa u nekom od Millerovih Betmen-univerzuma – ovo bi bio interesantan metakomentar na desničarsku (ili barem desničarskiju) interpretaciju Betmena u, jelte, posleratnom periodu. Ali ako ste čitali Betmena u posleratnom periodu, svesni ste da je, kao i velika većina superheroja, njegova interakcija uglavnom ograničena na superzločince i druge superheroje, vrlo retko na prost narod koji u potrazi za koricom hljeba ume da pređe liniju legalnog ponašanja. Ponovljeni Alfredovi komentari o napadanju sirotinje i bavljenju sitnim problemima dok krupni ne privlače pažnju opsesivnog, psihološki izvitiperenog superheroja što se celog života iznova obračunava sa uličnim kriminalcem koji mu je ubio roditelje tokom razbojništva u mračnom sokaku deluju posebno deplasirano unutar Ellisovog zapleta koji bukvalno pokazuje kako Betmen spaja nekoliko naizgled sitnih krivičnih dela u obrazac koji ga vodi do pomenute terorističke zavere što preti da bukvalno anihilira pravni poredak u Gotamu.

Ovo je, drugim rečima, Ellis koji se ne trudi previše da mu zaplet i dijalozi jedni sa drugima imaju baš mnogo veze i zadovoljava se serijom duodrama između Alfreda i Betmena koje, da ne budem sasvim negativan, imaju svojih draži. Kad ih spojite u nešto što treba da stvori konzistentnu karakterizaciju ili zaplet, ne drži to vodu, slažem se, ali Ellis makar uspeva da kreira snažan osećaj očaja stalnog života na ivici, kako za Batlera koji će svakog dana krpiti svog gazdu od povreda pretrpljenih u akciji i gledati kako ga opsesija proždire, tako i za samog Betmena koji se opseda slučajevima, pravilnostima, signalima, indikatorima i pati od šindlerovskog osećaja krivice da ako on legne da spava ili uzme da jede, nejači negde na ulicama nema niko da pomogne.

Utoliko, ovo svakako ima osnovu da bude jedan emotivniji strip o Betmenu više na ime osnovne postavke o liku i njegovom okruženju, a manje na ime pozivanja na stripove koje su napisali drugi i nostalgičnog dopisivanja novih krajeva (onako kako to, na primer Geoff Johns danas voli da radi). Ellis je svakako dobro opremljen scenarista da se ovim pozabavi ali njegova analitička oštrica je ovde zavučena tek do pola i čak i čitava parabola o grobu za Brucea Waynea koji je napravljen još dok su mu roditelji bili živi pa spremili i sebi i sinu grobove i nadgrobne spomenike tu, u dvorištu, da se dete posle ne muči, na kraju nema nekakav dublji značaj. The Batman’s Grave je, čini se, započet kao strip-elegija o sudbini koja je samotna i depresivna i nema srećan kraj i kao takva je možda i jedina moguća za heroja što se sasvim svesno i namerno izdvaja od svetine i okreće joj leđa da bi mogao da joj pomogne, znajući da nikada neće biti ni shvaćen ni prihvaćen, ali je u međuvremenu Ellisu privukao pažnju neki članak na internetu o nečem sasvim desetom pa je The Batman’s Grave delom detektivski roman – samo sa ne preterano kompleksnim slučajevima – delom špijunski triler, a delom akcioni film i sve je to prilično plitko i na brzinu urađeno, osim akcionog filma gde Ellis očigledno Hitchu daje detaljne instrukcije kako će borbe teći i šta je karakteristično za Betmena, što ga izdvaja od drugih a na osnovu čega će i pobediti.

Ellis voli dugačke, pažljivo koreografisane scene borbe i The Batman’s Grave ih je prepun, do te mere da bi ovo, da nema toliko tuče, bio barem upola kraći strip. I ovo nije komično preterivanje, scene akcije su dugačke po nekoliko tabli a u njima uglavnom nema teksta i zaista se gledaju kao scene iz akcionih filmova.

Što na gomili možda ne donosi idealno pripovedanje, ali Hitch nikada i nije bio baš najjači u stripovskm pripovedanju već baš u toj filmskoj akciji, postavci kadrova da deluju kao skupa scena urađena na skupom setu i eksplozivnim, detaljnim ali ne bizarno pretrpanim scenama tuče, akcije, destrukcije, dinamike. Utoliko, svakako je za Hitchove poštovaoce – u koje sebe ubrajam – dobra vest koliko ovde ima scena gde se Betmen tuče sa drugim ljudima, skače i hvata se za razne leteće sprave, pada sa njih pa nastavlja sa borbom. Hitch jeste majstor prilično realistično izgledajuće anatomije koja je, naravno, preterana, ali ovo su superherojski stripovi pa većina likova izgleda kao da je nastala ukrštanjem MMA borca i gimnastičara, a scene su veoma dinamične, pune promišljenih poza i sa dobrim tempom. U skladu sa Hitchovim „widescreen“ pristupom, table uglavnom imaju između dva i pet kadrova i pošto se Ellis ovde, kako rekoh, uglavnom sklanja sa puta, Hitch ima punomoćje da pokaže da uopšte nije rđav u pripovedanju, makar, naravno, kad su u pitanju omeđene scene u jasno definisanim prostorima.

Što je opet u skladu sa idejom da je ovo Betmen za „odrasliju“ publiku koja ne samo da ne očekuje šarene zvučne efekte i kempi bet-gedžete već i želi da gleda Betmena u (skoro) „pravom“ svetu kako rešava (šatro) „prave“ probleme i pati kao (dajte, molim vas) „prava“ osoba. U tom smislu, ovo je na sasvim suprotnoj poziciji od scottsnyderovskog recentnog Betmena koji je sav u baroknim kulisama i višeslojnim simbolikama što se pozivaju na izmišljene istorije unutar stripa i prave istorije vezane za sam medijum, ali i johnsovskog Betmena u raljama revidiranja alanmooreovskih narativa koje više nema ko da odbrani. Ellis piše aistorijskog Betmena birajući samo nekoliko njegovih karakteristika koje ga zanimaju – socijalnu izolovanost, opsesiju kriminalom, filantropiju koju pokreće krivica – a što je veoma legitiman napor, i svakako osvežavajući unutar šireg konteksta intertekstualnih rasprava na relaciji Johns-Snyder poslednjih nekoliko godina. No, kako sam, čini mi se, već sugerisao njegov književni eksperiment pati od nedopečenosti.

Ovo je možda trebalo da u prvom redu bude strip karaktera, serijal vinjeta u kojima Alfred i Betmen jedan drugog podbadaju tipično engleskim sarkastičnim doskočicama za gospodu koja njima kriju agoniju postojanja što je samo istinski džentlmeni poznaju (i podnose) i mada bi to bio i pomalo reakcionaran Betmen, otvoreno nostalgičan spram pred-buržoaskog perioda istorije u kojem su zemljoposednici posedovali pored zemlje i ljude a opet se smatrali prosvećenom gospodom, verovatno bi bio i stilski dosledniji. Samo onda ne bi bilo nikakve potrebe niti smisla da ovo crta Bryan Hitch. Pošto je Hitch već pristao, Ellis je onda morao da napiše opscenu količinu akcionih scena – koje su, nadam se da sam to već objasnio, dobre i zabavne za praćenje – ali i zaplet koji će ih povezati a koji je nebulozan, nezanimljiv i u krajnjoj analizi besmislen. Veliki neprijatelj u ovom stripu, anti-Betmen u čiju glavu Betmen mora da uđe kako bi uopšte razumeo njegov kriminalni naum je providno tanki psihopata sa besmislenom motivacijom i potpuno zaumnim idejama o tome kako funkcioniše sistem „pravde“ u Gotamu ili ijednom drugom gradu u SAD i šire. Ellis ispucava tonu verbalne municije da nas ubedi da nepovezani napadi na policajce, bivše službenike tužilaštva i druge osobe labavo povezane sa „sprovođenjem zakona“ imaju smisla u jednoj široj simbolici „anti-Betmena“ ali ovo niti je dorečeno niti je u krajnjoj liniji uopšte bitno za priču. Recite šta hoćete o Marku Millaru – čoveku koju se sa Bryanom Hitchom kreirao neke ozbiljne blokbastere – ali kad kod njega imate zaplet u kome zaverenici hoće da sruše pravni poredak grada ili države, pravni poredak do kraja, dođavola, i bude srušen. Kod Ellisa imamo neuverljiv narativ o vojsci bezakonja i sreća je da na svojoj strani ima Hitcha koji uspeva da nacrta prelepe scene probijanja zidova oklopljenim vozilima koja su izdaleka oblikovana da imaju veze sa šišmišima ali su zapravo samo falusni simboli, ali i da pruži par autentično duhovitih gegova (na primer onaj kad Betmen, nakon što mu Betmobil odleti u vazduh prolazi pored grupe ljudi na autobuskoj stanici).

Da ovaj strip ima duha nije sporno – Gordon, recimo par puta Betmenu suvo prebacuje da, kad bi mu ovaj dao broj telefona, ne bi morao da pali Bet-signal i poplaši pola grada svaki put kad želi da ga nešto sitno priupita o nekom tekućem slučaju – i moglo bi se argumentovati da u nekoliko scena on pravi sasvim namernu parodiju na neke betmenovske motive. Ipak, on nema baš dovoljno supstance u svom zapletu i ambiciji da psihološki secira Alfreda i Betmena da bi opravdao svojih dvanaest brojeva. Opet, najveći broj strana koje su višak otpada na dobru akciju (borba u Azilu Arkham je, recimo, agresivno nepotrebna i prilazi najbliže ideji o Betmenu koji premlaćuje socijalno marginalizovane pojedince ali Hitch i ovo pretvara u kinematski spektakl a meksički majstor kolora Alex Sinclair ide kontra konvenciji i umesto gotskih tonova pretvara enterijer azila u napadno običan, birokratizovan prostor čime je ekstremno nasilje zapravo još podvučenije) i gotovo da je ovo moglo da bude bolje kao nemi strip, skraćen na pola, bez teksta, sa Betmenom izgubljenom u svojim mislima gde bi kinetičnost borbi za koje ne znamo ni kontekst i samotnih scena u Bet-pećini sa ćutljivim Alfredom jasnije posredovala ideju o elegiji superheroja. A onda ne bismo ni gledali klinički čist ali, nažalost u ovoj prilici i bezkarakteran letering veterana Richarda Starkingsa i sve bi automatski bilo bolje.

Pročitani stripovi: Uzumaki

U prijatnom postnovogodišnjem periodu, dok se posao ne zaleti još do te mere da od vam rada nije više ni do čega, vredi se ponekad vratiti nekom klasičnom stripu. U nekim slučajevima to je samo da biste ponovo osetili toplinu nečeg dobro poznatog, prijateljskog, i iskusili sve one lepe senzacije za koje znate da su njemu primerene; u drugim, želite da proverite da li je ovo umetničko delo izdržalo test vremena. U trećem, pa, u trećem proveravate da li ste još uvek kukavica kakva ste ranije bili. I jesam, pokazalo se da jesam.

Pre par meseci sam kupio Darkwoodovo izdanje mange Uzumaki, autora Junjia Itoa, sa sakupljenih svih devetnaest poglavlja u tri solidno sklopljena toma koja prate japanski format i smer čitanja predloška onako kako i pristojnost nalaže. Ovo mi je bilo prvo čitanje ovog stripa sa papira i upravo sam želeo da vidim da li će ono doneti istu senzaciju kao i moje originalno čitanje a koje se baziralo na piratskim, ne naročito sjajno editovanim skenovima američke edicije sa početka veka.

Uzumaki – doslovno „spirala“ a u Darkwoodovom prevodu, malo sugestivnije „Spirala užasa“ – je jedan od horor-klasika koji je svoj uspeh u Japanu ispratio u srazmerno kratkom roku i uspehom u SAD a što je zapravo bila najava jedne istorijske promene paradigme. Navikli smo da japanski horor-proizvodi stižu na Zapad posle prilično napornih  i dugotrajnih natezanja, prenemaganja i nagađanja da li se uopšte isplati zaroniti u sve to, pa je i u prvoj deceniji ovog veka japanski horor-film napravio malo uporište na američkim obalama ali je najveći domet na kraju bilo kreiranje američkih rimejkova filmova poput Ringu i Ju-On.

Ne da je Uzumaki sad tu nešto pokorio Ameriku i nametnuo se kao novi standard horora, ali sama činjenica da je ovo serijal koji je u Japanu izlazio 1998. i 1999. godine a u Americi ga je Viz media publikovao već počev od Februara 2001. godine u magazinu Pulp (iz koga i potiču gorepomenuti piratski skenovi) svedoči da je Uzumaki u ameriku stigao dok je još bio vruć.

Konteksta radi, kraj prošlog veka je i bio momenat kada su manga i anime prepoznati kao distinktni artistički fenomeni i mediji u SAD. Ne da pre toga ovog materijala nije bilo u Americi – Anime je pogotovo još od osamdesetih imao svoju ograničenu ali konstantnu distribuciju u SAD – ali ovo su vrlo često bil nezadovoljavajuće lokalizacije. Serije su u prvo vreme rutinski reeditovane za američko tržište, u nekim slučajeviam spajanjem tri serije u jednu i pretvaranjem da se radi o jednom proizvodu sa više narativnih tokova koji, eto, nikako da se spoje, a kasnije male distribucije VHS i DVD izdanja su imale slabe prevode i musave titlove, za publiku koja na titlove ionako nije navikla.

Manga je imala slične teškoće, pogotovo sa svojim „naopakim“ smerom čitanja pa je prošlo malo vremena i napora da se kultiviše publika pre nego što se medijum odlepio od tla i početkom novog milenijuma prosto procvetao u Americi. Američki strip, koji se u to vreme još oporavljao od katastrofalnih padova iz druge polovine devedesetih je sa dosta zavisti posmatrao kako ga naslovi poput One Piece ili Naruto pretiču po tiražima i popularnosti  kod domaće publike.

Uzumaki zapravo spada u ovaj prvi talas uspešnih transpacifičkih prelazaka, ali, kako se za razliku od gorenavedenih serijala ne radi o shonen stripu za mlađu publiku, onda je i ovde po sredi više kultni hit nego mejnstrim behemot kao što su bili One Piece i Naruto ili, nešto kasnije, Full Metal Alchemist.

Zapravo, Uzumaki je sa svojim seinen određenjem, pravljen kao manga za starije dečake, ali i odrasle muškarce i prilično dobar ogledni primer kako se različito percipiraju zrelost i njoj odnosne uzrasne granice u SAD i u Japanu. Hoću reći, iako je Uzumaki sasvim „omladinski“ strip po tome kako prati grupicu tinejdž protagonista i pokazuje nam članove njihovih porodica i sugrađane u jednom prepoznatljivo seinen ključu, dakle porodice su prikazane kao ispunjene ljubavlju a likovi, čak i kada padaju duboko u psihotičnu maniju, većinski zadržavaju određeno dostojanstvo i moralnost – on istovremeno prikazuje i neke od najužasnijih prizora ikada bačenih na papir i jedno toliko dosledno poništenje ljudskog da mučnina koju kod čitaoca izaziva ima opipljivu metafizičku dimenziju.

Utoliko, Uzumaki je meni još jedno podsećanje na to koliko J-horror, barem kod mene, ume da bude efektan već svojom maštovitošću koja izlazi izvan kataloga simbolike i diskursa karakterističnih za zapadni (naravno, vrlo raznoliki) horor. Čak su mi i mange koje nisu u prvom redu bile horor naslovi, poput Crying Freeman ili Multiple Personality Detective Psycho izazvale takvu nelagodu i mučinu u svoje vreme, a Uzumaki je, sa svojim delikatno vođenim tempom analize praktično jednog jedinog motiva – i to tako banalnog kao što je spirala – pravi masterklas iz užasa koji se kreće sporo i obuhvata um sa svih strana, dok ne postane jasno da bekstva nema.

Junji Ito je zapravo mnogo pre Uzumakija iskusio slavu i uspeh u horor-svetu. Ovaj zubotehničar po profesiji je mangu počeo da radi polovinom osamdesetih, prvo amaterski, iz zabave, a onda je, nakon uspeha stripa iz 1987. godine, koji je naslovio Tomie – a što mu je bila prva objavljena priča, poslata u magazin Montly Halloween* – dobio mogućnost da ovo proširi, 1989. godine osvojio nagradu od strane žirija u kome je sedeo Kazuo Umezu** i pretvorio Tomie u dugovečan serijal što je izlazio do 2000. godine, porodio filmski serijal koji do danas ima devet nastavaka kao i početak rada na produkciji TV serije za zapadno tržište koja do danas nije završena.

*pošto je Japan takva zemlja gde noć uoči praznika Svih svetih dolazi jednom mesečno

**Kultni japanski manga autor, poznat po horor-klasicima iz sedamdesetih poput Orochi i Hyōryū Kyōshitsu (aka The Drifting Classroom)

Uzumaki je isprva nastao iz Itovog pokušaja da eksperimentiše sa idejom horor-stripa o stanovnicima dugačke, tradicionalne japanske kuće sa terasom (onog što bismo mi, dosta neprecizno, najpre nazvali paviljonom), ali je tokom eksperimentisanja sa prikazom same arhitekture i muka da dugačke kuće prikaže na strip-tablama shvatio – inspirisan spiralnim oblikom tradicionalne goruće teralice za komarce – da mu je najlakše da ovakve kuće nacrta u obliku spirale. Spiralna forma je Itoa fascinirala i inspirisala, budeći u njemu osećaj misterioznosti i Uzumaki je onda nastao kao način da se pronikne u njene nutrine, da se eksperimentiše sa tom formom i u njoj pronađu različita značenja.

Utoliko, Uzumaki je strip koji, pored sve mračne i napete atmosfere i radnje koja je nevesela i prikazuje postepeno urušavanje ljudske zajednice i pomenuto poništenje samog ljudskog, sa likovima od kojih mnogi gube razum i deformišu se mentalno koliko i fizički, ipak najveći deo svog horora i, uopšte, značenja, postiže na vizuelnom planu. Ovo je veličanstvena studija spirale kao metafore ali pre svega kao vizuelne forme koja već po sebi ima određenu zlokobnost, moć da privuče oko, sugeriše mu senzaciju dubine, kretanja, propadanja itd. Donekle ironično, Ito je naglasio i da je vrlo dosledno išao na traženje svake moguće zlokobne konotacije spirale baš zato što je ona u japanskoj vizuelnoj kulturi nedvosmisleno„pozitivan“ simbol, sa podsećanjem da se spiralne linije koriste da prikažu obraze likova na japanskim karikaturama gde treba da odaju osećaj topline.

Ovaj jednostavni koncept je na kraju porodio strip koji je ne samo ostvario solidan uspeh u nativnom Japanu, sa sve videoigračkim adaptacijama, igranim filmom i animiranom miniserijom napravljenim po motivima mange, već i sa odličnim kritikama u Americi i statusom kultnog dela i u ovom delu sveta.

Devetnaest poglavlja Uzumakija na kraju tvore hroniku pada malog grada Kurozu (bukvalno „crni vir“) u japanskoj provinciji, mestašca smeštenog uz Jezero vilinog konjica i sagrađenog, a što tek kasnije u priči postaje očigledno, oko ostataka starijeg mesta sa puno napuštenih i zapuštenih tradicionalnih kuća u centru. Ito isprva ne naglašava ovu uobičajenu zlokobnost nečeg novog izgrađenog na lešini nečeg starog, delom verovatno i zbog toga što Uzumaki nije pisan kao pažljivo isplaniran grafički roman. Primerenije serijalizovanoj publikaciji i vrlo karakteristično za mange, poglavlja u Uzumaki su opširna (i malo opsesivna) istraživanja različitih aspekata simbolike ili forme spirale i mada se na kraju spajaju u završnici koja svemu daje konačni „odgovor“ – onoliko koliko se može uopšte objasniti nešto toliko uopšteno i simbolički otvoreno kao što je spirala – ovde nema stalno jasne gradacije tenzije niti razvoja likova koji bismo imali u formi bližoj romanu. Umesto toga, poglavlja spaja protagonistkinja Kirie Gošima čiji je odnos sa porodicom i depresivnim dečkom, Šuićijem Saitom okvir za percepciju događaja u gradu. Šuići je neveseo, tipično pametni a neprilagođeni muški lik koji prvi shvata prokletstvo spirale što se nadvilo nad gradićem, a jedan od ranih morbidnih prikaza njenog delovanja na stanovnike grada se dobija već u prvom poglavlju sa time kako Šuićijev otac postepeno tone u opsesiju i šta mu se do kraja događa. Kirie je, sa druge strane, nositeljka čiste vrline, izrazito dobra i požrtvovana ćerka, sestra, devojka i drugarica, sa jakom empatijom za druge ali i snagom da istraje kroz sve veća iskušenja.

Sasvim neprirodna sudbina Šuićijevog oca, način na koji se ona odražava na dalje neprirodne događaje u gradiću ali i to kako stanovnici pokušavaju da racionalizuju ove pojave i nastave sa nekim svojim životima verovatno ne bi bili uverljive tačke zapleta da Ito ovaj strip nije nacrtao i sam se opsevši formom spirale i ovu opsesiju pretvorivši u vizuelni jezik koji je značajno važniji od sasvim banalnog, uslužnog dijaloga koji čitamo na tablama. Već od prvih strana, dok još nismo svesni do koje dubine će horor ovde ići i koliko će spirala pritisnuti grad, spirale su svuda, u načinu kako Ito crta vetar što duva nebom iznad grada, u načinu kako se uvija trava… „Očigledniji“ primeri spirale, kao što je mali vihor koji projuri gradom dok Kirie ide ka voznoj stanici ili pogled koji počiva na hipnotičkom obliku puževe kućice zapravo služe da postave temelje za tačke zapleta koje ćemo videti tek u kasnijim poglavljima, ali većina naracije u Uzumaki, pogotovo tokom prve polovine, je formatirana u pojedinačne epizode koje tretiraju različite aspekte japanskog duha i društvenih konvencija i zatim ih pervertiraju ubrizgavanjem motiva spirale.

Tako se neka od prvih poglavlja bave tinejdžerskim seksualnim tenzijama, nastojanjima da se pronađe romantična ljubav ili samo potvrdi svoja popularnost u društvu a Ito „standardni“ program prikazivanja neprilagođenih tinejdžera i njihovih socijalnih trauma dovodi na potpuno novu razinu uvođenjem spirale kao razornog katalizatora uništenja. Već tu su prizori ljudkih tela koja se pretvaraju u spirale – jedno spirala bukvalno proguta – slike moćnije nego išta što Ito uopšte pokušava da posreduje rečima. Njegova studija spirala tokom kreacije ovog stripa protezala se od posmatranja kretanja vode u kadi kada se ona otpuši, preko jedenja spiralnih rezanaca pa do uzgajanja puževa i opsesija se vrlo dobro vidi i u samom stripu koji u narednim poglavljima postaje još više zastrašujući.

Docnije epizode delimično zadržavaju element socijalne opservacije i kritike (dečak što gine u automobilskoj nesreći pokušavajući da impresionira devojčicu koja mu se dopada; grnčar čiji radovi su deformisani i sasvim nepraktični za namenjenu upotrebu ali u kojima on vidi visoku umetničku vrednost; nesrećna ljubav mladog para iz sirotinjskih baraka a gde se dečak i devojčica na kraju spoje u jednu nerazdvojivu udvojenu spiralu), ali se težište prebacuje na mnogo visceralniji horor. Izobličena tela koja su imala šok-efekat na početku ovde zamenjuju oživljeni leševi, zastrašujuća nezavisnost uvojaka ženske kose koji imaju svoju volju, uvrću se spiralno i napadaju druge žene ustupa pred prizorima sve bizarnijeg ljudskog ponašanja: u Uzumakiju gledamo ne samo spaljena tela dece u zlokobnom svetioniku već i ljude koji se transformišu u džinovske puževe a koje njihovi dojučerašnji prijatelji onda drže zatvorene u posebno ograđenim kavezima.

Prema kraju stvari vode do neumitnog urušavanja ljudske zajednice i Ito uspeva da svoj grafički horor isprati uznemirujućim žanrovskim konceptima kao što su vampirizam (i to među porodiljama), kanibalizam i na kraju potpuna, kataklizmična antiutopija gde ljudski govor ili dah mogu da proizvedu razorna vrtloženja vazduha, gde se uplašeni narod okuplja u prenatrpanim barakama a tamo se tela neizbežno uvrću jedna oko drugih, gde se formiraju „bande“ obožavalaca spirala… Završnica Uzimakija ispunjena je potpunim beznađem i toliko doslednom dehumanizacijom, pogotovo sa završnim prizorima kamenite spirale, da je sasvim fer reći kako je Ito našao osoben i izvanredno efektan način da uticaj H.P Lovecrafta kanališe kroz svoj izraz.

Uzumaki ima malo humora – ako uspete da ga primetite među užasom – i ljudske topline, pogotovo je protagonistkinja Kirie nosilac pozitivnih ljudskih osobina i vrlina, ali je ovo uvek kontrastirano grafičkom simbolikom spirale za koju Ito iznova nalazi nove načine da se umeša u ljudske živote, kroz vetrove i virove, kroz dim iz dimnjaka krematorijuma, kroz obrasce leta komaraca dok se pare. Ito nema tabua u ovom stripu ali je njegovo prikazivanje i najmorbidnijih scena vezano za spiralnu logiku, prikazujući recimo, kako ljudi proždiru džinovskog puža zavlačeći se u njegovu ljušturu i postajući sve opijeniji što dublje čeljustima prodiru kroz zakrivljenu kućicu. Čak i potencijalno banalni horor-tropi, kao što je epizoda u porodilištu i ponovljene reference na „sušene pečurke“ dobijaju potpuno plemenito iskupljenje u crtežu koji ih formalno i simbolički vezuje za osnovnu temu stripa, vraćajući se uvek, kao što sa spiralom i jeste slučaj, na isti ugao ali sada sa višom perspektivom. Poslednja poglavlja u kojima se prikazuje pokušaj bekstva iz grada i način na koji Ito sugeriše zakrivljenje prostora i vraćanje u centar spirale su posebno efektni, pogotovo jer ovde nema toliko intenzivno šokantnih prizora iz prethodnih delova sa deformisanim telima i uvijenim tkivom.

Reč-dve i o Darkwoodovom izdanju: da na stranu stavim to da sam ja ozbiljno obnevideo po stare dane i da bih zapravo više voleo izdanje većeg formata gde bi Itov minuciozni rad bio vidljiviji, moram da kažem da sam zadovoljan time kako je domaći izdavač zadržao najveći deo japanskog leteringa izvan dijaloga, čuvajući, po uzoru na piratske „scanlation“ skenove/prevode sve originalne zvučne efekte nacrtane direktno na tabli hiragana pismom i dajući najbliže fonetske transkripcije na slici ili u fusnoti nenametljivim latiničnim fontom. Ovim je ne samo dah japanskog originala očuvaniji već je i konačni izgled table više i skladu sa promišljenom i često mukotrpno implementiranom lepotom izvornog dizajna. Ovo naglašavam jer je, u poređenju sa tim Vizovo američko izdanje iz magazina Pulp, iako bolje prevedeno, zapravo upadljivo manje vizuelno efektno na ime odstranjivanja originalnih zvučnih efekata i korišćenja tipičnije „američkog“ leteringa. Naravno, slike kojima ilustrujem ovaj tekst potiču iz ovog amerikog izdanja koje je, između ostalog i okrenuto u ogledalu da bi se čitalo s leva na desno, pa dodatni poeni idu na Darkwoodovu odluku da se drži izgleda i redosleda izvornika – kako je kasnije uostalom postao standard i u Americi.

Uzumaki je, kako sam već rekao, klasik i novo čitanje u lepuškastom srpskom izdanju me je ugodno učvrstilo u ovoj impresiji. Iako u nekim momentima deluje da je priča isuviše labava i da Ito samo smišlja šta bi ovog meseca spirala mogla da „znači“, zapravo su vizuelne studije koje su u svakom poglavlju sveže i nadahnute onaj pravi „sadržaj“ ovog rada a to kako se priča na kraju ipak poveže i doveze do upečatljivog završnog set-pisa bez ostatka osigurava pozitivni finalni utisak i obećanje da ćete se ovom stripu jednom vratiti, samo da početni užas barem malo izbledi.

Jazz Nedeljom: Simon Nabatov – Takashi Seo – Darren Moore: Live in Matsuyama

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Imam sto godina i čovek bi očekivao da sam pametniji nego pre, recimo sto godina, ali đavola. I dan-danas, kada vidim jazz trio bez duvača prva mi je pomisao da tu nešto nije u redu. „Ovde nešto fali“, kažem sebi, nesvesno, refleksno, „ovo je samo pratnja, nedostaje lider.“

Naravno, ovo su gluposti i drago mi je da sam sebi po ko zna koji put dokazao da sam glup slušajući najbolji jazz album do sada izašao u 2021. godini. Simon Nabatov – Takashi Seo – Darren Moore: Live in Matsuyama je eksplozija slobodne improvizacije i fontana ideja i energije i mada je istina da su ova tri muzičara svirala kao trio samo zato što predviđeni saksofonista Akira Sakita nije uspeo da stigne na prva tri nastupa na kratkoj japanskoj turneji Decembra 2019. godine, istina je i da se njegovo odsustvo ne oseća ni na jednom planu.

Naravno, Simon Nabatov nije neko ime koje treba da mi se dokazuje i čim sam video da ima novi album izašao prošle nedelje, krenuo sam da klikćem od znatiželje. Rođen u Moskvi 1959. godine, Simon je bio sin pijaniste i dirigenta Leona Nabatova koji je posle ratovanja protiv fašista, u Crvenoj armiji, tokom Drugog svetskog rata, bio raspoređen u da služi u Berlinu jer je dobro govorio Nemački. Tamo se, tvrde, sretao sa Amerikancima sa kojima je mogao da podeli svoju fascinaciju džezom. Ipak, džez je u Rusiji tada bio prilično proskribovana ideja pa je ono što je otac propustio na kraju uradio sin, Simon. Svirajući klavir od treće godine a komponujući od šeste, Simon je praktično bio predodređen da živi muziku, ali je gledanje nastupa Dukea Ellingtona u Moskvi 1971. godine bila presudna tačka u kojoj se odlučio za jazz. Porodica je emigrirala iz SSSR-a 1979. godine i mada su roditelji planirali da se nastane u Izraelu, Simon je imao druge naume pa je čekajući vizu za SAD u Rimu svirao džez u klubu Mississippi Jazz i pripremao se za životni poziv. Familija će se na kraju naseliti u Kvinsu a Simon će pohađati ugledni konzervatorijum Julliard na kome su studirali i recimo Chick Corea, Teo Macero, Yo Yo Ma i Miles Davis (doduše ovaj potonji je zapalio posle jednog semestra, zadovoljan što je ono malo teorije koju su ga tamo učili potvrdilo njegove ideje o tome kuda jazz dalje da povede), i od ranih osamdesetih kombinovati različite vidove avangarde i džeza za plodnu višedecenijsku karijeru u kojoj je svirao sa kremom free improv scene iz čitavog sveta.

Nabatov od 1989. Godine živi u Kelnu koji je, ako pričamo o Nemačkoj, pravi melting pot ulične i akademske avangarde pa je poslednje tri decenije njegova muzika samo postajala još gladnija istraživanja i izazova, nikada se ne odvajajući sasvim od svoje džez osnove.

Ni ostala dvojica na ovom albumu nisu početnici. Moore je rođeni Škot, odnegovan u Australiji, danas živi i predaje u Singapuru a brojne svoje kolaboracije napravio je sa japanskim muzičarima od kojih su neki, poput Toshija Nakamure naši stari znanci (sarađivao je i sa Junjijem Hirosheom, Sugom Dairom…). Kontrabasista Takashi Seo je najmlađi od sve trojice ali ako je bilo ikakve treme što svira sa dvojicom uglednih veterana, to se na ovom snimku ne čuje. Ovaj muzičar rodom iz Saporoa vrlo je aktivan na japanskoj jazz i improv sceni sa brojnim saradnjama ne samo sa muzičarima već i sa butoh plesačima, nastupajući i na world music festivalima.

Ovaj nastup je treći i poslednji koji su trojica muzičara odradila bez saksofoniste Sakate, i urađen u Monk klubu u Macujami, demonstrira zaista najfiniju slobodnu improvizaciju koja svoje veze sa džezom nikako nije presekla ali se ne oseća nimalo obaveznom da prolazi kroz zadate vežbe kojima bi se dokazala vernost nekakvom idiomu. Štaviše, jaka strana ovog albuma je upravo to da se čuje inspirisanost i energija koje muzičari jedni drugima prenose, bežeći sasvim od „mehaničke“ improvizacije kakvu ponekad čujemo gde se svaki od muzičara bavi onim što voli i zna, i ne obraća previše pažnje na ostale.

Live in Matsuyama je zaista sušta suprotnost ovome sa ubedljivim zvukom benda, kao da se radi o muzičarima koji vežbaju zajedno a ne da im je ovo treće veče na kome se vide. Prva i najduža kompozicija, One Down počinje vrlo energično sa Nabatovim koji se strmoglavljuje niz skalu i dvojicom ritmičara koji pucaju rafalno, vrlo brzo stižući od nula do sto u jednom vatrometnom prikazu energije i žestine. Za improv nastupe nije retkost da se kreće bučno, ne bi li se volumenom malo maskiralo traženje između muzičara, no početak One Down je sve samo ne ulazak „na snagu“. Trojica muzičara se veoma intenzivno slušaju i paze da energija i brzina koje demonstriraju ne „pojedu“ kolektivnu improvizaciju pa su prvih nekoliko minuta, iako veoma uzbudljivi, istovremeno i cerebralni, sa lakim prelaskom u apstraktniji mod rada, gde Takashi uzima u ruke gudalo a Nabatov svira tiho, podržavajući kontrabasistino istraživanje registara koji nisu sasvim uobičajeni za ovaj instrument. Moore je, takođe, izrazito pažljiv, osetljiv udarač, sa potencijalno najglasnijim instrumentom na bini, ali sa mnogo pažnje da svojim sviranjem ne zakloni ostalu dvojicu, pa su udarci bas-bubnja veoma retki i zapravo, proći će gotovo šest minuta pre nego što Moore uopšte uzme palice u ruke, svirajući uglavnom četkicama i gudalom do tog trenutka, bez obzira na povremeno uzvitlani tempo.

Kada bubanj krene „odistinski“, to je par minuta fantastičnog solo-gruva kojim Moore pokazuje da mu ostala dvojica zapravo nisu ni neophodni, a i najava solo-deonica za druga dva muzičara kasnije u kompoziciji koje će često zaći na teren proširenih tehnika, napuštajući u potpunosti tonalnost i baveći se čistim, apstraktnim zvukom. One Down je, sa svojih skoro dvadeset minuta, tako jedno putovanje kroz razne aspekte (jazz) avangarde, pružajući mahom apstraktniji rad, uglavnom užurban i energičan, ali sa sasvim džezerskim naklonom ka melodičnosti onda kada ona prirodno izađe iz improvizovanja.

Druga kompozicija, skoro jedanaestominutna Deliverance je najbliža „pravom“ džezu utoliko da trio ovde ne baš svinguje ali svira energični poliritmični juriš nalik na free jazz prvoborce iz šezdesetih, sa Mooreom i Takashijem koji Nabatovu daju urnebesnu, glasnu ali ne zaglušujućiu pratnju da se prošeta kroz bluz skale, impresionističke maštarije ali i ceciltayolorovski klavirski perkusionizam. „Mirnija“ druga polovina kompozicije u kojoj Moore opet svira metlicama zapravo uopšte ne zvuči kao da je tiša i dinamički svedenija (iako jeste) zahvaljujući vrlo energičnoj, brzoj svirci i Nabatovljevom autoritativnom vođenju benda ka finalu koje zvuči kao da je uvežbavano nedeljama.

Završni komad, Turbid Medium je tipični finalni crodwdpleaser za publiku koja posećuje free improv koncerte, relativno kratka, žestinom nabijena improvizacija koju Nabatov gradi oko jednostavne, čak primitivne teme svirane levom rukom, koja kao da se sa klavirom sreće prvi put, isprva udarajući po prigušenim dirkama kao da se pita je li u redu da se ovo ovako svira, desnom rukom odvlačeći pažnju ubacujući fragmente bluza i honkytonka, samo da bi onda levica krenula da temu svira sve sigurnije, zvonkije a desnica krenula da prosipa urnebesne atonalne rojeve nota. Takashi i Moore prihvataju igru i poslednja dva minuta su ponovo ceciltaylorovski uzvitlani atonalni džem gde se gudala i metlice ostavljaju po strani i svira se rafalno.

Vredi i reći da je ovo izvanredno snimljen i miksovan rad. Free improv, po svojoj partizanskoj prirodi, neretko ima tendenciju da se snima u nimalo idealnim uslovima, pogotovo kada se radi o koncertima, pa produkti umeju da budu bez dinamike i sa „ravnim“ miksom. Ovo je, pak, snimao trio veoma posvećenih inženjera zvuka (Toshihiro Toyoshima, Mitsuru Itani i Naofumi Sato) a Itani je i miksovao i njegov pedigre rada sa, recimo, kultnom pijanistkinjom Satoko Fujii se ovde dobro čuje u miksu koji je živ, dinamičan, prozračan a opet snažan tako da se svaka nota i svako doticanje koža i metala čuje kako treba. Mastering iskusnog kelnskog građanina Stefana Deistlera (sarađivao sa… svima… ozbiljno, maltene nema imena evropske improv scene za koje ste čuli sa kojim Deistler nije radio) je urađen pažljivo, sa ljubavlju i razumevanjem koje, da budem iskren, free improv – sa njegovim fokusom na proces a ne na proizvod – zapravo retko dobija. Fantastična ploča i veoma ohrabrujući start za 2021. godinu.

https://simonnabatov.bandcamp.com/album/live-in-matsuyama