Pročitani stripovi: El Eternauta i El Eternauta 1969

U nekim svojim ranijim pisanjima pomenuo sam da je argentinski strip svoje zlatno doba proživeo u četrdesetim, pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Dok je u Sjedinjenim američkim državama, čija je strip-produkcija jako uticala na južnoameričke kolege, period posle rata obeležila prvo smena generacija i umor od superheroja a zatim, sledeći CCA cenzuru, novi zaokret i svojevrsna devolucija medijuma u pokušaju da se smanji negativan uticaj na decu i omladinu, u Južnoj Americi, a naročito u uvek kulturno avangardnoj Argentini, strip je napredovao divovskim koracima pretvarajući se iz razbibrige u ozbiljan medijum za široku publiku, kadar da se uhvati u koštac sa širokim spektrom tema i obradi ih na načine koji nisu imali presedana u drugim medijima u to vreme.

Veliki uticaj na Argentinske strip-profesionalce tog doba predstavljala je tzv. „Venecijanska grupa“, ekipa italijanskih migranata koji su svi, eto kako se to ponekad uredi, bili talentovani i dokazani strip-autori, a koji su u Argentini pronašli plodno tlo za svoje dalje radove. Hugo Pratt, Ido Pavone, Horacio Lalia, Mario Faustinelli i Alberto Ongaro (poznatiji možda pod svojim pseudonimom Alfredo Nogara) su argentinskom stripu dali dobrodošao vetar u jedra, dopunjujući američke uticaje poput Miltona Caniffa novim estetskim perspektivama, drugačijim pristupom pripovedanju, svežim tematskim orijentacijama. Argentinski autori inspirisani venecijanskim kolegama su tokom pedesetih napravili ogromne prodore u medijumu a neki od njih, kao što je bio uticajni crtač Francisco Solano López dobili su i status počasnih članova grupe.

López, rođen 1928. godine je u strip-industriju ušao početkom pedesetih i nije prošlo mnogo vremena pre sudbinskog susreta sa skoro deset godina statijim scenaristom po imenu Héctor Germán Oesterheld. Kao iskusniji profesionalac ali i neumorni vizionar i radoznali pripovedač, Oesterheld će sa Lópezom sarađivati na par stripova rađenih za Columbiju pre nego što će ga ubediti da dođe u njegovu, novoosnovanu izdavačku kuću Frontera. Njihov zajednički rad na stripu El Eternauta (tj. Eternaut), publikovan u Fronterinom magazinu Hora Cero Semanal između 1957. i 1959. godine pokazaće se kao jedan od najvažnijih stripova koga su ovi ljudi napravili, zajedno, ali i pojedinačno, i u ogromnoj meri obeležiti dalji tok ne samo njihovih karijera, već i života.

El Eternauta nije samo dobar strip koji i šest decenija nakon prvog publikovanja emituje energiju od koje se, da budem sasvim otvoren, naježim, on je kamen-međaš u argentinskoj istoriji stripa, tačka preokreta u vremenu posle koje ništa više nije bilo isto. Sa Eternautom, argentinski strip je svoje sazrevanje objavio glasno, prkosno, bez uvijanja i podilaženja publici, postižući „prirodan“ ulazak u kulturu glavnog toka i javni diskurs a da se uopšte nije odrekao svog žanrovskog karaktera. Naprotiv, Eternaut je svojevrsna definicija „moderne“ naučne fantastike onako kako će biti shvaćena u Argentini i predložak koji će kasnije slediti brojni drugi strip i prozni radovi, a u pogledu tona, obrade tematike, podteksta.

Uz izvinjenje što ću spojlovati strip star više od šezdeset godina – koji u staroj Jugoslaviji, koliko mogu da se setim, nikada nije objavljen i jedino izdanje na „našim“ jezicima koga sam svestan je Fibrino iz 2008. godine – moram da objasnim da je Eternaut vrlo žanrovski rad po svojoj tematici a onda vrlo netipičan, pogotovo za svoje vreme, po svojoj obradi. U pitanju je svojevrsna hronika invazije na Zemlju – i konačnog njenog pada – od strane tuđinskih, vanzemaljskih bića koja u stripu zapravo nikada ni ne vidimo niti o njima saznajemo mnogo detalja, samo ispričana na način koji je do tada u naučnofantastičnim stripovima bio naprosto nepoznat.

Iako je Rat Svetova H.G. Wellsa, izašao čitavih šezdeset godina pre Eternauta, zapravo jasan predložak, sa svojim ozbiljnim, skoro fenomenološkim pogledom na invaziju koju izvode tehnološki (i u neku ruku socijalno) superiorna bića sa drugog sveta, istina je i da Eternaut uopšte nije bio direktno inspirisan Wellsom. Štaviše, kada je Oesterheld počeo rad na scenariju (a López će kasnije reći da se pošteno iznenadio kada je shvatio da scenarista nema unapred pripremljen kostur priče i da stvari izmišlja u hodu), zaplet sa vanzemaljskim osvajačima trebalo je da služi samo kao pozadina za jednu pripovest o izolovanosti male grupe ljudi odsečene od svih resursa i osuđenu da se snalazi sa onim što im je ostalo na dohvat ruke. Sam Oesterheld, geolog po vokaciji, a prvo novinar, zatim strip-scenarista po profesiji, uzgojen je na avanturističkoj prozi Salgarija, Stevensona i Vernea, za Eternauta se prevashodno inspirisao Robinzonom Krusoom Daniela Defoea pa je i početak ove priče zastrašujuće napeti triler o porodici (i nekoliko prijatelja) koja iz – pukim slučajem sasvim zatvorene – kuće posmatra kako neobični sneg zasipa Buenos Aires i ubija sve što dotakne.

Prizor snega u argentinskoj prestonici je već sam po sebi gotovo fantastika, uostalom, tokom poslednjih stotinu godina padao samo dvaput, a ovo na izvanredan način uokviruje odnos između fantastike i realizma koji karakteriše Eternauta. Spekulativna fikcija nikako nije bila strana argentinskoj publici, najmanje proznoj ali ni drugoj – koncept osvajanja i pustošenja velikih gradova od strane „fantastičnih“ pretnji je već postojao na filmu i u stripovima koje su Argentinci poznavali, ali Eternaut će jako uzdrmati publiku upravo prikazivanjem kako to izgleda kada tela leže po poznatim ulicama, bitke se vode na stadionu  El Monumental* a argentinski vojnici ginu od vanzemaljskih zraka smrti.

*koji će baš u toku izlaženja stripa biti renoviran da bi, u novijem izdanju mogao da primi svih sto hiljada ljudi, što još upečatljivijim čini scene borbe na avetinjski praznom stadionu u stripu

No, Eternaut nije bio samo palp prepričan na španskom. Lópezov crtež i pripovedanje su ovaj strip izmeštali iz domena žanrovske konfekcije, dajući mu naturalističnu, odraslu, veoma zrelu dimenziju. López će za karakterizaciju glavnih likova biti zaslužan i više nego sam Oesterheld prikazujući uverljive, „obične“ ljude kako se suočavaju sa zastrašujućim situacijama gotovo izvan moći ljudskog poimanja, a njegova akcija, visceralna i dinamična, delovaće više kao dokumentaristički prikaz ratovanja nego ispunjenje fantazija iz klasičnog akcionog stripa.

Ovo svakako nije bilo slučajno jer je jedan od razloga što je Eternaut tako jako rezonirao sa argentinskim i kasnije drugim južnoameričkim čitaocima bilo što je ova naučnofantastična priča zazivala prizore i sentimente koje su veoma dobro pamtili iz najskorije istorije. Oesterheld nije otvoreno politički nastrojen u ovom stripu – svakako ne kako će biti u kasnijim svojim radovima – ali je Eternaut svojim prikazima devastacije Buenos Airesa iz vazduha i očajnim civilima koji se upiru da prežive pogodio u žicu mnoge koji su u ovim scenama prepoznali odjeke vojnog puča kojim je Perón uklonjen sa vlasti 1955. Godine. Činjenica da originalni Eternaut govori o globalnoj vanzemaljskoj invaziji za koju se prvo misli da je samo posledica nuklearnih proba velikih sila je možda posledica Oesterheldovog ekspoerimentisanja sa idejama i odsustva jasnog plana za to kuda će strip do kraja ići, ali sasvim moguće i udica zabačena da režimska njuškala na vreme odvuče na drugu stranu.

Ono što je nesporno je da Eternaut ima jake elemente socijalističke umetnosti – u njenom najboljem smislu – sa prikazom kolektivističkog duha koji nije ni represivan ni naivno idealistički. Otpor koji pružaju ostaci argentinske armije udruženi sa grupom preživelih, priučenih za ratovanje civila skupljenih sa koca i konopca prikazan je izuzetno naturalistički sa opipljivim osećajem kako ovi ljudi jedni druge inspirišu da se bore daleko preko granice realistične nade (i vojne strategije), a da atmosfera beznađa i jednog jasnog shvatanja da se vodi rat koji se ne može dobiti nikada ne izbriše. Hemingvejevi i Orvelovi zapisi iz Španskog građanskog rata su svakako predložak najpoznatiji anglo-publici ali Oesterheld radi u latinoameričkom ključu koji je u neku ruku i čistiji i nije ni malo slučajno da će rimejk ovog stripa urađen više od deceniju kasnije već na prvih nekoliko strana imati eksplicitnu referencu na Julia Cortázara.

Naravno, stvari su u Argentini bile veoma kompleksne u ono vreme, sa Perónovim režimom koga su intelektualci i srednja klasa optuživali za autoritarizam, ali koji je uživao veliku podršku radničke klase i, da budemo pošteni, svojim reformama – nacionalizacijom banaka i ključnih infrastrukturnih kompanija, uvođenjem minimalca itd. – intenzivno unapredio kvalitet života i socijalnu sigurnost radnika. Bio je tu i doduše kratkovečan ali snažan ekonomski rast pa su suprotstavljeni stavovi radničke klase i obrazovanije, više tehnokratski nastrojene elite u zemlji dugo proizvodili nestabilnost a kada je mornarički avion 1955. godine bacio bombe na građane okupljene u znak podrške Perónu na trgu Plaza de Mayo u Buenos Airesu (pilot je zatim pobegao u Urugvaj), ovo je u mnogome simbolički predvidelo kako će izgledati nekoliko narednih decenija u Argentini.

Eternaut je strip koji, naravno, ima mnogo „fantastičniji“ pogled u budućnost ali kao i svaka dobra naučna fantastika, on pre svega govori o sadašnjosti. Oesterheldovo kontrastiranje likva profesora Favallija i metalskog radnika Franca je fantastična – i vrlo časna – diskusija po sebi gde i jedan i drugi pokazuju najbolja lica svojih respektivnih klasa: Favalli pun znanja, objektivnosti i naučne radoznalosti, čiji intelekt pomaže da se prebrode nemoguće situacije (mada uz jasnu distancu od ljudske rase kao „dobre po sebi“ i sumorno predviđanje regresije u rat svih protiv svih) i Franco, praktičan, požrtvovan, dinamičan, preduzimljiv, portret radnika koji ima ne samo prirodnu snalažljivost već i prirodan moral i poverenje u svoje saborce.

Ovim je Oesterheld sasvim jasno postavio Eternauta na idealno mesto, pokazujući čak i vojsku – koja je, jelte, dve godine ranije srušila socijalistički režim izvodeći državni udar nazvan Revolución Libertadora – kao imanentno časnu grupu ljudi što ne napušta svoj narod i vrši svoju dužnost, štiteći ga i pomažući koliko god je i dok god je to u stanju.

A opet, Eternaut ne deluje idealistički već samo kao pokazna vežba iz onog u šta treba da verujemo vs. onog čega se plašimo.

I opet, Eternaut nije idealistički strip već i utoliko što ovde nema ni lakih pobeda ni, da bude jasno, emotivno zadovoljavajućeg razrešenja. I uprkos činjenici da je Oesterheld scenario smišljao usput, a pogotovo tome da je ovo serijalizovan rad, strip se i danas čita kao najizvrsniji naučnofantastični triler sa nezamislivo napetom atmosferom i eskalacijom uloga do skoro neverovatnih razina. Teško mi je, zapravo, da se setim kada sam poslednji put čitao strip ili, uopšte, žanrovski roman, ili gledao film, u kome pripovedači ovako savršeno vode svoje protagoniste od jedne do druge nemoguće situacije, gurajući ih sve do same tačke nestajanja da bi u sekund do dvanaest smislili način da opstanu još nekoliko sati. Čitav Eternaut, uostalom, događa se tokom perioda od svega nekoliko dana i Oesterheld i López svoje junake majstorski vode uzlaznom spiralom u kojoj nada progresivno kopni onako kako priroda tuđinske invazije, filozofije neprijatelja, i resursa na njihovom raspolaganju postaje jasnija.

A opet, ovo nije pesimistički, ponajmanje nihilistički strip. Junaci Eternauta uvek imaju ispred sebe realističan horizont prema kome rade, uvek snažan fokus na sledeći cilj, kako preživeti još par meseci, još nedelju dana, još bar pet-šest sati, još nekoliko minuta. Ovo su ljudi koji se ne predaju uprkos tome što nisu u pitanju akcioni heroji veći od života već obični ljudi, sitni preduzimači, majstori, profesori, oficiri u rezervi, domaćice. López je naprosto neverovatan u tome kako kontrastira prikaz ovih običnih, svakodnevnih osoba sa tuđinskom tehnologijom i biologijom, dajući onim vanzemaljskim bićima koja nam se dopušta da vidimo prijatno kempi senzibiliet koji još više podcrtava revolucinarnu snagu ovog stripa. Eternaut je kao da je fantazija iz Flasha Gordona ili Bucka Rogersa oživela i spustila se na Zemlju, ostavljajući iza sebe pustoš. Prizori pahulja i nanosa snega (u Buenos Airesu!!!), opipljive strave koju protagonisti osećaju dok u ručno improvizovanim skafanderima hodaju kroz grad gde svaki dodir može da ih ubije, prizori tuđinskih mašina, džinovskih životinja pretvorenih u ratnu tehniku, prizori sve većeg pustošenja – sve ovo u čitaocu izaziva napetost i grčenje želuca kakvo je teško uporediti sa ičim drugim, pogotovo što se priča na kraju ne završava na način koji bi žanr diktirao, ili čak, zahtevao.

El Eternauta jeste promenio sve na estetskom planu ali na poslovnom… Oesterheld naprosto nije bio biznismen uprkos svojim drugim talentima, tako da će Frontera, u dugovima – i u generalnom ekonomskom kontekstu Argentine i magazinske industrije tog doba – biti likvidirana početkom šezdesetih. López će, u strahu od progona, a koji nije bio neosnovan jer je novi režim imao dosta negativno mišlejnje o Eternautu, preći u Evropu, da bi se, kako se situacija sa režimima menjala, vraćao u Argentinu – gde je sa Oesterheldom radio i na nastavku Eternauta 1968. godine – pa opet emigrirao da izbegne najgore momente militarističke vlasti sedamdesetih godina.

Oesterheld, pak, nije odustao od pisanja stripova, vraćajući se magazinu Misterix gde se i upoznao sa Lópezom. Tamo će, sarađujući sa još jednim od najvećih argentinskih crtača, i još jednim počasnim članom Venecijanske grupe uraditi serijal Mort Cinder, još jednu naučnofantastičnu sagu ovog puta sa još naglašenijim motivom putovanja kroz vreme. Alberto Breccia, crtač Morta Cindera, rođen u Urugvaju 1919. Godine i do tada već cenjen uilustrator ali i podučavalac mlađih crtača je sa Oesterheldom imao izuzetno uspelu saradnju gde je bio mnogo više od pukog izvođača radova – saradnik na scenariju, koautor zapleta – a Oesterheld je sa svoje strane, pored „komercijalnih“ stripova za veće izdavače radio sve više didaktičkih, snažnije politički intoniranih radova za manje izdavače. Kažu da je Oesterheld bio inspirisan druženjem sa svojim ćerkama i njihovim društvom pa će sa Brecciom (i njegovim sinom Enriqueom) 1968. godine kreirati strip-biografiju Če Gevare, prvu u nizu planiranih radova o velikim figurama moderne istorije. Naravno, vojni režim će ovo shvatiti kao provokaciju pa je Che zabranjen a originalne table uništene, a identična sudbina će snaći i dve godine kasnije urađenu biografsku priču o Evi Perón koju je Oesterheld napravio sa Luisom Albertom Murrayjem i Brecciom.

No, između ovih radova smestio se pokušaj povratka u Eternaut univerzum. El Eternauta 1969 je, kako mu i ime govori bio zaravo rimejk originalnog Eternauta samo ovog puta sa Brecciom na crtačkim dužnostima i jednim starijim, politički izbrušenijim, ciničnijim Oesterheldom na scenariju.

Publikovan u magazinu Gente, namenjenom starijoj publici, ovaj je strip trebalo da bude jedno maltene sigurno zakucavanje od strane dva praktično najveća imena argentinskog stripa u to vreme (svakako po reputaciji i poštovanju među kolegama i kritičarima ako već ne po prodaji), no, poslednji deo biće objavljen već u Septembru, posle svega nekoliko meseci izlaženja, uz drastično komprimovano pripovedanje i praćen izvinjenjem urednika Carlosa Fontannarosse. Eternaut 1969 je trebalo da bude eksperimentalnija, artistički smelija verzija klasika starog deceniju i Breccia je u ovom čitanju Oesterheldovog scenarija krenuo sa vrlo smelim tehnikama, unapređujući svoj ekspresionistički stil sa mnogo korišćenja praznina, eksperimentalnih tehnika (poput grebanja hamera žiletom za neke od efekata) i odbijanjem da vanzemaljske osvajače prikaže sa jasnim fokusom. Originalni Eternaut nije bio „obična“ naučnofantastična akciona priča namenjena zadovoljavanju niskih poriva publike, ali njegova verzija iz 1969. godine je mestimično bila izrazito avangardna, sa Brecciom koji je otišao nekoliko koraka dalje od Morta Cindera pretvarajući ljudska lica u neprozirne lavirinte oštrih uglova i izlomljenih linija a vanzemaljske insektoidne vojnike prikazujući kao kroz izmaglicu ili debelo staklo, nejasne, transformisane u obrise bez i jedne čiste linije.

Sa druge strane, Oesterheld je ovde pisao još mračniju, ciničniju priču sa invazijom koja više ne pogađa čitavu planetu već samo Južnu Ameriku, žrtvovanu od strane velikih sila koje su uspele da se nagode sa tuđinima da im se ovaj kontinent preda kao ratni plen. Atmosfera Eternauta 1969 je time još mučnija nego u originalu a optimizam i inspirisanost koji su balansirali stravu i beznađe prvog serijala ovde zamenjuju iznurujuća seksualna tenzija i šokantno brzo uništenje likova. I vojska je ovde hladnija, manje prijateljska nego u originalu, sa jednim posve mehaničkim pristupom svom poslu.

Veliko je pitanje kako bi Eternaut 1969 izgledao da nije prisilno skraćen i sveden na manje od šezdeset strana. U verziji koja je izašla, prvi deo priče ima smislena sažimanja nekih elemenata originala – sa nekim rečenicama prepisanim, ali i proširenjima i promenama na drugim mestima – ali poslednji deo karakteriše doslovno prepričavanje radnje u titlovima gde se sa 7-8 rečenica teksta protrčava kroz dramatične događaje što su u originalu zauzimali desetine strana i bili ključni ne samo za radnju nego i za razumevanje likova.

Nažalost, ovo znači da je rimejk objektivno slabiji strip od originala, ali svejedno fascinantan kao fenomen i svakako jedan od vrhunaca argentinskog strip-izraza na kraju Zlatnog doba sa Breccijinim crtežom koji je konfrontativan i više nego scenario. Kažu da je je Breccia zamoljen da crta „jasnije“, što je on glatko odbio, vrednujući svoj umetnički integritet pre svega, a da će Oesterheld tek kasnije shvati da su urednici menjali mnoge njegove rečenice da bi ih učinili prihvatljivijim za publikovanje.

Ništa od toga na kraju nije pomoglo. Breccia će tokom sedamdesetih, ipak, imati više sreće, sa daljim eksperimentisanjem u pristupu svom crtežu koji je podrazumevao i kombinovanje tehnika poput kolaža i slikanja akrilnim i vodenim bojama, direktno utičući na, recimo McKeana ili Sienkeiewicza koji će osamdesetih biti prepoznati kao inovatori u američkom stripu. Oesterheld je, politički još više aktivan, veliki deo svog rada u sedamdesetima posvetio promovisanju socijalizma i markističkih ideja što je dovodilo do sve većih pritisaka od strane vojne hunte. Priča se da je Oesterheld konačno, zajedno sa ćerkama pristupio peronističkoj gerilskoj organizaciji Montoneros i mada se ovo ne može sa sigurnošću potvrditi, 1977. godine će i Oesterheld i ostatak njegove aktivističke porodice biti uklonjen u jednoj od čistki i, veruje se, mučen i na kraju ubijen.

Zastrašujuće mračan kraj za autora Eternauta treba da podseti kako politički podtekst (a kasnije i tekst) samog stripa nije tu bio stvar ukrasa ili propagande već autentično proživljenog iskustva i, nažalost, korektnog predviđanja nevesele budućnosti u kojoj se zna ko će biti žrtvovan a ko držan izvan i iznad svake krivice. Utoliko, ovaj strip je i dalje izvanredno značajan u južnoameričkoj i prevashodno argentinskoj kulturi i smatra se jednim od njenih esencijalnih momenata, bez obzira na medijum ili žanr.

No, Eternaut ne treba posmatrati isključivo kao partukularni politički, još manje ideološki, iskaz i on se i danas čita bez daha, sa uzburkanim emocijama, kao i pre šest decenija. Ovo je i danas jedna od najupečatljivijih slika apokalipse koja nastupa kontaktom između civilizacija sa ekstremnom razlikom u tehnološkoj i socijalnoj evoluciji, intenzivan nauk o nemoralnosti sile i nemoći, ali ne i nevažnosti otpora. Eternaut – kako original sa Lópezovim realističnim crtežom koji je naučnofantastičnu bajku pretvorio u naturalistički prikaz rata, otpora, žrtvovanja i herojstva, tako i rimejk sa Breccijinim ekspresionizmom, apstrakcijama, zaranjanjem u unutarnji život protagonista i halucinantnim slikama naučne fantastike koja je izgubila svoju nevinost i začudnost novim – je jedna od definitivnih priča-o-invaziji u čitavoj istoriji popularne kulture i nešto što će rezonirati kroz brojna dela koja će doći, od raznih modernih adaptacija Wellsovog rata svetova, pa do radova kao što su Neon Genesis Evangelion pa i savremeniji Attack on Titan.

Sam Eternaut nikada nije ekranizovan između ostalog jer Oesterheldovi rođaci koji drže prava na materijal imaju tri uslova koji moraju biti ispunjeni: 1. Dijalog na Španskom jeziku i lokacija u Buenos Airesu; 2. Politički sadržaj unutar zapleta koji utvrđuje poziciju Argentine u odnosu na ostatak sveta, tehnološki, politički i socijalno i 3. Kraj koji ne sme biti promenjen da bi se dobio za publiku zadovoljavajući „happy end“.

Naravno, ovo ne treba tumačiti kao da je u pitanju strip nihilističke, pesimistične atmosfere jer El Eternauta nikada nije bio tako zamišljen niti primljen u samoj Argentini. Ovo je, uprkos realističnom prikazu borbe protiv nadmoćnijeg neprijatelja sa samo jednim zamislivim krajem, priča o snazi ljudskog duha, požrtvovanosti i humanosti na planu velike nesreće – baš onda kada se ove stvari najviše i broje – i kao takvu je treba i pamtiti.

Što se pamćenja i čitanja tiče, dakle, rekosmo već da je 2008. godihe hrvatska Fibra izdala verziju originala na našem jeziku ali po mom znanju Eternaut 1969 nije nikada publikovan na ex-YU prostorima. Utoliko, ako znate Engleski jezik, američki Fantagraphics je oba stripa objavio u odličnim prevodima (kao The Eternaut i The Eternaut 1969) 2015. i 2020. godine. Čitanje ovih radova ne samo da je pitanje opšte kulture nego i uvida u rad dvojice od najboljih crtača koji su ikada radili naučnu fantastiku. Za ljubitelje stripa ma kog profila, ovo je, valjda najjača preporuka koja može da se da.