Jazz Nedeljom: Greetje Kauffeld: Young Girl Sunday Jazz

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Iako me prati, uostalom sasvim zaslužena, reputacija da u jazzu imam prilično omeđen i jasno definisan ukus te da će moje nedeljne preporuke za slušanje, statistički gledano, biti ili iz domena agresivnog hardbopa, ili masnog, modalnog funk-jazza ili atonalne, sirove improvizacije, nije loše s vremena na vreme poremetiti statistiku i razbiti kalup pa makar i bez dobrog razloga.

A razlog danas je, pa, zanimljiv. Ovih dana se na Bandcampu pojavila kompilacija Young Girl Sunday Jazz nizozemske pevačice Greetje Kauffeld, izašla za berlinsku etiketu Sonorama Records još pre više od pola decenije ali tek sada dostupnu i u daunloudabilnoj verziji. U vreme izlaska ploče više od polovine kompozicija na ovom albumu su bile prethodno neobjavljene a kako se radi o snimcima starim (i više od) pola stoleća, pričamo o prilično značajnoj istorijskoj građi. Mislim, za ljude koji se istinski interesuju za evropski džez i partikularno njegovu nizozemsku inačicu. Stanite, gde bežite!!!!

Istina je da je u nizozemskoj džez porodio mnogo interesantne muzike, partikularno sa revolucionarnim improvizovanim stvarima koje je radila ekipa okupljena oko Mishe Mengelberga i Hana Benninka počev od šezdesetih godina, formirajući uz nemačku i britansku scenu ključni trougao evropske slobodne improvizacije. Ali naravno, Greetje Kauffeld nema nikakve veze sa ovom ekipom, žena je nastupala na Pesmi Evrovizije 1961. godine, predstavljajući Nizozemsku i zauzimajući za ono vreme sasvim neimpresivno deseto mesto. Muzika koju je ova žena radila u domenu jazz glazbe je nešto najdalje od surove, anarhične, cerebralne improvizacije što može da se zamisli.

Kauffeldova je u neku ruku amblem belog, najizbeljenijeg mogućeg jazza presađenog u Evropu i puštenog da se tamo samostalno razvija udaljen od svih vrsta rasnih i klasnih, istorijskih i geografskih nepravdi što su preko okeana pogađale crnu zajednicu i odjekivale u njenoj muzici. Njeni snimci iz kasnijeg perioda u karijeri su svakako nosili sa sobom određenu otmenu težinu prepoznavanja da bluz nije samo reč od četiri slova pod 18 vodoravno svakog trećeg vikenda u enigmatskom dodatku Politike, već jedna deljena – i odgovorna – svest o tome da se živi teško čak i kad se živi (ili da se ipak živi čak i kad je teško), pa je, recimo, ovaj snimak sa polovine sedamdesetih gde masa belih Holanđana odaje poštu Coleu Porteru prilično dostojanstven, ako već ne revolucionarno nadahnut primerak sazrevanja nizozemskog jazza (kurioziteta radi, ovde alt saksofon svira Piet Noordijk koji se šezdesetih tesao sa Menglebergom i Benninkom da bi posle svirao u nemačko-nizozemskom Metropole Orkest bendu sa kojim je ovo i snimljeno).

Ali šezdesetih, ono što je radila Greetje Kauffeld bilo je mnogo naivnije, simpatično (ili zastrašujuće) nevinije i popičnije (izbegavam da upotrebim reč „površnije“) čitanje jazz predložaka. Mi smo kod nas imali Đuzu Stojiljkovića koji je 1961. godine pevao džez-šlager „Ljubav i moda“, a najstarije kompozicije sa kompilacije Young Girl Sunday Jazz su starije svega godinu dana i odaju gotovo identičan senzibilitet.

Naravno, simpatično je misliti kako je Jugoslavija u ono vreme išla u korak sa Evropom i makar čitala jazz na istom nivou naivnosti kao i napredniji Hojlanđani, ali naravno da je ovo tek pusta maštartija. Imali smo mi svoje avangardiste i revolucionare, ali nužno je primetiti razliku između (meni inače veoma dragog) Đuze ili Bisere Veletanlić i onog što je radila Greetje Kauffeld. Najkraće rečeno – jugoslovensko pop-čitanje džeza je bilo duboko prožeto šlagerskom estetikom i primislima o festivalima lakih nota, a iz ponuđenog dokaznog materijala se da zaključiti da je Greetje Kauffeld na svakom snimku iz šezdesetih imala aranžere i muzičare koji su jeli, spavali i disali propisan džez i davali svoj stoprocentni maksimum onoliko koliko je svedena pop-forma uopšte dopuštala.

Istorijski, ovde treba i primetiti da je šezdesetih Greetje Kauffeld i smatrana prevashodno za šlager/ festivalsku pevačicu. Naravno, kad sa 22 godine nastupite na Eurosongu, to vam svakako obeleži karijeru, no činjenica da Wikipedija dan-danas tvrdi da je Greetje počela da se bavi džezom tek nakon udaje za producenta Joopa de Rooa, 1970. godine, sledeći njegovu sugestiju da će možda uspešnija biti u ovom žanru svedoči o tome koliko bi njena diskografija iz šezdesetih, ali i kompletno shvatanje njenog opusa, bili drugačiji da većina snimaka sa ove kompilacije nije čekala pedeset godina da bude objavljena.

U stvarnosti, Kauffeldova je prvu jazz ploču snimila i izdala još 1960. godine i te tri pesme (sve tri su na ovoj kompilaciji) će sve do 1974. godine kada će de Roo početi da producira njene ploče, biti jedino što je objavljeno od njenog jazz opusa. No, kao što se sa Young Girl Sunday Jazz da čuti, žena je cele šezdesete provela snimajući kvalitetan, perfektno zaslađen ali pošteno odsviran i produciran džez koji se danas perfektno sluša i samo su, pretpostavićemo, izdržljiva reputacija šlager-pevačice i dugački ugovori koje je potpisala držali Gretje u sferi izvan jazza.

Pesme na Young Girl Sunday Jazz su sve na engleskom i sve su „pravi“ džez, bez festivalskih i šlagerskih zagađenja, odsvirane od strane izvanrednih muzičara i aranžirane od strane izuzetnih aranžera. Na prvom nivou, naravno, ne može se pobeći od činjenice koliko je ovo „beo“ džez. Ovakvo evropsko čitanje muzike prepoznaje džez samo kao lep plesni ritam i nisku prijatnih melodija za omladinu koja je romantična ali odgovorna, drži se podalje od preteće stihije rokenrola i više zapravo sanjari o igrankama na koje bi volela da ide nego što na njih zaista ide. Ovo su ljubavne pesme u kojima se mašta o pravoj ljubavi pa čak i kad se govori o „ljubavi na prodaju“ to nema u sebi ni primisli o „transakcionom seksu“ već je u pitanju pesma mlade devojke koja nikako da se zaista zaljubi pa se pita gde može da kupi pravu ljubav da jednom i to proba. Ljupko!

Ovo je toliko nevino da sasvim izlazi iz domena bljutavog popa i prelazi u jednu čistiju formu kakva je valjda zaista bila poslednji put moguća u šezdesetim godinama prošlog veka. Gretje peva o Suboti uveče kao o najusamljenijem danu u nedelji jer je nekad sa dečkom išla na subotnje igranke a sada nema sa kim ali čak i ovaj prisenak bluza se kvalitetno ublažava pominjanjem druženja sa prijateljima i jednim očigledno srednjeklasnim, ugodno buržoaskim proživljavanjem „tuge“ i „samoće“. Da se razumemo, i „pravi“ jazz, onaj iz Amerike je svoju tugu pakovao u gorkoslatki bluz i izvlačio životnu energiju iz potencijalno depresivnih situacija, ali čuje se velika razlika između, šta ja znam, Billie Holiday ili Elle Fitzgerald i Gretje.

Ali što je i potpuno fer. Gretje nigde ne glumi, nigde se na ovoj ploči ne upinje da zazvuči kao da proživljava nešto što naprosto nije deo njenog životnog iskustva – nema ovde heroina i silovanja, bračnih lomova i aktivizma za ljudska prava – i ovo je jazz sveden na svoju pop-glazuru, raspet između igranki, sanjarija o lepotama bračnog života, nežnim maštarijama dobre devojke o lepim stvarima… Čak i potencijalno fetišistički-erotična Shiny Stockings je toliko nedužna da čoveku malo ispadne monokl kad je čuje.

Ali uz sve to, ovo je, pa, zapanjujuće vrhunski odsviran i aranžiran materijal. Što podseća da je muzika ipak iznad svega nemimetička umetnost i da u njoj nema značenja po sebi, pa je tako slušanje pesama koje izvode nemački i nizozemski džezeri na ovoj ploči prosto lekcija iz profesionalizma. Ovo nije džez koji traži nove forme i izražajne ravni – kako su u istoj deceniji radili američki New Thing prevratnici – muzika na Young Girl Sunday Jazz po senzibilitetu zvuči bar dve decenije starije od Colemana, Sheppa, Milesa i bratije, ali zvuči i naprosto – vrhunski. Sama Gretje je perfektna legato pevačica koja, ponoviću, ne glumata niti izigrava nekakvu dramu ali njen šlagerski pedigre ovde blista sa beznapornim šetnjama kroz nežne melodije i jednim savršenstvom artikulacije i ravnoteže između pratnje i solistkinje.

Pratnja je, neću lagati, u nekim pesmama zapanjujuće dobra, od gotovo nepotrebno kompleksnog aranžmana u My Kinda World kog izvodi oprkestar Berta Paigea, preko bop-savršenstva prve verzije Almost Like Being In Love gde su bubanj, klavir i kontrabas pointilistički perfektni a lider, Tony Vos drži predavanje iz sviranja kul alt saksofona*, pa do Handful of Soul u kojoj okrestar Berta Paigea ponovo dominira aranžmanom gde kompleksan ritam nosi savršene rifove na orguljama i suptilnu pratnju gitara i flauta. U ovoj poslednjoj pesmi Gretje ne zvuči kao soul-pevačica iz nekakvog američkog urbanog grotla, već baš kao simpatična bela devojka iz Roterdama koja u soul izrazu vidi samo ono najčistije, najpozitivnije, najnedužnije, ignorišući sve njegove mračne pozadine i ovim nikako ne želim da kažem da sama pevačica nije bila svesna kompleksnosti crne muzike koju je izvodila tako lagano i beznaporno, već samo da se tada jazz tako shvatao od strane velikog dela evropske publike. A opet, superbrza verzija pesme Fever Cooleyja i Davenporta, hitčine koja je proslavila belu pevačicu Peggy Lee pokazuje sa koliko su inventivnosti i strasti ovi nizozemski muzičari prepakivali američke predloške u nešto novo, sveže i, iako veoma „pop“, nesumnjivo i veoma kvalitetno i dobro.

*druga verzija ima i kul gitaru u pratnji!

Pop ne mora da bude ružna reč mada za mene, da se ne lažemo, najčešće jeste. Muzika na ovom albumu svakako podseća na vreme u kome se moglo biti mnogo manje ciničan nego što je danas zamislivo i kreirati muziku koja je po svim parametrima trebalo da bude najsterilniji produkt na svetu a koja je opet imala i inventivnost i maštu i majstorstvo – kada na ovom albumu saksofonist ima samo osam taktova da solira, on će u tih osam taktova pokazati taj delić svoje duše koji će nedostajati velikom delu pop muzike pravljenom posle šezdesetih. Vredi ga makar zbog toga čuti.

https://sonoramarecords.bandcamp.com/album/young-girl-sunday-jazz

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s